POST MORTEM АЛБЕР КАРАКО ТРПЕЗЕ Б е о г р а д 2 О О 2 Р Е М Е К Д Е Л А нова серија 4 1 АЛБЕР КАРАКО, бриљантни писац европског калибра, /ј е в р е ј с к о г/ порекла, рођен 1919. у Цариграду, са родитељима живео у Прагу, Берлину, Паризу, пред сам почетак Другог светског рата породица се сели у Јужну Америку и настањује прво у Бразилу и Аргентини а потом у Монтевидеу. После рата враћају се у Париз. Изванредан интелектуалац, ерудита, говори и пише на шпанском, француском, немачком и енглеском, пише поеме и драме традиционалним језиком, приче алегоричне, симболичне и фантастичне. Размишља о јеврејском питању, исходишту цивилизације, уметности, историји, о поимању поретка и науке! Породица му је била богата и могао је да се посвети искључиво писању. Постао је /с л а в а н!/. Везан за родитеље, смрт његовог оца био је знак да уради оно што је одавно планирао - сачекао је да му умре и други родитељ, отац Жозе Карако и Робер КАРАКО, се у септембру 1971. године, у ноћи непосредно након смрти свог оца, /у б и О/ !!! `Post mortem` је потресно завештање о мајци и сину, готово незебележено у европској литератури !!! (Михајло Грушић) ........................................................ Ћирилица Тврде корице Шивен повез 12О страница Велика препорука за читање овог сјајног дела !!! НЕКОРИШЋЕНО перфекТ кондицијА: 1О

Stanje : 5-, bez cepanja, pečatirana i numerisana. Povez : tvrdi Str: 634+ ilustracije 1881 nikk2046 Фресениусов часопис за аналитичку хемију био је најстарији часопис о аналитичкој хемији. Основан је 1861. године под називом Зеитсцхрифт фур Аналитисцхе Цхемие од Царла Ремигиуса Фресениус-а у Виесбадену, а тај назив је постојао све до 194. свеска 1944. Између 1944. и 1947. године часопис се није појављивао због Другог светског рата. Између 1947 и 1989 часопис се звао `Фресениусов часопис за аналитичку хемију`, 1990. енглески језик је представљен као једини језик часописа, а часопис је преименован у Фресениус Јоурнал оф Аналитицал Цхемистри. Први чланци на енглеском језику појавили су се у часопису 1950-их, а између 1960. и 1990. објављени су и чланци на енглеском и немачком језику. У марту 2001. године Спрингер Публисхинг је преузео све акције у часопису ретроспективно до 1. јануара 2001. у коме је претходно имао 50 процената. Часопис Аналитичка и биоаналитичка хемија објављује се од јануара 2002. године, нови часопис је настао спајањем „Фресениус Јоурнал-а“, „Аналусис - Еуропеан Јоурнал оф Аналитицал Цхемистри“ и „Куимица Аналитица“ (Барселона, Шпанија) [1] [2] [3] [4] Фактор утицаја за 2017. годину био је 3,307. [5] У статистици Индекса научне цитатности, часопис је на 13. месту од 74 часописа са овим фактором утицаја у категорији „Аналитичка хемија“. На пољу `биохемијских метода истраживања` заузима 21. место од 79 часописа. [6] Основана је годину дана након Конгреса у Карлсрухеу, прве међународне хемијске конференције, на којој је било јасно колико су различити погледи хемичара на основне концепте. Први број часописа послан је 15. децембра 1861. године; објавио га је Ц. В. Креидел. У јуну је Царл Ремигиус Фресениус послао најаву из часописа, `проспект`, у којој је између осталог написао: „Лако се може показати да су сви велики помаци у хемији мање или више директно повезани са новим или побољшаним аналитичким методама. ... Аналитичке методе су велико достигнуће, важно научно благо. Међутим, они су у потпуности само ако су лако управљани и доступни. (...) Овај задатак се може извршити само периодичним сценаријем, али с обзиром на велику количину материјала, само онај који му је посвећен искључиво и у потпуности. ` Повезаност часописа са лабораторијом показала се као велика предност, будући да су методе предатих радова често провераване у Фресениусовој лабораторији; ова брига „убрзо је часопису приписала високу репутацију међу научницима и практичарима“. [7] 1867. године наклада је била 1250 примерака. Након што се часопис први пут појавио четири пута годишње, шест бројева је требало објављивати годишње због све већег броја чланака из 1887. (вол. 26). Часопис излази месечно од 1897. Ове године је часопис преузео и Хеинрицх Фресениус након смрти свог оца. Први издавач Ц. В. Креидел умро је 1890. године, након чега је Јосепх Фриедрицх Бергманн преузео његову издавачку кућу, а тиме и часопис. 1914. године Бергманн је за партнера преузео издавача Јулиус Спрингер. Бергманн је умро 1917, тако да је магазин прешао у Спрингер Верлаг.(preuzeto sa vikipedije)

Stanje : 5-, bez cepanja, pečatirana i numerisana. Povez : tvrdi Str: 654 1882 nikk2046 Фресениусов часопис за аналитичку хемију био је најстарији часопис о аналитичкој хемији. Основан је 1861. године под називом Зеитсцхрифт фур Аналитисцхе Цхемие од Царла Ремигиуса Фресениус-а у Виесбадену, а тај назив је постојао све до 194. свеска 1944. Између 1944. и 1947. године часопис се није појављивао због Другог светског рата. Између 1947 и 1989 часопис се звао `Фресениусов часопис за аналитичку хемију`, 1990. енглески језик је представљен као једини језик часописа, а часопис је преименован у Фресениус Јоурнал оф Аналитицал Цхемистри. Први чланци на енглеском језику појавили су се у часопису 1950-их, а између 1960. и 1990. објављени су и чланци на енглеском и немачком језику. У марту 2001. године Спрингер Публисхинг је преузео све акције у часопису ретроспективно до 1. јануара 2001. у коме је претходно имао 50 процената. Часопис Аналитичка и биоаналитичка хемија објављује се од јануара 2002. године, нови часопис је настао спајањем „Фресениус Јоурнал-а“, „Аналусис - Еуропеан Јоурнал оф Аналитицал Цхемистри“ и „Куимица Аналитица“ (Барселона, Шпанија) [1] [2] [3] [4] Фактор утицаја за 2017. годину био је 3,307. [5] У статистици Индекса научне цитатности, часопис је на 13. месту од 74 часописа са овим фактором утицаја у категорији „Аналитичка хемија“. На пољу `биохемијских метода истраживања` заузима 21. место од 79 часописа. [6] Основана је годину дана након Конгреса у Карлсрухеу, прве међународне хемијске конференције, на којој је било јасно колико су различити погледи хемичара на основне концепте. Први број часописа послан је 15. децембра 1861. године; објавио га је Ц. В. Креидел. У јуну је Царл Ремигиус Фресениус послао најаву из часописа, `проспект`, у којој је између осталог написао: „Лако се може показати да су сви велики помаци у хемији мање или више директно повезани са новим или побољшаним аналитичким методама. ... Аналитичке методе су велико достигнуће, важно научно благо. Међутим, они су у потпуности само ако су лако управљани и доступни. (...) Овај задатак се може извршити само периодичним сценаријем, али с обзиром на велику количину материјала, само онај који му је посвећен искључиво и у потпуности. ` Повезаност часописа са лабораторијом показала се као велика предност, будући да су методе предатих радова често провераване у Фресениусовој лабораторији; ова брига „убрзо је часопису приписала високу репутацију међу научницима и практичарима“. [7] 1867. године наклада је била 1250 примерака. Након што се часопис први пут појавио четири пута годишње, шест бројева је требало објављивати годишње због све већег броја чланака из 1887. (вол. 26). Часопис излази месечно од 1897. Ове године је часопис преузео и Хеинрицх Фресениус након смрти свог оца. Први издавач Ц. В. Креидел умро је 1890. године, након чега је Јосепх Фриедрицх Бергманн преузео његову издавачку кућу, а тиме и часопис. 1914. године Бергманн је за партнера преузео издавача Јулиус Спрингер. Бергманн је умро 1917, тако да је магазин прешао у Спрингер Верлаг.(preuzeto sa vikipedije)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1910 g. Vojislav Bakić (Perna, 22. avgust 1847 — Beograd, 30. april 1929) bio je srpski pedagog, profesor i direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, redovni profesor i dva puta rektor Velike škole u Beogradu. Jedan je od najznačajnijih srpskih pedagoga. Biografija Školovanje u Karlovcima i Somboru Vojislav Bakić završio je osnovnu školu u Perni kao odličan đak. Učitelj ga je još nekoliko godina posle završetka osnovne škole zadržao kao svog pomoćnika. Dalje školovanje, šestorazrednu realku, V. Bakić nastavlja u Karlovcu. Neko vreme stanuje kod prote Nikole Begovića, čijim zauzimanjem dobija stipendiju od crkvene opštine za dalje školovanje. Pored nemačkog jezika (u realci se nastava održavala na nemačkom jeziku), uči i nemačku stenografiju, a privatno uči francuski i italijanski jezik. Nakon realke upisuje Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj je u toku jedne godine (1868-1869) savladao program dvogodišnjeg učiteljskog obrazovanja i dobio diplomu učitelja.[2] Pokušavajući da dođe do stipendije, u Somboru privatno poučava učenike osnovnih škola, trgovačke pomoćnike i mlade učenike iz nemačkog jezika i stenografije. Pomaže Vukićeviću oko uređenja biblioteke Učiteljske škole, čita i prevodi članke sa nemačkog i francuskog jezika, uči da svira violinu, piše udžbenik iz srpske stenografije. U Učiteljskoj školi u Somboru održao je januara 1870. godine, svoju prvu svetosavsku besedu koju je Svetozar Miletić iste godine objavio u Školi. Za budući Bakićev rad ključno je što je 1869. godine prihvatio da radi kao stenograf na skupštini Ujedinjene omladine srpske u Kikindi, što mu je omogućilo da upozna mnoge značajne ličnosti iz svih srpskih krajeva. Potom je na poziv Svetozara Miletića prihvatio da stenografiše rad Crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima. Vodio je stenografske beleške na sednicama Sabora koje su ojavljivane u Zastavi S. Miletića i Narodu Jovana Subotića. O poznanstvu sa Miletićem i uticaju koji je on imao na njegovo duhovno formiranje piše 1926. godine za Letopis matice srpske članak u kome je već izborom naslova “Svetozar Miletić – ideal srpske omladine”, još jednom potvrdio svoju vezanost za Miletićev politički i nacionalni program. Zahvaljujući radu u Srpskom saboru i ispoljenim sposobnostima, V. Bakić je postao pitomac Sabora i dobio je stipendiju za studije pedagogije u Nemačkoj. Obavezao se da će po završenim studijama šest godina biti u obavezi da radi na mestu na koje ga Sabor postavi. Odluku da se Bakić uputi na studije pedagogije doneo je lično dr Đorđe Natošević.[3] Studije u Nemačkoj Prve dve godine studira u Lajpcigu kod poznatog herbartovca Tuiskona Cilera, u to vreme predsednika Nemačkog društva za naučnu pedagogiju. Naučna pedagogija razvijala se iz Herbartovog pedagoškog učenja, a Ciler je unosio u njega savremena pedagoška saznanja. Ovaj pokret je sedamdesetih godina 19. veka dominirao evropskom pedagoškom scenom. Izvesna “krutost” Cilerovog učenja, međutim, odvela je Bakića na Univerzitet u Hajdelbergu, na kome je slušao poslednja tri semestra. Za Hajdelberg se opredelio zbog profesora Karla Folkmara Stoja (Karl Folkmar Stoy), koji je, kao i Ciler, bio predstavnik naučne pedagogije, ali je zastupao daleko slobodoumnije poglede. Profesor Stoj je u Jeni osnovao prvi univerzitetski pedagoški seminar u Nemačkoj, koji je u svom sastavu imao školu vežbaonicu za hospitovanje i praktičnu obuku studenata, a isti je pokušao da organizuje i na Univerzitetu u Hajdelbergu. Bakić je dobro znao da srpska javnost u Vojvodini i Kneževini Srbiji još nema dovoljno znanja o nemačkim školama, ni jasnih predstava o načinu na koji treba da se uredi srpsko školstvo. Doneo je odluku da se u Karlovce ne vraća bez doktorske diplome. Ovo su bili razlozi da po dolasku u Hajdelberg počne da piše dnevnik svoga rada koji je vodio do pred kraj života. Tokom studija u Nemačkoj napisao je desetak članaka koje je objavio u Školi M. Đ. Milićevića, Srpskoj narodnoj školi Stevana V. Popovića, novosadskom Glasu naroda i liberalnoj Zastavi. Teme kojima se bavio u svojim prvim naučnim radovima bile su obrazovanje i položaj učitelja, uređenje osnovnih škola i obrazovanje ženske dece. Već u ovim prvim radovima Bakić je izneo poglede koje je nastavio da zastupa po odlasku u Srbiju i nastojao da sprovede u praksu: najpre o potrebi obavezne opšteobrazovne osnovne škole, o pedagoškom obrazovanju učitelja i nastavnika i stanovište da pedagogija treba da ima status univerzitetske discipline. Doktorsku disertaciju posvećenu pedagoškim idejama Žan Žaka Rusoa odbranio je u Lajpcigu 1874. godine. Prvo je daje profesoru Stoju na čitanje. Stojeva procena bila je da je reč o “pravoj nemačkoj naučnoj raspravi”. Oduševljen, ponudio je Bakiću da mu nađe izdavača koji će mu disertaciju štampati, čak ga i poziva da ostane u Jeni kao saradnik na njegovom Pedagoškom seminaru.[4] Rad u Srbiji Po povratku u Karlovce 1874.godine Bakić je izabran za poslanika u Crkveno-narodnom saboru, a potom za školskog nadzornika u Gornjokarlovačkoj i Pakračkoj eparhiji srpskoj, budući da je po proceni glavnog nadzornika srpskih škola, Đorđa Natoševića, imao najbolje kvalifikacije. Ovaj izbor odbio je ban Hrvatske, Ivan Mažuranić. Nakon ove odluke Bakić je uputio molbu ministru prosvete Kneževine Srbije, Stojanu Novakoviću za prijem u profesorsku službu. Profesor u Učiteljskoj školi U Učiteljskoj školi Bakić je predavao pedagogiju, ali jedno vreme i etiku, psihologiju i nemački jezik. Njegovom zaslugom škola je produžena na četiri godine. Godine 1878. za učenike Učiteljske škole objavio je Nauku o vaspitanju, prvi udžbenik iz sistematske pedagogije na srpskom jeziku koji je imao u celini autonomnu naučnu osnovu. Istovremeno piše udžbenik Nauka o poštenju (Etika). Celokupna organizacija Učiteljske škole u periodu 1875. do 1905. godine bila je Bakićevo delo. On je bio tvorac zakonskih predloga o uređenju Učiteljske škole, nastavnih programa, pravila o polaganju prijemnih ispita, pravila o polaganju učiteljskih ispita, disciplinskih pravila za učenike, pravila o dodeli državnog blagodejanja... Uopšte, aktivan je u radu na unapređenju školstva i prosvete. Članom Prosvetnog saveta postao je čim je osnovan, 1880. godine. U tom Savetu, čiji je jedno vreme bio i predsednik, radio je do penzionisanja, punih 25 godina. Godine 1881. pokrenuo je pedagoški časopis Vaspitač, koji je izašao u 18 svezaka i koji je sam ugasio nakon što je Učiteljsko udruženje donelo odluku da pokrene svoj časopis Učitelj. Kao već poznati pedagog, Bakić 1882. postaje redovni član Pedagoškog književnog zbora Hrvatske, a godinu dana kasnije član Srpskog učenog društva.[5] Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge 1892. godine, član mnogih odbora, pisac recenzija. Bavio se raznovrsnom pedagoškom problematikom: opštim i teorijskim pitanjima pedagoške nauke, metodičkim pitanjima nastave u osnovnoj i srednjoj školi, nacionalnim i patriotskim vaspitanjem, vaspitanjem dece u porodici. Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu Velike škole Godine 1892. izabran je za profesora pedagogike i metodike na Filozofskom fakultetu Velike škole, na novoosnovanoj katedri za pedagogiju. Biran je za “starešinu” Filozofskog fakulteta, a dva puta je bio i rektor Velike škole (1895/96 i 1897/98), tadašnje najviše školske ustanove u Srbiji. Bakić se neprekidno zalagao da se Velika škola pretvori u prvi srpski univerzitet. Bio je u svim komisijama koje su pravile nacrte “uređenja” univerziteta. Kada je konačno 1905. godine Velika škola postala Univerzitet, tadašnja vlada Srbije nije htela da prizna i potvrdi univerzitetsku profesuru svima onima koji su to zvanje imali na Velikoj školi. Iako je on za relativno kratko vreme svog rada na Velikoj školi uspeo da otpočne i izgradi sistem pedagoških studija, da organizuje Pedagoški seminar, da napiše više zapaženih radova, uključujući novu verziju Opšte i Posebne pedagogike, iako je neumorno i vatreno radio na stvaranju univerziteta, ponuđeno mu je niže zvanje od onog koje je imao na Velikoj školi. Uvređen, on je to odbio i zatražio da bude penzionisan. Njegovom zahtevu odmah je udovoljeno. Razlozi su bili politički jer stručnost Bakićeva nije mogla biti osporena. U pitanju je bio obračun radikalske vlade Nikole Pašića sa pripadnicima drugih političkih partija, uključujući liberale čiji je Bakić bio član. Posle 1905. godine dr Vojislav Bakić gotovo potpuno prestaje da aktivno učestvuje u javnom životu. Povukao se iz svih organizacija i ustanova u kojima je dotad radio. Nastavlja da i dalje prati pedagošku i druge za pedagogiju značajne literature. Održava lične kontakte sa većim brojem poznatih svetskih pedagoga i dalje piše i objavljuje radove o pojedinim pedagoškim problemima. Bibliografija O moralnom vaspitanju (predavanje održano u Somboru) – po Sajleru napisao Vuk Bakić, Školski list, broj 11. god HI Sombor, 1869, str. 169-173. Učiteljske zadruge i putujuće skupštine (prevod s nemačkog), srpska narodna škola, br. 7, g I, Pešta, 1870, str. 105-108. Šta je govorio G. Vuk Bakić na besedi 24. jan. 1870, Škola, br.10 i br. 11, Beograd, 1870. str. 151-154 i str. 166-169. O vaspitanju ženskinja, Škola, br. 18 i br. 19, Beograd, 1870, str. 282-287 i str. 298-304 Pismo iz Lipiske, Škola, br.37, Beograd, 1870, str. 574-587. Kako stoje srpski narodni učitelji, Glas naroda, Novi Sad, 1871, str. 77-78 (štampano pod šifrom „Jedan učitelj“). Nastavni plan Cilerove vežbaonice, Škola, br. 11, Beograd, 1872, str. 29-31. Uređenje učiteljske škole (po prof. dr Stoju), Škola br. 24, 25, 31, 32, 35, 36, Beograd, 1872, str. 376-378, str. 397-398, str. 489-491, str. 504-506, str. 551-555 i str. 561-573. Viša i niža učiteljska škola (odgovor D. Josiću), Zastava, br. 134 i 135, Novi Sad, 1873. Srpske učiteljske škole (štampano pod šifrom „R. R“) Zastava, Novi Sad, 1873. Srpske narodne škole u Gornjokarlovačkoj eparhiji, Zastava, Novi Sad, 1873. Kako stoji sad njemačka pedagogika, Zastava, Novi Sad, 1873. Akademski pedagoški seminar, Škola, br. 4, br. 5, Beogard, 1875, str. 78-51; str. 65-67 Predlog kako da se preustroji učiteljska škola u Kragujevcu, Škola, br. 15, br. 16, br. 17, br. 18, Beograd, 1987. str. 225-228, str. 241-245, str. 257-261, str. 273-274. Nauka o vaspitanju udešena naročito za predavanja u učiteljskoj školi, knj. I. Opšta nauka o vaspitanju, str. VI+78; knj: II Primenjena nauka o vaspitanju, str. VI+109, Beograd, 1878. O vaspitanju dece, Matica srpska, Novi Sad, 1879. Pouke o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (za obrazovanje srpske matere i za upotrebu u višim devojačkim i učiteljskim školama), Sombor, 1880, str. 8+137. O mehanizmu u školskoj nastavi (predavanje održano 06. 04. 1880. god. Na učiteljskom zboru u Beogradu), Sombor, 1880, str. 1-22. Program “Vaspitača”, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881. str. 1-4. Narodno obrazovanje, Vaspitač, br. 1, Beograd, 1881, str. 4-7. Učiteljske škole u Beogradu i Nišu, Vaspitač, br. 1, Beograd, str. 1-13. Moralno vaspitanje, Vaspitač, br. 2, br. 4, br. 5, br. 6, br. 7, br. 8, Beograd, 1881, god. I, str. 17-20, str. 49-53, str. 65-70, str. 81-86, str. 97-101, str. 113-117. Pedagogija, I deo Uzgojoslovlje, sastavio S. Basariček, Zagreb, 1880 (prikaz), Vaspitač br. 2, br. 3, br. 4, br. 5, Beograd 1881, god. I str. 30-31, str. 44-46, str. 62-63, str. 76-77. Raspored predmeta u osnovnim školama, Vaspitač, br. 9, br. 10, br. 11, Beograd, 1881, god. I str. 129-132, str. 145-149, str. 166-168. Na što se mora paziti pri svakom predavanju u vaspitnoj školi, Vaspitač, br. 12, i 13, Beograd, 1881, god. I str. 177-181, str. 193-196. Jedan učitelj u više razrede, Vaspitač, br. 14, Beograd, 1881, god. I, str. 209-212. Rad u školi gde deca ne govore dobro srpski, Vaspitač, br. 15, Beograd 1881, god. I, str. 225-228. Pedagoške družine, Vaspitač br. 16, Beograd, 1881, god I, str. 241-246. Čitaocima “Vaspitača”, Vaspitač br. 18, Beograd, 1881, god I, str. 273-275. Predlozi narodnoj skupštini o prosveti (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 6, Beograd, 1881. Zakon o profesorskim ispitima (štampano pod šifrom “Jedan prijatelj narodne škole”), Samouprava, br. 777, Beograd, 1881. Odgovor na kritiku Pouka o vaspitanju dece u roditeljskoj kući (Jovanu Miodragoviću), Učitelj, br. 32-33, i br. 34, Beograd 1884. god. Str. 505-513 i 524-529. O karakteru i obrazovanju karakternosti, Prosvetni glasnik 1887, god. VIII, sv. XIX, str. 775-780. Izjava, Školski list, br. 12, Sombor, 1887, god. XIX, str. 210-211. Domaće vaspitanje (odgovor g. M. Neškoviću), Školski list, Sombor, br. 10, br. 11, 1887, god. XIX, str. 175-177, str. 189-191, 1888, god. XX, br. 1, str. 9-11, br. 3, str, 47-49, br. 4, str. Str. 65-68, br. 6, str. 101-104. Pedagoško iskustvo - “Predavanje i napomena o predavanjima (crpene iz iskustva)”, Izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1887/88, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1889, str. 1-11. Pedagoško iskustvo, - “Ispitivanje i ocenjivanje učeničkog uspeha i vladanja”, izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za 1888/89, spremio dr V. Bakić, upravitelj i profesor iste škole, Beograd, 1890, str. 1-20. Beogradska učiteljska škola na kraju 1888/89. i u početku 1889/1890. školske godine, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 105-106. Nacionalno vaspitanje, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 117-129. Učiteljski ispit, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I, str. 398. Stalni stručni nadzor nad osnovnim i srednjim školama, Učitelj, Beograd, 1890. god. IX, str. 670-684. Prepunjenost u višim školskim strukama i žalosne posledice otuda, Nastavnik, Beograd, 1890, knj. I str. 414. Pedagoško iskustvo - “Savesno vršenje školske dužnosti”, četvrti izveštaj o beogradskoj učiteljskoj školi za XXI god., spremio dr V. Bakić, Beograd, 1892. str. 1-16. Navikavanje dece pri vaspitanju, Kalendar Trebević, 1891. Glavnom odboru “Učiteljskog udruženja”, referat za raspravu: Školska disciplina i njen moralni i intelektualni uticaj na učenika od Pavla Ljotića, Beograd, 1891, str. 3-7. O vaspitnom prilagođavanju, pristupno predavanje na Velikoj školi, Beograd, 1893,, str. 1-16 Preuređenje beogradske bogoslovije, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1893, sv.VII , str. 657-664. Metodološka načela, Učitelj, Beograd, 1894, sv. 3, str. 129-132. Religijsko-etička nastava u srednjim školama, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. VII, str. 604-614. Obrazovanje duhovnog jedinstva u našem narodu, Vesnik srpske crkve, Beograd, 1894, sv. H, str. 901-914. Na raskršću, Srpskinja, ilustrovan kalendar, 1895, preštampao “Pančevački vesnik”, 1895. Rudosovljena pedagogika s gledišta filozofske pedagogike, Učitelj, Beograd, 1896/97, sv. 1, str. 1-12, sv. 2, str. 97-111, i sv. 3. str. 177-179. Preveo Bakićev sin Dobrivoj. Doktorska disertacija. Je li potrebno ženskinju isto obrazovanje kao i muškinju, Delo, Beograd, 1896, str. 8-10. Dečji temperamenti i harakteri, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Vel. Kikinda – Zemun, 1896, str. 36-46. Preštampano u Nouvelle Revue, Paris 1896. Naučni kursovi u Jenu, Nastavnik, Beograd, 1986, knj. VII, str. 310, 1897, knj. VIII, str. 195, 1908 knj. XIX, str. 224 i 1909, knj. HH, str. 247. Treći internacionalni kongres za psihologiju, Nastavnik, Beograd, 1896, knj. VII, str. 311. Metodološka načela (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Učitelj, Beograd, 1896, god. XVI, sv. 7, str. 521-533. Nastavnik (deo iz rukopisa Opšta pedagogika), Nastavnik, Beograd, 1897, knj. VIII, str, 203-214. Opšta pedagogika, Beograd, 1897, str. VII + 509. Pedagoška hodegenetika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1897, god. XVIII, str. 193-198, i str. 239-252. Pobude za vaspitanje dece, Srpskinja, ilustrovani kalendar, Zemun, 1897, str. 17-22. O doktorskoj disertaciji Steve Okanovića, beleška, Beogradske novine i Večernje novosti, 27. VII 1897. O srpskim narodnim i prosvetnim idealima (svetosavska beseda rektora Velike škole, dr V. Bakiča), Učitelj, Beograd, 1898, sv. 8, str. 613-632 O školskom nadzoru, Učitelj, Beograd, 1899, sv. 5, str. 1-6. Obrazovanje haraktera i zakon prilagođavanja, Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1899, god. XII, sv. VII, str. 194-198. Srpski jezik u narodnim školama, Školski odjek, br. 19, Novi Sad, 1899, god. III, str. 161-162. Sloboda i obrazovanje, Kalendar Srpska zvezda, 1899. O srpskom univerzitetu, Prosvetni glasnik, Beograd, 1899. god. HHH, str. 433-436. Iz metodike osnovne škole, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Narodni jezik sa književnošću u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. 1, str. 2-13. Računica sa geometrijskim oblicima u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Novi vaspitač, SR. Karlovci, 1900, sv. HH, str. 196-202. Zemljopis u osnovnoj školi (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Školski list, Sombor, 1900, god. HHXII, br. 9, str. 129-132. Maternji jezik i narodna književnost u gimnaziji (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 279-290. Novi jezici s literaturom u našim srednjim školama, Nastavnik, Beograd, 1900, knj. XI, str. 269. Stari jezici sa literaturom u našim srednjim školama (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasni, Beograd, 1990, god. XXI, str. 406-413. Uređenje osnovnih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Učiteljski vesnik, Beograd, 1900, god. VII, str. 236-242 i 278-282. Uređenje naših srednjih škola (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 427-436. Prirodno-matematičke nauke u srednjim školama, (deo iz rukopisa Posebna pedagogika), Prosvetni glasnik, Beograd, 1990, god XXI, str. 697-708. Iz metodike osnovne nastave, Prosvetni glasnik, Beograd, 1900, god. XXI, str. 747-751. Stručno obrazovanje i samoobrazovanje, Gradina, br. 15 i 16, Niš, 1900, str. 321-324. Uvod u posebnu pedagogiku, Školski list, br. 8, Sombor, 1990, god. HHXII, str. 114. Srpska prosveta u početku HH veka, Učitelj, Beograd, 1901, sv. V, str. 341-346. Filozofski fakultet i srednje škole, Prosvetni glasnik, br. 7, god. XXI, str. 831-839. Posebna pedagogika s naročitim obzirom na gimnazijsku metodologiju, Beograd, 1901. str. VI + 238. Projekat zakona o univerzitetu kralja Aleksandra I, Prosvetni glasnik, Beograd, 1901, str. 1567-1577. Jedan pogled na srpsku prosvetu u početku HH veka, Prosveta, br. 10, Kragujevac, 1901. Tuđ jezik u srpskoj porodici, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1901. Materinstvo, Materinski list, 1902. Srpska velika škola i srpski univerzitet, Srpska zastava, br. 15, Beograd, 1902, god. XI Školske reforme, Školski list, Sombor, 1902. Novi zakon o narodnim školama, Srpska zastava, Beograd, 1902. Korist od prosvete, Narodni srpski kalendar, Srbobran, Novi Sad, 1902. Produžno obrazovanje naših učitelja, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1902, god. III, str. 97-99. Izveštaj ministarskog izaslanika dr Vojislava Bakića, prof. Velike škole, (o muškoj učiteljskoj školi u Jagodini, šk. God. 1901-1902), Prosvetni glasnik, Beograd, 1902, god. HXIII, STR. 26-31. Naveden je i govor koji je Bakić održao tom prilikom u školi. Obrazovanje srpskog prestolonaslednika, Delo, Beograd, 1903, knj. 29, sv. I, str. 49-55. Rad naročite komisije na projektu zakona o narodnim školama, Učitelj, Beograd, 1903, sv. 5, str. 162-167, sv. 7-8, str. 242-250. O predlogu zakona o narodnim školama, Prosveta, br. 7, Kragujevac, 1903, god. IV, str. 97-101. Obrazovanost u obnovljenoj državi, Učitelj, Beograd, 1904, sv. 1, str. 2-8. O rumunskim školama, Delo, Beograd, 1904, knj. HHXII, str. 70-81. Spremanje školskih nadzornika, Prosvetni glasnik, Beograd, 1904, god. HHV, str. 323- 330. Ko treba da predaje veronauku u srpskoj narodnoj školi, Učiteljski kalendar, Zemun, 1904, str. 29-37. Vojničko vaspitanje, Vojska br. 24, Beograd, 1904, god. I, str- 1-3. Stručno proučavanje pedagogike, Učiteljski kalendar, Zemun, 1905, str. 13-21. Pismo dekanu Filozofskog fakulteta u Beogradu, Prosveta, br. 27, Kragujevac, 1905. Vaspitanje i privreda, Srbobran, Novi Sad,1906. Str. 96-99. Pedagogija u našoj Vojnoj akademiji, Vojska, br. 22, Beograd, 1906, god. III, str. 1-2. Pismo uredniku “Učitelja” povodom članka “Pedagogika na našem univerzitetu”, Učitelj, Beograd, 1906, god. XXVII, str. 808. Nikola Begović kao vaspitač, Srbobran, Novi Sad, 1907. Beleške o prosvetnim i kulturnim, političkim i ratnim događajima u Srbiji (1872-1929), Srpska akademija obrazovanja - Beograd i Učiteljski fakultet - Užice, urednici Dr Nikola M. Potkonjak, Dr Krstivoje Špijunović, 2009. Beleške o telesnom i duhovnom razvitku dece, Pedagoški muzej i Eduka d.o.o, Beograd, priredile Dr Nataša Vujisić Živković, Mr Maja Nikolova, 2011.

Autor - osoba Batušić, Slavko Naslov 23 pjesme / Slavko Batušić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1938 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Pododbor Matice hrvatske, 1938 Fizički opis 51 str. ; 21 cm Zbirka Knjižnica Pododbora Matice hrvatske ; knj. 4 ISBN (Karton) Napomene Beleška o piscu: str. [54]. Stanje: nedostaje deo rikne (v. sliku), potpis na predlistu, unutra dobro očuvano Batušić, Slavko, hrvatski književnik, teatrolog, kazališni redatelj, povjesničar umjetnosti, leksikograf i prevoditelj (Novska, 2. VI. 1902 – Zagreb, 25. IV. 1979). Diplomirao je 1925. povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, potom studij povijesti umjetnosti i arheologije nastavio na pariškoj Sorbonnei i na École de Louvre, a doktorirao u Zagrebu 1927. Od 1921. angažiran u zagrebačkome HNK-u, isprva kao asistent redateljima Ivi Raiću i Branku Gavelli, potom tajnik uprave (1923–29), tajnik Drame (1929–35), tajnik i zamjenik intendanta (1935–40) te dramaturg (1941). Za II. svjetskog rata radio u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, a nakon rata voditelj je Arhiva i muzeja HNK-a te 1950–72. redoviti profesor na Akademiji za kazališnu umjetnost (danas Akademija dramske umjetnosti) u Zagrebu. Suutemeljitelj (1966) i voditelj Odsjeka za teatrologiju Zavoda za književnost i teatrologiju JAZU-a. Osim znanstvenih radova, koje je objavljivao u hrvatskim i inozemnim časopisima, pisao je pjesme (23 pjesme, 1938), novele (Čuda i čarolije, 1931), romane (Na dragom tragu, 1932; Argonauti, 1936; Laterna magica, 1958), putopise (Kroz zapadne zemlje i gradove, 1932; Od Kandije do Hammerfesta, 1937; Od Siene do Harlema, 1941; Pejsaži i vedute, 1959), drame (Komorni trio, 1938) te eseje, feljtone, književne i likovne prikaze. Pisao je o zagrebačkim kazališnim građevinama i prostorima, o repertoaru, prijelomnim datumima i zbivanjima, o školskom, kajkavskom i pokrajinskom kazalištu te o kazališnim umjetnicima, o cenzuri, operi, baletu, skladateljima i scenografiji. Režirao je šesnaest dramskih i četiri glazbena djela te postavio mnogobrojne izložbe. Kao leksikograf surađivao je u hrvatskim i inozemnim enciklopedijskim izdanjima; bio glavni urednik Enciklopedije likovnih umjetnosti te Bibliografije rasprava i članaka likovnih umjetnosti (dvanaesta knjiga) u izdanju Leksikografskoga zavoda. Uređivao je kazališne časopise, priređivao književna izdanja i prevodio s francuskoga i njemačkoga jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1970) i Nagrade za životno djelo za područje društvenih znanosti (1978). MG52 (N)

jako lepo očuvano EXTRA RETKO U PONUDI! Karl Marks REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U NEMAČKOJ 1914. Socijalistička knjižara Beograd Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i najveći kritičar kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, vrlo katoličkom gradu, u rajnskoj pokrajni, pruskom carstvu.[1][2], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[3][4] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[5] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[6][7] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821., bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][4] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[8][4] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[9][4] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[10] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[11][4] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[12][13] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržuaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[14] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[15][16] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843. , a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odšampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847.) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[17] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[18] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [19] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[20] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [21] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[21] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[22] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[22][22] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[23] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[24] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i drugie revolucionarne elemenate iz zemlje.[25] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[26][27] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[28] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902.) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932.) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Nastasijević, Iz tamnog vilajeta, izdanje S.B. Cvijanovića, Beograd, 1927. I izdanje !! Momčilo Nastasijević (Gornji Milanovac, 6. oktobar 1894 — Beograd, 13. februar 1938) je bio srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine u porodici Nastasijević koja je dala nekoliko umetnika.[1]Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.[2] Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče, Drame, Muzičke drame, Misli i Eseji. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti.[2] Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas (2010. godine) ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj. Slavista Robert Hodel je načinio i preveo izbor njegovih dela na nemački jezik, knjigu pod nazivom „Sind Flügel wohl“ objavio je izdavač Leipziger Literaturverlag.[3] Pesme su štampane dvojezično, a osim poezije uključena su i dva prozna dela samo na nemačkom jeziku.[4] Pesništvo Fotografija Momčila Nastasijevića sa pasoša Članska karta P. E. N.-a Momčila Nastasijevića Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva svetska rata.[2] U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolistima. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Ogroman rad uložio je Nastasijević dok je stigao do svojih Lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima. Isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima srpskog jezika, sve prelive smisla i različite odnose verbalnih znakova. Njegova konciznost, kao osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnog opredeljenja, već je izraz borbe protiv mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.[2] U pesničkom jeziku Momčila Nastasijevića jednosložne reči su vrlo česte, i to ne slučajno. `U zvuku jednosložne reči, bez obzira na prirodu samoglasnika, uvek ima nečeg odsečnog, tvrdog i kao silom otkinutog iz neke celine. Top, smeh, huk, lav, hir, vrt.` Kao da Nastasijević namerno izaziva nejasnost u značenju reči, ali on to čini prvenstveno zbog toga da jasno značenje reči ne bi potisnulo značenja zvuka i ritma. Pesnik nastoji da nađe jedan osobeni zvuk i jedan osobeni ritam za svako pesničko kazivanje. U njegovoj poeziji nije zastupljen samo paradoks značenja reči, nego i paradoks zvukova reči; postoje protivrečni odnosi između reči i ćutanja (kao osnovnog), između svetlosti i tame, dobra i zla, postojećeg i nepostojećeg, živog i neživog. Pri tome, Nastasijević se klonio savremenog jezika, u težnji da stvori pesnički jezik u kojem bi bila sadržana prošlost u kojoj je čovek možda bio bliži sebi i Bogu. `Nastasijevićeva borba sa rečima bila je izuzetno teška, jer je to bila i borba sa ćutanjem.`[5] Nastasijević, koga je Vinaver nazvao svecem srpskoga jezika i srpskoga književnog izraza, naslućivao je stalni tok tajnih i tajanstvenih sila, trudeći se da u sklad dovede slutnju (koja nije od ovoga sveta) sa razložnim saznanjem, i mireći istinu duha sa istinom svakidašnjice, odnosno utvrđujući njihovu istovetnost. `On je snevao svoju javu, on je kontrolisao svoj san.`[6] Ciklusi Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način; nežna. Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt. U Bdenjima, preokupacija dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupa mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije ali i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije. Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli. Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad; apokaliptične drhtaje; sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja; i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka. Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.[2] Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija. Ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera. Nastasijević, Momčilo, srpski književnik (Gornji Milanovac, 6. X. 1894 – Beograd, 13. II. 1938). Diplomirao francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1920), potom radio kao gimnazijski profesor. Od 1922. pisao pjesme, pripovijetke, eseje i drame. Objavio zbirku pjesama Pet lirskih krugova (1932), koja se odlikuje originalnim stilom i neobičnim jezičnim oblicima. U pripovijetkama prevladavaju teme srednjovjekovnih apokrifa, legendi i narodnih bajki (Iz tamnog vilajeta, 1927). Pisao je i drame u stihovima i prozi, od kojih je za života objavio Međuluško blago (1927); drame Đurađ Branković, Kod Večite slavine, Gospodar-Mladenova kći, Nedozvani objavljene su mu posmrtno (Celokupna dela, I–IX, 1938–39). tags: avangarda, Rastko Petrovic, Isidora Sekulic, Milos Crnjanski, albatros, Stanislav Vinvaver, ekspresionizam, nadrealizam, Vasko Popa

1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! ODLICNO OCUVANO Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) ◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece sa gornje strane! IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Bašta, pepeo : roman / Danilo Kiš Ostali naslovi Bašta pepeo Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1965 (Beograd : Kultura) Fizički opis 223 str. ; 19 cm Zbirka Jugoslovenska proza 1965 (Karton s omotom) Napomene Autorova slika i beleška o njemu i delu na omotu. Prvo izdanje svakako najlepšeg i najpoetskijeg Kišovog dela. Omot iskrzan i repariran, unutrašnjost vrlo dobro očuvana, bez pisanja, cepanja itd. Sve se vidi na slikama. „Bašta, pepeo“ je roman srpskog književnika Danila Kiša objavljen 1965. u izdanju beogradske Prosvete u biblioteci „Jugoslovenski pisci”. U pitanju je drugi deo trilogije „Porodični cirkus”, za kojim sledi roman „Peščanik”, a kojem prethodi zbirka priča „Rani jadi”. Ovim delom Kiš se potvrdio kao zreli književnik i postao nezaobilazno ime u srpskoj prozi. Roman „Bašta, pepeo” ispripovedan je u prvom licu, iz perspektive dečaka Andreasa Sama. Oblikovan je kao niz slabo povezanih i nedorečenih epizoda iz Samovog detinjstva tokom Drugog svetskog rata, sa posebnim osvrtom na odnos dečaka prema ekscentričnom ocu Eduardu, koji je u isti mah predstavljen kao pesnik, ludak, genije, kukavica, prorok i mučenik. Kiš je, odbijajući da iznese moralni sud o Eduardovom ponašanju, stvorio kompleksni lik zagonetnog i poluludog čoveka elokventnog jezika i maštovitog uma, koga napušta razum i trezvenost u kriznim vremenima. U romanu su prisutne dve naizgled suprotne pripovedačke strategije: prva izrazito lirska, usmerena na unutrašnji svet junaka, njegove roditelje i sestru, dok je druga usmerena na stvari i predmete. Književni kritičari su ovu drugu strategiju vezali za francuski „novi roman”, s tim da Kiš nije doslovno preuzeo ovaj postupak, već mu se suprotstavio oblikujući ga u skladu sa sopstvenim poetičkim načelima. Tako usmerenost na predmete i detaljni opisi enterijera ne dovode do potčinjavanja i „zatrpavanja” likova, već predstavljeni predmeti često imaju funkciju saopštavanja nečeg iz emotivnog i intelektualnog života junaka. Veliki deo romaneskne priče je autobiografski utemeljen na Kišovom životu. Pisac je u razgovoru istakao: U romanu „Bašta, pepeo” radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu „Bašta, pepeo” hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu. Roman je preveden na nekoliko svetskih jezika uključujući engleski, francuski, nemački, mađarski i poljski jezik. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 – Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike. Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje ili Crnogorke sa Cetinja. Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine. Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša”. Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski). Dela Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke) Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine. Nagrade i priznanja Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik. Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno MG66 (N)

Kao na slikama ELEKTRA SOPHOKLES, Von F. W. SCHNEIDEWIN Berlin 1877 Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 496. п. н. е. на Колону Хипију,[1][2] умро 406. п. н. е. у Атини),[1] је један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.[3] Софокле Књижевност античка књижевност хеленска књижевност античка трагедија Садржај Биографија Уреди Софокле је прави представник Перикловог времена — раздобља највећег процвата Атине како у политичком и интелектуалном животу тако и у материјалној култури. Есхил је песник атинског полета у времену грчко-персијских ратова када се почела рађати атинска демократија, Еурипид је песник њене кризе и бурног раздобља пелопонеског рата, а Софокле је песник атинског процвата Перикловог доба, тзв. пентеконтаетије. Родио се око 497. године у Колону Хипију, покрај Атине, у имућној породици.[1][4] Његов отац, власник радионице оружја, побринуо се да му син добије музичко и гимнастичко образовање какво је онда било уобичајено. Песниково детињство и младост падају у доба када је беснео рат против Персијанаца, у доба када је Атина полако постављала темеље својој каснијој поморској снази. У трагичкој уметности био му је узор, а вероватно и учитељ, Есхил који је, узевши другог глумца, створио дијалог и тиме праву драму. Софокле се бавио и државним пословима, али на том пољу није показао нарочите способности.[5] Тако је 443/2. био један од хеленотамија, тј. благајника савезничке благајне. Две године након тога дошло је до рата с острвом Самосом (441—439). У том рату, након приказивања Антигоне, изабран је Софокле за члана стратешког тима заједно са Периклом. После сицилијанске катастрофе (413) био је члан комисије Десеторице саветника, која је 411. године утрла пут олигархијској власти. Због тога се морао касније пред обновљеном демократијом бранити. Осим тога био је и свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Одатле извире његова љубав према религији која, уз веру у снагу човека, чини основне карактеристике његовог погледа на свет. Године 468. однео је прву награду у драмским такмичењима: победио је Есхила који отада преузима трећег глумца и још неке новине у драми.[1][6] Софокле се дружио с многим књижевницима и уметницима онога времена, па се спријатељио и с Херодотом. Као што је и сам утицао на старијега Есхила, тако је и на њега утицао млађи Еурипид. Софокле је умро 406. године. После смрти био је уврштен у хероје (под именом Дексион — онај који дочекује, јер је бога Асклепија поштовао и дочекивао у својој кући), а по одлуци атинског демоса приносиле су му се сваке године на гробу жртве. Сачуване драме Софокле је написао око 130 драма, од којих је 114 познато по имену. Сачувало се седам трагедија које у рукописима долазе овим редом: Ајант, Електра, Краљ Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.[7] Године 1911. нађен је на једном египатском папирусу највећи део његове сатирске игре Трагачи (Ἰχνευταί, око 440. год.). Поред тога што је увео трећега глумца, повећао је Софокле и број лица у хору са дванаест на петнаест. Ајант Уреди Ajant priprema samoubistvo Драма Ајант (Αἴας, 466. год.) највероватније је најстарија од сачуваних Софоклових трагедија, с обзиром на то да је најсличнија Есхиловим трагедијама. Ајант се надао да ће њему као најјачем грчком јунаку под Тројом након Ахилејеве смрти припасти Ахилејево оружје. Но пресудом ахејских војсковођа оружје је додељено Одисеју. У великој горчини због повређене части плане Ајант гневом и одлучи да убије Агамемнона, Менелаја и друге који су досудили оружје Одисеју. Богиња Атена му у наступу беса помути ум те он покоље стоку уместо судија. Кад је дошао свести, види да се осрамотио, па очајан и дубоко постиђен одлучи да се убије јер му је живот изгубио сваку вредност. Хор и Ајантова супруга Текмеса узалуд покушавају да га умире. Ајант се опрашта са синчићем Еурисаком и у дволичном говору вара жену и хор говорећи им да ће их послушати, али да ће прво на мору испрати крв и очистити се од покоља. На обали се опрашта у снажном монологу од живота и завичаја и баца се на мач. Текмеса и хор нађу Ајанта мртвог. Његов брат Теукро хоће да га сахрани, али му то бране Менелај и Агамемнон. Одисеј се заузима за Ајанта. Драма се завршава призором у којем Теукро, Текмеса и Ајантови пријатељи спремају сахрану. Драма обрађује трагичну судбину снажног индивидуализма, у страсној, несаломљивој и беспрекорној херојској личности. Ајант је суров али искрен ратник који се у свом раду увек управља осећајем части. Он је у својој тврдоглавости и претераном самопоуздању отишао предалеко, те његов понос прелази у охолост. У таквом стању изгубио је душевну снагу и способност да се обузда. Електра Уреди Главни чланак: Електра (Софокло) Електра и Орест, из Прича грчких трагичара, Алфред Цхурцх, 1897 У драми Електра (Ἠλέκτρα, између 430. и 420. године) песник обрађује исту тему као и Есхил у Хоефорама, тј. смрт Клитемнестре и Егиста, које је убио Орест, освећујући убиство свога оца Агамемнона. Орест долази пред краљевски двор у Микени с верним пријатељем Пиладом и старим учитељем коме је, након Агамемнонова убиства, Електра предала малог брата Ореста, да га спаси од сигурне смрти која му је претила од мајке и Егиста. Стари учитељ одвео је Ореста у Фокиду краљу Строфију, Пиладовом оцу, који га је радо примио. На Електрин позив вратио се Орест кући да се по Аполоновом налогу освети убицама свога оца. Старог учитеља шаље Орест преобученог као туђинца у двор да јави Клитемнестри и Егисту да је Орест погинуо. Дотле одлази Орест с Пиладом на очев гроб да принесе жртву и замоли мртва оца за помоћ. Из двора излази Електра, жали се на грубо понашање своје мајке и Егиста и моли богове за освету. Хор, састављен од њених пријатељица, теши је у тешком болу. Тада из двора излази Електрина сестра Хризотемида коју је мајка, уплашена сном, послала са жртвом на Агамемнонов гроб. Електра моли сестру да не приноси жртву јер ће увредити мртвог оца, већ да се на гробу помоли за освету. Долази Клитемнестра, која оштро грди Електру и моли Аполона да одврати од ње несрећу, јер се још увек боји свога сна. Учитељ обавештава Клитемнестру о Орестовој смрти; она се радује јер се нада да ће бити слободна од освете. Клитемнестра одлази с учитељем у двор, а Хризотемида се враћа с веселом вешћу да се Орест вратио, јер је на очевом гробу видела свежу жртву и увојак косе. Њена радост престаје кад јој Електра открива најновију вест о Орестовој смрти. Сада Електра одлучује да се сама освети за очево убиство и позива сестру да јој у томе помогне. Хризотемида одбија помоћ јер се боји. Долазе Орест и Пилад; Орест држи урну с тобожњим пепелом мртва Ореста. Електра почне да јадикује, а Оресту буде жао сестре, те јој се открива. Пресрећна Електра грли брата, али их стари учитељ опомиње на опрез. Сви улазе у двор, али Електра брзо излази и пази да не бане изненада Егист који је био одсутан. Из куће се чују Клитемнестрини јауци. Орест је убио мајку и изашао из двора. Ето и Егиста. Кад он чује за Орестову смрт, захтева да му се донесе његово тело. Егист долази до покривена Клитемнестрина тела, открива га и одмах схвата да је и њему куцнуо последњи час. Орест води Егиста, у двор да га убије на ономе месту где је он убио његова оца Агамемнона. У обради овога мотива Софокле се много удаљио од Есхила. Код Есхила се сукобљује очинско право с мајчинским, а Софокле стоји потпуно на стајалишту очинског права. Код Есхила Орест се колеба и након освете прогоне га Ериније, а код Софокла он извршава освету без оклевања. Он не осећа грижу савести и не прогоне га Ериније. Електра је код Есхила споредно лице, а код Софокла главно. Софокле је Електри дао готово исте карактеристике као Антигони. Електра је херојски лик који свесно одабире трпњу. До појаве брата Ореста она је једини носилац протеста против господства своје мајке и Егиста. Кад чује за братовљеву смрт, одлучује жртвовати свој живот само да изврши дело освете. Њен лик је још јаче истакнут тиме што јој је супротстављен лик њене кротке, бојажљиве и мајци послушне сестре Хризотемиде, која је врло слична Исмени у Антигони. Осим тога, Клитемнестрин лик нема оне трагичке величине као код Есхила. Софокле је у својој драми појачао одбојне црте Клитемнестриног карактера. Краљ Едип Уреди Главни чланак: Краљ Едип Антигона изводи слепог Едипа из Тебе, Шарл Жалабер, Музеј лепих уметности у Марсељu Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачевог пророчанства јер се није испунило ни пророчанство да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророчанства да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним. Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије. Антигона Уреди Главни чланак: Антигона (трагедија) Антигона и Полиниково тело Садржај Антигоне (Ἀντιγόνη, 441. год.) узет је из тебанске приче. Антигона је заправо наставак Есхилове драме Седморица против Тебе. Антигона, кћерка Едипова, позива сестру Исмену и саопштава јој да је нови тебански краљ Креонт забранио да се сахрани њихов брат Полиник јер се борио против Тебе, док је Етеокле који се борио за град достојно сахрањен. Она је чврсто одлучила да сахрани брата, а Исмена покушава да је од тога одврати јер је одређена смртна казна за онога ко сахрани Полиниково тело. Но Исмена не успева да одврати сестру од њене чврсте одлуке. Док Антигона иде да оствари своју одлуку, улази хор тебанских стараца и пева веселу песму од радости што је побеђени непријатељ оставио Тебу. Долази Креонт и понавља старцима своју забрану и тражи од њих да му буду у помоћи. Уто стиже један од стражара које је Креонт одредио да чувају мртво Полиниково тело и јавља да је неко сахранио Полиника. Креонт прети стражару смрћу ако не доведе кривца. Ускоро стражар доводи Антигону која је била ухваћена како поново врши симболичку сахрану, посипајући братовљево тело земљом. Страшан ветар и стражари скинули су земљу којом је Антигона већ једанпут посипала братово тело. Антигона без страха признаје своје дело и уверено брани праведност свога поступка позивајући се на крвно сродство и неписане `божанске` законе који вреде више од оних које су људи створили. Кад Исмена види да јој је сестра изгубљена, спремна је и она сносити сестрину судбину, али Антигона то одбија. Креонт ставља девојке под стражу, а хор пева песму о жалосној судбини лабдакидске краљевске куће. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, дознаје за њено дело па одлази оцу и упозорава га да су симпатије тебанског народа на Антигониној страни. Но Креонт не попушта, и након оштрог сукоба Хемон одлази бесан, те Креонт одређује да се Исмена пусти, а Антигона жива сахрани у каменој гробници. Хор слави љубав, Антигона полази у гроб жалећи што мора млада и неудата умрети, али је потпуно уверена да је поступила побожно. Слепи врач Тиресија објављује Креонту да су богови на њега љути и прориче му страшне муке ако не сахрани Полиника и ослободи Антигону. Креонтов отпор је сломљен. Он се боји Тиресијиних речи и зато сада жури да сахрани Полиника и ослободи Антигону, али је већ касно. Из гласникових речи, упућених хору и Креонтовој жени Еуридици, сазнајемо да се Антигона обесила у гробници, а Хемон се на очеве очи пробо мачем и издахнуо крај тела своје мртве веренице. Враћа се Креонт с мртвим телом свога сина и сазнаје да му се жена Еуридика убила проклињући га као убицу њиховог детета – Хемона. Трагедију завршава хор опоменом да се не смеју вређати божански закони. Предмет у Антигони је трагична судбина аутократске заслепљености: Креонтово наређење сукобљава се са општим законом заснованим на људској природи. Антигона свесно устаје против силе која гази основне људске принципе на којима се темељи друштвени поредак и домовина, и без страха од смрти испуњава своју дужност према мртвом брату. Она је кажњена смрћу, а Креонт, с чијим се наређењем нико не слаже, изгледа само начас победник, али се ускоро појављује као сломљени, бедни властодржац који је тврдоглавошћу и умном заслепљеношћу разорио срећу своје породице. Креонт је насилник који у апсолутној моћи као једином мерилу државе види своју величину и вредност. За њега све друго има вредност само ако служи његовој апсолутној моћи. Он је опијен влашћу те у уверењу да поступа право чини највећу неправду. Зато и пропада и признаје да се огрешио о законе који забрањују вређање мртвих. Антигонина смрт је уједно и њена победа која узрокује и потпуни Креонтов пораз. Државне законе треба поштовати, али они пре свега морају бити такви да не вређају достојанство човека, а често могу бити застарели у односу на развој друштва, па их онда треба променити и прилагодити новом времену. Софоклови јунаци у Антигони су прави људи с јасно израженим индивидуалним карактером. Њихово деловање потпуно зависи од њихове слободне воље. Едип на Колону Уреди Главни чланак: Едип на Колону Едип на Колону Трагедију Едип на Колону (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. год.) написао је песник написао у 90. години живота, а приказао ју је након његове смрти његов истоимени унук 401. године. У њој се наставља Краљ Едип, док се у Антигони наставља Едип на Колону. Међутим, ове три трагедије нису чиниле трилогију. Драма се збива у песниковом родном месту. У гају Еуменида налази се улаз у подземни свет. Овамо долази из Тебе прогнани Едип у пратњи кћерке Антигоне и седа на камен у светом гају. Аполон је обећао Едипу да ће у том гају напокон наћи смирење. Хор, састављен од колон[потребна одредница]ских стараца, тражи од Едипа да напусти свето место и оде из њихове земље. На Антигонину молбу оставља хор Едипа на миру. По Едиповој жељи шаље хор по краља Тезеја јер Едип жели да говори с њим. Појављује се Исмена, друга Едипова кћерка, и јавља оцу да се његов син Полиник, свргнут с власти у Теби од брата Етеокла, спрема с великом војском на свој родни град Тебу. Пророчиште је одредило победу ономе уз кога буде Едип. Зато ће к њему доћи Креонт да га приволи да се врати у Тебу и тако сачува Етеоклову власт. Но Едип неће да помаже онима који су га својевремено протерали из Тебе, али се боји да ће Креонт употребити силу, па зато тражи заштиту Атињана. Кад је дошао Тезеј, атински краљ, моли га Едип за заштиту, а као надокнаду обећава му своје мртво тело које ће штитити Атину од непријатеља. Тезеј му обећава своју заштиту, а хор пева прекрасну песму у којој Софокле слави лепоту родног места Колона. Долази и Креонт. Едип одбија да пође с њим, а Креонт му отима његове кћерке и прети да ће и њега на силу одвести са собом. На позив хора долази краљ Тезеј те избавља девојке и штити Едипа. Уто се појављује Полиник и моли оца да пође с његовом војском против Тебе. Едип проклиње сина и прориче сигурну смрт и њему и његовом брату Етеоклу. Полиник не одустаје од свог подухвата и моли сестру Антигону да га сахрани ако погине у борби. Полиник одлази и у тај час се чује грмљавина. То је био знак за Едипа да му је дошао час коначног смирења. Он се удаљује с кћеркама и Тезејем. Гласник јавља да се Едип дирљиво опростио с кћеркама и замолио Тезеја да се побрине за њих. Тада се зачуо глас божји, девојке су се одстраниле, а Тезеј је остао сам с Едипом који је одједном нестао. Хор теши девојке. Уто се враћа Тезеј. Антигона га моли да им покаже очев гроб, али јој Тезеј одговара да му је Едип рекао да се нико не приближава том месту и уједно му наредио да чува тајну његове смрти, па ће земља бити увек срећна. На Антигонину молбу обећа Тезеј да ће их вратити у Тебу, јер Антигона жели да спречи међусобну борбу и смрт браће. Хор позива Едипове кћерке да не наричу више за несталим оцем. Ресник је у тој драми ублажио тамну слику људске судбине коју је оцртао у Краљу Едипу. Слепи изгнаник Едип доживео је у својим патњама прочишћење и нашао потпуно смирење. Едип радосно и поносно прима своју судбину и храбро подноси све ударце, невоље и боли које су му више силе одредиле. Он је свестан да је починио тежак злочин у незнању и зато се не осећа кривим. У тој драми прославио је Софокле просвету свога града која је оличена у праведности, моралној чистоћи и човекољубивости митолошког атинског краља Тезеја. Песник је у овој драми приказао јунаке својих других тебанских трагедија. Антигона је овог пута нежна кћерка, верна пратиља слепога оца, пуна љубави и осећања. Исмена је такође одана своме оцу, а Креонт склон насиљу. Лирски делови трагедије не заостају нимало за онима у ранијим песниковим делима. Посебно је лепа химна у част Колона, песниковог завичаја. Та драма је доказ да је Софокло и у дубокој старости био пун стваралачке снаге и свежине. Трахињанке Уреди Хераклово тело на ломачи, гравура из 1546, Ханс Зебал Бехам (1500-1550) У драми Трахињанке (Tραχίνιαι, између 450. и 440. год.) обрађује песник нехотичан злочин Дејанире, жене Хераклове. Радња се збива у Тесалији пред двором краља Кеика код којега борави Хераклова супруга. Она се жали да већ петнаест месеци нема никаквог гласа од свога мужа. Њу теши хор, састављен од трахинских девојака. Дејанирина слушкиња јој саветује да пошаље сина Хила у потрагу за оцем. Хил открива мајци да Херакле војује на Ехалију, град Еуритов на Еубеји. Дејанира шаље сина Хераклу. Уто стиже Хераклов гласник Лиха и води заробљенике међу којима се налази и лепа Јола, кћерка Еуритова. Лиха јавља Дејанири да ће се Херакле вратити кад на Еубеји принесе победну жртву Зевсу. Дејанира је срећна, али њену срећу помућује гласник који јој признаје да је Херакле разорио Ехалију ради лепе Јоле. Желећи да сачува себи љубав мужа, шаље Дејанира мужу кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса. Но ускоро је зажалила због овога, јер је вуну коју је умочила у кентаурову крв да њоме натопи кошуљу изгризао отров. Она слути несрећу и спремна је умрети ако се нешто догоди Хераклу. Враћа се Хил и јавља мајци да је Херакла обузела страшна бол кад је обукао кошуљу, и да ју је зато проклео, а њима наредио да га одведу кући. Дејанира одлази у двор не рекавши ништа. Пријатељи доносе Херакла који у страшним боловима тражи жену да је казни. Син Хил јавља да се она убила. Сада Херакле увиди да је и њему дошао последњи час. Зевс му је био рекао да ће га убити неко ко је већ мртав. Пророчанство се испуњује, јер му је то освета од кентаура Неса, кога је Херакле убио кад му је младу жену Дејаниру преносио преко реке. (Умирући кентаур саветовао је Дејанири да узме његове крви јер ће тиме очувати верност мужа.) Херакле моли сина да му спреми ломачу. Он то обећава, али неће да је запали својом руком. Тада још тражи од сина да Јолу узме за жену. На крају носе Херакла на гору Ету да га спале на ломачи. У Трахињанкама приказује Софокле судбину племените и верне Хераклове жене и трагичну судбину невернога Херакла. Кад Дејанира сазна да јој је муж неверан, она жели сачувати његову љубав, па му зато шаље кошуљу, натопљену крвљу кентаура Неса, јер јој је тај некада рекао да ће тако сачувати љубав мужа. Кад је видела да ју је кентаур преварио, испашта добровољном смрћу свој нехотични злочин. Херакле је необуздани мушкарац који врши насиља да задовољи своје страсти. Он је груби насилник који не показује нимало осећања за верну Дејанирину љубав ни у оном часу кад сазнаје да је заправо невина погођена страшном смрћу. Он се у тај час брине само за своју љубавницу Јолу због које је разорио и њен родни град. Трахињанке заправо обрађују брак као основни темељ људске заједнице. С једне стране је верна и нежна жена које нехотице убија вољенога мужа и себе, а с друге муж који се потпуно препустио страстима, па својим поступком разара верност и породичну срећу. Филоктет Уреди Филоктет, уље на платну, 1786-1788 Жан-Жермен Друе Садржај драме Филоктет (Φιλοκτήτης, 409. год) узет је из тројанског циклуса. На пустом острву Лемносу живи већ десет година Филоктет, Пеантов син, који има лук и стреле Хераклове, а добио их је на дар од Херакла кад је потпалио његову ломачу. Филоктета је ујела змија, па је болном виком испуњавао грчки табор, а осим тога почела му је рана заударати. Зато су га Грци, полазећи на Троју, оставили на Лемносу. Међутим, пророчиште им је јавило да ће Троју заузети Неоптолем, Ахилејев син, помоћу Хераклова лука и стрела заједно с Филоктетом. Ако они не буду присутни, Троја неће пасти. Стога су од Троје дошли на Лемнос Одисеј и Неоптолем у пратњи морнара, који чине хор, да Филоктета одведу под Троју. Кад стигну до пећине у којој борави Филоктет, каже Одисеј Неоптолему да ће само лукавством постићи циљ, а посебно се треба чувати Филоктетова лука и стрела. Хор жали страшну судбину Филоктетову коме рана труне и задаје тешке боли. Одисеј се сакрива јер се боји, а Неоптолем се састаје с Филоктетом. Кад овај чује да су дошљаци Грци, спомиње им своју несрећу у коју су га бацили Атрејевићи и лукави Одисеј. Неоптолем, по Одисејевом упутству, вара Филоктета да су и њега увредили па се сада враћа кући јер не жели више помагати Атрејевићима у боју. Филоктет преклиње Неоптолема да и њега поведе кући на својој лађи, што му он и обећава. Кад су се спремали на полазак, заболи Филоктета рана, те он начас губи свест, али час пре поверава Неоптолему на чување лук и стреле. Док Филоктет спава, хор саветује Неоптолему да бежи с луком и стрелама, али он то одбија јер га је Филоктетова невоља толико ганула да му одлучи рећи праву истину. Кад је Филоктет од Неоптолема чуо сврху његовог доласка, тражи натраг лук и стреле које му Неоптолем спремно враћа премда га Одисеј, који се сада појављује, одвраћа од тога. И поред свих наговарања, Филоктет неће да с њима поде под Троју. Уто се појављује Херакле (deus ex machina). Он казује Филоктету коначну одлуку богова: да мора отићи под Троју где ће и рану излечити. Филоктет се радо покорава божанској заповести. У тој драми песник обрађује борбу измеду интриге, лажи и отворене честитости. Представник прве две је лукави Одисеј, а треће поштени Неоптолем. Филоктет гаји у себи мржњу према Атрејевићима и Одисеју који су га срамотно напустили, и зато неће никако да попусти. Драма је саграђена на сукобу три различита карактера. Одисеј је лукав и безобзиран политичар који не преза ни од лажи ни од преваре само да постигне циљ. Њему је свако средство за постизање циља оправдано. Неоптолем је искрен и отворен лик који по својој природи не може чинити зло. Он додуше попушта у први мах Одисеју јер га је савладала чежња за славом, али ускоро показује своју искреност и честитост, врлине које носи у себи. Филоктет је упоран у својој непопустљивости. У сукобу таква три различита карактера ситуација се тако заоштрава да је може разрешити само божанска интервенција. Поетичке одлике Уреди Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона. Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче. Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима. Значај и утицај Уреди Софоклов песнички рад представља велики корак напред у развоју драме..[8] Он је пребацио основу трагичне радње на човека и његово деловање. У његовим делима не покреће више радњу директно божанство, него слободна људска воља. Зато он с много више пажње црта карактере својих ликова и труди се да им дâ што више људских својстава. Својим песничким способностима створио је монументалне ликове као што су Едип, Антигона, Електра и Филоктет. Софоклови јунаци, упоређени с Есхиловим, имају много сложенији и богатији душевни живот. Вештим преплитањем радње и изменама ситуације Софокле је у доживљаје својих лица унео много више разноликости и дао потпуније црте њихових карактера. Снага воље његових протагониста увек је тако јака да никада ни часа не оклевају у својим поступцима да би сачували своју чврсту одлуку. Да је песник свесно идеализовао своје ликове, доказује нам његова изјава, а њу нам преноси Аристотел, који у Поетици каже: `Софокле рече да он приказује људе какви треба да буду, а Еурипид какви јесу`. Софоклови су, дакле, јунаци ликови за којима се треба поводити, а Еурипидови слаба створења попут тадашњих савременика са свим њиховим страстима и манама. Свака Софоклова драма одликује се богатством лица врло различита карактера. Да би што пластичније оцртао и што снажније истакао карактер главнога јунака, песник уз главног јунака приказује и лице потпуно супротног карактера: бојажљива Исмена – одважна Антигона, послушна Хризотемида – непопустљива и јуначка Електра, љупка Текмеса – тврдоглав и груб Ајант, лукави и вероломни Одисеј – честити Неоптолем. Посебно велика пажња посвећена је женским ликовима. Уз херојске ликове Антигону и Електру, приказао је Софокле и скромне жене Дејаниру и Текмесу, које се у својим својствима приближавају обичним, правим женама. Софокле је посебно волео тзв. трагичну иронију, за коју је добар пример дао у лику Клитемнестре у Електри. Клитемнестра је помислила да јој Орестова смрт осигурава душевни мир, и прерано се повеселила да се заувек решила страха од освете, кад одједном долази Орест који је убија. Драмска композиција Софоклових трагедија веома је јасна. На почетку сваке трагедије види се тачно израђен план понашања главног јунака који својом чврстом вољом јамчи да ће до краја извршити свој задатак. Драмска радња час расте час се успорава, док одједном не дође до прекретнице након које наступа катастрофа која расплиће чвор. Хор код Софокла нема ону улогу коју је имао код Есхила и не износи, осим ретко, песникове мисли, како је то код Есхила. Песме хора су увек повезане с главном радњом: оне су складан део целине јер су као нека пратња главне радње. Код Еурипида су, напротив, хорске песме у слабој вези с главним садржајем, па би често поједина хорска песма могла пристати свакој трагедији. Код Софокла је хор представник народа: он теши, измирује, упућује, прекорева, одвраћа. Често је хор потребан да својом песмом испуни време док се не појави ново лице, тј. док се глумац преобуче, а често је једини слушалац монолога некога глумца. Језик Софоклов је леп, дикција јасна, лака и гипка. Све те особитости одају врсног драматичара. Увођењем трећег глумца дао је он античкој трагедији коначан облик. Уз повећање хора на петнаест чланова, трећа му је новина увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Софокле је ушао у светску књижевност као стваралац монументалних ликова.

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

tvrd povez - udžbenički format, 255 strana, izdavač: Geca Kon - Beograd, sitna oštećenja korica i knjiga je uredna i dobro očuvana Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednji nerešeni problem Afrike Predratna etno historijska studija o danasnjoj Etiopiji Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8] Nešto sofisticiranije razmišljanje o dubljim uzrocima oružanih sukoba - kao npr. lokalne društvene borbe, kulturni i vjerski nemiri i razlike potpuno su zanemarene. Umjesto toga, Zischka i njegovi sljedbenici postavili su popularan i lako probavljiv amalgam paušalnosti i spojili antiamerikanizam, antiglobalizam sa zračećom tehnokratskom vizijom. Niti se uklapa u klasične lijevo-desne političke sheme niti pomaže u rješavanju bilo kakvog stvarno postojećeg sukoba (usporedi Kosovo).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednji nerešeni problem Afrike Predratna etno historijska studija o danasnjoj Etiopiji Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8] Nešto sofisticiranije razmišljanje o dubljim uzrocima oružanih sukoba - kao npr. lokalne društvene borbe, kulturni i vjerski nemiri i razlike potpuno su zanemarene. Umjesto toga, Zischka i njegovi sljedbenici postavili su popularan i lako probavljiv amalgam paušalnosti i spojili antiamerikanizam, antiglobalizam sa zračećom tehnokratskom vizijom. Niti se uklapa u klasične lijevo-desne političke sheme niti pomaže u rješavanju bilo kakvog stvarno postojećeg sukoba (usporedi Kosovo).

Prvo izdanje iz 1927. s originalnim mekim koricama koje je izradio brat Momčila Nastasijevića, Živorad. Retko u ponudi. Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Nastasijević, Momčilo, 1894-1938 = Nastasijević, Momčilo, 1894-1938 Naslov Iz tamnog vilajeta / Momčilo Nastasijević Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1927 (Beograd : `Kajmakčalan`) Fizički opis 121 str. ; 20 cm Zbirka Moderna biblioteka ; 31 (Broš.) Sadržaj: 1. Zapis o darovima moje rođake Marije 2. Reč o životu oca Todora ovog i onog sveta 3. Reč o zlom udesu Marte devojke i momka Đenadija 4. Priča o nedozvanoj gospođi i gladnom putniku 5. O čika Janku 6. O Neznancu 7. Lagarije po noći: I. „Marijano, Marijano, cvete ubavi!“ II. „U popove Stojane ruse kose kažu“ III. „Ej, zar da umrem kad mi vreme nije!“ 8. Spomen o Radojci 9. Viđenje 1915 10. San brata bez noge Momčilo Nastasijević (Gornji Milanovac, 6. oktobar 1894 – Beograd, 13. februar 1938) je bio srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine u porodici Nastasijević koja je dala nekoliko umetnika. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života. Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče, Drame, Muzičke drame, Misli i Eseji. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas (2010. godine) ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj. Slavista Robert Hodel je načinio i preveo izbor njegovih dela na nemački jezik, knjigu pod nazivom „Sind Flügel wohl“ objavio je izdavač Leipziger Literaturverlag. Pesme su štampane dvojezično, a osim poezije uključena su i dva prozna dela samo na nemačkom jeziku. Pesništvo Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva svetska rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolistima. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Ogroman rad uložio je Nastasijević dok je stigao do svojih Lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima. Isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima srpskog jezika, sve prelive smisla i različite odnose verbalnih znakova. Njegova konciznost, kao osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnog opredeljenja, već je izraz borbe protiv mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako. U pesničkom jeziku Momčila Nastasijevića jednosložne reči su vrlo česte, i to ne slučajno. „U zvuku jednosložne reči, bez obzira na prirodu samoglasnika, uvek ima nečeg odsečnog, tvrdog i kao silom otkinutog iz neke celine. Top, smeh, huk, lav, hir, vrt.“ Kao da Nastasijević namerno izaziva nejasnost u značenju reči, ali on to čini prvenstveno zbog toga da jasno značenje reči ne bi potisnulo značenja zvuka i ritma. Pesnik nastoji da nađe jedan osobeni zvuk i jedan osobeni ritam za svako pesničko kazivanje. U njegovoj poeziji nije zastupljen samo paradoks značenja reči, nego i paradoks zvukova reči; postoje protivrečni odnosi između reči i ćutanja (kao osnovnog), između svetlosti i tame, dobra i zla, postojećeg i nepostojećeg, živog i neživog. Pri tome, Nastasijević se klonio savremenog jezika, u težnji da stvori pesnički jezik u kojem bi bila sadržana prošlost u kojoj je čovek možda bio bliži sebi i Bogu. „Nastasijevićeva borba sa rečima bila je izuzetno teška, jer je to bila i borba sa ćutanjem.“ Nastasijević, koga je Vinaver nazvao svecem srpskoga jezika i srpskoga književnog izraza, naslućivao je stalni tok tajnih i tajanstvenih sila, trudeći se da u sklad dovede slutnju (koja nije od ovoga sveta) sa razložnim saznanjem, i mireći istinu duha sa istinom svakidašnjice, odnosno utvrđujući njihovu istovetnost. „On je snevao svoju javu, on je kontrolisao svoj san.“ Ciklusi Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način; nežna. Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt. U Bdenjima, preokupacija dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupa mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije ali i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije. Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli. Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad; apokaliptične drhtaje; sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja; i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka. Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu. Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija. Ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera. Nastasijević, Momčilo, srpski književnik (Gornji Milanovac, 6. X. 1894 – Beograd, 13. II. 1938). Diplomirao francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1920), potom radio kao gimnazijski profesor. Od 1922. pisao pjesme, pripovijetke, eseje i drame. Objavio zbirku pjesama Pet lirskih krugova (1932), koja se odlikuje originalnim stilom i neobičnim jezičnim oblicima. U pripovijetkama prevladavaju teme srednjovjekovnih apokrifa, legendi i narodnih bajki (Iz tamnog vilajeta, 1927). Pisao je i drame u stihovima i prozi, od kojih je za života objavio Međuluško blago (1927); drame Đurađ Branković, Kod Večite slavine, Gospodar-Mladenova kći, Nedozvani objavljene su mu posmrtno (Celokupna dela, I–IX, 1938–39). tags: avangarda, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, albatros, Stanislav Vinaver, ekspresionizam, nadrealizam, Vasko Popa KC (L)

Dejan Medakovic - Povratak u Rakitje i druge prica Kairos, Sremski Karlovci, 1998. Mek povez, 132 strane, posveta i potpis Dejana Medakovica RETKO! Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor, književnik i akademik. Medaković je bio generalni sekretar i potom predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1998—2003), profesor i dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973), predsednik Skupštine Vukove zadužbine u tri mandata kao i potpredsednik Srpske književne zadruge. Rođen je u Zagrebu u uglednoj srpskoj porodici Medaković, koja je dala nekoliko znamenitih ličnosti. Gimnazijsko obrazovanje je stekao u Sankt Galenu, kod franjevaca na Badiji i u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata, pod pretnjom po život od strane fašističke NDH, izbegao je u Srbiju, gde počinje da volonterski radi u Muzeju kneza Pavla. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, specijalizovao se u Nemačkoj kao stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt. Prošao je sva nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu, gde je predavao istoriju umetnosti do 1982. godine. Medaković je po pozivu predavao na više evropskih univerziteta i naučnih ustanova. Tokom života objavio je ukupno 46 knjiga, od čega 21 knjigu na stručne teme. U fokusu njegovog naučnog rada bila je srpska umetnost perioda baroka, srpska kulturna istorija 18. stoleća te istorija srpske umetnosti 19. stoleća. Takođe se bavio nemanjićkim periodom, opusom pojedinačnih slikara, istorijatom i umetničkim nasleđem manastira Srpske pravoslavne crkve. Pisao je voluminozne sinteze istorije Srba i srpske kulture u gradovima: Beč, Trst, Zagreb, Sentandreja. Jedan je od autora Istorije srpskog naroda objavljene u deset svezaka u izdanju Srpske književne zadruge. Uz stručni rad, uporedo se uspešno bavio književnim stvaralaštvom i pisao poeziju, prozu, putopise. Prevođen je na više jezika. Za svoje delo nagrađen je nizom međunarodnih i nacionalnih odlikovanja, nagrada i drugih priznanja. Biografija Rodna kuća akademika Medakovića u Zagrebu, Zrinjevac 15, koju je podigao njegov deda dr Bogdan Medaković. Danas je poznata kao palača Medaković. Porodica Medaković je poreklom iz sela Medak u Lici.[1] Rođen je kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković a pradeda Danilo Medaković.[2] Sa majčine strane (Rajić) vuče poreklo od porodice Lonja koja je bila austrijsko vojno plemstvo.[3][4] Medakovićevi preci ostavili su značajno delo u srpskoj kulturi i politici.[5][6] Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sankt Galenu u Švajcarskoj[7] i kod franjevaca na Badiji.[8] Svoje iskustvo učenja gimnazije na Korčuli opisao je kao formativno značajno jer je naučio da određene istine o Bogu tumači više racionalno, kao i da ljudi nisu na svetu radi uživanja već kako bi zaradili carstvo nebesko.[9] Višu klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937—41).[10] Njegov otac je želeo da se tokom trajanja rata sklone u Trst ali je Dejan Medaković insistirao da idu u Beograd, gde su mu živeli i radili drugovi.[9] On i njegova sestra došli su u Beograd vozom, pošto ih hrvatske ustaše nisu identifikovale kao Srbe, pošto su nosili elegantna odela i međusobno govorili isključivo na nemačkom jeziku.[2] Od 1942. godine je živeo u Beogradu, prvo kao izbeglica, gde je volontirao u Muzeju kneza Pavla.[9][11] Nakon rata, radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.[12] Za atmosferu u Beogradu nakon Drugog svetskog rata govorio je da je bila takva da je bilo dovoljno da čovek bez ikakvog suđenja izgubi glavu ako neko pokaže prstom iz bilo kojeg razloga ili ga optuži da je bio špijun Gestapoa.[13] Prema sopstvenoj tvrdnji tokom njegovog rada u Muzeju za vreme okupacije bilo je kolega koje su mi spočitavale što su bežali te da su valjali, ne bi ni morali bežati. Medaković navodi da su za razliku od dela odrođene inteligencije, srbijanski seljaci izuzetno pomagali svim izbeglicama, kako Srbima tako i Slovencima.[9] Za vreme Drugog svetskog rata Narodni muzej bio je smešten u stanu porodice Vučo. Medaković i kolege obilazili su kuće i stanove predratne beogradske elite, za koju je komentarisao da je bila vrlo otmena, i otkupljivali umetnine i predmete za muzej kako ne bi propali tokom rata.[14] Njegova porodica se po završetku rata vratila u Zagreb jer se nisu prilagodili u novoj sredini i jer su isprva planirali da se vrate.[15] Na početku karijere se anonimno bavio novinarstvom u svojstvu urednika Zadružnog kalendara, gde je pisao biografije ruskih naučnika zaslužnih za dostignuća u poljoprivredi.[4] Nakon kraja Drugog svetskog rata pripadao je neformalnom intelektualnom krugu siminovaca, čiji je neformalni vođa bio Dobrica Ćosić.[16][17] On se među pripadnicima grupe osećao kao stranac. Tvrdio je da ga nikada do kraja nisu prihvatili jer je po rođenju Zagrepčanin.[18] Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Centralnom institutu za istoriju umetnosti (nem. Zentral institut Kunstgeschichte) u Minhenu.[19][20] Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU[4] od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958).[5] Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973).[21] Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Dopisni član SANU postao je 1972.[22] a redovni 1981. godine. Bio je sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU šest godina (1985),[23] kao i predsednik SANU (1999—2003). Medaković je sarađivao ili bio član niza odbora SANU uključujući: Odbor za istoriju umetnosti, Odbor za renesansu i barok, Odbor za romantizam, Sentandrejski odbor, Hilandarski odbor i Odbor za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti.[24] Bio je jedan od 16 autora nacrta grupe akademika za Memorandum SANU i branio je kolege nakon pojave memorandumske afere. Tvrdio je da su pometnju kreirali oni koji su želeli da unište Jugoslaviju kao i da su akademici u Memorandumu prorekli šta će se desiti sa Jugoslavijom.[4] Medaković je bio član Evropske akademije sa središtem u Salcburgu, počasni član Rumunske akademije nauka,[25] član austrijskog društva za proučavanje 18. veka[4] i od 2001. redovni član Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu.[25] Medaković tokom predavanja (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, a glavni urednik bio je 1965. godine.[26] Od pokretanja Zbornika izašlo je više od 30 tomova.[26] On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoliko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića.[27] U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savina (1978), Sent Andreji (1982). Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987) koja sumira ukupni istorijat i doprinose srpske zajednice u gradu Trstu.[2] Obavljao je funkciju predsednika Skupštine Vukove zadužbine sedamnaest godina, kao najduže birani predsednik, u tri mandata.[28][29] Za predsednika zadužbine prvi put je izabran je 6. novembra 1991. godine i bio je njen predsednik sve do smrti 1. jula 2008. godine.[30] Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) izdao je pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Petoknjižje govori o istoriji njegove porodice i građanskih slojeva i elita Srba u Zagrebu.[2] Za Efemeris je Medakoviću dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” dobio je za Efemeris II a nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III.[31] Prvi deo memoara štampan je u nekoliko izdanja i ostvario je tiraž od približno 80.000 prodatih primeraka. Delo je nagrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije kao najčitanija knjiga za 1994. godinu.[5] Objavio je ukupno 46 knjiga tokom života.[32] Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. …Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. …U Hagu se sada opet poteže Memorandum. …To je vrtlog dnevne politike. — Medaković o nacrtu Memoranduma SANU[33] Preminuo je na Institutu za onkologiju u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka vojvodu Milorada Medakovića. Opelo mu je služio episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije, žički g. Hrisostom, bački g. Irinej, šumadijski g. Jovan i sveštenstvo SPC, dok je oproštajno slovo pročitao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.[34] Stavovi Dejan Medaković je smatrao da geneza mržnje između Srba i Hrvata seže u XVI stoleće, kada su Srbi svojim zaslugama uživali status slobodnih vojnika seljaka, privilegovanih kroz oslobađanje od davanja propisanih za kmetove, dok su njihove komšije Hrvati bili kmetovi i to na zemlji koja je izvorno bila feudalni posed hrvatskog plemstva a koju je Ferdinand I pretvorio u državnu svojinu nakon pražnjenja teritorije pred osmanskom najezdom.[35] Odnose dva naroda komplikuje odluka hrvatskog Sabora koja na svojoj teritoriji dozvoljava isključivo katoličku veru, što je bilo u kontradikciji sa carskim privilegijama koje su Srbima davale pravo na slobodu veroispovesti.[35] Navodio je da su Hrvati za svoj književni jezik preuzeli štokavsko narečje odnosno vukovski jezik.[36] On tvrdi da je Ante Trumbić smatrao da se Hrvatska mora priključiti Jugoslaviji jer je to bio jedini način da se nađe na pobedničkoj strani. On Trumbićevu izjavu navodi u kontekstu toga da su motivi za ulazak u zajedničku državu 1918. godine bili različiti.[36] Komentarišući ulogu Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu Medaković navodi da je njegov najveći greh što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone a istu državu je Stepinac proglasio za djelo božije.[8] Smatrao je da je isti obrazac ponašanja imao kardinal Franjo Kuharić devedesetih godina.[37] Dodaje da je Stepinac bio predvodnik krstaškog rata protiv bizantizma odnosno istočnog pravoslavlja[8] te da iz njegovog dnevnika zrači mržnja.[38] Takođe navodi da je veoma značajna uloga Srba u Zagrebu kao ekonomske prave velesile sa značajnim institucijama poput Privrednika i solventne Srpske banke završena 1941. godine.[39] On navodi da je general Milan Nedić sasvim svesno pristao na sramotu i žrtvu, verovatno ne verujući u nemačku pobedu. Prema Medakovićevoj tvrdnji, Nedić je pristao na svoju ulogu suočen sa Hitlerovom pretnjom da će, ukoliko se Srbija Nedićevim delovanjem ne smiri, Beograd i Mačvu okupirati hrvatske ustaše, severnu Srbiju mađarske snage, deo Raške odnosno Sandžaka, sve do Kraljeva Albanci, a ostatak zemlje bugarske trupe.[40] Sa pozicije predsednika uređivačkog odbora knjige 100 najznamenitijih Srba Medaković je dao podršku za uključivanje generala Milana Nedića na spisak 100 najznamenitijih Srba,[41] zbog čega je imao problema sa drugim članovima uređivačkog odbora.[42] Verovao je da srpski narod mora sačuvati onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga.[4] Svedočio je da su srpske izbeglice tokom devedesetih bile u gorem položaju nego izbeglice u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.[43] Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništen svet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju. — Medaković o duhu vremena i našim elitama[44] Medaković je bio pri uverenju da srpsko pitanje nikako nije trajno rešeno nepovoljno, već da je reč o procesu i da smo trenutno u ko zna kojem činu. Smatrao je da za srpske interese postoje šanse, ne samo za povratak teritorije. Primarni preduslov za ostvarenje nacionalnih ciljeva video je u vraćanju sopstvenog ugleda i upoznavanje sebe (da prepoznamo sebe), što je uslov da krenemo u Evropu.[45] Kakva će biti sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj, prema Medakoviću, videlo se još pedesetih godina dvadesetog veka na osnovu toga što su i tada pronalaženi Srbi koji će sprovoditi antisrpsku (prvašku) politiku kao i kroz to što su likvidirane srpske vođe Duško Brkić i general Rade Žigić.[9] Držao je da će hrišćanstvo tek čekati borbe u novom milenijumu i da će se hrišćanstvu u predstojećim borbama duboko osvetiti stavljanje u službu ovozemaljskih zakona i postupaka sumnjivog ideološkog porekla, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj.[38] Fotografija Dejana Medakovića Smatrao je su talentovani mladi ljudi velika nada srpskog društva kao i da je odlazak mladih obrazovanih kadrova van zemlje nacionalna tragedija i da su Srbi u tako teškom stanju da su izgubili pravo na pesimizam.[45][45] Zastupao je stanovište da je danas teško održati patrijarhalnu porodicu jer živimo u nepatrijarhalnim vremenima.[46] Lični život Sa suprugom Verom Veljkov Medaković je bio u braku pedeset godina. Nije bio član Saveza komunista ili drugih političkih partija. Bio je vernik Srpske pravoslavne crkve i smatrao je da nemamo moralno pravo tražiti od crkve da rešava ono što država ne može.[4] Imao je dve sestre i dva brata. Jedan od braće borio se na Sremskom frontu i poginuo je 1947. nesrećnim slučajem tokom rukovanja oružjem u igri sa prijateljem.[46] Njegova supruga bila je pijanistkinja i profesorka univerziteta Vera Veljkov.[46] U braku su bili pedeset godina i imaju sina dirigenta Pavla Medakovića.[46] Nasleđe Povodom njegove smrti izdavač Zoran Kulundžija izjavio je: Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.[10] Opisivan je kao polihistor i poslednji barokni Srbin.[30] Njegov naučni rad odlikovao se kritičnošću i radom bez predubeđenja.[47] Profesor Vladimir Simić navodi da je Medaković dao izuzetan doprinos na polju izučavanja srpske umetnosti 18. i 19. veka, pritom je otvorio jedno potpuno novo polje istraživanja, to polje je nazvano barokologija, i ona je predstavljala svojevrstan ekvivalent vizantologiji kao etabliranoj naučnoj disciplini koja je do tada bila razvijena.[48] On je opisao Medakovićevo delo kao kapitalnu zaostavštinu, koja prevazilazi mogućnost jednog života.[49] Profesor Boško Suvajdžić smatra da je Medaković bio jedan od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku.[50] Akademik Vasilije Krestić opisivao je Dejana Medakovića kao čoveka izraženog patriotizma, stvaralačke vatre, ogromne radne energije i sistematičnosti.[49] Istoričar umetnosti Kosta Vuković navodio je kao Medakovićevu stručnu zaslugu skretanje pažnje na važnost srpskog sakralnog kulturnog nasleđa u kontekstu celokupne srpske istorije umetnosti. posebno 18. stoleća.[49] Kao istoričar umetnosti radio je na očuvanja srednjovekovnog kulturnog nasleđa, koje je takođe uticalo na njegov poetski opus.[51] Spomen-soba Dejana Medakovića u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima U Medakovićevu čast 2008. godine ustanovljena je Nagrada „Dejan Medaković”.[52] Povodom stogodišnjice Medakovićevog rođenja u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima otvorena je njegova spomen-soba, sa ličnim predmetima, odlikovanjima, diplomama i 1600 Medakovićevih knjiga koje je biblioteci darovao njegov sin Pavle.[53] Istim povodom je u decembru 2022. održan naučni skup u Matici srpskoj.[54] U Biblioteci Matice srpske čuva se Poklon-zbirka akademika Dejana Medakovića o baroku.[55] Milan Šarac režirao je kratki dokumentarni film o njegovom životu.[56] Poštanska marka iz 2022. godine sa likom Dejana Medakovića Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Medakovića.[57][58] Bista Dejana Medakovića otkrivena je jula 2023. godine u holu Karlovačke gimnazije, u podnožju stepeništa koje vijuga u svečanu salu.[59][60] Nagrade Odlikovanja Orden Svetog Save I stepena (1990)[61] Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)[61] Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi[61] Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske[61] Orden Vuka Karadžića I stepena[62] Orden Katarine grof. Celjske I stepena (2007)[63] Nagrade Gindeli nagrada, 1987.[61] Sedmojulska nagrada, 1989.[61] Herderova nagrada, 1990.[61] Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, Sentandreja, 1990.[24] Oktobarska nagrada grada Beograda, 1990. Povelja Društva konzervatora Srbije, za izuzetan doprinos zaštiti spomenika kulture, 1990.[24] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu memoara Efemeris, 1991.[64] Nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, za memoare Efemeris I-III, 1992. Izvanredan Zlatni beočug, za životno delo, 1994.[65] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za memoare Efemeris I-III, 1994. Književna nagrada „Bibilos”, za knjigu Efemeris V, 1994.[24] Izuzetna Vukova nagrada, 1995.[66] Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1998.[61] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za životno delo, 1998.[24] Nagrada „Braća Karić”, 1999.[24] Nagrada „Laza Kostić” (specijalna), za knjigu Srbi u Beču, 1999.[24] Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2000. Prosvetina nagrada za književnost, za knjigu Izabrane srpske teme: knjiga druga, 2001.[66] Plaketa fondacije Aleksander fon Humbolt[24] Diploma Narodnog muzeja u Beogradu[24] Diploma Matice srpske[24] Povelja Saveza društava konzervatora Jugoslavije[24] Spomen-zahvalnica Univerzitetske biblioteke u Beogradu[24] Medalja Miloš Crnjanski 1893—1977[24] Plaketa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[24] Diploma Međunarodnog biografskog centra Kembridž[24] Diploma Austrijske istraživačke zajednice[24] Spomen-medalja Slovenačke akademije nauka i umetnosti[24] Plaketa i dve medalje povodom dvestogodišnjice Karlovačke gimnazije[24] Povelja Narodne biblioteke u Beogradu[24] Plaketa počasnog građanina Sremskih Karlovaca[24] Gramata Saborne crkve[24] Diploma Evropske akademije nauka i umetnosti[24] Zahvalnica Humanitarnog fonda „Privrednik”[24] Medalja Nikola Tesla 1856—1943.[24] Spomen-medalja Rumunske akademije nauka[24] Talir Marije Terezije 1780.[24] Plaketa Etnografskog muzeja[24] Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta[24] Zlatna medalja „patrijarh Josif Rajačić”[24] Dela Odabrana stručna dela Medaković, Dejan (1958). Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Beograd: Naučno delo. Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka. Beograd: Nolit. Medaković, Dejan (1976). Tragom srpskog baroka. Novi Sad: Matica srpska. Medaković, Dejan (1978). Manastir Savina: Velika crkva, riznica, rukopisi. Beograd: Filozofski fakultet. Medaković, Dejan (1980). Srpska umetnost u XVIII veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Medaković, Dejan (1981). „Srpska umetnost u XIX veku (do 1870)”. Istorija srpskog naroda. 5. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 416—462. Medaković, Dejan (1986). „Srpska umetnost XVIII veka”. Istorija srpskog naroda. 4. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 245—349. Medaković, Dejan; Milošević, Đorđe (1987). Letopis Srba u Trstu. Beograd: Jugoslovenska revija. ISBN 9788674130049. Medaković, Dejan (1988). Barok kod Srba. Zagreb-Beograd: Prosvjeta; Prosveta. ISBN 9788635300269. Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 9788637901983. Medaković, Dejan (1993). „Stare srpske štamparije”. Istorija srpskog naroda. 3. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 425—440. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Medaković, Dejan (2004). Srbi u Zagrebu. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2006). Josif II i Srbi. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2007). Sveta gora fruškogorska. Novi Sad: Prometej. Književna dela Zbirke poezije Motivi (na jeziku: srpski). 1946. Kamenovi (na jeziku: srpski). 1966. Umir (na jeziku: srpski). 1987. Niska (na jeziku: srpski). 1989. Znak na kamenu (na jeziku: srpski). 1994. Zaveštanje (na jeziku: srpski). 1995. Sve čudnije je čudno (na jeziku: srpski). Prometej. 2000. Zbirke kratkih priča Povratak u Rakitije (na jeziku: srpski). Ptice (na jeziku: srpski). Orlov let (na jeziku: srpski). Parastos u Sremskim Karlovcima (na jeziku: srpski). Lumen Karlovačke gimnazije (na jeziku: srpski). Memoari, dnevnici, pisma Svedočenja (na jeziku: srpski). 1984. Ephemeris: chronique d`une famille (Ephemeris I) (na jeziku: francuski). Lausanne: Age d`homme. 1995. Traženje dobra (na jeziku: srpski). 1995. Pisma (na jeziku: srpski). 1996. Efemeris I-V (na jeziku: srpski). Beograd: BIGZ. 1998. Suočavanje sa ljudima i vremenom (na jeziku: srpski). 2000. Pisma i govori (na jeziku: srpski). Prometej. 2004. Dani, sećanja I-VIII (na jeziku: srpski). 1996—2006.

Dejan Medakovic - Efemeris II Hronika jedne porodice BIGZ, Beograd, 1991. Tvrd povez, zastitni omot, 330 strana, posveta pisca. Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor, književnik i akademik. Medaković je bio generalni sekretar i potom predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1998—2003), profesor i dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973), predsednik Skupštine Vukove zadužbine u tri mandata kao i potpredsednik Srpske književne zadruge. Rođen je u Zagrebu u uglednoj srpskoj porodici Medaković, koja je dala nekoliko znamenitih ličnosti. Gimnazijsko obrazovanje je stekao u Sankt Galenu, kod franjevaca na Badiji i u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata, pod pretnjom po život od strane fašističke NDH, izbegao je u Srbiju, gde počinje da volonterski radi u Muzeju kneza Pavla. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, specijalizovao se u Nemačkoj kao stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt. Prošao je sva nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu, gde je predavao istoriju umetnosti do 1982. godine. Medaković je po pozivu predavao na više evropskih univerziteta i naučnih ustanova. Tokom života objavio je ukupno 46 knjiga, od čega 21 knjigu na stručne teme. U fokusu njegovog naučnog rada bila je srpska umetnost perioda baroka, srpska kulturna istorija 18. stoleća te istorija srpske umetnosti 19. stoleća. Takođe se bavio nemanjićkim periodom, opusom pojedinačnih slikara, istorijatom i umetničkim nasleđem manastira Srpske pravoslavne crkve. Pisao je voluminozne sinteze istorije Srba i srpske kulture u gradovima: Beč, Trst, Zagreb, Sentandreja. Jedan je od autora Istorije srpskog naroda objavljene u deset tomova u izdanju Srpske književne zadruge. Uz stručni rad, uporedo se uspešno bavio književnim stvaralaštvom i pisao poeziju, prozu, putopise. Prevođen je na više jezika. Za svoje delo nagrađen je nizom međunarodnih i nacionalnih odlikovanja, nagrada i drugih priznanja. Biografija Rodna kuća akademika Medakovića u Zagrebu, Zrinjevac 15, koju je podigao njegov deda dr Bogdan Medaković. Danas je poznata kao palača Medaković. Porodica Medaković je poreklom iz sela Medak u Lici.[1] Rođen je kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković a pradeda Danilo Medaković.[2] Sa majčine strane (Rajić) vuče poreklo od porodice Lonja koja je bila austrijsko vojno plemstvo.[3][4] Medakovićevi preci ostavili su značajno delo u srpskoj kulturi i politici.[5][6] Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sankt Galenu u Švajcarskoj[7] i kod franjevaca na Badiji.[8] Svoje iskustvo učenja gimnazije na Korčuli opisao je kao formativno značajno jer je naučio da određene istine o Bogu tumači više racionalno, kao i da ljudi nisu na svetu radi uživanja već kako bi zaradili carstvo nebesko.[9] Višu klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937—41).[10] Njegov otac je želeo da se tokom trajanja rata sklone u Trst ali je Dejan Medaković insistirao da idu u Beograd, gde su mu živeli i radili drugovi.[9] On i njegova sestra došli su u Beograd vozom, pošto ih hrvatske ustaše nisu identifikovale kao Srbe, pošto su nosili elegantna odela i međusobno govorili isključivo na nemačkom jeziku.[2] Od 1942. godine je živeo u Beogradu, prvo kao izbeglica, gde je volontirao u Muzeju kneza Pavla.[9][11] Nakon rata, radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.[12] Za atmosferu u Beogradu nakon Drugog svetskog rata govorio je da je bila takva da je bilo dovoljno da čovek bez ikakvog suđenja izgubi glavu ako neko pokaže prstom iz bilo kojeg razloga ili ga optuži da je bio špijun Gestapoa.[13] Prema sopstvenoj tvrdnji tokom njegovog rada u Muzeju za vreme okupacije bilo je kolega koje su mi spočitavale što su bežali te da su valjali, ne bi ni morali bežati. Medaković navodi da su za razliku od dela odrođene inteligencije, srbijanski seljaci izuzetno pomagali svim izbeglicama, kako Srbima tako i Slovencima.[9] Za vreme Drugog svetskog rata Narodni muzej bio je smešten u stanu porodice Vučo. Medaković i kolege obilazili su kuće i stanove predratne beogradske elite, za koju je komentarisao da je bila vrlo otmena, i otkupljivali umetnine i predmete za muzej kako ne bi propali tokom rata.[14] Njegova porodica se po završetku rata vratila u Zagreb jer se nisu prilagodili u novoj sredini i jer su isprva planirali da se vrate.[15] Na početku karijere se anonimno bavio novinarstvom u svojstvu urednika Zadružnog kalendara, gde je pisao biografije ruskih naučnika zaslužnih za dostignuća u poljoprivredi.[4] Nakon kraja Drugog svetskog rata pripadao je neformalnom intelektualnom krugu siminovaca, čiji je neformalni vođa bio Dobrica Ćosić.[16][17] On se među pripadnicima grupe osećao kao stranac. Tvrdio je da ga nikada do kraja nisu prihvatili jer je po rođenju Zagrepčanin.[18] Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Centralnom institutu za istoriju umetnosti (nem. Zentral institut Kunstgeschichte) u Minhenu.[19][20] Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU[4] od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958).[5] Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973).[21] Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Dopisni član SANU postao je 1972.[22] a redovni 1981. godine. Bio je sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU šest godina (1985),[23] kao i predsednik SANU (1999—2003). Medaković je sarađivao ili bio član niza odbora SANU uključujući: Odbor za istoriju umetnosti, Odbor za renesansu i barok, Odbor za romantizam, Sentandrejski odbor, Hilandarski odbor i Odbor za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti.[24] Bio je jedan od 16 autora nacrta grupe akademika za Memorandum SANU i branio je kolege nakon pojave memorandumske afere. Tvrdio je da su pometnju kreirali oni koji su želeli da unište Jugoslaviju kao i da su akademici u Memorandumu prorekli šta će se desiti sa Jugoslavijom.[4] Medaković je bio član Evropske akademije sa središtem u Salcburgu, počasni član Rumunske akademije nauka,[25] član austrijskog društva za proučavanje 18. veka[4] i od 2001. redovni član Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu.[25] Medaković tokom predavanja (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, a glavni urednik bio je 1965. godine.[26] Od pokretanja Zbornika izašlo je više od 30 tomova.[26] On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoliko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića.[27] U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savina (1978), Sent Andreji (1982). Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987) koja sumira ukupni istorijat i doprinose srpske zajednice u gradu Trstu.[2] Obavljao je funkciju predsednika Skupštine Vukove zadužbine sedamnaest godina, kao najduže birani predsednik, u tri mandata.[28][29] Za predsednika zadužbine prvi put je izabran je 6. novembra 1991. godine i bio je njen predsednik sve do smrti 1. jula 2008. godine.[30] Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) izdao je pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Petoknjižje govori o istoriji njegove porodice i građanskih slojeva i elita Srba u Zagrebu.[2] Za Efemeris je Medakoviću dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” dobio je za Efemeris II a nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III.[31] Prvi deo memoara štampan je u nekoliko izdanja i ostvario je tiraž od približno 80.000 prodatih primeraka. Delo je nagrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije kao najčitanija knjiga za 1994. godinu.[5] Objavio je ukupno 46 knjiga tokom života.[32] Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. …Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. …U Hagu se sada opet poteže Memorandum. …To je vrtlog dnevne politike. — Medaković o nacrtu Memoranduma SANU[33] Preminuo je na Institutu za onkologiju u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka vojvodu Milorada Medakovića. Opelo mu je služio episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije, žički g. Hrisostom, bački g. Irinej, šumadijski g. Jovan i sveštenstvo SPC, dok je oproštajno slovo pročitao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.[34] Stavovi Dejan Medaković je smatrao da geneza mržnje između Srba i Hrvata seže u XVI stoleće, kada su Srbi svojim zaslugama uživali status slobodnih vojnika seljaka, privilegovanih kroz oslobađanje od davanja propisanih za kmetove, dok su njihove komšije Hrvati bili kmetovi i to na zemlji koja je izvorno bila feudalni posed hrvatskog plemstva a koju je Ferdinand I pretvorio u državnu svojinu nakon pražnjenja teritorije pred osmanskom najezdom.[35] Odnose dva naroda komplikuje odluka hrvatskog Sabora koja na svojoj teritoriji dozvoljava isključivo katoličku veru, što je bilo u kontradikciji sa carskim privilegijama koje su Srbima davale pravo na slobodu veroispovesti.[35] Navodio je da su Hrvati za svoj književni jezik preuzeli štokavsko narečje odnosno vukovski jezik.[36] On tvrdi da je Ante Trumbić smatrao da se Hrvatska mora priključiti Jugoslaviji jer je to bio jedini način da se nađe na pobedničkoj strani. On Trumbićevu izjavu navodi u kontekstu toga da su motivi za ulazak u zajedničku državu 1918. godine bili različiti.[36] Komentarišući ulogu Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu Medaković navodi da je njegov najveći greh što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone a istu državu je Stepinac proglasio za djelo božije.[8] Smatrao je da je isti obrazac ponašanja imao kardinal Franjo Kuharić devedesetih godina.[37] Dodaje da je Stepinac bio predvodnik krstaškog rata protiv bizantizma odnosno istočnog pravoslavlja[8] te da iz njegovog dnevnika zrači mržnja.[38] Takođe navodi da je veoma značajna uloga Srba u Zagrebu kao ekonomske prave velesile sa značajnim institucijama poput Privrednika i solventne Srpske banke završena 1941. godine.[39] On navodi da je general Milan Nedić sasvim svesno pristao na sramotu i žrtvu, verovatno ne verujući u nemačku pobedu. Prema Medakovićevoj tvrdnji, Nedić je pristao na svoju ulogu suočen sa Hitlerovom pretnjom da će, ukoliko se Srbija Nedićevim delovanjem ne smiri, Beograd i Mačvu okupirati hrvatske ustaše, severnu Srbiju mađarske snage, deo Raške odnosno Sandžaka, sve do Kraljeva Albanci, a ostatak zemlje bugarske trupe.[40] Sa pozicije predsednika uređivačkog odbora knjige 100 najznamenitijih Srba Medaković je dao podršku za uključivanje generala Milana Nedića na spisak 100 najznamenitijih Srba,[41] zbog čega je imao problema sa drugim članovima uređivačkog odbora.[42] Verovao je da srpski narod mora sačuvati onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga.[4] Svedočio je da su srpske izbeglice tokom devedesetih bile u gorem položaju nego izbeglice u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.[43] Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništen svet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju. — Medaković o duhu vremena i našim elitama[44] Medaković je bio pri uverenju da srpsko pitanje nikako nije trajno rešeno nepovoljno, već da je reč o procesu i da smo trenutno u ko zna kojem činu. Smatrao je da za srpske interese postoje šanse, ne samo za povratak teritorije. Primarni preduslov za ostvarenje nacionalnih ciljeva video je u vraćanju sopstvenog ugleda i upoznavanje sebe (da prepoznamo sebe), što je uslov da krenemo u Evropu.[45] Kakva će biti sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj, prema Medakoviću, videlo se još pedesetih godina dvadesetog veka na osnovu toga što su i tada pronalaženi Srbi koji će sprovoditi antisrpsku (prvašku) politiku kao i kroz to što su likvidirane srpske vođe Duško Brkić i general Rade Žigić.[9] Držao je da će hrišćanstvo tek čekati borbe u novom milenijumu i da će se hrišćanstvu u predstojećim borbama duboko osvetiti stavljanje u službu ovozemaljskih zakona i postupaka sumnjivog ideološkog porekla, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj.[38] Fotografija Dejana Medakovića Smatrao je su talentovani mladi ljudi velika nada srpskog društva kao i da je odlazak mladih obrazovanih kadrova van zemlje nacionalna tragedija i da su Srbi u tako teškom stanju da su izgubili pravo na pesimizam.[45][45] Zastupao je stanovište da je danas teško održati patrijarhalnu porodicu jer živimo u nepatrijarhalnim vremenima.[46] Lični život Sa suprugom Verom Veljkov Medaković je bio u braku pedeset godina. Nije bio član Saveza komunista ili drugih političkih partija. Bio je vernik Srpske pravoslavne crkve i smatrao je da nemamo moralno pravo tražiti od crkve da rešava ono što država ne može.[4] Imao je dve sestre i dva brata. Jedan od braće borio se na Sremskom frontu i poginuo je 1947. nesrećnim slučajem tokom rukovanja oružjem u igri sa prijateljem.[46] Njegova supruga bila je pijanistkinja i profesorka univerziteta Vera Veljkov.[46] U braku su bili pedeset godina i imaju sina dirigenta Pavla Medakovića.[46] Nasleđe Povodom njegove smrti izdavač Zoran Kulundžija izjavio je: Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.[10] Opisivan je kao polihistor i poslednji barokni Srbin.[30] Njegov naučni rad odlikovao se kritičnošću i radom bez predubeđenja.[47] Profesor Vladimir Simić navodi da je Medaković dao izuzetan doprinos na polju izučavanja srpske umetnosti 18. i 19. veka, pritom je otvorio jedno potpuno novo polje istraživanja, to polje je nazvano barokologija, i ona je predstavljala svojevrstan ekvivalent vizantologiji kao etabliranoj naučnoj disciplini koja je do tada bila razvijena.[48] On je opisao Medakovićevo delo kao kapitalnu zaostavštinu, koja prevazilazi mogućnost jednog života.[49] Profesor Boško Suvajdžić smatra da je Medaković bio jedan od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku.[50] Akademik Vasilije Krestić opisivao je Dejana Medakovića kao čoveka izraženog patriotizma, stvaralačke vatre, ogromne radne energije i sistematičnosti.[49] Istoričar umetnosti Kosta Vuković navodio je kao Medakovićevu stručnu zaslugu skretanje pažnje na važnost srpskog sakralnog kulturnog nasleđa u kontekstu celokupne srpske istorije umetnosti. posebno 18. stoleća.[49] Kao istoričar umetnosti radio je na očuvanja srednjovekovnog kulturnog nasleđa, koje je takođe uticalo na njegov poetski opus.[51] Spomen-soba Dejana Medakovića u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima U Medakovićevu čast 2008. godine ustanovljena je Nagrada „Dejan Medaković”.[52] Povodom stogodišnjice Medakovićevog rođenja u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima otvorena je njegova spomen-soba, sa ličnim predmetima, odlikovanjima, diplomama i 1600 Medakovićevih knjiga koje je biblioteci darovao njegov sin Pavle.[53] Istim povodom je u decembru 2022. održan naučni skup u Matici srpskoj.[54] U Biblioteci Matice srpske čuva se Poklon-zbirka akademika Dejana Medakovića o baroku.[55] Milan Šarac režirao je kratki dokumentarni film o njegovom životu.[56] Poštanska marka iz 2022. godine sa likom Dejana Medakovića Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Medakovića.[57][58] Bista Dejana Medakovića otkrivena je jula 2023. godine u holu Karlovačke gimnazije, u podnožju stepeništa koje vijuga u svečanu salu.[59][60] Još dve biste otkrivene su u Matici srpskoj decembra 2023.[61] i u Domu Vukove zadužbine marta 2024.[62] Nagrade Odlikovanja Orden Svetog Save I stepena (1990)[63] Orden Vuka Karadžića I stepena[64] Orden Katarine grof. Celjske I stepena (2007)[65] Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)[63] Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi[63] Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske[63] Nagrade Gindeli nagrada, 1987.[63] Sedmojulska nagrada, 1989.[63] Herderova nagrada, 1990.[63] Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, Sentandreja, 1990.[24] Oktobarska nagrada grada Beograda, 1990. Povelja Društva konzervatora Srbije, za izuzetan doprinos zaštiti spomenika kulture, 1990.[24] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu memoara Efemeris, 1991.[66] Nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, za memoare Efemeris I-III, 1992. Izvanredan Zlatni beočug, za životno delo, 1994.[67] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za memoare Efemeris I-III, 1994. Književna nagrada „Bibilos”, za knjigu Efemeris V, 1994.[24] Izuzetna Vukova nagrada, 1995.[68] Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1998.[63] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za životno delo, 1998.[24] Nagrada „Braća Karić”, 1999.[24] Nagrada „Laza Kostić” (specijalna), za knjigu Srbi u Beču, 1999.[24] Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2000. Prosvetina nagrada za književnost, za knjigu Izabrane srpske teme: knjiga druga, 2001.[68] Plaketa fondacije Aleksander fon Humbolt[24] Diploma Narodnog muzeja u Beogradu[24] Diploma Matice srpske[24] Povelja Saveza društava konzervatora Jugoslavije[24] Spomen-zahvalnica Univerzitetske biblioteke u Beogradu[24] Medalja Miloš Crnjanski 1893—1977[24] Plaketa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[24] Diploma Međunarodnog biografskog centra Kembridž[24] Diploma Austrijske istraživačke zajednice[24] Spomen-medalja Slovenačke akademije nauka i umetnosti[24] Plaketa i dve medalje povodom dvestogodišnjice Karlovačke gimnazije[24] Povelja Narodne biblioteke u Beogradu[24] Plaketa počasnog građanina Sremskih Karlovaca[24] Gramata Saborne crkve[24] Diploma Evropske akademije nauka i umetnosti[24] Zahvalnica Humanitarnog fonda „Privrednik”[24] Medalja Nikola Tesla 1856—1943.[24] Spomen-medalja Rumunske akademije nauka[24] Talir Marije Terezije 1780.[24] Plaketa Etnografskog muzeja[24] Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta[24] Zlatna medalja „patrijarh Josif Rajačić”[24] Dela Odabrana stručna dela Medaković, Dejan (1958). Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Beograd: Naučno delo. Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka. Beograd: Nolit. Medaković, Dejan (1976). Tragom srpskog baroka. Novi Sad: Matica srpska. Medaković, Dejan (1978). Manastir Savina: Velika crkva, riznica, rukopisi. Beograd: Filozofski fakultet. Medaković, Dejan (1980). Srpska umetnost u XVIII veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Medaković, Dejan (1981). „Srpska umetnost u XIX veku (do 1870)”. Istorija srpskog naroda. 5. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 416—462. Medaković, Dejan (1986). „Srpska umetnost XVIII veka”. Istorija srpskog naroda. 4. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 245—349. Medaković, Dejan; Milošević, Đorđe (1987). Letopis Srba u Trstu. Beograd: Jugoslovenska revija. ISBN 9788674130049. Medaković, Dejan (1988). Barok kod Srba. Zagreb-Beograd: Prosvjeta; Prosveta. ISBN 9788635300269. Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 9788637901983. Medaković, Dejan (1993). „Stare srpske štamparije”. Istorija srpskog naroda. 3. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 425—440. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Medaković, Dejan (2004). Srbi u Zagrebu. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2006). Josif II i Srbi. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2007). Sveta gora fruškogorska. Novi Sad: Prometej. Književna dela Zbirke poezije Motivi (na jeziku: srpski). 1946. Kamenovi (na jeziku: srpski). 1966. Umir (na jeziku: srpski). 1987. Niska (na jeziku: srpski). 1989. Znak na kamenu (na jeziku: srpski). 1994. Zaveštanje (na jeziku: srpski). 1995. Sve čudnije je čudno (na jeziku: srpski). Prometej. 2000. Zbirke kratkih priča Povratak u Rakitije (na jeziku: srpski). Ptice (na jeziku: srpski). Orlov let (na jeziku: srpski). Parastos u Sremskim Karlovcima (na jeziku: srpski). Lumen Karlovačke gimnazije (na jeziku: srpski). Memoari, dnevnici, pisma Svedočenja (na jeziku: srpski). 1984. Ephemeris: chronique d`une famille (Ephemeris I) (na jeziku: francuski). Lausanne: Age d`homme. 1995. Traženje dobra (na jeziku: srpski). 1995. Pisma (na jeziku: srpski). 1996. Efemeris I-V (na jeziku: srpski). Beograd: BIGZ. 1998. Suočavanje sa ljudima i vremenom (na jeziku: srpski). 2000. Pisma i govori (na jeziku: srpski). Prometej. 2004. Dani, sećanja I-VIII (na jeziku: srpski). 1996—2006.[69]

Dejan Medakovic - Suocavanja sa ljudima i vremenom BIGZ, Cigoja, Beograd, 2000. Mek povez, 367 strana, posveta pisca. Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor, književnik i akademik. Medaković je bio generalni sekretar i potom predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1998—2003), profesor i dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973), predsednik Skupštine Vukove zadužbine u tri mandata kao i potpredsednik Srpske književne zadruge. Rođen je u Zagrebu u uglednoj srpskoj porodici Medaković, koja je dala nekoliko znamenitih ličnosti. Gimnazijsko obrazovanje je stekao u Sankt Galenu, kod franjevaca na Badiji i u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata, pod pretnjom po život od strane fašističke NDH, izbegao je u Srbiju, gde počinje da volonterski radi u Muzeju kneza Pavla. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, specijalizovao se u Nemačkoj kao stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt. Prošao je sva nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu, gde je predavao istoriju umetnosti do 1982. godine. Medaković je po pozivu predavao na više evropskih univerziteta i naučnih ustanova. Tokom života objavio je ukupno 46 knjiga, od čega 21 knjigu na stručne teme. U fokusu njegovog naučnog rada bila je srpska umetnost perioda baroka, srpska kulturna istorija 18. stoleća te istorija srpske umetnosti 19. stoleća. Takođe se bavio nemanjićkim periodom, opusom pojedinačnih slikara, istorijatom i umetničkim nasleđem manastira Srpske pravoslavne crkve. Pisao je voluminozne sinteze istorije Srba i srpske kulture u gradovima: Beč, Trst, Zagreb, Sentandreja. Jedan je od autora Istorije srpskog naroda objavljene u deset tomova u izdanju Srpske književne zadruge. Uz stručni rad, uporedo se uspešno bavio književnim stvaralaštvom i pisao poeziju, prozu, putopise. Prevođen je na više jezika. Za svoje delo nagrađen je nizom međunarodnih i nacionalnih odlikovanja, nagrada i drugih priznanja. Biografija Rodna kuća akademika Medakovića u Zagrebu, Zrinjevac 15, koju je podigao njegov deda dr Bogdan Medaković. Danas je poznata kao palača Medaković. Porodica Medaković je poreklom iz sela Medak u Lici.[1] Rođen je kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković a pradeda Danilo Medaković.[2] Sa majčine strane (Rajić) vuče poreklo od porodice Lonja koja je bila austrijsko vojno plemstvo.[3][4] Medakovićevi preci ostavili su značajno delo u srpskoj kulturi i politici.[5][6] Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sankt Galenu u Švajcarskoj[7] i kod franjevaca na Badiji.[8] Svoje iskustvo učenja gimnazije na Korčuli opisao je kao formativno značajno jer je naučio da određene istine o Bogu tumači više racionalno, kao i da ljudi nisu na svetu radi uživanja već kako bi zaradili carstvo nebesko.[9] Višu klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937—41).[10] Njegov otac je želeo da se tokom trajanja rata sklone u Trst ali je Dejan Medaković insistirao da idu u Beograd, gde su mu živeli i radili drugovi.[9] On i njegova sestra došli su u Beograd vozom, pošto ih hrvatske ustaše nisu identifikovale kao Srbe, pošto su nosili elegantna odela i međusobno govorili isključivo na nemačkom jeziku.[2] Od 1942. godine je živeo u Beogradu, prvo kao izbeglica, gde je volontirao u Muzeju kneza Pavla.[9][11] Nakon rata, radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.[12] Za atmosferu u Beogradu nakon Drugog svetskog rata govorio je da je bila takva da je bilo dovoljno da čovek bez ikakvog suđenja izgubi glavu ako neko pokaže prstom iz bilo kojeg razloga ili ga optuži da je bio špijun Gestapoa.[13] Prema sopstvenoj tvrdnji tokom njegovog rada u Muzeju za vreme okupacije bilo je kolega koje su mi spočitavale što su bežali te da su valjali, ne bi ni morali bežati. Medaković navodi da su za razliku od dela odrođene inteligencije, srbijanski seljaci izuzetno pomagali svim izbeglicama, kako Srbima tako i Slovencima.[9] Za vreme Drugog svetskog rata Narodni muzej bio je smešten u stanu porodice Vučo. Medaković i kolege obilazili su kuće i stanove predratne beogradske elite, za koju je komentarisao da je bila vrlo otmena, i otkupljivali umetnine i predmete za muzej kako ne bi propali tokom rata.[14] Njegova porodica se po završetku rata vratila u Zagreb jer se nisu prilagodili u novoj sredini i jer su isprva planirali da se vrate.[15] Na početku karijere se anonimno bavio novinarstvom u svojstvu urednika Zadružnog kalendara, gde je pisao biografije ruskih naučnika zaslužnih za dostignuća u poljoprivredi.[4] Nakon kraja Drugog svetskog rata pripadao je neformalnom intelektualnom krugu siminovaca, čiji je neformalni vođa bio Dobrica Ćosić.[16][17] On se među pripadnicima grupe osećao kao stranac. Tvrdio je da ga nikada do kraja nisu prihvatili jer je po rođenju Zagrepčanin.[18] Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Centralnom institutu za istoriju umetnosti (nem. Zentral institut Kunstgeschichte) u Minhenu.[19][20] Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU[4] od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958).[5] Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973).[21] Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Dopisni član SANU postao je 1972.[22] a redovni 1981. godine. Bio je sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU šest godina (1985),[23] kao i predsednik SANU (1999—2003). Medaković je sarađivao ili bio član niza odbora SANU uključujući: Odbor za istoriju umetnosti, Odbor za renesansu i barok, Odbor za romantizam, Sentandrejski odbor, Hilandarski odbor i Odbor za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti.[24] Bio je jedan od 16 autora nacrta grupe akademika za Memorandum SANU i branio je kolege nakon pojave memorandumske afere. Tvrdio je da su pometnju kreirali oni koji su želeli da unište Jugoslaviju kao i da su akademici u Memorandumu prorekli šta će se desiti sa Jugoslavijom.[4] Medaković je bio član Evropske akademije sa središtem u Salcburgu, počasni član Rumunske akademije nauka,[25] član austrijskog društva za proučavanje 18. veka[4] i od 2001. redovni član Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu.[25] Medaković tokom predavanja (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, a glavni urednik bio je 1965. godine.[26] Od pokretanja Zbornika izašlo je više od 30 tomova.[26] On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoliko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića.[27] U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savina (1978), Sent Andreji (1982). Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987) koja sumira ukupni istorijat i doprinose srpske zajednice u gradu Trstu.[2] Obavljao je funkciju predsednika Skupštine Vukove zadužbine sedamnaest godina, kao najduže birani predsednik, u tri mandata.[28][29] Za predsednika zadužbine prvi put je izabran je 6. novembra 1991. godine i bio je njen predsednik sve do smrti 1. jula 2008. godine.[30] Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) izdao je pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Petoknjižje govori o istoriji njegove porodice i građanskih slojeva i elita Srba u Zagrebu.[2] Za Efemeris je Medakoviću dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” dobio je za Efemeris II a nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III.[31] Prvi deo memoara štampan je u nekoliko izdanja i ostvario je tiraž od približno 80.000 prodatih primeraka. Delo je nagrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije kao najčitanija knjiga za 1994. godinu.[5] Objavio je ukupno 46 knjiga tokom života.[32] Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. …Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. …U Hagu se sada opet poteže Memorandum. …To je vrtlog dnevne politike. — Medaković o nacrtu Memoranduma SANU[33] Preminuo je na Institutu za onkologiju u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka vojvodu Milorada Medakovića. Opelo mu je služio episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije, žički g. Hrisostom, bački g. Irinej, šumadijski g. Jovan i sveštenstvo SPC, dok je oproštajno slovo pročitao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.[34] Stavovi Dejan Medaković je smatrao da geneza mržnje između Srba i Hrvata seže u XVI stoleće, kada su Srbi svojim zaslugama uživali status slobodnih vojnika seljaka, privilegovanih kroz oslobađanje od davanja propisanih za kmetove, dok su njihove komšije Hrvati bili kmetovi i to na zemlji koja je izvorno bila feudalni posed hrvatskog plemstva a koju je Ferdinand I pretvorio u državnu svojinu nakon pražnjenja teritorije pred osmanskom najezdom.[35] Odnose dva naroda komplikuje odluka hrvatskog Sabora koja na svojoj teritoriji dozvoljava isključivo katoličku veru, što je bilo u kontradikciji sa carskim privilegijama koje su Srbima davale pravo na slobodu veroispovesti.[35] Navodio je da su Hrvati za svoj književni jezik preuzeli štokavsko narečje odnosno vukovski jezik.[36] On tvrdi da je Ante Trumbić smatrao da se Hrvatska mora priključiti Jugoslaviji jer je to bio jedini način da se nađe na pobedničkoj strani. On Trumbićevu izjavu navodi u kontekstu toga da su motivi za ulazak u zajedničku državu 1918. godine bili različiti.[36] Komentarišući ulogu Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu Medaković navodi da je njegov najveći greh što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone a istu državu je Stepinac proglasio za djelo božije.[8] Smatrao je da je isti obrazac ponašanja imao kardinal Franjo Kuharić devedesetih godina.[37] Dodaje da je Stepinac bio predvodnik krstaškog rata protiv bizantizma odnosno istočnog pravoslavlja[8] te da iz njegovog dnevnika zrači mržnja.[38] Takođe navodi da je veoma značajna uloga Srba u Zagrebu kao ekonomske prave velesile sa značajnim institucijama poput Privrednika i solventne Srpske banke završena 1941. godine.[39] On navodi da je general Milan Nedić sasvim svesno pristao na sramotu i žrtvu, verovatno ne verujući u nemačku pobedu. Prema Medakovićevoj tvrdnji, Nedić je pristao na svoju ulogu suočen sa Hitlerovom pretnjom da će, ukoliko se Srbija Nedićevim delovanjem ne smiri, Beograd i Mačvu okupirati hrvatske ustaše, severnu Srbiju mađarske snage, deo Raške odnosno Sandžaka, sve do Kraljeva Albanci, a ostatak zemlje bugarske trupe.[40] Sa pozicije predsednika uređivačkog odbora knjige 100 najznamenitijih Srba Medaković je dao podršku za uključivanje generala Milana Nedića na spisak 100 najznamenitijih Srba,[41] zbog čega je imao problema sa drugim članovima uređivačkog odbora.[42] Verovao je da srpski narod mora sačuvati onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga.[4] Svedočio je da su srpske izbeglice tokom devedesetih bile u gorem položaju nego izbeglice u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.[43] Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništen svet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju. — Medaković o duhu vremena i našim elitama[44] Medaković je bio pri uverenju da srpsko pitanje nikako nije trajno rešeno nepovoljno, već da je reč o procesu i da smo trenutno u ko zna kojem činu. Smatrao je da za srpske interese postoje šanse, ne samo za povratak teritorije. Primarni preduslov za ostvarenje nacionalnih ciljeva video je u vraćanju sopstvenog ugleda i upoznavanje sebe (da prepoznamo sebe), što je uslov da krenemo u Evropu.[45] Kakva će biti sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj, prema Medakoviću, videlo se još pedesetih godina dvadesetog veka na osnovu toga što su i tada pronalaženi Srbi koji će sprovoditi antisrpsku (prvašku) politiku kao i kroz to što su likvidirane srpske vođe Duško Brkić i general Rade Žigić.[9] Držao je da će hrišćanstvo tek čekati borbe u novom milenijumu i da će se hrišćanstvu u predstojećim borbama duboko osvetiti stavljanje u službu ovozemaljskih zakona i postupaka sumnjivog ideološkog porekla, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj.[38] Fotografija Dejana Medakovića Smatrao je su talentovani mladi ljudi velika nada srpskog društva kao i da je odlazak mladih obrazovanih kadrova van zemlje nacionalna tragedija i da su Srbi u tako teškom stanju da su izgubili pravo na pesimizam.[45][45] Zastupao je stanovište da je danas teško održati patrijarhalnu porodicu jer živimo u nepatrijarhalnim vremenima.[46] Lični život Sa suprugom Verom Veljkov Medaković je bio u braku pedeset godina. Nije bio član Saveza komunista ili drugih političkih partija. Bio je vernik Srpske pravoslavne crkve i smatrao je da nemamo moralno pravo tražiti od crkve da rešava ono što država ne može.[4] Imao je dve sestre i dva brata. Jedan od braće borio se na Sremskom frontu i poginuo je 1947. nesrećnim slučajem tokom rukovanja oružjem u igri sa prijateljem.[46] Njegova supruga bila je pijanistkinja i profesorka univerziteta Vera Veljkov.[46] U braku su bili pedeset godina i imaju sina dirigenta Pavla Medakovića.[46] Nasleđe Povodom njegove smrti izdavač Zoran Kulundžija izjavio je: Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.[10] Opisivan je kao polihistor i poslednji barokni Srbin.[30] Njegov naučni rad odlikovao se kritičnošću i radom bez predubeđenja.[47] Profesor Vladimir Simić navodi da je Medaković dao izuzetan doprinos na polju izučavanja srpske umetnosti 18. i 19. veka, pritom je otvorio jedno potpuno novo polje istraživanja, to polje je nazvano barokologija, i ona je predstavljala svojevrstan ekvivalent vizantologiji kao etabliranoj naučnoj disciplini koja je do tada bila razvijena.[48] On je opisao Medakovićevo delo kao kapitalnu zaostavštinu, koja prevazilazi mogućnost jednog života.[49] Profesor Boško Suvajdžić smatra da je Medaković bio jedan od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku.[50] Akademik Vasilije Krestić opisivao je Dejana Medakovića kao čoveka izraženog patriotizma, stvaralačke vatre, ogromne radne energije i sistematičnosti.[49] Istoričar umetnosti Kosta Vuković navodio je kao Medakovićevu stručnu zaslugu skretanje pažnje na važnost srpskog sakralnog kulturnog nasleđa u kontekstu celokupne srpske istorije umetnosti. posebno 18. stoleća.[49] Kao istoričar umetnosti radio je na očuvanja srednjovekovnog kulturnog nasleđa, koje je takođe uticalo na njegov poetski opus.[51] Spomen-soba Dejana Medakovića u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima U Medakovićevu čast 2008. godine ustanovljena je Nagrada „Dejan Medaković”.[52] Povodom stogodišnjice Medakovićevog rođenja u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima otvorena je njegova spomen-soba, sa ličnim predmetima, odlikovanjima, diplomama i 1600 Medakovićevih knjiga koje je biblioteci darovao njegov sin Pavle.[53] Istim povodom je u decembru 2022. održan naučni skup u Matici srpskoj.[54] U Biblioteci Matice srpske čuva se Poklon-zbirka akademika Dejana Medakovića o baroku.[55] Milan Šarac režirao je kratki dokumentarni film o njegovom životu.[56] Poštanska marka iz 2022. godine sa likom Dejana Medakovića Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Medakovića.[57][58] Bista Dejana Medakovića otkrivena je jula 2023. godine u holu Karlovačke gimnazije, u podnožju stepeništa koje vijuga u svečanu salu.[59][60] Još dve biste otkrivene su u Matici srpskoj decembra 2023.[61] i u Domu Vukove zadužbine marta 2024.[62] Nagrade Odlikovanja Orden Svetog Save I stepena (1990)[63] Orden Vuka Karadžića I stepena[64] Orden Katarine grof. Celjske I stepena (2007)[65] Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)[63] Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi[63] Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske[63] Nagrade Gindeli nagrada, 1987.[63] Sedmojulska nagrada, 1989.[63] Herderova nagrada, 1990.[63] Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, Sentandreja, 1990.[24] Oktobarska nagrada grada Beograda, 1990. Povelja Društva konzervatora Srbije, za izuzetan doprinos zaštiti spomenika kulture, 1990.[24] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu memoara Efemeris, 1991.[66] Nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, za memoare Efemeris I-III, 1992. Izvanredan Zlatni beočug, za životno delo, 1994.[67] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za memoare Efemeris I-III, 1994. Književna nagrada „Bibilos”, za knjigu Efemeris V, 1994.[24] Izuzetna Vukova nagrada, 1995.[68] Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1998.[63] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za životno delo, 1998.[24] Nagrada „Braća Karić”, 1999.[24] Nagrada „Laza Kostić” (specijalna), za knjigu Srbi u Beču, 1999.[24] Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2000. Prosvetina nagrada za književnost, za knjigu Izabrane srpske teme: knjiga druga, 2001.[68] Plaketa fondacije Aleksander fon Humbolt[24] Diploma Narodnog muzeja u Beogradu[24] Diploma Matice srpske[24] Povelja Saveza društava konzervatora Jugoslavije[24] Spomen-zahvalnica Univerzitetske biblioteke u Beogradu[24] Medalja Miloš Crnjanski 1893—1977[24] Plaketa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[24] Diploma Međunarodnog biografskog centra Kembridž[24] Diploma Austrijske istraživačke zajednice[24] Spomen-medalja Slovenačke akademije nauka i umetnosti[24] Plaketa i dve medalje povodom dvestogodišnjice Karlovačke gimnazije[24] Povelja Narodne biblioteke u Beogradu[24] Plaketa počasnog građanina Sremskih Karlovaca[24] Gramata Saborne crkve[24] Diploma Evropske akademije nauka i umetnosti[24] Zahvalnica Humanitarnog fonda „Privrednik”[24] Medalja Nikola Tesla 1856—1943.[24] Spomen-medalja Rumunske akademije nauka[24] Talir Marije Terezije 1780.[24] Plaketa Etnografskog muzeja[24] Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta[24] Zlatna medalja „patrijarh Josif Rajačić”[24] Dela Odabrana stručna dela Medaković, Dejan (1958). Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Beograd: Naučno delo. Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka. Beograd: Nolit. Medaković, Dejan (1976). Tragom srpskog baroka. Novi Sad: Matica srpska. Medaković, Dejan (1978). Manastir Savina: Velika crkva, riznica, rukopisi. Beograd: Filozofski fakultet. Medaković, Dejan (1980). Srpska umetnost u XVIII veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Medaković, Dejan (1981). „Srpska umetnost u XIX veku (do 1870)”. Istorija srpskog naroda. 5. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 416—462. Medaković, Dejan (1986). „Srpska umetnost XVIII veka”. Istorija srpskog naroda. 4. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 245—349. Medaković, Dejan; Milošević, Đorđe (1987). Letopis Srba u Trstu. Beograd: Jugoslovenska revija. ISBN 9788674130049. Medaković, Dejan (1988). Barok kod Srba. Zagreb-Beograd: Prosvjeta; Prosveta. ISBN 9788635300269. Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 9788637901983. Medaković, Dejan (1993). „Stare srpske štamparije”. Istorija srpskog naroda. 3. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 425—440. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Medaković, Dejan (2004). Srbi u Zagrebu. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2006). Josif II i Srbi. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2007). Sveta gora fruškogorska. Novi Sad: Prometej. Književna dela Zbirke poezije Motivi (na jeziku: srpski). 1946. Kamenovi (na jeziku: srpski). 1966. Umir (na jeziku: srpski). 1987. Niska (na jeziku: srpski). 1989. Znak na kamenu (na jeziku: srpski). 1994. Zaveštanje (na jeziku: srpski). 1995. Sve čudnije je čudno (na jeziku: srpski). Prometej. 2000. Zbirke kratkih priča Povratak u Rakitije (na jeziku: srpski). Ptice (na jeziku: srpski). Orlov let (na jeziku: srpski). Parastos u Sremskim Karlovcima (na jeziku: srpski). Lumen Karlovačke gimnazije (na jeziku: srpski). Memoari, dnevnici, pisma Svedočenja (na jeziku: srpski). 1984. Ephemeris: chronique d`une famille (Ephemeris I) (na jeziku: francuski). Lausanne: Age d`homme. 1995. Traženje dobra (na jeziku: srpski). 1995. Pisma (na jeziku: srpski). 1996. Efemeris I-V (na jeziku: srpski). Beograd: BIGZ. 1998. Suočavanje sa ljudima i vremenom (na jeziku: srpski). 2000. Pisma i govori (na jeziku: srpski). Prometej. 2004. Dani, sećanja I-VIII (na jeziku: srpski). 1996—2006.[69]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Geca Kon, 1939. god Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Izdanje !!! Roman izgubljenog narastaja Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. jun 1899 — Zagreb, 30. oktobar 1977) bio je hrvatski književnik.[1] Biografija Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[2] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju.[1] U periodu između dva rata radio je različitim zagrebačkim redakcijama. Bio je urednik Nolita u Beogradu od 1929 do 1933. godine. [1] Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[3] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti.[4] Posle rata je bio dugogodišnji urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske. Bavio se i novinarstvom. Od 1951. godine je član JAZU.[1] Posvetio se i pisanju za decu. Objavljivao je pesme u časopisu za decu Radost za koji je bio i jedan od glavnih osnivača.[4] Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo kratkog, neposrednog i jasnog izraza odražava vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta.[5] Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja.[5] Gustav Krklec je autor poetskih zbirki «Lirika» (1919), «Srebrna cesta» (1921), «Ljubav ptica» (1926), «Izlet u nebo» (1928). U vreme reakcije i nemačke okupacije u stihovima Krkleca pojavili su se osećaji bezizlaza, brige za sudbinu domovine (zbirke «San pod brezom», 1940, «Darovi za bezimenu», 1942, «Tamnica vremena», 1944). Pobedu nad nacizmom, i socijalno prestrojavanje u FNRJ opevao je u ciklusu stihova «Žubor života» (1955). Ljudska osećanja, rodni kraj, uloga pesnika u drušvu — osnovne su teme poezije Krkleca, u najvećem obimu napisane u vidu soneta. Njegova poezija za decu sadrži humorističke motive (Telegrafske basne, 1952). Nagrade Antunovska nagrada (1944)[3] Nagrada Vladimir Nazor za životno delo (1968) Disova nagrada Zmajeva nagrada Dela Lirika (1919) Srebrna cesta (1921) Beskućnici (1921) Nove pjesme (1923) Ljubav ptica (1926) Izlet u nebo (1928) San pod brezom (1940) Darovi za bezimenu (1942) Ranjeni galeb (1942) Tamnica vremena (1944) Lica i krajolici (1946) Pisma Martina Lipnjaka iz provincije (1956) Telegrafske basne (1952) Noćno iverje (1960) Povodom stogodišnjice rođenja Gustava Krkleca na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pesnik proveo detinjstvo. Matica hrvatska u Varaždinu i Opština Maruševec postavile su mu spomen-ploču. [4] U Varaždinskoj gradskoj biblioteci nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca Autor: Gustav Krklec Izdavač: Naklada St. Kugli Godina izdanja: 1921. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 173 Format: 15×11 cm Uvez: meki Prvo izdanje.

U dobrom stanju, retko Miljenko i Dobrila : [dalmatinski historički roman iz XVII stoljeća] / Marko de Kazoti ; prevod Ante Ivačića Jedinstveni naslov Milienco e Dobrilla. hrvatski jezik Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1929 Split : Jadranske pošte, 1929 (Split : E. Desman) Fizički opis 160 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ivačić, Ante ISBN (Broš.) Naslov izvornika: Milienco e Dobrila / di Marco de Casotti. Marko, 1804-1842 = Kažotić, Marko, 1804-1842 KAŽOTIĆ, Marko (Kažoti, Kazoti, Casotti; Marco), pisac (Trogir, 22. VII. 1804 — Zadar, 9. V. 1842). Gramatičke razrede završio 1817. u Splitu, a »classes humanitatis« (sa završnim 6. razredom gimnazije) 1819. u Zadru. God. 1820–21. polazio je »studia superiora« u bečkom Theresianumu te, prekinuvši školovanje, proveo neko vrijeme u Veneciji. Prateći bečka i venecijanska društvena, likovna i kazališna zbivanja i novinstvo (družio se s T. Locatellijem, izdavačem lista Gazzetta privilegiata di Venezia), upoznao se s djelima europskih klasicista, predromantičara, sentimentalista i romantičara, a kako je stvarao gotovo istodobno s A. Manzonijem, W. Scottom, V. d’Arlincourtom, F. D. Guerazzijem, na njih se umnogome uglédao. Njegovoj izobrazbi pridonijelo je i višegodišnje druženje s učenim rođakom Antunom Cipikom u Trogiru, gdje se bavio proučavanjem domaće povijesti, narodnih običaja i književnim radom na talijanskom jeziku. Prešavši nakon 1835. u Zadar, uključio se u zadarski književni krug te do kraja života bio suradnik i od 1837. urednik lista Gazzetta di Zara. U njem je 1835–42. objavljivao putopisnu prozu – u lirskim pismima zamišljenoj prijateljici Evelini (Lettere sulla Dalmazia. A Evelina) i opisima Šibenika, Trogira, Trajanova vodovoda i narodnih običaja – te povijesno-zemljopisne, arheološke i beletrističke priloge, oglede o F. Salghettiju i V. Hugou, životopise i nekrologe znamenitih Dalmatinaca (I. Lučića, Cipika, I. B. Marinija, L. Burića), kazališne prikaze i kraća humoristična kazivanja (bizzarie), a kao urednik prenosio je vijesti o Novinama horvatskim i njihovu prilogu Danici, »slavenskom« jeziku i književnosti te odrazima ilirizma u Dalmaciji. Prigodom posjeta cara Franje I. Zadru ispjevao je elegiju od šest dvostiha Epigramma, otisnutu u školskom zborniku Alla maestà di Francesco Primo, imperatore e re, il Provvisorio Istituto di pubblica istruzione in Zara (Zadar 1818), te šezdesetak stihova u čast carskoga rođendana Per il natalizio di S. M. I. R. Francesco I. Inno (Zadar 1832). Nadahnut legendom na »iliričkom« jeziku iz 1679. o kobnoj sudbini mladih kaštelanskih zaljubljenika Miljenka i Dobrile, objavio je 1833. djelo Milienco e Dobrilla, prvi povijesni roman u Dalmaciji. U njem je progovorio i o otvorenosti domaćega puka te s romantičarskim zanosom i lirizmom opisao zavičajne krajolike. Roman su zapazili češki i njemački slavisti, a rano je prihvaćen i u književnosti na hrvatskom Sjeveru. Više je puta preveden na hrvatski (A. i I. Mažuranić potkraj 1830-ih; njihov nedovršeni i neobjavljeni prijevod čuva se u Zbirci rukopisa NSK, R 5864; B. Matijaca, Dom i sviet, 1889. i samostalno 1890–1908; A. Ivačić 1929; N. Bućan 1985; M. Zorić 2004) te dramatiziran (M. Ban 1889, A. Gavrilović 1933, D. Morović 1952, M. Slade Šilović 1955; na talijanskom jeziku V. Donzelli 1886, A. Porlitz 1889, G. Zarbarini 1910). Prema romanu napisana su i libreta (A. Ghislanzoni za talijansku operu S. Strina 1894, M. Koludrović za svoju operu skladanu 1942), nadahnuo je slikara P. Vučetića te bio najprodavanija hrvatska knjiga uoči I. svjetskoga rata. Znatno manji bio je odjek romana s povijesnim okvirom bune hrvatskih velikaša na čelu s Ivanišem Horvatom, jednim od vođa u borbama oko prijestolja nakon smrti Ludovika I. Anžuvinca, Il bano Horvath (1838), u kojem prevladava mračno ozračje. Posmrtno tiskano djelo Il berretto rosso (1843) ocijenjeno je njegovim najboljim ostvarajem (I. Franceschi, N. Tommaseo); Ida von Düringsfeld objavila je 1857. njemački prijevod, a 1889. dramatizirao ga je Donzelli. Taj »pučki«, folklorno-egzotični roman iz života biokovskoga sela, koji je K. pisao na temelju osobnih dodira sa svijetom Dalmatinske zagore, ali i literature, uz opise običaja i života sadržava i talijanske prijevode devet hrvatskih narodnih pjesama. Žaljenje zbog toga što njegovi školovani sunarodnjaci slabo poznaju hrvatsku narodnu pjesmu izrazio je 1840. u najopsežnijem djelu Le coste e isole della Istria e della Dalmazia, u kojem opisuje hrvatsku obalu na putovanju parobrodom od Trsta do Budve. U toj romantičnoj pripovjedno-putopisnoj prozi, obogaćenoj književnim, folklornim i kulturno-povijesnim prisjećajima, u jednom se ulomku govori i o guslanju, Hasanaginici te Guzli P. Mériméea. Te je godine s V. Poiretom objavio prvi svezak djela Album pittoresco della Dalmazia, napisavši povijesne i zemljopisne osvrte uz slikarove kamenotiske dalmatinskih krajolika i gradskih veduta; pisao je Tommaseu o namjeri da napiše povijest i statistiku svih dalmatinskih gradova, u kojoj bi bilo spomena o umjetničkim znamenitostima i uglednim osobama, ali taj naum nije ostvario. U pripremi za pisanje romana i putopisne proze služio se djelima D. Farlatija, A. Fortisa, I. Lovrića, J. Thuróczyja i dr., no izvornim ga piscem čini izbor građe, zaokupljenost domaćom poviješću, životom i običajima. Noviji povjesničari hrvatske književnosti uglavnom ga drže regionalnim piscem talijanskoga izričaja (V. Lozovina, M. Kombol, K. Šegvić, Zorić), Dalmatinom (S. P. Novak) i hrvatskim pučkim piscem (Zorić). DJELA: Milienco e Dobrilla. Zara 1833 (hrv. prijevodi: Dom i sviet, 2(1889) br. 1–15; Zagreb 1890, 4 izd. do 1908; Split 1929; Kaštel-Lukšić 1985; Split 2004). — Il bano Horvath. Venezia 1838. — Album pittoresco della Dalmazia (suautor V. Poiret). Zara 1840. — Le coste e isole della Istria e della Dalmazia. Zara 1840. — Il berretto rosso ossia Scene della vita morlacca. Venezia 1843.

Berlin 1939 tvrde korice 254 str odlično očuvana pisana staro/nemačkim - gotikom Рудолф Стратз Рука Фатме Да ли је песнику дозвољено да приказује садашњост? Шта је за нама само годину и по или две и још увек се протеже у време великог рата? Или треба веровати позиву уметничких судија: Не! Време је још увек преблизу. Превелика. Морате да ћутите. Сви смо до сада сами ћутали! Од дана када је избио рат, сви су вероватно одложили оловке. Неки писци су се борили на терену. Другима, као Јоханнитеру, медицинским сестрама, аутомобилистима, ратним извештачима, који су неко време генерално примани на фронт, било је дозвољено да упију чудовишни спектакл најмонструознијег рата од свих народа и времена на Западу и Истоку. Ја сам био један од последњих. А код куће је свако од нас видео другу, не мање огромну слику: други немачки фронт, фронт жена и научника, радника и штедиша. А споља видимо непријатеља: најбесрамнија лаж у светској историји, Енглеска, најсрамнија издаја у светској историји, Италија, најсрамнија Дестилерија убистава која је Русија, сатански бес Француска. Видимо да су Немци стављени ван закона по целом свету, чули смо за масовну глад, која је требало да доврши касапљење сенегалског црнца на највеће цивилизоване људе на свету. Гушило нас је гнушање према човечанству, од којег нас је у светом бесу ослободила само помисао на Немачку. И да ли треба да ћутимо о свему овоме? „Ма не!“, Каже критички германиста. „Само полако! Удаљеност! Удаљеност! За пет година - или за десет - или за тридесет - у зависности од тога - удаљеност од ствари и страсти биће довољно велика да створи зрело уметничко дело! ` Да, доврага, је ли спокојство једина сврха уметности? Моћ мржње, снага љубави ништа? Оно што сада сви ми доживљавамо у себи свим влакнима душе у рикању сумрака народа и преокрета света, шта споља говори са хиљаду ватрених језика на бојном пољу и код куће звони на хиљаду црквених звона? О чему сви мисле, за шта сви дишу, о чему сви говоре: само песник не? Али, претпоставимо: уметнички судија би био у праву: Шта да радимо сада у међувремену до исправне књижевне дистанце? `У међувремену? Боже мој - врло једноставно: Изаберите своје тканине из времена пре рата као и раније! ` Време пре рата? Када је то заправо било? Трљаш очи: осећај је као век. Није заправо битно колико је давно било. Све је постало тако другачије. Тако ново. Тако огромно. Људи иза немачке фонтане младости 4. августа - то више нисмо ми! Ми смо далеко изнад њих ... Другим речима: Свако ко описује период пре 1914. године пише историјски роман. Историјски романи нису свачија чаја чаја, поготово сада када историја сама хода земљом. Вратимо се садашњости! У стидљивом и колебљивом страхопоштовању, писац стоји пред округлом сликом запаљене земаљске кугле, која превазилази било коју меру ока и ума човека, и од почетка каже себи, ако жели да покуша да ухвати делић слике: „Неадекватни, ево догађаја!“ Да, наравно: Неадекватно, комадно ће бити све оно што они који су видели време и рат могу сада да обликују. Не може ништа друго него да из себе извуче максимум. Мора да покуша, од свог бића, свог погледа на свет, својих утисака, да добије угао посматрања где му се, кроз сноп одозго, спољни свет одражава једнако јасно као и непријатељски положај у телескопском телескопу.

unutra odlično ostalo se vidi na slikama bibliofilsko izdanje prvo izdanje 1963. Novi Sad Vinaverov magnum opus jesu Zanosi i prkosi Laze Kostića. Da je napisana na engleskom jeziku, jeziku na kome su napisane tolike sjajne biografije, ona bi, bez sumnje, bila smatrana jednom od velikih intelektualnih biografija koje čine čast tom žanru. U njoj nam se Vinaver pokazuje kao majstor koji delo i život jednog pisca ume da stavi u sve one kontekste u kojima će nam oni pokazati i svoje najskrivenije i najmanje očekivane vrednosti i značenja. (Jovan Hristić) Na skoro šesto strana briljantnog eseja o velikom srpskom pesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije i državnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] gromoban svemira 1. izdanje prva izdanja avangarda srpska književnost

Pravila agencija Avala A. D. Beograd, 1934. Mek povez, 25 strana. EKSTREMNO RETKO! Agencija Avala je bila prva jugoslovenska nacionalna novinska agencija koju je osnovala vlada Kraljevine SHS, u Beogradu septembra 1919. godine. Zvanični direktor bio je francuski novinar Alber Muse. Agencija Avala je izgradila ugled u tadašnjoj Evropi. Brojne inostrane agencije pokušavale su da osnuju svoje ispostave u Kraljevini Srbiji, ali je srpska vlada to odbijala, želeći da ima svoju agenciju. Šef srpskog Pres biroa Ivan Ivanić je skoro tri godine radio na tome, pošto je na Devetom kongresu Sveslovenskih novinara u Sofiji, 1910. godine izabran Odbor za pripremu osnivanja Sveslovenske novinske agencije sa sedištem u Beogradu. Na Desetom kongresu novinara, održanom 1911. godine u Beogradu, Ivanić je izneo konkretne predloge za osnivanje agencije kao akcionarskog društva, ali su sprovođenje osujetili Balkanski ratovi, a posle njih i Prvi svetski rat. U okviru srpskog Ministarstva inostranih dela Presbiro je podignut sa nivoa odseka na nivo zasebnog odeljenja, 1911. godine. U septembru 1919. godine francuski novinar Alber Muse osnovao je, odlukom vlade u Beogradu, telegrafsku agenciju Avala. Muse je bio direktor, lični prijatelj kralj Aleksandra Karađorđevića i poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Vlada je odredila Ristu Marjanovića, prvog srpskog foto-reportera, za njegovog najbližeg saradnika i kodirektora agencije. Prvi saradnici bili su Francuzi de Kok i Gaston Kasteran i domaći novinar Manojlo Ozerović. Ugovorom o subvencionisanju, potpisanom između vlade i Agencije Avala, plate činovnika i materijalni troškovi su išli na teret budžeta jugoslovenskog Ministarstva inostranih dela. Budžet agencije je sastavljao načelnik Političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela, a odobravao ga je lično ministar. U početku Avala je izdavala manji bilten na francuskom jeziku s pregledom pisanja nekoliko jugoslovenskih dnevnih listova o političkim događajima u svetu i o političkim i privrednim zbivanjima u kraljevini. Bilten je bio namenjen diplomatskom koru i državnim organima. Sredinom januara 1920. godine Avala je počela da prima telegrame-vesti novinskih agencija iz Pariza, Berna, Atine i Madrida, a ubrzo i iz drugih evropskih prestonica. Saradnja sa francuskim Avasom i britanskim Rojtersom uspostavljena je sredinom 1921. godine, a finansijske obaveze prema ove dve agencije preuzela je jugoslovenska vlada. Poslovanje agencije je podeljeno na četiri oblasti, marta 1922. godine: 1) spoljna telegrafska služba; 2) objavljivanje dnevnog Biltena i revije o pisanju jugoslovenske štampe na francuskom jeziku; 3) prijem stranih novinara i pružanje dokumentacije i davanje orijentacije stranim korespodentima i agencijama; 4) štampanje zasebnih materijala. Naporedo, podeljeni su poslovi između Agencije Avala i Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela. Prvo telo je bilo zaduženo za međunarodnu javnost, a drugo za domaću javnost. Posle konferencije u Bernu juna 1924. na kojoj su uspostavljene osnove za kasniji savez agencija 27 evropskih država, Avala proširuje delatnost formiranjem redakcije, koja je do tada bila pod okriljem Odseka za štampu Ministarstva inostranih poslova. Iste godine organizuje i privrednu službu za bežični prijem i slanje finansijskih, berzanskih i trgovačkih informacija domaćim korisnicima. Ugovorom Ministarstva inostranih poslova, Rojtersa, Avasa i švajcarskog ATS-a omogućeno je da Avala servise tih agencija dostavlja domaćim pretplatnicima na srpskom i slovenačkom jeziku. Novim ugovorom potpisanim između Ministarstva inostranih dela i Agencije Avala, obezbeđeni su dodatni krediti za angažovanje saradnika britanske nacionalnosti za korespodenciju na engleskom jeziku i instaliranje telegrafske stanice u agencijskim prostorijama zbog bržeg prijema i otpravljanja telegrama. Nabavljena je manja radio-stanicu sa kojom je „upila“ male privatne agencije Jugoradio i Oko u Beogradu i Vojvodinu u Novom Sadu. Početkom 1927. godine, u jeku špijunske afere u korist Italije kada je otkriveno da je veći broj novinara sarađivao sa italijanskim Poslanstvom u Beogradu, utvrđeno je da je Alber Muse bio poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Zbog toga je Agencija Avala stavljena u nadležnost Odseka za štampu Ministarstva inostranih dela. Muse je napustio Beograd, ali je nastavio da sarađuje sa jugoslovenskim državnim organima na polju političke propagande u inostranstvu. Na njegovo mesto je za v. d. direktora postavljen novinar Avale Đorđe Perić. Agencija Avala je pretvorena u akcionarsko društvo sa kapitalom od pet miliona dinara 1929, iako je ovaj plan postojao od 1924. godine. Država je posedovala 90%, a jugoslovenski listovi deset odsto akcija. Vlada je agenciji obezbeđivala pet miliona dinara - budžet Avale bio je oko osam miliona dinara - kao naknadu za emitovanje domaćih saopštenja. Avala je imala pored rukovodstva i 120 nameštenika, od čega su više od polovine bili novinari, koji su raspoređeni u beogradskoj centrali i pet biroa u vodećim provincijskim centrima kraljevine, sa dopisnicima iz Pariza, Berlina, Londona, Beča, Varšave i Rima. Od 1929. godine ukinuta su dopisništva u Berlinu, Beču, Varšavi i Rimu, a otvoreni u Sofiji, Atini, Ankari, Bukureštu i Tirani. Agencijski dopisnici u inostranstvu su bili dužni da sarađuju sa svojim kolegama iz Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta. Agencijski dopisnici su bili za telegrafisanje novinarskih vesti, a dopisnici Centralnog presbiroa za pismeno izveštavanje vlade. Agencijski dopisnici su mogli da zamenjuju svoje kolege prilikom njihovih godišnjih odmora, bolovanja ili premeštaja na nove poslove. Na sednici vlade od 6. maja 1930. godine, raspravljano je i pitanje stvarnih rashoda i uočenih malverzacija sa novcem koji je iz državnog budžeta izdvajan za subvencionisanje agencijskog rada. Novi ugovor je potpisan 31. maja, kojim se Agencija Avala obavezala da saobrazi svoj rad sa državnim interesima. Pravilnikom o organizaciji rada Agencije „Avalaˮ A. D. ustrojeno je sedam organizacionih jedinica: Administrativni odsek, Odsek za unutrašnju službu, Odsek za spoljnu službu, Odsek za berzansku službu, Izveštajni odsek, Francuski bilten i Oglasno odeljenje. U januaru 1935. godine obavljene su organizacione promene u kojima su obrazovani spoljni, unutrašnji i berzanski odsek i oglasno odeljenje. Godine 1936. nabavljena je radio-telegrafska prijemna stanica sa u to vreme najsavremenijim aparatima. Nabavkom savremene opreme, prijem inostranog servisa povećan je sa 2.400 reči dnevno u 1933. godini na više od 40.000 reči dnevno u 1936. godini. Vesti su radio-uređajima redovno otpremane svim novinskim agencijama na Balkanu i u srednjoj Evropi. Njima je 1936. godine u proseku otpremano 500 reči dnevno, a domaćim korisnicima od 2.800 reči u 1936. godini do 7.700 reči dnevno u 1937. godini. Januara 1937, odlučeno je da se povuku svi dopisnici iz inostranstva, izuzev iz balkanskih država. Početkom 1938. godine, ostao je samo dopisnik u Tirani. Centralni presbiro je uveo praksu, iste godine, da izveštaje svojih dopisnika u inostranstvu šalje preko Agencije Avala. Agencija Avala je počela da prima i servis sovjetskog TASS-a od 1940. godine. Avala je imala više od 500 pretplatnika u zemlji: 23 dnevna lista, radio-stanice, poslovne firme, banke i razne ustanove. Inostrani servis prevođen je na sedam jezika - francuski, nemački, engleski, italijanski, španski, ruski i bugarski. Najznačajniji bilten bio je onaj na francuskom jeziku za strane diplomate, a posebno za trgovinske predstavnike. Od 1936. godine izlazio je tri puta dnevno na 18 strana, s posebnim potpunim pregledom privredne stanja u zemlji. Nemački okupator likvidirao je Avalu 6. juna 1941. godine, a njene prostorije, tehniku i deo personala pripojio je svojoj agenciji DNB (Deutsches Nachrichtenbüro). Poslednji glavni urednik i direktor Avale bili su Petar Bešević i Gavra Velikić.