Antonije Isaković ObrazTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Priručnik za nastavnike je podrška nastavniku u realizaciji nastave likovne kulture. Objašnjava koncepciju i način korišćenja Udžbenika sa Skicama nastavnog časa, kao i dela Saznaj nešto više. Dodatne informacije ISBN 86-17-13003-2 Povez Godina izdanja 2005 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 79 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

GAJO PETROVIC, ODABRANA DJELA, 4 KNJIGE, TVRDI POVEZ, NAPRED ZG-NOLIT BG 1986. 1. Filozofija prakse 432 str 2. Mišljenje revolucije – Od `ontologije`do `filozofije politike`312 str 3. Marx i marksisti 399 str 4. Prolegomena za kritiku Heideggera 389 str

3. knjiga: PRIPOVETKE 2 PETROVIĆ BOŠKO Akademik Boško Petrović(1915-2001), dugogodišnji predsednik Matice srpske, svojim celokupnim delom, poezijom i prozom, svedočio je pre svega lično ali i iskustvo svog srpskog naroda na području nekadašnje Austrougarske monarhije. Njegovu poeziju karakterišu lirske fascinacije i metafizičke ideje. Osim kao pesnik, Petrović je ostvario i zapaženo prevodilačko delo, prevodeći sa nemačkog jezika, pesnike kao što su Rilke, Breht, Celan. U prozi je, posebno hermetičnim romanom Pevač, ostvario značajno mesto u istoriji srpske književnosti. Ova Sabrana dela akademika Boška Petrovića, zajednički su poduhvat Matice srpske, najstarije institucije u istoriji srpske pismenosti, obrazovanja i kulture i Zavoda za udžbenike Republike Srbije. Dodatne informacije ISBN 86-363-0523-5 Povez TVRDI Godina izdanja 1997 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 317 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

6. knjiga: PEVAČ 2 PETROVIĆ BOŠKO Akademik Boško Petrović(1915-2001), dugogodišnji predsednik Matice srpske, svojim celokupnim delom, poezijom i prozom, svedočio je pre svega lično ali i iskustvo svog srpskog naroda na području nekadašnje Austrougarske monarhije. Njegovu poeziju karakterišu lirske fascinacije i metafizičke ideje. Osim kao pesnik, Petrović je ostvario i zapaženo prevodilačko delo, prevodeći sa nemačkog jezika, pesnike kao što su Rilke, Breht, Celan. U prozi je, posebno hermetičnim romanom Pevač, ostvario značajno mesto u istoriji srpske književnosti. Ova Sabrana dela akademika Boška Petrovića, zajednički su poduhvat Matice srpske, najstarije institucije u istoriji srpske pismenosti, obrazovanja i kulture i Zavoda za udžbenike Republike Srbije. Dodatne informacije ISBN 86-363-0498-X Povez TVRDI Godina izdanja 1997 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 567 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Jovan Dučić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, 7. април 1943) био је српски и југословенски песник, писац, дипломата и академик.[1]У дипломатији је успешно службовао преко три деценије у неколико градова. Он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора.[2]Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.[3] Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.[4] Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.БиографијаЈован Дучић као амбасадорО његовој години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874.[5]Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године.[6] Поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама Отаџбина („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и Ој Босно.[7] Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Одмах након прогонства, Дучић је имао проблема да оствари нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.[8]Дучићев првобитни гроб у манастиру Светог Саве у Либертивилу (лево) и његов садашњи гроб у Херцеговачкој Грачаници (десно)Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Када је 1908, како је касније писао у Политици, „избачен из Министарства у интересу штедње”, запослио се у том листу. Уређивао је књижевну хронику, умешно писао и ликовне критике, пратио дневне токове позоришног живота, али и писао уводнике попут ратног прогласа ”Београђани, отаџбина је у опасности!”, када је 23. 9. 1908. позвао на велики звор против аустроугарске анекције Босне и Херцеговине.[9] Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.[10]Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, где је 1939.[11][12] године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора, а до распада Југославије посланик је у Мадриду.У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноис, која је представљала српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада. У чланку Велика Србија и Србија Велика Дучић објашњава да нико од Србија није желео Велику Србију која би тлачила друге народе, већ Србију велику, значајну и успешну државу, без Хрвата у сваком јарму или срцу. Сматрао је да би у случају остварења другачијег сценарија српски народ чекале нове капитулације, проблеми и упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује.[13]Свечано амбасадорско одело Јована Дучића, Музеј Херцеговине у ТребињуУмро је 7. априла 1943. у Герију.[13] Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници.9/3

Dositej Obradović Izabrana delaTvrdi povezEdicija Biseri Srpske književnostiДимитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3]Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4]БиографијаДоситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије.Калуђер ДоситејКада се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве.Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију.Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код КнинаОд 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11]Пут по ЕвропиДоситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића.Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.Први српски устанакПрви српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16]Књижевни рад и критички освртЖивот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783.Совети здраваго разума, 1806.`Мезимац` (1818), други део СобранијаПрви његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.Доситејево просветитељствоПрво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.Доситејев национални програмПрви Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20]Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.Верска трпељивостДоситејева улица у БеоградуМисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21]Рад на популаризацији наукеМесто племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа ВалдецаПедагогија и васпитањеКао практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српскогРаскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством.Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22]Народни језик у Доситејевим делимаГрафит — мисао Доситеја ОбрадовићаУ погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.Рационалиста и реформатор европскиДоситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.НаслеђеКућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор).Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. годинеСпомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гробаНаграде имена Доситеја„Доситејева награда“„Доситејево перо`„Доситејев штап`„Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1Награда Доситеј Обрадовић за животно делоНаграда Доситеј Обрадовић страном издавачуУ популарној културиЈастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30]Списак културних установа које носе Доситејево имеОШ „Доситеј Обрадовић” у БеоградуОШ „Доситеј Обрадовић” ЧукарицаОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ВрањуОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39]ОШ „Доситеј Обрадовић” ВолујацОШ `Доситеј Обрадовић` у ЗрењанинуОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ПутинцимаОШ „Доситеј Обрадовић” у СмедеревуОШ „Доситеј Обрадовић” у ДобојуОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој ЛуциОШ „Доситеј Обрадовић” у ПриједоруОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница)ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој ЦрквиОШ „Доситеј Обрадовић” у БочаруОШ „Доситеј Обрадовић” ВрановоОШ „Доситеј Обрадовић” ЕрдечШколски центар „Доситеј Обрадовић” СуботицаЕкономско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у АлибунаруСредња школа „Доситеј Обрадовић” у КрагујевцуДом културе „Доситеј Обрадовић” у СтанишићуБиблиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41]Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у БeоградуДелаСлово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр.Писмо Харалампију, 1783.Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783.Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр.Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр.Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр.Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр.Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр.Востани Сербије, 1804.Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр.Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42]Ижица, 1830Писма, Будим, 1829, 126 стр.Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр.Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813.ПреводиСлово поучително, 1784.Истина и прелест, (кратка прича), 1788.Пут у један дан, (кратка прича), 1788.Езопове баснеХристоитијаБуквицаЕтикаВенацДамонИнглеска изреченија3/3

Nikola Milošević Roman Miloša CrnjanskogTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruНикола Милошевић (Сарајево, 17. април 1929 — Београд, 24. јануар 2007) био је српски филозоф, теоретичар књижевности, писац и политичар, академик САНУ, лидер Српске либералне странке.Живот и делоНикола Милошевић је рођен у Сарајеву 1929. године, гимназију је завршио у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. На истом факултету је магистрирао и докторирао. Био је редовни професор Теорије књижевности на Филолошком факултету у Београду од 1969. године до пензионисања. За редовног члана САНУ изабран је 1994. године.Посебно се ангажовао 1968. на студентским демонстрацијама. Запамћен је по својим свакодневним, ироничним и духовитим коментарима уводних чланака листа „Политика“.Био је један од интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке, лидер Српске либералне странке, оштри критичар режима Слободана Милошевића, а од 2003. године био је народни посланик у Скупштини Србије. Преминуо је у Београду 24. јануара 2007. године после дуге и тешке болести у 78. години живота.У свом плодном раду бавио се филозофијом, књижевним радом, публицистиком и књижевном критиком. Био је председник Задужбине „Милош Црњански“. Аутор је више књига, књижевно историјских и књижевно теоријских студија, као и великог броја есеја, предговора, рецензија и књижевних критика. Учествовао је у многим књижевним и политичким јавним трибинама. Написао је преко двадесет књига филозофске и књижевно-теоријске тематике, неколико књига политичке тематике и три романа. У свом књижевно-теоријском раду претежно се бавио херменеутичком анализом дела која се широко сматрају врхунцем западне књижевности (Албер Ками, Мигел де Сервантес, Достојевски итд). Био је један од првих мислилаца који је у српској средини анализирао дела руске религиозне филозофије (посебно Берђајева). Такође се бавио проблемима филозофске антропологије, филозофије религије, односа између књижевности и филозофије као и односа између идеологије и филозофије (посебно је разматрао различита питања марксистичких идеологија и филозофије). Свој особени приступ књижевним делима и филозофским проблемима развио је још у својој првој објављеној књизи, Антрополошки есеји из 1964. године. Од студентских дана Милошевић се бавио филозофским проблемима у књижевним делима. Након завршених студија предавао је на Одсеку за књижевност Филозофског факултета (доцнијем Филолошком факултету). Ту је предавао курсеве из области теорије књижевности, специјалистичке курсеве о Достојевском и античкој поетици. Важио је за доброг предавача цењеног међу својим студентима. О њему као предавачу посебно је повољно писао његов студент Мило Ломпар. Милошевић је радо држао и јавна предавања о различитим филозофским темама. Током 80-их година 20. века био је један од најактивнијих предавача на јавним предањима (по броју предавања испред њега су били Бранко Павловић и Владета Јеротић).Тумачећи различита књижевна дела развио је специфични метод књижевне херменеутике где је настојао, проналазећи недоследности у филозофским и књижевним делима (у филозофским делима те противуречности се, по Милошевићевој мишљењу, састоје у логичкој недоследности док се у књижевним делима састоје у неубедљивој психолошкој мотивацији ликова), да открије и протумачи психолошку или идеолошку мотивисаност творца одређеног дела.[1][2]Теоријски доприносПсихологија знања и филозофска антропологија биле су предмет научно-филозофског рада Николе Милошевића, преточеног у двадесетак књига, почев од дела "Огледи из антропологије" ("Антрополошки есеји") за које је добио НОЛИТ-ову награду 1964. године, па до књиге "Истина и илузија" (2001). Остајући доследан свом путу истине и поштења, одбио је својевремено да прими Награду "Исидора Секулић" и Октобарску награду града Београда. Родоначелник је филозофије диференције, односно учења које се може сажети на следећи начин: Све оно што спознајемо увек је диференцирано, али никада на исти начин и у истој мери. Кроз овакву диференцирану оптику ваља сагледавати и однос психолошких и социјалних чинилаца, проблем слободе воље и слободе избора. Указао је и у својим делима доказао да увек бира нека одређена личност, са одређеним душевним склопом, те да ту личност опредељује психолошки чинилац који (унапред) одређује за коју ће се могућност личност определити ("Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити" - Истина и илузија; Скица за мој поглед на свет). Психолошка структура једне личности је одређена, детерминисана, за разлику од "људске природе", неодређеног термина добијеног неоснованом хипергенерализацијом.Покушао је Никола Милошевић да заснује и једну нову дисциплину - психологију знања, која би се бавила односима између духовних творевина и психичких чинилаца, кроз сагледавање читаве лепезе "различитих односа зависности између теоријске и и уметничке стварности с једне стране, и психолошке равни с друге стране". Закључио је да свака усмереност претпоставља неки угао гледања, а самим тим и неки угао деформације, тако да се нужно јавља једностраност, на коју опет делују различити психолошки чиниоци који обитавају у душевном склопу свих стваралаца. Психологија знања претпоставља иманентну анализу, која подразумева трагање за противречностима у склопу неке теоријске творевине, али не остаје заробљена у њеним оквирима.Најпознатије су му књиге:Антрополошки есеји,Роман Милоша Црњанског,Негативан јунак,Идеологија, психологија и стваралаштво,Андрић и Крлежа као антиподи,Зиданица на песку,Шта Лукач дугује Ничеу,Филозофија структурализма,Достојевски као мислилац,Марксизам и језуитизам,Психологија знања,Антиномија марксистичких идеологија,Православље и демократијаЦарство Божије на земљи. Филозофија диференцијеИма ли историја смислаФилозофија и психологијаНит Михољског летаКутија од ораховог дрветаСенке минулих љубавиПрофесор Милошевић је своју личну библиотеку са више хиљада књига завештао Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова супруга и син предали су књиге, преписку, белешке и осталу Николину заоставштину овом факултету, на којем је тако формиран Легат професора Милошевића.9/2

1. Auto turisticka karta Jugoslavije, izdanje Politika, iz maja 1978. godine. Sa malim mapama glavnih gradova Republika. Dimenzija 82x58cm. Sastoji se iz dva dela koje treba spojiti. 2. Auto karta Jugoistocne Evrope, izdanje Mobil, dimenzije 84x76cm. Cena za obe karte je 500 dinara

Priče iz Pančatantre, 1-2,Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981, mek povez.Knjige us NOVE, NEKORIŠĆENE. Najčuvenije delo indijske književnosti, nastalo u trećem veku nove ere, na sanskritu, sada se pojavljuje prvi put na srpskom jeziku u izvornoj verziji. Uz Bibliju, PANČATANTRA je najprevođenija knjiga na svetu – prevedena je na oko 60 jezika, u preko 200 verzija, a zanimljivo je da se jedan od prvih prevoda u Evropi pojavio u 12. veku, na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika.

Prirodna arapska guma visokog kvaliteta renomiranog češkog proizvođača UMTON namenjena je iskusnim slikarima, profesionalcima. Arapska guma Kordofan je smola drveta breze. Arapska guma se rastvara sa malo hladne vode, u razmeri 1 : 2, i od nje se dobija gust, vrlo lepljiv rastvor. Tanak sloj arapske gume nakon sušenja postaje bezbojan, sjajan, tvrdi sloj, koji se kasnije lako može rastvoriti vodom. U suvim uslovima guma je čvrsta, ne žuti, ne vetri i ne prlja se. Međutim, dosta je krhka i potrebno je dodati joj učvršćivače (glicerin, glukoza, kandirani šećer). Uz pomoć učvršćivača od nje se mogu napraviti čvrste akvarel boje, koje se ovlaživanjem lako omekšavaju i po potrebi razređuju vodom. Rastvor arapske gume i vode je retko tečan, pa svojom koncentracijom i karakteristikama nadmašuje sva vodom rastvoriva veziva. Zato je pogodan za akvarel tehniku i slikanje minijatura: daje sve nijanse boja i omogućava precizno oslikavanje i najmanjih detalja. Pravljenje rastvora arapske gume: 100 delova kordofanske gume ostaviti 24 sata da nabubre u 200 dela hladne vode, a potom zagrejati do rastvaranja. Dodati komad kafora, boraksa ili formalina, da se rastvor ne upije. Arapska guma se može emulgovati i pomoću voska: 5 delova arapske gume u prahu, 4 dela pčelinjeg voska i 1 deo damar laka zagrejati na 70 stepeni i dodati 10 delova vruće vode prokuvane sa 2 dela glicerina.

Blago cara Radovana je knjiga aforističko-filozofske proze. Bavi se velikim, sudbinskim temama (podnaslov - Knjiga o sudbini) kao što su: sreća, ljubav, prijateljstvo, mladost i starost, junaštvo, čovečnost. Jedno od najpoznatijih i najprivlačnijih Dučićevih proznih dela prepuno je zaniljivih i podsticajnih životnih misli. Svi ljudi znaju da u životu, za svakog od nas, postoji jedno zakopano blago. Svi ljudi kopaju, jer svaki čovek nešto traži. Svako je upro pogled u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Čitaj dalje

9. tom: HOMO BALCANICUS - HOMO HEROICUS 2 DŽADŽIĆ PETAR Dodatne informacije ISBN 86-17-04160-9 Povez TVRDI Godina izdanja 1996 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 322 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

Antonije Isaković Miran zločinTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.Osnovnu školu počeo je u Aranđelovcu. Posle dva meseca, prepisali su ga (zbog očeve službe) u Raču Kragujevačku. Ovde je više gledao "onako" učiteljicu Zlatić nego sricao slova (ionako je znao da čita). Bio je odličan đak. U nižoj gimnaziji, od učitelja Petronijevića, dobija kompliment da mu je rukopis lep kao "svračije noge". Iz istog razloga g. Matić, profesor u Višoj gimnaziji kralja Aleksandra na Topčideru delio mu je kečeve na pismenim zadacima. A onda je počeo rat i pridružio se vojnicima.Dobio je mnogobrojne nagrade Zmajeva nagrada (1953. godine) Andrićeva nagrada (1976. godine) NIN-ova nagrada (1982. godine) Nagrada „Meša Selimović“ (1995. godine) Nagrada „Svetozar Ćorović“ (2001. godine).Njegova najvažnija dela su: "Velika djeca", pripovijetke (Beograd, 1953. godine) "Paprat i vatra", pripovijetke (Beograd, 1962. godine) "Pripovijetke" (Beograd, 1964. godine) "Prazni bregovi", pripovijetke (Beograd, 1969. godine) "Sabrana djela u pet tomova" (Beograd, 1976. godine) "Tren 1", roman (Beograd, 1976. godine) "Tren 2", roman (Beograd, 1982. godine) "Berlin kaputt" (Beograd, 1982. godine) "Obraz", pripovijetke (1988. godine) "Govori i razgovori" (Beograd, 1990. godine) "U znaku aprila: i druge priče" (Beograd, 1991. godine) "Miran zločin", roman, (Beograd, 1992. godine) "Drugi dio mog vijeka: da se ne zaboravi" (Beograd, 1993. godine) "Gospodar i sluge", roman (Beograd 1995. godine) "Riba" (Beograd, 1998. godine) "Nestajanje" (Beograd, 2000. godine).3/29

Antonije Isaković Miran zločinTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.Osnovnu školu počeo je u Aranđelovcu. Posle dva meseca, prepisali su ga (zbog očeve službe) u Raču Kragujevačku. Ovde je više gledao "onako" učiteljicu Zlatić nego sricao slova (ionako je znao da čita). Bio je odličan đak. U nižoj gimnaziji, od učitelja Petronijevića, dobija kompliment da mu je rukopis lep kao "svračije noge". Iz istog razloga g. Matić, profesor u Višoj gimnaziji kralja Aleksandra na Topčideru delio mu je kečeve na pismenim zadacima. A onda je počeo rat i pridružio se vojnicima.Dobio je mnogobrojne nagrade Zmajeva nagrada (1953. godine) Andrićeva nagrada (1976. godine) NIN-ova nagrada (1982. godine) Nagrada „Meša Selimović“ (1995. godine) Nagrada „Svetozar Ćorović“ (2001. godine).Njegova najvažnija dela su: "Velika djeca", pripovijetke (Beograd, 1953. godine) "Paprat i vatra", pripovijetke (Beograd, 1962. godine) "Pripovijetke" (Beograd, 1964. godine) "Prazni bregovi", pripovijetke (Beograd, 1969. godine) "Sabrana djela u pet tomova" (Beograd, 1976. godine) "Tren 1", roman (Beograd, 1976. godine) "Tren 2", roman (Beograd, 1982. godine) "Berlin kaputt" (Beograd, 1982. godine) "Obraz", pripovijetke (1988. godine) "Govori i razgovori" (Beograd, 1990. godine) "U znaku aprila: i druge priče" (Beograd, 1991. godine) "Miran zločin", roman, (Beograd, 1992. godine) "Drugi dio mog vijeka: da se ne zaboravi" (Beograd, 1993. godine) "Gospodar i sluge", roman (Beograd 1995. godine) "Riba" (Beograd, 1998. godine) "Nestajanje" (Beograd, 2000. godine).9/8

Set četkica Faber-Castell Soft - 4 kom Set četkica Faber-Castell intenzivnih boja pogodan je za decu, za koriščenje u školi, ali i u slobodno vreme. Četkice imaju meka, sintetička vlakna. Njima se lako nanosi boja. Plastična drška sa mekim gumenim delom pogodna je za lako držanje. Set sadrži 4 četkice. Set sadrži: 1 x okruglu četkicu br. 10 - crvene boje 1 x okruglu četkicu br. 2 - žute boje 1 x okruglu četkicu br. 6 - ljubičaste boje 1 x ravnu četkicu br. 12 - zelene boje Galerija slika Set četkica Faber-Castell intenzivnih boja pogodan je za decu, za koriščenje u školi, ali i u slobodno vreme. Četkice imaju meka, sintetička vlakna. Njima se lako nanosi boja. Plastična drška sa mekim gumenim delom pogodna je za lako držanje. Set sadrži 4 četkice. Set sadrži: 1 x okruglu četkicu br. 10 - crvene boje 1 x okruglu četkicu br. 2 - žute boje 1 x okruglu četkicu br. 6 - ljubičaste boje 1 x ravnu četkicu br. 12 - zelene boje

Najbolja zbirka iz elektronike za 2. i 3. razred srednje elektrotehničke škole. Svi zadaci iz elektronike su detaljno rešeni i objašnjeni, a u drugom delu zbirke su izloženi rešeni zadaci sa takmičenja iz elektronike srednjih elektrotehničkih škola u Srbiji. Zbirka prati gradivo iz udžbenika ELEKTRONIKA 1 i ELKTRONIKA 2 autora Ratka Opačića.

Kada je preminuo Jovan Cvijić, ugledni profesor pariske Sorbone, Emanuel de Marton, koji veoma dobro poznavao i Balkansko poluostrvo i Cvijićeve radove, povodom njegove smrti, između ostalog je napisao: „Umro je veliki srpski veliki jugoslovenski, veliki evropski i veliki svetski geograf“. Cvijić je bio osnivač i predsednik Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije (danas SANU), profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor nauka pariske Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Bavio se društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Utemeljivač je srpske geografije. On je i prvi srpski naučnik koji je imao redovno i za ono doba izuzetno domaće i međunarodno obrazovanje. Zanimljivo je da je pripadao znamenitoj generaciji Prve beogradske muške gimnazije, zajedno sa matematičarom Mihailom Petrovićem Alasom i pesnikom Miloradom Mitrovićem, o kojoj je Milovan Vitezović napisao roman i scenario za poznatu tv dramu i film „Šešir profesora Vujića“.Doktorirao je na bečkom Univerzitetu, disertacijom o karstu, što mu je odmah donelo međunarodni ugled i priznanja. Njegova pristupna akademska beseda o podeli planina Balkanskog poluostrva na osnovu geološko-tektonske građe proslavila ga je kao prvog južnoslovenskog geotektoničara. U delu „Balkansko polustrvo“, na osnovu proučavanja balkanskih etnopsiholoških tipova, napravio je još jedan naučni pomak i to u svetskim razmerama. Njegova dvotomna monografija “Geomorfologija“, u koj daje prikaz stanja na Balkanskom poluostrvu, ni danas nije izgubila na svom značaju i predstavlja izvanrednu osnovu za bilo kakva nova istraživanja. Jovan Cvijić je jedan od najznačajnijih naučnika u istoriji srpskog naroda, što na izuzetan način potvrđuju i ova Sabrana dela u izdanju Zavoda za udžbenike. Dodatne informacije ISBN 86-17-04025-2 Povez TVRDI Godina izdanja 1996 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 605 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

P.Matvejevic, Stari i novi razgovori s Krležom, Spektar, Zagreb, 1982, 309 strana, tvrd povezP.Matvejevic, Cena : 800 din. Može i komplet: Stari i novi razgovori s Krležom 1-3 komplet 1.Predrag Matvejević 2. Ivan Očak, Krleža, partija 3. Šime Vučetić, Krležino književno djelo Cena za 3 knjige: 2400din. Sve 3 knjige su u stanju kao da ih sada kupujete u knjižari. Nove. Neotvorene.

Stendhal El rosso e il nero Anri Bejl Stendal Crveno i crnoTvrdi povez sa zaštitnim omotom*** Izdanje na Italijanskom jeziku ***Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal, [1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.

1 Ova Soba Je Citav Tvoj Svet 2 Nije Me Strah 3 Probudi Se 4 Ljubav U Prolazu 5 Putujem 6 Igraj Dok Te Ne Sruse 7 Bi-Bap 8 D.A.B. In Dub 9 Dim Iz Moje Lule 10 Ustajem 11 Vise Nego Zivot 12 Preko 13 Reci Deci 14 Treci Svijet

spisak pesama: 1. Ova soba je čitav tvoj svet 2. Nije me strah 3. Probudi se 4. Ljubav u prolazu 5. Putujem 6. Igraj dok te ne sruše 7. Bi - Bap 8. D.A.B. in dub 9. Dim iz moje lule 10. Ustajem 11. Više nego život 12. Preko 13. Reci deci 14. Treći svijet

Marko Marulić Latinska djelaKnjiga 1Tvrdi povez sa zaštitnim omotomMarko Marulić (18. avgust 1450 — 5. januar 1524) je bio hrvatski književnik[1] i hrišćanski humanista iz Splita, zbog čega mu se često dodeljuje i atribut Splićanin. Autor je više dela pisanih na hrvatskom jeziku i to splitskoj čakavici, kao i na latinskom jeziku. Jedno od njegovih najznačajnijih dela jeste religiozni ep Judita. Smatra se ocem hrvatske književnosti.[2]BiografijaMarko Marulić je rođen 18. avgusta 1450. godine u Splitu, tada pod Mletačkom republikom. Potiče iz splitske plemićke porodice Marulus, koja se od 15. veka počela nazivati Maruli ili De Maruli, odnosno Pečenić (Pecinić). Otac Nikola je bio ugledan i veoma bogat splitski plemić, a majka Dobrica iz ugledne porodice Alberti. Imao je petoro braće i jednu sestru.[3]Kao dečak je pokazivao veliku darovitost i bio je dosta posvećen učenju. Tokom mladosti u Splitu, bio je učenik trojice uglednih učitelja, Nikole iz Ferma, Tidea Akjarinija (Tideo Acciarini) i Jeronima Genesima iz Picena, od kojih je stekao osnovna znanja iz grčkog jezika i latinske književnosti. Toliko je naporedovao u učenju latinske književnosti da je još kao dečak održao govor i bio pohvaljen od strane samoga tadašnjega mletačkoga dužda Nikole Marčela.[3] Nakon završetka humanističke škole u Splitu, sa školovanjem je nastavio u Italiji, a pretpostavlja se da je studirao u Padovi.[1][4]Nakon završetka školovanja, vratio se u Split gde je proveo gotovo ceo svoj život, izuzev kraćih putovanja u ostale gradove Mletačke republike ili u Rim.[3][4] Jedno vreme je boravio i u Nečujmu, na obližnjem ostrvu Šolta.[1] Upravo je u Splitu napisao i objavio gotovo sva svoja dela. Osim bavljenja književnim radom, obavljao je i razne dužnosti poput notara i beležnika, ali se u dokumentima u gradskom arhivu spominje i kao gradski sudija, tužilac i učesnik u gradskim parnicama.[5]Umro je 5. januara 1524. godine u svom rodnom Splitu.3/19

2. knjiga: PRIPOVETKE 1 PETROVIĆ BOŠKO Akademik Boško Petrović(1915-2001), dugogodišnji predsednik Matice srpske, svojim celokupnim delom, poezijom i prozom, svedočio je pre svega lično ali i iskustvo svog srpskog naroda na području nekadašnje Austrougarske monarhije. Njegovu poeziju karakterišu lirske fascinacije i metafizičke ideje. Osim kao pesnik, Petrović je ostvario i zapaženo prevodilačko delo, prevodeći sa nemačkog jezika, pesnike kao što su Rilke, Breht, Celan. U prozi je, posebno hermetičnim romanom Pevač, ostvario značajno mesto u istoriji srpske književnosti. Ova Sabrana dela akademika Boška Petrovića, zajednički su poduhvat Matice srpske, najstarije institucije u istoriji srpske pismenosti, obrazovanja i kulture i Zavoda za udžbenike Republike Srbije. Dodatne informacije ISBN 86-363-0518-6 Povez TVRDI Godina izdanja 1997 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 374 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

38439) DEČJI DOBOŠ 1 I 2 , Ginter Gras , Prosveta / Zavod za udžbenike Beograd 1982 , „Remek-delo nobelovca Gintera Grasa koje je pomerilo granice književnosti.“ Die Presse Jedan je od najvažnijih romana dvadesetog veka nemačkog nobelovca Gintera Grasa. Tridesetogodišnji čovečuljak Oskar Macerat, pacijent psihijatrijske klinike u Diseldorfu, optužen za ubistvo bolničarke, zapisuje ispovest o svom neobičnom životnom putu. Sa tri godine, kada je dobio limeni doboš, odlučio je da više ne raste kako ne bi ličio na odrasle. Tim činom je odredio svoj stav prema svetu odraslih, protestujući protiv tromosti duha, učmalosti i uskogrudosti i odbijajući da se uklopi u društvo svog vremena. Pa ipak, Oskar ne živi izvan politike i istorije. Budući samo naizgled večno dete, on može da pripoveda o svetu odraslih, kao i o istorijskim prilikama – usponu i slomu nacizma u Nemačkoj – iz dečije perspektive. Posmatrajući svet sa visine od 94 centimetara, Oskar bez emocija i prisnijih kontakata sa svojom sredinom, sa mnogo cinizma demaskira stvarnost. Ispostavlja se da je ovaj izopštenik koji živi u psihijatrijskoj bolnici, i od čijeg visokog glasa puca staklo, jedina zdrava osoba u svetu prepunom privida, laži i zločina... mek povez, format 11,5 x 19,5 cm , ćirilica,295 + 253 strane