Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lionello Venturi (25. travnja 1885., Modena – 14. kolovoza 1961., Rim) bio je talijanski povjesničar i kritičar umjetnosti. Uredio je prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Život Lionello Venturi rođen je 1885. kao sin povjesničara umjetnosti Adolfa Venturija. Postao je stručnjak za umjetnost talijanske renesanse, ali se također zanimao za umjetnost kasnog 19. i ranog 20. stoljeća.[1] Godine 1918. upoznaje financijera i kolekcionara Riccarda Gualina i savjetuje mu da kupi djelo Amedea Modiglianija.[2] Gualino i Venturi podržavali su torinske slikare kao što su Felice Casorati i Gruppo di Sei (Grupa šestorice), koja je uključivala Carla Levija, Francesca Menzia, Jessie Boswell, Gigi Chessa, Enrica Paoluccija i Nicolu Galantea. Venturi je 1919. imenovan profesorom povijesti umjetnosti na Sveučilištu u Torinu. Jedna od njegovih prvih studentica bila je Mary Pittaluga, koja je napisala svoju tezu o Fromentinu pod Venturijem.[1] Godine 1930. Venturi je organizirao retrospektivnu izložbu Modiglianijevih radova u Veneciji na temelju slika koje je posjedovao Gualino.[2] Iako je 1931. imenovan očevim nasljednikom na katedri za povijest umjetnosti na Sveučilištu u Rimu, Venturi je odbio prisegnuti na vjernost režimu Benita Mussolinija u kolovozu 1931. pa je bio prisiljen dati ostavku na sveučilištu. Napustio je Italiju, isprva se preselivši u Pariz, gdje je pisao, savjetovao trgovce umjetninama i kustose muzeja te izradio prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Nakon uspostave vichyjevskog režima, emigrirao je u Sjedinjene Države, živio je u New Yorku do 1945. i predavao na nizu američkih sveučilišta.[4] Dok je boravio u Americi, pridružio se antifašističkom društvu Mazzini. Nakon rata vratio se u Italiju i preuzeo katedru povijesti umjetnosti u Rimu. Lionello Venturi je bio pod utjecajem idealizma Benedetta Crocea kao i pisanja Aloisa Riegla i Heinricha Wölfflina. Njegov sin bio je povjesničar Franco Venturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Lionello Venturi (25. travnja 1885., Modena – 14. kolovoza 1961., Rim) bio je talijanski povjesničar i kritičar umjetnosti. Uredio je prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Život Lionello Venturi rođen je 1885. kao sin povjesničara umjetnosti Adolfa Venturija. Postao je stručnjak za umjetnost talijanske renesanse, ali se također zanimao za umjetnost kasnog 19. i ranog 20. stoljeća.[1] Godine 1918. upoznaje financijera i kolekcionara Riccarda Gualina i savjetuje mu da kupi djelo Amedea Modiglianija.[2] Gualino i Venturi podržavali su torinske slikare kao što su Felice Casorati i Gruppo di Sei (Grupa šestorice), koja je uključivala Carla Levija, Francesca Menzia, Jessie Boswell, Gigi Chessa, Enrica Paoluccija i Nicolu Galantea. Venturi je 1919. imenovan profesorom povijesti umjetnosti na Sveučilištu u Torinu. Jedna od njegovih prvih studentica bila je Mary Pittaluga, koja je napisala svoju tezu o Fromentinu pod Venturijem.[1] Godine 1930. Venturi je organizirao retrospektivnu izložbu Modiglianijevih radova u Veneciji na temelju slika koje je posjedovao Gualino.[2] Iako je 1931. imenovan očevim nasljednikom na katedri za povijest umjetnosti na Sveučilištu u Rimu, Venturi je odbio prisegnuti na vjernost režimu Benita Mussolinija u kolovozu 1931. pa je bio prisiljen dati ostavku na sveučilištu. Napustio je Italiju, isprva se preselivši u Pariz, gdje je pisao, savjetovao trgovce umjetninama i kustose muzeja te izradio prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Nakon uspostave vichyjevskog režima, emigrirao je u Sjedinjene Države, živio je u New Yorku do 1945. i predavao na nizu američkih sveučilišta.[4] Dok je boravio u Americi, pridružio se antifašističkom društvu Mazzini. Nakon rata vratio se u Italiju i preuzeo katedru povijesti umjetnosti u Rimu. Lionello Venturi je bio pod utjecajem idealizma Benedetta Crocea kao i pisanja Aloisa Riegla i Heinricha Wölfflina. Njegov sin bio je povjesničar Franco Venturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Umetničko stvaranje u urbanoj sredini, u situaciji, intervencija, učestvovanje govori o poznom modernizmu i savremenim umetničkim praksama koje se bave graničnim područjima i praksama istraživanja odnosa subjekta i sveta, uže: konteksta, umetnika, i gledaoca. Nije reč o novom umetničkom pravcu ili pokretu, već o specifičnoj promeni ponašanja umetnika prema delu i delovanju u prostoru i vremenu konkretnog života. Pod terminom „kontekstualna umetnost“ se podrazumeva skup oblika umetničkog izražavanja koji se razlikuju od umetničkog dela u tradicionalnom smislu: umetnost intervencije i angažovana umetnost aktivističkog karaktera (hepeninzi na javnim mestima, „manevri“), umetnost koja osvaja gradski prostor ili pejzaž (ulični performansi, pejzažna umetnost u određenoj situaciji...), estetike zvane participativne ili aktivne u oblasti ekonomije, medija ili spektakla. Kontekstualni umetnik se, pre svega, bavi stvarnošću, a ne simuliranjem, figurativnim opisom ili igrom privida u medijskim prostorima umetničkog prikazivanja i izražavanja.` Pol Arden (rođen 4. oktobra 1956.) je profesor istorije na Univerzitetu u Amijenu, a takođe je i likovni kritičar i kustos u oblasti savremene umetnosti.[1][2]. Odrastao je u porodici farmera iz Šaranta (neko vreme se i on bavio poljoprivredom), studirao je književnost, istoriju i filozofiju na Univerzitetu u Poatjeu i Univerzitetu u Tuluzu, pre nego što je doktorirao istoriju umetnosti kod Lorensa. Bertrand Dorleac na Univerzitetu Pariz I (Savremena likovna umetnost – forme i ograničenja). U Parizu se susreo sa budućim kustosom savremene umetnosti, Amijem Barakom, kao i sa Ketrin Milet, osnivačem/direktorkom Art Pressa i Hozeom Alvarezom, direktorom izdavačke kuće Regard, sa tri ličnosti čije su stavove o estetici uticale na njegove stavove.

AVANGARDA NEOAVANGARDA KONCEPTUALNA UMETNOST ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 384910 Isbn: 9788661360015 Autor : Miško Šuvaković Izdavač : ORION ART BOOKS Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i... Detaljnije Tekstovi sabrani u ovoj knjizi proistekli su iz različitih istraživanja i objavljivani su u različitim publikacijama. Knjigom se ukazuje na jednu specifičnu istoriju „radikalnih“ ili „asimetričnih“, „inovativnih“, „interdisciplinarnih“, „alternativnih“ i „transgresivnih“ umetničkih, kulturalnih i društvenih praksi tokom dvadesetog veka. Opšti pojam avangardnosti je otvoreni i relativno neodređeni naziv za vanstilske, radikalne, ekscesne, kritičke, eksperimentalne, projektivne, programske i interdisciplinarne prakse u umetnosti i kulturi. „Avangardnost“ se interpretira kao mnoštvo impakta, intervencija i produkcija unutar umetničkih i kulturalnih praksi uslovljenih složenim kontradikcijama uspostavljanja nacionalne buržoaske modernosti pre Drugog svetskog rata i izvođenja socijalističkih modernosti u epohi hladnog rata posle Drugog svestkog rata, odnosno, razgradnje ili, čak, ubrzavanja modernosti na kraju hladnog rata. Prvim delom knjige „Mainstream konteksti: umetnost i politika“ indeksiraju se i predočavaju dominantne političke, kulturalne i umetničke paradigme vizuelnih/likovnih umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji. Ponuđene su skice državnih makrokoncepata kulture i umetnosti u Kraljevini Srbiji, Kraljevini SHS/Jugoslaviji i Socijalističkoj Jugoslaviji i Srbiji. Završno poglavlje prvog dela govori o krizi socijalističkog društvenog modela, sugerisanog filmskim i slikarskim crnim talasom. Tekstovi drugog, trećeg i četvrtog dela fokusirani su na bitne, a otvorene i nestabilne, umetničke pojave karakteristične za antagonizme, obrte, prelome i emancipatorske učinke: 1) istorijske avangarde 2) neoavangarde 3) konceptualnu umetnost. Knjiga Avangarda, neoavangarda, konceptualna umetnost – izabrana poglavlja o taktičkim, eksperimentalnim i kritičkim umetničkim praksama u Srbiji je proširena zbirka autorskih tekstova Miška Šuvakovića o ranim radikalnim umetničkim praksama. Urednik i autor Miško Šuvaković i izdavač Dragorad Kovačević su čitaocima omogućili pristup I i II tomu ISTORIJE UMETNOSTI U SRBIJI – XX VEKA u elektronskom obliku – na CD-ovima koji su priloženi uz ovu knjigu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Miško Šuvaković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORION ART BOOKS Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format brou0161 Strana 393 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Miloš Šobajić (franc. Milos Sobaïc; Papuk, 23. decembar 1944 — Beograd, 24. april 2021) bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umetnika.[1] Rođen je 1944. godine u zbegu na planini Papuk u Slavoniji.[2] Majka ga je u pelenama prenela preko Mađarske u Srbiju, i tek tada ga je prijavila matičnoj službi, zbog čega je u mnogobrojnim publikacijama zapisano da je rođen 1945. u Beogradu.[3][4][5] Po ocu Voju, potiče iz srpske familije[6] iz Crne Gore, koja je krajem XIX veka donela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.[7][8][9] Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao u Prvoj Beogradskoj gimnaziji, 1964. godine. Završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu 1970, da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. godine predaje na Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini, a istovremeno osniva Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu, na kojem je bio dekan, redovni profesor i počasni doktor, da bi godine 2012. postao profesor emeritus[10]. Takođe je kao mentor na doktorskim studijama radio i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Svoja dela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko pet stotine grupnih izložbi. Njegova dela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je niza nagrada u Srbiji. Ruska Duma mu je dodelila 2018. godine orden počasnog gosta[11] Rusije, a 2019. godine dodeljena mu je Zlatna medalja Republike Srbije, za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti, posebno slikarstva.[12] O radu Miloša Šobajića je objavljeno pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su tekstove pisali Alen Žufroa, Nobelovac Peter Handke, Edward Lucie-Smith Edvard Lusi Smit i drugi. O Milošu Šobajiću je objavljeno blizu sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.[1][13] Francuski kompozitor René-Louis Baron stvorio je muzički film o Šobajićevim delima. Svoju prvu knjigu, pod nazivom: Slikaj i ćuti[14], autobiografskog karaktera, a koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost, objavio je 2018. godine. Bio je oženjen Majom T. Izquierdo (srb. Iskjerdo).[15], a prva supruga mu je bila Lotos Masnikosa - Šobajić Godine 2021. objavljuje autobiografiju `Mojih devet života`[16], knjiga koju posvećuje svojoj supruzi Maji. Ova autobiografija izdata je kod izdavača `Vukotic&Media` [17] Godine 2021. zajedno sa svojom suprugom Majom T. Izquierdo ( Iskjerdo) napisao je svoju prvu dramu, pod nazivom `Vecin cirkus` koju je izdalo `Narodno pozorište Timočke Krajine`. Njegova dela nalaze se u 40 muzeja po svetu.[18] Sahranjen je 29. 4.2021. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji održanoj u Skupštini grada Beograda govorili su istoričar umetnosti Nikola Kusovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac i profesor, književnik i diplomata Darko Tanasković. Počast velikom umetniku je odata kroz njegovu omiljenu kompoziciju `Historia de un amor`[19], a emitovan je i odlomak Šobajićevog govora za Radio Beograd u kome kaže: `Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim`.[20] Grad Beograd predviđa otvaranje Muzeja Miloš Šobajić[21] u toku 2021. godine. Direktorka Muzeja grada Beograda, Jelena Medaković, u svom govoru na sahrani, rekla je sledeće: `Jedan deo našeg Muzeja, poneo je ime Miloš Šobajić. Milošev prostor oslikavaće njegov duh i karakter, njegovu veličinu.`[22] Medaković je zatim prenela poruku koju je Nobelovac Peter Handke uputio Miloševoj supruzi Maji: `Često mislim na svog druga, njegovu sliku nosim pred očima, iako fizički ne prisustvujem sahrani, danas u mislima biću sa Milošem i sa vama. Veliki slikar, moj veliki prijatelj, ostaće zauvek u mom srcu`. odlično očuvana MAJ.21/4

Oto Reisinger- Visoko drustvo Vecernje novosti, Beograd, 1974. Tvrd povez, oko 100 strana, uvodni tekst Branimir Donat. Dizajn Saveta i Slobodan Masic ODLICAN PRIMERAK! Oto (Oton) Rajzinger (Reisinger, Oto (Oton)),[1] Rankovci kod Murske Sobote, 4. oktobar 1927 — Zagreb, 6. april 2016) bio je hrvatski arhitekta i karikaturista. Iako po struci diplomirani arhitekta za više od 60 godina rada objavio je preko 70.000 najvećim delom karikatura i karikaturalnih vinjeta, ali i ilustracija, stripova i crteža. Radove je objavio u mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu (Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji). Karikature u kojima je najčešće ilustrovao dnevno-politička i druga društvena zbivanja (pretežno u liku popularnog Pere) odlikuju se britkim humorom sa elementima gega.[2] Objavio je i više knjiga, plakata, reklama, ilustracija za knjige i crtanih filmova. Bio je član Hrvatskog udruženja karikaturista.[3]

Oto Reisinger- Visoko drustvo Vecernje novosti, Beograd, 1974. Tvrd povez, oko 100 strana, uvodni tekst Branimir Donat. Dizajn Saveta i Slobodan Masic ODLICAN PRIMERAK! Oto (Oton) Rajzinger (Reisinger, Oto (Oton)),[1] Rankovci kod Murske Sobote, 4. oktobar 1927 — Zagreb, 6. april 2016) bio je hrvatski arhitekta i karikaturista. Iako po struci diplomirani arhitekta za više od 60 godina rada objavio je preko 70.000 najvećim delom karikatura i karikaturalnih vinjeta, ali i ilustracija, stripova i crteža. Radove je objavio u mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu (Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji). Karikature u kojima je najčešće ilustrovao dnevno-politička i druga društvena zbivanja (pretežno u liku popularnog Pere) odlikuju se britkim humorom sa elementima gega.[2] Objavio je i više knjiga, plakata, reklama, ilustracija za knjige i crtanih filmova. Bio je član Hrvatskog udruženja karikaturista.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! uz stvaralačku biografiju Predraga Golubovića Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[2] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[3] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006.

Set u kožnoj futroli. 1) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrno nalivpero / pero od 14-karatnog zlata Proizvođeno je između 2/1965. i 8/1970. Boja tela: crna Boja poklopca: `silvexa` (srebrna) Boja prstena na telu: srebrna Engleski: Pelikan 20 Silvexa Fountain Pen / Black / Nib: 14 ct gold (M20 Silvexa Black) 2) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrna mehanička olovka / mine od 1,18mm Proizvođeno 1970-tih. Engleski: Pelikan 20 Silvexa Mechanical Pencil / Black/Silver / 1.18mm Leads Obeleženo je da je komplet polovan bez oštećenja ali najverovatnije je samo par puta korišćen. Odlično je očuvan. Stajao je u futroli i samo se na donjem delu futrole vide male bele tačkice, a unutar futrole su na dva mesta ispisani inicijali. Nalivpero je poređeno radi potvrde serije na sledećem sajtu: https://www.pelikan-collectibles.com/en/Pelikan/Models/Revised-Piston-Fillers/P1-Other/index.html Nema takvih podataka i o mehaničkim olovkama. Dimenzije nalivpera: dužina 131mm, duzina tela: 115mm, dužina poklopca 61mm Težina: 16g Dimenzije mehaničke olovke: dužina 132mm Težina: 18g Težina seta sa futrolom: 78g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

МУЗЕЙ-УСАДЬБА Л. Н. Толстого ЯСНАЯ ПОЛЯНА 24 открытки Foto: Е. Стоналова Izdavač: Издательство Планета, Москва 1976. Set od 24 razglednice, 21x9cm Dobro očuvano (omot iskrzan, vidite foto) - LAV TOLSTOJ I JASNAJA POLJANA Odavno se stvorila neraskidiva veza između imena velikog ruskog pisca Lava Tolstoja i tog kutka Rusije, Jasne Poljane, gde je rođen i živeo poslednje godine svog života. Jasna Poljana za Tolstoja nosi utiske srećnog, poetskog vremena detinjstva, i prvo upoznavanje sa prirodom, i prva osećanja neraskidive veze sa ljudima. Evo dnevničkog zapisa za 10. jun 1891: `Skoro je leto. Ivan i Marija, miris trulog meda od kamilice, različka i tišina u šumi, samo pčele i insekti neprestano bruje u krošnjama drveća. Danas sam ga pokosio, dobro` Ali čak iu selu, u svojoj voljenoj Jasnoj Poljani, Leva Nikolajeviča je neprestano mučila svest o nepravdi društvene strukture carske Rusije. „Glavno je bolno osećanje siromaštva, ne siromaštva, već poniženja, potlačenosti naroda“, piše on u svom dnevniku 11. juna 1909. godine. Tolstoj je toplo odgovarao na sve što je zabrinjavalo ljude njegove epohe. Srca miliona ljudi privukla su Tolstoja kao pobornika istine, visokih moralnih i društvenih ideala. Značaj umetničkog stvaralaštva pisca, njegova svetska slava kao mislioca učinili su Jasnu Poljanu dragom i bliskom celom progresivnom čovečanstvu. Desetine hiljada pisama povezivalo je Jasnu Poljanu sa svim zemljama sveta. Odavde je, po rečima A. M. Gorkog, „zvučao strog i istinit glas“. Carska vlast nije želela da ga nadživi slava pisca. Ništa nije učinjeno da se njegovo ime ovekoveči. Zbog toga je, nakon Tolstojeve smrti, imanje Jasna Poljana propadalo. Godine 1910. V. I. Lenjin je napisao: „Umetnik Tolstoj je poznat neznatnoj manjini čak i u Rusiji. Da bi njegova velika dela bila zaista dostupna svima potrebna je borba i borba protiv takvog društvenog sistema. koja je osudila milione i desetine miliona na tamu, ugrožene uslove, teški rad i siromaštvo, potrebna je socijalistička revolucija.” Pobeda Velike oktobarske socijalističke revolucije otkrila je Tolstoja pisca mnogim milionima radnih ljudi. Rezolucijom Prezidijuma Sveruskog centralnog izvršnog komiteta od 10. juna 1921. godine, Jasna Poljana je proglašena državnim muzejom-rezervatom. Tokom godina postao glavni centar za istraživački rad na proučavanju stvaralačkog nasleđa Lava Nikolajeviča Tolstoja i centar za promociju njegovih književnih dela. Na pedesetu godišnjicu postojanja, Muzej Jasnaja Poljana dočekao je svog tromilionog posetioca. Svi koji su jednom imali priliku da posete ovo prelepo zaštićeno područje Tulske oblasti jednoglasni su da je bez Jasne Poljane nemoguće u potpunosti razumeti i doživeti Tolstojevo delo. Ovde sve, počev od čuvenih kula na ulazu u imanje, breze „Prešpekt“, aleja lipa parka „Klini“, donosi ljudima radost prepoznavanja slika prirode i života koje smo voleli od mladosti. Jasnaja Poljana kao da nas približava velikom piscu i pomaže nam da razumemo mnogo toga u njegovom delu. ___V. Lebedeva 1. Вид на усадьбу 2. Въезд в усадьбу Большой пруд 3. Березовый мостик на Нижнем пруду Клен в Нижнем парке 4. Уголок зала и гостиной в доме Толстого 5. Уголок зала в доме Толстого Портрет Л. Н. Толстого 6. Вид из кабинета на гостиную и зал Гостиная в доме Л. Н. Толстого 7. Кабинет Л. Н. Толстого Бюст Л. Н. Толстого 8. Дорога между Старым Заказом и яблоневым садом Кабинет Л. Н. Толстого. Уголок с «рогатым» креслом 9. Спальня Л. Н. Толстого Дорога через луг по левому берегу реки Воронки 10. Калиновый луг «Любимая скамейка» Л. Н. Толстого в «Елочках» 11. Спуск к реке Воронке 12. Тропинка в зимнем лесу Ясеневая аллея 13. Дуб и береза Вид на «широкую» поляну 14. Абрамовская посадка Калиновый луг 15. Лесные засечные массивы 16. Левый берег реки Воронки. Опушка Засеки 17. Березовая роща 18. Лесное пастбище 19. Деревня Грумант 20. Река Воронка возле деревни Грумант 21. Лесная дорога через «косую» поляну Вид на деревню Грумант 22. Весна в лесу. Дорога вдоль реки Воронки 23. Кучерская изба 24. Могила Л. Н. Толстого g51

Dragos Kalajic Drago - Severnjaca Tekst Dusan Djokic: `Uvod u super-alegorije Dragosa Kalajica Draga`. KC Beograd, 1979. Mek povez, 24 strane, korice kao na slici. EKSTREMNO REDAK KATALOG! Dragoš Kalajić (Beograd, 22. februar 1943 — Beograd, 22. jul 2005) bio je srpski filozof, slikar, novinar, pisac[1] i član Senata Republike Srpske. Biografija Njegova majka Tatjana (rođ. Parenta) je bila profesor matematike i ćerka sveštenika, pisca i profesora Miloša Parente. Diplomirao je na Akademiji lijepih umjetnosti u Rimu 1965. godine sa najvećim ocjenama u klasi. Po završetku svoje obuke otpočeo je da živi i radi u Beogradu i Rimu. Kalajić je bio i ostvaren pisac pored toga što je bio umjetnik (pisao je za časopis „Pogledi”).[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije, Udruženja likovnih umjetnika Srbije i Saveza pisaca Rusije. Postigao je značajan uticaj na poljima na kojima je učestvovao, od književnosti do vizuelnih umjetnosti do istorije umjetnosti i izdavaštva. Bio je prijatelj sa mnogim istaknutim ličnostima iz oblasti umjetnosti, književnosti, filma i filozofije, kao što su Julijus Evola, Ezra Paund, Aleksandar Dugin, Đorđo de Kiriko, Gvaltjero Jakopeti i još mnogim drugima.[3][4][5] Bio je kritičar Hrišćanstva i zagovornik paganizma do građanskog rata devedesetih godina, tokom i nakon čega je postao pravoslavni hrišćanin i zagovornik saveza pravoslavnih naroda.[2] Odabrana dela Uporište (Rehabilitacija strukture integralnog čoveka)[6] Inicijacije[6] Mapa (anti)utopija[6] Filozofija umetnosti[6] Smak sveta[6] Pisci boga Marsa[6] Evropska ideologija[6] Život je putovanje, putopisi[6] Kosmotvorac, roman[6] Poslednji Evropljani, roman[6] Srpska deca carstva, roman[6] Američko zlo[6] Izdana Evropa[6] Srpsko dobro[6] Rusija ustaje[6] Kodeks Solarnog reda & Pojmovnik Dragoša Kalajića[6] Krševina (poema, sa pogovorom)[6] Zimski solsticijum (dnevnik poslednjih godina, Najvažniji intervjui, naročito oni dati u poslednjim godinama života. Tri oproštajna teksta: „Poslednji Hiperborejac”)[6]

Prenosim tekst Politike iz 2016., pošto je umetnik umro. ,,Verovatno najznačajniji vajar ovog dela Evrope Tome Serafimovski, redovni član makedonske Akademije nauka i umetnosti, inostrani član SANU i CANU kao i član Svetske akademije umetnosti i nauka iz SAD, preminuo je 3. marta u Skoplju. „Pridružiću se Medakoviću, Srbinoviću i brojnim drugim prijateljima na nebu. Nedostaju mi” – govorio je. Rođen je 1935. godine u Zubovcu kod Gostivara. Na likovnoj akademiji u Zagrebu diplomirao je 1963. godine, u klasi Antuna Augustinčića. Kao stipendista francuske vlade tri godine je proveo u Parizu, između ostalog i kao saradnik Alicije Penalbe, najznačajnije evropske vajarke tog doba. Njegov stvaralački opus obuhvata više od 550 skulptura, od kojih je 40 monumentalnih. Njegova dela nalaze se ne samo u zemljama bivše Jugoslavije, nego i u kolekcijama Bakingemske palate, Vatikana, Berluskoni u Rimu, fondacije Kiril i Metodij u Sofiji, Udruženju književnika Francuske i brojnim drugim. Učestvovao je na oko 300 grupnih i 40 samostalnih izložbi u zemlji i svetu. „Zlatni suncokret” Igoru Marojeviću za zbirku priča „Granična stanja” Beogradu je poklonio spomenik Ćirilu i Metodiju u parku kod Vukovog spomenika, a tu su i portreti Mije Aleksića u foajeu Narodnog pozorišta i Đure Jakšića u Skadarliji, kao i donacija SANU. Zahvalan Matici srpskoj za knjigu o njegovim spomenicima, Novom Sadu je poklonio idejno rešenje spomenika Vuku Karadžiću. Ova ideja, na žalost, nije realizovana. RTS je emitovao zapaženi TV feljton o njegovom umetničkom opusu, a umetnička galerija RTS bogatija je za bronzanu skulpturu Ćirila i Metodija koja krasi hol ispred kulturne redakcije RTS. Svoj patriotizam ovekovečio je spomenikom pesniku Slavku Janevskom, na koji je urezao njegovu pesmu o Makedoniji: „Troška zemlja, kapka vode, parče nebo”... U sukob sa aktuelnim vlastima došao je zbog odbijanja da se stavi na čelo projekta, vrednog više miliona evra, da svojim skulpturama „potvrdi” vezu današnje sa antičkom Makedonijom. „U toj prevari neću da učestvujem” odgovorio je. Za taj stav „nagrađen” je tragikomičnom lustracijom. Duboko smo mu zahvalni što je naše živote obogatio lepotom svog stvaralaštva i lepotom svog neponovljivog duha.` Knjige su: 1. Monografija Tome Serafimovski 1987. (sadrži posvetu umetnika) 2. Mali katalog/monografija 1987. 3. Katalog izložbe u Salonu MANU 1989. 4. Pamflet MANU Tome Serafimovski 1990. 5. Velika Monografija Serafimovski 2000. (sadrži posvetu umetnika) 6. Serafimovski - Skulpture i crteži - izdanje SANU 2002. (sadrži posvetu umetnika) 7. Katalog izložbe Galerija - Atelje Serafim Tvrd povez. Zaštitni omot. Godina izdanja: 1987-2002. S obzirom da rasprodajem biblioteku, svaki vid dogovora je moguć pri kupovini većeg broja knjiga.

Elijah Wald- Narcocorrido Putovanje u glazbu oruzja, droge i gerile Mlinarec i Plavic, Zagreb, 2006. Mek povez, 287 strana, ilustrovano. U prosincu 1999. stajao sam iza pozornice na Zocalu, glavnom trgu u Mexico Cityju, i promatrao gomilu od 150.000 razgaljenih obožavatelja Los Tigresa del Norte (Tigrovi sjevera). Los Tigrcsi su kraljevi nortcna, meksičke country glazbe koja spada među najpopularnije glazbene stilove u Sjedinjenim Državama i Srednjoj Americi. Iako američki mediji drže kako je trenutačna glazbena poplava latinoameričkih stilova potekla iz karipskih stilova poput salse i merenguea, Meksikanci i meksički Amerikanci definitivno su najbrojnija skupina Španjolskog govornog područja u Sjedinjenim Državama, a meksički bendovi zauzimaju otprilike dvije trećine ukupnih domaćih latino ploča. U ovom svijetu, Los Tigros su poput Willieja Nelsona i Rolling Stonesa zajedno, dugovječne zvijezde prizemnog popa za radničku klasu. Njihove ploče prodaju se u milijunskim nakladama, koncertima pune dvorane diljem sjevcrnoameričkog kontinenta, a pjesme su im postale dijelom meksičkog kulturnog naslijeđa. Nikad nisu stekli obožavatelje među engleskim govornicima iz više razloga: prvo, njihov se glazbeni stil temelji na polkama i valcerima u harmonikaškoj izvedbi - što se ne smatra osobito atraktivnim zvukom. Drugo, njihova je glazba staromodna i vuče korijene iz seoskih sredina te je stoga odbacuje većina modno osviještenih intelektualaca i trendcsctera. Treće, najpoznatiji hitovi su narcocorridi, balade o trgovini drogom. Narkokoride su podvrsta severnih Meksičkih balada. Nastale su u Severnom Meksiku pre više od sto godina, a sada se slušaju u Meksiku i na jugu Sjedinjenih Američkih Država.[1][2] Prve narkokoride su nastale tokom Meksičke Revolucije 1910. godine i opevavale su revolucionare. Muzički kritičari ih upoređuju sa gangsterskim repom. Muzika narkokorida je zasnovana na polci i valceru, a tekst opisuje događaje iz narko sveta. Najčešće su događaji, osobe i godine koji se opevavaju u pesmama istiniti. I zbog toga je ovaj žanr jedan od najopasnijih, a i polako počinje da bude zabranjen u velikom delu sveta. Tekstovi najčešće govore o ubistvu, mučenju, švercu droge, a nekad i kritikuju korumpiranu vlast.

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Odlično stanje sa napisanim imenom prethodnog vlasnika na prvoj praznoj strani sjajna monografija Jovan Bijelić (Revenik, 30. juni 1884.[1][2] — Beograd, 12. mart 1964) bio je srpski i jugoslovenski slikar.[3] Bijelić je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih likovnih stvaralaca između dva svetska rata i jedan od najznačajnijih srpskih predstavnika kolorističkog ekspresionizma. Biografija[uredi | uredi izvor] Motiv iz primorja 1932. god. Apstraktni predeo, ulje na platnu, 1920. (Muzej savremene umetnosti) Jovan Bijelić je pošao u osnovnu školu u Bosanskom Petrovcu sa napunjenih osam godina, što je bilo prirodno jer mu je škola bila 8 do 10 km udaljena od kuće. Po završenoj osnovnoj školi upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu. Nakon završena dva razreda gimnazije prelazi u Zanatlijsku školu koja mu omogućava razvoj njegovih sklonosti. Kada je 1906. godine u Sarajevo došao češki slikar Jan Karel Janovski i otvorio slikarsku školu, Jovan Bijelić se upisao u tu školu u kojoj je tokom školovanja dobio solidne zanatske temelje za svoj dalji rad i usavršavanje. Dalje slikarsko obrazovanje Bijelić je stekao od 1909. do 1913. studirajući slikarstvo u Umetničkoj akademiji u Krakovu. kod T. Aksentovića, L. Vičulovskog i J. Pankijevića. Boravio je u Parizu 1913/14, a od 1915. kod Vlahe Bukovca u Pragu.[3] Po završetku školovanja dobija posao nastavnika crtanja u gimnaziji u Bihaću. Ovaj posao mu je omogućavao da izbegne vojnu obavezu a imao je dosta slobodnog vremena da se posveti slikarstvu. U Bihaću je proveo od 1915. do 1919. godine. Tu se oženio Sofijom, zasnovao porodicu dobio dvoje dece kćer Dubravku i sina Severina. Prvu izložbu priredio je 1919. u Zagrebu i tada je pozvan u Beograd, da bude scenograf a potom i šef slikarske radionice Narodnog pozorišta.[3] Najviše je slikao portrete, pejzaže, mrtvu prirodu i kompozicije. [3]Prošao je kroz nekoliko faza u kojima je izražen uticaj kubizma u skulpturskoj koncepciji čvrsto modelovane forme i škrtosti palete, a potom je pod uticajem fovizma stvarao koloritna dela izuzetne sočnosti i čulne ekspresije. U poslednjoj fazi, rastvarao je predmete uznemirenim potezima boje. Prvu samostalnu izložbu imao je 1917. u Sarajevu, a drugu 1919. u Zagrebu. Učestvovao je na mnogim kolektivnim izložbama. Samostalne izložbe imao je i u Beogradu (1929, 1932, 1957, 1968), Ljubljani (1959) i Bihaću (1960). Njegova dela nalaze se u više muzeja i galerija: Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu (38 dela), u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu itd. Dobitnik je velikog broja slikarskih nagrada. Neka od njegovih najpoznatijih dela su: „Portret devojke“, „Kupačica“ (1929), „Jajce“ (1924), „Kći umetnikova“ (1927/28), „Dvorište“ (1928), „Ženski akt“ (1929), „Sarajevo“ (1932), „Portret starice“ (1941), „Devojčica s lutkom“ (1928), „Dečak jaše lava“ (1929), „Apstraktni predeo“ (1920). Jedan je od osnivača i pripadnik slikarskih grupa „Oblik“, „Samostalni“ i „Nezavisni“. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1963.[4] Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. U beogradskoj opštini Voždovac postoji ulica, koja nosi naziv Jovana Bijelića. Bjelićevi đaci[uredi | uredi izvor] Pedagoškim radom Jovan Bijelić je počeo da se bavi dok je službovao kao nastavnik crtanja gimnazije u Bihaću od 1915. do 1919. godine. Podučavanje u slikarskim veštinama je počeo 1917. godine dajući privatne časove 16-godišnjem Muhamedu Kulenoviću. Kada je prešao u Beograd, nastavio da se bavi pedagoškim radom, imao je privatnu školu iz koje je izašao čitav niz slikara koji su kasnije popularno zvani Bjelićevi đaci. Iz ove škole koja se nalazila u ateljeu Jovana Bijelića na tavanu II muške gimnazije, su izašli sledeći slikari, u prvoj grupi: Pavle Vasić, Đorđe Popović i Predrag Milosavljević, a kasnije u drugom krugu: Nikola Graovac, Ljubica Sokić, Danica Antić, Miomir Denić, Aleksa Čelebonović, Ristić, Čedomir Vasić, Stojan Trumić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Bora Grujić, Bora Baruh, Milivoj Nikolajević, Dušan Vlajić, Olga Radosavljević. Ova škola je bila popularna među mladima koji su želeli da se bave likovnom umetnošću. Desetoro đaka „Bijelićeve slikarske škole“ je kasnije formirala slikarsku grupu poznatu pod nazivom „Desetoro/Desetorica“ i predstavljala je mlade jugoslovenske slikarske snage toga doba. Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[5] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa drugim fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva, inteligencije do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to, što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu. Grupa „Oblik“[uredi | uredi izvor] Zajedno sa svojim kolegama Petrom Palavičinijem i Brankom Popovićem, Jovan Bijelić je 1926. godine formirao grupu „Oblik“ kome pristupaju: Petar Dobrović, Živorad Nastasijević, Toma Rosandić, Veljko Stanojević, Sreten Stojanović, Sava Šumanović i Marino Tartalja kao članovi osnivači, a kasnije ovoj grupi pristupaju: Ignjat Job, Zora Petrović, Ivan Radović, Mate Razmilović, Risto Stijović, arhitekt Dragiša Brašovan. Ova grupu su sačinjavali već afirmisani likovni umetnici. Pravila grupe su doneta na sednici od 8. novembra 1930. godine a Ministarstvo unutrašnjih poslova ih je potvrdilo 20. jula 1932. godine[6]. Formiranje grupe „Oblik“ imalo je presudan uticaj na afirmaciju i širi prodor savremenih umetničkih shvatanja i strujanja u beogradskom likovnom centru. Najznačajniji doprinos ovome je sigurno dao Jovan Bijelić koji ne samo da je bio osnivač nego i glavni stub ove grupe. Njegov smisao za pedagoški rad je i ovde odigrao značajnu ulogu. Uspeh ove grupe bio je ujedno i uspeh samog Jovana Bjelića. Umetnički opus[uredi | uredi izvor] Delo „Mrtva priroda” nastalo u periodu 1930—1940. godine. Deo je zbirke Istorije umetnosti Narodnog muzeja u Leskovcu Jovan Bijelić je bio veoma plodan stvaralac, ogledao se u raznim umetničkim disciplinama i tehnikama prema [6] iza umetnika su ostala dela: 981 slika u ulju, 103 akvarela, 52 pastela, 676 crteža, 19 ilustracija knjiga, 94 scenografije, 8 objavljenih pripovedaka i jedna u rukopisu i 1 prevod Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] Jovan Bijelić je u toku svog života izlagao na blizu 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a samostalne izložbe su mu bile: 1919. Zagreb, Salon Ulrih, 1929. Beograd, Umetnički paviljon, 1932. Beograd, Umetnički paviljon, 1957. Beograd, Umetnički paviljon, 1957. Sarajevo, Umetnički paviljon, 1958. Ljubljana, Jakopičev paviljon, 1960. Bihać, Muzej AVNOJ-a i Pounja, 1961. Zrenjanin, foaje Narodnog pozorišta, 1964. Pančevo, Atelje mladih, 1968. Beograd, Muzej savremene umetnosti, 1968. Sarajevo, Umetnička galerija. Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada;[7] Sedmojulska nagrada[7] Orden rada prvog reda[7] Nagrada Gece Kona (1936)[4] Počasna diploma na Svetskoj izložbi u Parizu (1937) [4] Nagrada Bihaća (1959)[4]

59080) INFINITUM ROCKNROLL STORIES , Živko Ivković , Kulturni centar Šabac 2019 , U pitanju je druga knjiga iz Rokenrol opusa koju rokenroler, rok broničar i kritičar Živko Ivković objavljuje. Ova knjiga predstavlja Živkovo stvaralaštvo koje je on napisao i objavio na portalu Prozaonline u periodu od 2015-2019. godine. Deo tekstova objavljen je i u fanzinu Infinitum i portalu experiment. Na preko 160 strana Živko je pred čitaoce predstavio više od 60 recenzija, u najvećoj meri knjiga koje je pročitao u tom vremenskom periodu, a koje se odnose na rokenrol, bilo da su u pitanju autobiografska i biografska dela, knjige koje je napisao neko od muzičara, bilo da su R`n`R enciklopedije, prikazi raznih muzičkih dešavanja ili stvaralaštvo autora za koje je rokenrol veoma bitan i značajan deo u životu. Ima tu svega i svačega, Živko je pročitao i napisao recenzije knjiga koje su bave životima i muzikom najvećih muzičkih svetskih imena kao što su Bob Dylan, The Beatles, Led Zeppelin, Neil Young, Peti Smit, Billi Idol, Pink Floyd, Bruce Springsteen, Eric Clapton, Leonard Kohen, AC/DC, Guns N` Roses, Johnny Cash... Takođe, I scena sa ex-Yu prostora nije zapostavljena tako da u ovom Rokelnrolu možete pročitati tekstove o Vojislavu Simiću, Branku Marušiću Čuturi, Dusanu Preleviću i njegovoj knjizi „Poslednji krug u Monci`, Azri, Van Goghu, Lačni Frantzu, zatim tu je prikaz knjige rok novinara Aleksandra Žikića, Enciklopedije „Rokenrol u kandžama interneta 1 |2`, Skrobonjina,,Rubber Soul project`... mek povez, format 17 x 24 cm , ilustrovano, latinica, 173 strane

Naslov Kao da kucam na rajska vrata : Biblija i popularna kultura / Roland Boer ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jedinstveni naslov Knockin` on heaven`s door. srp Vrsta građe stručna monografija Jeziks rpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2008 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 366 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka Biblioteka XX vek ; 170 ISBN (broš.) Napomene Prevod dela: Knockin` on heaven`s door Tiraž 750 Beleška o autoru: str. 4 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 313-357 Registar. Predmetne odrednice Popularna kultura Roland Boer je vanredni profesor komparativne književnosti i kulturnih studija na Junajted teolodžikal koledžu u Sidneju, Australija. Posebnu oblast njegovog interesovanja čine biblijske studije. Proučavanju Biblije i savremenosti posvećena je većina njegovih radova. U knjizi Kao da kucam na rajska vrata (Knockin’ on Heaven’s Door: The Bible and Popular Culture, 1999) Boer istražuje veze i paralele između Biblije (pre svega, Starog zaveta) i popularne kulture. To ga vodi istraživanju biblijskih tema u filmovima Alfreda Hičkoka, u pornografiji, u muzici hevi metala, u naučnoj fantastici i drugim oblastima savremene masovne kulture. Teorijsko utemeljenje za svoju provokativnu knjigu Boer nalazi u radovima Mišela de Sertoa i Anrija Lefevra o popularnoj kulturi, a poziva se i na Frederika Džejmsona i Slavoja Žižeka. Sadržaj Predgovor 7 UVOD: ŠTA DUGUJEM CENZORU 11 1. KVIRNI JUNACI 31 2. KRAVE S PUŠKAMA: SADISTIČKA HEGEMONIJA, HIČKOKI BIBLIJSKO KOMADANJE 73 3. NOĆNE KAPI: PORNOGRAFIJA IPESMA NAD PESMAMA 115 4. VODAJE KRADENA SLATKA, I HLJEB JE SAKRIVEN UGODAN: О PREDSTAVLJANJU SEKSUALNIH RADNIKA 155 5. JEZEKILJEVA OSOVINA ILI ANARHIZAM I EKSTAZA 191 6. KOPANJE PO ĐUBRETU: О DIJALEKTICI DISTOPIJE U PLAČU JEREMIJINOM I DELIMA BRAĆE STRUGACKI 233 7. GROBOVI LAKOMOSTI: BRZA HRANA ILI MANA I MAKDONALDS 269 POSTSKRIPTUM: EKSPLOZIJA SLONA 307 Bibliografija 313 Indeks 359 MG138 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Kao na slikama Retko u ponudi Ne znam tačno iz kojih su godina Verovatno sedamdesete ili osamdesete Paul Kle (nem. Paul Klee; Minhense kod Berna, 18. decembar 1879 — Muralto, 29. jun 1940) bio je nemačko-švajcarski slikar, član umetničke grupe Plavi jahač (nem. Der Blaue Reiter).[1][2][3] Na njegovo stvaralaštvo uticalo je nekoliko pravaca savremene umetnosti: ekspresionizam, kubizam i nadrealizam. Kle i njegov prijatelj Vasilij Kandinski poznati su po svom pedagoškom radu u školi Bauhaus. Paul Kle Paul Klee 1911.jpg Autoportret Paula Klea naslikan 1922. Datum rođenja 18. decembar 1879. Mesto rođenja Minhense kod Berna Švajcarska Datum smrti 29. jun 1940. (60 god.) Mesto smrti Muralto Švajcarska Paul Kle- autoportret Centar Paul Kle u Bernu Biografija Uredi Rodio se 1879. godine u Švajcarskoj, otac mu je bio učitelj muzike a majka švajcarska pevačica. Detinjstvo je proveo u Švajcarskoj, a pošto je po ocu dobio nemačko državljanstvo, odselio se posle mature 1898. u Minhen. Posle dvoumljenja između muzike (bio je izvanredan i talentovan violinista), literature i likovne umetnosti, ipak se opredelio za slikarstvo. Prvo je studirao grafiku na privatnoj školi Henrika Knira i u to doba sticao ne samo umetnička već i seksualna iskustva. Iz jedne takve kratkotrajne veze rodio mu se sin koji je posle nekoliko nedelja umro. U oktobru 1900. posećivao je časove slikarstva kod Franca fon Štika na Minhenskoj akademiji, gde je studirao i Vasilij Kandinski sa kojim se mnogo kasnije upoznao. Godine 1901, je napustio akademiju. Posle puta po Italiji bio je u Berlinu kod roditelja gde je slikao aktove i svirao u orkestru i pisao pozorišne kritike. Godine 1900. oženio se sa klaviristkinjom Lili Štrumpf i sledeće godine im se rodio sin Feliks. Naredne godine je proveo u domaćinstvu i posvetio se vaspitavanju svoga sina, dok je Lili zarađivala za život i tada se Kleov slikarski život sporo razvijao. Plavi jahač i put za Tunis Uredi Godine 1911, upoznao je Augusta Makea i Vasilija Kandinskog. Skupa sa njima upoznao je i Franc Marka, Gabrijelu Minterl, Aleksej Javlenskog i druge, svi su se zajedno interesovali za gotiku, primitivnu umetnost i nove savremene likovne pravce fovizam i kubizam. S njima je Kle našao zajednički jezik i delio poglede na umetnost. Kandinski i Mark u to doba rade na almanahu `Der Blaue Reiter` - Plavi jahač, koji je postao jedno od najvažnijih dela u savremenoj umetnosti 20. veka. Prva njihova izložba bila je otvorena krajem 1911. godine u modernoj galeriji Tanhojzer u Minhenu. Tu Kle nije učestvovao ali je za jedan časopis napisao recenziju. Na drugoj njihovoj izložbi je učestvovao i Kle, a posle izložbi u Minhenu izlagali su i u drugim gradovima kao na primer u Kelnu i Berlinu. Godine 1914, godine Paul Kle je sa Franc Markom i Lujom Moajeom posetio Tunis. Na ovom putu Kle nalazi pristup ka boji i u svoj dnevnik upisuje: ` ... ja i boja smo jedno. Ja sam slikar“. Bauhaus Uredi Tokom Prvog svetskog rata Kle je pozvan u nemačku armiju, ali kao slikar imao je sreće i nije raspoređen za front već je radio na maskirnim uzorcima za avione. U ratu je izgubio prijatelje August Makea i Franc Marka. I u armiji je Kle imao privilegije da izlaže, pa je u galeriji Šturm u Berlinu izlagao više apstraktnih akvarela. Iz armije je otpušten 1918. godine. Godine 1920, je bila njegova retrospektivna izložba u Minhenu i tada postaje priznat slikar. Tako je dobio ponudu da predaje slikarstvo u Bauhausu u Vajmaru- školi koju je osnovao Valter Gropijus. Primio je ponudu i osvanuo je sa Kandinskim na ravnom i akademskom nivou, prvo je radio kao rukovodilac radionica a posle su obojica vodili vlastita predavanja slikarstva. Bauhaus je bila progresivna škola i morala je da se bori protiv konzervativnih shvatanja nacional- socijalista. Bauhaus se preselio u Desau u zgradu koju je projektovao sam Valter Gropijus i u kojoj su bili i stanovi za pedagoge i gde je i Paul Kle stanovao. Obojica (Kle i Kandinski) intenzivno predaju na Bauhausu. Posle kratkog premeštanja u Berlin 1932. godine Bauhaus je ukinut. Kle je na Bauhausu ostao do 1930. godine i posle je primio profesuru na diseldorfskoj akademiji. Posle nastupa nacizma kao `degenerisani umetnik“ on je otpušten. Umro je 29. juna 1940. godine u Lokarno-Muratu. Njegova dela su posle njegove smrti prikazivana na Dokumentima 1 godine 1955. Dokumentima 2 godine 1959. i Dokumantima 3 1964. godine u Kaselu. Edgar Dega Avangarda Razglednice umetnost

Odlično Konstantin Sergejevič Stanislavski (rus. Константин Сергеевич Станиславский; Moskva, 5. januar 1863 — Moskva, 7. avgust 1938) je bio ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser.[1] On je osnivač Hudožestvenog teatra u Moskvi 1898. i umetnički rukovodilac i ideolog tog pozorišta do kraja života 1938. Kao veliki pozorišni inovator imao je značajan uticaj na savremenike. Bio je široko prepoznat kao izvanredan karakterni glumac i brojne produkcije koje je režirao stekle su mu reputaciju jednog od vodećih pozorišnih reditelja svoje generacije.[2] Njegov glavni izvor slave i uticaja počiva na njegovom `sistemu` glumačke obuke, pripreme i tehnike probe.[3] Stanislavski (njegovo umetničko ime) nastupao je i režirao kao amater sve do svoje 33. godine, kada je sa Vladimirom Nemirovičem-Dančenkom, nakon legendarne 18-satne diskusije, osnovao svetski poznatu kompaniju Moskovskog umetničkog pozorišta (MAT).[4] Njegove uticajne turneje po Evropi (1906) i SAD (1923–24) i prekretničke produkcije Galeba (1898) i Hamleta (1911–12) uspostavile su njegovu reputaciju i otvorile nove mogućnosti za pozorišnu umetnost.[5] Pomoću MAT-a Stanislavski je imao ključnu ulogu u promociji nove ruske drame svog doba - uglavnom dela Antona Čehova, Maksima Gorkog i Mihaila Bulgakova - publici u Moskvi i širom sveta; postavio je i hvaljene produkcije širokog spektra klasičnih ruskih i evropskih drama.[6] Sarađivao je sa rediteljem i dizajnerom Edvardom Gordonom Krejgom i imao je formativnu ulogu u razvoju nekoliko drugih vodećih praktičara, uključujući Vsevoloda Mejerholda (koga je Stanislavski smatrao svojim „jedinim naslednikom u pozorištu“), Jevgenija Vahtangova i Mihaela Čekova.[7] Na proslavi 30-godišnjice MAT-a 1928. godine, masovni srčani udar na sceni okončao je njegovu glumačku karijeru (mada je sačekao dok zavesa nije pala pre nego što je zatražio medicinsku pomoć).[8] On je nastavio je da režira, podučava i piše o glumi do svoje smrti nekoliko nedelja pre objavljivanja prvog toma svog velikog životnog dela, glumačkog priručnika Glumački Rad (1938).[9] On je odlikovan Ordenom crvenog barjaka i Ordenom Lenjina, i prvi je dobio titulu Narodnog umetnika SSSR-a.[10] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u Moskvi kao Konstantin Sergejevič Aleksejev, u jednoj od bogatijih porodica u Rusiji. Prvi put glumi u pozorištu sa sedam godina. Izabrao je umetničko ime Stanislavski na početku karijere (verovatno da bi sačuvao reputaciju svoje porodice). Godine 1888, Stanislavski je osnovao Društvo umetnosti i književnosti pri Malom Teatru, gde je stekao iskustvo o estetici i scenskom nastupu. Godine 1897, je bio jedan od suosnivača Moskovskog teatra umetnosti (MTU) zajedno sa Vladimirom Nemirovičem-Dačenkom. Jedna od prvih produkcija bila je Čehovljev Galeb. U MTU je Stanislavski počeo da razvija, zasnovan na tradiciji realizma Aleksandra Puškina, svoj čuveni „Sistem” (koji se ponekad pogrešno naziva i metod). Sistem Stanislavski se fokusira na razvoj realnih karaktera na sceni. Glumci se savetuju da koriste „emocionalnu memoriju” da bi na prirodan način prikazali emocije lika koga glume. Da bi ovo postigli, glumci treba da se sete momenta iz sopstvenog života kada su osećali traženu emociju, i da je ponovo prožive u svojoj ulozi da bi gluma izgledala realnije. Veliki broj današnjih glumaca kako u pozorištu, tako i na televiziji i filmu, duguju mnogo sistemu Stanislavskog. Korišćenjem Sistema, glumac duboko analizira motivacije uloge koju igra. Glumac mora da pronađe „cilj” za svaku pojedinačnu scenu, kao i „super cilj”, za celu predstavu. Jedan način da bi ovo postiglo je korišćenje Stanislavskovljevog „magičnog ako”.[11] Glumci moraju stalno da sebi postavljaju pitanja. Na primer, jedno od prvih pitanja koje moraju sebi da postave je „Šta bi bilo kada bih se ja našao u istoj situaciji kao i osoba koju glumim?” Stanislavski je takođe imao značajan uticaj na modernu operu i pojačao je rad pisaca kao što su Maksim Gorki i Anton Čehov. Stanislavski je preživeo i Rusku revoluciju 1905 i rusku revoluciju 1917. Navodno je Lenjin intervenisao da bi ga zaštitio. 1918. Stanislavski osniva prvi studio kao školu za mlade glumce i piše nekoliko važnijih dela.

Jadran film 69x49 zacepljen na 2 mesta, vidi slike Fall of the Mohicans (Spanish: Uncas, el fin de una raza, Italian: L`ultimo dei Mohicani) is a 1965 Spanish-Italian Spaghetti Western film directed by Mateo Cano.[1] The film is based on James Fenimore Cooper`s novel The Last of the Mohicans. 1n 1757 French troops take Fort William. British Colonel Munro and his two daughters are captured by the Marques of Montcalm and offered to the Huron chief Cunning Fox. Cast Jack Taylor as Duncan Edward Paul Muller as Colonel Munro Sara Lezana as Cora Munro Daniel Martín as Uncas José Manuel Martín as Cunning Fox Barbara Loy as Barbara Lloyd as Alice Munro Luis Induni as Hawkeye José Marco as Chingachgook Carlos Casaravilla as Tamerind Rufino Inglés as a barman Modesto Blanch Pedro Rodríguez de Quevedo Alfonso del Real José Riesgo Lorenzo Robledo Pedro Fenollar Pastor Serrador

Retko Ima posvetu inace jako lepo očuvano Др Петар Волк (Босански Петровац, 9. новембар 1931 — Београд, 4. децембар 2021) био је српски позоришни и филмски критичар, историчар и теоретичар словеначког порекла. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 1931. године у Босанском Петровцу, завршио је 1949. године Гимназију у Бањој Луци.[1]Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Загребу, а филмску и позоришну естетику докторирао 1971. године је у Прагу. Универзитет уметности у Београду доделио му је 1986. године докторат наука из области историје филма. Био је, поред осталог, директор Фестивала југословенског филма, Музеја позоришне уметности Србије и управник Југословенског драмског позоришта (1977-1981). На Факултету драмских уметности у Београду био је редовни професор и шеф Катедре за теорију и историју, председник управног одбора Института за филм. Био је у браку са глумицом Мирјаном Коџић. Отац је Маје Волк. Преминуо је 4. децембра 2021. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Дела (избор)[уреди | уреди извор] Аутор је преко 60 значајних књига о позоришној и филмској умјетности. Балада о трубама и маглама, Епоха Загреб, 1965. Естетика модерне анимације, Славија Београд, 1970. Слобода филма, Славија Београд, 1970. Опасне слике, Независна издања Београд, 1971. Моћ кризе, Институт за филм београд, 1972. Сведочење I, Независна издања Београд, 1973. Сведочење II, Књижевне новине Београд, 1975. Савремени југословенски филм, Институт за филм и Универзитет уметности Београд, 1982.[2] Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990. Позоришни живот у Србији 1835-1944, Факултет драмских уметности и Позоришни музеј Србије Београд, 1992.[3] Писци националног театра, Музеј позоришне уметности, Београд, 1995. Српски филм, Институт за филм Београд, 1997. Позориште и традиција (студије и есеји), Музеј позоришне уметности, Београд, 2000. 20. век српског филма, Институт за филм и Југословенска кинотека Београд, 2001. Жанка Стокић, Народно позориште, Београд, 2. допуњено издање, 203 стране. 2004. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Добрица Милутиновић, Београд : Народно позориште, (2. допуњено издање). 2005. ISBN 978-86-84897-09-3.. Миливоје Живановић, Народно позориште, Београд, 365 страна. 2006. ISBN 978-86-84897-13-0.. Између краја и почетка (Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005. године), Музеј позоришне уметности Србије Београд, 2006. Добрица Милутиновић (Ниш, 11. септембар 1880 — Београд, 18. новембар 1956) био је српски глумац. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Нишу 11. септембра (30. августа по јулијанском календару) 1880. Детињство и рану младост је провео у Крагујевцу. Први позоришни ангажман је имао у нишком позоришту `Синђелић` јануара 1898. Покушавао је да пређе у Нови Сад, али је одбијен као туберкулозан. У децембру 1898. је ангажован у Београду.[1] Био је један од најталентованијих и најомиљенијих глумаца, члан Народног позоришта у Београду од 1899. до смрти. У пуној стваралачкој снази био је између два светска рата. Поводом 40-годишњице глумачког рада[2], у октобру 1937, одликован је Орденом Светог Саве III степена.[3] Наследни прстен му је предат 24. фебруара 1939.[4] (→ Добричин прстен) Још за живота, децембра 1939, откривена је његова биста у вестибилу Нишког народног позоришта.[5] Био је ожењен глумицом Јеленом Милутиновић, рођеном Петковић (1877-1935)[6], затим од 1938. својом домаћицом Меланијом Остојић[7][8]. Добрица Милутиновић као Краљ Лир 1924. у Народном позоришту у Београду Глумачке особине[уреди | уреди извор] Захваљујући ретком уметничком темпераменту, свом изгледу и гласу играо је херојске и романтичне улоге у позоришту, које су му донеле велико поштовање и популарност. Глумио је Ромеа, Дон Карлоса, Отела, Уријела, Хајдук Вељка, Максима Црнојевића, Цара Душана, Миткета у Коштани. Спада у глумце који су текст изговарали громким гласом, са великим патосом, а то је тада био обичај. Његов глас је снимљен и сачуван и налази се у фонотеци Музеју позоришне уметности Србије. Такође, у савремено доба издата је и лонгплеј плоча са преснимцима његових архивских звучних записа на плочама од 78 окретаја. Филмографија[уреди | уреди извор] Глумац | Селф | Глумац ▲ Дугометражни филм | Кратки филм 1910 1920 1930 1940 Укупно Дугометражни филм 1 0 0 1 2 Кратки филм 1 0 0 0 1 Укупно 2 0 0 1 3 Дугометражни филм Назив Улога 1911 Карађорђе Јанко Катић 1940-te ▲ 1947 Живјеће овај народ Ђед Вук Кратки филм Назив Улога 1911 Улрих Цељски и Владислав Хуњади Владислав Хуњади Селф ▲ ТВ серија кратки документарни Назив серије Назив епизоде 2015 Радиовизија Говори Добрица Милутиновић Награда Добричин прстен[уреди | уреди извор] Поштанска марка издата 2003. године. Године 1937, поводом 40-годишњице рада, додељен му је прстен који се, у истоветној копији, од 1980. додељује као престижна награда за животно дело српским глумцима и носи име Добричин прстен. Позориште у Сремској Митровици 1974. године добило је назив „Добрица Милутиновић` и редовно уз `Добричин прстен` додељује плакету са његовим ликом и именом лауреату ове награде. Види још[уреди | уреди извор] Добрица Милутиновић, међу нама Референце[уреди | уреди извор] ^ `Политика`, 16. апр. 1923, стр. 4 ^ `Време`, 15. окт. 1937 ^ Време, 18. окт. 1937. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 25. феб. 1939 ^ `Време`, 25. дец. 1939 ^ Животна драма славне „трагичарке“ Јелене Милутиновић („Вечерње новости“, 8. април 2016) ^ Време, 27. нов. 1938, стр. 7. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 27. нов. 1938