Jakov Ignjatović Odabrana dela 1-2 Izdavač : Matica srpska - Novi Sad, Srpska književna zadruga - Beograd Tvrd povez, 20 cm, 429 i 423 strane, u vrlo dobrom stanju.

DINKO ŠIMUNOVIĆ - SABRANA DELA 1-2 IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD STRANA: 104+214 MEKOG POVEZA KNJIGA 1. DINKO ŠIMUNOVIĆ, OD ANTUNA BARCA, MRKODOL, MULJIKA, DUGA, RUDICA, RIKNA DOLE POHABANA 4 CM, OČUVANA, OCENA: 3+... KNJIGA 2. TUDJINAC - ROMAN, LOŠE ISEČENA GORNJA MARGINA, NA JEDNOJ STRANI OCEPLJEN GORNJI ČOŠAK - FALI DEO TEKSTA, NA DRUGOJ ZACELJENA BO BOČNOJ MARRGINA, NA PA STRANA MANJA ZACEPLJENJA, VIŠE NEGO KOREKTNA, OCENA: 3 KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 183

BRANKO LAZAREVIĆ - SABRANA DELA IZDAVAČ: NRODNA PROSVETA BEOGRAD OKO 1935 STRANA: 134+189 MEKOG POVEZA STANJE: OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA: 4 DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 235

DELO broj 1 - 2 / januar-februar 1984, godina XXX, str. 312., Nolit Beograd. Mesečni časopis za teoriju, kritiku i poeziju. Sadržaj na slici. Tema broja : Karl Jaspers Očuvaniost 4-; korica malo pohabana.

Rat i revolucija – Strugar Sanovnik Knjiga o kalabiću – Radovan Kalabič Vojno delo 2 /1999 Vojno delo 1 /2004 Vojno delo 2 /2005

Gustav Krklec, Sabrana dela I-II, Narodna prosveta 1929. 1. knjiga 155 str. 2. knjiga 151 str. Sadrži pečat biblioteke.

BRANKO LAZIĆ - SABRANA DELA KNJIGA 1 IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD IZMEDJU 2 RATA STRANA: 189 MEKOG POVEZA DIMENZIJA: 18 CM STANJE: RIKNA POPUCALA SA SPOLJNE STRANE, UNUTRAŠNJOST OČUVANA, OCENA: 4- KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

Ilija I. Vukićević CELOKUPNA DELA, knjiga druga DRUGA KNJIGA (416 strana) I. Pripovetke i slike 1. Stika 2. Miško ubojica 3. Iskušenje 4. Gorak hleb 5. `Roždestvo tvoje` 6. Priča o selu Vračima i Simi Stupici 7. Jedan borac 8. Kako je Nastas nalbantin tražio i našao sreću 9. Ljuta rana II. Bajke 1. Strašan san 2. Lekovit štap 3. Mala vila 4. Prokleta lepota 5. Đavo i devojka 6. Car Goran 7. Srce III. Dramski komadi 1. Sreća i ljudi 2. Lepa bula. Dobro očuvana, ima potpis prethodnog vlasnika. Požutela.

Antonije Isaković PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruАнтоније Исаковић (Београд, 6. новембар 1923 — Београд, 13. јануар 2002) био је српски и југословенски књижевник и потпредседник Српске академије наука и уметности од 1980. до 1992. године.[1][2]БиографијаТабла на згради где је становаоДобитник је многих књижевних награда, познат је и као писац чија дела су у Југославији највише екранизована („Господар и слуга”, „Трен 1” и „Трен 2”, „Говори и разговори”). Позната приповетка „Кашика” је обавезни део градива из предмета Српски језик и књижевност у основној школи.Његова ћерка је глумица Милица Милша, а супруга српска списатељица Лепосава Миланин.[3]Преминуо је 13. јануара 2002. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у селу Бабе код Сопота.[4]НаградеЗмајева награда, за књигу Велика деца, 1955.Андрићева награда, за књигу Трен 1, 1976.НИН-ова награда, за књигу Трен 2, 1982.Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1994.Награда „Златни прстен Багдале”, 1995.Награда „Меша Селимовић”, 1995.Награда „Светозар Ћоровић”, за књигу Нестајање, 2001.ДелаКњигеВелика деца, приповетке, Београд 1953.Папрат и ватра, приповетке, Београд 1962.Приповетке, 1964.Празни брегови, приповетке, Београд 1969.Сабрана дела у пет томова, Београд, 1976.Трен 1, роман, Београд, 1976.Трен 2, роман, Београд, 1982.Берлин капутт, Београд, 1982.Образ, приповетке, 1988.Говори и разговори, 1990.У знаку априла: и друге приче, Београд 1991.Миран злочин, роман, Београд 1992Други део мог века: да се не заборави, 1993.Господар и слуге, роман, Београд, 1995.Риба, 1998.Нестајање, 2000.9/8

Antonije Isaković PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruАнтоније Исаковић (Београд, 6. новембар 1923 — Београд, 13. јануар 2002) био је српски и југословенски књижевник и потпредседник Српске академије наука и уметности од 1980. до 1992. године.[1][2]БиографијаТабла на згради где је становаоДобитник је многих књижевних награда, познат је и као писац чија дела су у Југославији највише екранизована („Господар и слуга”, „Трен 1” и „Трен 2”, „Говори и разговори”). Позната приповетка „Кашика” је обавезни део градива из предмета Српски језик и књижевност у основној школи.Његова ћерка је глумица Милица Милша, а супруга српска списатељица Лепосава Миланин.[3]Преминуо је 13. јануара 2002. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у селу Бабе код Сопота.[4]НаградеЗмајева награда, за књигу Велика деца, 1955.Андрићева награда, за књигу Трен 1, 1976.НИН-ова награда, за књигу Трен 2, 1982.Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1994.Награда „Златни прстен Багдале”, 1995.Награда „Меша Селимовић”, 1995.Награда „Светозар Ћоровић”, за књигу Нестајање, 2001.ДелаКњигеВелика деца, приповетке, Београд 1953.Папрат и ватра, приповетке, Београд 1962.Приповетке, 1964.Празни брегови, приповетке, Београд 1969.Сабрана дела у пет томова, Београд, 1976.Трен 1, роман, Београд, 1976.Трен 2, роман, Београд, 1982.Берлин капутт, Београд, 1982.Образ, приповетке, 1988.Говори и разговори, 1990.У знаку априла: и друге приче, Београд 1991.Миран злочин, роман, Београд 1992Други део мог века: да се не заборави, 1993.Господар и слуге, роман, Београд, 1995.Риба, 1998.Нестајање, 2000.9/8

Music From The Motion Picture - Not Another Teen Movie Muzika iz filma. Na disku se nalaze 4 numere. Na disku ima linija, ali uglavnom izvan dela na kojem je muzika. 1. Marilyn Manson - Tainted Love 2. Mest - I Melt With You 3. Marilyn Manson - Suicide Is Painless 4. Stabbing Westward - Bizarre Love Triangle Made in Germany.

OBRAZAC ZA PISMO, SAVIJEN PAPIR VELIKOG FORMATA PRESAVIJEN NA 4 DELA KADA SE PRESAVIJE BUDE VELIČINE STANDARDNE RAZGLEDNICE. NA SPOLJAŠNJOJ STRANI IMA 3 CRTEŽA 1. ILUSTRACIJA URAMLJENOG GOBLENA ZIMSKA IDILA 2. POŠAR NA VRATIMA DOSTAVLJA PISMO ADRESIRANO ZA BEOGRAD 3. PRIBOR ZA PISANJE

disk: 5 omot: 5 Dance Mamblita ‎– Reciklejšon Label: Založba Radia Študent ‎– ZARS CD 011 Format: CD, Album Country: Slovenia Released: 2009 Genre: Rock Style: Alternative Rock Reciklejšon (CD, Album) for sale More Images Tracklist Position Title/Credits Duration 1 Reciklirani 2:16 2 Smeće 1:37 3 Robert Smith 3:29 4 Matija 4:10 5 Hajde Pleši 3:02 6 Bonanza Istriana 3:02 7 Žvrkanjao 1:34 8 Extremizam 2:48 9 Bmk 1:40 10 Čekanjada 2:25 11 Punkey 2:23 12 Pazi 3:29 13 Lažeš 2:29 14 Komarjev Bal (I. Del) 1:13 Companies, etc. Recorded At – Eastbordersound Credits Bass, Vocals, Synthesizer – Andrej Šik Drums, Vocals – Boris Beštjak Producer – Bojan Babič - Babo*, Dance Mamblita Written-By – Dance Mamblita

Neobično snažna umetnička proza koja obrađuje istorijske događaje koji su se odigrali neposredno posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez 22.juna 1942.godine. Roman je preveden na mnoge svetske jezike i, po mišljenju kritike, predsavlja jedno od zapaženih dela o drugom svetskom ratu uopšte. …Autor Stadnjuk, Ivan Autor Stadnjuk, Ivan Naslov Požar nad Evropom. Knj. 1, 2 / I. Stadnjuk ; preveo sa ruskog jezika Slobodan Mandić Jedinstveni naslov Voйna. scc Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredni pregled, 1980 (Čačak : Litopapir) Ostali autori Mandić, Slobodan Fizički opis 2 knj. (493 str.) ; 25 cm Zbirka Biblioteka Sećanja i svedočenja Napomene Prevod dela: Voйna / I. F. Stadnюk Tiraž 6.000.7/17

Neobično snažna umetnička proza koja obrađuje istorijske događaje koji su se odigrali neposredno posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez 22.juna 1942.godine. Roman je preveden na mnoge svetske jezike i, po mišljenju kritike, predsavlja jedno od zapaženih dela o drugom svetskom ratu uopšte. …Autor Stadnjuk, Ivan Autor Stadnjuk, Ivan Naslov Požar nad Evropom. Knj. 1, 2 / I. Stadnjuk ; preveo sa ruskog jezika Slobodan Mandić Jedinstveni naslov Voйna. scc Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredni pregled, 1980 (Čačak : Litopapir) Ostali autori Mandić, Slobodan Fizički opis 2 knj. (493 str.) ; 25 cm Zbirka Biblioteka Sećanja i svedočenja Napomene Prevod dela: Voйna / I. F. Stadnюk Tiraž 6.000.7/17

Antonije Isaković ObrazTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković ObrazTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković Paprat i vatraTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač ProsvetaAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković Paprat i vatraTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač ProsvetaAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković ObrazTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković ObrazTvrdi povez sa zaštitnim omotomAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Priručnik za nastavnike je podrška nastavniku u realizaciji nastave likovne kulture. Objašnjava koncepciju i način korišćenja Udžbenika sa Skicama nastavnog časa, kao i dela Saznaj nešto više. Dodatne informacije ISBN 86-17-13003-2 Povez Godina izdanja 2005 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 79 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Jovan Dučić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, 7. април 1943) био је српски и југословенски песник, писац, дипломата и академик.[1]У дипломатији је успешно службовао преко три деценије у неколико градова. Он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора.[2]Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.[3] Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.[4] Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.БиографијаЈован Дучић као амбасадорО његовој години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874.[5]Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године.[6] Поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама Отаџбина („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и Ој Босно.[7] Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Одмах након прогонства, Дучић је имао проблема да оствари нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.[8]Дучићев првобитни гроб у манастиру Светог Саве у Либертивилу (лево) и његов садашњи гроб у Херцеговачкој Грачаници (десно)Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Када је 1908, како је касније писао у Политици, „избачен из Министарства у интересу штедње”, запослио се у том листу. Уређивао је књижевну хронику, умешно писао и ликовне критике, пратио дневне токове позоришног живота, али и писао уводнике попут ратног прогласа ”Београђани, отаџбина је у опасности!”, када је 23. 9. 1908. позвао на велики звор против аустроугарске анекције Босне и Херцеговине.[9] Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.[10]Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, где је 1939.[11][12] године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора, а до распада Југославије посланик је у Мадриду.У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноис, која је представљала српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада. У чланку Велика Србија и Србија Велика Дучић објашњава да нико од Србија није желео Велику Србију која би тлачила друге народе, већ Србију велику, значајну и успешну државу, без Хрвата у сваком јарму или срцу. Сматрао је да би у случају остварења другачијег сценарија српски народ чекале нове капитулације, проблеми и упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује.[13]Свечано амбасадорско одело Јована Дучића, Музеј Херцеговине у ТребињуУмро је 7. априла 1943. у Герију.[13] Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници.9/3

Jovan Dučić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, 7. април 1943) био је српски и југословенски песник, писац, дипломата и академик.[1]У дипломатији је успешно службовао преко три деценије у неколико градова. Он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора.[2]Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.[3] Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.[4] Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.БиографијаЈован Дучић као амбасадорО његовој години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874.[5]Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године.[6] Поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама Отаџбина („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и Ој Босно.[7] Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Одмах након прогонства, Дучић је имао проблема да оствари нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.[8]Дучићев првобитни гроб у манастиру Светог Саве у Либертивилу (лево) и његов садашњи гроб у Херцеговачкој Грачаници (десно)Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Када је 1908, како је касније писао у Политици, „избачен из Министарства у интересу штедње”, запослио се у том листу. Уређивао је књижевну хронику, умешно писао и ликовне критике, пратио дневне токове позоришног живота, али и писао уводнике попут ратног прогласа ”Београђани, отаџбина је у опасности!”, када је 23. 9. 1908. позвао на велики звор против аустроугарске анекције Босне и Херцеговине.[9] Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.[10]Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, где је 1939.[11][12] године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора, а до распада Југославије посланик је у Мадриду.У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноис, која је представљала српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада. У чланку Велика Србија и Србија Велика Дучић објашњава да нико од Србија није желео Велику Србију која би тлачила друге народе, већ Србију велику, значајну и успешну државу, без Хрвата у сваком јарму или срцу. Сматрао је да би у случају остварења другачијег сценарија српски народ чекале нове капитулације, проблеми и упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује.[13]Свечано амбасадорско одело Јована Дучића, Музеј Херцеговине у ТребињуУмро је 7. априла 1943. у Герију.[13] Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници.9/3

Dositej Obradović Izabrana delaTvrdi povezEdicija Biseri Srpske književnostiДимитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3]Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4]БиографијаДоситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије.Калуђер ДоситејКада се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве.Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију.Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код КнинаОд 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11]Пут по ЕвропиДоситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића.Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.Први српски устанакПрви српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16]Књижевни рад и критички освртЖивот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783.Совети здраваго разума, 1806.`Мезимац` (1818), други део СобранијаПрви његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.Доситејево просветитељствоПрво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.Доситејев национални програмПрви Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20]Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.Верска трпељивостДоситејева улица у БеоградуМисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21]Рад на популаризацији наукеМесто племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа ВалдецаПедагогија и васпитањеКао практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српскогРаскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством.Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22]Народни језик у Доситејевим делимаГрафит — мисао Доситеја ОбрадовићаУ погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.Рационалиста и реформатор европскиДоситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.НаслеђеКућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор).Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. годинеСпомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гробаНаграде имена Доситеја„Доситејева награда“„Доситејево перо`„Доситејев штап`„Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1Награда Доситеј Обрадовић за животно делоНаграда Доситеј Обрадовић страном издавачуУ популарној културиЈастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30]Списак културних установа које носе Доситејево имеОШ „Доситеј Обрадовић” у БеоградуОШ „Доситеј Обрадовић” ЧукарицаОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ВрањуОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39]ОШ „Доситеј Обрадовић” ВолујацОШ `Доситеј Обрадовић` у ЗрењанинуОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ПутинцимаОШ „Доситеј Обрадовић” у СмедеревуОШ „Доситеј Обрадовић” у ДобојуОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој ЛуциОШ „Доситеј Обрадовић” у ПриједоруОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница)ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој ЦрквиОШ „Доситеј Обрадовић” у БочаруОШ „Доситеј Обрадовић” ВрановоОШ „Доситеј Обрадовић” ЕрдечШколски центар „Доситеј Обрадовић” СуботицаЕкономско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у АлибунаруСредња школа „Доситеј Обрадовић” у КрагујевцуДом културе „Доситеј Обрадовић” у СтанишићуБиблиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41]Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у БeоградуДелаСлово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр.Писмо Харалампију, 1783.Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783.Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр.Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр.Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр.Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр.Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр.Востани Сербије, 1804.Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр.Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42]Ижица, 1830Писма, Будим, 1829, 126 стр.Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр.Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813.ПреводиСлово поучително, 1784.Истина и прелест, (кратка прича), 1788.Пут у један дан, (кратка прича), 1788.Езопове баснеХристоитијаБуквицаЕтикаВенацДамонИнглеска изреченија3/3