1969 - 502 + 468 STRANA, TVRD POVEZ. SRPSKA KNJIŽEVNOST U STO KNJIGA.

Izabrana djela 1 i 2 Emil S. Petrović Svjetlost, Sarajevo,1968. (271+372)str. tvrd povez, zaštitni omor vrlo očuvano vr306

Dva mora Sen-Džona Persa - Borislav Radović NA PREDLISTU POSVETA. Izdavač: Srpska književna zadruga 2002 Biblioteka: Kolo Prevod dela: 1. Éloges ; 2. Amers - Saint-John Perse Prevod: Borislav Radović Broj strana: XXXVI, 191 Format: 19x13.5 Povez: tvrd

Isak Baševis Singer - MUŠKATOVI 1-2 (Izabrana dela I.B. Singera, Knjige 4 i 5, Svjetlost, Sarajevo, 1988, tvrd povez, 370+323 str.)

EROTSKA DELA 1 - 3 AUTOR - MIRABEAU EROTIKA , ilustrovane Izdavac - Logos , Split , 1986. 1 - Opat on i ona 2 - Moje obracenje 3 - Erotika Biblion Odlicne 89

Tvrd povez, unutrašnjost dobra ima posvetu 1. Zanat gospođe Vorn 2. Kandida 3. To se nikad ne zna 4. Đavolov učenik 5. Cezar i Kleopatra 6. Lekar u nedoumici 7. Androkle i lav 8. Pigmalion B4

Mislim da je komplet nepotpun. Knjige su veoma ocuvane i najverovatnije necitane. Naslovi su: 1.Zvezde gledaju sa neba 1 2.Zvezde gledaju sa neba 2 3.Nocna sestra 4.Lekar na San Felipe 5.Judino drvo 6.Pesma sest penija

ANTONIJE ISAKOVIĆ SABRANA DELA 1-5 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Prosveta Beograd Komplet se sastoji iz sledećih knjiga 1. Antonije Isaković - Velika deca 2. Antonije Isaković - Paprat i vatra 3. Antonije Isaković - Prazni bregovi 4. Antonije Isaković - Tren I 5. Antonije Isaković - Tren II Ocuvan T

Iz kompleta Celokupna dela Viljema Šekspira. Tvrd povez, odlično očuvano. Kultura Beograd izdanje iz 1963. godine.

Starinski kalendar i termometar 2 u 1. Kalendar se nalazi na koznom kaisu a u donjem delu je termometar okruglog oblika i koji je ispravan, ukupna duzina kalendara sa termometrom je 55 cm , precnik termometra je 7 cm, doneto iz Nemacke.

1. Milutin Garašanin. `Dokolice `. Srpska književna zadruga. 291, Beograd: Srpska književna zadruga, 1939. 174 str. : autorova slika ; 19 cm. 2. Ante Kovačić. `U registraturi : roman.` Jugoslovenski stariji pisci. 4, Beograd: Prosveta, 1947. XXII, 453 str. ; 21 cm. 3. Svetozar Ćorović. `U ćelijama `. Zagreb Prosvjeta, 1949. 157 str. ; 21 cm. 4. Dušan Baranin. `Nјih troje `. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1954. 234 str. ; 17 cm. 5. Ivo Andrić. `Pripovetke : Izbor. 1.` Beograd: Prosveta, 1961. 225 str. ; 17 cm. 6. Ivo Andrić. `Deca : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 9, Beograd: Prosveta, 1963. 242 str. ; 21 cm. 7. Ivo Andrić. `Žeđ : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 6, Beograd: Prosveta, 1963. 313 str. ; 21 cm. 8. Ivo Andrić. `Nemirna godina : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 5, Beograd: Prosveta, 1963. 358 str. ; 21 cm. 9. Ivo Andrić. `Na Drini ćuprija.` Biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1978. 370 str. ; 21 cm. 10. Janko Veselinović. `Hajduk Stanko : istorijski roman.` Džepna knjiga. Beograd: BIGZ, 1985. 399 str. ; 18 cm 11. Neven Orhel. `Ponoćni susret `. Hit : biblioteka moderne literature. kolo 26 ; sv. 153. Zagreb: Znanje, 1985. 243 str. ; 20 cm 12. Dušan Baranin. `Veliki gospodar (Miloš Obrenović) `. Izabrana dela. 6, Beograd: Prosveta, 1986. 405 str. ; 21 cm. 13. Pavao Pavličić. `Sretan kraj.` Hit : biblioteka moderne literature. kolo 36 ; sv. 212. Zagreb: Znanje, 1989. 230 str. ; 20 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 4,3 kg.

Izdaje Vojnoizdavački zavod, Beograd. Opštevojni teorijski časopis. Veoma dobro očuvani časopisi. Komplet sadrži po broju i godini izdanja: 1. broj 4, 1981., 2. broj 1, 1983., 3. broj 2, 1983., 4. broj 3, 1983., 5. broj 5, 1983., 6. broj 1, 1984., 7. broj 2, 1984., 8. broj 3, 1984., 9. broj 4, 1984., 10. broj 6, 1984., 11. broj 3, 1985., 12. broj 4, 1985., 13. broj 5, 1985., 14. broj 6, 1985. kolašinac, 2022.

U dobrom stanju! Sava Babić (Palić, 27. januar 1934 — Beograd, 24. novembar 2012) bio je pisac, pesnik, prevodilac i profesor.[1] Sava Babić dolaѕi u Beograd 1993. godine prelazi na Filološki fakultet, gde formira Katedru za hungarologiju, koja počinje s radom 1994-95 školske godine.[2]. Preveo je na srpski jezik dela mađarskih pisaca u koje spadaju Šandor Petefi, Ištvan Erkenj, Mikloš Hubaj, Đula Ilješ, Tibor Deri, Đula Krudi, Ištvan Erši, Šandor Vereš, Adam Bodor, Lajoš Sabo, Oto Tolnaj, Peter Esterhazi, Bela Hamvaš, Imre Madač i Šandor Maraj.

Tragom mrtve princeze 1-2, Kenize Mourad tvrd povez Znanje Zagreb 1989 Kenize Murad, unuka turskog sultana Murata, rođena je u Parizu i piše na francuskom. Svetsku slavu postigla je, krajem osamdesetih, upravo ovim romanom. Priču o svojoj majci, turskoj princezi Selmi, autorka je zasnovala na istinitoj priči, a protkala ju je ljubavlju i nežnošću, obojivši istorijske činjenice ljudskom toplinom. Kroz život sultanove porodice u izgnanstvu, u ovoj knjizi opisan je način života i običaji u Libanu, a zatim u Indiji, gde princeza Selma dospeva nakon udaje za indijskog radžu. U poslednjem delu knjige prikazan je i Pariz, u atmosferi neizvesnosti pred Drugi svetski rat. Ovo je priča o mojoj majci, princezi Selmi, rođenoj u jednoj palati u Istanbulu… Retko se desi da jedna knjiga spoji srce i istoriju na jedan tako intiman način. Takav je slučaj s priočm princeze Selme, najromanesknijom od svih priča. Ovaj roman je pun nežnosti; čita se u jednom dahu, i otkriva nam daleke predele tokom izuzetno važnog perioda istorije Otomanskog carstva.biblioteka Hit, 2 knjige, tvrd povez,zaštitni omot, latinica, 331 + 384 strane ,

`Slobodarskom gradu Beogradu- gradu heroju- poklicu i buktinji martovskih i aprilskih dana 1941, putokazu i svetioniku jugoslovenskih naroda u njihovoj borbi prptivu agresora, s dubokim pijetetom i odanoscu posvecujem ovo delo`- Autor

Potpuno nova knjiga, bez posvete. Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Бранко В. Радичевић (Чачак, 14. мај 1925 — Београд, 11. јануар 2001) био је српски књижевник и новинар.[1] Писао је поезију, романе, приповетке, сценарија и књижевност за децу. Живот и стваралаштво Потиче из грађанске породице, од оца Велимира и мајке Косаре, рођ. Миликић. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији.[2] После рата, једно време је живео у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.[3] Упоредо с студирањем, ради као новинар за Дугу и као сарадник у многим листовима и часописима. Као уредник едиција „Жар птица“, више година ради у Борби.[2] Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга из Београда.[1] Покренуо је културне манифестације: Дисово пролеће у Чачку и Драгачевски сабор трубача у Гучи.[2] Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике- „крајпуташе“, (крајпуташи- његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима - крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика. Дела Најпознатија дела су му: „Песме о мајци“, „Прича о животињама“, „Са Овчара и Каблара“, „Војничке песме“, „Поноћни свирачи“, „Сељаци“ и „Антологија српског песништва“.[4] Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај свога живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице“. Добитник је Вукове и Седмојулске награде.[5] Песме Сутонски дани, 1945. Песме, 1949. Лирика, 1951. Земља, 1954. Вечита пешадија, 1956. Три чокота стихова а о вину ни речи, 1961. Божја крчма, 1965. Са Овчара и Каблара, 1970. Сељачка поема, 1971. Изабране песме, 1971. Похвалице и покудице, 1974. Земљосанке, 1978. Текла река Лепеница, 1979. Вита јела, зелен бор, 1986. Кадионик, 1990. Романи Бела жена, 1955. Изгубљени град, 1957. Четврта ноћ, 1957. Поноћни свирачи, 1959. Ноћ тела, 1963. Грубићи и нежнићи, 1968. Сељаци, 1971. Ћорава посла, 1972. Сведок, 1977. Празнина, 1992. Књиге приповедака Љубав и смрт, 1982. Горка грла, 1986. Такав је живот, 1989. Будућност, 1991. Књиге за децу Приче о дечацима, 1952. Дух ливада (приче), 1954. Учени мачак (новела), 1957. Посластичарница код веселог чаробњака, 1950. Чудотворно око (приче и бајке), 1964. Бајка о шаљивчини и друге приче, 1967. Бајке о гуслама, 1967. Гвозден човек и друге приче, 1967. Ђаволије и друге приче, 1967. Песме о мајци, 1979. Деветаци, 1976. Скитница или песме и приче за децу, 1988. Приче о животињама, 1990. Како је Јошика отишао на небо, приче из циганског живота, 1992.

1.H.Diwald Anspruch auf Mundigkeit 1400-1555 483 strane 2.E.W.Zeeden Hegemonialkriege und Glaubens-kampfle 1556-1648 466 strana 3.R.mandrou Staatsrason und Vernunft 1649-1775 471 strana 4.E.Weis Der Durchbruch des Burgertums 1776-1847 535 strana 5.Th.Schieder Staatensystem als Vormacht 1848-1918 526 strana 6.K.D.Bracher Die Krise Europas 1917-1975 517 strana Format:21x14 cm. Mek povez Napisane posvete na pocetku svake knjige. Knjiga 6 malo ostecena,listovi u giornjem delu malo talasasti. Ostale knjige dobro ocuvane. Slanje vrednosnim paketom.Postarina se placa prilikom preuzimanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

Knjiga je dosta dobro ocuvana.. Čuveni engleski pisac Oldos Haksli produkt je visoke obrazovanosti, pa je, sem drugog, i muzički obrazovan. U kontrapunktskom spletu video je shemu i simbol i za život i za roman. Kad Haksli počne da radi, da se pita, da se seća, da misli, da sažima, da modeluje, da progovara kroz mnoge glave i usta, to su orgulje, to je kontrapunkt. Tehnika romana Kontrapunkt je čudesna. Živi život i ideologije jakih intelekata muzički su sliveni u jedan moćan broj dokaza da je tačno Hakslijevo učenje o nerazdvojnosti anđela i životinje u svakom času, u svakom pokretu misli i volje. Ovim svojim romanom Haksli je, kao nikada pre ni posle, izveo muziciranje lepe književnosti. Pred teškim zadatkom da dâ roman ideja, ali da pored toga dâ i roman života, i to punog života, života sa atavističkim i životinjskim primesama – Haksli se rešio da pokuša orguljsku tehniku. I uspeo je ovoga puta u potpunosti. Genijalnom jednom tehnikom, i ideje i život su se rastvorili u nečem trećem, što je čista, fluidna, lako čitana umetnost, čisto umetničko uživanje. Oldus Haksli (engl. Aldous Huxley; Godalming, 26. jul 1894 — Los Anđeles, 22. novembar 1963) je bio engleski pisac i jedan od najistaknutijih evropskih esejista 20. veka.[1][2][3] Njegovi „romani ideja“ zasnovani na esejističkim modelima rasprava i sukoba načela. Napisao je čuveno delo Vrli novi svet. U tome delu opisuje društvo, koje funkcioniše po principima masovne proizvodnje i pomoću Pavlovljevih refleksa. Ljudi se stvaraju u epruvetama i unapred se određuje ko će pripadati kojoj klasi ljudi po inteligenciji. Sadržaj 1 Medicinska istraživanja 2 Dela 2.1 Romani 2.2 Kratke priče 2.3 Poezija 2.4 Putopisi 2.5 Zbirke eseja 3 Zanimljivosti 4 Reference 5 Literatura 6 Spoljašnje veze Medicinska istraživanja[uredi | uredi izvor] Poznat je i kao zagovornik korišćenja psihoaktivnih supstanci, o čemu je iscrpno pisao u svojoj knjizi Vrata percepcije (The Doors of Perception) po kojoj je sastav Dorsi (The Doors) dobio ime.[4] Hakslijevu pažnju su posebno privukla medicinska istraživanja engleskog psihijatra Hemfrija Ozmonda, koji je nastojao novootkrivenu supstancu LSD da upotrebi u lečenju određenih mentalnih poremećaja.[5] Godine 1953, Hemfri Osmond je snabdeo Hakslija sa dozom meskalina.[6] Haksli je dobrovoljno eksperimentisao s psihodeličnim drogama pod nadzorom dr Ozmonda, zaključivši da je LSD droga koja proširuje svest i omogućuje iskorak u alternativnu stvarnost.[5] U knjizi „Vrata percepcije“ isticao je da ljudski um u svakodnevnom opažanju deluje kao filtar koji selektivno propušta samo nužne informacije, dok LSD uklanja ovaj filtar i tako čini ključ za vrata spoznaje. Kad se ta vrata jednom otvore, onda navali bujica utisaka, boja, zvukova i slika, svakodnevne stvari vide se drukčijima, javljaju se čudne vizije, a misli koje se obično smatraju banalnim sada se pokazuju kao stvari od velikoga značenja. To, po Haksliju, nije ništa drugo do mistična ekstaza, direktan ulaz u transcendentno.[5] Na temelju toga predviđao je senzacionalan preporod religije čim LSD dođe do širih narodnih masa. Smatrao je da ako ova droga može proizvesti religijske učinke, onda je ona puno više od pukog sredstva za promenu raspoloženja.[5] Dela[uredi | uredi izvor] U romanima, novelama i esejima Haksli je kritičar građanske inteligencije između dva rata. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, on je pesimista i savremenu civilizaciju pokušava da nađe u mističnim spekulacijama.[7] Romani[uredi | uredi izvor] Setni krom (1921) Antic Hay (1923) Jalovo lišće (1925) Kontrapunkt (1928) Vrli novi svet (1932) Bezooki u Gazi (1936) Nakon mnogo leta umire labud (1939) Vreme mora biti zaustavljivo (1944) Majmun i bit (1948) Genije i boginja (1955) Ostrvo (1962) Kratke priče[uredi | uredi izvor] Limbo (1920) Mortal Coils (1922) Mali Meksikanac (SAD - mladi Arhimedes) (1924) Dve od tri Gracije (1926) Kratke sveće (1930) Jakobove ruke; Bajka (krajem 1930-ih) Sabrane kratke priče (1957) Poezija[uredi | uredi izvor] Plameni točak (1916) Jona (1917) Poraz mladosti (1918) Leda (1920) Arabia Infelix (1929) The Cicadas (1931) Prva filozofova pesma Putopisi[uredi | uredi izvor] Idući putem (1925) Zajedljivi pilat: dnevnik jednog putovanja (1926) Preko Meksičkog zaliva (1934) Zbirke eseja[uredi | uredi izvor] Na margini (1923) Idući putem (1925) Novi i stari eseji (1926) Prave studije (1927) Radi šta hoćeš (1929) Vulgarnost u književnosti (1930) Muzika noću (1931) Tekstovi i uvodi (1932) Drvo masline (1936) Reči i njihovo značenje (1940) Umetnost viđenja (1942) The Perennial Philosophy (1945) Nauka, sloboda i mir (1946) Teme i varijacije (1950) Sutra, sutra i sutra (1952) Vrata percepcije (1954) Raj i pakao (1956) Adonis i alfabet (1956) Sakupljeni eseji (1958) Vrli novi svet Reviziran (1958) Književnost i nauka (1963) Scenariji Hrabri Novi svet Čovekoliki majmun i esencija 1940 Ponos i predrasuda (kolaboracija) 1943 Madame Curie|Gospođa Kiri (kolaboracija) 1944 Džejn Ejr (kolaboracija sa Džonom Hausmanom) 1947 Ženska osveta 1950 Preludijum slave 1951 Originalni scenario (odbijen) za Diznijev animirani film Alisa u Zemlji čuda [8] 1971 Bezoki u Gazi (BBC mini serija u kolaboraciji sa Robin Čapman)[9] Audio snimci 1955 Znanje i razumevanje [10][11] 1955 Ko smo mi? [11][12] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Predavao je jedan semestar francuski jezik mladom Džordžu Orvelu na Itonu. Pojavljuje se u gornjem desnom uglu na ilustraciji jednog od najpopularnijih albuma svih vremena “Klub slomljenih srca narednika Pepera” Bitlsa. LSD je prvi put uzeo 24. decembra 1955, a poslednji put na samrti, 23. novembra 1963. Poslednje reči su mu bile: „LSD 100 miligrama IM“ (u mišić).

ISBN: 978-86-918845-0-5 Година издања: 2015. Аутор: Џ. Р. Р. Толкин (J. R. R. Tolkien) Приређивач и прилагачи: Александар Микић (приређивач), Елизабет Кари, Анке Ајсман, Рут Луис, Тед Нејсмит и Зоран Пауновић Издавач: Сновиђења, Нови Сад Напомена: књиге нема у слободној продаји; колекционарски примерак Област: поезија; есејистика; ликовна уметност Језик и писмо: српски (ћирилица) и енглески Број страна: 287 Опрема: тврд повез; шивени табак; пластифициране корице Величина (формат): А5 (21 cm х 14,7 cm) Опис: - веома мало позната поема Џ. Р. Р. Толкина Песма о Отруу и Итрун (The Lay of Aotrou and Itroun) - српски препев, уз строго поштовано устројство свих 506 стихова, приказан упоредо с изворним делом на енглеском језику - стварана током двадесетих и тридесетих година ХХ века - надахнута келтским бретонским народним предањем, уз сличности с појединим деловима постхумно објављених дела попут Силмарилиона, Деце Хуринове и Берена и Лутјене - изворно објављена једино у лингвистичком часопису The Welsh Review, 1945. године - друго и, у односу на прво издање из 2002.године, веома проширено у потпуности двојезично издање Садржај: - сав садржај дат је упоредо на српском (с леве стране) и енглеском језику (с десне стране) - митолошка мапа данашњег јужног Велса, Корнвола и Бретање (форзец) - насловна страна - импресум - Предговор / Preface (А. Микић, стр. 8-15) - поема Песма о Отруу и Итрун (Џ. Р. Р. Толкин, стр. 16-111) - есеј Песма о човеку и натприродном / The Lay of Man and the Supernatural (А. Микић и Елизабет Кари, стр. 113-272): увод, 1. Толкин и хришћанство, 2. Келтска васељена, 3. Толкин и Келти, 4. Мала Британија, 5. Где и када? 6. Извор, 7. Сродници, 8. ,,Бритски бард``, 9. Кориган, 10. Отру, 11. Итрун, 12. По(р)ука, литература - Илустрације (боја, сјајни папир): 1. Песма о Отруу и Итрун (А. Микић), 2. Отру и Итрун (Анке Ајсман), 3. Госпа од Лхин Ван Ваха (Рут Лејкон), 4. Звона Абердавија (Рут Лејкон), 5. Кориган даје стакло Отруу (Тед Нејсмит), 6. Отру гони зачарану кошуту кроз Броселијанду (Тед Нејсмит), 7. Итрун ишчекује Oтруов повратак из лова (Тед Нејсмит), 8. Молитва Господња на синдарском језику (А. Микић) - рецензија проф. др Зорана Пауновића - кратки животописи и утисци о Песми свих прилагача - митолошка мапа данашње бретонске области Леон, попришта радње Песме (нарзец) Препоруке: - рецензија Џејсона Фишера из Митопејског друштва, http://lingwe.blogspot.rs/2015/08/a-standalone-edition-of-lay-of-aotrou.html - рецензија др Ненси Марч, председнице једне од секција Менсе САД, у часопису Beyond Bree, https://drive.google.com/open?id=0BycaSrlTvmqfSnR5NWxzeGZFUWs - Тед Нејсмит, http://www.tednasmith.com/site-map/j-r-r-tolkien/tolkien-other-works/ - Goodreads: https://www.goodreads.com/book/show/35063222-the-lay-of-aotrou-and-itroun

Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Pisma iz provincije / Gustav Krklec ; [priredio Berislav Nikpalj] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa : Prosvjeta, 1977 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikpalj, Berislav Zbirka Odabrana djela Gustava Krkleca ; ǂknj. ǂ4 (Pl. sa omotom) ANTE SCRIPTUM Za razliku od privatnih pisama kojima se ponekad naknadno dodaje pripis (P. S.), ovim „Pismima iz provincije“ trebalo bi nekoliko prethodnih riječi umjesto uobičajenog uvoda ili predgovora, osobito stoga što su ona u prvom redu upućena našoj najširoj javnosti. I veliki A. G. Matoš svakoj bi svojoj knjizi na čelo stavio slovo „Čitaocu“, upućujući mu ga pred sveskama „Ogledi“ (1905), „Vidici i putovi“ (1907) i „Naši ljudi i krajevi“ (1910), te bi njegovu šegrtu možda dovoljno bilo da se posluži kojim još uvijek aktualnim citatom davno preminulog majstora, ali time ne bi bilo potkrijepljeno ništa drugo, no da je Matoš sve do dana današnjega ostao – nenadmašen. Sve ove književne kozerije, publicistički osvrti, do krajnjih mogućnosti obazrive polemike, novinski feljtoni i prigodni članci izlazili su redom, od subote do subote u kulturnoj rubrici zagrebačkog dnevnika „Narodni list“, u razdoblju od 18. VI 1953. do 17. VII 1955, pod ironičkim naslovom „Književna pisma iz provincije“ i pod simboličkim pseudonimom Martin Lipnjak iz Krapine. Tim su „Pismima“ dodana sada i dva članka: „Tinova zdravica trezvenjaštvu“ iz „Globusa“ (12. III 1955) i „Oproštaj s Tinom“ iz tjednika „Vjesnik u srijedu“ (16. XI 1955), jer sačinjavaju s njima nerazdvojnu cjelinu. – Zašto „Pisma iz provincije“? – Čemu pseudonim? Hoću da budem što kraći! Eto, bilo je sve to zamišljeno kao pokušaj da se jedan javni kulturni radnik s koliko-toliko iskustva „odrekne imena“ i povuče u prikrajak, te da tako iz „objektivnog kuta“ stane pratiti najvažnije po njegovu sudu događaje, zbivanja i previranja u našem cjelokupnom javnom kulturnom životu, reagirajući na njih brzo, neposredno i iz dotad nova aspekta, s težnjom da podjednako suzbija sve pojave preživjelog provincijalizma, nezdravog modernizma i svakojakih, uglavnom uvoznih „izama“, kao i da brani, štiti i daje podršku svima čestitim stvaralačkim naporima i ostvarenjima u okviru našeg socijalističkog humanizma i općeg napretka. Po tom, čini se, ova „Pisma iz provincije“ tvore izvjesnu cjelinu, iako su zapravo letimična publicistička kronika i fragmentarni ljetopis jednog našeg relativno kratkog kulturnog razdoblja. Njihovu je autoru – tj. meni! – ponajviše bilo stalo do uspostave srdačnog i bliskog kontakta sa širokim krugom čitalaca, i ta je činjenica uvjetovala ton, stil i karakter ovih „Pisama“, u jednom trenutku kad se takvo obraćanje pisca širokoj javnosti pokušalo omalovažavati od strane „izabranih“. No ja sam smatrao, a držim i dalje, da pisci koji se s prezirom odnose prema širokoj javnosti ne treba ni da joj se obraćaju. Tako su mi još za izlaženja u novinama ova „Pisma“ pribavila šaku ogorčenih protivnika, ali u velikoj mjeri i proširila krug prijateljâ, te ih sada, ovako sabrana u knjizi bez ikakvih izmjena i naknadnih „friziranja“, upućujem širokoj našoj javnosti sa željom da brzinu pisanja, neizbježivu u takvom radu, nadoknadi trajnost onih opažanja koja su, ako ništa drugo, bar signalizirala opasnost od nezdravih, ili upozoravala na zdrave pojave u našem sve bujnijem i snažnijem kulturnom kretanju i poletu. (Uz 1. izdanje) Krapina, 1956. Gustav KRKLEC Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG9

Tvrd povez, ima posvetu, sem toga je odlično očuvana. Sebastijan ili u vlasti strasti Lorens Džordž Darel (engl. Lawrence George Durrell; Džalandar, 27. februar 1912 — Somijer, 7. novembar 1990) bio je britanski književnik irskog porekla. Veći deo života je proveo van svoje domovine. Stvaralac je širokog interesa, iskustva i kulture. Pisao je drame, poeziju, putopise, eseje i posebno romane, sa kojima je stekao slavu. Čuven je po romanesknoj teatrologiji „Aleksandrijski kvartet”. Detinjstvo je proveo u rodnoj Indiji, gde je rođen u porodici britanskih kolonizatora. Kada je napunio 12 godina, zajedno sa bratom Leslijem, poslat je u Englesku, gde su pohađali prvo školu Sv. Olafa i Sv. Spasitelja u Sautvarku, a potom školu Sv. Edmunda u Kenterberiju. Nasledivši omanji imetak nakon očeve smrti, Darel je napustio školu i preselio se u Blumsberi sa namerom da postane pisac. U martu 1935. preselio se na ostrvo Krf zajedno sa svojom prvom ženom, majkom i mlađom braćom i sestrom. Na Krfu se susreo sa mediteranskom kulturom, koja će izvršiti presudan uticaj na njegovo stvaralaštvo. Radio je na nižim pozicijama diplomatske službe u britanskim ambasadama u Egiptu, Rodosu, Argentini, Jugoslaviji[1] i Kipru. Od 1966. do svoje smrti živeo je u selu Somijer na jugu Francuske.[2] Njegov mlađi brat je bio prirodnjak Džerald Darel. Na književnom polju debitovao je zbirkom pesama „Čudni fragmenti” 1931, ali je priznanje stekao pišući romane. Pisao je pod snažnim uticajem D. H. Lorensa, T. S. Eliota i Henrija Milera. Najpoznatiji je po tetralogiji Aleksandrijski kvartet, koja se sastoji iz romana „Justina”, „Baltazar”, „Mauntoliv” i „Klea”. Ova senzualna i poetska studija o ljubavi napisana je istančanim i bogatim jezičkim izrazom i tehnikom menjanja perspektive. Tetralogija je postala internacionalni bestseler i omogućila je Darelu ekonomsku nezavisnot. Ipak, njegova kasnija dela, uključujući i sličnom tehnikom napisano petoknjižje „Avinjonski kvintet”, ostali su u senci njegovog najpoznatijeg ostvarenja. Bio je osam puta nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nikada nije osvojio....

U dobrom stanju! Doktore Lerne, sub-bog je fantastični roman Mauricea Renarda, objavljen 1908. Autor inspiriran H. G. Vellsom, Ostrvom doktora Moreau-a, autor posebno predstavlja snažnu varijantu: sam narator se našao u eksperimentu transplantacije ludog hirurga, doktora Lerna. Adaptacija Jean-Daniela Verhaeghea, pod naslovom L`Etrange Chateau du Docteur Lerne, emitovana je na francuskoj televiziji na Antenni 2, 28. decembra 1983, u kojoj su bili Jackues Dufilho, Jean-Paul Roussillon, Pierre Clementi, Dora Doll i Pierre Etaik Maurice Renard (FR Maurice Renard) (28. februara 1875., Chalon-en-Champagne, Francuska - 18. novembar 1939, Rochefort-sur-Mer, Francuska) - francuski pisac, predstavnik masovne književnosti. Jedan od vodećih nacionalnih pisaca naučne fantastike prvih decenija KSKS veka, priznati majstor avanturističkih i zločinačkih romana, jedan od originalnih prethodnika moderne naučne fantastike, takođe poznat kao `okultni` i pseudogotski roman. Maurice Renard rođen je u uglednoj buržoaskoj porodici, bio je najmlađi od troje dece i uživao je posebnu ljubav svojih roditelja. Njegov otac, prekršajni advokat Achilles Renard, takođe je bio osnivač i predsednik gradskog sportskog društva, njegov djed, Pierre Edouard Renard radio je kao sudija, a njegova baka je bila vlasnica nogavice. Djetinjstvo mu je prošlo u Reimsu, gdje mu je otac predsjedavajući suda. Tokom leta Renard je otišao kod svog dede, izabranog za gradonačelnika Epernaia, u zamak Saint-Remi (uništen tokom rata 1918.), gde je porodica zauzela mali paviljon u Saint-Vincentu u ogromnom parku. Omiljene knjige bila su dela Charlesa Dickensa i Edgara Allana Poea. Studirao je na Bons-Enfants koledžu. 1894. diplomirao je književnost i filozofiju. Nakon što je u Reimsu završio trogodišnju vojnu službu, završivši je u čin narednika. Zatim je za sebe otkrio delo Herberta Velsa. 1899. preselio se na studij prava u Pariz, ali ubrzo je napustio studije i u potpunosti se posvetio književnosti. U svojim studentskim godinama Renard je pokazivao veliko interesovanje za poeziju, komponovao poeziju. 1903. oženio se Stephanie La Batieu. Par je imao četiri sina: Reno (rođen 1904), Remi (1905-1977), Ciril (rođen 1915), Daniel (1918-1919). Godine 1905. objavio je prvu zbirku svojih kratkih priča „Duhovi i lutke“ pod pseudonimom Vincent Saint-Vincent. Prvi pisac roman, `Dr Lern, polubogov` (u ruskom prevodu je nazvan `Nova zvijer`), kojem je autor poslao posvetu Herbertu Velsu, nije doživeo veliki uspeh u javnosti, ali je izazvao veliko interesovanje kritičara [1]. Umjetnički stil Renarda odlikuje se složenim preplitanjem događaja i linija priče, usmjerenih na kratak i krajnje svijetao konačni efekt [2]. U romanu, koji je oduševljeno prihvatio Guillaumea Apollinaire [3], razvija se tema metempsihoze, neobično se otkriva slika „ludog naučnika“ koji je u 20. veku postao široko rasprostranjen. Naknadni romani i kratki romani Renarda stekli su mu reputaciju majstora pripovedanja naučne fantastike koji je povezan sa tradicijama Henrija de Rainijera i Žana Lorraina. Renard se 1910. godine konačno preselio u Pariz, gde je primao goste i održavao prepisku sa poznatim predstavnicima književnog sveta: Pierre Benoisom, Pierreom Mac-Orlanom, Claudom Farrerom, Colette, Henri de Monterlanom. 1914-1918. Učestvovao je u ratu kao oficir konjanice. Od 1919. zarađivao je za književnost. 1921. godine objavljen je roman „Dizajnirani čovek“ koji govori o mladiću koji se vratio iz zarobljeništva i koji je podvrgnuo ogromnim eksperimentima misterioznog lekara Prozopa da bi vratio vid. Od 1924. redovno je provodio ljeta na ostrvu Oleron; ovde se odvija radnja njegovog delimično autobiografskog romana „Devojka sa jahte“ (1930), koji je imao veliki komercijalni uspeh. U romanu „Čovek među mikrobima“ (1928), dobro poznatom klasiku Sviftovih putovanja Svifta, klasični motiv je kombinovan sa elementima anti-utopije; Renard delimično predviđa da je Hukleijev Hrabri novi svet ovde, delimično popularni zaplet za kinematografiju dvadesetog veka, povezan sa temom `neverovatno opadajućeg čoveka`. Nakon teškog razvoda od supruge 1930. godine, Renard, uprkos uspehu „Devojke sa jahte“, gotovo da nije pisao naučnofantastična dela, povremeno su objavljivali pojedinačne priče i višeslojne eseje, u velikoj meri bio je primoran da se uključi u radni dan književnog dana. Knjiga „Gospodar svetlosti“ (1933.) jedinstveno je iskustvo u stvaranju Renardovog istorijskog romana, koji uključuje detektivne i fantastične elemente; Renard je predvidio originalni koncept „usporavajućeg stakla“ Boba Shava kroz koji možete videti prošlost, čija je priča „Svetlost prošlosti“ (1966.) veoma popularna u engleskoj literaturi [4]. Pisac je umro 1939. godine u Rochefortu od posledica komplikacija posle operacije prostate. Sahranjen je na ostrvu Oleron [5]. Poslednje delo, priča „Zatvor od gline“, objavljeno je posle smrti pisca 1942, a na engleskom je objavljeno tek nakon Drugog svetskog rata 1947. Plava pretnja Novela „Plava pretnja“ (1912.) (druge verzije prevoda naziva: „Plava smrt“, „Plava opasnost“) rani je primer naracije o problemima kontakta sa izvanzemaljskim civilizacijama. Na knjigu utiču Vells i Joseph Roni Sr .. Roman je prvenstveno usmeren na deblokiranje antropocentrizma karakterističnog za novu evropsku kulturu (uključujući nehumanu pojavu stranaca) i kombinuje naučnofantastičnu intrigu sa detektivskim elementima, sve do direktne parodije na Conana Doila [6] (Sam Conan Doile nije dužan ostao i 1913. napisao priču „Užas sa visine“, ideološki odjekujući knjigom Renarda). Postoji razlog da se u „Plavoj pretnji“ vidi delimično iščekivanje „hipoteze o zoološkim vrtovima“, ali Renardovi pridošlice nisu ograničeni na jednostavno posmatranje zemljaka. Ime Plava pretnja, možda inspirisano vremenom Renara sa teorijom o `žutoj opasnosti`. `Ruke Orlaka` Ideja romana nastala je već 1911-1912, ali Prvi svetski rat je odložio njegovu implementaciju. Roman je objavljen kao feuilleton na stranicama lista L`Intransigeant u maju-julu 1920., zasebna publikacija objavljena je 1921. Po definiciji francuskog naučnika Cl. Demeoka, knjiga je „mešavina ljubavnih, detektivskih, naučnih fantastika, naučne fantastike i okultnih romana“ [7]. Zaplet se fokusira na temu transplantacije ljudskih organa. Ovaj zaplet je delom inspirisan vojnim utiscima pisca, delom književnom tradicijom: „Frankenstein“ Mari Shellei, „Ostrvo doktora Moreaua“ Vells-a, „Locus Solus“ Raimonda Russell-a. Pored toga, na knjigu je pod jakim uticajem Stevensonov roman „Čudna priča o dr Jekill-u i Mr. Hide-u“ (tema podeljene ličnosti). Roman je više puta sniman (1924., 1935., 1960. i 1962. u filmovima i adaptiran za televiziju 2013.), što je ostavilo jedno od najpoznatijih dela pisca; najpoznatija je prva adaptacija koju je Robert Vien snimio 1925. godine.

odlicno stanje arl Bodler (franc. Charles Pierre Baudelaire; Pariz, 9. april 1821 — 31. avgust 1867) je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Bodler je rođen u Parizu 9. aprila 1821.[2] godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador na različitim plemićkim dvorovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. On je kasnije izjavio: „Voleo sam svoju majku zbog njene elegancije”. On joj je kasnije pisao: „U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama”. Njegov očuh je bio strog, ali je ipak brinuo za Bodlerovo vaspitanje i budućnost. Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: „Zgrozim se kada pomislim na te godine ... na tužno detinjstvo, samoću u srcu“. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad neradan. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao „uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan”. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: „Ja ne osećam da imam neko zvanje”. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri. Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom. [1]Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa (sudija), otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće.[1] Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: „Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti“. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg mornaričkog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimernog ponašanja. To naporno putovanje nije uticalo da Bodler skrene misli sa književne karijere niti da promeni svoje ponašanje i životne stavove, tako da je dogovoreno da pomorski kapetan vrati Bodlera kući. Sa putovanja se vratio kući bogatiji za mnoga iskustva (jedno od njih je jahanje slonova) i sa impresijama vezanim za more, jedrenje i egzotične luke, što je kasnije iskoristio u svojoj poeziji. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: „Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste ... on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji”. Bodler se uskoro vratio recitovanju svojih neobjavljenih pesama i uživao je u dodvoravanju njegovih umetničkih vršnjaka. U dvadeset prvoj godini, dobio je veliko nasledstvo, preko 100.000 franaka i četiri parcele zemljišta, ali je većinu tog bogatstva potrošio u roku od nekoliko godina. Njegovi nagomilani dugovi su daleko premašivali njegov godišnji prihod i iz očaja, njegova porodica je stavila imovinu pod hipoteku. U to vreme (1844) on se sastajao sa gospođicom Žanom Duval, crnkinjom[1], kćerkom jedne od prostitutki iz Nanta. To je bila njegova najduža romantična veza tokom koje je spoznao čari i gorčine strasti. Ona je bila ljubavnica fotografa i karikaturiste po imenu Nadar. Karijera[uredi | uredi izvor] Iako njegova dela 1843. godine još uvek nisu bila objavljena, Bodler je postao poznat u umetničkim krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da priušti sebi. Tokom 1844. godine hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje imovine je izgubio. Bodler je redovno molio svoju majku da mu da novac dok je on pokušavao da unapredi svoju karijeru. On se sastao sa Balzakom i u tom periodu je napisao mnoge pesme koje su se našle u zbirci Cveće zla. Njegovo prvo objavljeno umetničko delo je pregled „Salon iz 1845”. Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastveni kritičar i privukao je pažnju umetničke zajednice. Tog leta prihodi su bili skromni, a dugovi veliki, bio je sam i sumnjičav prema budućnosti, jer su „zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi”. Odlučio je da počini samoubistvo i ostavi ostatak svoje baštine ljubavnici. Međutim, nije se ubio, samo je površno ranio sebe nožem. Dok se oporavljao, molio je svoju majku da ga poseti, ali ona nije obraćala pažnju na njegove molbe, najverovatnije zbog toga što joj je suprug branio da poseti sina. Bodler je neko vreme bio beskućnik i potpuno otuđen od svojih roditelja. Tokom 1846. godine napisao je drugi Salon pregled i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i kritičar romantizma. Sledeće godine bila je objavljena Bodlerova novela La Fanfarlo. Bodler je učestvovao u revoluciji od 1848. Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije su više uticali emocionalni stavovi nego čvrsta uverenja. Njegov očuh je, takođe, bio učesnik u revoluciji. Tokom 1850. godine, Bodler se borio sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao jedan nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac (njena pisma upućena njemu nisu pronađena). On je prihvatio da radi mnoge projekte koje nije bio u stanju da završi potpuno, ali je uspeo da završi prevod priča Edgara Alana Poa koje su bile objavljene. Bodler je naučio engleski u svom detinjstvu, i gotički romani, i Poove kratke priče, postali su njegova najdraža materija za čitanje. Nakon što mu je preminuo očuh 1857. godine, Bodler ga nije ni spomenuo, ali se saosećao sa svojom majkom kako bi se njihov odnos popravio. Još uvek snažno emotivno vezan za nju, u tridesetšestoj godini pisao joj je: „Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi“. Cveće zla[uredi | uredi izvor] Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal).[1] Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu. Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“. Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike ... Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“. Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu. Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”. Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda ... ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj. Poslednje godine[uredi | uredi izvor] Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinktura opijum, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno uzrastao. Ali na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Njegove finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. Godine 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživeo jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu. Mnoga Bodlerova dela su objavljena nakon njegove smrti. Posle njegove smrti, njegova majka je otplaćivala njegov znatan dug. Rekla je: „Vidim da moj sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti“. Živela je još četiri godine nakon njegove smrti. Kritike[uredi | uredi izvor] Bodler je bio aktivan učesnik u umetničkom životu svoga doba. Kao kritičar i esejist, on je napisao opsežno o temama iz francuske kulture. On je bio iskren sa prijateljima i neprijateljima, retko kada je imao diplomatski pristup i ponekad je odgovarao verbalno nasilno. Edgar Alan Po Bodler je imao mnogo toga zajedničkog sa Poom, (koji je umro 1849. u četrdesetoj godini života). Obojica su imali sličan senzibilitet, borili sa bolestima, siromaštvom i setom. Bodler je video u Pou prethodnika i pokušavao je da bude njegov francuski kolega savremenik. Bodler se u velikoj meri bavio prevodom Poovih dela, a prevodi su mu bili naširoko hvaljeni. Bodler nije bio prvi francuski prevodilac Poovih dela, ali njegove prevode smatrali za najbolje. Teofil Gotje Gotje, pisac i pesnik, zaradio je Bodlerovo poštovanje zbog savršenosti forme koju je imao i zbog majstorstva jezika. Gotje je često imao meditacije o smrti i užasu života koji su uticali na teme u Bodlerovim spisima. U znak zahvalnosti za svoje prijateljstvo i istovetnost vizija, Bodler mu je posvetio zbirku pesama Cveće zla. Nadar Nadar je bio karikaturista, naučnik i fotograf. Bodler se divio Nadaru, jednom od njegovih najbližih prijatelja i napisao je: „Nadar je najneverovatniji prikaz vitalnosti“. Kretali su se u sličnim krugovima i Bodler je ostvario mnoge društvene veze preko Nadara. Nadarova bivša ljubavnica gospođica Duval postala je Bodlerova ljubavnica 1842. godine. Bodler je oko 1850. godine postao zainteresovan za fotografije. Filozofija[uredi | uredi izvor] Šarl Bodler Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema. Ljubav „Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.” Brak „Nesposobna da uguši ljubav, crkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.” Umetnik „Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub... Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.” „Stil je karakter.” Užitak „Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu - i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.” Politika „Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija ... Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.” Đavo „Najveća lukavost đavola je u tome što nas je ubedio da ne postoji.” Uticaj[uredi | uredi izvor] Bodler je imao znatan uticaj na francusku i englesku književnost. Najznačajniji francuski pisci koji su došli posle njega su ga velikodušno hvalili. Četiri godine nakon njegove smrti, Artur Rembo ga je pohvalio u pismu i napisao za njega da je „kralj pesnika, pravi Bog”. Godine 1895, Stefan Malarme je objavio sonet u znak sećanja na Bodlera. U engleskom govornom svetu, Edmund Uilson je smatrao da je Bodler pokrenuo pokret simbolist na osnovu svojih prevoda Poa. Eliot je smatrao da je Bodler bio „veliki genije” i ocenio je da je imao „neprocenjivu tehničku veštinu... stih predstavlja neiscrpnu studiju za potonje pesnike, i to ne samo u francuskom jeziku”. U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Navedeno je da je u popularnoj televizijskoj seriji Angel, Le Vampire zaista nastao zbog inspirisanosti Bodlerom. Vidi još[uredi | uredi izvor] Bodlerizam

409 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Milović (Beočin, 7. maj 1960) srpski je strip crtač. Stripom se bavi odmalena, a prve radove objavljuje 1980-ih godina. u časopisima „Glas omladine“ (kasnije „Stav“), Vidici i Mladost.[1][2][3] Karijera Odmah nakon prvih radova, počinje da objavljuje i u najznačajnijim strip revijama tog vremena – „Ju stripu“ („Yu strip“), „Stripoteci“ i „Patku“. Tokom sledeće decenije Milović objavljuje kraće storije u „Dnevniku“, „Tron[potrebna odrednica]u“, „Vremenu zabave“, „Ukusu nestašnih“, „Striperu“ i slovenačkom „Stripburgeru“. U svojim radovima bavi se prevashodno savremenim čovekom, pitanjima identiteta, odnosom među polovima, opštim mestima života u kvazi-urbanoj sredini. Godine 2003. objavljuje album kratkih priča pod nazivom „Ono što tražim“ u zajedničkom izdanju beogradskog i novosadskog Studentskog kulturnog centra. Sledeće godine izlazi novi Milovićev album, u boji, rađen prema motivima proze Dina Bucatija. Zbirka se zove „Grbe u vrtu“ a sve priče su slikane akvarelom na plavom papiru. Izdavač je SKC iz Novog Sada. Za istog izdavača 2008. godine objavljuje novu zbirku autorskih priča pod nazivom „Nasilje za početnike“. Iste godine osvaja i prvu nagradu na zajedničkom konkursu „Stripoteke“ i Francuskog kulturnog centra za strip inspirisan delom Žila Verna. Zapažene kraće stripove u koloru objavljuje i u časopisima „Ennea“ (2008) i „Stripolis“ (2009). Pored stripa bavi se i ilustracijom. Objavljuje u „Politikinom zabavniku“ i ilustruje knjige za Zavod za izdavanje udžbenika, Odiseju i druge izdavače. Za beogradsku kuću „Beli Put“ ilustruje knjigu basni i aforizama Leonarda da Vinčija pod nazivom „Uzgrednik“ koja osvaja nagradu za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2007. godine. Od 2006. godine ilustruje pet knjiga Borisa Vijana u izdanju „Kiše“ iz Novog Sada. Inspirisan istoimenim romanom ovog francuskog pisca, 2010. godine završava svoj najduži strip pod nazivom „Crvena trava“. Stripografija 2003. Ono što tražim, SKC Novi Sad 2004. Grbe u vrtu, SKC Novi Sad 2008. Nasilje za početnike, SKC Novi Sad 2010. Crvena trava, Komiko Novi Sad Nagrade 1988. nagrada za najperspektivnijeg mladog autora na četvrtom vinkovačkom Salonu jugoslovenskog stripa. 1988. nagrada za strip na „Palilulskoj olimpijadi kulture“. 2007. nagrada za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2008. VI međunarodni salon stripa u Beogradu - nagrada sponzora za strip „Smrt od vode“ 2008. 1. nagrada na konkrusu „Tajni život Žila Verna“