Na prodaju audio kursevi stranog jezika, u ponudi su: slika 1: holandski - knjiga + 2 cd-a madjarski - knjiga + 2 cd-a norveski - knjiga + 2 cd-a ruski - knjiga + 2 cd-a turski - knjiga + 2 cd-a poljski - knjiga + 2 cd-a francuski - knjiga + 2 cd-a grcki - knjiga + 2 cd-a gore navedeni recnici su po 2100 dinara. Slika 2: italijansko-srpski recnik i prevodilac: italiano contact tools 3 1900 rsd. Špansko-srpski, srpsko-španski rečnik 1400 rsd. Holandsko - srpski, srpsko - holandski 720 rsd. Poljsko - srpski, srpsko - poljski 720 rsd. Portugalsko - srpski, srpsko - portugalski 720 rsd. Francusko - srpski, srpsko - francuski 1400 rsd. English for the kids 1200 rsd. Srpsko - ruski, rusko - srpski 1401 rsd. Englesko - srpski, srpsko - engleski 1400 rsd. Norvesko - srpski, srpsko - norveski 720 rsd. Italijansko - srpski, srpsko - italijanski 720 rsd. Latinsko - srpski, srpsko - latinski 720 rsd. Posto predmete prodajem u ime druge osobe, nju mozete kontaktirati (pozivom ili sms-om).

Učenici osnovnih i srednjih škola i polaznici svih nivoa kurseva uz ovaj rečnik mogu usavršiti svoje znanje engleskog jezika. Fond reči obuhvata savremeni govorni engleski jezik. Odrednice su izložene abecednim redom, a uz svaku je navedeno gramatičko određenje i eventualne specifičnosti. Kao poseban prilog ovaj dvojezični rečnik sadrži i kratak pregled gramatike, koji obuhvata osnovna gramatička pravila, listu nepravilnih glagola i popis najčešćih skraćenica engleskog govornog područja. Format: 14,5 x 10,5 cm Broj strana: 489 Povez knjige: Tvrdi povez - šiven

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iako se mnogima Zen čini suviše zagonetan, neuhvativ i pun protivrečnosti, ipak je on u suštini jednostavna disciplina i učenje: „Čini dobro, izbegavaj zlo, pročisti svoje srce, to je Budin put“. Na prvi pogled ovo je učenje detinje jednostavno. Ali u njemu, kao i u Zen budizmu u širem smislu iskristalisale su se tradicije triju velikih naroda i kultura: Indije, Kine i Japana. Zen je cvet tradicije dalekog istoka. Potekao je iz indijskog budizma, osvežen kineskim taoizmom, donekle prožet humanističkim vrlinama kineskog konfucijanizma, preobražen praktičnim i ovozemaljskim duhom Kineza, a zatim utkan u tkivo japanskog naroda, poznatog po sposobnostima da usvoji strane tradicije, stvaralački ih preradi i stvori nove plodove koji nadmašuju originalne izvore. Dejan Razić Čovek je deo svemira, samo treba da sazna kako da u njemu nađe svoje mesto Svaka situacija u životu samo je jedna od karika u beskrajnom krugu uzroka i posledica, uče nas poznavaoci zena, neobičnog načina razmišljanja, teorije, učenja, koje izbegava sve čvrste definicije i najkraće može da se prikaže kao “Put ka večnom skladu, prirodnosti i spontanosti”. Zen je način za prihvatanje univerzalnosti svega, shvatanja da smo deo prirode koja nas okružuje, ali istovremeno i saznanja da je sve oko nas samo iluzija. Zen nas uči da odbacimo sve predrasude, pojmove dobra i zla, pravog i krivog, uzvišenog i niskog, zasluženog i nezasluženog. Čajna ceremonija, uređenje vrtova, poezija, slikarstvo, bile su delatnosti u kojima su najveći umetnici bili istovremeno i sveštenici zena. Zen budizam je kao svoju filozofiju prihvatila japanska klasa samuraja, primenjujući zen u veštinama borenja, isto onako kao i u umetnosti. Sinolog i japanolog Dejan Razić (1935 – 1986) bio je pokretač izučavanja kineskog i japanskog jezika i kulture u Jugoslaviji i utemeljivač odseka za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rodio se u Kanjiži, školovao u Beogradu, a već u dvadesetoj godini nastavio studije prvo u Londonu, a kasnije u Sidneju u Australiji. Kao australijski postdiplomac studirao je na univerzitetu Vaseda u Tokiju od 1964. do 1966. godine, gde je pohađao predavanja iz savremene japanske književnosti i istorije japanske drame. Magistrirao je 1967. u Sidneju i radio kao lektor i predavač japanskog i kineskog jezika na univerzitetima u Sidneju I Brizbejnu. U Beograd se vratio 1971. godine, a već u februaru 1972. godine počeo sa predavanjima na kursevima kineskog i japanskog jezika na Kolarčevom narodnom univerzitetu, prvim stalnim kursevima ovih orijentalnih jezika u Jugoslaviji. Od 1974. godine, kada su osnovani lektorati za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, postao je predavač na njima i tako pokretač ovih grana orijentalnih nauka kod nas. Doktorirao je 1982. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom „Naturalizam u savremenoj japanskoj književnosti“. Preveo je nekoliko romana, više desetina pripovedaka, stotinak pesama, nekoliko drama, eseja i drugih književnih tekstova sa japanskog jezika. Napisao je nekoliko knjiga, eseja i mnogo tekstova u časopisima o japanskoj i kineskoj književnosti i ovim orijentalnim jezicima. Uprkos ranoj smrti, u pedeset prvoj godini života, i dalje je kod nas neprevaziđen po obimu i kvalitetu prevoda i radova o kulturi Japana i Kine.

Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva englesko-srpski Lepo očuvana, nema pisanja Autor:: Vera Vesković-Albulj Žanrovi:: Rečnici Izdavač:: Žarko Albulj Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 532 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: A5 Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva (englesko-srpski) autorke Vere Vesković-Albulj obuhvata preko 14.000 odrednica, poređanih po abecednom redu, kao i skraćenice i akronime koji su dati uz odrednice koje označavaju. Recenzenti su prof. dr Jovan Popesku, prof. dr Anđelka Ignjačević i mr Thomas Shillinglaw. Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva je obima 532 strane, u A5 formatu, na ofsetnoj 120g hartiji, šiveno koncem, sa tvrdim, višebojnim koricama i broširano izdanje na ofsetnoj 80g hartiji, lepljeno, sa mekim višebojnim koricama. Rečnik takođe sadrži i dva dodatka: Međunarodna radio abeceda i Sve države sveta (sa glavnim gradovima, zvaničnim jezikom i valutama, kao i zvaničnim nazivom na srpskom jeziku). Kao poseban dodatak, dipl. inž. Ana Ž. Damnjanović sastavila je Leksikon najčešće korišćenih termina u oblasti bezbednosti hrane u želji da približi korisnicima u ugostiteljstvu i hotelijerstvu ovu značajnu, sada veoma aktuelnu oblast. Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva je namenjen turističkim poslenicima, zaposlenima u ugostiteljstvu i hotelijerstvu, prevodiocima, polaznicima stručnih kurseva, studentima, kao i turistima &ndash bivšim, sadašnjim i budućim.

Prvo izdanje, s posvetom i potpisom Nikole Miloševića. Veoma dobro očivano! Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Antropološki eseji / Nikola Milošević Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1964 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 325 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 7 (Broš.) Predmetne odrednice Književnost – Esejistika SADRŽAJ Filozofija i neuroza u Zabeleškama iz podzemlja Alber Kami između lucidnosti i nostalgije za apsolutnim Volja za moć u delu Albera Kamija Antropološki problem u Tolstojevom romanu Rat i mir Psihološki vid Oblomovštine Don Kihot i nihilizam Antropološki vid Andrićevog književnog stvaralaštva Pojam alibija u umetnosti Ogled iz antropologije Jedan teorijski osvrt na moje antropološke eseje Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija - ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG48

Kratki roman Andreja Bitova (1937), modernog klasika ruske književnosti, jednog od vodećih savremenih ruskih pisaca, autora slavnog romana Puškinski dom. U romanu Čovek u pejzažu Bitov se još jednom pokazuje kao vrhunski majstor jezika. Junaci ovog romana neprestano čežnu za prostorima i pejzažima u viđenim i doživljenim slikama, u umetnosti, ali, pre svega, u stvarnom iskustvu. Pripovedajući o pejzažu viđenih slika i o prostoru ljudskog života, Bitov izvodi pred nas nesvakidašnje junake koji i u nemogućim situacijama pokušavaju da osmisli vlastiti život, a čak i među ruševinama nastoje da nazru horizont beskrajnog prostora. Andrej Bitov (1937), moderni klasik ruske književnosti. Jedan od najprevođenijih savremenih ruskih pisaca. Završio studije geologije na Rudarskom institutu i Više kurseve za scenariste i režisere. Najvažnije knjige: Velika kugla (1963), Tako dugo detinjstvo (1965), Predeo s letnjikovcima (1967), Apotekarsko ostrvo (1968), Putovanje prijatelju iz detinjstva (1968), Sedam putovanja (1976), Čovekovi dani (1976), Puškinski dom (1978), Gruzijski album (1985), Knjiga putovanja (1986), Čovek u pejzažu (1988), Odlazeći monasi (1990), Probudili smo se u nepoznatoj zemlji (1991), Iščekivanje majmuna (1993), Oglašeni (1995), Autorova prva knjiga (1996), Novi Guliver (1997), Razložna ljubomora (1998), Neizbežnost nenapisanog (1998-1999), Sahrana lekara (1999), Knjiga putovanja po imperiji (2000), Peta dimenzija (2002), Putovanje iz Rusije (2003), Preprodavac simetrije (2008). Autor je slavnog romana Puškinski dom koji je preveden na većinu evropskih jezika, a u Francuskoj je svojevremeno dobio Nagradu za najbolju stranu knjigu godine. Među nagradama koje je dobio nalaze se i najvažnije ruske književne nagrade: „Andrej Beli“ i „Velika knjiga“. Jedan je od četiri osnivača samizdatskog almanaha Metropol (1979), zbog čega u Sovjetskom Savezu nije objavljivan do 1986. godine. Bio je među osnivačima Ruskog PEN centra (1988), čiji je predsednik od 1991. godine. Počasni je član Ruske akademije umetnosti.

Naslov: Sa pašnjaka do naučenjaka Autor: Mihajlo I. Pupin Izdavač: Beograd : Narodna knjiga ; Novi Sad : Matica srpska Pismo: latinica Br. strana: 318 Format: 22,5 cm Povez: tvrdi, zlatotisk, zaštitni omot Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`, i odlično su povezani međusobno i sa koricama; zaštitni omot je pohaban po slobodnim ivicama ali je odlično sačuvao korice. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%B0_%D0%BF%D0%B0%D1%88%D1%9A%D0%B0%D0%BA%D0%B0_%D0%B4%D0%BE_%D0%BD%D0%B0%D1%83%D1%87%D0%B5%D1%9A%D0%B0%D0%BA%D0%B0 Sa pašnjaka do naučenjaka je autobiografija Mihajla Pupina Idvorskog (1854−1935), srpskog i američkog naučnika. Objavljena je pod nazivom From Immigrant to Inventor 1923. godine u Njujorku, a prvo srpsko izdanje, pod nazivom Sa pašnjaka do naučenjaka objavljeno je 1929. godine, u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. 1924. godine autor je dobio Pulicerovu nagradu za ovo delo. Mihajlo Pupin je rođen 1854. godine, u banatskom selu Idvor, danas opština Kovačica. Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u svom rodnom mestu, Pančevu i Pragu, odakle 1874. godine odlazi za Ameriku. Nakon pet godina fizičkog rada, učenja jezika, pohađanja kurseva, upisao je studije i diplomirao 1883. godine na univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Studirao je i na Univerzitetu Kembridž i na Univerzitetu u Berlinu, gde je doktorirao 1889. iz oblasti fizičke hemije. Predavao je elektrotehniku na Univerzitetu Kolumbija, a objavio je brojne tehničke izveštaje, članke i 34 patenta.

Korice malo iskrzane na vrhu rikne i reparirane, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Uroševiḱ, Vlada Naslov Noćni fijaker / Vlada Urošević ; [preveo s makedonskog Tomislav Stojanović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina [1975] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Radnički univerzitet `Radivoj Ćirpanov`, [1975] (Bački Petrovac : Kultura) Fizički opis 182 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Tomislav Zbirka Kairos. Proza (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Noќniot pajton / Vlada Uroševiќ. Vlada Urošević (1934, Skoplje), pesnik, prozni autor, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Član Makedonske akademije nauka i umetnosti, Evropske pesničke akademije (Luksemburg) i Slovenske akademije književnosti i umetnosti (Varna); spoljni član SANU (Beograd) i dopisni član akademije „Malarme“ (Pariz). Kao redovni profesor Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“ u Skoplju držao je kurseve iz istorije evropske književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Objavio je desetak zbirki poezije, kao i više dela iz drugih žanrova: pet knjiga priča, šest romana, sedam knjiga kritika i eseja, dve knjige putopisa, dve knjige iz oblasti slikarstva, desetak antologija. Značajnija dela: zbirke pesama Letnja kiša (1967), Hipnopolis (1986), Panična planeta (1989), Tajno zlato (2016); romani Divlja liga (2000) Zmajeva nevesta (2008), Madžun (2018); kratke priče Znaci (1969), mikropriče Sedma strana kocke (2010); kritike i eseji Suvremenici (Vrsnici, 1971), Astrolab (2000); putopisni zapisi Priče iz Pariza (1997). Jedini je makedonski pesnik koji je dobio tri puta Nagradu „Braća Miladinovci“ za najbolju pesničku knjigu na Struškim večerima poezije. Osim više domaćih, nosilac je i nekoliko inostranih priznanja: Nagrade izdavačke kuće „Nolit“ (Beograd), Nagrade „Halide Edip Adivar“ turskog PEN centra, nagrade „Veliko leteće pero“ na međunarodnom pesničkom festivalu Slovenski zagrljaj (Varna), Zlatni vitez (Rusija)... Preveo je većinu velikih francuskih pesnika devetnaestog i dvadesetog veka na makedonski jezik. MG54 (L)

Odlično očuvano! Autor - osoba Bucay, Jorge, 1949- = Bukaj, Horhe, 1949- Naslov Priče za razmišljanje : [priče za uspavljivanje dece i buđenje odraslih] / Horhe Bukaj ; [preveo sa španskog Dalibor Soldatić] Jedinstveni naslov Cuentos para pensar. srpski jezik Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Pirot : Pi-press, 2011 (Pirot : Pi-press) Fizički opis 189 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Soldatić, Dalibor (broš.) Napomene Prevod dela: Cuentos para pensar / Jorge Bucay Autorova slika Tiraž 2.000 O autoru: str. [191]. Ovo je zbirka priča, u kojima se istražuju jednostavni, a ipak duboki aspekti života, različite strane ljudske prirode, i upoznaju ljudske slabosti i vrline. Osnovne teme su ljubav, mržnja, prijateljstvo, zavisnost od drugih i nemogućnost da živimo bez njih. Neke od ovih priča događaju se svakodnevno, a druge su plod piščeve mašte i kreativnosti. Ispričane su u stilu bajki, sa zanimljivim zapletima i neočekivanim, često duhovitim, raspletima. Autoru nije cilj da podučava, niti da daje lekcije i gotove odgovore na životne dileme, već da podstakne na razmišljanje. Između redova, u duhu i atmosferi svake priče skriveno je njeno značenje, koje sami otkrivamo ako se zamislimo. Jer, mudrost se postiže samo kada se pređe trnovit put upoznavanja sebe. Pričajući ove priče, Horhe Bukaj stvara za nas magiju: čitanje je zabavno i lako, i skoro neosetno stižemo do dubokog uvida u ljudsku prirodu i svoju sopstvenu suštinu. Horhe Bukaj, psihijatar, geštalt-psihoterapeut i pisac, rođen je 1949. godine u Buenos Ajresu, a živi i radi na relaciji Argentina – Meksiko – Španija. Jedna je od onih ličnosti koje su srećne što su „same izgradile sebe” i tvrdi da mu je pravi univerzitet bio sam život. Počeo je da radi kao trinaestogodišnjak i bavio se raznim profesijama: bio je prodavac, taksista, agent osiguranja, klovn, učitelj, umetnik... Diplomirao je medicinu na Univerzitetu u Buenos Ajresu, specijalizovao psihijatriju i geštalt terapiju u Argentini, Čileu i SAD. Radi kao psihoterapeut i predavač na univerzitetu u Buenos Ajresu. Voditelj je brojnih grupnih terapija, kao i kurseva, seminara i naučnih konferencija iz oblasti psihologije svakodnevnog života širom sveta. Urednik je časopisa „Mente Sana” (Zdrav duh). Svoje zanimanje definiše kao „profesionalni pomagač”. Njegove knjige iz oblasti psihologije i beletristike, prevedene na više od 20 jezika, vrlo brzo su postale bestseleri svuda u svetu. Kao pisac, nastoji da svet reči učini vrednim terapeutskim sredstvom, održavajući pri tom veliki smisao za humor. Tečnom naracijom kreće se u okviru terapeutskog iskustva, ne štedeći simbolička sredstva za ilustrovanje koncepata. Do sada je objavio 26 naslova i dobio dve književne nagrade. Oženjen je i ima dvoje dece. MG67 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Četiri muškarca i žena su svedeni na mikroskopski deo svoje prvobitne veličine, poslati u minijaturizovanoj atomskoj podmornici kroz karotidnu arteriju umirućeg čoveka da unište krvni ugrušak u njegovom mozgu. Ako ne uspeju, ceo svet će biti osuđen na propast. Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti...

Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Dostojevski kao mislilac / Nikola Milošević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beletra, 1990 Fizički opis 383 str. ; 21 cm (broš.) Predmetne odrednice Dostoevskij, Fedor Mihajlovič, 1821-1881 – Filozofija Posveta na predlistu, inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija – ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG59 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samo nekolicina zna zastrašujuću istinu - prognani naučnik sa Zemlje, buntovni vanzemaljac stanovnik umiruće planete, ljudski intuicionista rođen na Mesecu koji oseća neminovno uništenje Sunca. Oni znaju istinu - ali ko će slušati? Oni su predvideli cenu energije u izobilju - ali ko će verovati? Ovih nekoliko bića, ljudi i vanzemaljaca, drže ključ za opstanak Zemlje. Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti...

Исак Асимов: ОБЛУТАК НА НЕБУ Издавач: SPHERE BOOKS, Лондон, 1978.фод. Меки повез, 186 страна, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ `Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године, населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године. Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот. Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације. Биографија Младост Асимови родитељи су били Ана Рејчел и Џуда Асимов, млинари јеврејског порекла. Исак је добио име по мајчином оцу Исаку Берману. Када је рођен, његова породица је живела у Петровичима код Климовича у данашој Смоленској области у Русији. Као беба 1921. године Исак Асимов и још 16 деце у Петровичима су добили упалу оба плућна крила и само је он преживео. Имао је млађу сестру Марцију (17. јун 1922.- 2. април 2011) и млађег брата Стенлија (25. јул 1929. -16. август 1995), који је био потпредседник Њујорк Њуздеја. Са породицом се преселио у САД 3. фебруара 1923, када је имао три године. С обзиром да су његови родитељи увек говорили хебрејским и енглеским језиком, никад није научио руски језик, али је и даље течно говорио на хебрејском као и на енглеском. Сам је научио да чита у својој петој години, а у школу је пошао годину дана раније пошто му је мајка лажирала датум рођења. Постао је амерички држављанин 1928. године, када је имао осам година. Породица Асимов је држала продавницу слаткиша са новинама и магазинима, што је Исак означио кључним за љубав према писаној речи. Образовање и каријера Асимов је похађао државне школе у Њујорку са 5 година, укључујући Мушку гимназију у Бруклину. Дипломирао је са 15 година и започео је студирање на Градском колеџу у Њујорку. Након одређеног времена, прихватио је стипендију Колумбија Универзитета за младе Јевреје и прешао на Сет Лоу Јуниор Факултет, Колумбија Универзитета. Асимов је после првог семестра са зоологије прешао на хемију, пошто није прихватао `експерименте на мачкама `. После затварања Сет Лоу колеџа, своје испите је завршио у склопу универзитетских курсева (касније Колумбијски универзитет општих студија) 1938. Након два круга одбијања од стране медицинских школа, 1939. године, Асимов се пријавио на дипломски програм хемије у Колумбији. У почетку одбачен и потом прихваћен само на пробној основи, завршио је мастер студије хемије 1941. године, а 1948. године стекао је докторат из биохемије. У периоду између стицања ова два признања, Асимов је провео три године током Другог светског рата радећи као цивилни хемичар на експерименталној постаји морнаричког ваздухопловства у Филаделфији, живећи у делу Волнут Хил у западној Филаделфији од 1942. до 1945. године. По завршетку доктората, Асимов се запослио на Медицинском факултету у Бостону 1949. године са платом од 5.000 долара (еквивалентно 51.510 долара у 2017. години). Међутим, до 1952. године, он је зарадио више новца као писац него на универзитету, па је на крају престао да ради на истраживању, ограничавајући своју универзитетску улогу на предавање студентима. Године 1955. године је унапређен у ванредног професора, а 1979. године универзитет је похвалио његово писање промовишући га у редовног професора биохемије. Лични живот Асимов је оженио Гертруду Блугерман (1917, Торонто, Канада — 1990, Бостон, САД) 26. јула 1942. године, коју је упознао на слепом састанку исте године. Пар је живео у стану у западној Филаделфији, док је Асимов био запослен у Филаделфијској морнарици са два сарадника (Роберт А. Хеинлеин и Л. Спраг де Камп). За време рата Гертруда се вратила у Бруклун, где се Исак доселио 1946. године. На лето 1948. године преселили су се на Мехтену да би се маја 1949. пребацили у Бостон, а затим у оближње предграђе Сомервил у јулу 1949, те Волтхему у мају 1951, и на крају Вест Њутону 1956. Имали су двоје деце, Давида (рођен 1951) и Робина Јоана (рођен 1955. године). Исак и Гертруда су се раздвојили 1970. а Асимов се преселио назад у Њујорк, овог пута на Западну страну Менхетна, где је живео до краја живота. Пошто се развео 1973, његова друга жена постала је писац, психијатар и психианалитичар Џенет Опал Џепсон. Асимов је био клаустрофил: уживао је у малим, затвореним просторима. Поседовао је штанд у подземној станици у Њујорку у коме је волео да чита књиге уз звук возова. Асимов је описао Карла Сајгана као једног од двоје људи које је упознао и чији је интелект надмашио његов. Други, тврди он, био је стручњак за рачунарске науке и вештачку интелигенцију Марвин Мински. Године 1984, Америчка хуманистичка асоцијација (АХА) га је именовала Хуманистом године. Болест и смрт Године 1977. Асимов је претрпео срчани удар. Умро је од сиде, јер је 1983. године био заражен вирусом ХИВ-а преко трансфузије коју је добио док је био на операцији срца. Та чињеница је објављена тек десет година после његове смрти. Књижевни рад Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе: 0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству. 1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом. 2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом. 3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом. Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године. Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.[ Цитати „Живот је угодан. Смрт је мирна. Прелаз је тај који нас брине.” „Никад немој дозволити да ти осећај морала засмета да учиниш оно што је исправно.” „Не бојим се рачунара, бојим се њихове одсутности.” „Свакакве се рачунарске грешке појављују. Били бисте изненађени бројем лекара који тврде да лече мушке труднице.” „Ја не читам брзо, ја брзо разумем.” „Не верујем у живот после смрти зато што не морам провести цели живот бојећи се пакла или још горе — раја. Ма каква год је мучења била у паклу, мислим да би до сада у рају била много гора.” „Пишем због истог разлога због којег и дишем — да то не чиним, умро бих.” „Они људи који мисле да знају све велики су гњаватори нама који стварно све знамо.” „Када некога увредимо, назовемо га животињом. Окрутније би било намерно га назвати човеком.” „Лоша идеја добро написана ће бити боље прихваћена од лоше написане али добре идеје.” „Насиље је последње уточиште неспособних.” Библиографија Циклус о роботима Челичне пећине (The Caves of Steel) (1954) Сабрани роботи (The complete robot) (1982) Голо Сунце (The Naked Sun) (1957) Роботи зоре (The Robots of Dawn) (1983) Роботи и Царство (Robots and Empire) (1985) Позитронски човек (The Positronic Man) (1992) - заједно са Робертом Силвербергом Циклус о Царству Слепа улица (Blind alley) (1945) Шљунак на небу (Pebble in the Sky) (1950) Звезде, прах небески (The Stars, Like Dust) (1951) Свемирске струје (The Currents of Space) (1952) Циклус о Задужбини Задужбина (Foundation) (1951) Задужбина и Царство (Foundation and Empire) (1952) Друга Задужбина (Second Foundation) (1953) На рубу Задужбине (Foundation`s Edge) (1982) Задужбина и Земља (Foundation and Earth) (1986) Прелудијум за Задужбину (Prelude to Foundation) (1988) У сусрет Задужбини (Forward the Foundation) (1991) Романи ван циклуса Ја, робот (I, Robot) (1950), збирка приповедака Крај вечности (The End of Eternity) (1955) Богови лично (The Gods Themselves) (1972) Немезис (Nemesis) (1989) Спуштање ноћи (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Популарна наука Истраживања Земље и Космоса (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Napisana tokom zime 1929-30 i njegovo poslednje veliko delo, Apokalipsa je Lorensova radikalna kritika političkih, verskih i društvenih struktura koje su oblikovale zapadnu civilizaciju. Po njegovom mišljenju, stalni sukob unutar čoveka, u kojem se emocije, instinkt i čula bore sa intelektom i razumom, rezultirao je sve većim otuđenjem društva od prirodnog sveta. Ipak, Lorensovo verovanje u moć čovečanstva da povrati maštovite i duhovne vrednosti koje same mogu revitalizovati naš svet takođe čini Apokalipsu moćnom izjavom nade. Predstavljajući svoja razmišljanja o psihologiji, nauci, politici, umetnosti, Bogu i čoveku, uključujući žestok protest protiv hrišćanstva, Apokalipsa je poslednji Lorensov testament, njegov poslednji pokušaj da prenese svoju viziju čoveka i kosmosa. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cosak malo spaljen, soatlo sve uredno. Nije zahvacen tekst. Priča o samouništavajućem poniranju europske žene u spletke, strasti i poganske rituale Meksika. Lawrenceov očaravajući i uznemirujući roman iz 1926. njegovo je veliko djelo političke mašte. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Općenito smatran najvećim romanom D. H. Lawrencea, Zaljubljene žene je i lucidan prikaz engleskog društva prije Prvog svjetskog rata i briljantno evociranje neumoljive moći ljudske žudnje. Zaljubljene žene nastavljaju tamo gdje je Duga stala, s trećom generacijom Brangwen: Ursula Brangwen, sada učiteljica u Beldoveru, rudarskom gradu u Midlandsu, i njezina sestra Gudrun, koja se vratila iz umjetničke škole u Londonu. Fokus romana prvenstveno je na njihovim odnosima, Ursulinom s Rupertom Birkinom, školskim inspektorom, i Gudruninom s industrijalcem Geraldom Crichom, a kasnije i s kiparom Loerkeom. Suštinski modernistički, Zaljubljene žene jedno je od Lawrenceovih najneobičnijih, najinovativnijih i najuznemirujućih djela. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Bila je drska seronja.` `Nije. I bila je lijepa, zar ne?` `Nisam gledao... I reci svojim curama, sine moj, da kad trče za tobom, neka ne dođu i traže tvoju majku za tebe - reci im to - drske prtljage koje srećeš na satovima plesa ` Brak Gertrude i Waltera Morela postao je bojno polje. Odbojna od svog neobrazovanog i ponekad nasilnog muža, delikatna Gertrude posvećuje život svojoj djeci, posebno svojim sinovima, Williamu i Paulu - odlučna da neće slijediti svog oca u radu u rudnicima ugljena. Ali sukob je izbježan kada Paul pokušava pobjeći majčinom zagušljivom stisku kroz odnose sa ženama svojih godina. Smješten u Lawrenceov rodni Nottinghamshire, Sinovi i ljubavnici vrlo su autobiografski i uvjerljiv prikaz djetinjstva, mladosti i sukoba generacija. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Veblenovo delo je nesumnjivo kritičko revolucionar no delo, koje više intelektualnim nego političkim instrumentima skida splin samoobmana sa viso kocivilizovanog, pa ipak animalnog i grabežljivog društva. Žudeći za emancipacijom čoveka od svih uslova otuđenja i degradacije njegove ljudske prirode, Veblen je kao i svi veliki humanisti morao postati socijalista… Teorija dokoličarske klase Torstena Veblena (Thorstein Veblen) predstavlja jedno od onih naučnih dela koja se čitaju sa istim emocionalnim i intelektualnim intenzitetom. Čak i onda kada su izvedene po svim principima naučnog mišljenja, Veblenove naučne kategorije nose u sebi sarkazam i podsmeh savremenom društvu, njegovim idolima, idealima, ideologiji, normama i ukusu, koje je secirao bezobzirnošću anatoma, otkrivajući grubu primitivnost moderne civilizacije. Istina, posle čitanja Veblenovih dela čitalac neće uvek posegnuti za rušenjem postojećeg sveta, kao što će to učiniti posle čitanja Marksa, ali će sigurno mnoge mitove koje građansko društvo smatra osnovom i izvorom sopstvene egzistencije – prezirati. U tom kritičkom životnom i naučnom stavu nalazimo osnovu za razumevanje i Veblenovog stvaranja i njegove lične sudbine. Iz predgovora dr Vladimira Milanovića Torsten Veblen Torsten Bunde Veblen (engl. Thorstein Bunde Veblen); 30. jul 1857 – 3. avgust 1929) bio je norveško-američki ekonomista[1] i sociolog koji je postao poznat kao duhoviti kritičar kapitalizma. Veblen je poznat po ideji `upadljive potrošnje`. Ljudi se upuštaju u upadljivu potrošnju, zajedno sa `uočljivim slobodnim vremenom`, da pokažu bogatstvo ili obeleže društveni status. Veblen objašnjava koncept u svojoj najpoznatijoj knjizi “Teorija dokoličarske klase”(1899)[1]. Istoričari ekonomske misli smatraju Veblena vođom institucionalnog ekonomskog pokreta. Savremeni ekonomisti još uvek nazivaju Veblenovu razliku između institucija i tehnologije “Veblenova dihotomija”.[2] Kao vodeći intelektualac Progresivne ere u Sjedinjenim Američkim Državama, Veblen je napao proizvodnju radi profita. Njegov naglasak na upadljivu potrošnju naveliko je uticao na socijalističke mislioce koji su se uključili u ne-marksističke kritike kapitalizma i tehnološkog determinizma. Biografija Detinjstvo, mladost i porodična pozadina Veblen je rođen 30. jula 1857. godine u Katu, Viskonsin, od norveško -američkih imigrantskih roditelja, Tomasa Veblena i Kari Bunde. On je bio četvrti od dvanaestoro dece u porodici Veblen. Njegovi roditelji su emigrirali iz Norveške u Milvoki, Viskonsin 16. septembra 1847. godine, sa malo sredstava i bez znanja engleskog jezika. Uprkos njihovim ograničenim mogućnostima kao imigrantima, znanje Tomasa Veblena o stolarstvu i građevinarstvu zajedno sa njegovom suprugom koja je podržavala istrajnost, omogućilo im je da uspostave porodičnu farmu, koja je sada Nacionalni istorijski spomenik, u Nerstrandu u Minesoti. Ova seoska imanja i druga slična naselja nazivane su mala Norveška, orijentisanim na verske i kulturne tradicije stare zemlje. Farma je takođe bila mesto gde je Veblen proveo veći deo svog detinjstva.[3] Veblen je bio započeo školovanje sa pet godina. Pošto je norveški njegov prvi jezik, naučio je engleski od suseda i u školi. Njegovi roditelji su takođe naučili tečno da govore engleski jezik, iako su nastavili da čitaju pretežno norvešku književnost sa svojom porodicom i na farmi. Porodična farma je na kraju postala prosperitetnija, dopuštajući Veblenovim roditeljima da svojoj deci obezbede formalno obrazovanje. Za razliku od većine tadašnjih imigrantskih porodica, Veblen i njegova braća i sestre su se školovali u nižim školama i nastavili više obrazovanje na obližnjem koledžu Carlton. Veblenova sestra, Emili, priznata je kao prva kćerka norveških imigranata koja je diplomirala na Američkom koledžu.[4] Najstarije dete porodice Veblen, Endru A. Veblen, naposletku je postao profesor fizike na državnom univerzitetu u Ajovi i otac jednog od vodećih američkih matematičara, Osvalda Veblena sa Univerziteta Prinston.[5] Nekoliko kritičara tvrdilo je da su Veblenovo norveško poreklo i njegova relativna izolacija od američkog društva od suštinskog značaja za razumevanje njegovih spisa. Sociolog i nastavnik David Rajsman tvrdi da je njegovo poreklo kao dete imigranata značilo da je Veblen bio otuđen od prethodne kulture svojih roditelja, ali da ga je život u norveškom društvu u Americi onemogućilo da se kompletno `asimilira i prihvati dostupne oblike amerikanizma`.[6] Prema Džordžu M. Fredrikson, norveško društvo u kojem je Veblen živeo bilo je toliko izolovano da, kada ga je napustio `on je, u određenom smislu, emigrirao u Ameriku`.[7] Obrazovanje Sa 17 godina, 1874, Veblen je poslat da prisustvuje obližnjem Carlton koledžu u Nortfildu, Minesota. Rano tokom školovanja, pokazao je i gorčinu i smisao za humor koji će okarakterisati njegove kasnije radove.[8] Veblen je studirao ekonomiju i filozofiju pod vođstvom mladog Džona Bejtsa Klarka (1847–1938), koji je kasnije postao lider u novoj oblasti neoklasične ekonomije. Klarkov uticaj na Veblena je bio veliki, i kako ga je Klark uveo u formalne studije ekonomije, Veblen je shvatio prirodu i ograničenja hipotetičke ekonomije koja će početi da oblikuju njegove teorije. Veblen se kasnije zainteresovao za društvene nauke, pohađajući kurseve iz oblasti filozofije, prirodne istorije i klasične filologije. U okviru filozofije, radovi Imanuela Kanta i Herberta Spensera bili su mu od najvećeg interesa, nadahnjujući nekoliko unapred stvorenih mišljenja o socio-ekonomiji. Nasuprot tome, njegove studije prirodne istorije i klasične filologije su oblikovale njegovu formalnu upotrebu nauke i jezika.[9] Nakon što je Veblen diplomirao na Carltonu, 1880 otputovao je na istok da studira filozofiju na Univerzitetu Džon Hopkins. Dok je boravio na Džon Hopkinsu studirao je kod Čarlsa Sanders Persa. Kada nije uspeo da dobije stipendiju, prešao je na Jejl Univerzitet, gde je našao ekonomsku podršku za studije, doktorirajući 1884. godine, sa diplomom iz filozofije i društvenim studijama. Njegova disertacija je bila pod nazivom `Etička osnova doktrine odmazde`. Na Jejlu-u je studirao pod čuvenim akademicima kao što su filozof Noah Porter i sociolog Vilijam Graham Samner.[10] Akademska karijera Nakon diplomiranja na Jejlu-u 1884. godine, Veblen je u suštini bio nezaposlen sedam godina. Uprkos jakim preporukama, nije bio u stanju da dobije univerzitetsku poziciju. Moguće je da je njegova disertacija o `Etičkim osnovama doktrine odmazde` (1884) smatrana nepoželjnom. Ipak, ova mogućnost se više ne može istraživati jer je Veblenova disertacija nestala sa Jejla-a 1935.[11] Navodno jedini naučnik koji je ikada proučavao disertaciju bio je Džozef Dorfman, za svoju knjigu iz 1934” Torsten Veblen i njegova Amerika”. Dorfman kaže samo da disertacija, koju je savetovao evolucioni sociolog Vilijam Graham Samner, proučava takvu evolucionu misao kao što je misao Herberta Spensera, kao i moralna filozofija Kanta.[12] Neki istoričari su takođe nagađali da je ovaj neuspeh u dobijanju posla delimično bio posledica predrasuda prema Norvežanima, dok drugi to pripisuju činjenici da ga je većina univerziteta i administratora smatrala nedovoljno obrazovanim u hrišćanstvu.[13] Većina akademika je u to vreme imala diplomu u oblasti verskih nauka koje Veblen nije imao. Takođe, nije pomoglo ni što se Veblen otvoreno identifikovao kao agnostik, što je za to vreme bilo vrlo neuobičajeno. Kao rezultat toga, Veblen se vratio na svoju porodičnu farmu, boravak tokom kojeg je tvrdio da se oporavlja od malarije. Proveo je te godine oporavljajući se i halapljivo čitajući.[14] Sumnja se da su ove poteškoće u početku njegove akademske karijere kasnije inspirisale delove njegove knjige `Visoko obrazovanje u Americi` (1918), u kojoj je tvrdio da su prave akademske vrednosti žrtvovane od strane univerziteta u korist sopstvenog interesa i profitabilnosti.[15] Godine 1891. Veblen je napustio farmu da bi se vratio na postdiplomske studije da bi studirao ekonomiju na Univerzitetu Kornel, pod vođstvom profesora ekonomije Džejmsa Lorensa Laughlina. Uz pomoć profesora Laughlina, koji se selio na Čikago Univerzitet, Veblen je postao kolega na tom univerzitetu 1892. godine. Tokom svog boravka, radio je na velikom delu uredničkog rada vezanog za “Časopis političke ekonomije”, jedan od mnogih akademskih časopisa nastalih u to vreme na Čikago Univerzitetu. Veblen je koristio časopis kao izlaz za svoja pisanja. Njegovi radovi su počeli da se pojavljuju i u drugim časopisima, kao što je “Američki časopis za sociologiju”, još jedan časopis na univerzitetu. Dok je na Univerzitetu Čikago bio uglavnom marginalna figura, Veblen je tamo predavao više predmeta. Veblen je 1899. godine objavio svoju prvu i najpoznatiju knjigu pod nazivom “Teorija slobodnog vremena”. Ovo nije odmah poboljšalo Veblenovu poziciju na Univerzitetu u Čikagu. On je zatražio povišicu nakon završetka svoje prve knjige, ali bio je odbijen. Najzad, kada je knjiga dobila pažnju, Veblen je unapređen na poziciju docenta. Boreći se na Univerzitetu Čikago, Veblen je prihvatio funkciju vanrednog profesora na Univerzitetu Stanford. Veblenovi učenici u Čikagu smatrali su njegovo učenje `užasnim`. Stanfordski studenti su smatrali da je njegov stil učenja `dosadan`. Ali to je bilo opravdano u odnosu na Veblenove lične afere. On je uvredio viktorijanske osećaje vanbračnim aferama dok je bio na Univerzitetu u Čikagu. Na Stanfordu 1909. godine, Veblen je ponovo ismejan zbog toga što je ženskaroš i neverni muž. Kao rezultat toga, bio je prisiljen da podnese ostavku sa svoje pozicije, što mu je otežalo da nađe drugu akademsku poziciju. [16]Jedna priča tvrdi da je otpušten sa Stanforda nakon što mu je gospođa Lilanda Stanforda poslala telegram iz Pariza, pošto nije odobravala Veblenovu podršku kineskih `coolie` radnika u Kaliforniji.[17] Uz pomoć Herberta J. Devenporta, prijatelja koji je bio šef ekonomskog odeljenja na Univerzitetu Misuri, Veblen je prihvatio tu poziciju 1911. godine. Veblen, međutim, nije uživao u svom boravku u Misuriju. To je delimično bilo zbog njegove pozicije predavača koja je bila nižeg ranga od njegovih prethodnih pozicija i za manju platu. Takođe, Veblen nije voleo grad Kolumbija, gde se nalazio univerzitet.[18] Iako možda nije uživao u svom boravku u Misuriju, 1914. godine objavio je još jednu od svojih najpoznatijih knjiga:“Instinkti stvaralaštva i stanje industrijske umetnosti” (1914). Nakon početka Prvog svetskog rata, Veblen je objavio “Imperijalnu Nemačku i Industrijsku revoluciju”(1915). Ratno stanje je smatrao pretnjom ekonomskoj produktivnosti i suprotstavio se autoritarnoj politici Nemačke s demokratskom tradicijom Britanije, ističući da industrijalizacija u Nemačkoj nije proizvela progresivnu političku kulturu.[19] Do 1917. Veblen se preselio u Vašington, D.C. da radi sa grupom koju je formirao predsednik Vudro Vilson, za analizu mogućih mirovnih rešenja za Prvi svetski rat, što je kulminiralo u njegovoj knjizi “Istraživanje prirode mira i uslovi njegovog trajanja”(1917). Ovo je označilo niz izrazitih promena u njegovoj karijeri. Nakon toga, Veblen je neko vreme radio za američku upravu za hranu. Ubrzo nakon toga, Veblen se preselio u Njujork da radi kao urednik časopisa „The Dial“. U narednih godinu dana časopis je promenio svoju orijentaciju i on je izgubio svoju uredničku poziciju. U međuvremenu, Veblen je uspostavio kontakte sa nekoliko drugih akademika, kao što su Čarls A. Bird, Džejms Harvi Robinson i Džon Devei. Grupa univerzitetskih profesora i intelektualaca je 1919. godine konačno osnovala Novu školu za društvena istraživanja (danas poznatu kao Nova škola) kao modernu, progresivnu, slobodnu školu u kojoj učenici mogu `tražiti nepristrasno razumevanje postojećeg poretka, njegove geneze, rasta i sadašnji rad `[20]. Od 1919. do 1926. Veblen je nastavio da piše i održava ulogu u razvoju Nove škole. Tokom tog vremena on je napisao “Inženjeri i sistem cena”[21]. U njoj je Veblen predložio savez inženjera.[22] Prema Ingve Ramstadu[23], stav da bi inženjeri, a ne radnici,da svrgnu kapitalizam, bio je `novi pogled`. Veblen je pozvao Gvida Marka u Novu školu da podučava i pomogne u organizovanju pokreta inženjera, kao što je Moris Kuk; Henri Lorens Gant, koji je umro kratko pre toga; i Hauard Skot. Kuk i Gant su bili sledbenici Tejlorove naučne teorije upravljanja. Skot, koji je naveo Veblena kao člana privremenog organizacionog komiteta Tehničke alijanse, možda bez konsultacija sa Veblenom ili drugim članovima koji su na listi, kasnije je pomogao da se osnuje tehnokratski pokret.[24] [25]Veblen je imao sklonost prema socijalizmu i verovao je da će tehnološki razvoj na kraju dovesti do socijalističke organizacije ekonomskih poslova. Međutim, njegovi pogledi na socijalizam i prirodu evolucionog ekonomskog procesa su se znatno razlikovali od pogleda Karla Marksa; dok je Marks video socijalizam kao konačnu političku preteču komunizma, kao konačni cilj civilizacije, i radničku klasu kao grupu koja će je uspostaviti, Veblen je video socijalizam kao jednu posrednu fazu u tekućem evolutivnom procesu u društvu koji bi se ostvario prirodnim propadanjem sistema poslovnog preduzeća i inventivnošću inženjera.[26] Danijel Bel vidi srodstvo između Veblena i pokreta Tehnokratije. Džanet Knoudler i An Mejhju demonstriraju značaj Veblenove povezanosti sa tim inženjerima, dok tvrde da je njegova knjiga više nastavak njegovih prethodnih ideja nego zagovaranje koje drugi vide u njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Los Anđeles je bio dobro mesto tu je živela masa bednika biće lako izgubiti se među njima, Bludni sin „Bludni sin` je uvod u autobiografsku sagu Čorlsa Bukovskog. Naslov originala „Ham on Rye` replika je na Selindžerovog „Lovca u žitu`. Odrastanje i buntovništvo mladog čoveka je ono što povezuje ova dva romana. Knjiga je posvećena očevima... Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajva], 3. mart 1913. - 21. decembar 1978.) bio je francuski intelektualac ​​čiji je idiosinkratički rad okupio književnu kritiku, sociologiju i filozofiju fokusirajući se na različite predmete kao što su igre, igranje, kao i sveti. Takođe je bio instrument uvođenja latinoameričkih autora poput Jorge Luis Borges, Pablo Neruda, Miguel Angel Asturias francuskoj javnosti. Posle njegove smrti, 1991. godine po njemu je dobio ime Franciska književna nagrada Prik Roger Caillois Caillois je rođen u Reimsu, ali se preselio u Pariz kao dete. Tu je studirao na Licee Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su studenti pohađali kurseve nakon završene srednje škole, kako bi se pripremili za polaganje ispita za najprestižniji univerzitet u Francuskoj, Ecole Normale Superieure. Cailloisovi napori su se isplatili i diplomirao je kao normali 1933. godine. Posle toga studirao je u Ecole Pratikue des Hautes Etudes, gde je stupio u kontakt sa mislima poput Georgesa Dumezila, Alekandra Kojevea i Marcel Mauss-a. Godinama pre rata obilježila je sve više ljevičarsku posvećenost Caillois-a, posebno u borbi protiv fašizma. Bio je angažovan u pariškom avantgardnom intelektualnom životu. Sa Georges Bataille osnovao je Koledž sociologije, grupu intelektualaca koji su redovno predavali jedno drugom. Formiran delom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je dominantan 1920-ih, koledž je nastojala da se odmakne od fokusiranja nadrealizma na fantazijski život nesvesnog pojedinca i umesto toga fokusira se na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisova pozadina u antropologiji i sociologiji, a naročito njegovom interesu za svetim, predstavlja primer ovakvog pristupa. Učestvovao je u Bataillovom pregledu, Acephale (1936-39). Caillois je napustio Francusku 1939. za Argentinu, gde je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednika i autora anti-nacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi. [2] 1948. godine, nakon rata, radio je sa UNESCO-om i putovao je široko. Godine 1971. izabran je u Academie francaise. 1977. godine počeo je da piše knjigu sa slikarstvom Bernardom Mandevillom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphee, [3] nagrađivani autobiografski esej (nagrade Marcel Proust i nagrada Evropske unije za književnost), a zatim Cases d`un echikuier. Umro je, star 65 godina, u Kremlju-Bicetru. Danas je Caillois zapamćen zbog osnivanja i uređivanja Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa finansiranog od strane UNESCO-a i La Croik du Sud (Southern Cross), zbirke knjiga prevedenih od savremenih latinoameričkih autora koje je objavio Gallimard, koji je odgovoran za predstavljanje autora kao što je Jorge Luis Borges, Alejo Carpentier i Victoria Ocampo francuskom jeziku. Takođe se citira u nastalom polju ludologije, prvenstveno iz pasusa u svojoj knjizi Les Jeuk et les Hommes (1958). Knjigu je na engleskom prevodio Meier Barash 1961. godine kao Man, Plai i Games. Cailloisove ključne ideje o igri Caillois kritički je napravio raniju teoriju igre koju je razvio holandski kulturni istoričar Johan Huizinga u svojoj knjizi Homo Ludens (1938). Huizinga je razmatrao važnost igre kao elementa kulture i društva. Koristio je pojam `Teorija igranja` kako bi definisao konceptualni prostor u kojem se igra igra i tvrdio da je igranje neophodan (iako ne dovoljan) uslov za generisanje kulture. Caillois je započeo svoju knjigu Man, Plai and Games (1961) [4] sa Huizinginom definicijom igre: Rezimirajući formalne karakteristike igre, možemo ga nazvati slobodnom aktivnošću koja svesno pripada izvan `običnog` života kao `ne ozbiljna`, ali istovremeno apsorbuje igraču intenzivno i krajnje. To je aktivnost koja nije povezana sa materijalnim interesom, a ne može se dobiti od njega. Nastavlja unutar vlastitih vlastitih granica vremena i prostora prema fiksnim pravilima i na uredan način. Ona promoviše formiranje društvenih grupacija koje se okružuju tajnošću i ističu svoju razliku od zajedničkog sveta prerušavanjem ili drugim sredstvima. [5] Caillois osporava Huizinga naglasak na konkurenciji u igri. Takođe je primetio značajne poteškoće u dolasku na sveobuhvatnu definiciju igre, zaključivši da se ova igra najbolje opisuje šest osnovnih karakteristika: 1. je besplatan, ili nije obavezan 2. je odvojena od životne rutine, koja zauzima svoje vreme i prostor 3. je neizvesno, tako da rezultati igre ne mogu biti unapred određeni i uključena je inicijativa igrača 4. neproduktivno je u tome što ne stvara bogatstvo i završava kako počinje ekonomski 5. uređuje se pravilima koja obustavljavaju obične zakone i ponašanja i to moraju biti praćeni igračima 6. uključuje zamišljene realnosti koje se mogu postaviti protiv `stvarnog života`. Sama definicija Caillois-a sama je kritikovana od strane sledbenih mislilaca [6] i na kraju, uprkos pokušaju Caillois-a na definitivnom tretmanu, definicije igre ostaju otvorene za pregovore. Caillois je izdvojio četiri kategorije igara: Agon ili konkurencija. To je oblik igre u kojem se određeni skup vještina stavlja na test među igračima (snaga, inteligencija, pamćenje). Pobednik je onaj ko dokaže da ima veštinu pomenute veštine kroz igru, na primer kviz igra je takmičenje inteligencije, pobednik dokazuje da je inteligentniji od ostalih igrača. Na primer. šah. Alea, ili slučaj, suprotno od Agona, Caillois opisuje Aleu kao `ostavku volje, napuštanje sudbine`. Ako je Agon iskoristio veštine igrača da bi odredio pobednika, Alea to ostavlja srećnom, spoljni agent odlučuje ko je pobednik. Na primer. igranje slot mašine. Mimikrija ili mimesis ili uloga Caillois ga definira kao `kada pojedinac igra veru, da bi sebe ili druge verovao da je drugačiji od sebe`. Na primer. igrajući online ulogu igru. Ilinks (grčki za `vhirlpool`), ili vrtoglavica, u smislu promene percepcije kroz doživljaj snažne emocije (panike, straha, ekstaza) što je jača emocija, postaje jači osećaj uzbuđenja i zabave. Na primer. uzimajući halucinogene, podupirači valjaka, deca se okreću dok ne padnu. Vredi napomenuti da se ove kategorije mogu kombinirati kako bi se stvorilo raznovrsno iskustvo i poboljšala interakcija igrača, na primer, poker je oblik Agon-Alea, Alea je prisutan u obliku kartica i njihovih kombinacija, ali to nije jedina pobednički faktor; jer je Agon prisutan u obliku blefiranja, zbog čega vaš protivnik misli da imate bolje kartice tako što povećavate ulog, stoga vršite pritisak na druge igrače i na taj način omogućite pobjedu tako što ćete imati kombinaciju kartica, ali pobjediti tako što ćete primijeniti blef veštinu. Caillois je takođe opisao dualistički polaritet unutar kojeg se četiri različite igre mogu naći na različite načine: Paidija ili nekontrolisana fantazija, spontano se igra kroz improvizaciju, pravila se stvaraju tokom igranja. Na primer. koncerte i festivale. Ludus koji zahteva napor, strpljenje, veštinu ili genijalnost, pravila se postavljaju od početka i igra je dizajnirana pre nego što se igra. Na primer. kineska igra Go. Caillois se posebno ne slaže sa Huizinginim tretmanom kockanja. Huizinga je u Homo Ludensu tvrdio da rizik od smrti ili gubitka novca ošteti slobodu `čiste igre`. Prema tome, Huizinga kartične igre ne igraju, već su `smrtonosni iskreni poslovi`. Štaviše, Huizinga je smatralo da je kockanje `nezakonita aktivnost` koja nanosi štetu društvu. Tako je Huizinga tvrdio da je kockanje korupcija u originalnijoj formi igre. Cailloisov interes za mimikriju Kada je Caillois radio sa Bataille na Koledžu sociologije, radili su na dva eseja o insektima tridesetih godina: `La mante religieuse. De la biologie a la psichanalise `[8] (1934) i` Mimetisme et la psichasthenie legendaire `[9] (1935) Caillois identificira` molitveni mantis i mimikujući životinje kao automatone prirode i maskarade `. On formuliše `na svojstven način naturalistički način što bi značilo da se djeluje i stvara bez intervencije suverenog ega, taj veličanstveni artefakt savremenog Zapada koji nadrealizam i avantgarda preduzimaju drastične mere za suzbijanje`. Ovi članci `mogu čitati kao dvije opkurantske entomološke studije koje bi na neki način opisivale kao bizarne, pokušale su da protive svim evolucionim eksplikacijama za kanibalizam i mimikriranje životinja. Njihovo objavljivanje u kontekstu [nadrealističkog časopisa] Minotaure omogućava da se vidi kao traženje cifara koji dokazuju mogućnost inteligencije bez misli, kreativnosti bez umetnosti i agencije u odsustvu (ljudskog) agenta. `[10] Francuzska književna nagrada Roger Caillois Francuzska književna nagrada Rogera Cailloisa za latinoameričku književnost stvorena je 1991. godine, a takođe je dobila i nagrade poput Carlos Fuentes, Jose Donoso i Adolfo Bioi Casares.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat. Mihailo Marković (Beograd, 24. februar 1923 — Beograd, 7. februar 2010) bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa i logičara XX veka marksističko-humanističke orijentacije, akademik SANU i u nekoliko navrata profesor filozofije na eminentnim univerzitetima u Sjedinjenim Američkim Državama. Rođen je u Beogradu 23. februara 1923. od oca Milutina i majke Mileve. Završio je Drugu beogradsku gimnaziju 1941. godine. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu i bio kapetan JNA. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1950. godine. Na istom fakultetu je 1951. izabran za asistenta, a 1953. za predavača na predmetu Logika (kasnije je predavao i Opštu metodologiju. Doktorirao je 1955. u Beogradu sa temom Formalizam u savremenoj logici, i u Londonu 1956. godine sa temom The Concept of Logic, (Pojam logike). Na Filozofskom fakultetu je izabran za docenta 1956. godine, za vanrednog profesora 1958. godine, za redovnog profesora 1963. godine. Dekan Filozofskog fakulteta je bio 1966/67. godine i šef Katedre za logiku i metodologiju od 1962. do 1975. Bio je upravnik Instituta za filozofiju 1967 — 1975. Filozofskog fakulteta u Beogradu. Politički je suspendovan sa Fakulteta 1975, a otpušten 1981. godine. Bio je naučni savetnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka u Beogradu, od 1981. do 1986. Jedan od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu[1]. Penzionisan je 1986. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 1963. godine, a za redovnog 1983. godine. Bio je sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU od 28. maja 1998. do 2. oktobra 2001. i član Predsedništva SANU od 30. maja 2002. do svoje smrti 7. februara 2010. Bio je predstavnik SANU u Međunarodnoj akademskoj uniji u Briselu. Bio je član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu od 1993. godine. Napisao je više knjiga, od kojih neke kao što su Dijalektička teorija značenja (1961) i Filozofski osnovi nauke (1981), spadaju u svetsku filozofsku baštinu. Sarađivao je u najvećoj svetskoj enciklopediji filozofije koju je izdala izdavačka kuća MekMilan iz Njujorka 1969. Mihailo Marković je predavao na više univerziteta u Evropi, Kanadi i SAD. Bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju (1960—62), jedan od organizatora Korčulanske letnje škole u 1960-im, član Saveta znamenitog filozofskog časopisa „Praksis” i mnogih drugih stručnih časopisa. Postao je počasni doktor Univerziteta u Londonu 1985. godine. Dobitnik je Sedmojulske nagrade 1962. godine za delo „Dijalektička teorija značenja“. Oktobarsku nagradu grada Beograda dobio je 1989. godine. Osim toga dobitnik je Medalje za hrabrost, Ordena zasluga za narod 3. reda, Ordena bratstva i jedinstva 2. reda, Ordena rada 3. reda. Dobrica Ćosić mu je posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji. Njegov sin je poznati matematičar Zoran Marković, osim njega imao je i starijeg sina Vladimira Jevtovića, poznatog profesora glume na FDU.[2] Preminuo je u Urgentnom centru u Beogradu 7. februara 2010. godine. Detinjstvo i školovanje Akademik Mihailo Marković rođen je 24. februara 1923. godine u Beogradu. Njegov otac Milutin bio je grafički radnik poreklom s Korduna (rođen i detinjstvo proveo u Veljunu), otišao je kao mladić u Ameriku, tamo je naučio grafički zanat i postao član revolucionarne organizacije „Industrijski radnici sveta“(IWW). Majka Mileva, rođena Paunović, pored Mihaila rodila je još dva sina: Momčila i Dušana koji su obojica bili oficiri, avijatičari. U svom roditeljskom domu Mihailo je zatekao obimnu očevu biblioteku i gramofonske ploče i rano je stekao solidno opšte i muzičko obrazovanje i naučio engleski jezik. Pohađao je osnovnu školu „Car Dušan“ na Zvezdari (1929 - 1933), zatim Drugu mušku beogradsku gimnaziju (1933 - 1941). Maturirao je u junu 1941., neposredno posle okupacije Kraljevine Jugoslavije. Već u gimnaziji postao je član SKOJ-a i od početka se uključio u Narodno-oslobodilački pokret. U proleće 1944. je organizovao odlazak osamdesetak beogradskih omladinaca na slobodnu teritoriju u Jablanici. I sam je stupio u Narodno-oslobodilačku vojsku 29.maja 1944. Demobilisan je u činu kapetana I klase tek u decembru 1949. U međuvremenu, pored oficirske službe studirao je filozofiju i učestvovao na šahovskim takmičenjima. Titulu šahovskog majstora osvojio je na II Šampionatu države u šahu u Zagrebu 1946. Diplomirao je na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta 1950. godine, sa srednjom ocenom 10. Diplomski rad od preko 300 strana napisao je na vrlo ambicioznu temu Apsolutno i relativno u dijalektičkim zakonima. Rad je odbranjen pred profesorom Dušanom Nedeljkovićem. Odmah je primljen da radi na Odeljenju za filozofiju, a već 1951. je izabran za asistenta. Kao student je počeo da objavljuje članke u Politici, Univerzitetskom glasniku i Nin-u, a zatim i krupnije rasprave u časopisu Filozofski pregled. U proleće 1951. organizovan je prvi posleratni kongres Srpskog filozofskog društva, na kome je održao kritički referat o sovjetskoj filozofiji. Taj rad je Naučna knjiga 1952. godine štampala pod naslovom Revizija filozofskog osnova marksizma u Sovjetskom Savezu. Iste godine je Mihailo Marković, počeo rad na svojoj doktorskoj disertaciji Formalizam u savremenoj logici, koju je odbranio u Beogradu 1955. godine, pred komisijom u kojoj su bili profesori: Vladimir Filipović (sa Zagrebačkog sveučilišta i) Miloš Đurić, Bora Stevanović i Veljko Korać. U međuvremenu, 1953. godine dobio je stipendiju Ministarstva prosvete Srbije za specijalizaciju u Engleskoj. Proveo je godinu dana na Londonskom univerzitetskom koledžu kod profesora A. Dž. Ajera, koji mu je 1955. ponudio stipendiju Londonskog univerziteta za završetak rada na doktoratu. U jula 1956. godine odbranio je i drugu disertacija pod naslovom The Concept Of Logic (Pojam logike). Londonsku disertaciju je odbranio pred komisijom u kojoj su bili A. Dž. Ajer i (P.F.Strawson). Nastavni rad na univerzitetima u zemlji i inostranstvu Mihailo Marković je na Filozofskom fakultetu u Beogradu izabran za docenta 1956. a već 1958. za vanrednog profesora. Za redovnog profesora je izabran 1963. pošto je 1961. objavio kapitalno delo Dijalektička teorija značenja, koje je 1962. dobilo Sedmojulsku nagradu, a na engleskom jeziku se pojavilo u Holandiji (Reidel,Dordrecht,1984). Iste 1963.godine je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta Marković je od 1953-1974. predavao: Logiku, Filozofiju nauke, Metodologiju naučnog istraživanja. U inostranstvu je uglavnom predavao Socijalnu i političku filozofiju.Januara 1975. zajedno sa sedam svojih kolega s Odeljenja za filozofiju suspendovan je iz nastave, a januara 1981. otpušten sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, odlukom Skupštine SR Srbije. Rastuće nezadovoljstvo vlasti je bilo izazvano objavljivanjem kritičkih tekstova u časopisima Praksis i Filozofija. Zbog protesta svetske naučne javnosti, vraćeni su na Univerzitet, na Institut društvenih nauka, s pravom da se bave naučno-istraživačkim radom, ali bez prava na nastavu. Od tada do 1990. godine Mihailo Marković je predavao isključivo na stranim univerzitetima. Posle doktorskih studija u Londonu (1953-1954 i 1955-1956) prvi duži boravak u inostranstvu bio je 1961-1962. kad je dobio stipendiju Fordove fondacije i obišao sve veće univerzitete u SAD- od Harvarda i Jela od Kolumbije, Mičigena, Kornela, Minesote, Los Anđelesa i Berklija. Veze i prijateljstva koje je tom prilikom stvorio omogućila su brojne pozive na kraća i duža gostovanja. Godine 1969-1970. bio je gostujući profesor na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru, dok je u peridu 1972-1990 gotovo svake godine provodio jedan semestar ili celu školsku godinu na Pensilvanijskom univerzitetu u Filadelfiji. Predavao je poslediplomske kurseve iz Političke filozofije i, po želji domaćina jedan kurs iz Marksove teorije i ideologija koje su iz nje nastale. Pored toga je držao predavanja i seminare na brojnim univerzitetima u Evropi, SAD, Kanadi, Meksiku, Kostariki, Argentini, Maroku, Keniji, Turskoj, Kini i Japanu. Naučnoistraživački rad Poznata dela: Logika(1954), Pojam logike(1956. na engleskom), Formalizam u savremenoj logici(1958).Dijalektička teorija značenja (1961), Filozofski osnovi nauke(1982), Kritička društvena nauka(1994), Humanizam i dijalektika(1967), Preispitivanja(1972), From affluence to praxis(1974),Etika i politika(1994),Humanistički smisao društvene teorije(1994),Sloboda i praksa (1997),Filozofski susreti(2003). Bio je osnivač i prvi direktor Filozofskog instituta na Filozofskom fakultetu u Beogradu(1967-1975). Bio je urednik časopisa Praxis International, koji je izlazio i Oksfordu (1980-1989).i član redakcije Praksisa (1963-1975),i časopisa Filosofia (Torino), Neues Torum,(Beč) Critiqe(Glazgov) , Philosophy and Social Criticism(Boston),The Philosophical Forum(Boston) Postao je član Aristotelovskog društva u Londonu 1953.Bio je angažovan u radu Bertrand Rasel fondacije od 1970. i objavio nekoliko publikacija u njoj. Učestvovao u radu Međunarodne akademije za mir. Bio je član Jugoslovenske Pagvaške grupe od 1966-1971. Godine 1980. bio je direktor istraživanja na Ecole normale Superieure, Pariz. U Međunarodni filozofski institut sa sedištem u Parizu izabran je 1974. godine Univerzitet u Lundu mu je 1985. dodelio počasni doktorat. Pedagoški pokret Jugoslavije dodelio mu je nagradu za životno delo u filozofiji, Dr.Branislav Petronijević. Izabran je za člana Evropske akademije 1993.godine. Udruženje univerzitetskih profesora i naučnika Srbije dodelilo mu je 2000.godine plaketu prof. Dr. Vojislav Stojanović „za izuzetne rezultate postignute u istraživačkom radu“. I mnoge druge nagrade i priznanja. Politička karijera Tokom 1960-ih Marković je postao jedan od glavnih kritičara Josipa Broza Tita i Saveza komunista Jugoslavije, učesnik i strateg demonstracija 1968. na Beogradskom univerzitetu. U januaru 1975. je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata. 1980-ih bio je jedan od autora Memoranduma SANU o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Mihailo Marković je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela SPS, važio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Razlog za isključenje bilo je njegovo suprostavljanje osnivanju Jugoslovenske levice (JUL) stranke kojom je rukovodila Mira Marković. 2002. godine je bio u ogranizacionom odboru stranke koju je formirao Branislav Ivković, ali ju je napustio pre završetka osnivačkog kongresa, a u novembru 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću[3] u Haškom tribunalu. Poslednjih godina politički se angažovao u stranci Aleksandra Vulina, Pokret socijalista, čiji je program i napisao.[4] Bibliografija Mihailo Marković 2007. na sajmu knjiga Filozofske studije Logika, 1956., više izdanja do 1992. Formalizam u savremenoj logici, disertacija, 1957., 1962. Dijalektička teorija značenja, 1961., 1971. Determinizam i sloboda Humanizam i dijalektika, 1967. Dialektik der Praxis, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1968. Philosophy and Social Criticism, Ann Arbor, 1974. Dialectical Theory of Meaning, Dordrecht, 1984. Filozofski osnovi nauke, 1981. Sloboda i praksa, 1981. Izabrana dela, BIGZ, Genes-S štampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994. Juriš na nebo, . Niz njegovih dela preveden je u inostranstvu. Nagrade i priznanja Medalja za hrabrost Orden zasluga za narod 3 reda Orden bratstva i jedinstva 2 reda Orden rada 3. reda. Sedmojulska nagrada SR Srbije, 1962 (za delo „Dijalektička teorija značenja`) Počasni doktor Univerziteta u Londonu, 1985. Oktobarska nagrada Beograda, 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj: - Definicija igre; - Klasifikacija igara; - Društvena vojkacija igara; - Izopačavanje igara; - Za sociologiju koja prolazi od igara; - Proširana teorija igara; - Prerušavanje i zanos; - Takmičenje i slučaj; - Vaskrsnuća u modernom svetu; Prema Rogeru Caillois-u, igra je „prilika čistog rasipanja: gubljenja vremena, energije, domišljatosti, veštine, a često i novca“. Uprkos tome – ili zbog toga – igra predstavlja suštinski element ljudskog društvenog i duhovnog razvoja. U ovoj klasičnoj studiji, Caillois definiše igru kao slobodnu i dobrovoljnu aktivnost koja se odvija u čistom prostoru, izolovanom i zaštićenom od ostatka života. Igra je neizvesna, jer se ishod možda ne može predvideti, a vođena je pravilima koja obezbeđuju jednake uslove za sve učesnike. U svom najosnovnijem obliku, igra se sastoji od pronalaženja odgovora na akciju protivnika - ili na situaciju u igri - koji je slobodan u granicama postavljenim pravilima. Caillois kvalifikuje tipove igara – prema tome da li je konkurencija, slučajnost, simulacija ili vrtoglavica (biti fizički van kontrole) dominantna – i načine igre, u rasponu od neograničene improvizacije karakteristične za dečiju igru do disciplinovane potrage za rešenjima. besplatno teške zagonetke. Caillois takođe istražuje način na koji igre postaju deo svakodnevnog života i na kraju doprinose različitim kulturama njihovim najkarakterističnijim običajima i institucijama. Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajva], 3. mart 1913. - 21. decembar 1978.) bio je francuski intelektualac ​​čiji je idiosinkratički rad okupio književnu kritiku, sociologiju i filozofiju fokusirajući se na različite predmete kao što su igre, igranje, kao i sveti. Takođe je bio instrument uvođenja latinoameričkih autora poput Jorge Luis Borges, Pablo Neruda, Miguel Angel Asturias francuskoj javnosti. Posle njegove smrti, 1991. godine po njemu je dobio ime Franciska književna nagrada Prik Roger Caillois Caillois je rođen u Reimsu, ali se preselio u Pariz kao dete. Tu je studirao na Licee Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su studenti pohađali kurseve nakon završene srednje škole, kako bi se pripremili za polaganje ispita za najprestižniji univerzitet u Francuskoj, Ecole Normale Superieure. Cailloisovi napori su se isplatili i diplomirao je kao normali 1933. godine. Posle toga studirao je u Ecole Pratikue des Hautes Etudes, gde je stupio u kontakt sa mislima poput Georgesa Dumezila, Alekandra Kojevea i Marcel Mauss-a. Godinama pre rata obilježila je sve više ljevičarsku posvećenost Caillois-a, posebno u borbi protiv fašizma. Bio je angažovan u pariškom avantgardnom intelektualnom životu. Sa Georges Bataille osnovao je Koledž sociologije, grupu intelektualaca koji su redovno predavali jedno drugom. Formiran delom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je dominantan 1920-ih, koledž je nastojala da se odmakne od fokusiranja nadrealizma na fantazijski život nesvesnog pojedinca i umesto toga fokusira se na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisova pozadina u antropologiji i sociologiji, a naročito njegovom interesu za svetim, predstavlja primer ovakvog pristupa. Učestvovao je u Bataillovom pregledu, Acephale (1936-39). Caillois je napustio Francusku 1939. za Argentinu, gde je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednika i autora anti-nacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi. [2] 1948. godine, nakon rata, radio je sa UNESCO-om i putovao je široko. Godine 1971. izabran je u Academie francaise. 1977. godine počeo je da piše knjigu sa slikarstvom Bernardom Mandevillom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphee, [3] nagrađivani autobiografski esej (nagrade Marcel Proust i nagrada Evropske unije za književnost), a zatim Cases d`un echikuier. Umro je, star 65 godina, u Kremlju-Bicetru. Danas je Caillois zapamćen zbog osnivanja i uređivanja Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa finansiranog od strane UNESCO-a i La Croik du Sud (Southern Cross), zbirke knjiga prevedenih od savremenih latinoameričkih autora koje je objavio Gallimard, koji je odgovoran za predstavljanje autora kao što je Jorge Luis Borges, Alejo Carpentier i Victoria Ocampo francuskom jeziku. Takođe se citira u nastalom polju ludologije, prvenstveno iz pasusa u svojoj knjizi Les Jeuk et les Hommes (1958). Knjigu je na engleskom prevodio Meier Barash 1961. godine kao Man, Plai i Games. Cailloisove ključne ideje o igri Caillois kritički je napravio raniju teoriju igre koju je razvio holandski kulturni istoričar Johan Huizinga u svojoj knjizi Homo Ludens (1938). Huizinga je razmatrao važnost igre kao elementa kulture i društva. Koristio je pojam `Teorija igranja` kako bi definisao konceptualni prostor u kojem se igra igra i tvrdio da je igranje neophodan (iako ne dovoljan) uslov za generisanje kulture. Caillois je započeo svoju knjigu Man, Plai and Games (1961) [4] sa Huizinginom definicijom igre: Rezimirajući formalne karakteristike igre, možemo ga nazvati slobodnom aktivnošću koja svesno pripada izvan `običnog` života kao `ne ozbiljna`, ali istovremeno apsorbuje igraču intenzivno i krajnje. To je aktivnost koja nije povezana sa materijalnim interesom, a ne može se dobiti od njega. Nastavlja unutar vlastitih vlastitih granica vremena i prostora prema fiksnim pravilima i na uredan način. Ona promoviše formiranje društvenih grupacija koje se okružuju tajnošću i ističu svoju razliku od zajedničkog sveta prerušavanjem ili drugim sredstvima. [5] Caillois osporava Huizinga naglasak na konkurenciji u igri. Takođe je primetio značajne poteškoće u dolasku na sveobuhvatnu definiciju igre, zaključivši da se ova igra najbolje opisuje šest osnovnih karakteristika: 1. je besplatan, ili nije obavezan 2. je odvojena od životne rutine, koja zauzima svoje vreme i prostor 3. je neizvesno, tako da rezultati igre ne mogu biti unapred određeni i uključena je inicijativa igrača 4. neproduktivno je u tome što ne stvara bogatstvo i završava kako počinje ekonomski 5. uređuje se pravilima koja obustavljavaju obične zakone i ponašanja i to moraju biti praćeni igračima 6. uključuje zamišljene realnosti koje se mogu postaviti protiv `stvarnog života`. Sama definicija Caillois-a sama je kritikovana od strane sledbenih mislilaca [6] i na kraju, uprkos pokušaju Caillois-a na definitivnom tretmanu, definicije igre ostaju otvorene za pregovore. Caillois je izdvojio četiri kategorije igara: Agon ili konkurencija. To je oblik igre u kojem se određeni skup vještina stavlja na test među igračima (snaga, inteligencija, pamćenje). Pobednik je onaj ko dokaže da ima veštinu pomenute veštine kroz igru, na primer kviz igra je takmičenje inteligencije, pobednik dokazuje da je inteligentniji od ostalih igrača. Na primer. šah. Alea, ili slučaj, suprotno od Agona, Caillois opisuje Aleu kao `ostavku volje, napuštanje sudbine`. Ako je Agon iskoristio veštine igrača da bi odredio pobednika, Alea to ostavlja srećnom, spoljni agent odlučuje ko je pobednik. Na primer. igranje slot mašine. Mimikrija ili mimesis ili uloga Caillois ga definira kao `kada pojedinac igra veru, da bi sebe ili druge verovao da je drugačiji od sebe`. Na primer. igrajući online ulogu igru. Ilinks (grčki za `vhirlpool`), ili vrtoglavica, u smislu promene percepcije kroz doživljaj snažne emocije (panike, straha, ekstaza) što je jača emocija, postaje jači osećaj uzbuđenja i zabave. Na primer. uzimajući halucinogene, podupirači valjaka, deca se okreću dok ne padnu. Vredi napomenuti da se ove kategorije mogu kombinirati kako bi se stvorilo raznovrsno iskustvo i poboljšala interakcija igrača, na primer, poker je oblik Agon-Alea, Alea je prisutan u obliku kartica i njihovih kombinacija, ali to nije jedina pobednički faktor; jer je Agon prisutan u obliku blefiranja, zbog čega vaš protivnik misli da imate bolje kartice tako što povećavate ulog, stoga vršite pritisak na druge igrače i na taj način omogućite pobjedu tako što ćete imati kombinaciju kartica, ali pobjediti tako što ćete primijeniti blef veštinu. Caillois je takođe opisao dualistički polaritet unutar kojeg se četiri različite igre mogu naći na različite načine: Paidija ili nekontrolisana fantazija, spontano se igra kroz improvizaciju, pravila se stvaraju tokom igranja. Na primer. koncerte i festivale. Ludus koji zahteva napor, strpljenje, veštinu ili genijalnost, pravila se postavljaju od početka i igra je dizajnirana pre nego što se igra. Na primer. kineska igra Go. Caillois se posebno ne slaže sa Huizinginim tretmanom kockanja. Huizinga je u Homo Ludensu tvrdio da rizik od smrti ili gubitka novca ošteti slobodu `čiste igre`. Prema tome, Huizinga kartične igre ne igraju, već su `smrtonosni iskreni poslovi`. Štaviše, Huizinga je smatralo da je kockanje `nezakonita aktivnost` koja nanosi štetu društvu. Tako je Huizinga tvrdio da je kockanje korupcija u originalnijoj formi igre. Cailloisov interes za mimikriju Kada je Caillois radio sa Bataille na Koledžu sociologije, radili su na dva eseja o insektima tridesetih godina: `La mante religieuse. De la biologie a la psichanalise `[8] (1934) i` Mimetisme et la psichasthenie legendaire `[9] (1935) Caillois identificira` molitveni mantis i mimikujući životinje kao automatone prirode i maskarade `. On formuliše `na svojstven način naturalistički način što bi značilo da se djeluje i stvara bez intervencije suverenog ega, taj veličanstveni artefakt savremenog Zapada koji nadrealizam i avantgarda preduzimaju drastične mere za suzbijanje`. Ovi članci `mogu čitati kao dvije opkurantske entomološke studije koje bi na neki način opisivale kao bizarne, pokušale su da protive svim evolucionim eksplikacijama za kanibalizam i mimikriranje životinja. Njihovo objavljivanje u kontekstu [nadrealističkog časopisa] Minotaure omogućava da se vidi kao traženje cifara koji dokazuju mogućnost inteligencije bez misli, kreativnosti bez umetnosti i agencije u odsustvu (ljudskog) agenta. `[10] Francuzska književna nagrada Roger Caillois Francuzska književna nagrada Rogera Cailloisa za latinoameričku književnost stvorena je 1991. godine, a takođe je dobila i nagrade poput Carlos Fuentes, Jose Donoso i Adolfo Bioi Casares.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Beleške matorog pokvarenjaka su zbirka kratkih priča koje je Čarls Bukovski napisao za svoju kolumnu u časopisu Open City iz Los Anđelesa u periodu od 1967. do 1969. godine u kojima on na svoj dobro poznati način, navlačeći na sebe masku mudre lude, govori o prolaznosti i lepoti življenja. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Holivud` je biografsko-satirični roman Čarlsa Bukovskog. Radnja se zasniva na ličnom iskustvu Bukovskog kada je napisao svoj prvi i jedini scenario za film Barfly. Roman `Holivud` posvetio je prijatelju i redatelju Barbetu Schroederu, koji je uložio veike napore i žrtve samo kako bi snimio film po njegovom scenariju. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beleške matorog pokvarenjaka su zbirka kratkih priča koje je Čarls Bukovski napisao za svoju kolumnu u časopisu Open City iz Los Anđelesa u periodu od 1967. do 1969. godine u kojima on na svoj dobro poznati način, navlačeći na sebe masku mudre lude, govori o prolaznosti i lepoti življenja. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)