Na prodaju audio kursevi stranog jezika, u ponudi su: slika 1: holandski - knjiga + 2 cd-a madjarski - knjiga + 2 cd-a norveski - knjiga + 2 cd-a ruski - knjiga + 2 cd-a turski - knjiga + 2 cd-a poljski - knjiga + 2 cd-a francuski - knjiga + 2 cd-a grcki - knjiga + 2 cd-a gore navedeni recnici su po 2100 dinara. Slika 2: italijansko-srpski recnik i prevodilac: italiano contact tools 3 1900 rsd. Špansko-srpski, srpsko-španski rečnik 1400 rsd. Holandsko - srpski, srpsko - holandski 720 rsd. Poljsko - srpski, srpsko - poljski 720 rsd. Portugalsko - srpski, srpsko - portugalski 720 rsd. Francusko - srpski, srpsko - francuski 1400 rsd. English for the kids 1200 rsd. Srpsko - ruski, rusko - srpski 1401 rsd. Englesko - srpski, srpsko - engleski 1400 rsd. Norvesko - srpski, srpsko - norveski 720 rsd. Italijansko - srpski, srpsko - italijanski 720 rsd. Latinsko - srpski, srpsko - latinski 720 rsd. Posto predmete prodajem u ime druge osobe, nju mozete kontaktirati (pozivom ili sms-om).

ENGLESKI JEZIK - PRIRUČNICI I KURSEVI Naslov: SA ENGLESKIM U SVET Izdavač: Miba books Strana: 168 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 12x19 cm Godina izdanja: 2016 ISBN: 9788689595352

Autor: Branka Orestijević Izdavač: Društvo za cerebralnu i dečju paralizu, Kragujevac Broj strana: 107 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 24 cm Društvo za dečiju i cerebralnu paralizu iz Kragujevca, već 20 godina uspešno radi na unapređivanju kvaliteta života osoba sa cerebralnom paralizom. 2000. godine, odlukom Skupštine grada Kragujevca, društvo je dobilo na korišćenje i svoje prostorije, u kojima danas imaju i sobu za fizikalnu terapiju, sa svojim fizioterapeutom, a zahvaljujući donacijama i svim neophodne sprave za vežbanje. Danas su u mogućnosti da u sklopu svoga društva organizuju svakodnevna druženja, grupne i individualne radionice sa psihoterapeutom razne kulturne manifestacije, sportska takmičenja, zatim kurseve za strane jezike i rada na računaru, što je u velikoj meri i roditeljima dečice rođene sa ovom izuzetno teškom bolešću, makar malo pomoglo i olakšalo 24-vero časovne obaveze oko brige za svoje najvoljenije. Ovo je priča o borbi jednog deteta protiv te opake, neizlečive bolesti, i velikoj ljubavi koju mu pružaju oni najbliži. Ali kroz priču o pruženoj ljubavi, u pozadini napisanog, možemo prepoznati i priču o bolu koji osećaju, jer sva ta pomoć i ljubav su samo olakšanje onome o kome se staraš, suživot uz saznanje da istinska pomoć ne postoji... Knjiga je praktično nova, osim što na predlistu postoji posveta. RETKO!!! (tiraž 500 primeraka)

Učenici osnovnih i srednjih škola i polaznici svih nivoa kurseva uz ovaj rečnik mogu usavršiti svoje znanje engleskog jezika. Fond reči obuhvata savremeni govorni engleski jezik. Odrednice su izložene abecednim redom, a uz svaku je navedeno gramatičko određenje i eventualne specifičnosti. Kao poseban prilog ovaj dvojezični rečnik sadrži i kratak pregled gramatike, koji obuhvata osnovna gramatička pravila, listu nepravilnih glagola i popis najčešćih skraćenica engleskog govornog područja. Format: 14,5 x 10,5 cm Broj strana: 489 Povez knjige: Tvrdi povez - šiven

Učenici osnovnih i srednjih škola i polaznici svih nivoa kurseva uz ovaj rečnik mogu usavršiti svoje znanje engleskog jezika. Fond reči obuhvata savremeni govorni engleski jezik. Odrednice su izložene abecednim redom, a uz svaku je navedeno gramatičko određenje i eventualne specifičnosti. Kao poseban prilog ovaj dvojezični rečnik sadrži i kratak pregled gramatike, koji obuhvata osnovna gramatička pravila, listu nepravilnih glagola i popis najčešćih skraćenica engleskog govornog područja. Format: 14,5 x 10,5 cm Broj strana: 489 Povez knjige: Tvrdi povez - šiven

Učenici osnovnih i srednjih škola i polaznici svih nivoa kurseva uz ovaj rečnik mogu usavršiti svoje znanje engleskog jezika. Fond reči obuhvata savremeni govorni engleski jezik. Odrednice su izložene abecednim redom, a uz svaku je navedeno gramatičko određenje i eventualne specifičnosti. Kao poseban prilog ovaj dvojezični rečnik sadrži i kratak pregled gramatike, koji obuhvata osnovna gramatička pravila, listu nepravilnih glagola i popis najčešćih skraćenica engleskog govornog područja. Naslov: Školski englesko-srpski i srpsko-engleski rečnik Izdavač: Publik Praktikum Strana: 489 (cb) Pismo: latinica Format: cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 9788660350383

Opis Skripta Objektno orijentisano programiranje na jeziku C++ nastala su kao prateći materijal za kurseve koje je autor držao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i na drugim mestima. Skripta predstavljaju izbor i sažetak materijala iz istoimene knjige (izdavač Mikro knjiga, Beograd, 1995.) koji je namenjen za nastavu u okviru odgovarajućih kurseva. Skripta su, kao priručnik, namenjena studentima i svim ostalim polaznicima kurseva. Ona se oslanjaju na detaljna objašnjenja koja se nalaze u pomenutoj knjizi. U njih su uvršteni samo delovi koje je autor smatrao bitnim i potrebnim u praksi. Osim toga, neki elementi su dorađeni i korigovani u odnosu na knjigu. U cilju bolje podrške studentima i ostalim polaznicima, kao i svima onima koji se bave objektnim programiranjem, skripta su proširena Praktikumom koji sadrži mnoštvo primera sa objašnjenjima, zadataka za vežbu sa rešenjima, kao i kratko uputstvo za korišćenje integrisanog razvojnog okruženja Microsoft Visual C++. Ovi prilozi će znatno pomoći u savladavanju najvažnijih elemenata objektnog programiranja i jezika C++ i obezbediti početne uslove za rad u jednom modernom razvojnom okruženju za programiranje. Sadržaj Predgovor Skripta Glava 1 Uvod Glava 2 Pregled osnovnih koncepata OOP-a na jeziku C++ Glava 3 Pregled osnovnih koncepata nasleđenih iz jezika C Glava 4 Elementi jezika C++ koji nisu objektno orijentisani Glava 5 Klase Glava 6 Preklapanje operatora Glava 7 Nasleđivanje Glava 8 Uvod u objektno modelovanje Praktikum Primeri Glava 1 Pregled osnovnih koncepata OOP na jeziku C++ Glava 2 Pregled osnovnih koncepata nasleđenih iz jezika C Glava 3 Elementi jezika C++ koji nisu objektno orijentisani Glava 4 Klase i preklapanje operatora Glava 5 Nasleđivanje Glava 6 Uvod u objektno modelovanje Zadaci za vežbu Glava 7 Elementi jezika C++ koji nisu objektno orijentisani Glava 8 Klase i preklapanje operatora Glava 9 Nasleđivanje Glava 10 Uvod Glava 11 Opšte manipulacije projektima Glava 12 Uređivanje programa Glava 13 Prevođenje programa Glava 14 Debagovanje O autorima Dragan Milićev je diplomirani inženjer elektrotehnike i magistar računarskih nauka. Predaje nekoliko predmeta vezanih za softversko inľeŤerstvo na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Učestvovao je kao saradnik, konsultant ili rukovodilac na desetak velikih softverskih projekata u zemlji i inostranstvu. Autor je brojnih naučnih i stručnih radova u međunarodnim i domaćim šasopisima. Izlagao je na mnogim konferencijama i držao predavanja po pozivu i kurseve. Pored ove, napisao je i još dve zapažene knjige o objektno orijentisanom softverskom inženjerstvu. Oblasti interesovanja su mu objektno orijentisano softversko inženjerstvo, informacioni sistemi, modelovanje softvera i paralelno i distribuirano procesiranje. Autoru moľete pisati na adresu [email protected]. Ljubica Lazarević je diplomirani inženjer elektrotehnike, a Jelena Marušić je diplomirani matematičar. Učestvovale su na nekoliko velikih softverskih projekata, a svoje značajno iskustvo u objektno orijentisanom programiranju na jeziku C++ prenose ovom knjigom. Sa njima možete stupiti u kontakt preko adresa [email protected], odnosno [email protected]. Naslov: Objektno orijentisano programiranje na jeziku C++ Skripta sa praktikumom Izdavač: Mikro knjiga Strana: 216 (cb) Pismo: Format: 16,2 x 23,5 cm Godina izdanja: 2001 ISBN: 86-7555-160-6

Učenici osnovnih i srednjih škola i polaznici svih nivoa kurseva uz ovaj rečnik mogu usavršiti svoje znanje engleskog jezika. Fond reči obuhvata savremeni govorni engleski jezik. Odrednice su izložene abecednim redom, a uz svaku je navedeno gramatičko određenje i eventualne specifičnosti. Kao poseban prilog ovaj dvojezični rečnik sadrži i kratak pregled gramatike, koji obuhvata osnovna gramatička pravila, listu nepravilnih glagola i popis najčešćih skraćenica engleskog govornog područja. Naslov: Školski Englesko-Srpski i Srpsko-Engleski rečnik: sa gramatikom Izdavač: Publik Praktikum Strana u boji: 489 Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 14,5 x 10,5 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-6035-038-3

Autor - osoba Marčetić, Adrijana, 1961- = Marčetić, Adrijana, 1961- Naslov Kritika o kritici / Adrijana Marčetić Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 215 str. ; 20 cm Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂPosed poetike ; ǂknj. ǂ18 (broš.) Napomene Tiraž 300 O autorki: str. 215 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 209-214. Predmetne odrednice Srpska književnost -- 20v-21v SADRŽAJ Predgovor Metodologija književnih studija Semantika stihovnih oblika Iz zaostavštine Svetozara Petrovića Ričards pre Ričardsa Doba novog senzibiliteta Fikcija, modernizam i rat O pričanju u priči Slavia ortodoxa i moderna književnost Novi pogled na ruske klasike Književni dvoboji Jugoslovenska književnost posle Drugog svetskog rata Komparativna jugoslavistika ili Može li se preživeti apokalipsa Bauk prećutane istorije Retorika književnog egzila Citirana dela Napomene O autorki Adrijana (Momčilo) Marčetić (Beograd, 1. maj 1961) srpski je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1984, a magistrirala 1993. – uža naučna oblast Nauka o književnosti. Doktorirala je 2001. godine - naslov disertacije: Ženetova teorija pripovedanja. Dana 29. juna 2001. godine postaje docent Teorije književnosti i opšte književnosti, reizabrana 2006. Za vanrednog profesora na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu izabrana je 16. maja 2010. godine, predaje teoriju književnosti, drži kurseve o komparatistici, teoriji proze i Prustovom romanu. 2001. postaje član Saveta Filološkog fakulteta kao i član žirija za dodelu NIN-ove nagrade kritike za roman godine, imenovana je 2004. godine za člana komisije iz Oblasti naučnoistraživačke i edukativne delatnosti u kulturi od strane Ministarstva kulture Republike Srbije. Bila je 2003. godine član žirija za dodelu Nagrade „Meša Selimović`. Naučni i književni rad Kao mentor za izradu magistarskih i master teza (uz jednu doktorsku tezu) i član više komisija za ocenu magistarskih teza i izbora u zvanja, uzima aktivnu ulogu u razvoju naučnog rada i formiranju novih naučnih kadrova. Autor je studija Figure pripovedanja (2004) i Istorija i priča (2009), kao i niza književno-teorijskih radova objavljenih u svim značajnijim domaćim časopisima i drugim publikacijama. Piše književnu kritiku i prati tekuću književnu, a posebno proznu produkciju u Srbiji, bivšim jugoslovenskim republikama i u regionu Balkana uopšte. Nagrade i priznanja Za studiju O novoj komparatistici (2015) dobila je Nagradu „Đorđe Jovanović“ za 2015. godinu. Nagrada Milan Bogdanović 2017. godine Knjige Istorija i priča Figure pripovedanja O novoj komparatistici MG30

Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva englesko-srpski Lepo očuvana, nema pisanja Autor:: Vera Vesković-Albulj Žanrovi:: Rečnici Izdavač:: Žarko Albulj Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 532 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: A5 Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva (englesko-srpski) autorke Vere Vesković-Albulj obuhvata preko 14.000 odrednica, poređanih po abecednom redu, kao i skraćenice i akronime koji su dati uz odrednice koje označavaju. Recenzenti su prof. dr Jovan Popesku, prof. dr Anđelka Ignjačević i mr Thomas Shillinglaw. Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva je obima 532 strane, u A5 formatu, na ofsetnoj 120g hartiji, šiveno koncem, sa tvrdim, višebojnim koricama i broširano izdanje na ofsetnoj 80g hartiji, lepljeno, sa mekim višebojnim koricama. Rečnik takođe sadrži i dva dodatka: Međunarodna radio abeceda i Sve države sveta (sa glavnim gradovima, zvaničnim jezikom i valutama, kao i zvaničnim nazivom na srpskom jeziku). Kao poseban dodatak, dipl. inž. Ana Ž. Damnjanović sastavila je Leksikon najčešće korišćenih termina u oblasti bezbednosti hrane u želji da približi korisnicima u ugostiteljstvu i hotelijerstvu ovu značajnu, sada veoma aktuelnu oblast. Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva je namenjen turističkim poslenicima, zaposlenima u ugostiteljstvu i hotelijerstvu, prevodiocima, polaznicima stručnih kurseva, studentima, kao i turistima &ndash bivšim, sadašnjim i budućim.

Prvo izdanje, s posvetom i potpisom Nikole Miloševića. Veoma dobro očivano! Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Antropološki eseji / Nikola Milošević Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1964 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 325 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 7 (Broš.) Predmetne odrednice Književnost – Esejistika SADRŽAJ Filozofija i neuroza u Zabeleškama iz podzemlja Alber Kami između lucidnosti i nostalgije za apsolutnim Volja za moć u delu Albera Kamija Antropološki problem u Tolstojevom romanu Rat i mir Psihološki vid Oblomovštine Don Kihot i nihilizam Antropološki vid Andrićevog književnog stvaralaštva Pojam alibija u umetnosti Ogled iz antropologije Jedan teorijski osvrt na moje antropološke eseje Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija - ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG48

Kratki roman Andreja Bitova (1937), modernog klasika ruske književnosti, jednog od vodećih savremenih ruskih pisaca, autora slavnog romana Puškinski dom. U romanu Čovek u pejzažu Bitov se još jednom pokazuje kao vrhunski majstor jezika. Junaci ovog romana neprestano čežnu za prostorima i pejzažima u viđenim i doživljenim slikama, u umetnosti, ali, pre svega, u stvarnom iskustvu. Pripovedajući o pejzažu viđenih slika i o prostoru ljudskog života, Bitov izvodi pred nas nesvakidašnje junake koji i u nemogućim situacijama pokušavaju da osmisli vlastiti život, a čak i među ruševinama nastoje da nazru horizont beskrajnog prostora. Andrej Bitov (1937), moderni klasik ruske književnosti. Jedan od najprevođenijih savremenih ruskih pisaca. Završio studije geologije na Rudarskom institutu i Više kurseve za scenariste i režisere. Najvažnije knjige: Velika kugla (1963), Tako dugo detinjstvo (1965), Predeo s letnjikovcima (1967), Apotekarsko ostrvo (1968), Putovanje prijatelju iz detinjstva (1968), Sedam putovanja (1976), Čovekovi dani (1976), Puškinski dom (1978), Gruzijski album (1985), Knjiga putovanja (1986), Čovek u pejzažu (1988), Odlazeći monasi (1990), Probudili smo se u nepoznatoj zemlji (1991), Iščekivanje majmuna (1993), Oglašeni (1995), Autorova prva knjiga (1996), Novi Guliver (1997), Razložna ljubomora (1998), Neizbežnost nenapisanog (1998-1999), Sahrana lekara (1999), Knjiga putovanja po imperiji (2000), Peta dimenzija (2002), Putovanje iz Rusije (2003), Preprodavac simetrije (2008). Autor je slavnog romana Puškinski dom koji je preveden na većinu evropskih jezika, a u Francuskoj je svojevremeno dobio Nagradu za najbolju stranu knjigu godine. Među nagradama koje je dobio nalaze se i najvažnije ruske književne nagrade: „Andrej Beli“ i „Velika knjiga“. Jedan je od četiri osnivača samizdatskog almanaha Metropol (1979), zbog čega u Sovjetskom Savezu nije objavljivan do 1986. godine. Bio je među osnivačima Ruskog PEN centra (1988), čiji je predsednik od 1991. godine. Počasni je član Ruske akademije umetnosti.

k6 Autor:: Marej Stajn Žanrovi:: Popularna nauka, Psihologija Izdavač:: Laguna Broj strana: 275 strana Format: 13x20 cm „Jungova mapa duše iznedrila se iz kurseva koje sam godinama držao na Institutu K. G. Jung u Čikagu. Za mene je bio izazov da dam pregled najvažnijih aspekata Jungove teorije psihe, i to bez pojednostavljivanja, ali i bez dodatnog usložnjavanja. Knjiga je namenjena početnicima, da ih uvede u analitičku psihologiju, kao i onima koji su sa njom već upoznati, ali nemaju jasnu sliku. Danas se ova knjiga naširoko koristi kao priručnik. Nadam se da je ljudi mogu čitati i samo čistog zadovoljstva radi.Jungovi radovi promenili su moj život i živote mnogih ljudi sa kojima sam bio u dodiru poslednjih četrdeset godina. Ukoliko sam kadar da ohrabrim druge da zađu dublje u Jungova pisanija, smatraću svoja nastojanja značajnim. Jungovo delo je izdašno, od velike je važnosti i zaokupiće mnoge naraštaje da u potpunosti pročiste i zaokruže njegovo značenje, kako za svakog čoveka ponaosob, tako i za različite kulture širom sveta.“– iz intervjua koji je autor dao povodom izlaska ove knjige na srpskom jeziku

„Jungova mapa duše iznedrila se iz kurseva koje sam godinama držao na Institutu K. G. Jung u Čikagu. Za mene je bio izazov da dam pregled najvažnijih aspekata Jungove teorije psihe, i to bez pojednostavljivanja, ali i bez dodatnog usložnjavanja. Knjiga je namenjena početnicima, da ih uvede u analitičku psihologiju, kao i onima koji su sa njom već upoznati, ali nemaju jasnu sliku. Danas se ova knjiga naširoko koristi kao priručnik. Nadam se da je ljudi mogu čitati i samo čistog zadovoljstva radi. Jungovi radovi promenili su moj život i živote mnogih ljudi sa kojima sam bio u dodiru poslednjih četrdeset godina. Ukoliko sam kadar da ohrabrim druge da zađu dublje u Jungova pisanija, smatraću svoja nastojanja značajnim. Jungovo delo je izdašno, od velike je važnosti i zaokupiće mnoge naraštaje da u potpunosti pročiste i zaokruže njegovo značenje, kako za svakog čoveka ponaosob, tako i za različite kulture širom sveta.“ – iz intervjua koji je autor dao povodom izlaska ove knjige na srpskom jeziku Format: 13x20 cm Broj strana: 275 strana

Korice malo iskrzane na vrhu rikne i reparirane, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Uroševiḱ, Vlada Naslov Noćni fijaker / Vlada Urošević ; [preveo s makedonskog Tomislav Stojanović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina [1975] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Radnički univerzitet `Radivoj Ćirpanov`, [1975] (Bački Petrovac : Kultura) Fizički opis 182 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Tomislav Zbirka Kairos. Proza (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Noќniot pajton / Vlada Uroševiќ. Vlada Urošević (1934, Skoplje), pesnik, prozni autor, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Član Makedonske akademije nauka i umetnosti, Evropske pesničke akademije (Luksemburg) i Slovenske akademije književnosti i umetnosti (Varna); spoljni član SANU (Beograd) i dopisni član akademije „Malarme“ (Pariz). Kao redovni profesor Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“ u Skoplju držao je kurseve iz istorije evropske književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Objavio je desetak zbirki poezije, kao i više dela iz drugih žanrova: pet knjiga priča, šest romana, sedam knjiga kritika i eseja, dve knjige putopisa, dve knjige iz oblasti slikarstva, desetak antologija. Značajnija dela: zbirke pesama Letnja kiša (1967), Hipnopolis (1986), Panična planeta (1989), Tajno zlato (2016); romani Divlja liga (2000) Zmajeva nevesta (2008), Madžun (2018); kratke priče Znaci (1969), mikropriče Sedma strana kocke (2010); kritike i eseji Suvremenici (Vrsnici, 1971), Astrolab (2000); putopisni zapisi Priče iz Pariza (1997). Jedini je makedonski pesnik koji je dobio tri puta Nagradu „Braća Miladinovci“ za najbolju pesničku knjigu na Struškim večerima poezije. Osim više domaćih, nosilac je i nekoliko inostranih priznanja: Nagrade izdavačke kuće „Nolit“ (Beograd), Nagrade „Halide Edip Adivar“ turskog PEN centra, nagrade „Veliko leteće pero“ na međunarodnom pesničkom festivalu Slovenski zagrljaj (Varna), Zlatni vitez (Rusija)... Preveo je većinu velikih francuskih pesnika devetnaestog i dvadesetog veka na makedonski jezik. MG54 (L)

Opis ECDL (European Computer Driving Licence) međunarodno je priznat sertifikat o poznavanju rada na računaru i objektivan dokaz da je vlasnik sertifikata dostigao standardni nivo poznavanja poslovnih aplikacija. Poslodavci sve češće zahtevaju sertifikat ECDL kao dokaz uspešno završenog kursa ili kada zapošljavaju novo osoblje koje treba da poznaje rad na računaru. Udžbenik obrađuje četvrtu verziju ECDL kursa (ECDL4) i obuhvata svih sedam modula o upotrebi najpopularnijeg Microsoftovog poslovnog softvera - Windows XP, Office XP i Internet Explorer 6. Knjiga sadrži sve što je polazniku kursa potrebno da potpuno shvati opisane teme, primeni ih u praksi i potom položi ECDL ispite. Zahvaljujući autorima - iskusnim predavačima Brendanu Muneliju i Polu Holdenu - knjiga je jasan, jednostavan i postupan vodič kroz sve ECDL module. Posebni kvaliteti knjige: - Osnovni računarski termini i koncepti objašnjeni su razumljivim jezikom. - Više od 700 slika ekrana i ilustracija - sa primerima na srpskom jeziku - vode čitaoca kroz Microsoftov Windows XP i aplikacije iz paketa Office. - Objašnjenja su postupna i zasnivaju se na primerima svakodnevnih poslova. - Prečice i saveti potiču iz praktičnog iskustva profesionalaca. - Na kraju svakog poglavlja dat je sažetak važnih informacija. - Sadrži 285 vežbi koje se lako prate u samostalnom radu. Sve što polazniku kursa treba da bi stekao potrebnu računarsku pismenost i položio ECDL ispite, sakupljeno u jednoj knjizi! Sadržaj Poglavlje1: Osnove informacionih tehnologija Poglavlje 2: Korišćenje računara i rad sa datotekama Poglavlje 3: Obrada teksta Poglavlje 4: Tabelarni proračuni Poglavlje 5: Baze podataka Poglavlje 6: Prezentacije Poglavlje 7: Internet i komunikacije Spisak termina korišćenih u knjizi Indeks O autorima Brendan Munnelly i Paul Holden iskusni su predavači i vodeći britanski autori za ECDL/ICDL tematiku. Više detalja o njihovim ostalim knjigama i kursevima potražite na adresi www.munnelly.com. Naslov: ECDL4: udžbenik za kurs Microsoft Office XP Izdavač: Mikro knjiga Strana: 776 (cb) Pismo: Format: 16,8 x 23,5 cm Godina izdanja: 2005 ISBN: 86-7555-277-7 Naslov originala: ECDL: Complete Coursebook for Microsoft Office XP Izdavač originala: Pearson UK Naslov originala: ECDL: Complete Coursebook for Microsoft Office XP Izdavač originala: Pearson UK

Odlično očuvano! Autor - osoba Bucay, Jorge, 1949- = Bukaj, Horhe, 1949- Naslov Priče za razmišljanje : [priče za uspavljivanje dece i buđenje odraslih] / Horhe Bukaj ; [preveo sa španskog Dalibor Soldatić] Jedinstveni naslov Cuentos para pensar. srpski jezik Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Pirot : Pi-press, 2011 (Pirot : Pi-press) Fizički opis 189 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Soldatić, Dalibor (broš.) Napomene Prevod dela: Cuentos para pensar / Jorge Bucay Autorova slika Tiraž 2.000 O autoru: str. [191]. Ovo je zbirka priča, u kojima se istražuju jednostavni, a ipak duboki aspekti života, različite strane ljudske prirode, i upoznaju ljudske slabosti i vrline. Osnovne teme su ljubav, mržnja, prijateljstvo, zavisnost od drugih i nemogućnost da živimo bez njih. Neke od ovih priča događaju se svakodnevno, a druge su plod piščeve mašte i kreativnosti. Ispričane su u stilu bajki, sa zanimljivim zapletima i neočekivanim, često duhovitim, raspletima. Autoru nije cilj da podučava, niti da daje lekcije i gotove odgovore na životne dileme, već da podstakne na razmišljanje. Između redova, u duhu i atmosferi svake priče skriveno je njeno značenje, koje sami otkrivamo ako se zamislimo. Jer, mudrost se postiže samo kada se pređe trnovit put upoznavanja sebe. Pričajući ove priče, Horhe Bukaj stvara za nas magiju: čitanje je zabavno i lako, i skoro neosetno stižemo do dubokog uvida u ljudsku prirodu i svoju sopstvenu suštinu. Horhe Bukaj, psihijatar, geštalt-psihoterapeut i pisac, rođen je 1949. godine u Buenos Ajresu, a živi i radi na relaciji Argentina – Meksiko – Španija. Jedna je od onih ličnosti koje su srećne što su „same izgradile sebe” i tvrdi da mu je pravi univerzitet bio sam život. Počeo je da radi kao trinaestogodišnjak i bavio se raznim profesijama: bio je prodavac, taksista, agent osiguranja, klovn, učitelj, umetnik... Diplomirao je medicinu na Univerzitetu u Buenos Ajresu, specijalizovao psihijatriju i geštalt terapiju u Argentini, Čileu i SAD. Radi kao psihoterapeut i predavač na univerzitetu u Buenos Ajresu. Voditelj je brojnih grupnih terapija, kao i kurseva, seminara i naučnih konferencija iz oblasti psihologije svakodnevnog života širom sveta. Urednik je časopisa „Mente Sana” (Zdrav duh). Svoje zanimanje definiše kao „profesionalni pomagač”. Njegove knjige iz oblasti psihologije i beletristike, prevedene na više od 20 jezika, vrlo brzo su postale bestseleri svuda u svetu. Kao pisac, nastoji da svet reči učini vrednim terapeutskim sredstvom, održavajući pri tom veliki smisao za humor. Tečnom naracijom kreće se u okviru terapeutskog iskustva, ne štedeći simbolička sredstva za ilustrovanje koncepata. Do sada je objavio 26 naslova i dobio dve književne nagrade. Oženjen je i ima dvoje dece. MG67 (N)

Pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 7. januara 1977. godine „Tu spasonosnu prevaru, to izbegavanje, tu izvanrednu varku koja omogućava da se čuje jezik koji je izvan moći u veličanstvenosti neprestane revolucije ljudskog govora, ja nazivam književnošću.“ Rolan Bart Inauguraln a predavanja na pariskom College de France, instituciji koja se, istovremeno, nalazi i unutar akademskog francuskog sistema i izvan njega – studenata nema, profesorima je data puna sl oboda da kurseve oblikuju po svojoj volji, pristup predavanjima je slobodan – veliki su događaji koji po pravilu prevazilaze funkciju pukog rituala. Uvodna beseda je, naravno, obred inicijacije u kojem onaj ko pristupa Collegu svojom „krvlju“ pečati ugovor s institucijom, ali svi govori što su ih, barem u dvadesetom veku, održali filozofi (College je star 480 godina) bez razlike su postali ne samo „institucionalne činjenice“ pretočene u knjige sa statusom bestselera, već i svojevrsni filozofski orijentiri. Pristupno predavanje Rolana Barta Lekcija, iz 1977. (Karpos, Loznica 2010, prevod Anja Miletić), jedna je od tih prelepih i uticajnih tvorevina. Svu silinu svoje opsesije književnošću i jezikom Rolan Bart je slio u neveliki, gust tekst, kroz koji se, poput žica plemenitog metala, protežu teorijska maštovitost, strast i jezičko majstorstvo. Iako će u prvom koraku, naizgled naivno, instituciju kojoj pristupa odrediti kao mesto izvan dometa moći – profesor je, kao što je rečeno, ničim uslovljen – već u narednom gestu Bart otvara Pandorinu kutiju moći samoga jezika rečenicom od koje se ledi krv u žilama: jezik je fašistički, „jer fašizam nije sprečiti da se govori, već primorati da se kaže“ (str. 16). Nalog koji dolazi iz jezika samog kaže – govori! No, šta ako jeziku odbijemo poslušnost, ako se oglušimo o njegov imperativ, ako odbijemo govor i pobunimo se? Bićemo kažnjeni, naravno, jer i pobuna je jezički čin. Suprotstaviti jeziku ne-jezik, takođe je nemoguće, jer izvan jezika nema ničeg. I ćutanje je govor. Od jezika se ne možemo odmoriti, jer i san je jezik. Ali ako izvan jezika nema ničeg, ako je opasnost u samome jeziku, onda upravo tu, na mestu najveće opasnosti, pronalazimo i ono spasonosno (Helderlin). Ne, dakle, bekstvo od moći, već uranjanje u srce moći. Ne povlačenje u tišinu, već skok u metež gov ora. A to znači suočavanje s onim bez čega je jezik nemoguć, sa ponovljivošću jezika samog (fašizam je, da ne bude zabune, primoravanje da se ponavlja ono već rečeno, perpetuiranje ubitačnih banalnosti). Jezik, naime, počiva na moći ponavljanja, na onome što nam, kao čvrsta struktura, kao čvrsti znak, kao stereotip, uopšte omogućava govor. Da bismo stvorili iluziju razumevanja, potrebno je da možemo ponoviti ono što je rečeno. Ali ako bismo jezik sveli na puko ponavljanje, ako jezik ne bi bio u stanju da izađe iz režima ponovljivosti, pružao bi nam samo čvrste znake koji ne proizvode razliku. Čitav bi jezik bio, u tom slučaju, obred izražavanja vernosti prvobitnom i nepromenljivom smislu, sa sve zastavama, fanfarama i koncentracionim logorima. Ili, kako je primetila Hana Arent, fašizam je ideologija banalnosti. Nasuprot ponovljivosti stoje tvrdnja, negacija, način da se iskaže sumnja, čitava jedna umetnost prerušavanja i krivljenja prvobitnog smisla. Moć afirmacije suprotstavlja se moći ponavljanja. Kada nešto tvrdimo odbijamo da se udobno smestimo u „ropstvo znakova“. Čim progovorimo postajemo, istovremeno, i robovi i gospodari: robovi ponovljivosti jezika i gospodari moći da se ponavljanju suprotstavimo. Zato je na nama da se izborimo za smisao. Zato varamo jezik, zato se prerušavamo, zato izneveravamo i sebe i jezik, „a tu spasonosnu prevaru, to izbegavanje, tu izvanrednu varku koja omogućuje da se izvan moći, u neprestanoj, veličanstvenoj revoluciji ljudskog govora, čuje jezik, nazivam književnošću“ (str. 18). Mathesis, mimesis i semiosis sile su književnosti. Znanje, mathesis, jeste onaj momenat književnosti koji, na sebi svojstven način, miri rascep između nauke i života: „nauka je gruba, život suptilan i književnost nam je potrebna da bismo izgladili ovu razliku“ (str. 20). Znanje koje nudi književnost nije epistemičkog, već dramatičkog reda, ono je zupčanik beskonačne refleksivnosti. Druga sila književnosti, mimesis, jeste sila predstavljanja. No, šta se predstavlja, ili šta se pokušava predstaviti, ako je ono realno, kako tvrdi Bart (sa Lakanom), nepredstavljivo? Kao „tvrdoglavo nerealistična“, čak i kada je realistična, književnost, u jednoj perverznoj igri želje i realnog, u samorefleksivnom činu – predstavlja samu sebe. Najzad, semiosis, treća sila književnosti, svojevrsna je igra znakova, uspostavljanje heteronomije stvari u srcu samoga jezika: „dekonstrukciju lingvistike nazivam semiologijom“ (str. 31). I tako se do kraja ovog malog teksta, nabijenog značenjem kao barutom, smenjuju analiza i ničeanski aforizam, filozofska refleksija i refleksivna nauka, rečju: magija Bartovog pisanja. Ivan Milenković 12. septembar 2010. Rolan Bart 1915-1980-2010. Rolan Bart je imao šezdeset četiri godine kada je umro 26. marta, ali mu je karijera bila kraća nego što bi se po njegovim godinama reklo jer je u trideset sedmoj objavio svoju prvu knjigu. Nakon zakasnelog početka bilo je mnogo knjiga, mnogo rasprava. Moglo se osetiti da je mogao uopštavati ideje o ničemu. Ako biste ga stavili pred izlog prodavnice duvana, i onda bi mogao imati jednu, dve, mnogo ideja – čitav mali esej. To nije bilo pitanje znanja (nije morao mnogo znati o predmetu o kome je pisao) već hitrine probiračkog ispitivanja šta bi se moglo misliti o nečemu što je najednom privuklo pažnju. Uvek je postojala neka fina mreža klasifikacije u koju bi fenomen bio svrstan. U mladosti je izvesno vreme glumio u nekom provincijskom avangardnom teatru u revijalnim komadima. I nešto od teatra, duboka ljubav ka pojavljivanju, boji njegovo delo kad je počeo da upražnjava, u punoj snazi, svoj poziv pisca. Osećanje ideja bilo je dramaturško: jedna ideja se uvek nadmetala sa drugom. Nastupajući na originernoj francuskoj intelektualnoj sceni, ustao je protiv tradicionalnog neprijatelja koga je Flober zvao „prihvaćenim idejama“ i koji je postao poznat kao „buržoaski“ mentalitet; marksisti su ga razobličili pojmom lažne svesti, a sartrovci lošom verom; Bart, koji je diplomirao na klasicima, označio ga je etiketom doxa (tekuće mišljenje). Startovao je u posleratnim godinama, u senci Sartrovih moralističkih pitanja, sa manifestima o tome šta je literatura (Nulti stepen pisama) i duhovitim portretima idola buržoaskog porekla (članci sakupljeni u Mitologijama). Svi njegovi spisi su polemičkog karaktera. Ali najdublji impuls njegovog temperamenta nije bio borbeni već slavljenički. Razobličavajući naleti, koji su podrazumevali spremnost na gorčinu zbog besmisla, gluposti i licemerja – postepeno su se stišavali. Mnogo više je zainteresovan za pohvale, deleći svoje oduševljenje. Bio je klasifikator likovanja i ozbiljne duhovne igre. Mentalne klasifikacije su ga fascinirale. Odavde njegova neobuzdana knjiga Sad, Furije, Lojola, koja – postavljajući rame uz rame trojicu odvažnih šampiona fantazije, opsednutih klasifikacijama sopstvenih opsesija – poništava sve bitne razlike koje ih čine neuporedivima. Nije bio modernist po ukusu (bez obzira na pristrasno jamčenje za takve gurue literarnog modernizma u Parizu kao što su Rob-Grije i Filip Solers) već kao kritičar. Neodgovoran, igriv, formalist – pravio je literaturu činom govorenja o njoj. Na rad ga je stimulisalo ono što je bilo branjeno i njegovi sistemi neobuzdanosti. Svesno je bio zainteresovan za perverzno (zadržao je staromodno shvatanje da je to oslobađajuće). Sve što je napisao bilo je interesantno, živahno, hitro, zbijeno, ukazujuće. Najveći deo njegovih knjiga su zbirke eseja. (Među izuzecima je rana polemička knjiga o Rasinu. Knjiga neuobičajenog obima o semiologiji modernog oglašavanja – koju je napisao da bi platio svoje akademske dugove – sa nekoliko virtuoznih eseja. Nije produkovao ništa što bi se moglo nazvati mladalačkim; elegantni i uzbuđujući glas prisutan je od samog početka. Ali ritam se u poslednjoj dekadi ubrzavao: svake ili svake druge godine nova knjiga. Misao je imala veću brzinu. U njegovim novijim knjigama, forma eseja sama se raspala, probijajuću uzdržanost esejiste o svome „Ja“. Pisanje je preuzelo na sebe slobode i rizike beležaka. U S/Z obnovio je jednu Balzakovu novelu u formi istrajne ingeniozne tekstualne glose. Postojali su zaslepljujući borhesovski prilozi o Sadu, Furijeu, Lojoli; para-fantastični vatrometi promena između teksta i fotografija, između teksta i polumračnih referenci u njegovim autobiografskim spisima; slavlje iluzije u njegovoj poslednjoj knjizi, o fotografiji, publikovanoj pre dva meseca. Suzan Zontag (1933-2004) Bio je posebno osetljiv na fascinaciju izazvanu oštrom notacijom, fotografijom. Od fotografija bira za Rolana Barta po Rolanu Bartu možda najpokretljiviju predstavu jednog preraslog deteta, Bart u desetoj: nosi ga i privija uza se njegova mlada majka (naslov: „molba za ljubav“). Prema stvarnosti i pisanju, što je za njega isto, imao je zaljubljenički odnos. Pisao je o svemu; opsednut molbama da piše prigodne članke, prihvatao je koliko god je mogao; želeo je da bude, i često i bio, zaveden predmetom. (Njegov predmet postaje sve više zavođenje). Kao i svi pisci, žalio se na preopterećenost, na suviše velike zahteve, na zaostajanje – ali bio je, faktički, jedan od najdisciplinovanijih, najsigurnijih, sa najširim interesovanjem od svih pisaca koje znam. Provodio je vreme dajući brojne elokventne, intelektualno inventivne intervjue. Kao čitalac bio je sitničav, ali ne pohlepan. Naprotiv. Pisao je skoro o svemu što je čitao, tako da bi se moglo pretpostaviti da, ako o nečemu nije pisao, to verovatno nije ni čitao. Bio je više nekosmopolita od najvećeg broja francuskih intelektualaca (izuzetak je omiljeni Žid). Nijedan strani jezik nije znao dobro a stranu literaturu čitao je malo, uvek u prevodu. Jedino ga se, izgleda, od strane literature dotakla nemačka: Breht je bio rani moćni stimulans; skoro setno, uzdržano pripovedanje u Fragmentima ljubavnog govora odvelo ga je do Jada mladog Vertera i nemačke poezije. Nije bio dovoljno radoznao da dopusti da čitanje utiče na njegovo pisanje. Voleo je da bude poznat, sa velikim, uvek obnovljenim zadovoljstvom: u Francuskoj se poslednjih godina često mogao videti na televiziji, a Fragmenti ljubavnog govora bili su bestseler. Ipak, govorio je da je strašno naći svoje ime pri svakom listanju novina ili časopisa. Osećanje privatnosti bilo je izrazito egzibicionističko. Pišući o sebi često je upotrebljavao treće lice, kao da se bavi sobom u obliku fikcije. Pozniji radovi sadrže više probranih samootkrića, ali uvek u spekulativnoj formi (bez ijedne anegdote o sebi koja bi donela neku ideju između redova i prijatnoj meditaciji o ličnom; poslednji objavljeni članak bio je o držanju novina. Celokupno njegovo delo je beskrajni kompleks samoopisivanja. Ništa nije izbeglo pažnji ovog predanog, izvanrednog studenta sebe: hrana, boje, mirisi, raspaljivali su mu maštu, kao i način na koji ih je čitao. Predane čitaoce – zapazio je na jednom predavanju u Parizu – svrstava u dve grupe: one koji podvlače svoje knjige i one koji to ne čine. Sâm pripada drugoj grupi: nikada ništa nije beležio po knjizi o kojoj je nameravao da piše, ali je ključna mesta prepisivao na kartice. Zaboravila sam teoriju koju je o ovome imao, ali ću improvizovati svoju. Njegova averzija prema šaranju po knjigama izgleda da je u vezi sa činjenicom da je crtao i da su ti crteži, kojima se ozbiljno bavio, bili neka vrsta pisanja. Vizuelna umetnost, koja ga je privlačila, dolazila je iz jezika; bila je, zaista, jedan oblik pisanja. Pisao je eseje o Ertijevom (Ert’s) alfabetu oblikovanom od ljudskih figura, o kaligrafskom slikarstvu Rekišota (Requichot),o Tombliju (Twombly). Podsećao je da se metafora smrti, „telo“ rada – obično ne piše na telu koje se voli. Njegovo temperamentno neraspoloženje prema moralizmu bivalo je poslednjih godina sve otvorenije. Posle nekoliko dekada vredne privrženosti, s izraženim osećanjem dužnosti, ispravnim (to je levo krilo) gledištima, esteta je izišao iz zatvorenosti 1974, kad je sa nekoliko bliskih prijatelja i literarnih istomišljenika, maoista u tom trenutku, otišao u Kinu. Po povratku je o svemu pisao – na jedva tri strane – nije bio impresioniran moraliziranjem; bile su mu dosadne aseksualnost i kulturna uniformnost. Bartovo delo, s Vajldovim i Valerijevim, predstavlja se kao delo čoveka istančana ukusa. Mnogi su njegovi pozni spisi svetkovina razumevanja čula, pisani sa osećanjem. Braneći čula, nikada nije zapostavio razum; nikada nije udovoljio nijednom romantičnom klišeu o suprotnosti čula i mentalne oštrine. Bartovo delo je skoro savladano setom, ili porečeno. On je mislio da sve može biti posmatrano kao sistem, kao rasprava, zbirka klasifikacija. Budući da je sve sistem, sve može biti prevaziđeno. Ali, na kraju krajeva, on se koristio sistemima. Njegova misao je bila suviše okretna, suviše častoljubiva, suviše podložna riziku. Poslednjih godina bio je oprezniji i ranjiv, a produktivniji nego ikada. Uvek je, kao što je i sâm zapazio, „radio pod zaštitom nekog velikog sistema (Marks, Sartr, Breht, semiologija, Tekst). Danas, čini mu se da piše otvorenije, izloženije…“ On sebe oslobađa učitelja i njihovih ideja iz kojih je izvlačio supstancu („da bi govorio, čovek mora tražiti potporu u drugim tekstovima“, objašnjavao je), uvek ostajući u senci sebe samoga. Postao je svoj Veliki Pisac. Na sednicama sedmodnevne konferencije posvećene njegovom delu 1977, bio je usrdno revnostan – komentarisao je, stavljao blage primedbe, uživao. Objavio je ogled o svojoj spekulativnoj knjizi o sebi (Rolan Bart po Rolanu Bartu). Postao je duhovni vođa svog stada. Neodređena nelagodnost, osećanje nesigurnosti bilo je prisutno, utešno saznanje da se nalazi na oštrici velike avanture. Kad je prošle godine bio u Njujorku, sa skoro ustreptalom hrabrošću objavio je svoju nameru da napiše novelu. Novela se ne bi smela izuzeti od kritike, koja je Rob-Grijea za neko vreme načinila centralnom figurom savremene književnosti, od pisca čije su najlepše knjige – Rolan Bart po Rolanu Bartu i Fragmenti ljubavnog govora – trijumfi modernističke fikcije, rađeni manirom Rilkeovih Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, koji ukršta fikciju, esejističku spekulaciju i autobiografiju u pravolinijsko-beležničkoj pre nego u linearno-pripovedačkoj formi. Ne, ne modernistička novela, već jedna „stvarna“, rekao je; kao Prust. Privatno je govorio o svojoj žudnji za spuštanjem s akademskih visina – imao je mesto na Francuskom koledžu od 1977 – da bi se posvetio ovoj noveli, i o svom strahovanju (objektivno govoreći, neopravdanom) za materijalnu sigurnost, ako bi se odrekao svog profesorskog položaja. Smrt majke dve godine ranije bila je za njega veliki udarac. Prisećao se da je Prust tek posle smrti svoje majke mogao započeti A la recherche du temps perdu. Karakteristično je da je očekivao da će pronaći izvore snage u svom razarajućem bolu. Kad je ponekad pisao o sebi u trećem licu, običavao je da o sebi govori van vremena, aludirajući na svoju budućnost kao da je daleko mlađi nego što je bio. Žudeo je za slavom, iako je uvek osećao (kao što je rekao u Rolanu Bartu po Rolanu Bartu) opasnost od „povratka na nevažnu stvar, staru stvar, koja je on sâm kad je ‘prepušten sebi'“. Bilo je nečeg što je podsećalo na Henrija Džemsa u vezi s njegovim temperamentom i nepopustljivom tananošću njegova uma. Dramaturgija ideja ustuknula je pred dramaturgijom osećanja; njegova najdublja interesovanja bila su skoro neiskazane stvari. Njegova ambicija imala je nešto od džejmsovskog patosa, kao što je imala i njegova nesamouverenost. Da je mogao da napiše svoju veliku novelu, može se pretpostaviti da bi više ličila na poznog Džejmsa nego na Prusta. Bilo je teško odrediti njegovu starost. Izgledalo je kao da je bezvremen – saglasno tome, njegova životna hronologija se krivi. Iako je proveo mnogo vremena sa mladima, nikad nije afektirao sa mladošću i njenom savremenom neformalnošću. Ali nije izgledao star, iako su njegove kretnje bile spore, njegova odeća profesorska. Njegovo telo je znalo kako da otpočine; kao što je Garsija Markes primetio: pisac mora znati kako da se odmara. Bio je veoma marljiv, ali odan luksuzu. Imao je jak, gotovo poslovan interes da dobije uobičajenu porciju ugodnosti. Mnogo godina u svojoj mladosti bio je bolestan (tuberkuloza) i mogao bi se steći utisak da je do svog tela došao relativno kasno – kao i do mišljenja i do svoje produktivnosti. Imao je čulna otkrića na raznim stranama (Maroko, Japan); postepeno, donekle sa zakašnjenjem, prihvatio je razumljive seksualne privilegije koje čovek njegovog seksualnog ukusa i velike znamenitosti može imati. Bilo je nečeg detinjeg u njemu: u čežnji, u blagosti pogleda i zdepastom telu, u mekom glasu i prekrasnoj koži, u samoapsorbovanju. Voleo je da se zadržava u kafeima sa studentima; želeo je da bude poveden u barove i disko-klubove, ali, na stranu seksualne transakcije njegovo interesovanje za vas bilo je usmereno na to da bude vaše interesovanje za njega. („Ah, Suzan. Toujours fidele!“ – bile su reči kojima me je afektivno pozdravio kad smo se poslednji put videli. Ja sam bio, ja sam bio, ja jesam.) Potvrđivao je nešto detinje u svojoj nepopustljivosti – koju je delio sa Borhesom – da je čitanje oblik sreće, oblik radosti. Isto tako, bilo je nečeg manje nevinog u zahtevu, britkoj oštrici odrasle seksualne buke. Svojim nesputanim kapacitetom za samorazmatranje registrovao je domišljatost čula u traganju za zadovoljstvom. Dva su identifikovana: čitanje kao Jouissance i zadovoljstvo teksta. Oni su bili tipični. Kao sladostrasnik duha, bio je veliki izmiritelj. Imao je malo osećanja za tragiku. Uvek je nalazio preimućstvo nepovoljnog. Iako je ispitivao mnoge večite teme kritike savremene kulture, nije imao drugo do duh otvoren za nesreću. Njegovo delo ne nudi vizije strašnog suda, sudbine civilizacije, neminovnost varvarizma. Nije čak ni elegično. Staromodan po mnogim nazorima, osećao je nostalgiju za dekorom i literarnošću starog buržoaskog reda. Ali je našao mnogo šta što ga je mirilo sa modernošću. Bio je izuzetno uglađen, pomalo udaljen od sveta, pun života – mrzeo je nasilje. Imao je lepe oči, uvek tužne. Bilo je nečeg setnog i u ovom govoru o zadovoljstvu; Fragmenti ljubavnog govora su veoma tužna knjiga. Ali on je poznavao i ekstazu i želeo je da je slavi. Bio je veliki ljubitelj života (i poricatelj smrti); svrha njegove nenapisane novele, govorio je, bila je pohvala životu, izraz zahvalnosti za život. U ozbiljnom poslu uživanja, u blistavoj igri njegovog uma, uvek je bilo prikrivenog patosa – sada mnogo oštrije izraženog zbog njegove prerane, uvredljive smrti. Suzan Zontag, „Sećanje na Barta“, prev. Slavko Bogdanović, Delo, God. 26, knj. 26, br. 8, Beograd, 1980, str. 102-108. br. 48/49, 1980. Rolan Bart je ostavio za sobom desetak knjiga i više članaka i ogleda objavljenih u časopisima ili kao posebne brošure. Njegovo delo je neobično raznovrsno, i to u svakom pogledu. Najpre, u pogledu svog predmeta. Bart je pisao o Mišleu, Rasinu, Lojoli, Sadu, Furijeu, Balzaku, Brehtu, Bataju, Solersu, o malograđanskim mitovima i modi, o reklami, pozorištu, književnosti, književnoj kritici, o mitologiji, semiologiji, Japanu, strukturalizmu, fotografiji i, najzad, o samome sebi. Zatim, Bartovi radovi su raznovrsni i u pogledu oblasti, odnosno diiscipline ili žanra kojima pripadaju. Neki od njih pisani su s naučnim ambicijama. Takve su, na primer, knjige Sistem mode i Elementi semiologije i rasprave Retorika slike i Strukturalna analiza priče. Tu se Bart drži naučnog diskursa, odnosno oslanja se na naučni metajezik. Drugu grupu njegovih radova čine teorijski i polemički eseji, okupljeni u knjigama Nulti stepen pisma, Mitologije, Kritički eseji, Kritika i istina. Njima dominira izlaganje teorijskih koncepcija, stavova, uverenja, ali to izlaganje je zahvaćeno igrom, ili radom, samog jezika. Najzad, treću grupu Bartovih radova čine esejističko-prozni fragmenti. Njih nalazimo najviše u knjigama Zadovoljstvo teksta, Sad, Furije, Lojola, Odlomci jednog ljubavnog govora i Carstvo znakova. Tu označujuće odnosi prevagu nad označenim, književnost nad naukom, pisanje nad spekulacijom. Teorijski metajezik zamenjen je činom punog pisanja. Ova raznovrsnost, koja se grubo može nazvati žanrovskom, u tesnoj je vezi sa raznovrsnošću velikih interpretativnih sistema i njihovih varijanti, u čijem okrilju je Bart, po sopstvenom priznanju, uvek pisao. Knjige o Mišleu i Rasinu pisao je iz psihoanalitičke perspektive; marksizmom su najviše obeleženi tekstovi o nultom stepenu pisma, mitologijama, o Brehtu, prvi od njih još i egzistencijalizmom; ostali njegovi radovi vezani su za strukturalizam, formalizam ili teoriju teksta. Dakle, reč je o trostrukoj raznovrsnosti Bartovog dela: raznovrsnosti predmeta, žanrova – ili, možda, bolje reći, jezika – i metoda. Međutim, konstatovati raznovrsnost nije čist empirijski postupak. Raznovrsnost nije data, ona je rezultat razvrstavanja, a svako razvrstavanje se oslanja na neki sistem klasifikacije, na neku teoriju o podeli na vrste, žanrove, predmete. Upravo je Bart ukazao na značaj, i problematičnost klasifikacija, pre svega, klasifikacije jezika. Evo šta je o tome pisao 1965. godine: ,,Za jedno društvo ništa nije bitnije od klasifikacije njegovih jezika. Menjati tu klasifikaciju, premeštati govor, znači dizati revoluciju. Francuski klasicizam se u toku dva veka određivao na osnovu ragraničenosti, hijerarhije i postojanosti svojih pisama, dok se romantička revolucija sama prikazivala kao remećenje podele. A evo skoro sto godina, u svakom slučaju počev od Malarmea, odvija se jedno značajno preuređivanje prostora naše književnosti: menjaju se, prepliću i izjednačavaju dve funkcije pisanja – pesnička i kritička. Pored toga što se sami pisci bave kritikom, često i njihovo delo obelodanjuje uslove svog rađanja (Prust) ili čak svog odsustva (Blanšo); jedan isti jezik teži da prožme čitavu književnost i čak da zađe iza samoga sebe; tako autor može svoju knjigu da obuhvati s naličja; nema više ni pesnika ni romanopisca: postoji samo određeni način pisanja. Ali jednim komplementarnim kretanjem sada se kritičar pretvara u pisca. Naravno, želja da se bude pisac nije polaganje prava na određeni položaj, već intencija bića. Šta za nas znači to što veću slavu uživa romanopisac, pesnik, esejist ili hroničar? Pisac se ne može odrediti na osnovu uloge ili vrednosti, već samo prema izvesnoj svesti o govoru. Pisac je onaj za koga jezik predstavlja problem, onaj ko iskušava njegovu dubinu a ne njegovu instrumentalnost ili lepotu. Dakle, nastale su knjige kritika koje valja čitati na isti način kao i književna dela u pravom smislu, mada su autori tih knjiga, po svom statusu, samo kritičari a ne pisci. Ukoliko se nova kritika uopšte zasniva ne nečem stvarnom, onda to svakako nije jedinstvo njenih metoda, još manje snobizam koji je – kako se olako kaže – podržava, već je to upravo samosvojnost kritičkog čina, potvrđenog danas, daleko od alibija nauke ili ustanova, kao čina punog pisanja. Dok ih je nekad razdvajao obilato korišćen mit o ,,gordom stvaraocu i poniznom slugi, koji su obojica potrebni, svaki na svom mestu“ itd, danas se pisac i kritičar zajedno nalaze u istom teškom položaju u odnosu na isti predmet – jezik.“ (Kritika i istina, u: Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, 1979, str. 193-194) Dakle, granice između nauke, kritike i književnosti, između njihovih predmeta i njihovih jezika, postale su za Barta problematične, naročito od trenutka kad je došao do uverenja da nema nedužnog, neutralnog metajezika, u čije se mogućnosti i prednosti jedno vreme i sam uzdao. Kad je reč o predmetima kojima se Bart bavio, njihova heterogenost bitno se smanjuje kada se zna da se on nije zanimao za njihove supstance, nego za forme, odnosno za jezik. Jezik je onaj jedinstveni, tačnije rečeno, objedinjujući predmet njegovih knjiga. Zato je on mogao, na primer, da u istoj knjizi piše o Sadu, Furijeu i Lojoli, o pornografskom piscu, katoličkom svecu i socijalisti utopisti. Bart je u njima video ,,logotete“, jezikotvorce. U stvari, možda je najtačnije reći da u Bartovom delu raznovrsnost nominalnih predmeta, pluralnost metoda i kolebanja izmedu formalizacije interpretativnih jezika i prakse pisanja (,,punog pisanja“) imaju tačku konvergencije u jednom momentu, ili dva vida jednog momenta, koji se mogu označiti kao kritika jezika i odbrana književnosti. Kritika jezika kod Barta najpre obuhvata i kritiku književnog jezika i jezika kritike. Osnovni Bartov zahtev je da književnost i kritika moraju prihvatiti svoje jezičko ustrojstvo. Ivan Čolović Za književnost to znači da njenu granicu ne čine samo jezik na kome se piše (na primer, savremeni francuski), i piščev stil, koji je biološki predodređen, nego je ograničavaju i ,,vezuju“ i znaci književnosti, treća dimenzija forme, pismo. Ali ova treća dimenzija forme je i dimenzija u kojoj se javlja mogućnost slobode, mogućnost izbora ovog ili onog pisma. Tako se u vezi sa pismom postavlja pitanje odgovornosti forme, morala književnosti. Pisac ne može da piše na ,,nultom stepenu“, da izbegne znakove književnosti, ali ne treba ni da ih po svaku cenu krije; odnosno, treba da ih prihvati kao svoj izbor. On nosi masku, ali je pokazuje prstom. To je omiljena Bartova metafora iz vremena kada je formulisao ovo gledište. Drugo, prihvatajući ustrojstvo književnog jezika, pisac (a Bart misli na modernog pisca) mora prihvatiti i to da je književnost tehnika istovremenog nuđenja i uskraćivanja smisla. Samo tako književnost omogućava ,,disanje“ jezika. Evo dva odlomka koji će to osvetliti: ,,Obzorje jezika i okomitost stila u očima pisca predstavljaju nešto prirodno, jer on ne bira ni jedno ni drugo. Jezik funkcioniše kao negativnost, početna granica mogućnog, stil je nužnost koja povezuje narav pisca sa njegovim jezikom. U prvom slučaju on oseća prisnost Istorije, u drugom prisnost sopstvene prošlosti. Oba puta reč je o prirodi, to jest o jednom prisnom gibanju gde je energija samo operativna, te se u jednoj prilici koristi za popisivanje a u drugoj za preobraćanje, ali nikada za procenjivanje ili označavanje izbora. Ali svaka forma je i vrednost; otuda između jezika i stila mesto za još jednu formalnu realnost: pismo. Svaka književna forma bez razlike sadrži opšti izbor jednog tona ili, drugim rečima, jednog etosa, i upravo se tu pisac razgovetno individualizuje, jer se tu angažuje. Jezik i stil su date koje prethode čitavoj problematici izražavanja, jezik i stil su prirodni proizvodi Vremena i biološke ličnosti; ali formalni identitet pisca stvarno se ustanovljava tek izvan skupa gramatičkih normi i ustaljenih stilskih oblika, tamo gde pisanje, najpre sakupljeno i zatočeno u jednoj potpuno nedužnoj lingvističkoj prirodi, konačno postaje puni znak, izbor jednog ljudskog stava… Jezik i stil su slepe sile: pismo je čin istorijske solidarnosti.“ (Nulti stepen pisma, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 11-12) Književnost je posebno ustrojena u tom smislu što je sačinjena od jezika, to jest od građe koja već nešto znači u trenutku kad se književnost nje maša: književnost treba da se udene u jedan sistem koji joj ne pripada, ali čije je funkcionisanje ipak usmereno kao i u književnosti: na opštenje. Iz toga sledi da trvenja između jezika i književnosti čine, u neku ruku, samo biće književnosti. ,,Mislim da ovo ,,lingvističko“ ustrojstvo književnosti baca dovoljno svetlosti na etička protivurečja koja pogađaju njenu upotrebu… Svaki put kad se opisivanje ne zatvara, svaki put kad se piše na dovoljno neodređen način da bi smisao mogao da se izmakne, svaki put kada se postupa kao da svet nešto znači a ne kazuje se, šta, pisanje oslobađa jedno pitanje, potresa postoječe, nikada, međutim, ne dajući unapred oblik onome što još ne postoji, ono svetu vraća dah.“ (Književnost i značenje, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 176-177) Slično tome, jeziku kritike Bart ne zamera što se vezuje za ideološke ili filozofske postulate, nego što hoće da bude objektivan, što kritičar svoje sudove prikriva alibijima empirizma i scijentizma. Jer u kritici ,,najveći greh nije ideologija, već ćutanje kojim se ona pokriva“. Kao merilo vrednosti – namesto lažne objektivnosti – Bart ističe koherentnost i iscrpnost. To znači da je moral kritike više u vernosti sopstvenom stanovištu, u njegovom sistematskom razvijanju, nego u otkrivanju implicitne istine književne retorike. ,,U stvari, upravo priznajući da je sama tek jezik (ili, tačnije, metajezik), kritika može da bude – na protivurečan ali autentičan način – istovremeno objektivna i subjektivna, istorijska i egzistencijalna, totalitarna i liberalna. Jer, s jedne strane, kritičaru jezik kojim odabira da govori ne pada s neba, on je objektivno proizvod izvesnog istorijskog sazrevanja znanja, ideja, intelektualnih strasti, on je nužnost; a, s druge strane, svaki kritičar odabira taj nužni jezik u funkciji izvesne egzistencijalne organizacije, kao obavljanje jedne njemu svojstvene intelektualne funkcije, rad u koji on unosi svu svoju dubinu, to jest svoje izbore, svoja zadovoljstva, svoje otpore, svoje opsesije.“ (Šta je kritika?, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 166) Ova Bartova kritika jezika i, dakle, kritika književnog i kritičkog jezika, prožeta je izvesnim rnoralizmom, egzistencijalistički i marksistički nadahnutim, ali je on nastojao da je zasnuje imanentno, da je veže za formu. Otuda se u njegovom delu na nov način povezuju strukturalizam i marksizam, egnistencijalizam i formalizam. U radovima koje je objavio za poslednjih desetak godina. Bart se najviše oslanjao na jedno novo shvatanje književnosti, koje je u Francuskoj formirano pod uticajem izvesnih poststrukturalističkih mislilaca, kao što su Derida, Solers, Kristeva. Književnost je sada definisana iz perspektive teorije teksta. Temu odgovornosti forme, morala jezika, Bart sada postavlja na nov način: ,,Neki veruju da mogu nepogrešivo da odrede mesto te odgovornosti: to bi bio autor, autor u svom vremenu, svojoj istoriji, svojoj klasi. Međutim, drugo jedno mesto ostaje zagonetno i zasad izmiče svakom razjašnjenju: mesto čitanja. To zamračenje javlja se upravo u trenutku kada se najviše napada buržoaska ideologija, ali se ne postavlja pitanje sa kog mesta se govori o njoj ili protiv nje: je li to prostor izvesnog odustajanja od govora (,,ne govorimo, ne pišemo: borimo se“) ili suprotstavljanja putem govora (,,govorimo protiv kulture buržoaske klase“), pri čemu ostaje nejasno koja su obeležja tog govora, koje su njegove figure i njegovi sudovi, šta čini njegovu kulturnu pozadinu? Postupati tako kao da je protiv ideologije mogućno govoriti nedužnim jezikom, znači gajiti i dalje uverenje da jezik može da bude samo neutralno sredstvo neke moćne sadržine. U stvari, danas nema nijednog jezičkog prostora izvan buržoaske ideologije: naš jezik od nje dolazi, njoj se vraća, ostaje zatvoren u njoj. Jedini mogućni odgovor nije ni suprotstavljanje ni rušenje, već samo krađa: razdrobiti stari tekst kulture, nauke, književnosti i njegove crte razmestiti po dosad nepoznatim obrascima, onako kao što se prekraja, ukradena roba.“ (Sad, Furije, Lojola, Vuk Karadžić, 1979, str. 15-16) U Bartovom delu iz poslednjeg perioda dolazi do radikalnog suprotstavljanja jezika i književnosti. U istoriji kulture odbrana književnosti je obično isto što i odbrana jezika, jednog jezika, na primer, narodnog, simboličkog, kolokvijalnog, intelektualnog itd. Pa i u onim retkim slučajevima nezadovoljstva jezikom, odbacivanja i razbijanja jezika – recimo kod mističara ili dadaista – književnost i jezik dele istu sudbinu. Kod Barta to nije slučaj. On je u svojim poslednjim radovima književnost branio upravo od jezika. Ili, tačnije, književnost je, po Bartovom mišljenju, dragocena za nas zato što nas brani od jezika. Ovo gledište izneo je u uvodnom predavanju na Francuskom koležu, januara 1977, a tekst tog predavanja objavljen je sledeće godine u posebnoj brošuri, pod naslovom Lekcija. Ovaj kratki pregled Bartovih shvatanja jezika i književnosti završićemo jednim odlomkom iz Lekcije: ,.Neki očekuju od nas intelektualaca da u svakoj prilici radimo protiv moći; ali naša prava borba je na drugoj strani; ona je usmerena protiv moći u množini, a to nije laka borba: jer moć je ne samo mnogostruka u društvenom prostoru, nego i neprekidna u istorijskom vremenu: prognana sa jednog mesta, pojavljuje se na drugom; nikad se potpuno ne gubi: podignete li revoluciju da biste je uništili, ona će odmah oživeti, procvetati u novom poretku. Razlog te tvrdokornosti i posvudašnjosti je u tome što je moć parazit jednog transsocijalnog organizma vezanog za čitavu istoriju čoveka, a ne samo za njegovu političku istoriju. Taj objekt u koji se upisuje moć sve ljudske večnosti je jezik (language) – ili, da budem precizniji, njegov obavezni izraz – jedan jezik (La langue). Ne vidimo moć koja je u jeziku, jer zaboravljamo da je svaki jezik razvrstavanje, a da je svako razvrstavanje nasilničko: ordo u isti mah znači raspoređivanje i pretnja. Jakobson je pokazao da se jedan idiom manje određuje po onome što dozvoljava da se kaže, a više po onome što prisiljava da se kaže. U našem francuskom jeziku (ovo su grubi primeri), prisiljen sam da se najpre postavim na mesto subjekta, da zatim iskažem radnju koja će zatim biti moj atribut: ono što činim samo je posledica i sled onoga što sam; na isti način, moram uvek da biram između muškog i ženskog roda, srednji ili složeni rod su mi zabranjeni; dalje, prisiljen sam da svoj odnos prema drugome označim pribegavajući bilo zamenici ti, bilo zamenici vi: uskraćeno mi je zaobilaženje afektivnog ili socijalnog stava. Dakle, već po samoj svojoj strukturi jezik podrazumeva neizbežno otuđenje. Govoriti, a naročito pričati, nije isto što i opštiti, kako se obično misli, već je to isto što i potčinjavati… Jedan jezik, kao performanca jezika uopšte, nije ni reakcionaran ni progresivan: on je prosto fašistički, jer fašizam nije sprečavanje da se nešto kaže, nego prisiljavanje da se to kaže… U jeziku su servilnost i moć nerazmrsivo isprepleteni. Ako slobodom nazivamo ne samo snagu da sebe izbavimo od neke sile, nego naročito snagu da nikoga ne podvrgavamo sili, onda slobode može biti samo van jezika. Na žalost, ljudski jezik je bez spoljašnjosti. Iz njega se može izići samo po cenu nemogućnog… A za nas, koji nismo ni vitezovi vere ni nadljudi, ostaje samo, ako mogu reći, da varamo sa jezikom, da varamo jezik. Tu spasonasnu podvalu, to izmicanje, tu varku, koja omogužava da se jezik čuje van moći, u svetlosti stalne revolucije jezika, ja nazivam književnošću.“ (Leçon, Seuil, 1878, str. 11-16) Ivan Čolović Naslov: Lekcija : pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 7. januara 1977. godine Izdavač: Karpos Strana: 56 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 18 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-85941-24-5

Eva Zonenberg (Ewa Sonenberg), poljska pesnikinja, esejistkinja, pijanistkinja, filozofkinja rođena je 1967. u Zombkovicama u Šleskoj. U Vroclavu je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja. Studirala je i književnost. U Krakovu je završila studije filozofije i predavala kreativno pisanje. Već za prvu zbirku pesama 1995. godine dobila je prestižnu Nagradu Georg Trakl. Njene književne večeri su veoma zanimljive, često «intrigantne» i «šokantne». Na originalan način kombinuje poeziju s muzikom i fotografijom. Prevođena je na brojne evropske jezike. Nalazi se u mnogim antologijama savremene poljske poezije. Na srpskom je u obimnijim izborima objavljivana u ProFemini, Književnom magazinu, Književnom listu, Gradini, Politici, u banjalučkim Slovesima i Književniku i dr. Njena poezija nalazi se i u antologijama Moj poljski pesnički XX vek (2012) i Rečnik mlade poljske poezije (2013), kao i u dva obimna izbora poezije: Imperija suze (Beograd, Treći Trg, 2006) i Neuračunljivi (Banja Luka, Kuća poezije, 2016) u izboru i prevodu Biserke Rajčić. Objavila je sledeće pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa. Ispovesti Lindzi Kempa (1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001), Čas ushićenja (2005), Pisano na pesku (2007), Godina vatrenog zmaja (2009), Izabrane pesme (2014), Hologrami (2015) . Boraveći u Krakovu bavila se japanskom kulturom. Rezultat tog bavljenja je poema Pisma Bašu, koju zbog obimnosti nismo uvrstili u ovu zbirku. Na bavljenje Japanom usmerio ju je krakovski Muzej japanske umetnosti i tehnike Manga, koji pored izložbi organizuje razne kurseve, poput ceremonije kuvanja čaja, kaligrafije, plesa butoh, predavanja o zenu, koje je pohađala i završavala s diplomama. Za Evu Zonenberg je karakteristično i to da svoje pesme ne objavljuje hronološki već tematski, o čemu svedoče sve njene zbirke, u kojima za svaku pesmu navodi kada je nastala. Tako da u jednoj zbirci nalazimo pesme nastale u razmaku od desetak, čak petnaestak godina, mada se stilski uklapaju u datu celinu. Ako se može govoriti o slavi, stekla ju je, pre svega načinom interpretacije svoje poezije, preko veoma originalnih performansa, koji svuda nailaze na oduševljen prijem. Već duže vremena drži se slogana: Svaki čovek se rađa kao učitelj ili učenik. Ona je čas jedno čas drugo. Ne stoji u mestu kao mnogi drugi pesnici, već se „razvija“. Jer, po njoj, pisanje je izraz slobode. S tim što je u njenom slučaju izraz slobode na nivou mašte. Zbog toga nije pripadala nijednom pravcu ni grupi pesnika svoje generacije. Osim toga, ona je svojevrstan konceptualista. I pored slobode izražavanja, koju često pominje, njene pesme poseduju veoma promišljenu konstrukciju ili kako sama kaže: imaju solidne temelje. Premda joj feminizam nije stran, za sebe tvrdi da je „muški pesnik“, pre svega arhitekta, reklo bi se i postmodernista i postpostmodernista. Spada u retke pesnike koji pišu veoma duge stihove, međutim njeno muzičko i filozofsko obrazovanje pridaju im ritam, odnosno prevode se i čitaju s lakoćom, iako su metafore kojima se izražava veoma složene, zahtevaju veoma solidno poznavanje njene ličnosti, njeno obrazovanje, načine izražavanja. Biserka Rajčić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samo nekolicina zna zastrašujuću istinu - prognani naučnik sa Zemlje, buntovni vanzemaljac stanovnik umiruće planete, ljudski intuicionista rođen na Mesecu koji oseća neminovno uništenje Sunca. Oni znaju istinu - ali ko će slušati? Oni su predvideli cenu energije u izobilju - ali ko će verovati? Ovih nekoliko bića, ljudi i vanzemaljaca, drže ključ za opstanak Zemlje. Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti...

"JEDINI PROFESSIONAL PRIRUČNIK ZA WINDOWS 2000 KOJI VAM JE POTREBAN. Windows NT Radna Stanica Do Kraja, Marka Minasija, dugo je bio prirodni parnjak knjizi NT Server Do Kraja. Sada, Windows 2000 Professional Do Kraja nastavlja ovu tradiciju, dajući vam sve koncepcijske i praktične informacije koje su vam potrebne da izvučete najviše iz Microsoftovog najnovijeg operativnog sistema. Ovo je primarni izvor informacija za svakog ko instalira, konfiguriše i administrira Windows 2000 Professional, bilo kao deo velikih mreža, za kućnu ili upotrebu u malim preduzećima. Možete se osloniti na to da ćete u ovoj knjizi naći jasna i sigurna uputstva za stotine različitih tehnika koje će i vas i vašu radnu stanicu učiniti produktivnijim. Kompletni vodič za instaliranje, konfigurisanje, i administriranje Windows-a 2000 Professional. Mark Minasi, vodeći stručnjak za NT/Windows 2000 vam omogućava brzi prelazak na najnoviji operativni sistem Microsoft-a. Naučite da koristite karakteristike faksa u Windows-u 2000, novi fajl sistem, Management Console i još mnogo toga. Ovo izdanje se završava odeljkom za Otklanjanje problema, koji je od neprocenjive važnosti, a pisan je od strane jednog od najvećih Microsoftovih stručnjaka za ovu oblast. Ukoliko pozovete Microsoftovu tehničku službu za pitanjem vezanim za Windows NT, za pomoć vam mogu naplatiti čak $200 za samo JEDAN problem – zato koristite ovu knjigu i uštedećete sebi dosta novca. * Razumevanje novih osobina u Windows 2000 Professional * Instaliranje Windows 2000 Professional * Razumevanje arhitekture Windows 2000 Professional * Konfigurisanje za mrežni ili samostalni rad. * Uređivanje Desktopa i drugih delova * Korićšenje Upravljačke konzole * Povezivaje na Internet * Primena sigurnosne strategije * Istaliranje i pokretanje aplikacija * Korišćenje fajl sistema * Postavljanje štampača * Korišćenje Korisnih Alatki (Accessories) uključenih u Windows2000Professional * Povezivanje na Novell NetWare mreže * Podešavanja udaljenog pristupa. * Slanje faksova korišćenjem Windows 2000 Professional faks alatke * Podešavanje Windows 2000 Professional za slanje i primanje e-maila * Korišćenje administrativnih i dijagnostičkih alatki. * Otklanjanje problema na vašoj instalaciji Ako vam je bitno da obezbedite gladak prelaz na najnoviju verziju Windows-a, ova knjiga vam to omogućava. Upoznaje vas sa arhitekturom Windows 2000 i svim novim osobinama , otkriva tajne konfigurisanja i optimizacije tako da vaša mreža ili radna stranica besprekorno funkcionišu, i uči tehnikama za otklanjanje problema. Teško je najbrojati šta sve možete postići koristeći ova “korak po korak” uputstva od strane najkompetentnijeg stručnjaka za Windows 2000/NT. Prava rešenja za izazove u realnom radu Ako vam je bitno da obezbedite gladak prelaz na najnoviju verziju Windows-a, ova knjiga vam to omogućava. Upoznaje vas sa arhitekturom Windows 2000 i svim novim osobinama , otkriva tajne konfigurisanja i optimizacije tako da vaša mreža ili radna stranica besprekorno funkcionišu, i uči tehnikama za otklanjanje problema. Teško je najbrojati šta sve možete postići koristeći ova “korak po korak” uputstva od strane najkompetentnijeg stručnjaka za Windows 2000/NT. Sveobuhvatno pokrivanje Windows 2000 Professional-uključuje sve što je potrebno da znate za bezbolan prelazak sa Windows-a 98 ili NT Radne Stanice * Nezamenljivi priručnik za NT administratore, MCSE kandidate, poslovne i kućne korisnike. * Mnoštvo ekskluzivnih saveta i trikova vodećih autoriteta za Windows. O autorima Mark Minasi, MCSE, je poznat u svetu kao jedan od najvećih stručnjaka za NT. Predaje NT u petnaest zemalja, često je viđen kao govornik na konferencijama o NT-u, regularni je predlagač novih koncepata na NT Wizards i NT Professionals konferencijama. Takođe, on je i autor triju popularnih kolumni u Windows NT Magazine, kao i ""Eye on the Entrprise"", u japanskom Nikkei NT magazinu. Njegova firma, MR&D je podučavala desetine hiljada ljudi da kreira i pokreće NT mreže. Među osam njegovih Sybex knjiga su i NT Server Do Kraja, Windows 2000 Server Do Kraja, i Kompletna nadgradnja PC-a i vodič za održavanje, koja je prodata u više od milion primeraka i prevedena na dvanaest jezika. Todd Phillips je iskusni nastavnik, specijalista za Microsoft BackOffice proizvode i koautor knjige Windows NT Radna Stanica 4 Do Kraja. On je bivši Microsoftov inženjer za podršku i konsultant, a sada u sopstvenoj kompaniji predaje MCSE kurseve, i pruža savetodavne usluge u Severozapadnom Pacifiku. Kako da… Vidi Poglavlje * Se odlučim između Windows-a 9x i Windows-a 2000? Poglavlje 1 * Pokrećem programe? Poglavlje 2 * Se prebacim iz jednog prozora u drugi? Poglavlje 2 * Udružim fajlove? Poglavlje 2 * Pronađem programe? Poglavlje 2 * Instaliram programe? Poglavlje 2 * Uklonim programe? Poglavlje 2 * Pokrećem programe u Dual-Boot Setup-ima? Poglavlje 2 * Koristim Start Meni? Poglavlje 3 * Koristim Explorer? Poglavlje 3 * Koristim menije u Exploreru? Poglavlje 3 * Organizujem fajlove i fascikle? Poglavlje 3 * Koristim Profile? Poglavlje 3 * Koristim liste svojstava? Poglavlje 4 * Pristupim Control Panelu? Poglavlje 5 * Koristim opcije za olakšani pristup? Poglavlje 5 * Konfigurišem komandni prompt? Poglavlje 5 * Postavim vreme i datum? Poglavlje 5 * Podesim displej? Poglavlje 5 * Podesim miša? Poglavlje 5 * Dodam štampač? Poglavlje 6 * Delim štampač? Poglavlje 6 * Prilagodim štampač mojim potrebama? Poglavlje 6 * Odštampam dokument? Poglavlje 6 * Štampam u fajl? Poglavlje 6 * Otkrijem i otklonim grešku na štampaču? Poglavlje 6 * Instaliram Multimedijalni hardver? Poglavlje 7 * Koristim Multimedijalne alatke? Poglavlje 7 * Koristim Clipboard? Poglavlje 8 * Koristim Clipboard Viewer? Poglavlje 8 * Koristim ClipBook? Poglavlje 8 * Koristim povezivanje i umetanje objekata? Poglavlje 8 * Kreiram dokumente u WordPad-u? Poglavlje 9 * Radim sa Paint-om? Poglavlje 10 * Koristim Notepad? Poglavlje 11 * Koristim Character Map? Poglavlje 11 * Koristim Imaging? Poglavlje 11 * Instaliram modem? Poglavlje 12 * Koristim Phone Dialer? Poglavlje 12 * Koristim Outlook Express? Poglavlje 13 * Pošaljem faks? Poglavlje 14 * Postavim HyperTerminal vezu? Poglavlje 15 * Izaberem postavke za komunikaciju? Poglavlje 15 * Šaljem i primam podatke u HyperTerminal-u? Poglavlje 15 * Se povežem na Internet preko modema? Poglavlje 16 * Koristim Internet Explorer? Poglavlje 16 * Koristim listu kompatibilnosti hardvera? Poglavlje 17 * Pristupim fajlu? Poglavlje 19 * Kreiram korisnički nalog? Poglavlje 19 * Postavim dozvole? Poglavlje 19 * Instaliram Windows 2000? Poglavlje 20 * Instaliram Windows 2000 na mreži? Poglavlje 20 * Koristim Setup Manager? Poglavlje 20 * Promenim ime mog računara? Poglavlje 20 * Popravim Windows 2000? Poglavlje 20 * Radim u Dual Boot-u Windows-a 2000? Poglavlje 20 * Instaliram fontove? Poglavlje 20 * Radim sa Registry-jem? Poglavlje 21 * Bekapujem i obnavljam Registry? Poglavlje 21 * Delim fajlove u mreži? Poglavlje 24 * Postavim dozvole za deljenje resursa? Poglavlje 24 * Instaliram Protokole? Poglavlje 24 * Instaliram mrežne servise? Poglavlje 24 * Pretražujem mrežu? Poglavlje 24 * Koristim mrežne resurse? Poglavlje 24 * Povežem na NetWare mrežu? Poglavlje 25 * Koristim Remote Access Service (RAS)? Poglavlje 26 * Instaliram Dial-Up Networking? Poglavlje 26 * Instaliram PCMCIA adaptere? Poglavlje 27 * Izvršavam DOS programe? Poglavlje 28 * Izbegnem padove Windows-a 2000? Poglavlje 29 * Ponovo postavim konfiguraciju? Poglavlje 29 * Koristim backup? Poglavlje 30 * Koristim Disk Administratora? Poglavlje 30 * Koristim Event Viewer? Poglavlje 30 * Koristim performanse monitora? Poglavlje 30 * Koristim Task Manager? Poglavlje 30 * Primenim Servisni paket? Poglavlje 32 "

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Napisana tokom zime 1929-30 i njegovo poslednje veliko delo, Apokalipsa je Lorensova radikalna kritika političkih, verskih i društvenih struktura koje su oblikovale zapadnu civilizaciju. Po njegovom mišljenju, stalni sukob unutar čoveka, u kojem se emocije, instinkt i čula bore sa intelektom i razumom, rezultirao je sve većim otuđenjem društva od prirodnog sveta. Ipak, Lorensovo verovanje u moć čovečanstva da povrati maštovite i duhovne vrednosti koje same mogu revitalizovati naš svet takođe čini Apokalipsu moćnom izjavom nade. Predstavljajući svoja razmišljanja o psihologiji, nauci, politici, umetnosti, Bogu i čoveku, uključujući žestok protest protiv hrišćanstva, Apokalipsa je poslednji Lorensov testament, njegov poslednji pokušaj da prenese svoju viziju čoveka i kosmosa. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cosak malo spaljen, soatlo sve uredno. Nije zahvacen tekst. Priča o samouništavajućem poniranju europske žene u spletke, strasti i poganske rituale Meksika. Lawrenceov očaravajući i uznemirujući roman iz 1926. njegovo je veliko djelo političke mašte. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Općenito smatran najvećim romanom D. H. Lawrencea, Zaljubljene žene je i lucidan prikaz engleskog društva prije Prvog svjetskog rata i briljantno evociranje neumoljive moći ljudske žudnje. Zaljubljene žene nastavljaju tamo gdje je Duga stala, s trećom generacijom Brangwen: Ursula Brangwen, sada učiteljica u Beldoveru, rudarskom gradu u Midlandsu, i njezina sestra Gudrun, koja se vratila iz umjetničke škole u Londonu. Fokus romana prvenstveno je na njihovim odnosima, Ursulinom s Rupertom Birkinom, školskim inspektorom, i Gudruninom s industrijalcem Geraldom Crichom, a kasnije i s kiparom Loerkeom. Suštinski modernistički, Zaljubljene žene jedno je od Lawrenceovih najneobičnijih, najinovativnijih i najuznemirujućih djela. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Bila je drska seronja.` `Nije. I bila je lijepa, zar ne?` `Nisam gledao... I reci svojim curama, sine moj, da kad trče za tobom, neka ne dođu i traže tvoju majku za tebe - reci im to - drske prtljage koje srećeš na satovima plesa ` Brak Gertrude i Waltera Morela postao je bojno polje. Odbojna od svog neobrazovanog i ponekad nasilnog muža, delikatna Gertrude posvećuje život svojoj djeci, posebno svojim sinovima, Williamu i Paulu - odlučna da neće slijediti svog oca u radu u rudnicima ugljena. Ali sukob je izbježan kada Paul pokušava pobjeći majčinom zagušljivom stisku kroz odnose sa ženama svojih godina. Smješten u Lawrenceov rodni Nottinghamshire, Sinovi i ljubavnici vrlo su autobiografski i uvjerljiv prikaz djetinjstva, mladosti i sukoba generacija. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.