2 para naocara za dnevnu i nocnu voznju

LED svetleće naočare su idealne za žurke, koncerte, noćne klubove, rođendane i druge prilike. Boja LED osvetljenja: crvena, plava, zelena, pink i bela. 11 različitih LED animacija: srce, GO! , COOL! ! , tačkice, $ , zvezdice, ribice, rastuće srce, strelice, kosturska glava, brojevi. Imaju punjivu bateriju od 180mAh, potpuno napunjena LED svetla se mogu koristiti oko 6 sati. Punjenje putem USB kabla. Novo

Opis Tehnike za bolji vid Za bolji vid vam možda i nije potrebno veće čudo od samih. Uz pomoć ove knjige možete se osloboditi sočiva, a naočari nositi samo iz estetskih razloga. Naučite kako da iskoristite svetlo, prirodno ili veštačko, i uz samo nekoliko minuta dnevno oporavite svoj vid do maksimuma. Otkrijte kako sami da izlečite ili korigujete: kratkovidost, dalekovidost, astigmatizam, tačke pred očima, noćno slepilo, razrokost, kompjuterski zamor očiju, kataraktu, glaukom, zapaljenske procese. Revolucionarne tehnike dr Merilin Rosens Beret zasnovane su na seriji lako izvodljivih vežbi osmišljenih da poboljšaju cirkulaciju, opuste očne mišiće, spreče naprezanje očiju i onemoguće dalje pogoršavanje vida. Knjiga sadrži veliki broj odličnih vežbi koje će pomoći svim upornim ljudima da povrate i poboljšaju vid. Zasnovana na saznanjima savremene medicine potencira vežbanje mišića koji kontrolišu pokrete oka.

Description Da li su vam naočare zaista potrebne – Merilin Rosens Beret Da li su vam naočare zaista potrebne: Naučite kako da iskoristite svetlo, prirodno ili veštačko, i uz samo nekoliko minuta dnevno oporavite svoj vid do maksimuma. Za bolji vid vam možda i nije potrebno veće čudo od samih. Uz pomoć ove knjige možete se osloboditi sočiva, a naočari nositi samo iz estetskih razloga. Otkrijte kako sami da izlečite ili korigujete: kratkovidost, dalekovidost, astigmatizam, tačke pred očima, noćno slepilo, razrokost, kompjuterski zamor očiju, kataraktu, glaukom, zapaljenske procese. Revolucionarne tehnike dr Merilin Rosens Beret zasnovane su na seriji lako izvodljivih vežbi osmišljenih da poboljšaju cirkulaciju, opuste očne mišiće, spreče naprezanje očiju i onemoguće dalje pogoršavanje vida. Naučite kako da iskoristite svetlo, prirodno ili veštačko, i uz samo nekoliko minuta dnevno oporavite svoj vid do maksimuma.

Otkrijte kako da sami izlečite: kratkovidost, dalekovidost, astigmatizam, tačke pred očima, noćno slepilo, razrokost, kompjuterski zamor očiju, kataraktu, glaukom, zapaljenske procese. Revolucionarne tehnike dr Merilin Rosens Beret, na prvom mestu kombinacija saznanja dr Viljema Bejtsa i metode geštalt psihoterapije, kako bi bio omogućen optimalan vid, zasnovane su na seriji lako izvodljivih vežbi osmišljenih da poboljšaju cirkulaciju, opuste očne mišiće, spreče naprezanje očiju i onemoguće dalje pogoršavanje vida. "Kao što vežbanje i razne vrste relaksacionih tehnika čine da ostanemo u dobroj fizičkoj kondiciji, tehnike opisane u ovoj knjizi će mnogim ljudima pomoći da poboljšaju vid." - dr Valentin Zeltin, medicinski direktor Geštalt centra za psihoterapiju i trening u Njujorku

Najnoviji roman genijalnog Dejvida Valijamsa. Dirljiva priča o deci na bolničkom lečenju, kojima neko svake noći ispunjava po jedan san. Urnebesne avanture, neverovatne ideje i srcolomne sudbine. I naravno da uvek postoji neko ko će pokušati da prekine čitavu zabavu! Zavirite u svakodnevicu na jednom dečjem odeljenju. Za njih avantura u toj sobi tek počinje. I to svake noći tačno u ponoć. Jer je neko, ko nije rođen srećan, rešio da im oboji svet. Krađa ogromnog broja balona, starica koja leti, tamanjenje čokolade u potaji, luda noćna vožnja, sjurivanje niz četrdeset četiri sprata kroz cev za prljav veš, odlazak na Severni pol… sve to i još mnogo više pripremio nam je Valijams u novom romanu! Najdirljivijem dosad.

Opis proizvoda Najnoviji roman genijalnog Dejvida Valijamsa. Dirljiva priča o deci na bolničkom lečenju, kojima neko svake noći ispunjava po jedan san. Urnebesne avanture, neverovatne ideje i srcolomne sudbine. I naravno da uvek postoji neko ko će pokušati da prekine čitavu zabavu! Zavirite u svakodnevicu na jednom dečjem odeljenju. Za njih avantura u toj sobi tek počinje. I to svake noći tačno u ponoć. Jer je neko, ko nije rođen srećan, rešio da im oboji svet. Krađa ogromnog broja balona, starica koja leti, tamanjenje čokolade u potaji, luda noćna vožnja, sjurivanje niz četrdeset četiri sprata kroz cev za prljav veš, odlazak na Severni pol… sve to i još mnogo više pripremio nam je Valijams u novom romanu! Najdirljivijem dosad.

Ponoćna banda Najnoviji roman genijalnog Dejvida Valijamsa. Dirljiva priča o deci na bolničkom lečenju, kojima neko svake noći ispunjava po jedan san. Urnebesne avanture, neverovatne ideje i srcolomne sudbine. I naravno da uvek postoji neko ko će pokušati da prekine čitavu zabavu! Zavirite u svakodnevicu na jednom dečjem odeljenju. Za njih avantura u toj sobi tek počinje. I to svake noći tačno u ponoć. Jer je neko, ko nije rođen srećan, rešio da im oboji svet. Krađa ogromnog broja balona, starica koja leti, tamanjenje čokolade u potaji, luda noćna vožnja, sjurivanje niz četrdeset četiri sprata kroz cev za prljav veš, odlazak na Severni pol… sve to i još mnogo više pripremio nam je Valijams u novom romanu! Najdirljivijem dosad.

Ofrlje kroz Italiju: Dnevnik s putovanja Anrija Kalea, oživljava uspomene jednog od najzanimljivijih francuskih pisaca XX veka, koji je dugo bio zaboravljen usled promenljivih književnih trendova. Anri Kale, poznat po svojoj nekonvencionalnosti i sklonosti ka neobičnom, predstavlja se kao putnik koji više ceni suštinu svakodnevnog života nego tradicionalne turističke znamenitosti. Njegovo putovanje kroz Italiju postaje prilika da se kroz vozne vožnje, noćne avanture i detalje iz svakodnevica posleratne Italije ispričaju fragmenti života, uhvaćeni u prolazu, poput scena iz filma. Kroz stranice ovog dnevnika, Kale se kreće sa lakoćom, čas oduševljen, čas obeshrabren, pokazujući nam svoje višestruke identitete i kompleksnost. Njegov stil je blagonaklon, ali i odvažan, a iz njegovog paradoksalnog doživljaja normalnosti izviru melankolija i osmeh, koji nas podsećaju da putovanja, iako mogu izgledati uzaludna jer smo uvek u društvu samih sebe, pružaju jedinstven uvid u naš unutrašnji svet. Kaleova introspekcija o putovanju kao metafori za životnu avanturu odzvanja kroz stranice, pružajući čitaocima ne samo uvid u Italiju, već i u dublje slojeve ljudske egzistencije.

Ispunjena filozofijom, nadahnućem i praktičnošću, ovo je knjiga koja može da vas promeni jer pokreće nešto tajanstveno. Nešto što stvara čuda u najsloženijem od svih područja života: u ljudskom srcu. Može li ljubav biti toliko velika da zbog nje odbacite sve svoje? Pogaziti sve u šta verujete? Koliko strast može biti velika, a opčinjenost jaka za nekom osobom? Doživljavamo li iskustva za koja smo čvrsto tvrdili da nam se nikad neće dogoditi? Ljubav u ovom romanu postaje jedan sveopšti pojam koji nadzire celi svet, pa čitanje njegovih stranica možemo nazvati intelektualnim iskustvom. "Pogled tvoj je pogled moj…" je jedna od onih knjiga koje podsećaju na moć knjiga, klasičnih ostvarenja, skrivenih na prašnjavim tavanima sa specifičnim mirisom tinte i žutog papira. One nas podsete da su knjige poput naočara u novi svet, mesta gde upoznajemo mnoštvo novih ljudi i naprosto - gradimo sebe. "Obična sam devojka... Žena... Imam godine kojih se ne stidim. Imam san kome težim. Imam ljubav kojoj se nadam. Moja priča je obično – neobična. Moj put do ljubavi je pakao bez dna. Moje ostvarenje sna je noćna mora posuta pepelom obojene svakodnevice. Nisam jedina, ali sam verovatno u krugu malobrojnih koji se ne boje da priznaju da još uvek sanjaju i još uvek tragaju za sopstvenim ostvarenjem. Još uvek se nadmećem sa vremenom!" "Nije puštao moju ruku. Nisam mogla da mu vidim lice ali sam znala, po glasu, da je to ON. Da li je moguće da ON postoji? Da nije samo u mojoj glavi? Da nije izmišljotina? Moj san? Ni u snu mu nisam videla lice ali njegov glas onako dečački, nestašan, raspevan... Od tog glasa bih uvek blago zadrhtala..." "...snovi su snovi. Izmenjeni ili ne, skriveni ili ne, ostaju večno. Ili se ostvaruju, ili te muče celog života..." "Ima vremena za sve, samo se mora biti svestan vremena..." Čitaj dalje

Opis Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamtiti je da ne morate ovu knjigu čitati od korica do korica da biste usavršili svoje pevanje; potražite teme koje su vama potrebne i koristite i vežbe i CD da biste svoj glas na najbolji način razvili. CD je važan partner vašoj knjizi. Vežbe sa CD-a demonstriraju tehnika datim u knjizi. Čućete obrazac odsviran na klaviru, a pevač će vam otpevati obrazac koji se nekoliko puta ponavlja da biste i vi uz njega zapevali. Samo pevanje je sjajna stvar, ali želite da poradite na tehnici kako bi vaše pesme sjajno zvučale. Ako budete vredno radili vežbe artikulacije sa CD-a, a zatim te informacije i veštine primenite na pesme, pevaćete pravilno i razgovetno. Ako nikada pre niste imali časove pevanja možda na početku nećete uočiti korist od tih vežbi ili će vam se učiniti preteškim. Nastavite da radite vežbe tokom svojih sesija i videćete koliko vam one brzo mogu pomoći da dobro i pravilno pevate. Poglavlje 10 daće vam ideje o razvoju rutine vežbanja kako biste sve informacije koje pročitate u knjizi uskladili s onim što čujete sa CD-a. Nakon što zacrtate rutinu vežbanja, držite CD pri ruci kako biste mogli da odaberete koje numere ćete vežbati. Najbolje je da CD čuvate u plastičnom omotaču uz poleđinu knjige. A možda ćete poželeti da CD držite u automobilu kako biste uz nega pevali dok vozite. To je u redu ako ste istovremeno skoncentrisani i na vožnju. Budući da mnogi ljudi brzo reaguju na slike, upotrebila sam nekoliko načina na koje slike mogu da vam pomognu da poboljšate svoje pevanje. Poznavanje mehanike pevanja kod nekih pevača dobro funkcioniše, dok drugi pak više vole da znaju o čemu da misle ili šta da vizualizuju dok pevaju. Ako želite da znate na šta treba da obratite pažnju dok slušate, daću vam i te informacije. Vežbe takođe objašnjavam i tako što vam zadajem da nešto fizički uradite. Ponekad već sama senzacija pokreta u vašem telu prenese ideju. Koji god način da preferirate, naći ćete ga u ovoj knjizi. Sadržaj Uvod, 1 Deo 1: Istraživanje osnova pevanja, 7 poglavlje 1: Priprema za pevanje, 9 poglavlje 2: Određivanje kategorije vašeg glasa, 17 poglavlje 3: Zauzimanje pravilnog stava za dobro pevanje, 27 poglavlje 4: Pravilno disanje za pevanje, 37 poglavlje 5: Toniranje glasa, 55 Deo 2: Usavršavanje vašeg pevanja, 69 poglavlje 6: Sticanje lepog tona, 71 poglavlje 7: Istraživanje rezonance, 81 poglavlje 8: Oblikovanje samoglasnika radi jasnoće, 91 poglavlje 9: Vežbanje suglasnika za artikulaciju, 101 poglavlje 10: Uspostavljanje rutine u vežbanju, 111 Deo 3: Napredne tehnike za usavršavanje vašeg glasa, 123 poglavlje 11: Razvijanje različitih delova vašeg pevačkog glasa, 125 poglavlje 12: Unapređivanje fleksibilnosti i raspona vašeg glasa, 147 poglavlje 13: Prosto kao pasulj: pevanje belting tehnikom, 159 poglavlje 14: Obuka za pevanje, 181 poglavlje 15: Kako pronaći odgovarajućeg instruktora pevanja, 193 Deo 4: Priprema za nastup, 203 poglavlje 16: Izbor odgovarajućeg muzičkog materijala, 205 poglavlje 17: Savladavanje nove pesme, 215 poglavlje 18: Kako uverljivo odglumiti svoju pesmu, 231 poglavlje 19: Kako se izboriti sa tremom, 241 poglavlje 20: Priprema za audiciju, 251 Deo 5: Sve po deset, 269 poglavlje 21: Deset izvođača sa dobrom tehnikom, 271 poglavlje 22: Deset najčešćih pitanja o pevanju, 275 poglavlje 23: Deset saveta za održavanje vokalnog zdravlja, 281 poglavlje 24: Deset saveta da nastupite kao profesionalac, 289 Deo 6: Dodaci, 297 Dodatak A: Predlog pesama za usavršavanje vaše pevačke tehnike, 299 Dodatak B: Nekoliko reči o CD-u, 309 O autorki Dr Pamelia S. Phillips je profesionalni direktor programa i predsedavajuća za „Glas i muziku“ na CAP21 (Collaborative Arts Project 21). Dr Phillips je doktorat muzičkih umetnosti i zvanje mastera „Vokalnog izvođenja“ stekla na Državnom univerzitetu u Arizoni, a „Muzičko obrazovanje“ diplomirala na Državnom univerzitetu u Arkanzasu. Njena karijera obuhvata raznovrsne nastupe, od premijera Američke opere do gostovanja sa velikim simfonijskim orkestrima. Dr Phillips je takođe predavala na koledžu Wagner (Wagner College), Državni univerzitet Arizone (Arizona State University), na Scottsdale Community koledžu (Scottsdale Community College), i na South Mountain Community koledžu (South Mountain Community College). U njene nastupe spadaju naslovne uloge u Carmen, Tragedy of Carmen, Dido and Aeneas (Didona i Eneja), i Lizzie Borden; uloga veštice u Hansel and Gretel (Ivica i Marica); Giuliette u Tales of Hoffmann (Hofmanove priče); Dorabelle u Cosi fan tutte; mame u Albert Herring; Constance u svetskoj premijeri komedije She Stoops to Conquer; Dame s kutijom za šešire u Postcard from Morocco (Razglednica iz Maroka); Frau Bauer u Dori; Beatrice u premijeri Garden of Mystery; gospođe Cornett iz Tobermory-a; scenski nastup u predstavi From The Diary of Virginia Woolf (Iz dnevnika Virdžinije Vulf); uloga Glorie Thorpe iz Damn Yankees; Gymnasie u A Funny Thing Happened on the Way to the Forum; Liebeslieder pevačice u A Little Night Music (Mala noćna muzika); i Lady Thiang u King and I (Kralj i ja). U njene nastupe sa simfonijskim orkestrima spadaju nastup u kantati Le mort de Cléopâtra (Kleopatrina smrt) Hectora Berlioza sa Bronx Symphony, Mahlerova Četvrta simfonija sa Centré Symphony i Das Lied von der Erde i Mahlerova Treća simfonija sa New York Symphonic Arts Ensemble. Dr Phillips je takođe bila gostujući umetnik u nastupima sa Phoenix Chamber Symphony, Scottsdale Fine Arts Orchestra, Putnam County Chorale i National Chorale. Naslov: Pevanje za neupućene (sa CD-om) Izdavač: Mikro knjiga Strana: 346 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16,8 x 23,5 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-7555-454-7 Naslov originala: Singing For Dummies, 2nd Edition Izdavač originala: Wiley Naslov originala: Singing For Dummies, 2nd Edition Izdavač originala: Wiley

....zovem se Julia Julija Kendal živi i radi u Garden Sitiju, gradu koji se nalazi na oko sat vremena vožnje od Njujorka. Po zanimanju je kriminolog. Ima nešto više od trideset godina, kratke i tamne je kose, izuzetno krupnih i izražajnih očiju. Daleko od stereotipa supermodela, prirodno elegatne i vitke figure, neodoljivo podseća na Odri Hepbern. Živi u tipičnoj vili sa početka dvadesetog veka na periferiji grada. julijni hobiji su filmovi i muzika iz četrdesetih. Ona je moderna žena sa modernim shvatanjem života i međuljudskih odnosa. Njene sentimentalne priče bile su kratke i prilično burne, pa je zato razvila averziju prema trajnim vezama. Vlasnik je belog morgana 4/4 iz 1967. Ćudljivog kao i njegova gazdarica. 58: Zločinački pakt – Garden Siti potresa talas ubistava, neko ubija najopasnije pripadnike kriminalnih klanova. Liči na uobičajen rat između bandi, ali tužilac mora da odgovori na dosta pitanja. Da li će izbiti novi rat između mafijaških porodica? Da li je nepoznati izvršilac preuzeo pravdu u svoje ruke da nadoknadi sporost zakona? Kao i uvek, Julija ima zadatak da povuče konce zamršene i opasne igre. I da shvati kakve veze ima smrt policijskog inspektora sa besprekornom reputacijom sa ovim pokoljem zločinaca… 59: Šaman – U ovoj priči, naš kriminolog će se suočiti sa enigmom koja vuče korene iz drevnog Meksika. Profesor Kembel, Julijin kolega sa fakulteta i antropolog, kupio je reprodukciju Mane, toltečkog idola, dvoličnog boga života i smrti. Idol ga dovodi do potpunog rastrojstva i smrti, a Julija ne uspeva da odgovori na njegov očajni i zakasneli poziv u pomoć… Da li je moguće da u Julijinom svetu, gde iza ubistava stoje konkretni razlozi, statua ima takve moći? Jedno je sigurno, otpočinjući ovu neobičnu istragu vrata noćne more širom se otvaraju za doktorku Kendal i ona ulazi u čudan svet na granici sna, jave i misticizma… 60: Neslana šala – Život u Garden Sitiju mnogo je uzbudljiviji nego obično, otkako je na scenu stupio zastrašujući šaljivdžija, čovek prefinjene kulture i vrlo velikog tehničkog znanja, koji uživa u sejanju panike eksplozivnim uređajima širom grada… Veb, Julija i irving od početka rade na slučaju, ali postoji jedan neobičan detalj: jasno je da misteriozni bombaš, koji drži grad pod opsadom, nije zainteresovan za uništavanje ljudskih života. Ali koji je onda njegov cilj?

....zovem se Julia Julija Kendal živi i radi u Garden Sitiju, gradu koji se nalazi na oko sat vremena vožnje od Njujorka. Po zanimanju je kriminolog. Ima nešto više od trideset godina, kratke i tamne je kose, izuzetno krupnih i izražajnih očiju. Daleko od stereotipa supermodela, prirodno elegatne i vitke figure, neodoljivo podseća na Odri Hepbern. Živi u tipičnoj vili sa početka dvadesetog veka na periferiji grada. julijni hobiji su filmovi i muzika iz četrdesetih. Ona je moderna žena sa modernim shvatanjem života i međuljudskih odnosa. Njene sentimentalne priče bile su kratke i prilično burne, pa je zato razvila averziju prema trajnim vezama. Vlasnik je belog morgana 4/4 iz 1967. Ćudljivog kao i njegova gazdarica. 58: Zločinački pakt – Garden Siti potresa talas ubistava, neko ubija najopasnije pripadnike kriminalnih klanova. Liči na uobičajen rat između bandi, ali tužilac mora da odgovori na dosta pitanja. Da li će izbiti novi rat između mafijaških porodica? Da li je nepoznati izvršilac preuzeo pravdu u svoje ruke da nadoknadi sporost zakona? Kao i uvek, Julija ima zadatak da povuče konce zamršene i opasne igre. I da shvati kakve veze ima smrt policijskog inspektora sa besprekornom reputacijom sa ovim pokoljem zločinaca… 59: Šaman – U ovoj priči, naš kriminolog će se suočiti sa enigmom koja vuče korene iz drevnog Meksika. Profesor Kembel, Julijin kolega sa fakulteta i antropolog, kupio je reprodukciju Mane, toltečkog idola, dvoličnog boga života i smrti. Idol ga dovodi do potpunog rastrojstva i smrti, a Julija ne uspeva da odgovori na njegov očajni i zakasneli poziv u pomoć… Da li je moguće da u Julijinom svetu, gde iza ubistava stoje konkretni razlozi, statua ima takve moći? Jedno je sigurno, otpočinjući ovu neobičnu istragu vrata noćne more širom se otvaraju za doktorku Kendal i ona ulazi u čudan svet na granici sna, jave i misticizma… 60: Neslana šala – Život u Garden Sitiju mnogo je uzbudljiviji nego obično, otkako je na scenu stupio zastrašujući šaljivdžija, čovek prefinjene kulture i vrlo velikog tehničkog znanja, koji uživa u sejanju panike eksplozivnim uređajima širom grada… Veb, Julija i irving od početka rade na slučaju, ali postoji jedan neobičan detalj: jasno je da misteriozni bombaš, koji drži grad pod opsadom, nije zainteresovan za uništavanje ljudskih života. Ali koji je onda njegov cilj?

....zovem se Julia Julija Kendal živi i radi u Garden Sitiju, gradu koji se nalazi na oko sat vremena vožnje od Njujorka. Po zanimanju je kriminolog. Ima nešto više od trideset godina, kratke i tamne je kose, izuzetno krupnih i izražajnih očiju. Daleko od stereotipa supermodela, prirodno elegatne i vitke figure, neodoljivo podseća na Odri Hepbern. Živi u tipičnoj vili sa početka dvadesetog veka na periferiji grada. julijni hobiji su filmovi i muzika iz četrdesetih. Ona je moderna žena sa modernim shvatanjem života i međuljudskih odnosa. Njene sentimentalne priče bile su kratke i prilično burne, pa je zato razvila averziju prema trajnim vezama. Vlasnik je belog morgana 4/4 iz 1967. Ćudljivog kao i njegova gazdarica. 58: Zločinački pakt – Garden Siti potresa talas ubistava, neko ubija najopasnije pripadnike kriminalnih klanova. Liči na uobičajen rat između bandi, ali tužilac mora da odgovori na dosta pitanja. Da li će izbiti novi rat između mafijaških porodica? Da li je nepoznati izvršilac preuzeo pravdu u svoje ruke da nadoknadi sporost zakona? Kao i uvek, Julija ima zadatak da povuče konce zamršene i opasne igre. I da shvati kakve veze ima smrt policijskog inspektora sa besprekornom reputacijom sa ovim pokoljem zločinaca… 59: Šaman – U ovoj priči, naš kriminolog će se suočiti sa enigmom koja vuče korene iz drevnog Meksika. Profesor Kembel, Julijin kolega sa fakulteta i antropolog, kupio je reprodukciju Mane, toltečkog idola, dvoličnog boga života i smrti. Idol ga dovodi do potpunog rastrojstva i smrti, a Julija ne uspeva da odgovori na njegov očajni i zakasneli poziv u pomoć… Da li je moguće da u Julijinom svetu, gde iza ubistava stoje konkretni razlozi, statua ima takve moći? Jedno je sigurno, otpočinjući ovu neobičnu istragu vrata noćne more širom se otvaraju za doktorku Kendal i ona ulazi u čudan svet na granici sna, jave i misticizma… 60: Neslana šala – Život u Garden Sitiju mnogo je uzbudljiviji nego obično, otkako je na scenu stupio zastrašujući šaljivdžija, čovek prefinjene kulture i vrlo velikog tehničkog znanja, koji uživa u sejanju panike eksplozivnim uređajima širom grada… Veb, Julija i irving od početka rade na slučaju, ali postoji jedan neobičan detalj: jasno je da misteriozni bombaš, koji drži grad pod opsadom, nije zainteresovan za uništavanje ljudskih života. Ali koji je onda njegov cilj? Epizode: 55: Zagonetka zvana užas 56: Telo kao dokaz 57: Ratnici

....zovem se Julia Julija Kendal živi i radi u Garden Sitiju, gradu koji se nalazi na oko sat vremena vožnje od Njujorka. Po zanimanju je kriminolog. Ima nešto više od trideset godina, kratke i tamne je kose, izuzetno krupnih i izražajnih očiju. Daleko od stereotipa supermodela, prirodno elegatne i vitke figure, neodoljivo podseća na Odri Hepbern. Živi u tipičnoj vili sa početka dvadesetog veka na periferiji grada. julijni hobiji su filmovi i muzika iz četrdesetih. Ona je moderna žena sa modernim shvatanjem života i međuljudskih odnosa. Njene sentimentalne priče bile su kratke i prilično burne, pa je zato razvila averziju prema trajnim vezama. Vlasnik je belog morgana 4/4 iz 1967. Ćudljivog kao i njegova gazdarica. 58: Zločinački pakt – Garden Siti potresa talas ubistava, neko ubija najopasnije pripadnike kriminalnih klanova. Liči na uobičajen rat između bandi, ali tužilac mora da odgovori na dosta pitanja. Da li će izbiti novi rat između mafijaških porodica? Da li je nepoznati izvršilac preuzeo pravdu u svoje ruke da nadoknadi sporost zakona? Kao i uvek, Julija ima zadatak da povuče konce zamršene i opasne igre. I da shvati kakve veze ima smrt policijskog inspektora sa besprekornom reputacijom sa ovim pokoljem zločinaca… 59: Šaman – U ovoj priči, naš kriminolog će se suočiti sa enigmom koja vuče korene iz drevnog Meksika. Profesor Kembel, Julijin kolega sa fakulteta i antropolog, kupio je reprodukciju Mane, toltečkog idola, dvoličnog boga života i smrti. Idol ga dovodi do potpunog rastrojstva i smrti, a Julija ne uspeva da odgovori na njegov očajni i zakasneli poziv u pomoć… Da li je moguće da u Julijinom svetu, gde iza ubistava stoje konkretni razlozi, statua ima takve moći? Jedno je sigurno, otpočinjući ovu neobičnu istragu vrata noćne more širom se otvaraju za doktorku Kendal i ona ulazi u čudan svet na granici sna, jave i misticizma… 60: Neslana šala – Život u Garden Sitiju mnogo je uzbudljiviji nego obično, otkako je na scenu stupio zastrašujući šaljivdžija, čovek prefinjene kulture i vrlo velikog tehničkog znanja, koji uživa u sejanju panike eksplozivnim uređajima širom grada… Veb, Julija i irving od početka rade na slučaju, ali postoji jedan neobičan detalj: jasno je da misteriozni bombaš, koji drži grad pod opsadom, nije zainteresovan za uništavanje ljudskih života. Ali koji je onda njegov cilj? Epizode: 55: Zagonetka zvana užas 56: Telo kao dokaz 57: Ratnici

Opis Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamtiti je da ne morate ovu knjigu čitati od korica do korica da biste usavršili svoje pevanje; potražite teme koje su vama potrebne i koristite i vežbe i CD da biste svoj glas na najbolji način razvili. CD je važan partner vašoj knjizi. Vežbe sa CD-a demonstriraju tehnika datim u knjizi. Čućete obrazac odsviran na klaviru, a pevač će vam otpevati obrazac koji se nekoliko puta ponavlja da biste i vi uz njega zapevali. Samo pevanje je sjajna stvar, ali želite da poradite na tehnici kako bi vaše pesme sjajno zvučale. Ako budete vredno radili vežbe artikulacije sa CD-a, a zatim te informacije i veštine primenite na pesme, pevaćete pravilno i razgovetno. Ako nikada pre niste imali časove pevanja možda na početku nećete uočiti korist od tih vežbi ili će vam se učiniti preteškim. Nastavite da radite vežbe tokom svojih sesija i videćete koliko vam one brzo mogu pomoći da dobro i pravilno pevate. Poglavlje 10 daće vam ideje o razvoju rutine vežbanja kako biste sve informacije koje pročitate u knjizi uskladili s onim što čujete sa CD-a. Nakon što zacrtate rutinu vežbanja, držite CD pri ruci kako biste mogli da odaberete koje numere ćete vežbati. Najbolje je da CD čuvate u plastičnom omotaču uz poleđinu knjige. A možda ćete poželeti da CD držite u automobilu kako biste uz nega pevali dok vozite. To je u redu ako ste istovremeno skoncentrisani i na vožnju. Budući da mnogi ljudi brzo reaguju na slike, upotrebila sam nekoliko načina na koje slike mogu da vam pomognu da poboljšate svoje pevanje. Poznavanje mehanike pevanja kod nekih pevača dobro funkcioniše, dok drugi pak više vole da znaju o čemu da misle ili šta da vizualizuju dok pevaju. Ako želite da znate na šta treba da obratite pažnju dok slušate, daću vam i te informacije. Vežbe takođe objašnjavam i tako što vam zadajem da nešto fizički uradite. Ponekad već sama senzacija pokreta u vašem telu prenese ideju. Koji god način da preferirate, naći ćete ga u ovoj knjizi. Sadržaj Uvod, 1 Deo 1: Istraživanje osnova pevanja, 7 poglavlje 1: Priprema za pevanje, 9 poglavlje 2: Određivanje kategorije vašeg glasa, 17 poglavlje 3: Zauzimanje pravilnog stava za dobro pevanje, 27 poglavlje 4: Pravilno disanje za pevanje, 37 poglavlje 5: Toniranje glasa, 55 Deo 2: Usavršavanje vašeg pevanja, 69 poglavlje 6: Sticanje lepog tona, 71 poglavlje 7: Istraživanje rezonance, 81 poglavlje 8: Oblikovanje samoglasnika radi jasnoće, 91 poglavlje 9: Vežbanje suglasnika za artikulaciju, 101 poglavlje 10: Uspostavljanje rutine u vežbanju, 111 Deo 3: Napredne tehnike za usavršavanje vašeg glasa, 123 poglavlje 11: Razvijanje različitih delova vašeg pevačkog glasa, 125 poglavlje 12: Unapređivanje fleksibilnosti i raspona vašeg glasa, 147 poglavlje 13: Prosto kao pasulj: pevanje belting tehnikom, 159 poglavlje 14: Obuka za pevanje, 181 poglavlje 15: Kako pronaći odgovarajućeg instruktora pevanja, 193 Deo 4: Priprema za nastup, 203 poglavlje 16: Izbor odgovarajućeg muzičkog materijala, 205 poglavlje 17: Savladavanje nove pesme, 215 poglavlje 18: Kako uverljivo odglumiti svoju pesmu, 231 poglavlje 19: Kako se izboriti sa tremom, 241 poglavlje 20: Priprema za audiciju, 251 Deo 5: Sve po deset, 269 poglavlje 21: Deset izvođača sa dobrom tehnikom, 271 poglavlje 22: Deset najčešćih pitanja o pevanju, 275 poglavlje 23: Deset saveta za održavanje vokalnog zdravlja, 281 poglavlje 24: Deset saveta da nastupite kao profesionalac, 289 Deo 6: Dodaci, 297 Dodatak A: Predlog pesama za usavršavanje vaše pevačke tehnike, 299 Dodatak B: Nekoliko reči o CD-u, 309 O autorki Dr Pamelia S. Phillips je profesionalni direktor programa i predsedavajuća za „Glas i muziku“ na CAP21 (Collaborative Arts Project 21). Dr Phillips je doktorat muzičkih umetnosti i zvanje mastera „Vokalnog izvođenja“ stekla na Državnom univerzitetu u Arizoni, a „Muzičko obrazovanje“ diplomirala na Državnom univerzitetu u Arkanzasu. Njena karijera obuhvata raznovrsne nastupe, od premijera Američke opere do gostovanja sa velikim simfonijskim orkestrima. Dr Phillips je takođe predavala na koledžu Wagner (Wagner College), Državni univerzitet Arizone (Arizona State University), na Scottsdale Community koledžu (Scottsdale Community College), i na South Mountain Community koledžu (South Mountain Community College). U njene nastupe spadaju naslovne uloge u Carmen, Tragedy of Carmen, Dido and Aeneas (Didona i Eneja), i Lizzie Borden; uloga veštice u Hansel and Gretel (Ivica i Marica); Giuliette u Tales of Hoffmann (Hofmanove priče); Dorabelle u Cosi fan tutte; mame u Albert Herring; Constance u svetskoj premijeri komedije She Stoops to Conquer; Dame s kutijom za šešire u Postcard from Morocco (Razglednica iz Maroka); Frau Bauer u Dori; Beatrice u premijeri Garden of Mystery; gospođe Cornett iz Tobermory-a; scenski nastup u predstavi From The Diary of Virginia Woolf (Iz dnevnika Virdžinije Vulf); uloga Glorie Thorpe iz Damn Yankees; Gymnasie u A Funny Thing Happened on the Way to the Forum; Liebeslieder pevačice u A Little Night Music (Mala noćna muzika); i Lady Thiang u King and I (Kralj i ja). U njene nastupe sa simfonijskim orkestrima spadaju nastup u kantati Le mort de Cléopâtra (Kleopatrina smrt) Hectora Berlioza sa Bronx Symphony, Mahlerova Četvrta simfonija sa Centré Symphony i Das Lied von der Erde i Mahlerova Treća simfonija sa New York Symphonic Arts Ensemble. Dr Phillips je takođe bila gostujući umetnik u nastupima sa Phoenix Chamber Symphony, Scottsdale Fine Arts Orchestra, Putnam County Chorale i National Chorale. Naslov: Pevanje za neupućene (sa CD-om) Izdavač: Mikro knjiga Strana: 346 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16,8 x 23,5 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-7555-454-7 Naslov originala: Singing For Dummies, 2nd Edition Izdavač originala: Wiley Naslov originala: Singing For Dummies, 2nd Edition Izdavač originala: Wiley

Dr Dobrila Bratić (1953-2009) bila je naučni saradnik Etnografskog instituta SANU u Beogradu. Osnovna oblast njenog naučnog interesovanja bila je srpska i južnoslovenska mitologija. Objavila je niz članaka i rasprava o mitskim bićima i drugim srodnim temama. Njena knjiga Gluvo doba. Predstave o noći u narodnoj religiji Srba (prvo izdanje: Bilioteka XX vek, 1993) svojevrstan je uvod u ispitivanje mitotvorne misli, koju autorka posmatra oslanjajući se na najvažnije autore koji su pisali o ovoj temi, ali i iz ugla sopstvenih teorijskih postavki. Ovim, drugim izdanjem Gluvog doba Biblioteka XX vek i kolege i prijatelji Dobrile Bratić obeležavaju šezdeset godina od njenog rođenja i dvadest godina od izlaska prvog izdanja ove knjige. Novo izdanje sadrži dodatak sa sećanjima na Dobrilu Bratić njenih koleginica Miroslave Malešević i Ljiljane Gavrilović i bibliografiju njenih radova, koju je pripremila Biljana Milenković-Vuković. U Uvodu („Ko su noćnice i gde mogu predaniti“) i šest poglavlja („Vreme i nevreme“, „Tišina i tama kao osnovna svojstva noći“, „Prostor u zagađenom vremenu“, „Mesec i zvezde – edostižne svetlosti noći“, „Dan i noć ljudskog života“ i „Susreti u zlo doba i na strašnom mestu“) Dobrila Bratić, znalački i uz pomoć nesumnjivog književnog dara, dočarava, razlaže i tumači predstave o noći u narodnoj religiji Srba. Knjiga se završava ovim autorkinim rečima: „Čini se da bi se savremeni transformacijski procesi tradicionalnih verovanja o strahotama noći mogli posmatrati u okvirima koje određuju novostvoreni, civilizacijski načini poništavanja socijalne praznine gluvog doba. Jer, u osnovi novih načina borbe leže stare potrebe proistekle iz straha od ‘praznog vremena’. Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi, pa istraživanja predstava o noći i u savremenim uslovima ostaju pouzdan pokazatelj socijalno stvorene slike sveta koju društvo svojim delovanjem ‘otiskuje’ na tamnoj pozadini noćnog neba”. DVA SEĆANJA NA DOBRILU BRATIĆ Miroslava Malešević: DOBRILČINA Za prijatelje i kolege Dobrila Bratić je jednostavno bila – Dobrilčina. Svi koji je pamte, koji su pratili njen naučni razvoj, oni s kojima se družila i s kojima je sarađivala, složiće se, sigurna sam, da joj je to “uvećano” ime – i kao čoveku i kao naučnici – potpuno pristajalo. Uz njen ogromni talenat i znanje, znatiželju, inventivnost i duhovitost, polet s kojim je živela i pisala išao je, bez ikakvog preterivanja, samo – augmentativ. Dobrilčina – naše ime iz divljenja i u počast toj raskoši. Imala sam sreću što sam dobar deo mladosti, duže od decenije, provela kao njena koleginica na poslu i bliska prijateljica u životu. Prvi put smo se srele u (od tada) našoj zajedničkoj sobi u Institutu, u koji smo i primljene istog dana, maja 1979. godine. Uobičajenu pripravničku konfuziju – prvo radno mesto, nova situacija, nepoznata uloga, nepoznato okruženje (uz beskrajno nezanimljive naslove publikacija koje smo dobile da prelistavamo, da se “bolje upoznamo” sa budućim zadacima) savladale smo – smehom. Izrekla sam naglas “Mili bože kud sam zaš’o” da stihom lakše opišem sopstveno nesnalaženje i zbrku u glavi, i dočekao me veseli kikot istomišljenice. Smeh koji je razumeo, koji razgaljuje i ohrabruje. Toliko je bilo dovoljno za “početak jednog divnog prijateljstva”. Te rane osamdesete su za domaću etnologiju (mislim prvenstveno na Srbiju i Beograd) bile izuzetno zanimljivo i značajno razdoblje. Za relativno kratko vreme, zahvaljujući pre svega velikom zalaganju nekolicine nastavnika/asistenata sa katedre (Dušan Bandić, Mirjana Prošić, Ivan Kovačević), naša nauka je počela da se modernizuje, da se postavlja na nove osnove i dobija novo usmerenje u skladu sa najvažnijim pravcima savremene antropologije u svetu. Nepovratno se tih godina menjalo poimanje karaktera same discipline: iz deskriptivne (stalno i sistematsko prikupljanje građe o “narodnoj kulturi”), ona je postepeno prerastala u modernu antropološku nauku kojoj je zadatak da objasni, interpretira, analitičkim postupkom otkrije dublji, stvarni smisao i značenje pojava koje proučava. Postojeći raskorak sa dometima svetske nauke polako se ali vidljivo smanjivao. Sledstveno promeni kursa, menjao se i predmet istraživanja, otvarale su se nove teme kakve do tada nisu bile u fokusu interesovanja etnologa, počinju da se objavljuju radovi koji se bave savremenim životom i fenomenima iz kulture grada. U malobrojnoj grupi, pretežno istraživača mlađe generacije, koja je od početka ozbiljno podržavala ovakvu orijentaciju, i koja je s entuzijazmom zakoračila na potpuno novi teren, bile smo i nas dve. Neopisivo uzbudljivo, ali i teško početničko iskustvo. Sticanje znanja i ovladavanje metodološkim osnovama potrebnim etnologiji “u novom ključu” odvijalo se uglavnom samostalno, “na svoju ruku”, mimo institucija, odnosno akademskog i naučnog programa naše tada još uvek tradicionalno usmerene discipline. Savladavanju poteškoća – od praznina u obrazovanju, te snažnog otpora vladajuće “stare škole” prema ovim inovacijama, do pristupa informacijama, novim knjigama i vodećim antropološkim časopisima koji je u tim okolnostima – u vreme bez Interneta pritom – bio prilično otežan, mnogo su doprineli izuzetno dobri kolegijalni odnosi unutar tog kruga i iskrena prijateljstva i van posla, međusobna privrženost i stalno, i stručno i ljudsko, podsticanje i podrška. Sazrevali smo zajedno, učili jedni od drugih i od najboljih među nama, dajući sve od sebe da za njima ne zaostajemo. Iz Dobrilinog i mog intenzivnog druženja i najbliže upućenosti jedne na drugu u prvim koracima u struci proistekla je, sasvim prirodno, obostrana želja da o nekim temama za koje smo se podjednako zanimale zajedno i pišemo. Nikada mi kasnije rad na nekom tekstu nije doneo toliko zadovoljstva kao tih nekoliko naših početničkih “dueta”. Sve smo izvele “u četiri ruke”, doslovno od prve ideje do tačke na kraju: sakupljale građu, pažljivo iščitavale literaturu, mučile se da rastumačimo Mertona i valjano primenimo funkcionalnu analizu, zajedno sricale svaku rečenicu, odmeravale i nemilosrdno precrtavale, sporile se, zanete razgovorom ponekad i zaboravljale zašto smo uopšte “zašiljile olovke” – i odlično se provodile. Dolazila je s mnoštvom novih zamisli, uvek s nekim maštovitim predlogom kako da stvari postavimo na drugačiji način, podstrekivala na razmišljanje, uspevajući tako i da iz mene izvuče ono najbolje. Rezultat te naše profesionalne i prijateljske saradnje su dva objavljena rada[1] (usput rečeno, a poslužiću se Dobrilinim izrazima, oni “uopće nisu bili hrđavi”); treći[2] je ostao u rukopisu koji nikad nismo stigle da do kraja “ispeglamo” za publikovanje, jer su nas interesovanja kasnije vodila u različitim pravcima. U svakom slučaju, imala sam privilegiju da učim sa Dobrilom i da mnogo naučim od nje. Iznad svega to da pisanje naučnog rada ume da bude i beskrajno zabavna i uzbudljiva avantura, a ne nužno i samo “hod po mukama”. Pokazaće se veoma brzo da je upravo tu vrstu avanture, tu vrstu potpune, strastvene predanosti radu kao uživanju, uživanju u radu, Dobrila izabrala kao smisao i način svog života. Zanimale su je brojne teme, a podjednako suvereno se kretala u području tradicijske seoske kulture, narodne religije i mitologije, kao i u području kulturnih pojava, običaja i rituala iz savremenog života. Izuzetno velikog obrazovanja i poznavanja naučne literature mogla je s lakoćom da piše praktično o svemu. Ali vagala je pažljivo, držeći se visokih standarda koje je sebi (a i drugima) postavljala o tome šta je vredno ponuditi naučnoj javnosti. Pisala je onda kad je bila sigurna da će dati nešto novo, da je tema koju je “napipala” neodoljivo izazovna i da će je “poneti”. Ipak, impresivna bibliografija, uprkos preranom izlasku iz profesije, svedoči da joj nadahnuća nije nedostajalo. A sve što je napisala, vođena takvim motivima, bilo je naprosto odlično: precizno metodološki definisano, uvek sveže ideje, izuzetne opservacije, uvek sasvim nov pristup, originalno tumačenje fenomena kojima se bavila, njihovih značenja i njihovih funkcija, a povrh svega izuzetan spisateljski stil, sjajno umeće s rečima kojim je uspevala da strogu naučnu analizu izloži kao najlepše književno štivo. Iz svakog novog rada koji je proizvela moglo se jasno videti da Dobrila ubrzano izrasta u naučnicu zaista nesvakidašnjeg formata. Svakako najznačajniji rad Dobrile Bratić u kojem će se njen blistavi talenat ispoljiti do kraja, predstavlja knjiga Gluvo doba, koju je 1993. godine Ivan Čolović uvrstio u Biblioteku XX vek. U najkraćem, studija je posvećena ispitivanju tradicionalnih predstava o noći u srpskoj kulturi – u etnološkim istraživanjima do tada tek uzgred i fragmentarno pominjanoj oblasti narodne religije. Reč je o sagledavanju brojnih simboličkih formi vezanih za noć (predanja, verovanja, rituali) prvenstveno s obzirom na mesto koje zauzimaju u složenom sistemu socijalnog strukturisanja vremena. Skup raznovrsnih verovanja i simboličkih aktivnosti inspirisanih svakodnevnom smenom svetlosti i tame, Dobrila Bratić je posmatrala kao jedinstvenu značenjsku celinu koja je postavljena na nekoliko osnovnih religijskih ideja. U otkrivanju tih ideja, tačnije u otkrivanju njima osmišljenog “celokupnog, društveno ponuđenog pogleda na svet”, tražila je ključ za razumevanje simbolike “gluvog doba” u srpskoj narodnoj tradiciji, najrazličitijih verovanja u mitska bića, kojima je kolektivna mašta ispunila “tamnu stranu” dana. Dramatičnu borbu koja se, u tradicionalno zamišljenoj slici ljudske svakodnevice, neprestano vodi između sila svetla i sila mraka, “ovog” i “onog” sveta, dana i noći, Dobrila tu posmatra i kao izraz međusobno isključivih težnji u samom čoveku: njegove “očigledne upućenosti na socijalno okruženje” i želje da iz njega izađe, da ga nadraste, da ostvari individualne mogućnosti, načini sopstveni, samostalni “iskorak u noć”. Dan je pritom, piše ona, “oličenje svetle, socijalne strane ljudskog bića, a noć one tamne, nevidljive i duboko lične dimenzije svakog čoveka” (s. 190) Svaki put kada ponovo čitam Gluvo doba (a otkako Dobrile nema knjigu prelistavam sve češće) izgleda mi jasno da je to, osim sjajnog antropološkog teksta, i nešto mnogo više. To je i opis ličnog putovanja Dobrile Bratić u potrazi za sopstvenim odgovorom na zahtev koji je sama definisala rekavši da se “bezlične sile ‘ovog’ i ‘onog’ sveta mogu (…) uskladiti u kreativnom naporu pojedinca koji je dovoljno snažan da istraje na iznalaženju ličnog puta”. Dobrilčina je svoj put pronašla. Ljiljana Gavrilović: NA TAMNOJ POZADINI NOĆNOG NEBA Pisati o onima koji više nisu tu ozbiljno je težak zadatak, u kome vrebaju bar dve velike opasnosti, uzajamno tesno povezane. Prva je ritualno hvaljenje (“o mrtvima sve najbolje”, koje je opstalo do sada, iako više nema – bar ne svesnog – verovanja da će se oni vratiti i osvetiti nam se ako ih ne pominjemo u idealizovanoj svetlosti), dok je druga patetična priča o izgubljenim/neostvarenim mogućnostima ili savršenim dometima za koje smo svi mi, koji smo i dalje tu, ostali prikraćeni. Postoji, naravno, i mogućnost pisanja onih užasnih, birokratizovanih i dehumanizovanih “objektivnih” prikaza njihovih života, u kojima od stvarnih ljudi koje smo poznavali i/ili voleli (ili možda baš i nismo) nije ostalo ništa osim šturog spiska objavljenih tekstova, iz kojih su osobe o kojima se govori u potpunosti odstranjene. Pored toga, priče o njima su uvek priče iz naših sećanja, ne samo na njih, nego i na nas same u nekim prošlim vremenima u kojima smo svi (pretpostavljeno) bili mlađi, lepši i srećniji – priče proizašle iz nostalgije. Moja sećanja na Dobrilu Bratić svakako jesu obojena nostalgijom, ali bez obuzira na to mislim da, iza svega, i dalje mogu da vidim njeno nasmejano, istinsko lice. Ili bar mogu da pokušam. Prve, teturave i zbunjene korake antropologa na terenu napravila sam uz pomoć Dobrile, koja je tih, ranih osamdesetih godina prošlog veka, imala tek nešto više iskustva od mene, ali je bez obzira na to bila terenski istraživač kakav ja nikada nisam postala, niti ću ikada biti. Dobrila je imala vrlinu koja mi je tek mnogo kasnije postala jasna (i koju ja definitivno nemam): ona je volela svoje ispitanike. Lakoća sa kojom je uspostavljala kontakte sa ljudima koje nikada ranije nije videla je meni, napola autističnoj, uvek izgledala kao čudo. Kao i empatija kojom je ona ne samo razumevala, nego i (sa)osećala sa svojim ispitanicima i koja je omogućavala da rezultati njenog terenskog rada budu mnogo više od suvoparnih analiza. Tu njenu retku vrlinu pamtim i po pričama o terenskim istraživanjima, onim koje nikada nisu postale uobličene u formalne etnografije. Jedna od njih je Dobrilina interpretacija iskustva muslimanske devojčice, koja je u školi učila da su partizani bili heroji i da su bili apsolutno dobri i bila užasno unesrećena kada joj je neko rekao da su partizani jeli svinjetinu. To partizansko jedenje svinjetine se, naravno, sukobljavalo sa čitavim ostalim korpusom njene socijalizacije, koji joj je govorio da svinjetinu jedu samo nevernici, dakle loši ljudi. Emocije koje teku kroz ovu priču sećam se i posle više od četvrt veka, upravo zbog načina na koji ju je Dobrila pričala: sa dubokim saosećanjem sa decom koja moraju da se bore sa teškim unutrašnjim konfliktima zbog suprotstavljenih porodičnih/lokalnih i javnih/globalnih vrednosti, koje će ih kasnije pratiti tokom čitavog života. Ili: priča kojom se Dobrila, tokom čitavog vremena koje smo zajedno provodile u Novom Pazaru, bavila uz osnovnu temu svog istraživanja, a koja je ostala nenapisana: praktično nepostojeće međunacionalne kafanske tuče. Na tako sitnom, svakodnevnom segmentu ponašanja ona je videla suštinski problem tadašnje novopazarske zajednice: između mladih muškaraca dve nacionalnosti nije postojala nikakva mogućnost sukoba, jer nisu postojali nikakvi zajednički interesi – zajednice su vodile odvojene, paralelne živote. Naravno, obe ove priče, čak i da su bile istražene do kraja (po Dobrilinom sudu – po mom je tu bilo sve jasno i nije bilo potrebe za daljim ispitivanjima, ali ona je izvesno bila znatno temeljnije od mene) u to vreme nije bilo moguće objaviti, jer bilo politički nepodobno (savremenim rečnikom rečeno: politički nekorektno, što je samo dokaz da se u odnosu politike prema javnoj reči malo toga promenilo, iako su stege političke korektnosti danas ipak znatno blaže). I neka sasvim drugačija sećanja, više vezana za terensko ponašanje nego za rezultate istraživanja, iako je to neraskidivo povezano: ulazak u kafečajnicu u staroj novopazarskoj čaršiji (u kojima, čak i danas, sede samo i isključivo muškarci) i – uprkos početnoj zgranutoj neverici više nego sredovečne publike činjenicom da su dve mlade žene ušle u definisano muški prostor i da se tu, očigledno, osećaju savršeno dobro – uspostavljanje kontakta koji se pretvorio u nekoliko sati razgovora i, samim tim, vrlo efektno terensko istraživanje. Ili, vožnja na relaciji Novi Pazar – Tutin lokalnim autobusom, u kome su nedostajali samo pilići i koze na krovu da bi potpuno odgovarao slikama autobuskog saobraćaja iz filmova o nekim azijskim zabitima, dok napolju lije neočekivana kiša, a autobuska publika veselo čavrlja među sobom, ali i sa nama o svemu i svačemu, uključujući o onome što nas zanima. Empatija i fino razumevanje ljudi o kojima govori je (bar se meni čini) najveća vrednost i onoga što je Dobrila pisala. Čitajući sada ponovo, posle dve decenije, njeno Gluvo doba, knjigu koja tokom vremena nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, rekla bih da su joj u otkrivanju strašnih tajni noći vodiči bili upravo njeni ispitanici koji su, iako davno već izašli iz okvira tradicionalnog društva, i dalje znali za noćne strahove “koji su samo prigušeni električnim osvetljenjem i ohrabrujućim zvucima civilizacijske buke”. Pratila je ne samo njihova razmišljanja, nego pre svega osećanja, u oblikovanju sveta koji ih okružuje, sveta koji je istovremeno fantastičan, nespoznatljiv i očaravajući, sveta sa kojim se – uprkos svemu – može (ne uvek i ne baš sasvim bezbedno) komunicirati i iz koga se može saznavati i ono što je nemoguće videti na svetlosti dana i upravo tim saznanjima prevazići “svekolike nemogućnosti društva”. Njeno razumevanje išlo je i korak dalje – ka nesrećnim, skrajnutim natprirodnim noćnim bićima koja su svoje “poslednje utočište našla u sećanjima ljudi, gde i dalje žive nekim skučenim i uveliko osiromašenim životom”. “Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi”, kaže Dobrila na kraju svoje knjige o prazninama noći, govoreći time o prošlim, tadašnjim i budućim vremenima i društvu koje svoje socijalno konstruisane slike sveta “otiskuje na tamnoj pozadini noćnog neba”, čak i kada se te slike tiču naizgled jasne dnevne stvarnosti (kao što svi znamo, projekcija na svetlo dnevno nebo bila bi nevidljiva, za nju je neophodna tama). Druga strana istraživačke medalje bio je Dobrilin odnos prema sakupljenom materijalu: beskrajno sistematičan, sa pedantno popunjenom svakom, i najmanjom mogućom, prazninom. To nikako nije bilo pitanje nesigurnosti – to je bila posledica uverenja da se prema živim ljudima (sa kojima svi mi radimo) mora odnositi sa poštovanjem, te da polovične informacije nikako nisu dovoljne za sagledavanje stvarne slike društva u kojoj su odraženi neki vrlo realni životi, makar oni bili smešteni u vrlo različita vremena. Njeno istraživanje je, poput naseljavanja noći čudesnim bićima, bilo borba za poništavanje praznine. Dobrilino sadašnje mesto je, kao i njenim dragim noćnim bićima, samo u sećanjima ljudi. Ipak, i danas, sva ta manje ili više nostalgična sećanja na nju, ostaju kao putokaz svima koji se upuštaju u nesigurnu avanturu antropoloških ispitivanja: ona su valjana ne ako samo pokušavate da razumete ljude, nego ako ih iskreno i bezrezervno volite. I ako se prema njihovom znanju i osećanjima odnosite sa najdubljim mogućim poštovanjem. Oktobar, 2013 [1] Kuća kao statusni simbol, Etnološke sveske IV, Etnološko društvo Srbije, Beograd 1982. i O proslavljanju rođendana u Srbiji, Glasnik Etnografskog instituta SANU XXXII, Beograd 1983. [2] U njemu smo se bavile analizom rubrike ličnih oglasa u zagrebačkom magazinu “Start” (1982-83). Naslov: Gluvo doba: Predstave o noći u narodnoj religiji Srba Izdavač: Biblioteka XX vek Strana: 258 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-7562-118-8

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

O knjizi: Knjigu sačinjavaju sve kraće bajke, basne i priče koje je Mihael Ende napisao za decu. Izuzev par priča koje su objavljene u časopisima, sve ostale su prvi put prevedene na srpski jezik. Upoznajte: Trankvilu Trapađoz – istrajnu kornjaču, Norberta Nadžaka – nepoverljivog nosoroga, Filemona Naboranog – slona filozofa, Smorišu i Šalivoja…Ne propustite da posetite Ofelijino pozorište senki… Ova neverovatna knjiga predstavlja poziv čitaocima na putovanje u fantastičan svet ovog čuvenog autora. Deo iz knjige: UMESTO PREDGOVORA: ISTINU GOVOREĆI Svi u našoj porodici, od najstarijeg do najmlađeg člana, imaju jednu istu malu slabost – čitanje. Nije moguće naterati nas da i na tren ostavimo knjigu zbog bilo čega, pa čak ni zbog nečega hitnog ili neodložnog. Što ne znači da to hitno i neodložno i ne obavimo. Jedino smatramo da to nije nikakav razlog da se čitanje prekida. Može se sasvim lepo raditi i jedno i drugo, zar ne? Priznajem da to ponekad izazove i po koju malu nepriliku, ali kao da je to pa strašno! Evo, recimo: deda sedi u svojoj udobnoj fotelji s visokim naslonom, s knjigom u jednoj i lulom u drugoj ruci. Čita. Posle izvesnog vremena istrese lulu u pepeljaru koja je na stočiću ispred njega. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava pepeljara, nego pre vaza sa cvećem. A kad lula kucne o staklo, to dedu podseti da je odavno trebalo da popije sirup protiv kašlja. Te, dakle, uzima vazu i ispija svu vodu. – Hm, hm – promrmlja onda – kafa je danas crnja nego obično, ali nažalost hladna. A baka, recimo, sedi na sofi u drugom uglu sobe i, s naočarima na nosu, zvecka iglama za pletenje. Na krilu joj je debela knjiga, koju čita. Dok čita, plete li, plete. A šta plete? Naravno – čarapu. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava čarapa, nego pre neka vrsta džinovske vunene zmije, izuvijane po čitavoj sobi. Dok okreće stranicu, baka zvirne preko naočara, pa kad vidi ono izuvijano čudovište, promrmlja: – Izgleda da je ovde opet bio požar. Nije, ipak, red da vatrogasci tek tako ostave crevo nasred sobe. Otac je slikar portretista. Recimo da je sada u svom ateljeu: stoji ispred platna i slika portret neke otmene, bogate gospođe. Ta gospođa sedi ispred njega na nekoj vrsti postolja, na glavi joj je prekrasan šeširić sa cvećem a u krilu pudlica. Otac slika jednom rukom, pošto u drugoj drži knjigu koju čita. Kad konačno završi portret, otmena, bogata gospođa ustaje i radoznalo prilazi platnu da bi se mogla diviti svojoj slici i prilici. Slika je zaista veoma lepa. Odnosno, istinu govoreći, pre čudna, jer je tata gospođi sa šeširićem naslikao lice pudlice, a pudlici – gospođino lice. Te tako gospođa odlazi prilično ljuta, ne kupivši zanimljivi portret. – Pa, dobro – kaže otac snuždeno – možda nije baš laskav, ali sličnost je nesumnjiva. A mama je, recimo, u kuhinji i kuva ručak. Srećom, zaboravila je da uključi plin, jer da nije, verovatno bi jelo u šerpi već malkice zagorelo, pošto i mama u ruci drži knjigu i čita. U drugoj ruci joj je varjača kojom uporno meša po šerpi. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava varjača, već pre toplomer. Posle izvesnog vremena, mama podiže toplomer do uha pa kaže, odmahujući glavom: – Opet kasni čitav sat. I kako onda da završim ručak na vreme? Starija sestra (četrnaest joj je godina) sedi, recimo, u hodniku, kraj telefona, i pritiska slušalicu na uho, napeto slušajući. Kao što je poznato, telefon je izmišljen upravo zbog četrnaestogodišnjih sestara, jer bi, bez slušalice na uhu, sve četrnaestogodišnje sestre umrle od nedostatka novosti, kao što ronioci stradaju usled nedostatka vazduha ukoliko nemaju bocu s kiseonikom. Ali, naša četrnaestogodišnja sestra drži i knjigu koju istovremeno čita. Uprkos tome, ona, naravno, odlično čuje sve one uzbudljive stvari koje joj drugarica priča. Odnosno, istinu govoreći, ne čuje baš najbolje, pošto broj uopšte nije ni okrenula. Te tako, kroz otprilike dva sata, kaže, onako uzgred: – A je li, molim te, ko je taj Tu-Tu o kome mi sve vreme pričaš? Mlađi brat (koji ima deset godina) recimo da je na putu za školu. I on, naravno, u ruci ima knjigu i čita, jer šta bi drugo i radio za vreme te duge vožnje tramvajem. Tramvaj se ljulja i trese, penje i spušta, a pri tom kao da se ne pomera s mesta. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš pravi tramvaj, već pre lift u našoj kući, iz koga je brat zaboravio da izađe. A kako, i posle nekoliko sati vožnje, stanica pred školom nikako da se pojavi, brat zabrinuto mrmlja: – Učitelj mi sigurno opet neće poverovati da nije moja krivica što kasnim. Najmlađi član naše porodice je beba koja još leži u kolevci. A u našoj porodici, naravno, i bebe čitaju. Te je i u bebinoj ruci knjiga, jedino što je ova manja i lakša od knjiga koje čitaju odrasli, prava bebeća knjiga. U drugoj bebinoj ruci je bočica s mlekom, jer beba vrlo ozbiljno shvata svoj zadatak: treba lepo da jede da bi porasla i da bi ubrzo mogla da čita veće i teže knjige. Odnosno, istinu govoreći, to što drži u ruci i nije baš prava bočica s mlekom, već pre mastionica. I ne pije baš iz te bočice, već s vremena na vreme istrese malo mastila preko glave. To joj ne smeta, sve dok mastilo ne oblije stranicu koju upravo čita, te onda počne da plače i da viče (a verujem da niko ne sumnja u to da naša beba, vična čitanju, već ume, razume se, i da govori besprekorno): – Upalite već jednom to svetlo, od mraka više ne vidim slova! Zadatak naše mačke je, kao i većine drugih mačaka, da lovi miševe. A kako je to mačka kojoj je poziv najvažniji na svetu, ona satima sedi ispred mišje rupe koja se, recimo, nalazi u dnu sobe, levo od ormana. Podrazumeva se da i ona u šapi drži knjižicu, jer kako drugačije da prekrati dugo vreme vrebanja. (Ko veruje u to da mačka ume da čita, taj ne treba da se čudi tome što ona ume i da govori). Dakle, naša mačka sedi ispred mišje rupe i čita. Odnosno, istinu govoreći, to i nije baš prava mišja rupa. Miševi su, naime, mačku udubljenu u čitanje okrenuli i malo odgurali, tako da sada zapravo sedi ispred utičnice za struju. A kad, posle izvesnog vremena, gurne kandžu u utičnicu, struja je tako protrese da joj iz repa vrcaju varnice. – Au! – mjaukne tad uplašeno. – Ova knjiga je baš napeta! Pravi visoki napon! Naša žaba gatalinka sedi, recimo, u tegli, s važnim zadatkom da predskazuje vreme tako što se penje ili spušta po malenim merdevinama. Svoju dužnost obavlja veoma savesno, ukoliko baš tada ne čita. A valjda se sada već podrazumeva da i naša žaba ima svoju knjigu – veličine poštanske marke i otpornu na vodu, dakle pravu žablju knjigu. (Na objašnjenje da žaba koja čita ume i da govori, nećemo trošiti više ni reč.) E sad, problem je u tome što žaba neprekidno čita, tako da svom glavnom zanimanju ne može da posveti potrebnu pažnju. Ponekad je, doduše, iznenada obuzme griža savesti jer se seti šta joj je obaveza. Kako bi pokazala dobru volju, ona onda, sa sve knjigom u vlažnoj ruci, poskoči, pa počne žurno da se penje uz merdevine. Ili da se, podjednako žurno i bez pravog razloga, spušta niz njih. Odnosno, istinu govoreći, ne penje se uz merdevine – niti se spušta niz njih – baš prečku po prečku, nego zakorači u prazno i, prevrćući se preko glave, uz priličnu buku strmekne se na dno. – Ako dobro razumem vlastitu prognozu – krekeće onda dok trlja svoju ugruvanu zelenu cevanicu – uskoro se mogu očekivati obilne padavine. Jedini koji u našoj porodici ne čita jeste knjiški moljac, koji, recimo, živi u osmom tomu velikog Brokhausovog leksikona. Uprkos svom imenu, taj ne čita ništa. Njega knjige interesuju samo sa stanovišta jestivosti. Stoga njegove ocene o tome šta je dobra, a šta loša knjiga imaju samo ograničenu upotrebljivost, a mi ga i ne smatramo punopravnim članom porodice. Možda se sada neko pita a ko sam ja u toj porodici, i u kakvoj sam vezi s njenim članovima. Moram da priznam da ni meni samom to nije sasvim jasno. Odnosno, istinu govoreći, te ljude zapravo i ne poznajem i – neka ovo ostane među nama – čak sumnjam da stvarno i postoje. Moguće je da je cela ova priča, koju sam vam upravo ispričao, ispala takva kakva je samo zato što sam, dok sam je pisao, istovremeno čitao knjigu koja mi je na stolu. I najzad: mogu samo da vas posavetujem da i vi tako postupite. Što, istinu govoreći, vi već i činite, jer inače ne biste sve ovo ni čitali. Dakle, samo vi čitajte na miru, a i mene pustite da nastavim s čitanjem! Mihael Ende

Kad se završi rat ODLOMAK: Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem. Prikaži više

Odlomak : ’’Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem. ’’

Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem. Naslov: Kada se završi rat Izdavač: Agora Strana: 158 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-6053-244-4