ISBN: 978-86-7804-255-3 Broj strana: 396 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 30 cm Godina izdanja: Jun, 2010 Izdavač: Vulkan izdavaštvo Upoznajte drevnu Grčku koja je postavila stubove civilizacije! Ona je zaslužna za temelje matematike, medicine, geografije, etnologije, istorije, književnosti i umetnosti. Kroz odeljke ovog toma Istorije čovečanstva smenjuju se bronzano doba, minojska civilizacija, društvo ratobornih Ahajaca, osvajača Troje, arhajska Grčka, epoha rađanja polisa, kolonizacija, nastanak demokratije... ali i skladne proporcije Partenona, Homerov spev, likrika Sapfo, Eurpida i Aristofana i filozofija Aristotela, Platona i Sokrata. Uz fantastične fotografije i ilustracije pratite stvaranje jednog nesvakidašnjeg sveta, najvažnije događaje i najznačajnije ljude koji su ga obeležili.

GRČKO-RIMSKO carstvo Pol Vejn Izdavač: Svetovi 2006 Biblioteka Az Kada govorimo o grčkoj i rimskoj civilizaciji, moramo imati u vidu da su u pitanju kulture koje su se nadovezale jedne na drugu - ne samo u smislu tehnologije i kulture, već i mitologije, religije, određenih idela i filozofije. Tamo gde je grčka kultura započela, rimska je nastavila i taj napredak moramo gledati u okviru tog kontinuiteta. Pol Vejn, profesor na mnogim francuskim univerzitetima, u ovoj knjizi nam predstavlja taj kulturnmi areal i kontinuitet kada su u pitanju ova carstva čiji se životni vek može meriti vekovima, ako ne i milenijumima. Pol Vejn (1930), istoričar, specijalist za istoriju Rima i klasične kulture. Predavao na Ecole normale superieure, ecole francaise de Rome i na college de France. Broj strana: 781 + 32 str. sa ilustracijama Stanje odlično K.M.S.

Ova knjiga predstavlja prosopografiju vizantijskih careva, a sam popis odmah nam ukazuje na vremenski raspon od hiljadu godina, po čemu možemo videti veličinu i značaj tog carstva. Zato se knjiga može koristiti kao dopunska literatura za predmet „Istorija vizantijske filozofije“. Zvanična titula vizantijskog cara tokom ranog perioda bila je „imperator“ ili „august“, ispisana na latinskom. Imperator je označavao vojni status, a zamijenio ga je imperator koji je predstavljao apsolutnu vlast. Za vreme Iraklija pojavio se i grčki izraz vasilevs. 310 str.

Nova, nekorišćena Autor - osoba Žilson, Etjen, 1884-1978 = Gilson, Étienne, 1884-1978 Naslov Filozofija u srednjem veku / Etjen Žilson ; preveo s francuskog Dušan Janić Jedinstveni naslov La philosophie au moyen âge. srpski jezik Vrsta građe naučna monog. ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 652 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Janić, Dušan, 1960- = Janić, Dušan, 1960- Zeremski, Vida, 1934-2010 = Zeremski, Vida, 1934-2010 Zbirka Biblioteka Sinteze ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: La philosophie au moyen âge / Etienne Gilson Beleška o piscu: str. 650 Str. 639-649: Imenski registar / sastavila V. Zeremski Bibliografija iza svakog poglavlјa Registar. Predmetne odrednice Filozofija – Istorija – Srednji vek Hrišćanska religija je stupila u dodir sa filozofijom u drugom stoleću nove ere, čim su se pojavili obraćenici grčke kulture. Mogli bismo se još unazad vraćati i tražiti koji se pojmovi filozofskog porekla susreću u knjigama Novog zaveta, Četvrtom jevanđelju i Poslanicama sv. Pavla na primer. Ova istraživanja imaju svoju važnost mada su oni koji se njima predaju izloženi mnogim greškama u načinu gledanja. Hrišćanstvo je religija; upotrebljavajući ponekad neke filozofske izraze da bi izrazili svoju veru, religijski pisci su popuštali vlastitoj ljudskoj slabosti , međutim oni su pritom zamenjivali stari filozofski smisao ovih izraza novim religioznim smislom. To je smisao koji ovim izrazima treba pridati kada na njih naiđemo u hrišćanskim knjigama...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Antička grčka zbirka Ljubiša B. Popović (autor) Izdavač: Narodni muzej srpsko engleski uporedni tekst 1994; ćirilica; 418 str.; 25 cm Antička Grčka (često nazivana i kao stara ili drevna Grčka) je naziv koji se koristi za opisivanje sveta u kojem se govorilo grčkim jezikom u antičkim vremenima.[1] Taj naziv se ne odnosi samo na područje današnje grčke države, nego i na područja naseljena Grcima u antičkim vremenima: Kipar, egejska obala Turska (tada poznata kao Jonija), Sicilija i južna Italija (poznata kao Velika Grčka), te razbacana naselja na obalama današnje Albanije, Bugarske, Egipta, Francuske, Hrvatske, Libije, Španije i Ukrajine. Ne postoje određeni ili opšte prihvaćeni datumi početka i kraja razdoblja antičke Grčke. U uobičajenoj upotrebi to se razdoblje odnosi na cijelu grčku istoriju prije osnivanja Rimskog Carstva, međutim istoričari taj termin koriste preciznije. Tako neki autori u taj period uključuju i razdoblja minojske i mikenske civilizacije (od oko 1600. pre n.e. do oko 1100. godine pne.), dok drugi to osporavaju smatrajući da su te civilizacije, iako s grčkog govornog područja, dosta različite od kasnijih grčkih kultura, pa bi se trebale odvojeno svrstavati. Prema tradiciji razdoblje antičke Grčke počinje prvim Olimpijskim igrama 776. pre n.e., ali većina današnjih istoričara proširuju taj termin do oko 1000. pre n.e. Tradicionalni datum kraja razdoblja antičke Grčke smatra se smrt Aleksandra Velikog 323. pre n.e., a razdoblje koje slijedi naziva se helenističkim dobom. Ovi su datumi dogovoreni među istoričrima dok neki autori smatraju civilizaciju antičke Grčke neprekinutim razdobljem koje je trajalo sve do dolaska Hrišćanstva u 3. veku poslije Hrista. Antičku Grčku neki istoričari smatraju temeljom kulture zapadnoevropske civilizacije. Grčka kultura je izvršila snažan uticaj na Rimsko Carstvo, koje je prenijelo njen oblik po mnogim dijelovima Evrope. Civilizacija antičke Grčke je neizmjerno uticala na jezik, politiku, obrazovanje, filozofiju, umjetnost i arhitekturu modernog svijeta, posebno tokom renesanse u zapadnoj Evropi i ponovo tokom procvata neoklasicizma tokom 18. i 19. veka u Evropi i objema Amerikama.....

Vil Djurant ISTORIJA CIVILIZACIJE 1-12 NOVO + 2 KNJIGE Vojnoizdavački zavod i Narodna knjiga Beograd, 2004. godine, 12 tomova, lux izdanje, veći format, tvrd povez, zlatotisak. Ćirilica. Knjige su nove. Uz komplet idu dodatno DVE BONUS knjige koje se ne sadrže u kompletu. Vilijam Džejms Djurant (1885 - 1981), američki pisac, istoričar i filozof. Najpoznatiji je upravo po svom delu ISTORIJA CIVILIZACIJA u 12 tomova, The Story of Civilization koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Arijel i objavljivao između 1935. i 1975. godine. Njegovo ranije delo Istorija filozofije (engl. The Story of Philosophy), koju je napisao 1926, je značajno pomoglo popularizovanju filozofije. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. ISTOČNE CIVILIZACIJE 02. ŽIVOT GRČKE 03. CEZAR I HRIST 04. DOBA VERE I 05. DOBA VERE II 06. RENESANSA 07. REFORMACIJA 08. POČETAK DOBA RAZUMA 09. DOBA LUJA XIV 10. VOLTEROVO DOBA 11. RUSO I REVOLUCIJA 12. NAPOLEONOVO DOBA BONUS KNJIGE: 1. UM CARUJE - Životi i mišljenja velikih filozofa - PLATON - ARISTOTEL I GRČKA NAUKA - BEKON - SPINOZA - VOLTER I FRANCUSKA PROSVEĆENOST - IMANUEL KANT I NEMAČKI IDEALIZAM - ŠOPENHAUER - HERBERT SPENSER - FRIDRIH NIČE - SAVREMENI EVROPSKI FILOZOFI 2. OGNJIŠTE MUDROSTI Smotra ljudskog života i ljudske sudbine ISTORIJA CIVILIZACIJE 01 ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. Sumerska kultura, kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, Egipat koji je usavršio monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vavilon u kome se razvila astronomija i fizika i odakle je poteklo seme zapadne mitologije, Judeja sa Bliskog istoka i njihov kralj Asurbanipal koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, kao i Judejci koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. 02 ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra Velikog do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, autor se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Tako je ŽIVOT GRČKE knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast. Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke, na isti način kao što bi to činio jedan Atinjanin u petom veku, sa svojim umom željnim znanja, u stalnom traganju za suštinom divne panorame Periklove Atine. Ovo delo Za ovo delo koje je Vil Djurant pisao punih 50 godina, dobio je prestižnu Pulicerovu nagradu. 03 CEZAR I HRIST Autor je učinio da ova knjiga predstavlja monumentalni prikaz istorije sveta, pripremajući je dvadeset pet, a pišući je punih pet godina! Kao i svi tomovi ISTORIJE CIVILIZACIJE, tako se i ovaj tom može čitati nezavisno od drugih. Knjiga sadrži mnoštvo paralela sa savremenom istorijom. Autor iskreno veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost i osvetli budućnost. Tako, u klasnim trvenjima i permanentnim borbama za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. Djurant nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode, da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista! Takođe, saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove novinskih tekstova. 04 DOBA VERE I 05 DOBA VERE II Istorija srednjovekovne civilizacije - hrišcanske, islamske i judejske, od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, označava se dobom vere. To doba, iz pera Vila Djuranta, sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Knjiga sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim istoriji poznatim ličnostima. Tu su, naravno, i najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče, ispisane sa uzbudljivom erudicijom. Obe knjige DOBA VERE obuhvataju ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost hrišćana, muslimana i Jevreja, tokom jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. 06 RENESANSA Period od 1304-1576 godine, predstavalja istoriju italijanske civilizacije. Ovaj deo ISTORIJE CIVILIZACIJE sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu, portret fascinantnu i raskošnu Italiju u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja do Ticijanove smrti. U ovom tomu, autor izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica, osvrćući se pre svega na čuvane Medičijeve. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba, prateći procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone, Venecije, Padove, Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a vrhunac je Rim, grad velikih papa renesansne epohe. U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade prinčeva, kraljica, vojvoda, duždeva, zatim pesnika, istoričara, naučnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grnčara i arhitekata, čitajući mi, zapravo, prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode, jer pred našim očima defiluju žene, ljubavi i venčanja, epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je snažni uspon čovečanstva koje se hrabro kreće od konačnog sveta ka svetu beskonačnosti. Ovo je, ujedno, i istorija naroda pod vedrom jutarnjom svetlošću renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je čovek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao. Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant probranim rečima crta žive vinjete, Petrarke, Bokača, Kozima, Medičija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Veličanstvenog, Botičelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatriče i Izabele d Este, Leonarda da Vinčija, Bramantea, Pjera dela Frančeske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžiju, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelanđela, Klementa VII. Autor dovodi priču do dramatičnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527. godine, ali pokazuje kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno zahvaljujući Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelanđelovom životu. Tako nam je ukazano kako je renesansa, oživljavajući klasičnu kulturu, okončala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju, sledi priprema za Erazma Roterdamskog, Frensisa Bekona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse. 07 REFORMACIJA Evropska civilizacija od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. Knjigu karakteriše pomno izučavanje ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. Rreformacije, svakako, predstavlja najznačajniji događaj moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada Vila Djuranta. Dramatičnost ove epohe, može se porediti sa našom, savremenom, u kojoj su dominirale i dominiraju revolucije i revolucionarna gibanja. Tokom perioda reformacije,socijalne revolucije prate versku revoluciju u gotovo svakoj fazi, tako da je ova knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Martina Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. 08 POČETAK DOBA RAZUMA Doba razuma jeste vreme Šekspira, Bekona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta u periodu 1558-1648. Autori u ovom tomu prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred vojnih i verskih sukoba. To je, takođe, bilo i doba Keplera i Galileja, Đordana Bruna i Renea Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um. 09 DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila. Švedska i Rusija u doba Petra Velikog. Knjiga se završava sumrakom ralja Sunca, o čemu je pisao i Štefan Cvajg, iz drugog ugla, na romansiran način, oslikavajući ukupnu Francusku tog doba - ali ovo što je Vil Djurant obradio, neuporedivo je, jer se on držao istorijskih činjenica, bez ikakvih izmena. 10 DOBA VOLTERA Doba prosvećenosti nije bez razloga nazvano DOBA VOLTERA, jer je upravo Volter bio najveći pobornik procvata umetnosti i nauke. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Vladavina Luja XV, zatim engleska filozofska misp u prvoj polovini XVIII veka, pa Volterov rad, obogaćen podrobnim opisom tadašnjeg okruženja u kom su njegovi tekstovi nastajali. Sledi Johan Sebastijan Bah, jedan od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte, a na kraju, autor se ponovo vraća Volterovim mislima i tezama, kao i enciklopediji Denija Didroa i filozofskoj klimi tadašnje Evrope. 11 RUSO I RENESANSA Osvrt na dežavanja u Francuskoj i ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Ova knjiga je, takođe, autora ovenčala Pulicerovom nagradom. Autor nas prvo upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se u daljem pisanju bazira na razlikama i sličnostima Voltera i Rusoa. Sledi analiza i prikaz katoličkog juga, gde govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugaliji, ali i o austrijskom vunderkindu, Volfgangu Amadeusu Mocartu. Nezaobilazan je i njegov osvrt na slovenske narode, kao i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, a tu je i deo posvećen vladavini Katarine Velike u Rusiji. Kao što je obrađen katolički jug, isti pristup je učinjen i kada je u pitanju protestantski sever, kao i Kantov filozofski rad. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju posebno obrađene teme, radi zaokruživanja tog, za istoriju značajnog perioda. 12 NAPOLEONOVO DOBA U ovoj knjizi, Djurant prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i Napoleonovu vladavinu, uključujući njegova osvajanja i ratove. Osim što je u fokusu Francuska i Bonapartin uspon, autor kroz knjigu prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Na kraju, značajan deo knjige autor posvećuje opisu opsade Moskve, Vaterlou, a onda i potpunom krahu Napoleonove vojske, što prati i njegovo izgnanstvo na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Sa ovom knjigom, 12. tomom ISTORIJE CIVILIZACIJE, Vil Djurant završava svoje kapitalno delo. U opisu korišćeni podaci sa interneta.

Knjiga je nova nekorišćena, meki povez, 151 str `Iako nas od grčke i rimske prošlosti razdvajaju epohe i vekovi, antika je i danas na više načina prisutna. Knjiga „Antika i mi(t)“ bavi se susretima sa antičkom kulturom, mitovima i odgovarajućim narativima koji se tematizuju u različitim životnim sferama – na tržištu, u svakodnevici, oglašavanju, sportu, književnosti, stripu, teoriji i filozofiji. Istraživačka perspektiva kombinacija je studija recepcije antike i antropologije antičkih svetova.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Termin „renesansa“ ima relativno skorašnje poreklo: uspostavio se sredinom devetnaestog veka zahvaljujući radu francuskih i nemačkih istoričara koji su identifikovali period evropske, a posebno italijanske, istorije kao kulturni i politički preporod. do „mračnog veka” srednjeg veka. Ali, kao što veliki istoričar Eugenio Garin ilustruje, ovo tumačenje je dugo bilo pogrešno: renesansa je u suštini bila ogromna kulturna revolucija, rođena u kontekstu krize. U ovom delu Garin ispituje glavne kulturne elemente koji karakterišu renesansu: od ponovnog otkrivanja latinskih i grčkih klasika do razvoja nauka, od filozofije do politike. Eugenio Garin (9. svibnja 1909. - 29. prosinca 2004.) bio je talijanski filozof i renesansni povjesničar. Bio je priznat kao autoritet za kulturnu povijest renesanse.[1] Rođen u Rietiju, Garin je studirao filozofiju na Sveučilištu u Firenci, diplomirao 1929., a nakon razdoblja kao profesor filozofije na liceo scienceco Stanislao Cannizzaro u Palermu i Sveučilištu u Cagliariju, Garin je počeo predavati na svojoj alma mater 1949. do 1974. , zatim se preselio u Scuolu Normale di Pisa do svog umirovljenja 1984. [2] Poslijediplomski studij povijesnih studija u San Marinu otvoren je javnim predavanjem Eugenia Garina 30. rujna 1989. Garin je bio izabrani član i Američkog filozofskog društva i Američke akademije znanosti i umjetnosti.[3][4] Također je bio urednik časopisa Rinascimento i Giornale Critico della Filosofia Italiana.

Autor: Vil Djurant Godina izdanja: 2004. Br. str.: komplet od 12 knjiga Povez: Tvrd Format: 210mm x 290 mm Pismo: Ćirilica Istorija civilizacije 1 – 12 – autor Vil Djurant Ovaj komplet Istorija civilizacije 1 – 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. Ovaj komplet sadrži 12 luksuzno opremljenih tomova: Istočne civilizacije Život grčke Cezar i Hrist Doba vere I Doba vere II Renesansa Reformacija Početak doba razuma Doba Luja XIV Doba Voltera Ruso i revolucija Napoleonovo doba Istorija civilizacije 1 – 12 knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do današnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. U njoj ćete naći sve o Sumeru, Egipćanima, Vaviloncima, Judejcima… knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišćanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao i drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576. Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse. Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica, kao i sukobe rada i kapitala. knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta. Istorija civilizacije 1 – 12 – Vil Djurant – komplet knjiga u tvrdom povezu sa zlatotiskom.

Izdavač: karpos Godina izdavanja: 2016 Broj strana: 151 Povez: mek Format: 20 x 13 cm Delo Grci i stranci prati istoriju stavova Grka prema stranim kulturama i narodima, od homerskog doba do vremena poodmakle hristijanizacije Rimskog carstva. U vreme Homera svi poznati narodi su slično opisivani. Jezičke i kulturne razlike se nisu pominjale. Jedino su narodi izvan poznatog sveta bajkoviti i delimično izazivaju strah. Čak i u vreme sukoba sa Persijancima u potonjem vremenu, pobeđeni se nisu karakterisali kao manje vredni ljudi, nego se grčka pobeda dovodila u vezu sa željom bogova za uspostavljanjem ravnoteže moći. Tek u helenističko doba, u vreme gubljenja nezavisnosti i političke moći grčkih polisa, dolazi do isticanja nacionalne posebnosti, ali se pripadnost helenstvu nije prosto određivala kao pripadnost grčkoj naciji, nego se ona zasnivala na pripadnosti određenoj obrazovnoj tradiciji. Grk je onaj ko je stekao obrazovanje, onakvo kakvo se razvijalo i definisalo u klasično doba. U to poklasično vreme, ističe autor, kod Grka se rađa „arogancija obrazovanja“, koja je uočljiva sve do kraja srednjeg veka. Međutim, mogućnost sticanja grčke „paideje“, olakšalo je integraciju naroda iz drugih kultura, doduše po cenu asimilacije, koja se pak nije odnosila na religiju, jer je grčka filozofija dopuštala različite verske puteve do spoznaje istine. Čak su se strani kultovi, koji su se poimali kao iskonski, činili Grcima korak bliže „prirodnom“ čoveku, neiskvarenom civilizacijom. Zahvaljujući takozvanoj interpretatio Graeca, helenistička kraljevstva, a kasnije i Rimsko carstvo, umela su da integrišu razne verske tradicije i osujete verske ratove i netrpeljivosti, čemu su se jedino opirale monoteističke religije. Albrecht Dihle, prateći genezu stavova Grka prema brojnim azijskim, severnoafričkim i evropskim narodima starog veka, uključuje u svoja razmatranja dragocene izvore i ukazuje na izuzetne domete grčke geografije i etnografije, bez kojih jedva da bismo raspolagali bilo kakvim znanjima o kulturama starih naroda. Starogrčka radoznalost se nije odnosila samo na medicinu, matematiku, geometriju, filozofiju itd, nego sa Grcima imamo i početke savremene antropologije i etnologije. Takođe, današnje postkolonijalne studije bi svakako morale da uzmu u obzir i iskustvo susreta Grka, koji su vekovima bila vodeća kulturna sila, sa drugim narodima, bilo zbog toga što njihova ‘konstrukcija drugog’ katkad podseća na novovekovna iskustva, bilo što njihove percepcije drugih naroda mogu da budu inspirativne za savremeni međukulturni dijalog.

U dobrom stanju. Manji potpis na naslovnoj strani. Istorija helenske etike / Miloš N. Đurić Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1987 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987 (Bor : Bakar) Fizički opis 526 str. ; 25 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Etika -- Antička Grčka Naš najznačajniji helenista Miloš N. Đurić ovim delom je postavio solidne osnove za izučavanje ne samo antičke etike i filozofije već i celokupne zapadne misli, koja počiva na njihovim principima. U svom jedinstvenom i nadasve bogatom opusu, Helenska etika se čini možda kao njegovo najpotpunije delo, kojim je uspeo da zaokruži sve ono što je bilo predmet istraživanja suštine helenske civilizacije – te velike misli koja je svoj epitom dobila u jedinstvenom i kompleksnom korpusu etičkih načela. Upravo ta načela su izrodila čitavu jednu civilizaciju u kojoj i danas živimo. Sam Đurić je ovako govorio o konceptu helenske etike: „… ona je učiteljica ne samo naše etike i naših nauka nego i cele naše duhovne kulture. […] Kako praktička tako i teorijska helenska misao dale su osnovu svima docnijim sistemima, te se docnija etička misao, u rešavanju svojih problema, od vremena do vremena, vraćala helenskoj etici i njenim rešenjima. […] Od svojih početaka pa sve do neposredne sadašnjosti etika novijih vremena nije donela nijednu presudnu misao a da to nije učinila pod veoma dubokim uticajem helenske etike, u kojoj se nahode osnove svih novijih etičkih sistema i pravaca, i V. fon Humbolt s pravom je rekao da su Heleni ’za nas ono što su za njih bili njihovi bogovi’, a F. Niče da su oni ’uzdodrže naše i svake kulture’.“

U dobrom stanju Kito, Hemphrey Davy Findley Grci / H.D.F.Kito ; s engleskog preveo Veselin Kostić Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica Srpska, 1963 (Novi Sad : Štamparsko preduzeće `Budućnost`) Fizički opis Str. 306. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kostić, Veselin Biblioteka Korist i razonoda Napomene Uvod: Str.5 - 10. Naslov originala The Greeks H. D. F. Kito G R C I OVA KNJIGA je pokušaj da se naslika literarni portret starih Grka, Helena, više nego napor da se pruži još jedan prilog proučavanju „grčkog podviga”. Pokušati to drugo, u knjizi ovog obima, bilo bi i onako bezizgledno: toliko je ogroman doprinos starih Grka na svim Poljima ljudske delatnosti. Bilo je naroda koji su ih prevazišli u ovoj ili onoj disciplini — u filozofiji, književnosti, društzenoj i političkoj organizaciji, u nauci, ili u umetnosti — ali nije bilo ni jednog koji bi se sa njima mogao takmičiti u sveukupnosti ovih oblasti. Kitova knjiga dakle nije prikaz onoga što su Grci učinili i postigli, već onoga što su bili; u prvom redu knjiga o njihovom načinu mišljenja i života, dakle onom što je omogućilo njihovu civilizaciju i kulturu. Ta civilizacija često je bila nazivana čudom. Ako je ona zaista bila čudo, onda knjiga X. D. F. Kita pokazuje i dokazuje da je to čudo bilo sasvim prirodno, da može biti i za nas, danas, shvatljivo. SADRŽAJ I Uvod 5 II Formiranje grčkog naroda 11 III Zemlja 31 IV Homer 49 V Polis 74 VI Klasična Grčka: rani period 93 VII Klasična Grčka: peti vek 129 VIII Grci u ratu 163 IX Opadanje polisa 185 X Grčki duh 207 XI Mit i religija 237 XII Život i karakter 249 (Humpfrrey Davey Findley Kitto, 1897.1982) britanski istoričar, dugogodišnji profesor na univerzitetima u Glazgovu (1920-1944) i Bristolu (1944-1982). Posebno se bavio istorijom i kulturom antičke Grčke. Dela; U planinama Grčke (1933), Grčka tragedija; književna studija (1939), Grci (1952), Forma i značenje u drami (1956).

U dobrom stanju! Priredio: Zarko Dimic, Izdavač: Logos - Bačka Palanka, 2008. god. Tvrd povez, zlatotisk, 21,5 cm. 546 str. Kritičko izdanje Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegošev. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810-1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ksenofont iz Atine, rođen je oko 430. godine, a umro je 354. p. n. e., te je prema tome savremenik događaja koje opisuje u Helenskoj istoriji. Može se posredno zaključiti da potiče iz plemićke porodice, a zna se da je kao mladić pripadao širem krugu Sokratovih učenika. Od svog velikog učitelja, čiju filozofsku dubinu i značaj nije mogao sasvim shvatiti, prihvatio je praktične moralne pouke. Ali, ono što je obeležilo ceo Ksenofontov život jeste njegova naklonost prema aristokratskom uređenju Sparte. Red, disciplina i kolektivni duh više su mu odgovarali nego individualizam i sloboda atinske demokratije, koju su ambiciozni pojedinci i demagozi mogli zloupotrebljavati: upravo u vreme Ksenofontovog sazrevanja atinska demokratija pretrpela je poraz od Sparte, koji je otvorio put građanskom ratu. U takvim prilikama Ksenofont odlazi iz rodnog grada. Sklon vojničkom pozivu, ide sa lakedemonskim prijateljem Proksenom i mnogim Grcima u vojsku persijskog princa Kira Mlađeg u Malu Aziju. Kir je sa najamnom vojskom pokušao da zbaci s prestola svoga brata Artakserksa, ali je u odlučnoj bici poginuo. Ksenofont je uspeo da provede glavninu grčkih vojnika (oko deset hiljada) kroz bespuća neprijateljske zemlje do mora, da ih preda spartanskom vođi Tibronu i tako ih spase od propasti. Sam je, međutim, ostao u službi u spartanskoj vojsci pod vođstvom Tibrona, zatim Derkilide i kralja Agesilaja, kome je ubrzo postao vrlo privržen i pratio ga na svim njegovim pohodima. S njim je, na strani Sparte, učestvovao i u boju kod Koroneje (394. g.) protiv Atine i njenih saveznika, zbog čega je bio kažnjen i formalnim izgnanstvom iz otadžbine. I mnogi moderni istraživači Ksenofonta smatraju za izdajnika, mada je on — sem njenog društvenog uređenja — voleo svoju otadžbinu. No, Spartanci su ga prihvatili i uskoro mu dali za izdržavanje imanje u Skiluntu, blizu Olimpije, na kome je Ksenofont proveo oko sedamnaest mirnih i plodnih godina, u porodičnom krugu, baveći se pisanjem, lovom, konjima i domaćim poslovima. Kada su se, pred opasnošću od Tebe, Sparta i Atina približile jedna drugoj i sklopile savez, i Ksenofontu je ukinuta kazna (oko 369. g.). Posle toga živeo je nekoliko godina u Atini, gde je verovatno dopunio i završio Istoriju. Svoja dva sina dao je u atinsku vojsku; jedan od njih je čak i poginuo u bici kod Mantineje, boreći se na atinskoj strani. Sam Ksenofont umro je, kako po svemu izgleda, u Korintu oko 354. g. Ksenofontov živi duh, radoznalost i zainteresovanost za mnoge oblasti, našli su izraz u njegovim mnogobrojnim delima. Životni principi su mu jasni, bez ikakvih kolebanja ili sumnji: zdrav, jednostavan život, bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, poštenje i pobožnost, rad i disciplina. Idealno zanimanje je vojničko, jer ono formira i snaži i telo i duh. Tako je Ksenofont sam živeo, pa je to i drugima preporučivao. U svakom svom spisu on poučava bilo neposrednim savetima, bilo primerima na koje se treba ugledati. U nekoliko Ksenofontovih filozofskih spisa centralno mesto zauzima Sokrat. Napomenuli smo da naš pisac nije imao smisla za filozofske spekulacije. No, Sokratova zasluga je i u tome što je svakog umeo da podstakne na razmišljanje i da mu omogući razvoj u smeru koji mu po prirodi najbolje odgovara. Ksenofont je tu našao etička načela, koja je kao mlad čovek počeo primenjivati; tek kasnije ih je zabeležio i preporučio drugima. Njegova filozofska dela nisu to u pravom smislu reči, kao što ni slika Sokrata koju nam on ostavlja nije potpuna. On daje samo jednu stranu Sokratove ličnosti, ali dragocenu, jer bi nam inače ostala nepoznata. Kulturan i sklon praktičnoj mudrosti, Ksenofont je napisao dela koja su prenosila Sokratovu filozofiju širokoj publici. „Sećanja na Sokrata“ (Άπομνημονεύματα) je odgovor na nesačuvanu „Optužbu protiv Sokrata“ (Κατηγορία Σωκράτους) koju je bio napisao sofist Polikrat. Ksenofont ovde na jednostavan način iznosi Sokratove razgovore s ljudima po atinskim ulicama. U „Sokratovoj odbrani“ (Απολογία Σωκράτους) predstavlja nam držanje svog učitelja pred sudom i objašnjava zašto se Sokrat nije uspešnije branio. „Γozba“ (Συμπόσιον) je opis jedne proslave u kući Atinjanina Kalije, 422. godine, kojoj između ostalih prisustvuju Sokrat i Ksenofont (on je u to doba imao oko osam godina; nije, dakle, reč ο stvarnom događaju). Na gozbi svi gosti učestvuju u razgovoru, a Sokrat drži slovo ο ljubavi. U didaktičnom spisu „Ο ekonomiji“ (Οικονομικός) savete ο poljoprivredi i vođenju gazdinstva daje sam Sokrat — koji se takvim stvarima nije bavio, niti je kuda išao iz Atine — te u ovom liku lako prepoznajemo samog Ksenofonta, njegovu ljubav prema prirodi i iskustvo stečeno na imanju u Skiluntu. Jedna zanimljivost ovog dela je razgovor sa gospodarem imanja Ishomahom ο idealnoj domaćici i njenim dužnostima na tako velikom dobru. Ishomah smatra najboljim ono što je i sam uradio: uzeo je za ženu devojku od petnaest godina, vaspitao je da ga poštuje i sluša i naučio je svemu što je smatrao za potrebno. Ona je postala savršena domaćica, sposobna da savlada dužnosti u domu, oko posluge i na imanju. Duša cele kuće, ona je, kako Ksenofont kaže, isto što i „matica u košnici“. Delo nam pruža važna saznanja ο životu i položaju helenskih žena, ο čemu inače nemamo dovoljno podataka. Znamo da one nisu učestvovale u javnom životu, a da kod kuće nisu imale velika prava. Ova Ksenofontova sličica upotpunjuje i poboljšava našu predstavu ο grčkoj ženi. U spise didaktične sadržine — ali bez Sokratovog učešća — spadaju i kratki radovi „Ο Hiparhu“ (Hiparh sa Rodosa Ίππαρχικός), gde daje savete komandantu konjice, „Ο jahanju“ (Περί ιππικής) i „Ο lovu“ (Κυνηγετικός), disciplinama koje je Ksenofont smatrao dobrim i korisnim za razvijanje karaktera i za održavanje zdravog tela. Možda su najznačajnija Ksenofontova dela političko-istorijskog karaktera. „U Kirovom nastupanju“ (Κύρου άνάβασις) on opisuje događaje oko odlaska Helena u pohod Kira Mlađeg — koga je bio vrlo zavoleo i za koga je smatrao da je mogao promeniti tok istorije — njegovu pogibiju i mukotrpan povratak Grka. Ksenofont je našao načina da svoju ulogu u ovim događajima ne prikaže suviše neskromno. Delo je puno živih epizoda, etnogeografskih podataka i, razume se, vojnih detalja. Ima svežinu i uzbudljivost, te je bilo vrlo omiljeno vojno-istorijsko štivo i u antici i u novije doba. U malom delu „Agesilaj“ (Αγησίλαος) Ksenofont proslavlja ovog spartanskog kralja i hvali sve njegove vojne pothvate, čiji značaj precenjuje. „Kirovo vaspitanje“ (Κύρου παιδεία) je vrsta istorijskog romana ο osnivaču persijske dinastije iz VI v. p. n. e. Ksenofont tu hvali persijski način vaspitanja, jer razvija osobine potrebne dobrom vojniku i vladaru. Takođe priznaje Persijancima, doduše samo onim najfinijeg i najobrazovanijeg duha, sposobnost da shvate helensku kulturu i da je usvoje. Takav stav nije bio uobičajen u Grčkoj, pa se Ksenofont već u samom delu brani od mogućih sumnji u njegovo rodoljublje. Međutim, kritikuje opadanje morala u savremenoj Persiji, čemu je, kako on misli, doprinelo odstupanje od starih ideala. „Kirupedija“ je imala velikog uticaja na poznije pisce koji su pisali biografije slavnih vladara. Za poznavanje spartanskog uređenja od značaja je spis „Spartanski ustav“ (Λακεδαιμονίων πολιτεία) gde Ksenofont veliča Likurgove zakone, zahvaljujući kojim je Sparta došla do najveće moći. Uviđa, međutim, rđave strane lakedemonske politike i opadanje spartanskog uticaja, pa ih tumači odstupanjem od ovih zakona. U delu „Sredstva ili ο prihodima“ (Περί πόρων), verovatno Ksenofontovom poslednjem radu, razmatraju se mogućnosti unapređenja atinske privrede i povećanja državnih prihoda u krizi oko 355. g. „Hijeron ili tiranin“ (Ιερών) je fiktivni razgovor pesnika Simonida sa sirakuškim tiraninom Hijeronom ο težini upravljanja državom i ο obavezi vladara da se brine za opšte dobro podanika. Grupi političko-istorijskih dela iz Ksenofontovog pera pripada i „Helenska istorija“, podeljena još u antici na sedam knjiga. Prve dve, kako to i sam pisac kaže, nastavljaju opis peloponeskog rata na mestu gde je prekinuto Tukididovo izlaganje. Pisane su svesno zadržanim Tukididovim stilom, strogim, zgusnutim, bez dijaloga, ali sa umetnutim besedama glavnih ličnosti. Takođe je zadržana i Tukididova hronologija: događaji se ne navode po kalendarskim godinama, nego po periodima, letnjim (kada su operacije i vođene) i zimskim (kada se po pravilu mirovalo). Smatra se da je Ksenofont za ove dve knjige morao koristiti i materijal koji je Tukidid bio sakupio. Izneta je čak i pretpostavka — koja ne izgleda prihvatljiva — da su prve dve knjige u stvari Tukididove, a da ih je Ksenofont samo redigovao. Ο vremenu njihovog nastanka postoje takođe dva osnovna mišljenja. Po jednom (D. J. Mosleu) pisane su krajem petog veka u Atini, a po drugom (D.J.Mosley) pisane su kasnije, po Ksenofontovom povratku u Atinu, šezdesetih godina četvrtog veka. Istraživači su zapazili i u preostalom delu Istorije jedan usek i izvukli celinu koju čini treća i najveći deo četvrte knjige (III 1 — IV 8, 1). Ovaj deo je pravi „ksenofontovski“, pisan široko, sa opisima i digresijama i sa dijalozima između nekih ličnosti, što daje prirodnost i živost pripovedanju. Sadržinski, bavi se spartanskim vojevanjem u Persiji. Kako je Ksenofont i sam u tome učestvovao, koristi se ovde svojim sećanjem na događaje, i sećanjima prijatelja kakvi su Tibron, Derkilida i kralj Agesilaj. M. Sordi smatra da je ovaj deo napisan kao memoarski, ranije i nezavisno od ostalih knjiga, a da je potom, kad je rešio da piše Istoriju, Ksenofont u nju umetnuo i ovaj odeljak. Mosli, koji drži da je Istorija pisana redom, smatra da je deo III — IV 8, 1 nastao u vreme Ksenofontovog boravka u Skiluntu, oko 379. godine. Završne tri knjige bave se komplikovanim dobom međusobnih borbi polisa i važnim promenama u Heladi. Kako je, međutim, Ksenofont posle druge knjige napustio izlaganje gradiva Tukididovom hronologijom (zima — leto), a piše bez nekog svog hronološkog metoda, nije lako uvek pratiti događaje. U stilu se opet primećuje Tukididov uticaj, ali blaže nego u prve dve knjige. Ovaj odeljak sastavljen je svakako u piščevoj dubokoj starosti, pa se oseća pad u kvalitetu i nedovršenost teksta. Ksenofot je beležio istoriju, ali, bar prema današnjim merilima, nedovoljnog stepena. Piše lako i mnogo, a u antici je smatran više filozofom nego istoričarem. Herodot, koji je pola veka stariji od njega, napisao je delo koje, kao prelaz od etnologije i geografije prema pravoj istoriji, predstavlja znatnije intelektualno dostignuće od Ksenofontove Istorije. Tukidid, nešto stariji Ksenofontov savremenik, postavio je sebi pri pisanju Peloponeskog rata (Θουκιδίδου Συγγραφή) uzvišen cilj, da sazna, ustanovi i objasni istinu, da je umetnički i objektivno izloži i da poukom zaduži potomstvo. Zahvaljujući njegovim mnogostrukim sposobnostima, ostvaren je pravi naučni rezultat, koji antička i srednjovekovna istoriografija nije prevazišla. Ako su Ksenofontove zasluge — mora se priznati — slabije od Herodotovih i Tukididovih, njegova Helvnika je još uvek klasično delo, ne samo po vremenu nastanka i periodu koji opisuje, već i po svojoj koncepciji. Ksenofont je u celini uspeo da obuhvati vrlo veliku građu koju daju raznorodni događaji na velikom prostoru, i da ostvari homogenu i u suštini potpunu i pouzdanu sintezu. Uprkos interesovanju za spoljne aspekte zbivanja, on uspeva da se odupre privlačnosti romanesknog kazivanja. Već njegovi mlađi savremenici, Efor, Teopomp i Durid pišu jedan retorski, drugi moralizatorski, treći anegdotski. Njihovi pristupi istoriji najavljuju duh nove epohe — helenizma. Ksenrfont ne navodi izvore svoje obaveštenosti. Za neke događaje jasno je da zna iz ličnog iskustva, svakako da se za druge raspitivao, pa i koristio dokumenta. Ali, on čitaoca u to ne upućuje, dok Tukidid, na primer, čak doslovno citira više državnih ugovora. Naš pisac ume dosta da zapazi i da to jasno i zanimljivo iziese, mada ne i da rasporedi građu uvek na najbolji način. U objašnjenje pravih uzroka događaja se ne upušta, ili ih tumači jednostavno, zanemarujući pritom uticaj društvenih i ekonomskih činilaca, dobro poznatih Tukididu. Kako je već zapaženo, on piše ο događajima koji njega samog zanimaju — često im je i lično prisustvovao — ili ο kojima se lako mogao obavestiti. Tako smo dobili delo u kome je glavna uloga pripala Sparti (Lakedemonu). Da bi sačuvao ugled Lakedemona, Ksenofont prospartanski boji događaje ili prelazi preko nečeg što bi Lakedemon prikazalo u lošem svetlu. U prikazu opštegrčkog ( Antalkidinog) mira iz 386. godine, sklopljenog na inicijativu Sparte i persijskog kralja, koji je u Heladi primljen kao nacionalna sramota, naš pisac ne nalazi za potrebno da izrazi ni svoje lično nezadovoljstvo, niti, što je gore, nezadovoljstvo većine grčkih polisa. Donekle zbog pristrasnosti, a donekle zbog površnog shvatanja svog zadatka, Ksenofont ne daje odgovarajući prostor i pravu ocenu pojedinim događajima i ličnostima. Tako se detaljno opisuju Agesilajeve operacije u trećoj i četvrtoj knjizi; događaji oko malog polisa Flijunta dobijaju suviše prostora u sedmoj knjizi, zbog lojalnosti ovog grada prema Sparti i zbog okolnosti da se Ksenofont tada nalazio u Korintu, blizu Flijunta, te je ο svemu bio dobro obavešten. Preuveličava značaj „Bitke bez suza“ u kojoj su Spartanci bez gubitaka pobedili Arkađane. Neke sitne okršaje opisuje potanko, isto kao i bitke sa krupnijim posledicama, što može da dovede čitaoca u zabunu u pogledu stvarnih razmera onog što se zbilo. Najozbiljnija Ksenofontova mana je prećutkivanje nekih događaja kao da se nisu ni odigrali. To stvara najveće teškoće za rekonstruisanje helenske istorije prve polovine IV veka. Izostavljene su takve stvari od međudržavne važnosti, kakve su stvaranje Drugog atinskog pomorskog saveza i osnivanje Mesene i Megalepolja, glavnog grada novonastalog Arkadskog saveza, ο κοme je inače primoran da govori. Od značajnih ličnosti, Pelopidu uopšte ne spominje kao tebanskog državnika, već samo jednom, uz put, kao člana poslanstva persijskom kralju, pa i tad u nepovoljnom svetlu. Ο Epaminondi, najvećem vojskovođi i državniku svog doba, takođe Tebancu, Ksenofont govori tek na kraju svoje Istorije, opisujući bitku kod Mantineje, u kojoj je ovaj i poginuo. Ksenofontova neobjektivnost brzo pada u oči, ali treba imati na umu da se ova osobina sreće i kod drugih poznatih pisaca u antici. Pa ipak, Ksenofont ponekad uspeva da se uzdigne iznad svojih naklonosti i da prizna zasluge ili hrabrost i neprijatelju, pojedincu ili gradu. Takav je slučaj s ocenama atinskih vojskovođa Trasibula i Ifikrata. Neke pozitivne strane nalazi i u ulozi svog rodnog grada. Ako svoju netrpeljivost prema Tebi ne može da prikrije, u stanju je da Spartancima, i pored naklonosti, uputi kritiku i prekor. Tako, na primer, oslobođenje tebanskog akropolja, koji su Spartanci bili na prevaru zauzeli, smatra kao zasluženu božju kaznu. Uopšte uzev, Helenska istorija je, uprkos nedostacima najpotpuniji i najvažniji izvor koji imamo za složeni period prve polovine četvrtog veka. Ako se ne posmatra samo kao istorijski period, već više od toga, kao odraz jednog vremena i kao književno delo, onda je njena vrednost još veća. Sačuvala nam je autentičnu atmosferu, žive likove Grka i Persijanaca, kao i svedočanstva ο njihovim shvatanjima i odnosu prema životu. Povoljnom utisku doprinose i prirodni, jednostavni dijalozi i zanimljiva inscenacija događaja, i kad ne moraju imati važnosti za „veliku“ istoriju. Privlačan je anegdotski prizor u kome Agesilaj, zbog svojih interesa, nastoji da oženi novog spartanskog saveznika, mladog paflagonskog vladara Otisa, kćerkom svog drugog saveznika, Spitridata. Još je življa epizoda u kojoj Spartanac Derkilida domišljato izigrava Farnabazovog vazala Midiju, zadobivši od njega i blago i gradove koje je ovaj nepravedno bio uzeo pod svoju vlast. Naročiti dar ispoljava Ksenofont u opisu bitaka. Dok mnogi antički pisci ne umeju da nam pregledno prenesu raspored vojski i tok borbe, Ksenofont, vojnik po pozivu, sa posebnom pažnjom beleži sve bojeve. Zapaženi su, na primer, njegovi prikazi bitaka kod Nemeje i kod Koroneje. Ksenofont ume da izrazi i psihološku dramatičnost izuzetnih prilika, kakve su suđenje atinskim stratezima, pobednicima u bici kod Arginuskih ostrva, ili beskrupulozna akcija Kalije, koja vodi Teramenovom hapšenju i osudi na smrt pred punim većem. Još jednu odliku našeg pisca, važnu za razumevanje i pojedinih karaktera i političkih odnosa, predstavljaju govori. U raznim prilikama govore drže poslanici, vojni zapovednici i političari. Ksenofont je, vodeći računa ο ličnostima i okolnostima, ove govore sam sastavio. Različitog izraza, oni lepo prekidaju njegovo jednostavno pripovedanje. Za Ksenofontov stil već je rečeno da se prvenstveno odlikuje jasnoćom. To važi za misao, konstrukciju rečenice, izbor izraza. Ovu njegovu osobinu zapažaju i hvale još antički teoretičari; ponekom današnjem čitaocu Ksenofontov tekst izgledaće i suviše jednostavan. U jeziku, iako je Atinjanin, nalaze se i neatičke reči. Svakako da je to uticaj dugog boravka van otadžbine i okolnosti da se koristio svedočanstvima pisanim drugim dijalektima. Ipak su ga zbog prozračno jasnog jezika stari pisci zvali „atičkom muzom“ i „atičkom pčelom“, dok se Rimljaninu Kvintilijanu činilo da na „Ksenofontovim usnama sedi boginja ubeđivanja“. Ksenofontova dela, naročito istorijska, dosta su čitana u njegovo doba. Aristotel je poznavao i koristio i njegove filozofske, kao i istorijske spise. Zbog dobrog jezika rano je postao školski pisac, a pravu popularnost doživeo je, kao sokratovac, u Epikurovoj i stoičkoj filozofskoj školi. Po uzoru na Kirupediju, koja je u antici bila Ksenofontovo najomiljenije delo, pisalo je vladarske biografije niz sitnijih autora. Poznavanju njegovih dela u Rimu puno je doprineo sam Ciceron, koji je na latinski jezik preveo spis Ο ekonomiji. U vreme cara Hadrijana, ljubitelja helenske kulture, ponovo se javlja interesovanje i za Ksenofontova dela (II v. ne.). Kako je tada opet na ceni jasan stil, na našeg pisca se ugledaju istoriografi Apijan, Arijan i drugi. U poznoj antici Ksenofont je bio zanemaren. Ponovo se čita tek u Vizantiji i to, opet, naročito Kirupedija....

Kao nova knjiga Sima Milutinović Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]

Knjige su dobro očuvane.U svim knjigama sem u jednoj ima podvučenih delova(ne mnogo) običnom olovkom ,u dve imaju zalepljeni isečci iz novina koji imaju veze sa temom,jedan tom imamalu fleku sa strane. Prvih deset tomova je u izdanju Narodne knjige,poslednja dva u izdanju Vojnoizdavačkog zavoda. 1.Istočne civilizacije 2.Život Grčke 3.Cezar i Hrist 4/I Doba vere 4/II Doba vere 5.Renesansa 6.Reformacija 7.Početak doba razuma 8.Doba Luja XIV 9. Doba Voltera 11.Ruso i revolucija 12.Napoleonovo doba ,,knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije civilizacije, velika je knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast.Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke – isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Kao i prethodni tomovi, Cezar i Hrist je nezavistan samostalan deo Istorije civilizacije, Djurantove proslavljene kulturne istorije. Cezar i Hrist sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. U klasnim borbama i manevrisanju za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. On nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode. Kazuje nam da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista. Saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove naslovnih strana. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišcanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. Ono sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim – i sve je to dato kroz perspektivu integralne istorije. Najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti – o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče – ovde su ispričane sa uzbudljivom erudicijom. U tom duhu, Doba vere obuhvata ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost Hrišćana, Muslimana i Jevreja u toku jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja 1304. do Ticijanove smrti 1576. godine .Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica kao što su Medičijevi, kao i sukobe rada i kapitala. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba. On prati procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone i Venecije Padove i Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a povest dovodi do vrhunca u Rimu, gradu velikih papa renesansne epohe.U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade princeva, kraljica, vojvoda ili duždeva; pesnika, istoricara, naucnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grncara i arhitekata; prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode; pred nama se redaju žene, ljubavi i vencanja; epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je covecanstvo koje se smelo krece od konacnog sveta ka svetu beskonacnosti.To je i povest o narodu pod vedrom jutarnjom svetlošcu renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je covek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao.Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant crta žive vinjete – Petrarke, Bokaca, Kozima, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Velicanstvenog, Boticelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatrice i Izabele d `Este, Leonarda da Vincija, Bramantea, Pjera dela Franceske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžije, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelandela, Klementa VII.Djurant dovodi pricu do dramaticnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527, ali pokazuje kako je cak i opadanje renesanse (1527-1576) bilo plodno zahvaljujuci Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelandelovom životu. Djurant pokazuje kako je renesansa, oživljavajuci klasicnu kulturu, okoncala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju nas priprema za Erazma, Bejkona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse: „Danas, u Evropi i Americi, svugde ima ljudi prefinjenog i snažnog duha – koji druguju u carstvu uma – koji svoju snagu crpe iz baštine duhovne slobode, estetskog senzibiliteta, prijateljskog i saosecajnog razumevanja; hrane se nasledem opraštanja životu za njegove tragedije, prihvatanja njegovih radosti cula, uma i duše; i hrane se time što u srcima, usred himni mržnje, uprkos grmljavini topova, uvek cuju carsku pesmu renesanse.“ knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta.``

U dobrom stanju Autor - osoba Levi, Jakov, 1921- = Levi, Jakov, 1921- Naslov Susreti u Aziji : Koreja, Japan, Hongkong, Malaja, Burma / Jaša Levi ; [crteži u tekstu Dragan Savić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : NIP, 1953 Fizički opis 158 str. : ilustr. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Savić, Dragan, 1923-2009 = Savić, Dragan, 1923-2009 Putopis Jakov Levi ( Jaša; Sarajevo, 1921. - 20. novembar 2013.) bio je jugoslovenski novinar, pisac i radijski komentator, izveštač iz SAD-a i sveta. Jevrejin, proživeo je Drugi svetski rat i objavio dve veoma uspešne knjige na tu temu: Poslednje izgnanstvo i Rekvijem za jednu zemlјu. Jakov Levi rođen je 1921. godine u Sarajevu, u tadašnjoj Jugoslaviji, u sefardskoj jevrejskoj porodici trgovaca platnom. Nakon pohađanja katoličke škole u Sarajevu, upisao je arhitektonski fakultet u Beogradu. Strastveni o književnosti i filozofije, bio je pod uticajem nadrealizma, i jugoslovenskog, francuskog, ruskog i američke književnosti, kao i Dante, Ignazio SILONE, Italo Svevo , Luigi Pirandello, Alberto Moravia i anti-fašističke polemikama Benedetto Croce . Prokomunista u mladosti, učestvovao je u beogradskoj pobuni koja je pokrenula okupaciju Balkana od strane nemačke vojske. Jasha je imao 19 godina kada je izbio rat: uprkos mladosti, od početka se držao otpora i veći deo Drugog svetskog rata proveo je u Italiji, u Asolu , gde je deportovan, i u Rimu. Nјegove dve najvažnije knjige, Poslednje izgnanstvo (2009 ) i Rekvijem za jednu zemlјu (2011), govore o ovom ključnom periodu evropske istorije koji mu je promenio život. Od 1944. do kraja rata služio je u Titovoj vojsci, učestvujući u proterivanju nemačke vojske iz Dalmacije. Sa 24 godine postao je strani dopisnik: u tom svojstvu pratio je Parisku mirovnu konferenciju 1946; tada je bio dopisnik iz Grčke, Turske, Budimpešte i Praga. Godine 1948. uredio je najvažniji članak Borbe posvećen raskolu između Tita i Stalјina. Poslat na Korejsku mirovnu konferenciju u Panmunjomu i sledeći sastanak Lake Success u SAD-u, izveštavao je o republikanskoj i demokratskoj konvenciji iz 1956. godine i bio je akreditovani novinar u Beloj kući. U novembru 1956 podneo je ostavku u jugoslovenskim novinama u znak protesta zbog odbijanja Beograda da zauzme stranu protiv sovjetske invazije na Mađarsku. Azil je pronašao u Nјujorku, sa 35 godina započeo je život u Americi, gde je radio kao radnik, dizajner, prodavac. Pisao je za časopise Parade , Readers Digest, American Spectator, The New Republic, Saturne , od 1957. do 1958. Kao zaposleni u dve neprofitne organizacije u Sjedinjenim Državama, predstavio je nove audio-taktilne tehnologije.

U dobrom stanju Juraj Križanić: Politika Izdavač i godina: Matica hrvatska, 1947. Broj stranica: 364 Uvez: tvrdi Format: 20 x 14,5 cm Križanić se smatra jednim od najranijih pristaša panslavenstva. Idejama o ekonomskoj i političkoj nezavisnosti, o ubitačnosti vjerskog razdora i zloupotrebe Crkve, kao i pogledima na rad, ekonomiju i državnu upravu Križanić je jedinstvena pojava unutar hrvatske književnosti u 17. stoljeću. U svojim političkim istupima otvoreno je propovijedao opravdanost buna i ustanaka protiv okrutnosti i tiranstva ruskog cara i njegove vlade. Naime, Križanić je želio moćnu, u smislu kasnijeg prosvijećenog apsolutizma, organiziranu rusku državu kao protutežu i branu Nijemcima koje je smatrao glavnim i najopasnijim neprijateljima svih Slavena. *** Juraj Križanić (lat. Georgius Crisanius, tal. Crisanio) rodio se 1617. ili 1618. u Obruhu u Hrvatskoj. Humanističke nauke uči kod isusovaca u Ljubljani, filozofiju studira u Grazu, a teologiju u Bologni.[1] U Rimu stupa u Grčki zavod sv. Atanazija gdje proučava grčki jezik, književnost i teološke kontroverze između grčke i latinske crkve. Proučavajući istočnu liturgiju, posebnu pažnju posvećuje crkvenom pjevanju.[2] Nakon doktorata iz teologije 1642. dolazi na mjesto župnika u Nedelišće blizu čuvene čakovečke knjižnice Nikole Zrinskog koja je bila bogata raznim ekonomskim, političkim, lingvističkim i književnim djelima na raznim jezicima te odbija pozive uglednika i visoko obrazovanih plemića: poziv na dvor palatina Ivana Draškovića koji mu nudi biskupsku stolicu, poziv na dvor Petra Zrinskog i karlovačkoga generala Vuka Frankopana.[3] U Varaždinu, kamo je iz Nedelišća bio promaknut za župnika, 1646. ga je zatekla odluka Zbora za širenje vjere da krene put Rusije pa tako odlazi u Smolensk, tzv. ključ Moskve (lat. clavis Moscuae), kod biskupa Petra Parczewaskog. U Moskvu konačno stiže 25. listopada i ostaje u njoj do 19. prosinca 1647. godine.[4] Nedugo nakon povratka iz Rusije pruža mu se prilika da boravi u Carigradu (15. siječnja – 13. ožujka 1651.) kao kapelan bečkoga poslanstva i kao osobni tajnik Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna, vrsnoga poznavatelja turskoga jezika, turske kulture i turske politike.[5] Povratkom u Rim prevodi „Kirilovu knjigu“ te pobija bogoslovne pisce pravoslavlja, počevši od Focija do svoga vremena. Godine 1658. napušta Rim protivno Papinoj volji i odlazi opet u Moskvu gdje ostaje u Nježinu kao gost protopopa Maksima te u jednom svom spisu nagovara Ukrajince da kao Mala Rusija ostaju sjedinjeni s Moskvom.[6] Zapovjednik ruske vojske, knez Trubecki, i glavar A. S. Matvejev koji su gušili bunu Ukrajinaca, šalju s preporučenim pismima zaslužnoga Križanića sa stanovitim Vasilijem Bezobrzovom u Moskvu gdje stiže 17. rujna predstavljen kriptonimom Jurij Biliš Srbin te nudi svoje usluge tajniku Propagande Ignoliju: „pisati historiju Rusije, biti carski knjižničar, prevesti Bibliju i raditi na pravopisu i gramatici koja je jedina i prihvaćena od svih ponuđenih.“[7] Nije točno poznato zašto no biva prognan u Sibir gdje stiže 8. ožujka 1661. u glavni grad Tobolsk gdje nastavlja rad Juraj Krizanic2na pravopisu i leksikonu te prevodi za cara, tumači političke pisce i piše neka svoja djela.[8] Nakon petnaest godina sin cara koji ga je izgnao, Fedor Aleksejevič Romanov, pomilovao je Križanića pa se 5. ožujka 1676. vraća u Moskvu gdje nalazi A. S. Matvejeva kao ministra i Makisma kao episkopa.[9] Cara je zatražio da mu dopusti odlazak iz Rusije te mu zauzvrat ponudio prijevod Aristotelove „Politike“ pa 1677. godine odlazi u Vilnius, stupa u dominikanski red i uzima redovničko ime fra Augustin.[10] Opet kreće putem Rima sa svojim rukopisima koje ondje želi tiskati, no nikada tamo ne stiže jer se na putu pridružio vojsci Jana Sobieskog kojemu je posvetio svoje djelo „Historia de Sibiria“ te 1683. pogiba kod Beča.[11] Značajna djela koja je napisao za života su kronološki sljedeća: „Razgovori o vladateljstvu“ (Razgovori ob wladatelystwu), zbornik „Politika“, „Gramatički prikaz ruskog jezika“ (Gramatičko izkazanje ob Ruskom jeziku), „O promislu Božjem“ (De providentia Dei)[12], „O svetom krštenju“ (Ob svetom kršćenju), „Tumačenje povijesnih proroštva“ (Tolkovanie istoričeskih proročevstv), „O kineskoj trgovini“ (O kitajskom torgu)[13], „Opovrgnuće molbe Solovčana“ (Obličeine na soloveckuju čelobitnu)[14], „Besjda o praznovjerstvu“ (O preverstvu beseda) .[15]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero; 3. januar 106 — 7. decembar 43. p. n. e.) bio je rimski filozof, državnik, književnik, pravnik, politički teoretičar i besednik.[1][2] Ciceron se smatra za jednog od najsvestranijih umova antičkog Rima. Upoznao je Rimljane sa najvažnijim grčkim filozofskim učenjima, stvorio je latinski filozofski rečnik (u koji je uložio poseban napor kako bi pronašao odgovarajuće izraze u latinskom jeziku za sve specifične termine iz grčkog filozofskog vokabulara[3]) i istakao se kao lingvista, prevodilac i filozof. Bio je i uspešan pravnik a naročito je bila impresivna njegova govornička veština. Ipak, Ciceron je verovatno smatrao da mu je politička karijera bila najvažnije postignuće. U savremeno doba, Ciceron je prvenstveno cenjen zbog svog humanizma te radova sa filozofskim i političkim temama. Razmenio je i obimnu korespondenciju, posebno pisma (Epistulae, sačuvano ih je oko 900) koja je upućivao svojoj porodici i prijateljima, naročito prijatelju Atikusu (Titus Pomponius Atticus).[4] Ova korespondecija, odnosno, Ciceronova veština rafiniranog pisanja pisama, kasnije će imati veliki uticaj i široku primenu u Evropi. Kornelije Nepos (Cornelius Nepos)[5] navodi da su Ciceronova pisma sadržavala izuzetno bogatstvo detalja o sklonostima vodećih ljudi, manama generala i revolucijama u vlasti da njihovom čitaocu nije bilo potrebno izučavanje istorije kako bi se upoznali s datim vremenima[6]. Ciceron je, bez sumnje, bio jedna od najvažnijih ličnosti iz celog perioda antičkog Rima. Osim spomenutih radova i veština, zaslužan je i za neprocenjivo vredan opis rimskog društva iz burnih vremena poslednjih dana Rimske republike te je bio i toliko važan uzor svim autorima iz I veka p. n. e. da se može smatrati prototipom klasične latinske literature. Ciceron je dugo godina imao važnu ulogu u politici; nakon što je spasao Republiku od podrivanja Lucija Sergija Katilina[7] prozvan je pater patriae (otac domovine, patrije) a za vreme rimskih građanskih ratova do kraja je branio republiku koja je tada bila na izdahu i neumitno se transformirala u principat (principatus) pod Avgustom. Rodio se van Rima, na zemljištu Volska, u Arpinu (Arpinum), gde i popular Marije. Njegovo prezime, Tullius, nije latinsko nego etrursko. Ciceron je bio čovek iz „viteškog reda“ (ordo equestris). U rodnom Arpinu njegova porodica, Tullii, bila je povezana sa drugim uglednim porodicama ove niže aristokratije kojoj su pripadali i Marii. Kada se rodio Ciceron vlast njegova dede, koji je upravljao celim imanjem i porodicom, još je bila neokrnjena. Veliki unuk opisao je ovog starca, pa znamo da je ovaj domaćin (pater familias), slično Katonu Starijem, pružao otpor tuđinskom, grčkom uticaju. Prema rečima Ciceronovog dede, za italske domoroce vredi isto što i za sirijske robove koji se kupuju po pijacama — što bolje znaju grčki, to manje i valjaju. Kao što će nekoliko decenija docnije Horacijev otac voditi brigu o školovanju i napredovanju svoga sina, tako i Ciceronov otac dečacima Marku i Kvintu obezbeđuje najbolje obrazovanje. Preselio se sa njima u Rim. Znao je da plaćeni vaspitači — robovi ili oslobođenici — nisu više dovoljni učitelji. Sinove uvodi u kuće uglednih aristokrata rimskih, u ekskluzivne „salone“ gde dišu vazduh visoke kulture i visoke rimske politike. Brine se o Ciceronovu obrazovanju Lucije Licinije Kras , poznati političar i besednik (konzul 95. p. n. e.). Najznačajniji je za Ciceronovo obrazovanje bio Mucije Scevola (Mucius Scaevola, konzul 117. p. n. e.), poznati pravni stručnjak. Ciceron se sprijateljio ca Titom Pomponijem, kasnije zvanim Atik, koji će celoga života ostati njegov najbliži prijatelj. Atik je Cicerona druga vodio na predavanja filozofa Fedra, glavara epikurovske škole u Rimu. Ali je Ciceron više cenio predavanja akademičara Filona iz Larise, a od 87. p. n. e. u kući Ciceronova oca boravi i stoičar Diodot koji je umro oko 60. p. n. e., pošto je Cicerona odredio za svoga naslednika. Kao dečak slušao je Ciceron i velike rimske besednike Marka Antonija i Lucija Krasa, a u devetnaestoj godini sluša u Rimu i predavanja Apolonija Molona, poznatog grčkog profesora retorike koji je imao uglednu besedničku školu na ostrvu Rodosu. U rimskom društvu bio je skorojević (homo novus) koji je svojim trudom izbio u prve redove rimskih državnika poslednjih dana Republike. Dobio je počasnu titulu „otac otadžbine“ (pater patriae) kada je godine 63. p. n. e. suzbio Katilinin pokret. Činovničku karijeru (cursus honorum) pretrčao je uvek suo anno — svaku je službu dobijao sa najmanjim brojem propisanih godina. To dokazuje ne samo njegovu umešnost nego i njegovu upornost. Ova druga osobina odlikuje ga i kao književnog radnika. Nije ga napuštala ni u poslednjim godinama života kada je svojim Filipikama ustao protiv svemoćnog Marka Antonija. Bio častoljubiv i veoma ponosan na svoje uspehe, ali je za to imao dovoljno razloga. Njegov lični protivnik Salustije, i sam odličan stilista, nije ga priznavao za najrečitijeg Rimljanina. Tu je ocenu istoričar Salustije, dao Katonu Starijem ali je Ciceronova besednička slava daleko nadmašila Katonovu, a Ciceronova proza ostala je kroz vekove najuticajniji uzor za evropske književnike. Imao je već dvadeset i pet godina kada je 81. p. n. e., pošto su aristokrati sa Sulom pobedili, počeo svoju advokatsku karijeru. Počeo je tu karijeru uspešno, ali se posle dve godine već morao povući „iz zdravstvenih razloga“, a možda više stoga što se svojom odbranom Seksta Roskija (80. p. n. e.) zamerio Suli. Opet se dugo i temeljno Ciceronovo obrazovanje nastavlja. Putuje na grčki Istok. U Atini Ciceron, koji je već 88. p. n. e. slušao u Rimu akademičara Filona iz Larise, odlazi sada na predavanja akademičara Antioha iz Askalona. Iz filozofske škole prelazi u retorsku, iz Atine na Rodos gde sluša slavnog profesora besedništva Molona. Vraća u Rim i započinje stvarno svoju karijeru, sa dvadeset i devet godina — veoma kasno za rimske prilike, ali još uvek na vreme da svaki javni položaj stekne suo anno, u najnižoj određenoj godini života. Ciceron prevazilazi obrazovanjem rimske političare i aristokrate prvog reda. Ali pored sveg zanimanja za teorijska pitanja i naučnu problematiku, Ciceron je Rimljanin, stran dubokoj i upornoj potrazi za istinom i saznanjima koja odlikuje stare grčke filozofe, dajući pravac i sadržinu celom njihovom životu. Bio je takmac uglednih Rimljana za koje je besedništvo bilo oruđe političke borbe, a filozofija i književnost ukras i razonoda kultivisanog domaćeg života. Godine 47. p. n. e. razvodi se od svoje žene Terencije c kojom je decenije proveo u braku, ali se nije najbolje sa njom slagao već nekih desetak godina. Najteži udarac bila je za Cicerona 45. godine smrt njegove kćeri Tulije, kojoj je u tim godinama sve veće osame bio veoma blizak. Sada, šezdesetogodišnjak upućen na mali broj prijatelja, traži kao čovek utehu u filozofiji. Sastavlja na brzinu filozofske spise — upola kompilacije — o ljudskoj sreći i sudbini, o prijateljstvu i starosti, o moralnim obavezama i teološkim pitanjima. Ne zaboravlja na svoje političke ideale. Iz ovog je perioda i pohvala republikanca Katona Utičkog, koji je 46. p. n. e. izvršio samoubistvo, spis Katon (Cato) na koji je Cezar odgovorio svojim Anti-Katonom vrlo obzirno prema Ciceronu, ali tim manje prema Katonu. Ubijen 7. decembra 43. godine p. n. e. Pravnička i državnička karijera Ciceron je godine 75. p. n. e. kvestor, 69. edil, 66. pretor i 63. konzul. Tada, na vrhuncu, savladava Katilinin pokret i dobija najviša priznanja i počasti. Uspeh je bio vanredan, a Ciceron, skorojević među senatorima, političar relativno kratkog staža, prirodno je sklon da sva svoja dela vidi u još većem sjaju no što su ga ona već imala. Dosađuje svetu svojim hvalisanjem. Traži od grčkog pesnika Likinija Arhije, koji je u pesmama proslavljao po porudžbini ugledne rimske porodice, da opeva i njegov konzulat. Kako Arhija, punih ruku posla, ne može da se odmah prihvati toga zadatka, Ciceron sedne i sam sastavlja spev O svome konzulatu (De consulatu suo, 3. knj.) koji je izgubljen. Godine u javnoj službi, godine uspona, nisu ostavljale Ciceronu vremena za književni rad, sem besedničkog. Već pre no što je krenuo na Istok počeo je, da se takmiči sa najuglednijim i najslavnijim besednikom tadašnjih rimskih sudnica, sa azijancem Kvintom Hortensijem Hortalom. Ciceron i nešto stariji Hortensije merili su svoje snage u nekoliko velikih procesa zastupajući protivničke strane, a ponekad i sarađujući. Malo pomalo Ciceron je za nekih deset godina uspeo da nadmaši slavu svoga suparnika i da postane prvi rimski besednik. Razlog svakako treba tražiti ne samo u talentu, kojim je nesumnjivo raspolagao i Hortensije, već pre svega u širokom obrazovanju Ciceronovom koje mu je otvaralo nove mogućnosti u izlaganju, kako i sam kazuje. Brzo se uspeo skorojević Ciceron do konzulata i slave. Ali uskoro počinje u Ciceronovu životu pad. Političke prilike se menjaju a Ciceron, koji se nije odlikovao nekim uvek doslednim stavom ili političkim idealizmom, nalazi se mahom na onoj strani koja je osuđena na propast. Ciceron je 5. decembra 63. godine pogubio pristalice Katilinine. Godine 59. p. n. e. povukao se iz javnog života i bio je uskoro žrtva izmenjene političke situacije. Početkom 58. p. n. e. donet je zakon po kome je morao da ode u progonstvo u Solun i Drač (Dyrrachium) ali, već mu je 57. godine dozvoljeno da se vrati u Rim. Ciceronovo mračno i potišteno raspoloženje pretvorilo se u oduševljeno trijumfovanje. Njegovog brata Kvinta poslao je Pompej kao svoga legata na Sardiniju, a sam se Ciceron prihvatio advokatskog posla. Pokušavao je da nanovo stekne svoj politički ugled i ulogu. Sarađivao je sa senatskim opozicionarima protiv agrarnog zakona koji je proturio Cezar. Ali Cezar je smesta intervenisao i Ciceronu je stavljeno do znanja gde mu je pravo mesto i da ima da se povinuje. Sada je Ciceron najzad shvatio svoj položaj. Hvali Cezara u govorima i povlači se iz redova političkih boraca. Započinje velika književna dela, pažljivo rađena nekih pet godina, od 55—52. p. n. e., dela O besedniku, O državi i O zakonima. Sva su ona vezana za politiku i filozofiju, izvan su političke borbe i u području teorije, pa opet izraz političkog mislioca Cicerona. Kao prokonzul odlazi u maloazijsku provinciju Kilikiju gde boravi od leta 51. do leta 50. godine stare ere. U Rimu je nastala nova promena — izbio je sukob između Cezara i Pompeja, vođe senatske stranke. Ciceron, koji se već jednom opekao, dugo se koleba na koju bi se stranu okrenuo. Godine 49. najzad odlazi u Pompejev tabor u Drač. Tako se priključio formalno Pompeju, ali za njegovu stranku nije činio ništa. Posle poraza Pompeja kod Farsala, Ciceron je otputovao u Brundisij, na teritoriju Cezarovu. Cezar je posle pobede kod Farsala nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. U teškoj neizvesnosti Ciceron je očekivao njegov povratak punih godinu dana. Ali i ovo vreme neaktivnosti, ne samo političke nego i besedničke, koristio je književnik Ciceron. Kada se Cezar vratio sa Istoka, Ciceron mu je pošao u susret, da ga pozdravi, ali sa zebnjom. Cezar ga je primio c puno pažnje. Bio je to jedan izraz Cezarove programske blagosti (clementia Caesaris) prema bezopasnim političkim neprijateljima. Otada Ciceron živi mirno i prilično povučeno u Rimu. Retko dolazi u Senat, a još ređe drži besede — njih nekoliko pred Cezarom. To doba političke neaktivnosti od 47—45. p. n. e., kada se mnogo druži sa Varonom i, naročito, sa Brutom, opet je vreme književne produktivnosti kao i ono od 55—52. g. I još će jednom, sada doista poslednji put, Ciceron učestvovati u političkoj borbi. Posle pogibije Cezarove ponovo stupa na političku pozornicu kao protivnik Antonijev i sastavlja svoje Filipike. Imao je šezdeset i dve godine kada je sa velikom žestinom, ali podjednako kolebljivo kao i ranije, zaigrao igru u kojoj je već jednom izgubio. Između Oktavijana i Antonija, kao nekada između Pompeja i Cezara, Ciceron će opet izgubiti kada se protivnici udruže. Borba je bila kratka. Oktavijan i Antonije stvaraju sa Lepidom drugi trijumvirat. Cicerona proskribuju. On napušta Rim, koleba se neodlučan, bi li pobegao u Grčku. 7. decembra 43. godine p. n. e. uhvatili su ga i ubili. Književni rad Opera omnia, 1566 Već u ranoj mladosti Ciceron započinje svoj književni rad. Sastavljao je pesme i preveo je u metru originala astronomski spev Aratov Nebeske pojave. Tada je preveo i Ksenofontov spis O ekonomiji. Tako Ciceron, čije odlike nisu bile ratničke prirode, dolazi do obrazovne osnove koja će ga osposobiti za advokatsku i političku službu. Istovremeno u njemu izranjaju mislilačke i teoretske sklonosti, koje svakako u znatnoj meri duguje helenskom uticaju. Ta sklonost očigledna je već u nedovršenom delu o retorici poznatom pod imenom O iznalaženju tema, delu koje je sastavio kao dvadesetogodišnjak. Ciceron se naročito zanima teorijom i naučnom problematikom. Već u tom ranom delu Ciceron gleda da savlada i sredi materijal koji obrađuje, povodeći se pritom za grčkim teoretičarem Hermagorom. To je prvi izraz one potrebe Cicerona za helenskim uzorima, školovanog duha za definitivnim uobličavanjem i racionalnim rasporedom, koja će biti celog života osnova njegovog umetničkog dara. Ta potreba i sposobnost našla je izraz i u Ciceronovoj klasičnoj prozi i u kompoziciji njegovih govora i dijaloga, u kojima su veliki odseci i snažne mase tako raspoređeni i raščlanjeni da nisu samo jasni i transparentni, već da postaju i snažni nosioci nekog širokog pokreta i poleta koji sa sobom nosi misao besednika i slušaoca.

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Istorija Anadolije (koja se u istorijskim izvorima često pominje kao Mala Azija) može se grubo podeliti na: praistoriju Anadolije (do kraja 3. milenijuma pre nove ere), drevnu Anadoliju (uključujući hatijske, hetitske i posthetitske periode), Klasična Anadolija (uključujući ahemenidski, helenistički i rimski period), vizantijska Anadolija (kasnije se preklapaju, od 11. veka, sa postepenim seldžučkim i osmanskim osvajanjem), otomanska Anadolija (14.–20. vek) i moderna Anadolija, od stvaranja Republike Turske. Praistorija Pećina Karain je paleolitsko arheološko nalazište koje se nalazi 27 km severozapadno od grada Antalije u mediteranskom regionu Turske Gobekli Tepe Zidno slikarstvo - bik, jelen i čovek; 6. milenijum pre nove ere; rekonstrukcija u prvobitnim položajima glave bika i ljudske reljefne figure; Muzej anatolskih civilizacija, Ankara. Praistorija Anadolije obuhvata ceo praistorijski period, od najranijih arheoloških zapisa o ljudskom prisustvu u Anadoliji, do nastupanja istorijske ere, obeležene pojavom pismenosti i istorijskih izvora vezanih za teritoriju Anadolije (oko 2000. godine p. n. e.). Godine 2014. u reci Gediz je pronađeno kameno oruđe koje je sa sigurnošću datovano pre 1,2 miliona godina, 27.000 godina stari otisci stopala homo sapiensa u mestu Kula i Karain pećine su uzorci ljudskog postojanja u Anadoliji, u ovom periodu. [1][2]Zbog svog strateškog položaja na raskrsnici Azije i Evrope, Anadolija je bila centar nekoliko civilizacija od praistorije. Neolitska naselja uključuju Čatal Hojuk, Čajonu, Nevali Čori, Hadžilar, Gobekli Tepe i Jumuktepe. Drevna Anadolija Obrađivanje bronze se proširila u Anadoliju iz transkavkaske kulture Kura-Arakes u kasnom 4. milenijumu pre nove ere, označavajući početak bronzanog doba u regionu. Anadolija je ostala u praistorijskom periodu sve dok nije ušla u sferu uticaja Akadskog carstva u 24. veku pre nove ere pod Sargonom I. Najstariji zabeleženi naziv za bilo koji region unutar Anadolije je povezan sa njenim centralnim oblastima, poznatim kao „Zemlja Hatija“ . Ta oznaka koja je u početku korišćena za zemlju starih Hatija, a kasnije je postala najčešći naziv za celu teritoriju pod vlašću starih Hetita.[3] Interes Akada u regionu, koliko je poznato, bio je za izvoz raznih materijala za proizvodnju. Iako je Anadolija bila dobro obdarena rudama bakra, još uvek nema traga o značajnim obradama kalaja potrebnog za pravljenje bronze u Anadoliji bronzanog doba. Akad je pretrpeo problematične klimatske promene u Mesopotamiji, kao i smanjenje raspoložive radne snage što je uticalo na trgovinu. To je dovelo do pada Akađana oko 2150. godine pre nove ere od ruku Gutijana.[4] Staro Asirsko carstvo je preuzelo resurse za sebe nakon što su Guti poraženi, posebno srebro. Jedan od brojnih asirskih klinastih zapisa pronađenih u Anadoliji u Kanešu koristi napredni sistem trgovačkih računanja i kreditnih linija. Hetitsko Staro kraljevstvo se pojavljuje pred kraj srednjeg bronzanog doba, osvajajući Hatušu pod Hatušilijem I (17. vek pre nove ere). Anadolsko srednje bronzano doba uticalo je na minojsku kulturu na Kritu o čemu svedoči arheološki oporavak u Knososu.[5] Kapija Sfinksa) Hetitsko carstvo je bilo na vrhuncu u 14. veku pre nove ere, obuhvatajući centralnu Anadoliju, severozapadnu Siriju do Ugarita i gornju Mesopotamiju. Kizzuvatna u južnoj Anadoliji kontrolisala je region koji je odvajao Hatije od Sirije, čime je u velikoj meri uticao na trgovinske puteve. Mir se održavao u skladu sa oba carstva kroz ugovore koji su uspostavljali granice kontrole. Tek za vreme vladavine hetitskog kralja Šupilulijuma I, Kisvadna je potpuno preuzeta, iako su Hetiti još uvek sačuvali svoja kulturna dostignuća u Kumaniju (danas Šar, Turska) i Lazavantiji, severno od Kilikije.[6] Posle 1180-ih godina pre nove ere, usred opštih previranja na Levantu povezanih sa iznenadnim dolaskom naroda mora, carstvo se raspalo na nekoliko nezavisnih „neo-hetitskih“ gradova-država, od kojih su neke opstale sve do 8. veka pre nove ere. Istorija hetitske civilizacije poznata je uglavnom iz klinastih tekstova pronađenih na području njihovog carstva, kao i iz diplomatske i trgovačke prepiske pronađene u raznim arhivima u Egiptu i na Bliskom istoku. Počevši od kolapsa bronzanog doba krajem 2. milenijuma pre nove ere, zapadnu obalu Anadolije su naselili jonski Grci, uzurpirajući srodne, ali ranije mikenske Grke. Tokom nekoliko vekova, na obalama Anadolije osnovani su brojni drevni grčki gradovi-države. Grci su započeli zapadnu filozofiju na zapadnoj obali Anadolije (predsokratska filozofija). Frigija na vrhuncu svoje moći, 9-7. vek p. n. e. Frigijsko kraljevstvo je u suštini nastalo nakon rasparčavanja Hetitskog carstva tokom 12. veka pre nove ere, i postojalo je nezavisno do 7. veka pre nove ere. Verovatno iz oblasti Trakije, Frigijci su na kraju osnovali svoju prestonicu Gordijum. Asirci poznati kao frigijski narod nije imao centralnu kontrolu u svom stilu vladavine, a ipak je uspostavio široku mrežu puteva. Takođe su se čvrsto držali mnogih hetitskih aspekata kulture i vremenom ih prilagođavali. Zavijen u mitove i legende koje su objavili drevni grčki i rimski pisci je kralj Mida, poslednji kralj Frigijskog kraljevstva. Mida je, u grčkoj mitologiji, bio bogati frigijski kralj kome su, za kaznu što je zamerao sudiji Tmolu što je u muzičkom takmičenju između Apolona i Pana dosudio pobedu Apolonovoj liri, izrasle magareće uši, jer mu je više godila Panova svirka. Ista priča o njegovim ušima, nalazi se u priči „U cara Trojana kozje uši“. Istorijski zapisi o Midi pokazuju da je živeo otprilike između 740. i 696. pre nove ere i da je predstavljao Frigiju kao veliki kralj. Većina istoričara sada ga smatra kraljem Mita od Muškija, kao što je navedeno u asirskim izveštajima. Asirci su o Midi mislili kao o opasnom neprijatelju, jer je Sargon II, njihov tadašnji vladar, bio prilično srećan što je pregovarao o mirovnom sporazumu 709. pre nove ere. Ovaj ugovor nije imao nikakvog uticaja na napredujuće Kimerijce, koji su ušli u Frigiju i doveli do pada i samoubistva kralja Mide 696. p. n. e...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anica Savić Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 –– 7. oktobar 1953, Beograd) klasični filolog, helenist i filozof, pesnik, prevodilac i profesor Univerziteta u Beogradu. Klasičnu filologiju studirala u Beču, doktorski ispit položila na Univerzitetu u Beogradu. Kći je književnika Milana Savića. Potiče iz ugledne novosadske građanske porodice. Ponela je ime svoje babe Ane, ali se kasnije ustalilo ime Anica, kako se potpisivala i kako joj je stajalo u svim dokumentima. U Novom Sadu završila je srpsku osnovnu školu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju kao «privatna učenica». Maturirala je juna 1909., o čemu joj je izdana Gimnazijska svedožba zrelosti 18. decembra 1909. Bila je jedina djevojka u svojoj generaciji gimnazista. Zarana je ovladala modernim i klasičnim jezicima. Prvi prevod objavljuje s 13 godina u Brankovu kolu avgusta 1905. («Noćni prizor kod Rima», odlomak Bajronova speva «Manfred»). Nadahnuta antičkim junakinjama, 1906. u đačkoj beležnici zapisuje i svoje prve tri poetske drame. Upisuje se na studij klasične filologije na Univerzitetu u Beču 1910. godine. Za njom se u Beč sele i roditelji. Studirala je kod profesora Ludviga Radermahera, s kojim je do kraja ostala u prepisci. Tokom studija, često je putovala s porodicom po Evropi, najčešće po planinskim i morskim krajevima, gde su rado posećivali male gradove i provodili mesece. Akademske 1913/1914. apsolvirala je klasičnu filologiju, a s početkom Prvog svjetskog rata, Savići se vraćaju u Novi Sad. Četiri ratne godine Anica provodi u Novom Sadu, onemogućena da se bavi naučnim radom, ali zato predana čitanju grčkih i rimskih pisaca. Iako je u Beču već odslušala osam semestara, u Beogradu je morala upisati još dva da bi stekla pravo na diplomiranje. Diplomski ispit na beogradskom Filozofskom fakultetu polagala je od 28. do 30. juna 1920. godine (Klasični jezici s književnostima, Istorija starog veka, Arheologija, Nemački jezik s književnošću) i tako diplomirala. Dvadesetih godina prijavila je doktorski rad kod Bogdana Popovića o gramatičkoj psihologiji u Šekspira, ali je, po svemu sudeći, od toga brzo odustala. Suplent Novosadske državne ženske gimnazije postala je 1920. U Beograd prelazi 1922. Tih godina u društvu je s Milošem Crnjanskim, Todorom Manojlovićem, Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, Stanislavom Vinaverom, Desankom Maksimović, Sibom Miličićem, Ksenijom Atanasijević i drugima. Sarađivala je u prvom posleratnom književnom časopisu «Dan», izažaju avangardnih težnja mladih pisaca koji su se stekli u Beogradu i Novom Sadu. Na leto, 25. jula 1921. udaje se u Novom Sadu za službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS Hasana Repca, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i na Sorboni diplomirao orijentalne jezike 1918. U Beogradu Anica radi kao suplent u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, a posle položenog profesorskog ispita 1924. kao profesor latinskog jezika. Tu ostaje do 1930., kada će se preseliti u Skoplje. U Beogradu je bila jedan od osnivača jugoslovenske grane Međunarodnog saveza univerzitetski obrazovanih žena i član njegova upravnog odbora. Bila je među prvim članovima prvog PEN centra u Jugoslaviji. U Skoplju radi kao profesor Ženske realne gimnazije, ali na poziv tamošnjeg filozofskog fakulteta počinje predavati latinski i grčki kao prva žena profesor toga fakulteta. Prvi put je penzionisana već 1932., te radi honorarno na fakultetu. U proleće 1933. vraćena je u aktivnu službu i postavljena na Veliku medresu kralja Aleksandra I. Neko vreme radi i na medresi i na fakultetu, ali u jesen 1933. ostavlja položaj honarnog nastavnika skopskog fakulteta zbog brojnih obaveza na medresi, onih oko izrade doktorske teze i zbog zdravlja. Na medresi je bila profesor grčkog, latinskog, nemačkog i francuskog sve do marta 1941., s prekidom od oktobra 1938. do marta 1939., kada je bila dodeljena Ženskoj realnoj gimnaziji u Novom Sadu. U Drugu mušku gimnaziju u Skoplju premeštena je 1. marta 1941., a već 2. juna u Žensku realnu gimnaziju u Nišu. Na dužnost nije stupila jer je odbila služiti pod okupacijom. Drugi put je penzionisana 6. decembra 1941. Od 1933. do 1936. bila je predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Skoplju. U Skoplju se 1936. prijavila na konkurs za izbor nastavnika u zvanje docenta Filozofskog fakulteta, ali nije izabrana. U proleće 1932. predala je doktorsku disertaciju «Predplatonska erotologija» Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji ju je primio 21. oktobra 1932. Izveštaj su napisali Nikola Vulić, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Milan Budimir. Doktorski ispit položila je 25. oktobra 1932. i promovisana u doktora filozofije 18. februara 1933. od Veselina Čajkanovića. «Predplatonsku erotologiju» objavila je u Skoplju 1932. Posle Drugog svetskog rata izlazi više njenih studija posvećenih filozofiji u Njegoševu delu. Kao plod bavljenja Njegošem, ostao je prevod Luče mikrokozma na nemački, urađen za samo šest meseci. Za taj prevod dobila je mnoge pohvale nemačkih filologa, najviše zbog bogatog nemačkog jezika kojim je preveden taj spev. Potkraj boravka u Skoplju, 27. februara 1939. Anica i Hasan potvrđuju svoj građanski brak pred Sreskim šerijatskim sudom. U julu 1941. stižu u Srbiju, prvo u Trstenik, posle u Vrnjačku Banju. Zbog četničkih pretnji Hasanu, napuštaju Vrnjačku Banju u septembru 1943. i beže u Beograd s namerom da pređu u Bosnu i pridruže se partizanima. Ta zamisao je brzo propala. Još u prepisci s Tomasom Manom, Anica iskazuje divljenje za njegovu političku borbu protiv fašizma. Kraj Drugog svetskog rata Anica je s mužem dočekala u Beogradu. U martu 1945. postavljena je za profesora u Četvrtoj ženskoj gimnaziji, a u oktobru te godine premeštena je u Žensku realnu gimnaziju u Sarajevu. Tek 16. oktobra 1946. postaje univerzitetski profesor: na Univerzitetu u Beogradu izabrana je za vanrednog profesora na predmetima Istorija rimske književnosti i Latinski jezik. Sarađivala je u Institutu za književnost SANU, u Udruženju književnika i u AFŽ-u. Povremeno je držala predavanja i na Kolarčevu narodnom univerzitetu. Njegošev spev Luča mikrokozma prevela je, osim na nemački, i na engleski jezik. Engleski prevod objavljen je posmrtno, 1957. u «Harvard Slavic Studies». Nemački prevod nije nikada integralno predstavljen nemačkoj kulturnoj javnosti. Za objavljivanje prevoda zauzimao se i nemački slavist Alojz Šmaus, ali prevod ipak nije objavljen zbog nepovoljnih prilika u ondašnjem nemačkom izdavaštvu. Kod nas je objavljen 1986. u sastavu Sabranih dela. Na engleski je prevela i partizanske pesme. Zbog muževljeve bolesti, otkazuje učešće u mnogim međunarodnim naučnim sastancima. Pošto je on umro 3. avgusta 1953., Anica je iste noći sebi prerezala vene. Preživela je, ali od samoubistva nije odustala. Svoj je život okončala 7. oktobra 1953. u Đure Strugara 8 (danas Carigradska). Sutradan, 8. oktobra 1953. održana je komemorativna sednica fakultetskog saveta na kojoj je govorio prof. dr Milan Budimir u ime Katedre za klasičnu filologiju. Pokopana je 9. oktobra 1953. na Novom groblju u Beogradu. Slovo je održao prof. dr Miodrag Ibrovac. Svečana sednica u povodu dvadeset godina od njene smrti održana je 10. decemba 1973. Govorili su dr Darinka Nevenić Grabovac, dr Ljiljana Crepajac, dr Franjo Barišić i dr Nikša Stipčević. Tada je priređeno i «Veče sećanja na Anicu Savić Rebac» na Kolarčevu narodnom univerzitetu, gde je uvodnu reč kazao dr Dimitrije Vučenov. Anica Savić Rebac održavala je prepisku sa istaknutim evropskim intelektualcima: Ludwigom Radermacherom, Hansom Leisengangom, Denijem Soraom, Gerhardom Scholemom, Thomasom Mannom, Rebeccom West i drugima. Dom njenog oca Milana Savića posećivali su Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić i drugi ugledni ljudi toga vremena. Uroš Predić naslikao je portret Anice Savić Rebac 1919. Pisala je Emilu Verharnu, Jovanu Dučiću, Voltu Vitmenu, Svetozaru Ćoroviću, Milutinu Bojiću, Aleksi Šantiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Hajnrihu fon Klajstu, Štefanu Georgeu, Tomasu Manu, Šeliju i drugima. Citati «Ja sam uvek gorela na dve vatre, — između literature i nauke.» (1931, pismo M. Kašaninu)

kao na slikama korice oštećene unutra u redu Hardback with no dust jacket from 1943. ouis Adamič (23. mart 1898., selo Praproče (Grosuplje) - 4. septembar 1951. Milford, New Jersey, Sjedinjene Američke Držve) pravim imenom Alojz Adamič bio je američki književnik i novinar koji je pisao o životu američkih manjina, posebno imigranata, s početka 20. vijeka.[1] On je bio poznat i kao osnivač i prvi predsjednik Udruženog komiteta američkih Jugoslavena. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Bibliografija 3 Izvori 4 Vanjske veze Biografija[uredi - уреди | uredi kôd] Adamič je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici sa 13 djece, pa se nakon školovanja u Grosuplju i Ljubljani gdje je završio tri razreda gimnazije, iselio - 1913. u Sjedinjene Američke Države. Ispočetka je živio u kalifornijskom San Pedru u kom je već postojala velika kolonija imigranata sa dalmatinskih otoka i radio kao obični fizički radnik. Od tamo je postao dopisnik časopisa slovenskih emigranata Glas naroda, iz New Yorka, koji mu je objavio prve literarne pokušaje. Kad su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svjetski rat 1917., prijavio se kao dobrovoljac, pa je sudjelovao u posljednjoj godini rata na zapadnom frontu. Odmah po završetku rata - 1918. dobio je američko državljanstvo[1], i nastavio živjeti u San Pedru (u njemu je živio do 1929. tad se preselio u New York). Pored novinarstva Adamič se počeo baviti i prevođenjem, jedno od prvih djela koje je preveo bio je Yerney`s Justice (Hlapec Jernej in Njegova Pravica) Ivana Cankara kojeg je objavio - Vanguard Press 1926.[2] Od tada je Adamič počeo živjeti baveći se isključivo pisanjem i literaturom, bio je vrlo produktivan za nekih 25 godina, objavio je 20 romana i novela i preko 500 članaka, i to na engleskom, slovenskom, srpskohrvatskom i ruskom.[2]Prvo djelo na engleskom kojim je skrenuo pažnju na sebe bilo je Laughing in the Jungle (Smijeh u džungli) kog je objavio 1932., u njemu je Adamič u stilu autobiografije, ironički opisao neuspjeh američkog melting pota.[1] Za nju je nagrađen guggenheimovom stipendijom za studijski boravak u inozemstvu, on ju je iskoristio tako da se po prvi put vratio u domovinu. Ta iskustva iznio je u svom slijedećem romanu - The Native’s Return 1934., u kom je ispričao priču o čovjeku koji se više nemože priviknuti na svoj nekadašnji život na selu. Nakon tog je objavio svoja slijedeća dva bestselera, 1935. Grandsons i 1936. Cradle of Life, a nakon tog - 1937. svoju prvu novelu The House in Antigua.[1] Njegova sljedeća knjiga - My America iz 1938., bila je mješavina između memoara i socijalne filozofije, u kojoj je opisao svoj san o jedinstvenoj američkoj naciji. Adamič je doista vjerovao da Amerika ima veliki potencijal, ali je i strahovao zbog napetosti između različitih etničkih manjina i statusa quo u koji je zemja ušla, mislivši da je to početak njenog kraja. Počevši od 1940. uređivao je časopis Common Ground (Zajednička zemlja), koji je analizirao međurasnu kulturu Sjedinjenih Američkih Država.[1]Slijedeće godine osvojio je nagradu Anisfield-Wolfa za roman From Many Lands. Adamič je bio neobično senzibilan za politička zbivanja svog doba, pa ga je duboko pogodila okupacija i razbijanje Jugoslavije za Drugog svjetskog rata, u kom se on oprijedijelio za Josipa Broza Tita i njegov komunistički pokret, kog je bezrezervno podržavao za vrijeme i nakon rata.[1] Adamič je bio žestoki protivnik britanske vanjske politike premijera Winstona Churchilla, pa je 1946. napisao fikcijski roman Dinner At The White House (Večera u Bijeloj kući) događaj u kojem su uz predsjednika Franklina Roosevelta prisutni Churchill i Adamič. Nakon što ju je nakladnička kuća Harper & Brothers odobrila, između strana 151/152 umetnuta je dodatna fusnota u kojoj se tvrdi da se Churchill protivio Narodnooslobodilačkoj fronti Grčke, jer je ona namjeravala smanjiti kamatnu stopu koju je Grčka plaćala london]]skoj banci - Hambros. U fusnoti se nadalje objašnjava kako je banka Hambros spasila Churchilla od bankrota 1912. Roman je objavljen sa inkriminiranom fusnotom, a po jedan primjerak poslan je svim članovima britanskog parlamenta. Kad je Churchill za to doznao, angažirao je advokate i tužio izdavača za klevetu. Harper & Brothers priznali su da su tvrdnje neistinite, kao i sam Adamič, koji se ispričao. Izdavač je morao isplatiti i pozamašnu odštetu oko 5 000 tadašnjih funti. [3] Nakon svršetka rata, posjetio je domovinu po drugi put 1949., tad je primljen za dopisnog člana Slovenske akademije znanosti in umetnosti. Kad se vratio u svoj mirni Milford u kojem je živio od 1937., nakon što se preselio iz New Yorka, na osnovu impresija iz domovine, napisao je knjigu The Eagle and the Roots (Orao i korjeni). Adamič je u dobi od 55 godina, pronađen je mrtav u svom stanu, sa puškom u rukama. Njegova smrt bila je prvorazredni politički događaj toga doba i skandal, brojni analitičari raspisali su se da se radi zapravo o ubojstvu vezanom uz njegove političke stavove, dok je službena istraga utvrdila da se radi samoubistvu zbog depresije i psihičkih poremećaja.[1] Bibliografija[uredi - уреди | uredi kôd] Dynamite: The Story of Class Violence in America (1931); Laughing in the Jungle: The Autobiography of an Immigrant in America (1932); The Native`s Return: An American Immigrant Visits Yugoslavia and Discovers His Old Country (1934); Grandsons: A Story of American Lives (1935, novel); Cradle of Life: The Story of One Man`s Beginnings (1936, novel); The House in Antigua (1937, novel); My America (1938); From Many Lands (1940); Two-Way Passage (1941); What`s Your Name? (1942); My Native Land (1943); Nation of Nations (1945); The Eagle and the Root (1950). emigracija jugoslovenska jugosloveni u sjedinjenim američkim državama americi putopisi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Camus: Collection Genies et Realites Alberes, Rene-Marill Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)