Dušan Baranin Izabrana dela 1-7 komplet SKZ, Beograd, 1988. Tvrd povez, zaštitni omot, Stanje vrlo dobro Dela: 1. Carica Mara 2. Mehmed – paša Sokolović 3. Karađorđe 4. Hajduk Veljko 5. Toma Vučić Perišić 6. Veliki gospodar (Miloš Obrenović) 7. Knez Mihailo Stanje vrlo dobro.

BORIS KIDRIČ Sabrana dela 6 knjiga Komplet sadrži 6 knjiga 1. Knjiga I, broj strana 412. 2. Knjiga II, broj strana 525. 3. Knjiga III, broj strana 465. 4. Knjiga V, broj strana 644. 5. Knjiga VI, broj strana 609. 6. Knjiga VII, broj strana 663. Izdavač: Izdavački centar Komunist, Beograd Povez: tvrd Ilustracije, forografije

Sima Trojanović: IZABRANA DELA 1-4 1. I knjiga: Sima TZrojanović: GLAVNI SRPSKI ŽRTVENI OBIČAJI - 207strana 2. II knjiga: Sima Trojanović: VATRA U OBIČAJIMA I ŽIVOTU SRPSKOG NARODA - 368strana, ilustrovano 3. III knjiga: Sima Trojanović: PSIHOFIZIČKO IZRAŽAVANJE SRPSKOG NARODA POGLAVITO BEZ REČI - 254stane, ilustrovano 4. IV knjiga: Sima Trojanović: JEDINSTVO NARODNOG DUHA - 694strane Tvrd povez sa omotom - 24cm, izdavač: SLUŽBENI GLASNIK - Beograd NOVE KNJIGE!!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ISTORIJA CRNE GORE 4 knjige Udzbenički format Knjige su ilustrovane, sadrže i karte od kojih se neke rasklapaju arheologija, etnologija,istorija , ilustracije, karte ……. Izdavač: Redakcija za istoriju Crne Gore, Titograd 1967, 1970; Istorija Crne Gore 1-3 (knjiga 2 ima dva dela tj dve knjige) 1. Istorija Crne Gore I - od najstarijih vremena do kraja XII vijeka 505 strana 2. Istorija Crne Gore II, tom 1 - od kraja XII do kraja XV vijeka - Crna Gora u doba Nemanjića Istorija Crne Gore II, 330 strana 3. Knjiga II Tom 2 - od kraja XII do kraja XV vijeka - Crna Gora u doba oblasni 592 strane 4.Knjiga3 tom 1 - Od početka XVI do kraja XVIII veka 644 strane ... tags: istorija crne gore crna gora crnogorci u istoriji priče o crnoj gori Istorija Crne Gore crnogorska crnogorska knjizevnost i umetnost crna gora u proslosti etnografija plemena petar petrović njegoš ... Istorija crnogorske umetnosti umjetnosti arheologija epigrafski spomenici crne gore crnogorski gradovi srednjeg veka kotor ulcinj crnogorci morača

Ка теби, читаоче, већ сточетрдесет година лети једна крилата стрела, Милојевићева мисао, ти си јој уточиште, награда и нада! ! ! Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће, док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН! ! ! Овде имамо задовољство и част да вам представимо његова изабрана дела У ТРИ ТОМА, 2 200 страна, тврди повез, шивено, и то: 1. Правила Св. Петке Параскеве Српске 2. Правила Св. Сименуну Српском 3. Овши лист из Патријаршије пећке 4. Дечанске хрисовуље 5. Српски манастири и калуђерство 6. Песме и обичаи народа србског 1. део 7. Песме и обичаи народа србског 2. део 8. Песме и обичаи народа србског 3. део 9. Путописи дела праве, старе Србије 10. Забрањена историја Срба Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу! ! ! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела! ! ! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му! `, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

ISTORIJA CRNE GORE 4 knjige Udzbenički format tvrd povez,zlatotisk Knjige su ilustrovane, sadrže i karte od kojih se neke rasklapaju Korice imaju po neku bledu flekicu, na predlistovima pečačati pret. vlasnika, stranice sa spoljašnje strane imaju manje tragove prašine, unutrašnjost lepo očuvana arheologija, etnologija,istorija , ilustracije, karte ……. Izdavač: Redakcija za istoriju Crne Gore, Titograd 1967, 1970; Istorija Crne Gore 1-3 (knjiga 2 ima dva dela tj dve knjige) 1. Istorija Crne Gore I - od najstarijih vremena do kraja XII vijeka 505 strana 2. Istorija Crne Gore II, tom 1 - od kraja XII do kraja XV vijeka - Crna Gora u doba Nemanjića Istorija Crne Gore II, 330 strana 3. Knjiga II Tom 2 - od kraja XII do kraja XV vijeka - Crna Gora u doba oblasni 592 strane 4.Knjiga3 tom 1 - Od početka XVI do kraja XVIII veka 644 strane ... tags: istorija crne gore crna gora crnogorci u istoriji priče o crnoj gori Istorija Crne Gore crnogorska crnogorska knjizevnost i umetnost crna gora u proslosti etnografija plemena petar petrović njegoš ... Istorija crnogorske umetnosti umjetnosti arheologija epigrafski spomenici crne gore crnogorski gradovi srednjeg veka kotor ulcinj crnogorci morača

Povijest Aleksandra Velikog, makedonskog kralja (1-2)/ Kvint Kurcije Ruf Zagreb 2002. Mek povez sa klapnama, sitniji font, uz prevod tekst uporedo na latinskom jeziku, 832 strane + mapa u prilogu. Knjige su, bukvalno, kao nove. Prevod dela latinskog pisca Kvinta Kurcija Rufa o životu i karakteru Aleksandra Velikog. Delo je sačuvano u nepotpunom obliku (prva i druga knjiga od deset knjiga tog dela u potpunosti su izgubljene), a velike praznine se nalaze na kraju pete, na početku šeste, te u desetoj knjizi. Prevod sledi latinski tekst iz Loebova izdanja, a prevodilac i priređivač Josip Miklić je zasnovao beleške na komentarima iz istog izdanja, uz proširenja i dopune beleškama nekih drugih izdanja, te tekstovima drugih istorijskih dela.

SABRANA DELA ĐURE JAKŠIĆA u šest knjiga, svaka knjiga format 14,5 x 24,5 cm, tvrde korice, izdavač Slovo ljubve, Beograd, 1978. Prvih pet knjiga priredio je, predgovor i napomene napisao Dušan Ivanić: I knjiga PESME (strana 498), II knjiga DRAME (strana 677), III knjiga PRIPOVETKE 1 (strana 427) i PRIPOVETKE 2 (strana 471), V knjiga PREPISKA (strana 671). VI knjigu pod naslovom SLIKARSTVO (strana 200 + reprodukcije 115 kataloških jedinica) priredili su Nikola Kusovac, Miodrag Jovanović i Gradimir Petrović). Sem starosti i stajanja u polici, sve knjige su veoma malo korišćene, a unutrašnje stranice čiste, bez mrlja i bez podvlačenja redova. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjige kupcima sa Kosova. Cena je za komplet sa poštarinom

► Veselin Masleša, Sarajevo, 1982 ► tvrd povez ► nema podvlačenja, stranice ne ispadaju ► očuvanost: 4/5 1. Crne sjekire 2. Kozara I 3. Kozara II 4. Razvalina 5. Molitva za moju braću 6. Nađa 7. Trenutak istorije 8. Ljudska milošta G014

Beograd 2001, tvrd povez, odlično stanje, 24 cm, težina oko 3,7 kg 1. Kraj srpskog cartva - 326 str 2. Lazar Hrebeljanović - Istorija, kult, predanje - 308 str 3. Junaci kosovske legende - 340 strana 4. Srpska prošlost i narodno sećanje - 303 strane 5. Izvorna vrednost stare srpske građe - 336 str 6. Vladarske titule oblasnih gospodara - 315 str

Knjige su veoma dobro o;uvane. Knjiga 1.Sarajevo i njegova okolina od najstarijih vremena do austrougarske okupacije Knjiga 2.Prilozi za istoriju Sarajeva Knjiga 3.Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine i jugoslovenskih naroda

Dvotomno izdanje studije profesorke Olge Luković Pjanović Beograd 1990. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 356 + 336 strana Napomena: na nekoliko strana blagi tragovi grafitne olovke (obeležen tekst); knjiga je veoma dobro očuvana. Olga Lukovic-Pjanović je četrdeset godina sakupljala materijal za ovo delo! Izvori kojima se služila su vrlo retki i na mnoge od podataka naići će i vrsni poznavaoci ove materije po prvi put. Ovo delo je izazvalo kontraverzne stavove već svojom prvom pojavom. Pisana jednostavnim, razumljivim jezikom knjiga obiluje retko viđenim kartama, a u njoj su obrađeni svi važniji događaji srpske istorije. Jedna divna, poučna i studiozna knjiga, u kojoj se kaže: `Pohlepa i gramzivost nikada nisu bili svojstvo Srbina a u tome i jeste tajna psihologija srpskog čoveka. Tajna njegove mudrosti katkada izbija snagom vulkana. Čudesni temperament Srbina izrastao je iz hiljada godina mira po slobodnim prostorima bez granica, te je stoga u Srpskoj duši sve bezgranično: i bol, i radost, i vernost, i vera,i čovekoljublje.`

Max Domarus HITLER - Reden und Proklamationen 1932-1945 R. Lowit, Wiesbaden, 1973 tvrde korice, 16,5 x 24 cm, ilustrovano, 464 str. + 642 str. Delo se sastoji od četiri knjige, ali u ponudi su sledeće dve; 1. Band I: Triumph Erster Halbband 1932-1934 2. Band II: Untergang Erster Halbband 1939-1940 Knjige su u veoma dobrom stanju, čiste, unutra odlične. Na tri-četiri mesta, na nekim ćoškovima i ivicama, korice su minimalno oguljene (tačkice). Na zaštitnim omotima ima sitnih oštećenja i zacepljenja, a na jednom prevoju manje zacepljenje je zalepljeno selotejpom.

Sarajevo 2019. Tvrd povez, 1200 strana. veći format deo sadržaja na slikama NOVO KNJIGA I — Historija islamskog svijeta 1 – Porijeklo (nastanak) islamske civilizacije: od oko 600. do oko 1200. Od islamske kulture do islamskog društva: Irak i Iran (945-1200). Širenje islamskih društava u svijetu od X do XIX stoljeća. KNJIGA II — Historija islamskog svijeta 2 – Moderne transformacije: muslimanski narodi u 19. i 20. stoljeću. Ira Lapidus istražuje nastanak i razvoj muslimanskih društava širom svijeta. Njegovo obuhvatno gledanje unosi perspektivu i koherentnost u bogatu i raznoliku historiju, koja je osvježena i revidirana. Knjiga je podijeljenja u tri dijela. Prvi pokriva formativnu eru islamske civilizacije i bavi se transformiranjem islama iz kompleksa učenja i kultura u organizirajući princip srednjoistočnih društava. Drugi dio prati stvaranje sličnih društava na Balkanu, u sjevernoj Africi, centralnoj Aziji, Kini, Indiji, jugoistočnoj Aziji i supsaharskoj Africi. Treći se dio bavi reakcijama tih društava na evropski imperijalizam i opisuje kako se ona početkom dvadesetog stoljeća pojavljuju kao nezavisne države s novorođenim privredama. Završna poglavnja bave se novijom historijom islama, nastankom islamskih obnoviteljskih pokreta u njihovim vjerskim, društvenim i političkim dimenzijama, te globalnim islamskim identitetima i organizacijama. Kroz čitavu knjigu, autor se bavi društvenom strukturom društava, porodicama i zajednicama, vjerskim skupinama i političkim režimima. Bogatstvo islamske civilizacije ilustrirano je kroz jezik, teologiju, filozofiju i pravo, kroz umjetnost i arhitekturu. Još otkad je prvi put objavljena, knjiga je postala nezaobilazno štivo za studente i sve one koji nastoje razumjeti muslimanske narode, njihovu historiju i civilizaciju.

Autor - osoba Popov, Čedomir, 1936-2012 = Popov, Čedomir, 1936-2012 Naslov Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 1, Osnovi evropske istorije XIX veka / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Građanska Evropa : (1770-1871). Knj. 2, Politička istorija Evrope / Čedomir Popov ; [geografske karte Ljubomir Stanković] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 548, [4] str. s tablama fotogr., [1] list s geografskom kartom : geogr. karta ; 25 cm 573 str., [10] str. s tablama, [2] presavijena lista s geogr. kartom : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorija Evrope ISBN 86-363-0094-0 (karton s omotom) Napomene Registri. Predmetne odrednice Evropa -- Istorija -- 1770-1871 Nekontrolisane predmetne odrednice liberalni kapitalizam / buržoaske revolucije / Francuska buržoaska revolucija / Napoleon Bonaparta / revolucija u nauci / naučna revolucija PREDGOVOR Dva toma Građanske Evrope 1770–1871. su deo zamašnog projekta Izdavačke radne organizacije Matice srpske kojim je predviđeno publikovanje više knjiga sintetički obrađene evrop¬ske istorije novog veka. Nakon Uspona Evrope Dragoljuba Živojinovića (1985), evo sada, po kronološkom redu, i Građanske Evrope, čiji bi treći tom, za razdoblje 1871–1914, u dogledno vreme takođe trebalo da ugleda sveta. Kao i moje kolege Dragoljub Živojinović i Andrej Mitrović, koji učestvuju u projektu Istorije Evrope, radu na knjizi Građanska Evropa pristupio sam s dvojakom namerom. Prvo, da, kao univerzitetski nastavnik opšte istorije, pružim našem čitaocu zainteresovanom za prošlost i njena najšira (ne samo nacionalna) istorijska iskustva, jedan relativno celovit i sveobuhvatan sintetički pregled, napisan na osnovu rezultata i metodoloških koncepcija suvremene svetske istoriografije. Drugo, da svojim i drugim jugoslovenskim studentima istorije ponudim jedno pregledno, čitko i činjenicama bogato naučno-popularno štivo, koje može poslužiti i kao priručnik za pripremanje obimnog ispitnog gradiva i za olakšavanje mukotrpnog ovladavanja zanatom istoričara. Time bi se, najzad, zamenili neki već davno, i u metodološkom i faktografskom pogledu, prevaziđeni udžbenici koji se još uvek koriste na našim univerzitetima. Period čije sam se obrade u Matičinoj Istoriji Evrope poduhvatio (1770–1914) podelio sam na dva, po trajanju nejednaka, razdoblja: duže od 1770. do 1871. i kraće od 1871. do 1914. U hronološkom određivanju prvog razdoblja, koje izlažem u ova dva toma, pošao sam, s jedne strane, od preovlađujuće marksističke opšte periodizacije istorije koju kod nas već decenijama zastupaju Branislav Đurđev i Bogo Grafenauer. S druge strane, uvažavam i metodološke postulate onih stvaralaca u savremenoj francuskoj, engleskoj i američkoj istoriografiji koji nisu zatvoreni za uticaje marksističke metodologije. Među njima najbliži su mi pogledi Francuza Žaka Godšoa, Engleza Erika Hobzboma i Amerikanca Roberta Palmera. Sva trojica gledaju na decenije od 70-ih (odnosno 80-ih) godina XVIII do sredine XIX veka, kao na razdoblje (građanskih.) revolucija. Prvi beočug kojim započinje lanac revolucionarnih događaja Godšo i Palmer vide u američkoj revoluciji (borbi američkih kolonija za nezavisnost) 1770–1783, centralni u francuskoj revoluciji 1789–1799, a završni u zbivanjima 1848-49. u Evropi. Pri tom Godšo i Palmer ovaj lanac revolucija nazivaju „atlantskom“ ili „zapadnom revolucijom“, dok ga Hobzbom definiše kao „dvojnu revoluciju“. Hobzbom, naime, izdvojeno prati duboke ekonomsko-socijalne preobražaje izazvane industrijalizacijom Evrope (industrijskom revolucijom) i političko-socijalne i idejne promene koje je dónela francuska revolucija sa svojim širokim i dugotrajnim odjecima i posledicama. Da bi što doslednije sproveo ovu koncepciju i usuglasio tokove „dvojne revolucije“, on njihov početak stavlja na 1780. isključujući time iz „lanca revolucija“ ne samo rat američkih kolonija za nezavisnost, već i sam početak industrijske revolucije u Engleskoj, koji je ipak najpraktičnije staviti na patentiranje i početak upotrebe Vatove parne mašine 1769–1776. Meni je najbliža koncepcija Zaka Godšoa koji razdoblje revolucija stavlja u vremenske okvire 1770–1850, tumačeći ga borbom za destrukciju feudalnih društveno-ekonomskih odnosno apsolutističkih političkih sistema i za izgradnju liberalnih, građanskih društava i država. Za razliku od Palmera, koji „zapadnu revoluciju“, vidi pre svega kao političku borbu za građanske slobode i demokratiju, aposolutizujući tako iskustva i ciljeve američke revolucije, Godšo u prvi plan stavlja antifeudalnu komponentu revolucija. S druge strane, on sve glavne tokove revolucija sagledava u međusobnom jedinstvu i prožimanju ne po- smatrajući ih kao paralelne procese, kako to čini Hobzbom. U ovoj knjizi ja u jednoj stvari bitno odstupam od periodizacije i osnovne koncepcije Žaka Godšoa i druge dvojice pomenutih autora. Kao svojevrsnu istorijsku celinu ja ne uzimam razdoblje 1770–1850, već 1770–1871. To činim stoga da bih jednim pogledom obuhvatio i oko jednog nosećeg istorijskog procesa kao osovine okupio ćelu Evropu, a ne samo ovaj ili onaj njen deo – atlantski, zapadni ili centralni. Ta osovina jeste građanska revolucija sa svim njenim komponentama: ekonomskim, socijalnim, političkim, idejnim i ideološkim. Pri tom mi nije bilo najvažnije da li su se u svakom kraju Evrope odigrale pobedonosne revolucionarne pobune i građanski ratovi, već da li su i u kojoj meri svuda stigle tekovine građanske revolucije, čak ako se svi njeni ciljevi i nisu ostvarili. A meni se čini da se to odigralo upravo do 1870–71, jer je baš u 50-im i 60-im godinama XIX veka došlo do likvidacije feudalizma u Habsburškoj monarhiji i Rusiji, do ubrzane dezagregacije feudalno-apsolutističkog i državnog sistema anahronične Osmanske imperije i do bržeg prodiranja moderne industrije i saobraćajnih sredstava i u centralnu, istočnu i jugoistočnu Evropu. Najzad, u ove dve decenije okončani su i ratovi za ujedinjenje Italije i Nemačke, kao što su se rasplamsali novi oslobodilački i nacionalno-revolucionarni pokreti u srednjoj i jugoistočnoj Evropi, koji takođe predstavljaju sastavne delove buržoaske revolucije. Na taj način periodizacija koju sam sproveo u ovoj knjizi, a do koje sam došao čisto empirijskim postupkom, podudarila se sa važećom marksističkom periodizacijom, koja trajanje epohe liberalnog kapitalizma vodi upravo do 70-ih godina XIX veka. O drugim postupcima i metodološkim shvatanjima koja sam primenio u ovoj knjizi čitalac će se lako obavestiti krećući se kroz njen, nadam se da mogu reći bogat i raznovrstan, sadržaj. On će oceniti i koliko je taj postupak bio uspešan, a njegov rezultat koristan i celishodan. Na kraju, osećam prijatnu dužnost da se zahvalim recenzetnima ove knjige akademiku Radovanu Samardžiću i profesoru dr Mihajlu Vojvodiću za njihove ažurno napisane i podsticajne recenzije. Zahvaljujem se, takođe, lektoru prof. dr Mariji Kleut na njenim preciznim intervencijama, kao i službenicama Vojvođanske akademije nauka i umetnosti Nevenki Nedić i Svetlani Pušković, koje su golemi tekst ove knjige, uz primerno požrtvovanje, prekucavale direktno sa rukopisa. Zahvalan sam i svim urednicima i radnicima IRO Matice srpske koji su se oko knjige trudili. U Novom Sadu, 19. novembra 1988. Autor Čedomir Popov rođen je 15. III 1936. u selu Melenci u učiteljsko-službeničkoj porodici. Osnovnu školu završio u Melencima i Kovačici, a gimnaziju u Zrenjaninu 1954. Kao pripadnik prve generacije studenata prvih novosadskih fakulteta (Filozofskog) studirao na Grupi za istoriju 1954–1958. Diplomirao februara 1959. sa srednjom ocenom 9 (devet). Godinu dana kasnije (1. februara 1960) izabran je za asistenta Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Na ovom fakultetu proveo je ceo radni vek prošavši kroz sva nastavnička zvanja, a 1. oktobra 2000. otišao je u penziju. Tokom ovih 40 godina bio je dve godine predsednik Saveta Fakulteta i dve godine njegov dekan (1979–1981). Četiri godine vršio je dužnost direktora Instituta za istoriju Vojvodine (1970–1974). Posle usavršavanja u Strazburu (Francuska) u školskoj 1959/60. godini počeo je intenzivan naučni rad u oblasti istorije međunarodnih odnosa. Doktorirao je juna 1970. sa tezom Stav Francuske prema Srbiji od Frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878. Baveći se kontinuirano naučnoistraživačkim radom, samostalno ili u koautorstvu objavio je 17 knjiga i preko 500 naučnih, stručnih i publicističkih radova. Priredio je osam knjiga izvorne građe. Na osnovu uspeha u naučnom radu, godine 1981. izabran je za dopisnog i 1987. za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a 1988. za člana SANU van radnog sastava. Godine 1992. postao je redovni član SANU. Predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu i član Predsedništva i Izvršnog odbora SANU bio je od 1994. do 2000. Pored nastavničkog i naučnog rada, još od studentskih dana, obavljao je mnogo poslova na stručnom, kulturnom, uređivačkom i društvenom polju. Kao đak i student bavio se pozorišnim amaterizmom, bio je predsednik Akademskog pozorišta i urednik dramskog programa na Tribini mladih u Novom Sadu. Od 1962. do 1965. godine bio je predsednik Saveta za kulturu grada Novog Sada. U Matici srpskoj od 1970. bio je urednik Zbornika za istoriju, od 1981. do 1991. godine je obavljao posao urednika Rukopisnog odeljenja, a od 1991. do 1999. bio je potpredsednik Matice srpske. Član Upravnog odbora ove najstarije kulturne ustanove srpskognaroda bio je neprekidno od 1969. do kraja života. Od 1990. do 2012. bio je glavni urednik kapitalnog desetotomnog Matičinog projekta Srpski biografski rečnik i pod njegovim uredništvom od 2004. do 2011. objavljeno je pet tomova sa blizu 9000 biografija. U junu 2008. izabran je za predsednika Matice srpske i na toj dužnosti ostao je do kraja četvorogodišnjeg mandata. Na 126. redovnoj Skupštini Matice srpske (28. aprila 2012) izabran je za njenog počasnog predsednika. Osim u Matici bio je aktivan i u drugim ustanovama nauke i kulture. Pored ostalog, bio je predsednik Samoupravne zajednice za naučni rad Vojvodine, a od 1985. do 1989. glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa. Rukovodio je mnogim naučnim projektima. Završio je rad na projektu Građanska Evropa I–III. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bio je jedan od najagilnijih pokretača Srpske enciklopedije i rukovodilac grupe stručnjaka koja je izradila Azbučnik Srpske enciklopedije. Od 2006. do 2008. bio je prvi predsednik njenog Uređivačkog odbora, i za to vreme je pripreman, a 2010. objavljen prvi tom Srpske enciklopedije. Učestvovao je na većem broju naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Bio je mentor za izradu šest doktorskih disertacija. Pored dužnosti u SANU i Matici srpskoj, bio je na funkcijama u značajnim naučnim formacijama i asocijacijama nauke i kulture: samoupravnim interesnim zajednicama, nacionalnim komitetima za balkanologiju i saradnju sa UNESCO-om i drugim. Decembra 2004. godine, na poziv odbrane, učestvovao je kao ekspert za istoriju na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Nosilac je značajnih priznanja kao što su Orden rada sa zlatnim vencem i Savezna nagrada „Veljko Vlahović” za „unapređenje marksističkih misli”. Ova nagrada je neka vrsta satisfakcije za negovanje „otvorene marksističke metodologije” u istoriografiji. Godine 1999. poneo je Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku, a 2008. Nagradu „Vladimir Ćorović” za najbolje istoriografsko delo u toj godini, za knjigu Velika Srbija – stvarnost i mit. Vukovu nagradu za 2010. godinu dobio je za izuzetan doprinos srpskoj kulturi, a Nagradu „Pečat vremena” (2012) za troknjižje Građanska Evropa. Primio je takođe i nekoliko plaketa i zahvalnica od ustanova i institucija sa kojima je sarađivao, kao što su: Univerzitet u Novom Sadu, Muzej Vojvodine, Patriotski savez Srbije, Savez udruženja boraca NOR-a 1941–1945. i nekoliko pohvalnica i zahvalnica studentskih organizacija i udruženja. Sigurno je da su mu sve ove nagrade bile drage, mada su mu, kako je sam rekao, draža od svih priznanja bile pozitivne ocene, sudovi i kritike koje su o njegovim radovima izricali neki od naših najistaknutijih istoričara: Radovan Samardžić, Milorad Ekmečić, Dimitrije Đorđević, Branko Petranović… Supruga mu je bila istoričar dr Jelena Popov (rođ. Šuljmanac) a sin Jovan, književni komparatista i teoretičar, profesor Univerziteta u Beogradu. Preminuo je u Novom Sadu 8. juna 2012. MG147 (N)

Uspon i pad Treceg Reicha William L.Shirer Knjige su ocuvane, minimalna iskrzanja na zastitnom omotu.komplet se sastoji od 4 knjige ali nedostaje knjiga br.1 tako da prodajem 3 knjige zajedno za navedenu cenu.svaka knjiga je zasebna celina. 1. NEDOSTAJE U KOMPLETU. 2. Put u rat, 485 strana 3. Prve pobjede i prekretnica, 462 strane 4. Početak kraja, pad Trećeg rajha, 318 strana Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. WWII, Treci Rajh, Adolf Hitler, Nacional socijalizam.....

Nove, nekorišćene. Nastavak Sabranih dela Dragoljuba Jovanovića (t. 17-18-19). Mali tiraž. Razmišljanja o moralu. Knj. 1, Vrednosti Dragoljub Jovanović priredio Srđan Jovanović Omotni naslov Razmišljanja o moralu Ostali naslovi Moral seljačkog socijalizma Jezik srpski Godina 2021 Beograd : Službeni glasnik, 2021 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 1128 str. : autorova slika ; 25 cm Tiraž 500 Numeracija na hrptu: 17 Str. 9-26: Predgovor / Srđan Jovanović Kor. nasl. : Razmišljanja o moralu Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Jovanović, Dragoljub, 1895-1977 Moral Vedrina -- Moralni aspekt Dobrota -- Moralni aspekt Individualni razvoj -- Moralni aspekt Vrednosti Razmišljanja o moralu. Knj. 2: Odnosi Dragoljub Jovanović priredio Srđan Jovanović Omotni naslov Razmišljanja o moralu Ostali naslovi Moral seljačkog socijalizma Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Službeni glasnik, 2021 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 824 str. : autorova slika ; 25 cm Napomene Tiraž 500 Numeracija na hrptu: 18 Kor. nasl. : Razmišljanja o moralu Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Moral Međuljudski odnosi Razmišljanja o moralu. Knj. 3, Metodi Dragoljub Jovanović ; priredio Srđan Jovanović Omotni naslov Razmišljanja o moralu Ostali naslovi Moral seljačkog socijalizma Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni glasnik, 2021 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 1063 str. : autorova slika ; 25 cm Tiraž 500 Numeracija na hrptu: 19 Kor. nasl. : Razmišljanje o moralu Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Moral Društvene prilike Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića Jovanović, Dragoljub, 1895-1977 = Jovanović, Dragoljub, 1895-1977 Moral nije ni nešto utvrđeno ni stalno da se može popravljati i kvariti, dobijati i gubiti. Time je u isti mah rečeno da čovek nije po prirodi dobar ni moralan, da to tek treba da postane. Ostaje da se vidi da li to važi samo za pojedinca u njegovom ličnom životu ili za čoveka uopšte – je li čovek popravljiv, šta utiče na njegovo moralno ponašanje i da li u pogledu morala čovečanstvo napreduje ili nazaduje. Posle ovog načelnog pitanja dolazi jedno istorijsko pitanje: ko je sve pokušao da utiče na ljude da budu društveniji, humaniji, moralniji i kakvog uspeha su imali – u svoje vreme i na kasnije naraštaje – razni mislioci i praktičari koji su se time bavili? Najzad, kako se problem morala postavlja danas – može li se i on obnoviti i usavršiti kao što biva s drugim žrtvama savremenih razaranja? Osobito je važno znati šta će biti s moralom u politici, u privrednom i društvenom životu, i kome pripada budućnost – moralnima ili „veštijima“. ********** Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) je bio srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Predsedništva FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta. Dragoljub Jovanović (1895–1977), učesnik, tumač i svedok političkog života u Srbiji u prvoj polovini XX veka i intelektualac snažnog moralnog kreda, ostavio je za sobom u rukopisu obimno delo koje je ovom prilikom sabrano u 16 tomova. Dvanaest knjiga Jovanovićevih Sabranih dela predstavljaju njegove “Političke uspomene” u kojima svedoči o svom vremenu i savremenicama, a četiri “Medaljone” – zbirke literarnih portreta nekoliko stotina ličnosti sa kojima se njegov životni put ukrstio. Dragoljub Jovanović je bio zanimljiva i nemirna priroda. Rođen je 1895. u selu Gnjilan kraj Pirota, doktorirao je na Sorboni, a po povratku u Beograd 1923, na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića, postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Između dva rata predavao je na fakultetu agrarnu politiku, zastupao demokratske i socijalističke ideje i imao značajnu političku aktivnost kao lider Seljačke narodne stranke. Zbog sukoba sa režimima i Kraljevine i komunističke Jugoslavije, nekoliko puta je hapšen i osuđivan na zatvorske kazne. Zbog svojih uverenja trinaest godina je proveo u zatvoru. Nakon izlaska iz zatvora, izopšten iz javnog ispisuje svoje delo, sada dostupno i široj javnosti, koje predstavlja štivo za šire upoznavanje sa političkim prilikama u Jugoslaviji njegovog vremena. Kroz Jovanovićeve beleške promiču mnoge poznate i zaboravljene ličnosti, državnici i političari, naučni radnici, profesori univerziteta, javni i kulturni radnici iz predratnog, ratnog poratnog vremena. Pored ostalih tu su portreti Stjepana Radića, Svetozara Pribićevića, Milana Grola, Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, Slobodana Penezića, Milovana Đilasa, Moše Pijade mnogih drugih. O obimu i širini Jovanovićevog dela dovoljno govori podatak da jedan tom njegovih “Političkih uspomena” od četiri stotine stranica posvećen samo registru ličnih imena koje svojim knjigama pomenuo. Godine 2008. objavljena su Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti.

Histories by Herodotus, (Translator) George Rawlinson, (Introduction) Tom Griffith Wordsworth Editions LIMITED 1996. Istorije (grčki: Istoriai, Historiai; [a] takođe poznate kao Istorija[1]) Herodota smatraju se temeljnim delom istorije u zapadnoj književnosti.[2] Iako nije potpuno nepristrasan zapis, ostaje jedan od najvažnijih izvora Zapada u vezi sa ovim poslovima. Štaviše, uspostavio je žanr i proučavanje istorije u zapadnom svetu (uprkos postojanju istorijskih zapisa i hronika prethodno). Istorije takođe predstavljaju jedan od najranijih izveštaja o usponu Persijskog carstva, kao i o događajima i uzrocima grčko-persijskih ratova između Persijskog carstva i grčkih gradova-država u 5. veku pre nove ere. Herodot prikazuje sukob kao sukob između sila ropstva (Persijanaca) s jedne strane i slobode (Atinjani i konfederacije grčkih gradova-država koje su se ujedinile protiv osvajača) s druge strane. Istorije su u nekom trenutku bile podeljene na devet knjiga koje se pojavljuju u modernim izdanjima, konvencionalno nazvanih po devet muza. Herodot tvrdi da je mnogo putovao po antičkom svetu, dajući intervjue i prikupljajući priče za svoju knjigu, od kojih skoro sve pokriva teritorije Persijskog carstva. Na početku Istorija, Herodot iznosi svoje razloge za njegovo pisanje: Ovde su predstavljeni rezultati istraživanja koje je sproveo Herodot iz Halikarnasa. Svrha je da se spreči da se tragovi ljudskih događaja izbrišu vremenom i da se sačuva slava o važnim i izuzetnim dostignućima koje su proizveli i Grci i ne-Grci; među obrađenim pitanjima je, posebno, uzrok neprijateljstava između Grka i ne-Grka. odlično očuvana L.GaR.4

Lepo očuvano Kao na slikama Zagreb 1951 prvo izdanje Zvonimir Kulundžić (Osijek, 16. siječnja 1911. – Zagreb, 27. prosinca 1994.), bio je hrvatski publicist, književnik, književni kritičar, bibliolog i povjesničar. Životopis Zvonimir Kulundžić rodio se 1911. godine Osijeku u obitelji poštanskog činovnika i lokalnog političara, pravaša a kasnije zajedničara, Ferde Stražimira Kulundžića. Otac Zvonimira Kulundžića bio je i sam pisac pjesama, basni i mnogobrojnih političkih članaka i satira i iza sebe je ostavio osamdeset pjesama objavljujući ih u zadarskoj Hrvatskoj, karlovačkom Ljiljanu, zagrebačkom Trnu, zagrebačkoj Nadi, novosadskom Bršljanu, subotičkom Nevenu, slavonskobrodskoj Posavskoj Hrvatskoj i drugim tadašnjim časopisima i listovima.[2] Sestra Zvonimira Kulundžića, Nada Kulundžić (udata Štark), bila je hrvatska komunistkinja i ubijena je u Logoru Stara Gradiška 1945. godine[2] a kasnije je proglašena Narodnim herojem u bivšoj Jugoslaviji i po njoj je nazvana tvornica čokoladnih i slastičarskih proizvoda u Zemunu, Nada Štark (sadašnji Soko Štark).[3][4] Zvonimir Kulundžić djetinjstvo i mladost proveo je u Osijeku gdje je završio pučku školu i gimnaziju. U rodnom gradu počeo je pisati još kao srednjoškolac, početkom 1930-ih. Za svoje dramske tekstove dobio je dobre kritike okarakterizirane kao djela `snažne bezobzirnosti u otkrivanju negativnih društvenih relacija`.[5] Novinarstvom se počeo baviti 1933. godine i tijekom godina surađivao je u mnogim listovima i časopisima kao što su Hrvatsko pravo, Danica, Dom i škola, Studentske novine.[5] Godine 1934. zaposlio se kao korektor i administrator tvorničkog lista Borovo u tvornici obuće `Bata` i tu je radio do sredine 1935. godine kada je morao napustiti taj posao.[5] Godine 1936. pokrenuo je vlastiti tjedni list Hrvatski narodni glas koji je izašao u samo četiri broja, ne mogavši bez ičije potpore opstati.[2] Od 1937. do 1941. godine službovao je u Ministarstvu pošta i u državnoj tiskari u Beogradu.[1] Godine 1944. priključio se partizanima, u Drugu proletersku diviziju, a potom je od 1945. godine u Beogradu radio u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije.[5] Nakon što je utemeljio nakladni odjel u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije, uređivao je njegova izdanja do 1947. godine.[1] Taj posao glavnoga urednika obavljao je sve do kraja 1947. godine kada je otišao raditi u Zagreb, u Nakladni zavod Hrvatske.[5] Potom je deset godina radio kao novinar i urednik u Zagrebu, od 1948. do 1958. godine, a zatim postao je profesionalni publicist.[1] Objavio je brojne opsežne studije o poznatim hrvatskim osobnostima (npr. Stjepan i Antun Radić, Eugen Kvaternik, Mihovil Pavlek Miškina, Slavko Kolar, Miroslav Krleža), te o hrvatskoj kulturi i historiografiji. Predmetu je prilazio činjenično, nekad emocionalno. Potaknuo je mnoga hrvatska kulturološka i politička pitanja i polemike. Uredio je Sabrana književna djela Mihovila Pavleka Miškine (1968., u 4 knjige), Slavka Kolara (1970. i 1971., u 6 knjiga), te izabrana djela Stjepana Radića, pod naslovom Politički spisi (1971.), koja sadrže Radićevu autobiografiju, članke, govore i rasprave. U velikom Kulundžićevom opusu ostaje znamenito postavljanje i dokazivanje teze kako je u Kosinju postojala tiskara u kojoj su se otiskivale hrvatske inkunabule, misali i brevijari. Po njoj je prva tiskana knjiga u Hrvata, Misal po zakonu rimskoga dvora, od 22. veljače 1483. godine, tiskana u Kosinju, u Lici. U svojoj knjizi Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga dao je mnoge tvrdnje čime je podrijetlo tiskanja prve hrvatske inkunabule svrstao upravo u Kosinj, odnosno Kosinjski Bakovac, malo mjesto kraj Perušića, u Lici. To je ujedno bila i najstarija tiskara na cijelom slavenskom jugu.[6] Otkrio je i prvu prozu Marka Marulića na hrvatskome jeziku, stariju od njegove Judite, ustvari prijevod srednjovjekovnoga Kempenčeva djela De imitatione Christi i priredio ga je zajedno s Julijem Derossijem, te je objavljeno pod naslovom Od naslidovanja Isukarstova i od pogarjenja tašćin segasvitnjih: s latinskoga jezika preveo na hrvatski 20. lipnja 1500. Marko Marulić,[7] 1989. godine. Kulundžićeva bibliološka studija Knjiga o knjizi (1951.) jedno vrijeme bila je sveučilišnim udžbenikom.[8] Zbog svoje polemičnosti, nemirenja s postojećim stanjem, nepodilaženja autoritetima i nadasve nedodvoravanju ljudima na vlasti nazvan je Quercus croaticus incorruptibilis et indelebilis (Hrvatski hrast, nepotkupljiv i neuništiv) i pod tom je metaforom uveden i u Hrvatskom političkom leksikonu Hrvoja Šošića. Umro je u Zagrebu, 27. prosinca 1994. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Djela Knjige Odgoj i ulica, Osijek?, 1933.[10] Misli o knjigama, članci, Osijek?, 1934.[10] 15 mjeseci kod Bat`e: što sam vidio, čuo i doživio kod Bate: sudbina ljudi na amerikanskoj vrpci: premien sistem, Biblioteka Problem Bata. Kolo I. Knjiga 1. (Urednik, izdavač i vlasnik Zvonimir Kulundžić. Osijek, Štampa A. Rott, Osijek, 1935.), (2. izdanje iste godine).[11] Kako se korumpira javna riječ: Bata i naša štampa., Biblioteka Problem Bata. Kolo 1. Knjiga 2. (Urednik, vlasnik i izdavač Zvonimir Kulundžić, Osijek, Štampa Petar Kes, Osijek, 1935).[11] Papir, Beograd, 1947. Kako izgleda naša zemlja, Zagreb, 1948. (dva izdanja) Kroz istoriju pisanja, Zagreb, 1948. Ljudski govor i jezici, Zagreb, 1949. Prirodne sile mijenjaju lice Zemlje, Zagreb, 1950. Ante Radić i klerikalci, Zagreb, 1951. Knjiga o Knjizi, Zagreb, 1951. (2. iz osnove prerađeno i znatno prošireno izd. 1957.) Razgovor neugodni naroda književnoga, Zagreb, 1952. Kako je postala knjiga, Beograd, 1955. Put do knjige, Zagreb, 1959. Problem najstarije štamparije na slavenskom jugu: (Kosinj 1482-1493), Zagreb, 1959. (posebni otisak: Narodna knjižnica ; br. 1, 1959. Str. 21. – 28.) Kako nastanala knigata, Skoplje, 1960. Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga, Zagreb, 1960. Ljepota knjige: u opusu Ljube Babića, Zagreb, [1960?] (posebni otisak: Bulletin odjela VII. za likovne umjetnosti JAZU, 8(1960), br. 2 i 3. Str. 189. – 196.) Na ruševinama prve naše štamparije u Kosinju, Gospić, 1960. (posebni otisak: Lički kalendar ; god. 1961. Str. 113. – 122.) Egzotične knjige u našim muzejima i kolekcijama, Zagreb, 1961. (posebni otisak: Narodna knjižnica, str. 89. – 103.) Đačka trilogija, (Drame, napisane trideset godina ranije kao književni prvijenci) Osijek, 1962. Atentat na Stjepana Radića i njegova prava pozadina, Zagreb, 1962. (posebni otisak iz tjednika Slobodni dom) ↓1 Kosinj i perspektive koje on otvara pred našom historiografijom, Gospić, 1964. (posebni otisak: Dostignuća: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. I, br. 2, 1964. Str. 11. – 27.) Atentat na Stjepana Radića, Zagreb, 1967. Gutenberg und sein Werk im Slavischen Süden, Inauguralrede zur 500-Jahr-Feier von Gutenberg Tode, Mainz, 1964. Mi sami protiv sebe, Osijek, 1964. Dva priloga o Kosinju, Gospić, 1965. (posebni otisak: Dostignuće: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. II, br. 1-2, 1965., str. 23. – 34.) Problematika najstarijeg hrvatskog štamparstva, Rijeka, 1966. Faktografija o Slavku Kolaru, Zadar, 1966. (posebni otisak iz časopisa Zadarska revija br. 6/1965. i br. 3/1966.) Glagoljaška štamparija XV-XVI stoljeća Kosinj-Senj-Rijeka, Senj, 1966. (posebni otisak: Senjski zbornik II ; 1966. Str. 167. – 304.) Nekoliko neophodnih o Kosinju, Rijeka, 1966. (posebni otisak: Jadranski zbornik, Prilozi za povijest Istre, Rijeke, Hrv. primorja i Gor. kotara, sv. VI. Str. 419. – 458.) Zgodovina Knjige, Ljubljana, 1967. Miškina: presjek kroz stvarnost hrvatskog sela od Khuena do Poglavnika, Koprivnica, 1968. Politika i korupcija u Kraljevskoj Jugoslaviji, Zagreb, 1968. Govor na svečanosti proglašenja `Godine Slavka Kolara`, Zagreb, 1969. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; god. XXXI, br. 8-9. Str. 615. – 626.) Tragedija hrvatske historiografije: o falsifikatorima, birokratima, negatorima, itd... itd... hrvatske povijesti, Zagreb, 1970., (2. pop. i proš. izd. 1970. ↓2) Živi Radić, U povodu stote obljetnice rođenja Stjepana Radića, Zagreb, 1970. (tri izdanja) Govor nad grobom Slavka Kolara prigodom svečanog sađenja breze u Zagrebu 1. prosinca 1969. godine, Zagreb, 1970. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; br. 3/4, str. 241. – 245.) Yugoslavia, Hamburg, [1972?] (posebni otisak: The Book Trade of the World, sv. 1: Europe abd International Sections, 1972. Str. 523. – 534.) Tri priloga o Anti Kovačiću, Zagreb, 1973. (posebni otisak: Republika ; god. 39/1973., br. 10. Str. 1058. – 1069.) Politika in korupcija v Kraljevi Jugoslaviji, Ljubljana, 1973. Gutenberg und sein Werk im slawischen Sueden = Gutenberg i njegovo djelo na Slavenskom jugu, Mainz, 1973. Pronalazak izgubljenog djela Marka Marulića na hrvatskom jeziku starijeg od `Judite`, Zagreb, 1976., (posebni otisak iz časopisa Republika, god. XLII, br. 6 - Zagreb, svibnja 1976.) Slavko Kolar i njegovo vrijeme, Zagreb, 1977. Ta rič hrvacka: starinska naša draga... ča zvoni kroz stolića, knjiga I, Zagreb 1977., knjiga II, Zagreb 1979. Stjepan Radić, Povodom 50. obljetnice smrti, Zürich, 1978. Problematika autografa Marka Marulića, Zagreb, 1979., (posebni otisak iz knjige Ta rič hrvacka,..., knj. 2 /1979., suautor Željko Sabol) Stjepan Radić danas, Povodom 50. obljetnice smrti, München, 1980. O Krležinoj religioznosti: odlomak iz oveće knjige u pripremi `Krleža bez auerole i fanfara`, Zagreb, 1982. (posebni otisak: Marulić ; god. 15, br. 1, siječanj 1982. Str. 17. – 44.) 500. obljetnica Kosinjskog Misala - prve hrvatske tiskane knjige: 1483-1983, Zagreb, 1983. Prepotencija i arogancija: još jedan žalosni prilog o antikosinjskoj raboti, Zagreb, 1984. (posebni otisak: Marulić, god. XVII, br. 1 i 3, siječanj i svibanj 1984. Str. 80. – 90., 389. – 406., 64. ↓3) Stara hrvatska knjiga u svjetskom kontekstu, Zagreb, 1986. Stjepan Radić und die kroatische Bauernpartei im Kampf für Freiheit und Demokratie, Zürich-Zagreb, 1988. Tajne i kompleksi Miroslava Krleže: koje su ključ za razumijevanje pretežnog dijela njegova opusa, Ljubljana, 1988. i 1989. Stjepan Radić i njegov republikanski ustav: u povodu šezdesete obljetnice smrti 8. kolovoza 1988., Zagreb, 1989. (2. izd. Azur Journal, Zagreb, 1991.) Odgonetavanje `Zagonetke Rakovica`: zaboravljeni hrvatski seljački tribun Petar Vrdoljak - prethodnik Stjepana Radića za pola stoljeća, Zagreb, 1994. Gramofonska ploča i kaseta `Stjepan Radić 1871-1971` Autorov esej na ovitku ploče. Sadržaj: Govor Stjepan Radića na sudbonosnoj noćnoj sjednici Narodnog vijeća 24. XI. 1918., čita Zlatko Crnković; Hrvatska narodna molitva Josipa Canića i Stjepana Radića; Narodnom geniju Rudolfa Matza izvode Hrvatskia seljačka pjevačka društva Sljeme (Šestine) i Podgorac (Gračani) i Hrvatsko kulturno prosvjetno društvo Prigorec (Markuševec), dirigent Mirko Cajner; Tužaljka za Stjepanom Radićem (narodna) izvode seljanke Marta Matanović i Manda Mikić; Pogibija Radić Stipana (narodna) izvodi na guslama Zvonko Nuić. Urednik Zvonimir Kulundžić, Jugoton LPY-V-865, Stereo mono (Zagreb, 1971.).[12] Kompaktna kaseta `Stjepan Radić 1871-1991`, istoga sadržaja kao i na gramofonskoj ploči iz 1971. godine plus Dodatak (Popevka za ljubav, instrumentalna, Stipice Kalogjere i Vilibalda Čakleca) objavljena je 1990. godine povodom 120. obljetnice rođenja Stjepana Radića (Jugoton MC-6-S 3026936.).[13] Epigram DIVERZANT Kad u povijesti naknadno bomba eksplodira barut je od Kulundžić Zvonimira. Fadil Hadžić, (Zoran Zec) Hrvatski Olimp, Zagreb, 1971., str. 122. Poveznice Kosinjska tiskara Tags: Istorija knjige Povijest Knjiga u povijesti

Nikola Pašić u Narodnoj SKUPŠTINI 1-2-3-4 ⭐️ Ukupno 2.750 strana. . . . --------------------------- priredili Latinka Perović, Dubravka Stojanović i Đorđe Stanković - Knjiga 1 (U opoziciji 1878–1882). Priredila Latinka Perović, Beograd, 1997. - Knjiga 2 (Na vlasti 1889–1991) i (1901–1904). Priredila Latinka Perović, Beograd, 1997. - Knjiga 3 („Novo doba“ – 1903–1914). Priredila Dubravka Stojanović, Beograd, 1997; - Knjiga 4 („Veliki rat“ i parlamentarizam 1914–1918) i (Parlamentarizam jedinstvene države i „plemenskog trojstva“ – 1918–1926). Priredio Đorđe Stanković, Beograd, 1998. Službeni list Beograd 1997/1998 , komplet od 4 knjige, tvrdi povez, ćirilica 780 + 902 + 583 + 469 strana, format 17 x 24 cm `Inicijator projekta Nikola Pašić u Narodnoj skupštini i njegov stvarni rukovodilac, Đorđe Stanković se nigde nije tako i potpisao. Držao se stava koji su priređivači četvorotomne edicije pod tim naslovom usvojili na početku. Pristup poluvekovnom poslaničkom stažu Nikole Pašića (1878–1926) mora biti različit. Neprikosnoveni vođa Narodne radikalne stranke, prve i najsnažnije stranke u Srbiji, stranke hegemona, on je u Narodnoj skupštini bivao i tvrda opozicija (1878–1882) i vladajuća većina, takoreći bez opozicije (1889–1903). U Kneževini, odnosno Kraljevini Srbiji (od 1882), a zatim u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1918) Nikola Pašić je bio predsednik Narodne skupštine i 38 puta predsednik srpske, odnosno jugoslovenske vlade. Za to vreme, u Srbiji je došlo do dinastičkog prevrata (29. maj 1903): umesto dinastije Obrenović – dinastija Karađorđević. Promenjeno je više ustava. Vođena su četiri rata (1885, 1912, 1913, 1914): „epoha ratova“. Uspostavljen je parlamentarni sistem, uz suštinska ograničenja (slab kralj, zaverenici kao njegovi garanti, njihova zaštita podignuta na nivo državne politike). Engleska je obnovu diplomatskih odnosa sa Srbijom, prekinutih zbog majskog prevrata, uslovljavala penzionisanjem zaverenika. Ali, kada se to najzad dogodilo (1906), zaverenici su (kontrazaverenički pokret bio je veoma slab i bezizgledan) ostali prisutni na političkoj sceni Srbije na koju su stupili sa dinastičkim prevratom. Oni su, po ugledu na tadašnje terorističke organizacije u Evropi, stvorili tajnu revolucionarnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt, poznatiju kao Crna ruka (1911). U svim ovim razdobljima novije istorije Srbije i u njenim okvirima posle Berlinskog kongresa (1978) i u jugoslovenskom okviru (od 1918. do 1926), Nikola Pašić je konstantno ključna politička i državnička ličnost. Đorđe Stanković ga je posmatrap kroz njegove govore u parlamentu Kraljevine Srbije (1904–1918) i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918–1926). Četvorotomna edicija Nikola Pašić u Narodnoj skupštini inicirana je i na njoj je rađeno u toku jugoslovenskih ratova 90-ih godina. Objavljena je, u tiražu od 500 primeraka, neposredno po završetku rata. Istraživači danas teško dolaze do nje. U nekim navođenjima Stankovićevih dela, ona se čak i ne pominje. A deo je njegovih proučavanja nastanka jugoslovenske države iz srpske perspektive, kroz politički i državnički rad Nikole Pašića. Inicirajući pomenuti projekat, Đorđe Stanković je zapravo nastavljao rad na tom pitanju.` Prva knjiga: U opoziciji 1887-1882, Rad na nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju DEO PRVI: U opoziciji vladi liberala (1878-1880), Narodna skpština u Nišu za 1878,1879,1880. Vanredni saziv za 1880. u Kragujevcu DEO DRUGI: U opoziciji vladi naprednjaka (1881-1882), Narodna skupština u Beogradu za 1881, 1882, 1883. Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 1 / priredila Latinka Perović Jezik srpski Godina 1997 Beograd : Službeni list SRJ, 1997 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 779 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Perović, Latinka, 1933- = Perović, Latinka, 1933- ISBN 86-355-0362-7 (karton) Napomene Tiraž 500 Usredsređenost na nacionalno oslobođenje i ujedinjenje / Latinka Perović: str. 23-54 Napomene priređivača: str. 55-66 Registri. Predmetne odrednice Pašić, Nikola, 1845-1926 – Istorijska građa Narodna skupština – Srbija – 1878-1882 Srbija – 1878-1882 – Istorijska građa Druga knjiga: Na vlasti / 1889-1897 i 1901-1902 Deo prvi: PREDSEDNIK SKUPŠTINE I VLADE / 1889-1891, 1891-1892 / /, Deo drugi: SENATOR / 1901-1902 Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 2 / priredila Latinka Perović Jezik srpski Godina 1997 Beograd : Službeni list SRJ, 1997 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 902 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Perović, Latinka, 1933- = Perović, Latinka, 1933- Pašić, Nikola, 1845-1926 – Istorijska građa Narodna skupština – Srbija – 1889-1902 – Istorijska građa Srbija – 1889-2002 – Istorijska građa Treća knjiga: NOVO DOBA 1903-1914 Skupštinski saziv za 1903 , 1904 , 1905 , 1906, 1907 , 1908, 1909 , 1910 , 1911 , 1912 i 1913 godinu Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 3 / priredila Dubravka Stojanović ; [ilustracije Vjera Mitrović] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1997 Beograd : Službeni list SRJ, 1997 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 582 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Dubravka, 1963- = Stojanović, Dubravka, 1963- Mitrović, Vjera Napomene Tiraž 500 Napomene uz tekst Predgovor / Dubravka Stojanović: str. 13-27 Registri. Predmetne odrednice Pašić, Nikola, 1845-1926 – Govori Narodna skupština – Srbija – 1889-1902 Četvrta knjiga: Veliki rat i parlamentarizam 1914-1918 Parlamentarizam jednostavne države i ’’Plemenskog trojstva’’ Prilog : slom Nikole Pašića i parlamentarizma Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Knj. 4 / priredio Đorđe Stanković Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni list SRJ, 1998 (Kralјevo : Slovo) Fizički opis 469 str., [40] str. s tablama (fotogr.) ; 25 cm Drugi autori - osoba Stanković, Đorđe, 1944-2017 = Stanković, Đorđe, 1944-2017 Sadrži i Odlomci iz `Uspomena` (1925-1926) / Lazar Marković. Napomene Tiraž 500 Str. 9-21: Predgovor / Đorđe Stanković Registri. Predmetne odrednice Pašić, Nikola, 1845-1926 – Parlamentarna delatnost – Istorijska građa Srbija. Narodna skupština – 1914-1926 – Istorijska građa ⭐️ Knjige u PERFEKTNOM stanju...nekorišćene...ANTIKVARIJSKI primerak... . . . . --------------------------- Pećina

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zavestajno pismo Save pl. Vukovica osnovaoca srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu Sava Vuković (Mostar, 1737 — Novi Sad, 1810) bio je srpski trgovac, dobrotvor i osnivač Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu. Biografija Poreklo Odrastao je u Mostaru, gde je počeo da se bavi trgovinom. Potom na nagovor starijeg brata, uspešnog trgovca u Sarajevu, prelazi u Rijeku. Kada je došao u Novi Sad već je bio imućan čovek. Trgovao je voskom, duvanom, medom i hranom.[1] Brakovi i porodica Sava Vuković se tri puta ženio, a samo sa prvom suprugom je imao decu.[2] Prvo se oženio Sofijom Jovanović, unukom srpskog patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente. Bila je to najmlađa kćerka prote Šakabente iz Iriga. U braku su imali četvoro dece - dva sina i dve kćerke (Maksima, Vukolaja, Katarinu i Martu). Kada mu je 1800. godine umrla supruga, ubrzo se oženio drugom, Marijom Petrović koja je poživela samo do 1802. godine. Treća supruga, Neštinka Ana Nikolić, sa kojom se venčao 1803. godine, ga je nadživela i bolesnog do smrti negovala.[3] Ana ot Nikolić udovica Save Vukovića `ot Bereksova`, umrla je u Novom Sadu i sahranjena pri Sabornoj crkvi 2. maja 1844. godine. Umrla je u dubokoj starosti baveći se kod svoje pastorke Marte, udate za senatora Eftimija Jovanovića u Novom Sadu.[4] Imanje Veliku kuću na sprat podigao je u Hlebarskom sokaku (današnjoj Miletićevoj ulici), a na Kapetanovoj adi je kupio 60 jutara zemlje (posed generala Ljubibratića) 1790. godine i tu naselio 21 porodicu koje su za njega gajile duvan.[2] Takođe je posedovao i vilu na vašarištu na Temerinskom drumu.[1] Plemić Novosadsko građanstvo stekao je 1773. godine. Bio je član Spoljašnjeg senata Grada.[1] Kao ugledni trgovac podneo je Ugarskoj pridvornoj kancelariji 1791. godine molbu da mu se dodeli ugarsko plemstvo, podnoseći dokaze o srpskom plemstvu svoje porodice i preporuku karlovačkog mitropolita. Pošto je platio 1.500 forinti, diploma mu je publikovana u bačkoj županijskoj skupštini 26. septembra 1791. godine. Od 1802. godine, kada je zvanično uveden u posed Bereksovo u Tamiškoj županiji (koji je kupio još 1799) potpisivao se kao plemić od Bereksova.[1] Učestvovao je na Temišvarskom saboru 1790. godine. Testament i osnivanje gimnazije Bolestan (izmožden kostoboljom) i poluslep sastavio je testament 1809. godine. Nakon dugotrajnih konsultacija sa mitropolitom Stefanom Stratimirovićem i bačkim episkopom Gedeonom Petrovićem objavio je na svoj imendan, na Svetog Savu, 27. januara 1810. zadužbinsko pismo.[5] Sumu od 20.000 forinti priložio je u korist osnivanja Srpske pravoslavne gimnazije. I drugi novosadski građani su, sledeći Vukovićev primer, takođe dali značajne priloge, te tako pomogli osnivanje gimnazije. Sava Vuković je umro u Novom Sadu maja 1810. godine, i sahranjen je u porti Saborne crkve.[1] Lukijan Mušicki (tada protosinđel) mu je spevao prigodnu `odu`, povodom njegove smrti.[6] Ulica u Novom Sadu nosi njegovo ime. Sava Vuković je bio mecena srpskih književnika, koji su mu posvećivali svoja dela...

retko! odlicno ocuvano kao na slici Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) / Vakufnames from Bosnia and Herzegovina (XV and XVI century). Glavni urednik / Editor in chief: Lejla Gazić. Odgovorni urednik / Managing editor: Ahmed S. Aličić. Sarajevo 1985. Vakufnama ili vakfia su dokumenta o zaveštanju nekog dobra (zadužbine) namenjenog za religijske, obrazovne, zdravstvene, društvene, saobraćaje i humanitarne svrhe. Svako takvo dobro zove se vakuf,[1] a njen osnivač vakif (blagajnik). Prvobitno su se vakufname sastavljale na arapskom jeziku kao isprave koje imaju, pre svega, karakter šerijatsko-pravnog akta. Ovaj običaj je trajao nekih 150 godina. Kasnije se, iz praktičnih razloga, prešlo na pisanje vakufnama na turskom jeziku. Vakufnam su donošene na sudu po utvrđenim zakonskim propisima i pružaju podatke o izgradnji i izgledu objekata, formiranju naselja, strukturi stanovništva, zanatima i obrazovanja. One danas imaju poseban značaj za proučavanje društvenog, političkog kulturne i ekonomske istorije jednog naroda na određenom prostoru. Civilizacijski period u razvoju sveta neki istoričari računaju od početka upotrebe pisma, neke od formiranja gradova dok treći to vezuju za nastanak države kao novog vida zajednice i društva u celini. Svaki od ovih fenomena predstavlja značajan korak napred ka snažnijem napretku čovečanstva i njegovoj tranziciji u napredno i uređenije društvo. U takvim istorijskim okolnostima vakufnama simbolizuju upravo pomenuta dostignuća: pismo, grad i državu, uređenu po najvišim onovremenskim standardima.[3] Pored uslova za održavanje uvakufljenih objekata, u njima su navedeni i uslovi o molitvama za dušu vakifa i njegovih rođaka. O svemu se morao brinuti o mutevelija (upravnik vakufa) pa su radi boljeg funkcionisanja često imenovane dve osobe za ove funkcije, jedna koja je bila prisutna u momentu postupka vakufljenja, a druga koja je obavljala zadatke strogo određene vakufnamom.[4] Tekst vakufmana u načelu se sastoji od tri osnovna dela: 1. Uvodni deo — sa imenom legatora, 2. Dispozicije — glavni deo u kome se konkretno navodi šta je vakufnamomom i pod kojim uslovima uvakufljeno, 3. Legalizacija — kojom se nadležni kadija uvodi u sidžil (protokol šerijatskog suda) tekst vakufname i donosi presudu o valjanosti i izvršnosti uvakufljenja sa datumima i imenima svedoka.[2] Osim navedenog neke vakufname imaju i invokacije overe originala ili prepisa, pečat i eventualno druge podatke. U njima se takođe navodila i plata službenih lica koji su morali ispuniti određene obaveze utvrđene vakufnamomom. Ta lica su najčešće bila verski službenici (imami, mujezini i hatibi džamija, mutavelije a ponekad i učitelji).[2] Značaj[uredi] Vakufnama Mehmed-bega Obrenovića iz 1516. godine.[5] Vakufname imaju pravnu, umetničku i jezičku vrednost i mogu se postmatrati sa svakog od navedenih aspekata ponaosob. Međutim vakufnama je primarno istorijsko-pravni dokument kojim se regulišu: 1. Razlozi—motivi 2. Svrha 3. Predmet uvakufljenja 4. Uslovi i način korišćenja 5. Način upravljanja zadužbinom Na osnovu navedenog može se zaključiti da je to pravni akt koji reguliše pitanja koja se tiču statusa „uvakufnjenih predmeta”.[3] Vakufname istoričarima daje mogućnost da istovremeno objasne instituciju vakufa, što je od velikog značaja ne samo za proučavanje islamske filozofije sa pravne i istorijske tačke gledišta i kao glavni izvor (referenca) za proučavanje brojnih pitanja iz svih oblasti istorije. Pa se tako npr. iz popisa svedoka vakufname mogu otkriti podaci o savremenicima legatora njihovim zanimanjima ali i o osnivačima drugih objekata za koje ne postoje drugi sigurni podaci.[2] Uloga institucije vakufa u uspostavljanju i razvoju islamsko-orijentalnih gradova je nezamisliva jer se prema mišljenju Adema Handžića koje je on navo u svojim delima nije radilo o stihiji nego o sistematičnoj državnoj politici koja stimulisala visokog zvaničnike, važne državne službenika sandžačka—begove vojvode, ćehaje, i njima ravne, da deo svoje imovine pretvore u zadužbinu koja će novoosnovanim naseljimada dati osnovne konture islamskog grada.[6] Opšta razmatranja o vakufnamama u Bosni i Hercegovini[uredi] Naravno, u ovom kontekstu niko ne želi da nameće da sa vakufnamama u Bosni počinje civilizacijsko razdoblje, ali se s pravom može reći da je ovo početak jedne nove ere obeležen gore pomenutim, a to su: pojava novog pisma i novih jezika, osnivanje novih gradova prema novim standarde. Sa druge strane, vakufname potvrđuju ulazak Bosne u jedan globaln kulturno-civilizacijski okvira koji se prostirao na tri kontinenta, i time pokrivao kolevku drevnih civilizacija.[3] Sa jedne strane, vakufnama potvrđuju da je Bosna postala deo prostora gde su se snažno prožimala i pulsirale civilizacijska strujanja a sa druge istovremeno je i potvrda povezivanja Bosne sa svim delovima novog civilizacijskog prostora, jer su Bosanske vakufname po svom obliku i funkciji, identične sa vakufnamama u bilo kom delu osmanskog državnog i pravnog sistema, bez obzira na to u kom kraju su se pojavile. Ovih veze ima više, pa tako treba shvatiti da su vakuhname samo deo njih.[3] Vakufnama Isa-bega Ishakovića[uredi] Prve orijentalno-islamske gradske objekte na bosanskom području podigli su Isa-beg Isaković kao svoj vakuf, o čemo govori najstariji otomanski dokument u Bosni, poznat kao vakufnama Isa-bega Ishakovića. On datira između 1. februara i 3. marta 1462. godine . (džumadel-ula 866). Originalni dokument je bio u posedu Mustajbegea Fadilpašića, koji ga je potom pozajmio Kosti Hormanu, od kada mu se gubi svaki trag. Do danas je sačuvano više prepisa ovog dokumenta.[7] Prepisi Isa-begove vakufname: Zvanični prepis u sidžilu sarajevskog kadije iz 1254/1838, sidžil br. 77, pp. 51-52. Gazi Husrev-begova biblioteka; Prepis u arhivi bivšeg Ministarstva vakufa u Istanbulu; Zvanični prepis spomenutog carigradskog prepisa koji se nalazio kod mutevelije Isa-begovog vakufa u Skoplju; Prepis u rukopisnom zborniku Muhameda Enveri Kadića, sv. I, list 158-163, Gazi Husrev-begova biblioteka 91; Prepis u sidžilu vakufnama, I. str. 250, koji se danas čuva u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu. Vakufnama je napisana na arapskom jeziku, na početku vakufname se nalazi uobičajeni uvod o razlozima koji su naveli vakifa (zadužbinara) da deo svoje imovine da za vakuf (zadužbinu). Ovom vakufnamom Isa-beg zavještava tekiju i most, a za njihovo održavanje uvakufljuje (daje u vlasništvo zadužbini) mlinove u selu Brodac, današnja Bentbaša, banju (hamam) i tekuću vodu za njene potrebe i ostatak vode, han, dućane, veći broj zemljišnih posjeda na području današnjeg Sarajeva i okoline. Treba napomenuti da je Isa-beg svoj vakuf podigao nekoliko godina prije konačnog pada Bosne pod osmansku vlast, dok je još bio zapovjednik krajišta koje se protezalo prostorom nekadašnjeg Srpskog carstva, od Skoplja, preko Novog Pazara i usjecalo u srednjovjekovnu Bosnu. bosna i hercegovina istorija bosne i hercegovine BiH

U dobrom stanju! Knjiga br I ima sa gornje strane tabaka malo starackih pegica nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom 4. Goli čovek Autor: Claude Lévi-Strauss Izdavac: PROSVETA, BIGZ Izdanje: 1980 Edicija: KARIJATIDE Povez: TVRDI Strana: 374+403+406 STR. Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

Knjiga je nova ТИМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ М Е М О А Р И ЗАДУЖБИНА КРАЉА ПЕТРА I ТОПОЛА - ОПЛЕНАЦ 1999 За штампу приредио МИЛЕ НЕДЕЉКОВИЋ Р е ф е р е н ц е 1. ПОНОВО НА ОПЛЕНЦУ 2. ДЕТИЊСТВО 3. ШКОЛОВАЊЕ У ЕНГЛЕСКОЈ 4. ГОДИНЕ РАТА 5. ЗБРИЊАВАЊЕ ПОРДЦЕ 6. ГОДИНЕ ПУТОВАЊА 7. ЦРКВЕНИ РАСКОЛ 8. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЛИТИЧАРИ 9. ОДБРАНА ИСТИНЕ О СРБИМА 1О. КА ЈЕДИНСТВУ И СЛОБОДИ 11. НА ОГЊИШТУ ПРЕДАКА 12. ОБИЧАЈИ - ЗНАК НАРОДНОСТИ 13. ПРАВОСЛАВЉЕ И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 14. ОБНОВА ХИЛАНДАРА 15. МАНАСТИРИ 16. С ПУТА ПО ОТАЏБИНИ 17. СТВАРАЛАШТВО И СПОРТ 18. ПО РАТИШТИМА У ЗЕМЉИ 19. ДОМ КАРАЂОРЂЕВИЋА 2О. НАШЕ ЉУБАВИ 21. ИМОВИНА КАРАЂОРЂЕВИЋА 22. ЗАВРШАВАЈУЋИ МЕМОАРЕ ............................................................ Пажња !!! ПРВО ИЗДАЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЦРНО-БЕЛЕ ИМЕНОСЛОВ ЗЕМЉОПИСНА НАЗВАЊА ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ ТВРДЕ КОРИЦЕ ОМОТ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА ТЕЖИНА КЊИГЕ 1,7 кг 797 СТРАНА Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) bio je jugoslovenski kraljević, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 19. januara 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju prisustvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Tokom rata u BiH (Bihać, 1994) Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Oplencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.[2] Titule i priznanja[uredi | uredi izvor] 19. januar 1928 - 9. oktobar 1934: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 9. oktobar 1934 - 17. jul 1945: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 17. jul 1945 - 3. novembar 1970: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 3. novembar 1970 - 5. februar 1980: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 5. februar 1980 - 12. jul 2000: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.