Nedostaje knjiga 1 Handbuch der Weltgeschichte Randa, Alexander Veliki format Tvrd povez,omot Nemački jezik Ilustrovane Knjige su kao nove,jedna knjiga ima lepljen deo omota (vidi se na slici) dve knjige su u originalnim kartonskim kutijama (kutije slabije očuvane) Sve tri knjige oko 2000 strana

Iz nemačko-jugoslovenskih književnih veza: Hajnrih Štiglic (1801-1849) i njegov odnos prema Jugoslovenima Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Posebna izdanja, knjiga DCVIII Odeljenje jezika i književnosti, knjiga 44 Autor: Olga Elermajer-Životić Urednik: Miroslav Pantić Povez: broširan Broj strana: 362 Kompletan sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvana. Knjiga je podeljena u četiri tematske celine: 1. Štiglicov život i rad 2. Tragovima Štiglicovog puta prema Vuku Karadžiću i Južnim Slovenima 3. Štiglicovi putopisi o južnoslovenskim krajevima 4. Prijem i uticaj Štiglicovih putopisa (K-143)

U dobrom stanju, nekorišćena Muhamed : postanak i širenje Islama ; Alah je veliki : Propadanje i novi polet islama : od Abdul Hamida do Ibn Sauda / napisao Esad Bej ; [prevod [prvog dela] s nemačkog originala Hamza Humo ; [drugo] delo preveo s nemačkog originala Manojlo Ozerović] Jedinstveni naslov Mohamed : Eine biographie. srp Allah ist Gross : Niedergang und aufstieg der islamischen welt von Abdul Hamid bis Ibn Saud. srp Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1991 Izdanje Reprint izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo delo, 1991 (Moskva : IAN) Fizički opis 334, 479 str., [1] list s geogr. kartom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Humo, Hamza Ozerović, Manojlo Biblioteka Ljudi i događaji Biblioteka Vidici. Veliki lјudi i događaji ; knj. 2 Svedočanstva : o velikim lјudima i događajima ; ǂknj. ǂ10 Napomene Prevod dela: Mohamed : Eine biographie ; Allah ist Gross : Niedergang und aufstieg der islamischen welt von Abdul Hamid bis Ibn Saud / von Essad Bey Tiraž 5000. Fototipsko izd.: Beograd : Geca Kon, 1940. i Beograd : Geca Kon, 1937. Nusenbaum, Lev Abramovič, 1905-1942 = Nussimbaum, Lev Abramovič, 1905-1942 MUHAMED: Postanak i širenje Islama 1. deo - Svet pre Muhameda 2. deo - Poslanstvo 3. deo - Božja država 4. deo - Svet posle božjeg poslanika ALAH JE VELIK: Propadanje i novi polet Islama od Abdul Hamida do Ibn Sauda 1. deo - Od nomada do svetske države 2. deo - Propadanje Islama 3. deo - Novi polet Islama 4. deo - Evropa u opasnosti

Nova, nekorišćena Oblici zaborava / Alaida Asman ; s nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov Jezik srpski Godina 2018 Beograd : Biblioteka XX vek, 2018 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 216 str. : ilustr. ; 17 cm Biblioteka XX vek ; 235 Prevod dela: Formen des Vergessens / Aleida Assmann Tiraž 750 Beleška o autorki: str. 4 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Kultura sećanja Pamćenje -- Društveni aspekt Alaida Asman (Aleida Assmann, 1947), nemačka anglistkinja, egiptolog i kulturolog. Zajedno sa mužem, egiptologom Janom Asmanom, dobila je 2018. godine Nagradu za mir Udruženja nemačkih izdavača. Pre ovog, u Biblioteci XX vek objavljeni su prevodi još dve njene knjige: Rad na nacionalnom pamćenju (prevod Aleksandre Bajazetov-Vučen, 2002) i Duga senka prošlosti (prevod Drinke Gojković, 2011). “U Nemačkoj se s vremenom razvila kultura sećanja koja je proistekla iz uverenja da se istorijski teret holokausta ne može zbaciti zaboravljanjem. Sećanje je steklo velik značaj u našoj kulturi i sve se češće poistovećuje s nekom vrstom etičke obaveze. Ovom raširenom implicitnom uverenju usprotivio se Jan Filip Remtsma: “Sećanje je obaveza, sećanje ima semantiku imperativa. Međutim, šta je kod sećanja pozitivno? Sećanje je, koliko i zaboravljanje, svojstveno čoveku, i ni jedno ni drugo nije ni dobro ni loše, već su i jedno i drugo potrebni da bismo mogli da se snađemo u životu”. Sećanje i zaboravljanje nisu sami po sebi ni dobri ni loši, tu ćemo se svakako složiti s Remtsmom. Osim toga, zaboravljanje je mnogo više od pukog manjkavog modusa sećanja. Njegov značaj daleko prevazilazi zaboravnost, notorno slabo pamćenje i njegovo povremeno zakazivanje. Da bismo stekli jasniju predstavu o brojnim i raznorodnim oblicima i funkcijama zaboravljanja, moramo se zapitati u kojim se psihološkim, društvenim i političkim okvirima ljudi sećaju odnosno zaboravljaju, i kakva se osećanja pri tom javljaju ili potiskuju.” (Iz Uvoda)

U dobrom stanju Fernando Claudin: KRIZA KOMUNISTIČKOG POKRETA - Od Kominterne do Kominforma /I-II/. I knj. Predgovor (Rade Kalanj) VII-XXX Predgovor / 3 Uvod / 9 Napomena uz francusko izdanje / 13 I KRIZA KOMUNISTICKE INTERNACIONALE 1. Raspustanje / 19
 Zadnja epizoda dugotrajne krize / 19
 Ironija povijesti / 26 
Objava stecaja / 36
 Dodatak prom poglavlju / 43
 Tekst Rezolucije Prezidijuma Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (15. svibnja 1943.) / 43
 Tekst saopćenja Prezidijuma izvrsnog komiteta Komunisticke internacionale (9. lipnja 1943.) / 46
 Tekst Staljinovog odgovora dopisniku Agencije Reuter u Moskvi (28. svibnja 1943.) / 47 1. Teorijska kriza / 48
 Lenjinova teorijska shema / 48
 Umire li kapitalizam? / 60
 Zadnje Leniinove dvoibe / 67
 Staljinova revizija: cijeli socijalizam samo u jednoj zemlji
/ 74
 Uzroci teorijske paralize / 95 2. Monolitnost / 106
 Presađivanje sovjetskog modela / 106 3. Ultracentralizam i rusifikacija / 115 Put monolitnosti / 119 4. Politička kriza / 129 Njemacko iskustvo / 130 Iskustvo fronta / 171 Zaokret 1934. / 176 Nepodobna revolucija / 215 Kolonijalno iskustvo / 256 Kineska revolucija / 286 Zadnji čin / 311 Indeks imena / 322 predgovor napisao Rade Kalanj ; [prevela s francuskog Radmila Zdjelar] Jezik hrvatski Godina 1988 Zagreb : Globus, 1988 Fizički opis XXX, 326 str. ; 22 cm II knj. II ZENIT STALJINIZMA 1. Revolucija i utjecajne sfere / 1
 Od Kominterne do Kominforma / 3 
Zauzdana revolucija (Francuska) / 11
 Zauzdana revolucija (Italija) / 39
 Revolucija bez dozvola. Kritika francusko-talijanskog oportunizma / 65
 Od »velikog savezništva« do »dva tabora« / 82
 Pitanja i nagadanja / 129 2. Kominform / 149
 Revolucija u grudobranu / 149 
Kominform i nova tahnika / 159
 Opći uzmak komunističkog pokreta na Zapadu / 168 3. Jugoslavenska pukotina / 173
 Uvodenje birokratsko-policijske diktature u grudobranu
/ 173 
Heretična revoluciia / 176 
Procesi / 212
 Kampanja protiv titoizma u komunističkim partijama na
 Zapadu / 233 4. Buđenje Istoka / 247
 Kineska revolucija i »veliko savezništvo« / 249 
Revolucionarni rat ili »nacionalno jedinstvo« / 256
 Sve boje kineskog »titoizma« / 262
 Kinesko-sovjetsko savezništvo / 267 5. Nova svjetska ravnoteža / 275 »Borci za mir« / 275 Neriješena utakmica u »hladnom ratu« / 285 Bilanca Kominforma / 288 Prvi epilog / 297 Indeks imena / 339 [prevela s francuskog Radmila Zdjelar] Jezik hrvatski Godina 1988 Zagreb : Globus, 1988 Fizički opis 342 str. ; 22 cm Registar. Zbirka Bibliotka Prometej ; 32 Prevod dela: La crise du mouvement communiste. Predmetne odrednice Komunistički pokret -- 1919-1956 Claudín, Fernando, 1915-1990 = Klaudin, Fernando, 1915-1990

Porodicni Arhiv Raskovica POSEBNA IZDANJA Narodna biblioteka samo papir na koricama ima fleke kao na slici, unutra je veoma dobro ocuvano Опис рукописа Народне библиотеке / Светозар Матић ; са прилогом Породични архив Рашковића описао М. Костић Београд : Научна књига, 1952 (Београд : Штампарија и књиговезница Српске академије наука) VII, 301 стр., [1] пресавијен лист : илустр. ; 24 cm Посебна издања / Српска академија наука ; књ. 191. Одељење литературе и језика ; књ. 3 Osnovana je 1832. godine u knjižari Gligorija Vozarovića. Inicijalni fond činili su pokloni Vozarevića i drugih srpskih kulturnih poslenika. Za dan osnivanja uzima se 28. februar 1832. godine kada je Dimitrije Davidović poslao pismo knezu Milošu o uređenju biblioteke.[1] U novembru iste godine Knez Miloš je naredio da se jedan primerak od svake štampane knjige ustupi biblioteci. Tako je ustanovljena institucija obaveznog primerka. Od 2002. godine Narodna biblioteka Srbije kao svoj dan slavi upravo 28. februar.[1] Po istraživanju Dejana Ristića, objavljenom u knjizi „Kuća nesagorivih reči”, biblioteka je osnovana 12. jula 1838. u Kragujevcu, a naredne godine preseljena u Beograd.[2] Uspon u radu Narodne biblioteke nastao je 1853. godine kada je ukazom kneza Aleksandra uvedeno zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole.[1] U vreme kada je bibliotekar bio Janko Šafarik (1861–1869), biblioteka je preseljena u Kapetan-Mišino zdanje[1] i tu je u levom prizemnom krilu, dočekala Prvi svetski rat.[3][4] Početkom Prvog svetskog rata jedan deo vrednijih, posebno starih rukopisnih knjiga, je evakuisan iz biblioteke i spakovan u voz. Preostale knjige i arhiva postale su ratni plen Nemačke i Bugarske (gde su odnete)[5][6], a deo je ostao i propao. Nestala su u ratnom metežu pored knjiga i tri najvažnija stara srpska rukopisa: `Nikoljsko jevanđelje`, `Zbornik popa Dragolja` i `Prizrenski prepis Dušanovog zakonika`.[7] Jedan deo knjiga je nestao i kasnije vraćen, dok postoje knjige koje do sada nisu vraćene.[8][9] U Prvom svetskom ratu biblioteka je ostala bez svojih prostorija, pa je 1920. godine za njene potrebe otkupljena fabrika i „Kartonaža Milana Vape“, na Kosančićevom vencu.[1] Za nju je plaćeno 3.200.000 dinara, a rad je otpočeo početkom 1922. godine.[10] Te godine biblioteka je imala 300.000 knjiga, 1.195 starih rukopisa, 2.500 pisama, 300 inkunabula.[6] Prostor je bio nedovoljan i vlažan, većina izdavača nije slala svoja izdanja na registrovanje, ni primerak dela.[11] Zgrada biblioteke na Kosančićevom vencu pogođena je 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja Beograda i veliki deo knjižnog fonda je tada uništen.[12][13] Uništen je knjižni fond od oko 500.000 svezaka, kao i zbirka od 1424 ćirilična rukopisa i povelje (12–17. vek), kartografska i grafička zbirka od 1500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa i 1800 naslova novina, zatim značajna i nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije (Lukijan Mušicki, Vuk Karadžić, Đura Daničić, Pavel Šafarik[14]). Osim toga nestali su svi inventari i katalozi.[3] Iz stare zbirke rukopisa sačuvao se samo jedan rukopis koji je u tom trenutku bio van biblioteke.[15] Neki od rukopisa koje se čuvaju ili su čuvani u Narodnoj biblioteci su: Letopis Popa Dukljanina (beogradski rukopis), Nikoljsko jevanđelje, Minhenski psaltir, Ćirilični Rampacetov bukvar, iz 1597. godine i drugi. Najstariji rukopis je Beogradski parimejnik iz 13. veka.[15] U aprilu 1946. godine biblioteka dobija zgradu nekadašnjeg hotela „Srpska kruna“ na kraju Knez-Mihailove ulice,[3] u toj zgradi se nalazi Biblioteka grada Beograda. Posle Drugog svetskog rata fond Narodne biblioteke je značajno dopunjen poklonima i legatima, među darodavcima su bili Milan Rakić, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović, Tihomir Đorđević, Ljubica i Danica Janković, Ljubomir Micić, Ljubica Cuca Sokić i drugi.[16] Kamen temeljac za izgradnju nove namenske zgrade Narodne biblioteke Srbije svečano je postavljeno 20. oktobra 1966. godine, a radovi na zdanju površine 24.000 metara kvadratnih završeni su šest godina kasnije 1972. godine. Preseljenje u novu zgradu započelo je maja 1972. godine. Nova namenska zgrada Narodne biblioteke na Vračaru svečano je otvorena 6. april 1973. godine.[17] Zgradu je projektovao arhitekta Ivo Kurtović[18] i ubraja se u spomenike kulture. Prvi strani državnik koji je posetio novo zdanje nacionalne biblioteke bio je kancelar SR Nemačke Vili Brant koji je bio u službenoj poseti SFR Jugoslaviji od 15. do 19. aprila 1973. godine, a tom prilikom poklonio je biblioteci nekoliko knjiga. Poznati francuski književnik Andre Malro biblioteci je poklonio 1975. godine rukopis svog dela „Glava opsidijana` Sve do 2002. godine 6. april je obeležavan kao Dan biblioteke, a od te godine to je 28. februar, datum kada je 1832. godine osnovana Narodna biblioteka. Od 2013. godine 28. februar je i Nacionalni dan knjige. Od 2002. godine je 6. april Dan sećanja na stradanje biblioteke u Aprilskom ratu. Enterijer zgrade obnavljan je više od 3 godine i svečano pušten u rad 24. maja 2011. godine.[19] Radovi su kasnili, jer je planirano da se biblioteka pusti u rad 6. aprila te godine.[20] Radovi su trajali od oktobra 2007. do maja 2011. godine i za njih je država izdvojila 4,3 miliona evra.[21] Tom prilikom je obnovljeno 6000 m² prostora, dok preostalih 18000 m² u kojima su depoi sa knjigama nije obnovljeno.[22] Tokom 2014. završeno je obnavljanje trezora Odeljenja za arheografiju i fototeku u kom se čuvaju rukopisi i stare štampane knjige na 150 m² prostora.[23] Planirano je da se dogradi još jedan podzemni depo sa 4 nivoa.[24] Čitanost knjiga do 1914. godine[uredi | uredi izvor] Godišnji izveštaji Narodne biblioteke Srbije o čitanosti knjiga su dragoceni izvori podataka. Prvi je objavljen 1895. godine u Godišnjaku Srpske kraljevske akademije. U njima se govori o broju čitalaca iz godine u godinu, ali i o njihovoj socijalnoj strukturi. Na osnovu tih podataka je moguće rekonstruisati društvenu pripadnost čitalaca, kao i dati prikaz kulturnih potreba. U posebnim rubrikama su razvrstavane knjige po žanrovima, naučna, zabavna literatura i to je omogućavalo da se prati čitanost domaće literature u odnosu na inostranu. Popisi rađeni neposredno pred Prvi svetski rat omogućavaju da se stekne slika o popularnosti pojedinih pisaca i dela. U periodu od 1895-1900. Biblioteku je posećivao mali broj čitalaca. Godine 1898. bilo je 794 čitaoca, a 1900. je Biblioteka bila zatvorena tri meseca preko leta i tada je zabeležen pad u broju posetioca. Najviše su dolazili đaci i studenti koji su za potrebe svog obrazovanja i školovanja uzimali literaturu. Tri puta manje su Biblioteku posećivali njihovi profesori. Takođe je naučna literatura preovladavala u odnosu na zabavnu. Od 1901. godine Narodna biblioteka počela je da pravi detaljnije godišnje izveštaje. Promenila se i struktura traženih publikacija. Od 9.923 reversa traženo je 16.497 knjiga, a to je bilo za 5.000 knjiga više nego prethodnih godina. Takođe se za trećinu smanjio broj tražene naučne literature. Od 1902. godine razrađenije su statistike. Čitalačke potrebe građanstva su se menjale i iz godine u godinu se povećavao broj traženih knjiga. Te 1902. godine čitale su se srpske knjige (13.038), nemačke (2.319), francuske (1.583). Ruske knjige u to vreme nisu bile naročito popularne što govori podatak o čitanju 470 pozajmljenih knjiga. Ali najčitanije knjige su bile Tolstojeve (423 reversa), Viktora Igoa (409), Gi de Mopasana (134), Aleksandra Dime oca i Aleksandra Dime sina. Šekspir je takođe pozajmljivan (199), Bajron, Turgenjev itd. [25] Saradnja[uredi | uredi izvor] Biblioteka je 26. aprila 2012. potpisala Protokol o saradnji sa Narodnom i univerzitetskom bibliotekom Republike Srpske, što predstavlja garanciju očuvanja jedinstvenog srpskog duhovnog i kulturnog prostora.[26] Protokolom je utvrđeno da će dve biblioteke jedna drugoj poklanjati sve publikacije, te da će zajedno učestvovati na nacionalnim i međunarodnim projektima.[26]

Nova, nekorišćena Sećanje u kamenu - okamenjeno sećanje? / Hajke Karge ; prevela sa nemačkog Aleksandra Kostić Jedinstveni naslov Steinerne Erinnerung, versteinerte Erinnerung? Ostali naslovi Sećanje u kamenu, okamenjeno sećanje Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Beograd : Biblioteka XX vek, 2014 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 280 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Kostić, Aleksandra, 1968- = Kostić, Aleksandra, 1968- Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 214 ISBN 978-86-7562-116-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Steinerne Erinnerung, versteinerte Erinnerung? : Kriegsgedenken in Jugoslawien (1947-1970) / Heike Karge Tiraž 1.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar Bibliografija: str. 257-273. Predmetne odrednice Kultura sećanja -- Jugoslavija Drugi svetski rat 1939-1945 -- Spomenici -- Jugoslavija Haj­ke Kar­ge (He­i­ke Kar­ge) ro­đena je 1970. go­di­ne u Šved­tu (Schwedt) na Od­ri. Za­vr­ši­la je stu­di­je isto­ri­je i so­ci­o­lo­gi­je i s po­seb­nim na­gla­skom na pro­u­ča­va­nju ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. Dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju o kul­tu­ri se­ća­nja u Ju­go­sla­vi­ji od­bra­ni­la je 2006. go­di­ne na Evrop­skom in­sti­tu­tu za vi­so­ko obra­zo­va­nje u Fi­ren­ci (Euro­pean Uni­ver­sity In­sti­tu­te). Za­po­sle­na je kao pro­fe­sor­ka isto­ri­je na Uni­ver­zi­te­tu u Re­gen­sbur­gu. Glav­no pod­ruč­je nje­nog na­uč­nog ra­da je kul­tur­na i druš­tve­na isto­ri­ja XIX i XX ve­ka. Po­red te­ma­ti­ke ve­za­ne za se­ća­nja na rat u ju­go­slo­ven­skom i post­ju­go­slo­ven­skom pro­sto­ru, in­te­re­su­je se za pro­blem uti­ca­ja ra­to­va na raz­voj druš­tve­nih pred­sta­va o zdra­vlju i bo­le­sti i nor­mal­no­sti i de­vi­jant­no­sti. Njen post­dok­tor­ski rad (ha­bi­li­ta­ci­ja) po­sve­ćen je is­tra­ži­va­nju ovog pro­ble­ma na pri­me­ru Bal­kan­skih ra­to­va i Pr­vog svet­skog ra­ta na ju­žno­slo­ven­skom pro­sto­ru. Pred­go­vor Ka­da tre­nut­no sta­nje ze­ma­lja na­sled­ni­ca Ju­go­sla­vi­je po­sta­ne te­ma druš­tve­nih na­u­ka, po­li­ti­ko­lo­gi­je ili me­dij­skih stu­di­ja, obič­no se ne­gde u po­za­di­ni od­mah ču­je: “me­mory mat­ters” (“se­ća­nje je va­žno”). Raz­log za to je što se sma­tra da su u vre­me pred ras­pad Ju­go­sla­vi­je, i to­kom ra­ta, oso­be­no­sti ju­go­slo­ven­skog pam­će­nja i za­bo­ra­vlja­nja, kao i se­ća­nja na Dru­gi svet­ski rat, ko­ja su bi­la pod pa­tro­na­tom dr­ža­ve i ko­je je dr­ža­va ogra­ni­ča­va­la, u pre­sud­noj me­ri uticale na po­li­tič­ku re­to­ri­ku i ide­o­loš­ke ma­ni­pu­la­ci­je. Ali upr­kos sve­mu to­me, do­sad ni­je bi­lo po­ku­ša­ja da se na­pra­vi ob­u­hvat­na em­pi­rij­ska ana­li­za so­ci­jal­nih prak­si ko­je su to­kom če­ti­ri de­ce­ni­je bi­le ka­rak­te­ri­stič­ne za na­čin na ko­ji se ču­va­lo se­ća­nje na rat, i za to ka­ko se rat pam­tio u Ju­go­sla­vi­ji. Na­pro­tiv, če­sto se ola­ko – upra­vo pod uti­skom ra­to­va u ko­ji­ma se ju­go­slo­ven­ska dr­ža­va ras­pa­da­la počev od 1991. go­di­ne – za­klju­ču­je da je ko­lek­tiv­no pam­će­nje u Ju­go­sla­vi­ji u do­ba so­ci­ja­li­zma bi­lo “za­mr­znu­to”. Me­ni se, me­đu­tim, či­ni da se me­ta­fo­rom za­mr­za­va­nja ne mo­že ob­ja­sni­ti ka­kvu je ulo­gu se­ća­nje na rat odigra­lo u pro­ce­su ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je. Ta me­ta­fo­ra ne sa­mo da pru­ža ve­o­ma sta­tič­nu sli­ku druš­tve­nih prak­si pu­tem ko­jih se u Ju­go­sla­vi­ji ču­va­lo se­ća­nje, već ona i su­vi­še la­ko vo­di u zam­ku ko­ju pro­u­ča­va­nje kul­tu­re pam­će­nja mo­ra da iz­beg­ne po sva­ku ce­nu: vo­di sta­vlja­nju zna­ka jed­na­ko­sti iz­me­đu re­to­ri­ke zva­nič­no pro­du­ci­ra­ne i po­li­tič­ki kon­tro­li­sa­ne na­ra­ci­je o ra­tu, na jed­noj stra­ni i, na dru­goj stra­ni, raz­li­či­tih so­ci­jal­nih prak­si ko­mu­ni­ka­ci­je i per­for­man­si či­ji je pred­met ta rat­na proš­lost. Da­kle, u po­ku­ša­ju da raz­u­me­mo ka­ko i zaš­to se do­go­di­lo da se­ća­nja na Dru­gi svet­ski rat bu­du va­žna i pri­sut­na u ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih, ne mo­že­mo za­o­bi­ći is­tra­ži­va­nje re­al­nih prak­si pu­tem ko­jih se u so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji ču­va­lo se­ća­nje na rat. Ova knjiga osve­tlja­va­ te so­ci­jal­ne prak­se po­la­zeći od pre­mi­se da je od stra­ne dr­ža­ve kon­tro­li­sa­no se­ća­nje na “na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki rat” i “so­ci­ja­li­stič­ku re­vo­lu­ci­ju” za­i­sta bi­lo je­dan od naj­va­žni­jih ide­o­loš­kih stu­bo­va no­ve ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve, te da je na nje­mu po­či­vao le­gi­ti­mi­tet za­jed­nič­ke dr­ža­ve pod vođ­stvom Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je. Isto­vre­me­no, tu pre­mi­su tre­ba pre­i­spi­ta­ti sa sta­no­viš­ta ak­te­ra i kon­kret­nih prak­si i is­pi­ta­ti ka­ko se ak­tiv­no­sti Sa­ve­za bo­ra­ca Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta (ili kra­će ju­go­slo­ven­sko­ga Sa­ve­za bo­ra­ca) pre­pli­ću sa ak­tiv­no­sti­ma dru­gih broj­nih ak­te­ra i ka­ko se za­jed­nič­ki “obavlja rad pam­će­nja”. Da­kle, reč je o pam­će­nju kao pro­ce­su i prak­si – u ovom pri­stu­pu pam­će­nje ni­je neš­to što mi po­se­du­je­mo, kao in­di­vi­due ili ko­lek­ti­vi, već neš­to što či­ni­mo. Pra­te­ći isto­ri­ča­ra Dže­ja Vin­te­ra, da­jem pred­nost poj­mu se­ća­nja, shva­će­nom kao po­men i obe­le­ža­va­nje (re­mem­bran­ce), u od­no­su na po­jam pam­će­nja (me­mory), i ov­de, da­kle, is­tra­žu­jem “[…] ko­lek­tiv­no se­ća­nje (re­mem­bran­ce) kao is­hod de­la­nja, kao pro­iz­vod po­je­di­na­ca i gru­pa ko­je po­stu­pa­ju ne po na­lo­gu dr­ža­ve ili bi­lo ko­jih nje­nih po­dru­žnih or­ga­ni­za­ci­ja već za­to što ose­ća­ju da mo­ra­ju da se ogla­se”. Da for­mu­li­šem ja­sno: u Ju­go­sla­vi­ji su lju­di ve­o­ma če­sto neš­to za­jed­no pod­u­zi­ma­li za­to što su im ta­ko na­lo­ži­le dr­žav­ne vla­sti – ali to ni­je uvek bio slu­čaj. A čak i ka­da je­su sle­di­li na­lo­ge vla­sti, lju­di ni­su po­stu­pa­li sa­mo kao pu­ki re­ci­pi­jen­ti na­ra­ci­ja o ra­tu či­ji je po­k­ro­vi­telj bi­la dr­ža­va. “Praktikovanje kul­tu­re se­ća­nja” – do­ing (re­mem­be­ran­ce) cul­tu­re – i u ju­go­slo­ven­skom kon­tek­stu odnosi se na vi­še raz­li­či­tih na­či­na de­la­nja svih uklju­če­nih ak­te­ra, de­la­nja či­ja su glav­na obe­lež­ja pri­la­go­đa­va­nje i usva­ja­nje, pro­me­na i pre­o­bli­ko­va­nje zva­nič­nog i jav­nog se­ća­nja na rat. Ka­da se pre ne­ko­li­ko go­di­na Jan-Ver­ner Mi­ler po­ža­lio da ne­ma do­volj­no em­pi­rij­skih is­tra­ži­va­nja o po­ve­za­no­sti iz­me­đu mo­ći i pam­će­nja u Ju­go­sla­vi­ji, on je imao u vi­du ulo­gu ko­ju su u ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih od­i­gra­la se­ća­nja na rat iz vre­me­na so­ci­ja­li­stič­ke Ju­go­sla­vi­je. To jed­na­ko, ako ne čak i ne­u­po­re­di­vo vi­še, va­ži za ve­ze iz­me­đu pam­će­nja i mo­ći u kon­tek­stu Dru­gog svet­skog ra­ta i nje­go­vog zna­ča­ja u so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji – a to je pi­ta­nje ko­jim se, da­kle, ba­vi ova knjiga. X2

Autor - osoba Todorova, Marija Nikolaeva, 1949- = Todorova, Mariя Nikolaeva, 1949- Naslov Dizanje prošlosti u vazduh : ogledi o Balkanu i Istočnoj Evropi / Marija Todorova ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂBiblioteka ǂXX vek : ǂKnjižara ǂKrug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 236 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 184 (broš.) Napomene Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Tiraž 1.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 221-227 Registar. Predmetne odrednice Nacionalizam -- Balkanske države Sociologija kulture Kulturologija Balkanske države – Istoriografija Ova knjiga je rezultat napora troje ljudi: izdavača, prevoditeljke i autorke. A isključivo su prvo dvoje zaslužni za to što se sad nalazi pred srpskim čitaocem. Svom cenjenom kolegi i dragom prijatelju Ivanu Čoloviću dugujem zahvalnost što njegovo interesovanje za moj rad nikad ne presušuje. On je bio taj koji je objavio prvi prevod Imaginarnog Balkana (1999), a sedam godina kasnije (2006) i njegovo dopunjeno izdanje. Sada je dao podstrek stvaranju i objavljivanju ove zbirke ogleda koji su prethodno štampani na engleskom jeziku. Počašćena sam što se ponovo pojavljujem u uglednoj Biblioteci XX vek iako smo kročili u XXI stoleće. Reči iskrenog uvažavanja i zahvalnosti upućujem svojoj prevoditeljki Slobodanki Glišić koja je predano i pedantno pristupila zadatku. Ona je uspela da nađe način da moje misli izrazi na lepom jeziku, veoma bliskom mom maternjem, iako je u ovom slučaju bio posredovan trećim jezikom – engleskim. Ovu zbirku čini osam ogleda od kojih je šest nastalo u prvoj deceniji ovog, a dva potiču iz 90-ih godina prošlog veka. Pet ih je bilo objavljeno u obliku članaka za časopis, dva su poglavlja iz tematskih zbirki, a jedan tekst je posebno prilagođen ovoj knjizi. Svi su oni posvećeni različitim aspektima moderne istočnoevropske istorije i bave se važnim pojmovima i procesima: modernizmom, nacionalizmom, sećanjem i komemoracijom, pojmom zaostalosti, alteritetom, orijentalizmom, komunizmom (njegovim karakteristikama i nasleđem), istorijom porodice, prenošenjem ideja, ideološkim implikacijama nauke. Geografski gledano, oni pokrivaju celu Istočnu Evropu, uključujući i Rusiju, ali je naglasak stavljen na Balkan koji je moje područje stručnosti. Prvi tekst se bavi zaostalošću, a objavljen je 2005. godine u časopisu Slavic Review (64, 1). Pojam zaostalosti je rasprostranjen ne samo u akademskom nego i u svakodnevnom govoru. Korišćen pre svega u ekonomskoj sferi, u kojoj je kvantifikacija mogućna, on je olako i nekritički prenesen i u društveni i kulturni domen. Cilj članka je kritika njegove upotrebe u kulturnom miljeu, naročito kad je reč o problematici nacionalizma. U tekstu se predlaže i način na koji se može izbeći zamka porekla, a to je uvođenje ideje o relativnoj sinhronosti unutar longue durée okvira. To nam omogućava da neki period opisujemo s obzirom na linearni konsekutivni razvoj, ali i kao dijaloški proces, i da pri tom ne previđamo važne aspekte kratkoročne istorijske analize koja podrazumeva sekvencijalni razvoj, prenošenje i širenje. Drugi tekst, objavljen kao završni rad foruma Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History (1[4], jesen 2000), zamišljen je kao prilog polemici između Adiba Halida koji je primenio pojam orijentalizma na rusku istoriju i Natanijela Najta koji se tome oštro usprotivio. Članak je uključen u ovu knjigu jer osvetljava moj sopstveni odnos prema orijentalizmu. U Imaginarnom Balkanu ja sam razvila paradigmu nadahnutu orijentalizmom, ali i kritički usmerenu prema njemu, a u drugom izdanju knjige posebno sam se suprotstavila sadašnjim pokušajima da se kritika postkolonijalizma nekritički primeni na balkanski kontekst. Nasuprot tome, ovaj tekst staje u odbranu temeljnih spoznaja Edvarda Saida i vrednosti orijentalističke paradigme. Tokom dve decenije nakon 1989. godine studije o „Drugom” uveliko su ušle u modu u svim vrstama disciplina (psihologiji, istoriji, sociologiji, književnim studijama itd.) i u svim žanrovima (od analitičkih naučnih tekstova do normativnih programskih dokumenata). One su bile jedan od glavnih istraživačkih metoda na naglo razvijanom polju izučavanja udžbenika. Otud su proistekle vredne studije, ali, kao i svaka moda, i ova prolazi. Ovde ponuđen rad, koji istražuje primenu pojma alteriteta u okviru specifičnih potreba balkanskih studija, objavljen je u časopisu Internationale Schulbuchforschung (21, 1999) i izražava skepticizam koji sam od početka gajila prema nekritičkoj fascinaciji pojmom drugosti. Sledeći članak nastao je povodom konferencije o društvenom nasleđu komunizma, a objavljen je u časopisu East European Politics and Societies (7, 1, 1993). Tekst se može činiti zastarelim s obzirom na veliki broj dinamičnih promena nastalih u godinama nakon njegovog objavljivanja. Ali on odražava situaciju neposredno nakon promena 1989. godine, kad su se javila uverljiva predviđanja, praćena strahom i razočaranjem, da će doći do eksplozije nacionalizma u Istočnoj Evropi. S izuzetkom krvavog raspada Jugoslavije, to se nije desilo ni u jednoj drugoj balkanskoj zemlji i usudila bih se da kažem da problem nacionalizma ne zauzima prvo mestu na dnevnom redu država u Istočnoj Evropi (opet s mogućnim izuzetkom prostora bivše Jugoslavije). Što se tiče pitanja gde treba smestiti period „realnog socijalizma” u okviru longue durée nacionalizma, čini mi se da članak još uvek ima težinu. Ogled „O epistemološkoj vrednosti porodičnih modela” produžetak je analize sprovedene u knjizi Struktura balkanske porodice i evropski obrazac (Balkan Family Structure and the European Pattern) objavljene 1993. godine. On se neposredno bavi čuvenom „Hajnalovom linijom”, simboličkom demarkacionom linijom koja, po zamisli britanskog demografa Džona Hajnala, simbolički deli Evropu, a pruža se od Sankt Peterburga do Trsta. Zona zapadno od ove granice područje je evropskog bračnog obrasca, a za onu istočno od granice karakterističan je neevropski bračni obrazac. U tekstu se tvrdi da je naivno očekivati da modeli evropske porodice budu ograničeni na demografiju ili istoriju; njihov eksplikativni potencijal se obično koristi za različite svrhe u oblasti kulture, ideologije i politike. Rad je prvi put objavljen na nemačkom jeziku 1997, a zatim na engleskom 2001. godine pod naslovom Preispitivanje istorije porodice (Family History Revisited, ur., Richard Wall, Tamara K. Hareven and Joseph Ehmer). U središtu empirijskog ispitivanja u sledeća tri ogleda nalazi se Bugarska, ali su implikacije ovih tekstova mnogo šire. Članak o mauzoleju Georgi Dimitrova nadahnut je literaturom o sećanju i zaboravljanju, a naročito značenju kategorija kao što su lieux i mileux de mémoire i njihovoj primenljivosti na istočnoevropski kontekst; objavljen je u časopisu The Journal of Modern History (78, 2, 2006). Rušenje Dimitrovljevog mauzoleja u avgustu 1999. godine polazna je tačka analize činjenica vezanih za izgradnju i održavanje spomenika, različitog značenja koje je imao za različite grupe, rasprava o njegovom rušenju i tumačenja tog rušenja i mogućnih strategija za promenu simboličkog poretka u vremenima političkih i društvenih preobražaja. Dva poslednja teksta zasnovana su na mom nedavnom istraživanju kulta Vasila Levskog, bugarskog paradigmatičnog nacionalnog heroja. U jednom se zalažem za stanovište da su u državnom socijalizmu postojali civilno društvo i javna sfera (Gesellschaft, Gedächtnis und Gewalt in Südosteuropa, ur., Ulf Brunnbauer, Andreas Helmedach, Stefan Troebst, 2007). U drugom članku, koji čine adaptirani delovi moje najnovije knjige Kosti razdora: živi arhiv Vasila Levskog i proizvođenje bugarskog nacionalnog heroja (Bones of Contention: the Living Archive of Vasil Levski and the Making of Bulgaria’s National Hero [2009]), razvijam pojam slabog nacionalizma kao instrumenta koji nedostaje teoretisanju o nacionalizmu. Većina ovih tekstova je eksplicitno komparativna ne samo u regionalnom kontekstu i ja se iskreno nadam da će se srpski čitalac uveriti da su neke od iznetih ideja relevantne. Januar 2010, Čampejn Predgovor knjizi Dizanje prošlosti u vazduh, Ogledi o Balkanu i Istočnoj Evropi, Sa engleskog prevela Slobodanka Glišić SADRŽAJ Predgovor 5 I ZAMKA ZAOSTALOSTI – Modernost, temporalnost i proučavanje istočnoevropskog nacionalizma 11 II DA LI RUSKI ORIJENTALIZAM IMA RUSKU DUŠU? – Prilog polemici između Natanijela Najta i Adiba Halida 53 III DA LI JE „DRUGI“ KORISTAN POJAM U MEĐUKULTURNIM ODNOSIMA? – Neka razmišljanja o njegovoj primeni na balkanski region 77 IV ETNICITET, NACIONALIZAM I KOMUNISTIČKO NASLEĐE U ISTOČNOJ EVROPI 91 V O EPISTEMOLOŠKOJ VREDNOSTI PORODIČNIH MODELA – Balkan unutar evropskog obrasca 119 VI DIZANJE PROŠLOSTI U VAZDUH – Mauzolej Georgi Dimitrova kao lieu de mémoire 139 VII DA LI SU U SOCIJALIZMU POSTOJALI CIVILNO DRUŠTVO I JAVNA SFERA? – Rasprave o navodnom izmeštanju kostiju Vasila Levskog u Bugarskoj 177 VIII DA LI JE SLAB NACIONALIZAM TOLERANTAN? 199 Literatura 221 Indeks imena 229 Marija Todorova, profesor istorije na univerzitetima Illinois i Urbana – Champaign, rođena je i odrasla u Bugarskoj, gde je studirala istoriju i englesku filologiju na Univerzitetu u Sofiji. Posle specijalizacije u Oksfordu, Moskvi i Sankt Peterburgu, odbranila je doktorsku tezu o reformističkom pokretu u Otomanskom carstvu u 19. veku, kasnije objavljenu pod nazivom „Engleska, Rusija i tanzimat“ (Sofija, 1980 i Moskva, 1982). Na Katedri za istoriju u Sofiji predavala je otomansku i balkansku istoriju. U njene radove spadaju i „Izabrani izvori za istoriju Balkana od 15. do 19. veka“ (Sofija, 1987), „Istoricari o istoriji“ (Sofija, 1988), „Struktura porodice i evropska matrica, demografske tendencije u otomanskoj Bugarskoj“ (American University Press, 1993). Priredila je i zbornik „Balkan Identities, Nation and Memory“ (Hurst&Company, London, 2004). Drugo izdanje prevoda njene najpoznatije knjige „Imaginarni Balkan“ (Oxford University Press, New York, 1997) objavljeno je u Beogradu u Biblioteci XX vek. MG2 (N)

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG152 (N)