ANRI TULUZ LOTREK, Izdavački zavod JUGOSLAVIJA 1968. Uvodni tekst Daglas Kuper, tekst uz reprodukcije Živko Brković. Veliki format 32 x 26,5 cm. 43 stranice, 15 reprodukcija u punom koloru, uradjene tako da se mogu uramiti. Iz kolekcije izdanja `Male monografije slavnih slikara`. Pored velikog broja knjiga iz raznih oblasti (beletristika, stručna literatura, stare antikvarne knjige) imam u ponudi raznu tehničku robu, satove (ručne i zidne), stare fotoaparate, razne uredjaje itd.

Upoznajte Ameliju Zubić! Malu vampiricu velikog srca! Mama Amelije Zubić je rodila bebu! I dok su svi usredsređeni na prinovu, Amelija mora da se stara i o tri VRLO nestašna mačkoroga. Može li Amelija da dokaže da će biti NAJBOLjA sestra na svetu? Format: 13x20 cm Broj strana: 224 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 2. decembar 2021.

Izdavač: Libretto Broj strana: 146 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 12 x 20,5 cm Velike misli ne stare, premda se ponekad zaboravljaju; i da ne bismo uzaman trošili napore u iznalaženju novih definicija, neophodno je da, strpljivo i bez predrasuda, zaplovimo velikim okeanom ideja s kojima su se naši preci vekovima nosili. Knjige poput ove, koju čitalac ovog časa ima u rukama, dragocen su kompas na tom bezmernom moru, prepunom bogatih i plodnih ostrvaca…

Propaganda "od usta do usta" je jedan od najvažnijih faktora uspešnog poslovanja. Koliko uspešno stimulišete pozitivnu propagandu "od usta do usta"? Da li ste privukli nove kupce ili ste i stare oterali? Odgovor na sledećih šest pitanja pokazaće kakva je situacija u ovoj oblasti kod vas: * Da li zaista pašljivo slušate ono što kupci govore o vašem proizvodu, usluzi ili aktivnostima - i činite li nešto na osnovu onoga što čujete? * Da li pažljivo gledate kako kupci reaguju na proizvode, usluge ili aktivnosti - s obzirom da veliki broj njih retko kada odvaja vreme da formuliše i iskaže svoje mišljenje? * Istražujete li mišljenje kupaca o tome kako biste mogli da poboljšate svoju delatnost - proveravajući da li pravilno razumete šta govore i tačno primećujete šta čine? * Nagrađujete li redovno kupce za njihove preporuke - ohrabrujući ih na taj način da kažu svoje mišljenje o vašem radu i ponovo dođu? * Da li klijente pošteno informišete o prošlim, sadašnjim i budućim aktivnostima preduzeća - stvarajući tako od njih deo svog uspeha i pridobijajući njihovo razumevanje za svoje greške? * Iznenađujete li redovno kupce novim prilazom starom stanju stvari, uzdrmavajući čak i najćudljivijeg kupca tako da postanete portparol vašeg posla? Ova knjiga sadrži veliki broj ideja i zamisli koje će pomoći poslovnim ljudima da nađu ono što stimuliše i zadržava pozitivnu usmenu reklamu. Naslov: Razgovor malo košta Izdavač: Finesa Strana: 106 (cb) Pismo: Format: 14x21 cm ISBN: 978-86-82683-79-7

Izdavač: Leo Commerce Broj strana: 190 Format: 20 cm Godina izdanja: januar, 2010 ISBN: 978-86-7950-092-2 Zdravo… Ja sam Dejzi Star i mogu vam reći da sam u velikoj nevolji. U jednoj od onih nevolja zbog kojih imate košmare i zbog kojih vam se ceo život okrene naopačke… A za to krivim svog tatu! Preko noći je od prilično kul tipa postao stoprocentna dileja… I došao je na najgoru ideju u istoriji vaseljene. A ja ne mogu nikome da kažem ni reč o tome, čak ni najboljim prijateljicama… Da li ste ikada izrekli malu bezopasnu laž koja se izmetnula u veliku? Verujte mi, to može da postane dosta zapetljano… Zagrljaji, sreća i krofne sa glazurom od šećera…

Нема одавно већ више турског хана преко пута чесме, ни шанца иза Чукур-чесме, ни џамије чије се бело минаре дизало мало више од ње. Београд се одавно већ раширио преко шанца, па и преко "немачког шанца" за којим је уздисао Рашид-беј, прешао је преко Саве на пространо Земунско поље, где се сад подиже Нови Београд. За Београд су настала нова времена, времена огромнога напретка, али Београђани никад не треба да забораве тешке борбе и велике жртве које су му данашњу слободу донеле. Михаило С. Петровић Садржај Пре него што су људи почели писати историју Како су Келти подигли град на ушћу Саве у Дунав Бурна историја римскога Сингидунума Сингидунум у вртлогу Велике сеобе народа Како су крсташи пролазили кроз Београд Српски феудалци у Београду Пораз Мехмеда Освајача Доба Змај-Огњеног Вука и браће Јакшића Султан Сулејман осваја Београд Како су се Срби већ у XVI веку спремали да ослободе Београд Београд под Турцима Ослобођење Београда 1806. године Турске и српске власти у Београду Београд тржиште робљем Како су Срби Београђани 1862. истерали Турке из вароши Београдска књига кроз векове Београдска Велика школа Наслов: Борбе старог Београда Издавач: Kokoro Страна: 187 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-85353-63-5

Нема одавно већ више турског хана преко пута чесме, ни шанца иза Чукур-чесме, ни џамије чије се бело минаре дизало мало више од ње. Београд се одавно већ раширио преко шанца, па и преко "немачког шанца" за којим је уздисао Рашид-беј, прешао је преко Саве на пространо Земунско поље, где се сад подиже Нови Београд. За Београд су настала нова времена, времена огромнога напретка, али Београђани никад не треба да забораве тешке борбе и велике жртве које су му данашњу слободу донеле. Михаило С. Петровић Садржај Пре него што су људи почели писати историју Како су Келти подигли град на ушћу Саве у Дунав Бурна историја римскога Сингидунума Сингидунум у вртлогу Велике сеобе народа Како су крсташи пролазили кроз Београд Српски феудалци у Београду Пораз Мехмеда Освајача Доба Змај-Огњеног Вука и браће Јакшића Султан Сулејман осваја Београд Како су се Срби већ у XVI веку спремали да ослободе Београд Београд под Турцима Ослобођење Београда 1806. године Турске и српске власти у Београду Београд тржиште робљем Како су Срби Београђани 1862. истерали Турке из вароши Београдска књига кроз векове Београдска Велика школа Наслов: Борбе старог Београда Издавач: Kokoro Страна: 187 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-85353-63-5

Opis Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio- emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Povez knjige : broširani Strana : 40 Format : 20 cm Pismo : latinica

Ова књига је писана озарено, али несентименталним стилом; писана је на начин који изазива гануће лишено патетике. Осећамо и знамо да је њен аутор написано доживео и преживео, било да је радио у архиву, било да се сретао са живим људима. Успео је да нам пренесе ликове и гласове оних који су прошли да би заувек остали у нама. Успео је да нам саопшти поруке оних који су још увек међу нама, и уче нас. Тихи гласови српских подвижника у Перовићевој књизи се каткад дигну до громких одговора на изазове савремености, али никад не постају митингашке пароле ... САДРЖАЈ Уводна реч, 5 Још једно невреме у Дивљани (разговор са мати Ангелином из Дивљане), 23 Решење је увек у праштању (разговор са оцем Дионисијем из Липовца), 41 Најважније је да човек буде истинит (разговор са оцем Симеоном из Рукумије), 61 Деда Таско - човек Божји са Старе планине, 79 Велика, 103 Прича о пастиру који је пркосио громовима, 113 Старе слике оца Зорана Тошића, 127 Да живимо у загрљају Божјем (одабране поуке владике Јована), 157 Када се срећа осмехнула нашим манастирима, 175 Бројанице (краћа писања и белешке), 183 Белешка о писцу, 199 Коришћене фотографије и илустрације, 201 Наслов: Писма из Малог Јерусалима Издавач: PI-PRESS Страна: 204 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14 x 20 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6023-360-0

AMELIJA ZUBIĆ I NESTAŠNI MAČKOROZI ROMANI I PRIČE ZA DECU OD 7 DO 9 GODINA Šifra artikla: 361509 Isbn: 9788652143610 Autor : Lora Elen Anderson Izdavač : LAGUNA Upoznajte Ameliju Zubić! Malu vampiricu velikog srca! Mama Amelije Zubić je rodila bebu! I dok su svi usredsređeni na prinovu, Amelija mora da se stara i o tri VRLO nestašna mačkoroga. Može li Amelija da dokaže da će biti NAJBOLjA sestra na svetu? „Briljantno smišljeno… smeh do suza!“ – Sunda... Detaljnije Upoznajte Ameliju Zubić! Malu vampiricu velikog srca! Mama Amelije Zubić je rodila bebu! I dok su svi usredsređeni na prinovu, Amelija mora da se stara i o tri VRLO nestašna mačkoroga. Može li Amelija da dokaže da će biti NAJBOLjA sestra na svetu? „Briljantno smišljeno… smeh do suza!“ – Sunday Express Zarijte zube i u ostale Amelijine grozomorne pustolovine! Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMANI I PRIČE ZA DECU OD 7 DO 9 GODINA Autor Lora Elen Anderson Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LAGUNA Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2021 Format 13x20 Strana 224 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Nazvao sam ovu knjižicu Baš kako treba: Mala priča o skoro svemu. Verovatno se sećate izraza "baš kako treba" iz stare bajke o Zlatokosi i tri medveda. Zlatokosa jede kašu koja je baš kako treba, ni pretopla ni previše hladna. Pojam "Zlatokosina zona", izveden iz te bajke, astronomi često upotrebljavaju kada opisuju oblast oko zvezde u kojoj je temperatura "baš kako treba" da bi se pronašla voda. Ovu knjigu smatram pričom, nečim malo drugačijim od tradicionalnog romana.... iako se drama proteže decenijama, sama priča odigrava se za samo 24 časa.... Kada biste tražili da opišem Baš kako treba u tri reči, rekao bih vam da je to kratka priča o životu, smrti i ljubavi. Ipak, ovo ne bi bila knjiga iz mog pera kada se ne bi dotakla i najvećih misterija: Šta je čovek? Šta je svemir? Zašto je Veliki prasak sadržao upravo odlike i sposobnosti potrebne za naš nastanak? - Justejn Gorder Iz pisma izdavaču "Brižljivo odmereno. Justejn Gorder nam obećava ʻMalu priču o skoro svemuʹ i to obećanje održava i u lepom i u bolnom. Priča je poetična. Jednostavan jezik upotrebljen je na snažan i divan način. Putovanje se proteže od najvećih morskih dubina do prostranstava kosmosa, a kad se završi, čitalac poželi da pošalje poruku voljenoj osobi i podseti je koliko mu znači. Deluje ambiciozno pisati ʻo skoro svemuʹ na stotinu strana, ali Gorder na virtuozan način čini da je tih stotinu strana baš koliko treba." - Andrea Kurc, Universitas Naslov: Baš kako treba: mala priča o skoro svemu Izdavač: Geopoetika Strana: 120 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2019 ISBN: 978-86-6145-312-0

Верник Георгије Лазар јесте узор истинскога румунског поклоника. Својим сасвим одабраним живљењем он представља јединствени пример у духовном животу наше Цркве за последњих сто година Деда Георгије Лазар, како га до данас називају, рођен је у општини Шугаг, жупанија Алба, 1846. године… Деда Георгије из Пјатра Њамца, како га знаду стари из околине, познавало је много света, како из предела Њамца, где је провео последњи део свог живота, тако и многи Христољубиви људи из целе земље. Познавало га је чак и говорило о њему као истинском преподобнику наших дана не мало странаца, архијереја, старешина...Сви су га поштовали, знали га као великог подвижника, искали му духовни савет, излазили пред њега, пратили га путем и чудили се његовим подвизима. Наслов: Деда Георгије Лазар Издавач: Чувари Страна: 79 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14.5x20.5 cm Година издања: 2013 ИСБН:

Priča o tri mlade devojke – Jeleni, Katarini i Mariji – događa se u Njujorku i Beogradu u dramatičnim godinama kada su mladi ljudi sa naših prostora nalazili utočište u svetu. Mada su sve tri devojke iz Beograda, iz istog kraja čak, prvi put se sreću u Njujorku, gde se bore za svoje mesto pod suncem i za malo sreće. Svaka od njih ima svoju priču, setnu i melanholičnu, ali povremeno i vedru i izuzetno duhovitu, i te priče se stiču u živopisan i uzbudljiv kolaž o starom i novom svetu i zamršenim i neočekivanim putevima na kojima se – kao lišće streseno vetrom – sučeljavaju pojedinačne sudbine. One su, više nego i u jednom drugom proznom delu iste tematike, verodostojni predstavnici i tumači nove srpske urbane generacije, koja ima dovoljno znanja, samopouzdanja i borbenosti da se – uprkos tmurnom vremenu i svakodnevnim neprilikama i ništa manje naglašenoj sopstvenoj osećajnosti – ne prepusti samo cmizdrenju i očajanju. U tom smislu se – kažemo to bez žaljenja i izvinjavanja – u velikoj meri razlikuje od stereotipnog i često nakaznog prikazivanja naših ljudi u svetu. Priče mladih devojaka se međusobno ukrštaju i prepliću kao i priče o gradovima: jednome u kome žive i drugom iz koga potiču. Veći deo romana je u formi dijaloga, koji najviše pristaje uzrastu devojaka, ali i scenariju po kome – poglavito u Njujorku i manjim delom u Beogradu – Nikita Milivojević snima svoj prvi igrani film. Naslov: New York, Beograd Izdavač: Laguna Strana: 217 (cb) Pismo: Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2008 ISBN:

DETALJNIJE Emilo Belić započinje svoju knjigu tj. biografiju o vojvodi Stepi Stepanoviću poreklom, detinjstvom i školovanjem i uvodi nas neposredno u period školovanja i rane vojničke službe prikazujući nam ličnost vojvodinu i kroz svedočenja savremenika, oficira, podređenih i nadređenih. Autor se posebno posvetio ratovima za nezavisnost, srpsko-bugarskom ratu i ratovima za ujedinjenje 1912, 1913. i 1914-1918. godine . Koristio se i izvodima iz dnevnika o srpsko-turskom ratu Stepe Stepanovića: U beleškama ovoga dnevnika sav je vojvoda Stepa, onakav kakav je bio onda u 1885. godini i kakav je ostao do svoje smrti. Od nesebičnog patriotizma do svesnog i slepog izvršioca naređenja pa ma ga to i života koštalo. Ko samo malo pažljivo pročita ovaj dnevnik i unese se u dušu čoveka koji ga je pisao, odmah će uočiti sve dobre strane karaktera toga vojnika do srži kostijui toga dobrog i pitomog čoveka koji se brine za svoje ljude brigom koja premaša samo službenu brigu. Na prvom mestu jasno se uočava iskrenost kojom je pisano, zatim otvorenost i bezobzirnost koja nije svojstvena svakom mladom čoveku — a on je bio onda kada je pisao taj dnevnik svega 29 godina star. Veliki dar zapažanja, kritičarski duh i „spravedljivost“ njegova jasno se ističu, a isto tako kako ume da optužuje, ume iskreno da prizna svoje greške. Ni truna zavisti i pakosti, naprotiv, on se ljuti što neki oficiri, koji bi mogli, nisu hteli da pomognu da se oružje u koje narod toliko veruje „podrži“, jer to je od njih patriotizam zahtevao. Najzad, iz dnevnika se vidi sa koliko je poznavanja Vojvoda još onda cenio političke prilike kod nas i kako se gorko žalio što se i y vojsku unosi partizanstvo i protekcija. Format: A5 Broj Strana: 166 Pismo: Ćirilica Povez: Meki (Broš) Godina Izdanja: 2022

KAD JE LJUTA, VEVERICA NE SLUŠA VASPITANJE I PSIHOLOGIJA Šifra artikla: 354783 Isbn: 9788676099580 Autor : Tatjana Gjurković i Tea Knežević Izdavač : JRJ Jedna je veverica skakutala po starom drvetu. Hop, hop, s grane na granu. Njeni prijatelji iz šume su je stalno opiminjali da ne skače po tom drvetu i da bude oprezna. Vevericu je naljutilo što joj stalno svi govore šta sme, a šta ne sme da radi. Zato je odlučila da ne sluša i da radi po svome. A... Detaljnije Jedna je veverica skakutala po starom drvetu. Hop, hop, s grane na granu. Njeni prijatelji iz šume su je stalno opiminjali da ne skače po tom drvetu i da bude oprezna. Vevericu je naljutilo što joj stalno svi govore šta sme, a šta ne sme da radi. Zato je odlučila da ne sluša i da radi po svome. Ali kada je skočila na jednu suvu granu, dogodila se strašna nezgoda. Grana je pukla i jedno gnezdo se srušilo i palo na zemlju! Sada su prijatelji bili ljuti na vevericu i ona se osetila krivom. Sva sreća da je u istoj šumi živela i mudra sova koja joj je pomogla da ispravi tu situaciju i koja joj je objasnila zbog čega ponekad drugi traže od nas da se smirimo i budemo dobri. Osećaj ljutnje kod dece Ljutnja, uz strah i tugu, pripada grupi osnovnih emocija kod male dece. Ona je veoma snažna emocija koja pokreće telo i izaziva fiziološke reakcije. Mala deca često ne znaju kako da se nose sa tim osećajem koji ih preplavi, pa im je potrebna pomoć odraslih kako bi naučili da na prihvatljiv način iskažu svoju ljutnju. Naime, svako neželjeno ponašanje kod deteta, ima uzrok u nekoj emociji. Stoga je za roditelja veliki izazov da u vaspitanju dece prepoznaju događaje i okolnosti koje su kod deteta prouzrokovale ljutnju, a potom i loše ponašanje. Izražavanje ljutnje kroz otpor na postavljenje granice U ovoj priči veverica svoju ljutnju izražava ignorisanjem i kršenjem postavljenih granica, tako što je neposlušna na pozive iz okoline. Naime, deca svakoga dana čuju veliki broj zabrana i nije neobično da se izgube u velikoj količni pravila koja im se postavljaju. Stoga više ne znaju šta je jako važno i čega se treba pridržavati, a šta im je rečeno tek ‘usput’. Što su deca manja teže im je da se pridržavaju svih uputstava i zahteva koje dobijaju iz okoline. Zato i ne čudi što ih stalne opomene ljute i što iskazuju tako što ne slušaju roditelje. Ova knjiga na kraju sadrži dodatak sa stručnim savetima za roditelje i stručne saradnike u obrazovnaju dece. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija VASPITANJE I PSIHOLOGIJA Autor Tatjana Gjurković i Tea Knežević Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač JRJ Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2021 Format 22X22 Strana 20 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

SLATKOST ŽIVOTA , Paulus Hohgaterer , Zavet Beograd 2011 , Nagrađene knjige, Drama Jedne zimske noći smrskana je glava starom Sebastijanu Vilfertu. Njegovo telo pronalazi sedmogodišnja Katarina, njegova unuka, koja od tog trenutka prestaje da govori. Rafael Horn, psihijatar koji započinje terapijski rad sa detetom, uključen je mimo svoje volje u rasvetljavanje ubistva. Komesar za zločine gradske policije Ludvig Kovač dane provodi u zavejanim baštama restorana na obali jezera, a noću kroz svoj teleskop posmatra zvezde. Neodložna istraga predstavlja dobar povod da odbije ponudu svoje ljubavnice da zajedno provedu novogodišnje praznike van grada, a žrtva će u danima koji dolaze zaokupljati njegovu pažnju. Otac porodice, psihopata, prebija svoje ćerke, benediktanski sveštenik dok džogira neprestano čuje glasove koji ne dolaze sa neba, penzionisani poštar razmišlja o samoubistvu, a jedna mlada majka veruje da je njeno novorođeno dete đavo. Psihogram ovog malog grada je sve drugo samo ne umirujući – ali, ko je od njegovih stanovnika bio neželjeni posetilac odgovoran za užasan zločin? "Sa upečatljivom dubinom fokusa i preciznošću, Paulus Hohgaterer prepliće slojeve u svom romanu gradeći iz sedam perspektiva, različitih po načinu percepcije i stilu, kako uzbudljivu razvojnu liniju trilera koja vodi od zločina ka zločincu, tako i sumoran pejzaž ljudske duše (…) Upečatljiv roman, čijoj sažetoj prozi ne nedostaje moć da postigne efekat. Tačno određujući motive, suptilno ukrštajući i povezujući perspektive sedam likova, Hohgaterer oblikuje u velikom stilu čitav jedan zagonetan svet koji se proteže od jedne male šake, koja po čitav dan ne ispušta dve figurice iz igre 'čoveče, ne ljuti se', sve do zvezda koje detektiv posmatra kroz teleskop." (Klaus Cajringer, Standard) PAULUS HOHGATERER rođen je 1961. godine u Amštetenu, Donja Austrija. Živi i radi u Beču kao dečji psihijatar i pisac. Za roman "Slatkost života" dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2009. godine. mek povez, format 13,5 x 20 cm , latinica,259 strana

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak . Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo , a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo Format: 13x20 cm Broj strana: 373 Pismo: Latinica Povez: Mek

Anka je sedmogodišnja devojčica bez roditelja koju su iz sirotišta svojoj kući odveli, za nju tada nepoznati, gospodin i gospođa. Međutim, Anka nije srećna, želi roditelje koje će voleti, koji će nju voleti, želi da se brinu o njoj kao što roditelji brinu i staraju se o svojoj deci. Anka će, uz neizbežne peripetije, svojom upornošću, strpljivošću, nežnošću ali pre svega zahvaljujući ogromnoj ljubavi koju želi da podeli stići do onoga što je najviše želela – da ima dom, roditelje i da oseti njihovu toplinu i ljubav. Iz knjige Sredina je meseca avgusta. Upravo završava neobično vruć dan. Sunce se zapliće u gusto granje mlade šume na brdu. Začas nestaje. Kao da je zalutalo u šumi mladih, lepih grabića, luta i luta celu noć dalje hrastikom i bukvikom da se napokon veselo i nasmejano pokaže ujutro na suprotnoj strani, na istoku, iznad daleke planine. Sunce se zaplelo u granje, ali kao da se otima. Baca zrake uvis, koje osvetljuju crvenim svetlom selo na suprotnom brdu, a ovde, blizu mlade šume na ciglani visoki dimnjak, iz kojeg suklja crn dim. Ispod šume i ciglane široke su livade s potočićem. U livadama cvate otava. Milioni svetlo ljubičastih cvetova. Dahnu svi još jednom teškim mirisom, a onda se utope u letnjoj magli. Livade su pune vrba i hrastova međaša. Na njima se šćućurile na počinak umorne divlje grlice. Trzaju se u snu i otvaraju kapke na okicama samo onda, kad auto projuri i zasmrdi putem koji je grubo presekao prirodu tvrdim kamenom i debelom prašinom. Sunce je savladano i zarobljeno u gustim krošnjama šume. Selo i dimnjak ciglane nisu više osvetljeni posljednjim zracima. U selu na suprotnom brdu već su neke kuće rasvetljene. Psi odande laju. Voz projuri prugom posred livada. Tutanj vagona, huktanje stroja i cvilenje točkova na zaokretu uznemiri ptičice u grmlju uz potok. One izlete van u mrak i vrate se opet. Sova izleti iz šume u večernji mrak. U lov prema selu. Veliki kukac jelenak putuje od hrasta do hrasta međaša. Šišmiši se igraju radnika iznad puta, Mali svinjari i kravari teraju stoku s paše. Nabacuju se kamenjem na šišmiše, pucketaju dugim bičevima, kriče, uzvikuju. Za njima stajski vonj domaćih životinja, miris kravljeg mleka, sira i crvenog luka iz pastirskih kožnatih torbi. Iza njih se diže prašina. U livadi i u šumi sada nastaje posvemašnji mir. Njega remeti jedino kapljica rose koja se stvara i skliže s lista na list pa na usta male zelene žabice gatalinke. Da, sada bi ovde u ovoj pitomoj dolinici nastao mir ispred kratke letnje noći, kad ga ne bi prekidali uzvici radnika na ciglani koju je podigao bogat čovek iz sela upravo tu iznad livade, a ispod mlade šume. Ciglarski radnici nisu iz ovih sela u blizini. Seljaci odavde mogu živeti od prihoda sa svog zemljišta tako, da nisu gladni goli i bosi, pa ne vole da rade na ciglani, jer je taj posao u zemlji i peći nečist, a težak pod teretom blata i cigle. Ubija u čoveku mladost, radost i život pre reda.... Naslov: Anka Brazilijanka Izdavač: Novoli publishing Strana: 85 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 14 x 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-87515-17-8

PRIČE O DOBROTI UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Šifra artikla: 351149 Isbn: 9788681560006 Autor : Elena Mihalenko Izdavač : DOBRODETELJ "Priče o dobroti" je prva knjiga edicije "Dobro dete" udruženja "Dobrodetelj", koju je napisala Elene Mihalenko, višestruko nagrađivana autorka iz Belorusije. Knjiga se sastoji od 12 priča u kojima su glavni junaci mladunci različitih životinja. Svaka priča ima svoju pouku: kako živeti i ne samo ... Detaljnije "Priče o dobroti" je prva knjiga edicije "Dobro dete" udruženja "Dobrodetelj", koju je napisala Elene Mihalenko, višestruko nagrađivana autorka iz Belorusije. Knjiga se sastoji od 12 priča u kojima su glavni junaci mladunci različitih životinja. Svaka priča ima svoju pouku: kako živeti i ne samo za sebe i zbog sebe, već i kako pomoći i bližnjem svom. Kako izbeći usamljenost i otuđenost, hronične bolesti našeg doba. Za svako dobro uvek otvorena dečja duša upiće sve pouke ove divne knjigice "Dobro dete" je edicija knjiga za decu koja ima za cilj da podstakne kod dece razvoj onih osobina koje su oduvek krasile velike i nezaboravne ličnosti - veru, hrabrost, dobrotu, istinoljublje, nesebičnost, ljubav.... jer to je ono što istinski ispunjava čoveka i čini ga srećnim. Deca pamte priče iz detinjstva, vezuju se za te priče i njihove junake, i kopiraju ih u svom životu, pa je vrlo korisno da se deci dok su mala čitaju priče koje promovišu dobrotu i dobra dela, kao i da im se kada malo porastu poklanjaju knjige sa takvim temama, da ih sami čitaju. Ovim projektom pozivamo roditelje, bake i deke, tetke i teče, ujake i ujne, stričeve i strine, kumove i prijatelje... da pomognu deci koju vole, da pored sticanja znanja i veština neophodnih za život, sačuvaju i u svojim starijim godinama sve one vrline koje deca najčešće imaju dok su mala, vrline koje jednom rečju možemo nazvati - dobrota. Jer kakva na odrastu deca, takav će biti i svet u kojem ćemo i mi i oni ubuduće živeti. Odlomak iz priče Ježić: Stara veverica je još uvek tužno sedela na svom mestu. - Evo, ovo je za vas, * reče ježić. - Za mene? - začudi se veverica. - Ali to je čitavo bogatstvo! - Nemojte, molim vas, to je samo korpica pečuraka, - osmehnuo joj se ježić. - Ne, mališane. Za mene to nije samo korpica pečuraka. Spasio si me od gladi i od tužnih misli o tome da starci nikome nisu potrebni. I ježić bide kako se iz veveričinih očiju skotrljaše suze. - Ne želim da plačete, - reče on. - Sutra ću ponovo doći kod vas. - Dođi. Jedva ću čekati da dođeš. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Autor Elena Mihalenko Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DOBRODETELJ Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2019 Format 23x15 Strana 64 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Izdavač:Leo commerce ISBN: 978-89-7950-012-0 Broj strana: 364 Povez: Broširan Format: 130x200mm Crveni kralj i njegov prijatelj su zajedno šetali šumom. Bila je zlatna jesen i lišće je padalo oko njih poput sjajnih novčića. Kralj je bio visok, u crnoj kosi nije imao ni traga sedih a njegova tamna koža je bila glatka, ali je tuga u njegovim očima bila vekovima stara. Matonvi, čarobnjak, bio je niži čovek. Njegova kosa i brada su bile srebrnobele a leđa su mu bila povijena od godina provedenih u šumi. Nosio je tamnoplavi ogrtač posut izbledelim zvezdama. Deset koraka iza njih išla su tri leoparda; sada su bili stari i ne toliko brzi kao nekada, ali njihovi pogledi ni na trenutak nisu napuštali kralja. On je bio njihov gospodar i njihov prijatelj i oni bi išli za njim i kroz vatru. Matonvi je bio uznemiren. Znao je da ovo nije jedna od onih prijatnih šetnji u koje je često odlazio sa kraljem. Danas je njihova šetnja imala dublji smisao. Svaki korak ih je odvodio dalje od sveta ljudi, i bliže samom srcu šume. Najzad su došli do livade gde je čak i opalo lišće bilo nemo. Trava je bila boje meda a glogovo žbunje teško od crvenih bobica. Matonvi sede na oboreno deblo ali je kralj stajao, gledajući kroz gole grane. Nebo je postalo vatreno crveno ali se na jednom visokom tamnoplavom pramenu pojavila prva zvezda. „Hajde da založimo vatru“, reče kralj. Matonvi je obožavao lomače. Pevao je na velškom dok je sakupljao granje i vesela pesma je sakrila strah koji je nosio u srcu. Opale grančice su bile suve i ubrzo su imali mali plamen. Tanak stub dima se izdizao kroz drveće i kralj reče da je to jedan od najslađih mirisa na celom svetu. Sada, pomisli Matonvi, sada će me pitati. Ali ipak nije još. „Najpre mačke“, reče kralj. „One ne mogu još mnogo poživeti u zemlji hladnih zima i surovih lovaca. Dođite ovamo, moje dobre zveri.“ Leopardi priđoše kralju. Čulo se njihovo predenje dok su trljali glave o njegovu šaku. „Vreme je za vaše novo krzno“, reče im kralj. „Pronađite gospodara koji je dobar, zato što ovaj sada mora da vas napusti.“ To je to. Matonvi zadrhta. Znači, kralj odlazi. Kako će mu prazna biti šuma bez saputnika koji je ispunio njegov um čudesima, koji je delio njegove misli, odgovarao na njegove sumnje, razgovarao s njim od izlaska do zalaska sunca. Kralj je šetao oko vatre dugim odmerenim koracima a leopardi su ga sledili, okolo unaokolo. „Čuvajte moju decu“, naredi im kralj. „Tražite potomke dece koja su za mene izgubljena: sinove i ćerke hrabrog Amadisa i bistrog Petrela, decu nežne Guanhamare i mudrog Tolemeja, potomke mog najmlađeg deteta Amoret. Pomažite im, moje verne mačke, i štitite ih.“ Kada se kralj odmakao od vatre velike mačke nastaviše da kruže oko nje. Sada su već trčale, cupkajući i poskakujući. Kralj podiže ruku. „Jarki plamenu, goruće sunce i zlatna zvezdo“, reče on svečano. „Čuvajte moju decu svojim divljiim srcima. Živite bezbedno u svetu ljudi, ali zauvek ostanite ono što jeste.“ Matonvi je i pre video čarolije kao što je ova, ali je večeras kraljeva magija imala posebnu lepotu. Skakutavi leopardi postadoše vatreni obruč. Varnice poleteše ka drveću i blistava kiša zapljusnu grane, kupajući livadu svim duginim bojama koje su se neprestano smenjivale. Kada kralj spusti ruku, obruč poče da bledi; leopardi su nestali. Matonvi ustade. „Gde su?“ Kralj pokaza na drvo iza čarobnjaka. Na jednoj niskoj grani su sedele tri mačke. Jedna je bila boje bakra, jedna je bila narandžasta kao plamen, a treća nalik bledozlatnoj zvezdi. „Pogledaj. Ovo su Arijes, Leo i Sagitarijus. Dlaka im se promenila ali ja i dalje znam ko su oni.“ Kralj se radosno nasmeja, zadovoljan svojom magijom. „A sada je red na mene.“ Matonvi uzdahnu. Iz nabora svog ogrtača on izvuče tanak jasenov štap – svoj čarobni štapić. „Šta želiš da uradim?“ Kralj se osvrnu oko sebe. „Šuma je postala moj dom. Odgovaraće mi maska drveta.“ „Za to ti nije potrebna moja pomoć“, reče čarobnjak. „Ti možeš da menjaš oblike s istom lakoćom s kojom ptica leti.“ Kralj pogleda svog jedinog prijatelja. „Promena oblika nije ono što mi treba, Matonvi. Potrebna mi je trajna promena. Ako sam već osuđen da živim zauvek, onda želim da se oslobodim svog ljudskog oblika i da preuzmem neku spokojniju formu.“ „Želiš da živiš zauvek kao drvo?“ upita Matonvi. „Drvo, koje ne može da govori, da se kreće? Šta ako dođu ljudi da poseku ovu šumu?“ Kralj razmisli o ovome. „Možda ću naučiti da se krećem“, reče on sa svojim nestašnim osmehom. „Ne tuguj, prijatelju. Sinoć sam video dečaka u oblacima i znao sam da je on jedan od mojih. Buduće dete. A čuj ovo, Matonvi: znam da je on i iz tvoje loze. To saznanje mi je pružilo trenutak velike sreće. Sada osećam da Crveni kralj može da napusti svet.“

Родоначелник модерног песништва Др Лаза Костић је рођен 31. јануара 1841. године у селу Ковиљ, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у Ковиљу, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права (који је одбранио на латинском језику) на универзитету у Пешти. Потом се враћа у Војводину где службовање започиње као гимназијски наставник у Новом Саду, затим ради као адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. У младости је био један од омладинских првака, бунтован, национално просвећен, бавећи се политиком за добробит српског народа. Два пута је затваран у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, изабран је за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност", али под притиском реакционарне владе мора да напусти Србију. Пред старост опредељује се за клерикализам и напушта своје саборце из напредног покрета из младости и идеје за које се залагао. Због тога бива оспораван, но критици се излаже и његов целокупан рад. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје пет година, као уредник званичних црногорских новина и кнежев политички сарадник. Потом се враћа у Бачку где у Сомбору проводи остатак живота релативно мирно. Живео је изнад средине у којој је боравио. Био је у сталном сукобу са средином: нити је он схватао људе око себе, нити су се они трудили да прихвате њега. Крупан и стасит, увек обучен по најновијој моди, аполонски леп, са нескривеним пркосом се односио према околини. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883. године а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. У суштини романтичар Лаза Костић је зачетник новог српског песништва. Био је један од најобразованијих књижевника тога доба: знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски и мађарски језик. Читао је античке писце и филозофе, у првом реду Хомера, Есхила и Хераклита. Интересовали су га још и Данте, Гете, митологија и естетика. Костић је наш први шекспиролог. На српски је превео нека Шекспирова дела (Ромео и Јулија, Хамлет, Ричард ИИИ). Лаза Костић је био песник, драмски писац, есејиста, новинар, преводилац, књижевни и позоришни критичар, естетичар, филозоф... У једноме се одваја од романтичара и приближава на једној страни класицистима а на другој модерним песницима, у својим научно-теоријским, естетичким и филозофским преокупацијама. Говорио је да "нема песника без мислиоца, ни правог мислиоца без маште". У његовом делу повезане су песничка имагинација и песничка рефлексија, стварање поезије и размишљање о поезији. Његов научно-теоријски рад дошао је после песничког. Највећи део својих песама написао је између 1858. и 1870. Од средине 70-тих година XИX века до смрти написао је мало песама, углавном пригодних и мање значајних али и своју најбољу песму “Санта Мариа делла Салуте” (1909). У том периоду његов есејистичко-критички и филозофски рад много је изразитији од песничког. Тада је написао највећи број својих критичких приказа и огледа као и три обимнија рада: естетичку расправу “Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме” (1880.), философски трактат “Основно начело, Критички увод у општу философију” (1884.) и велику монографију “О Јовану Јовановићу Змају” (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902.). Написао је две историјске драме: Максим Црнојевић(1866.) и Пера Сегединац (1882.), две комедије, Гордану(1889.) и Окупацију(написана на немачком 1878/79. а објављена први пут 1977.). Живећи између сна и јаве и свој занос изразио је у песми “Међу јавом и међ сном” (1863.). За живота објавио је три књиге песама: Песме, 1873.,1874., и 1909. Своју најбољу љубавну песму није написао у младости, него пред смрт. Њу је годинама носио у својој машти (дневник који је водио на француском језику открива генезу те песме) док није добила коначан облик, савршен, класичан. Међутим, љубав у “Санта Мариа делла салуте” није осећање него принцип, основни принцип људског живота и космичког поретка ствари, сила која, као и код Дантеа, покреће светове. Песма је посвећена Ленки Дунђерски девојци неизмерне лепоте. Лаза је имао 50 година, а она тек 21. Платонски је хранио своју љубав према прелепој Ленки задовољавајући се пријатељским дружењем са њом: разговорима, слушањем клавира, вожњом кочијама или шетњом. Да би се одвојио од своје неизбежне и вечите љубави Лаза Костић се жени Јулком Паланачки, али своју љубав према Ленки, која прерано умире од тифусне грознице (у 25. години), одсликава у својим песмама. Умро је 26. новембра 1910 год. у Бечу. Наслов: Лаза Костић: Санта Мариа дела салуте: љубавна поезија Издавач: Креативна радионица Балкан Страна: 82 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-6403-045-8

Ову сам књигу написао за време једног путовања. Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела. Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд, 28. I 1931. I – Острво Веће или Мање – упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. – Има ли рибарских насеобина на оба? – О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. – Могу ли вечерас прећи тамо? – Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. – То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. – Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове haza de huespedes и тамо ће вам удесити и за спавање. Међутим, та је de huespedes за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљења. – За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво, према томе, не бих ни видео. – Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? – Пет. – Биће тачно кроз један сат овде. – Мислим да имам исувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. – О, видећете је сигурно. – Онда ћу се пети овим уличицама? – Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. – Добро вече. – Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Лепо ваше село. – Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. – Значи, није се могла ловити риба? - Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: – Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће. – О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. – Мора да је био дебео лед? – Седамдесет педаља. – До виђења, дакле. – Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степенице. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална. – Добро вече. – Добро вече. – Изгледа ми лепо то што радите. – Радим по једном угледу који ми је дала маркиза. – Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? – A не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. – Они живе стално овде? – Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. – Како се зовете? – Ивона. – То није домаће име. – Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Роланда. – Ивона је лепше. До виђења, дакле. – До виђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре. У једним вратима неколико људи и деце. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Јесте ли рибари? – О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. – Колико има рибара? – Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. – Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са овога прага. – Видимо увек језеро. Понекад побесни. – Ноћас ће бити мирно? – Можда и не. Изгледа да ће трамонтана. – До виђења, дакле. – До виђења, до виђења. Иако нисам још ништа приметио на језеру – једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини, – враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с којим сам још малочас говорио на обали: – Поштанска лађица мора да је у задоцњењу? – Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута, али смо после мислили да сте се предомислили. – Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. – Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. – Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво? – Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много. – Колико би ме коштало? – Можда тридесет пезета. – Мислим да то није сувише. – Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћајући са риболова. Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у пријатељству. – Хтео бих да пређем на Веће. Да ли бисте ме превезли? – Не треба ићи пошто је почела трамонтана. – Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно. – О, па они су већ доста велики, a ускоро ће бити много већи. – Ви се не бисте могли вратити вечерас? – Не, не бих се могао вратити. – Било би опасно да се враћате? – Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање. – Има ли опасности при одласку? – Били бисмо сасвим исквашени од таласа. – То би се већ осушило. Ја мислим да, пошто је опасно за повратак, ви можете пити вина вечерас и на острву, a ујутру се вратити. Има ли доброг вина тамо? – Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам, ипак, у друштву механичара, кога сам прво срео на обали. Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита. Неки човек одевен у сегелтух и прскан кречом сиђе у шевар са џаком на леђима. Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак. Да би истоварили то у једну од барки, загазише слободно у мокру траву и муљ. Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: – Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? – Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести. - Чувајте ноге од џакова, – каже човек – из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу, тешко ћете га скинути. Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отвореног погледа веслају стојећи. Његов син! – Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду. – Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. – Нашли сте нешто за острво, – каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. - Ова се барка враћа на острво; тако ћу вам уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. – Хвала, господине, и до виђења. – До виђења, и хвала вама. – Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице. Жена весла на средини; своју горњу сукњу пребацила је преко главе, остале сукње, влажне, лепе јој се за колена. Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. – Купили сте цемент овде у Хуенти? – A не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је од скора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају. – Зидате нешто? – Ја сам по занату зидар. – Имате посла? – Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе, када маркиз дође на летовање, има увек понешто да се поправи у замку. – Где је његов замак? – На већем острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз... – Долази кроз два-три дана, – додаје жена. – Стара маркиза је већ тамо. – Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? – О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина, ми бисмо често помрли од глади. – Ове зиме је језеро било смрзнуто? – Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. – Морали сте грдно пропатити? – И колико! После десет дана нико више ниje имао ни пет паpa у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. – Жена вам изврсно весла. – Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Koca joj је сасвим светла. – Волите много децу? – Деца су сатисфакција живота. – Нисам вас добро чуо. – Кажем да су деца сатисфакција. Живот не би вредео без њих. – Сигурно. Је ли на овом острву ловиште? – Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука. – Имали су права кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. – Код кога идете на острво? – Никога не познајем. Мислим да преноћим у гостионици, ако је има, и да потражим некога ко би ме превезао ујутру рано у Ескалону. – Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата. - Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. – Онда ћу ja у пет доћи по вас. – Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. – Село је с друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. – Коме припада ова шума? – Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима. – Је ли вода дубока овде? – Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. – Ево села, – рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. – Добро вече. – Добро вече. – Како је? – Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак мол на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује, жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланка. - Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте. Између кућа и обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама. Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих. На једној кући пише: ћaza de ћuespedes. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају. – Ово је моја мала, – каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. – Како се зовеш? – Хуана. – Да ли си ваљана, Хуана? – Како се каже? – Да, господине. – Чекај, Хуана. – Како се каже? – Хвала, господине. – Госпођа Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. – Колико је велики! – чујем да говоре жене са друге стране улице. – Одакле долази? – питају полугласно зидареву жену. – Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. – Како сте га довели? – Мислим да га мој муж већ давно познаје; ваљда из Толеда. – Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. – Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Кад се вечера код вас? – Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? – Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно. – Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете. – Волео бих да видим острво пре вечере. – Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. – Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас. – Не брините се ништа. Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево, на кратком пропланку, човек чува две огромне краве. – Лепе животиње. – Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другог имања. – Ви сте острвљанин. – Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. – Колико вас има послуге? – Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак? – Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, a сутра рано одлазим. – Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје. Кажу да у свету ретко ко има такву збирку. – Чуо сам да је врло велика. – Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона. – Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова. – Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! A још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу a оданде праве излете аутомобилима. Затим, скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече. – Ретко је одакле овако диван изглед на језеро. – Видите тамо ону кулу на обали, са вртешком? То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење. A сад је обећала да ће дати да се спроведе електрика и у селу. – Треба да се вратим да бих видео острво пре но што падне ноћ. – Штета је да не видите замак. Могли бисте ипак да говорите са мајордомом. – Мислим да ћу га видети којом другом приликом. – До виђења, онда, господине. – До виђења. Кажете тридесет литара. – О, врло често и више. – До, виђења. Наслов: Људи говоре Издавач: Завод за уџбенике Страна: 113 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-17-17273-0

ПРЕДГОВОР Живот је процес прожет разним околностима, ситуацијама, периодима, прекретницама и одлучујућим заокретима. Квалитет људског живота и његова испуњеност зависе од тога колико познајемо све те елементе и како се суочавамо са њима. Неопходно је, дакле, да нађемо начин да се са њима упознамо. Циљ овог дела је да постане један од тих начина. Из тог разлога, покушао сам да обухватим и проучим што је могуће више таквих животних ситуација … Мирење са смрћу Да бисмо на исправан начин ушли у процес старења, потребно је најпре да се помиримо са мишљу о смрти. Посебно, сопствене смрти. Наш живот има свој крај. Често чујемо како човек данас живи дуже него раније, али то није апсолутно тачно. У развијеним земљама, напредак медицине и добри хигијенски услови створили су услове да велики проценат људи доживи дубоку старост, али квалитет живота тог доба се погоршао.Стога је потребно да у средњем добу промислимо о квалитету живота који нас чека у старости. Шта осећаш у односу на сопствену смрт? Питање није да ли ћеш умрети, већ како и када. Тешко нам је да прихватимо чињеницу да ћемо некада стићи до краја. Наша нелогична, но ипак, аутоматска реакција на то је: „Немогуће да ће се то збити са мном“. Разлог те нелогичне реакције је чињеница да је смрт и природна и неприродна. Животу који ми познајемо, потребна је смрт. Не умиру само људи. Сваки облик живота нестаје. Нема рађања без смрти, нити почетка без краја. Услед, генерално, већег броја рођења на свету, постоји проблем пренасељености – бар у неким деловима – која, затим, ствара проблем миграција. Ако би се то наставило, глад, загађеност животне околине и рат за опстанак би довели до повећања броја смрти, све док се однос броја рођења и смрти не би довео у равнотежу. Ма колико да је смрт неопходна за живот, у нашим мислима сопствена смрт нам не изгледа нимало неопходна. Као што се не можемо сетити нашег почетка, исто тако нам је тешко да предвидимо и наш крај. Чини се да нам нешто у нашој подсвести говори да смо бесмртни. Мада бисмо, у случају да попуњавамо неки упитник о уверењима, то лако признали, наше понашање показује да се мучимо под теретом те илузије. Без обзира на наше сумње у погледу сопствене смрти, две ствари су сигурне. Прва је да средње доба представља дефинитиван крај младости и сазревања. Сваки пут када губимо нешто вредно, осећамо тугу. То је потпуно природна и здрава реакција током суочавања са неким губитком. Туга има свој циљ. „Блажени који плачу, јер ће бити утешени“. Туга може излечити. Међутим, да би неко туговао на здрав начин, потребно је да директно изрази своја осећања неком другом, говорећи директно о осећају губитка. У нашој култури, за мушкарце је то прилично тешко. Два од три раније наведених примера у вези са особама код којих се страх од старости испољава преко других симптома, односила су се на мушкарце. То није случајност. Будући да осећају мањи притисак да буду јаке и чврсте, жене могу директније да изразе осећања која ствара неки губитак. Директно суочавање са тугом коју изазива губитак младости, помоћиће нам да повећамо могућности да тугу оставимо за собом. Кроз утеху у тузи за прошлошћу, јењаваће и страх од будућности, старости и смрти... Ипак, ово не представља само лично, већ је истовремено и питање културе. У неким културама, средње доба и старост представљају узвишене вредности. То може изазвати потпуно другачије проблеме. Пошто се у центру наше културе налази младост, потцењују се оне вредности које су везане за зрелије доба. Треба да се успротивимо стављању нагласка на младост-успех-продуктивност, које је карактеристично за нашу културу. Можда смо могли да изађемо на крај са прихватањем тих вредности у првој половини живота, али би било катастрофално уколико бисмо их прихватили и у остатку живота. Оне, једноставно, не уносе квалитет у наш живот, који нам је сада неопходан. Карактеристичан пример уздизања ових вредности је да се чак и наше игре заснивају на антагонистичким тенденцијама поседовања. Не мислим само на спорт, већ и на игре са децом у кући, на пример, када играчи воде рат с циљем да постану владари читавог света. У свим тим играма доминира етос трећег Христовог искушења, где му се нуде сва царства света и њихова слава. Наравно, те игре су забавне и сви смо у њима учествовали, међутим, заснивају се, промовишу и учвршћују један систем вредности потпуно стран хришћанском етосу. Постоји једна породична игра коју је креирала Rheo Zakich из САД и која има веома добар назив: Ungame. У тој игри не постоје победници и губитници. Не постоји сакупљање поена, освајање области или стицање имовине. Не постоје тешке одлуке типа да ли послати противника на почетак игре, нити постоји унапред одређен завршетак игре. Као и у другим играма, играчи у Ungame-u бацају коцкице и померају фигуре на табли. Положај фигуре одређује коју карту добија играч, а карта предлаже неки од начина на који ће играч поделити нешто са другима. Уз помоћ игре Унгаме, можеш сазнати нешто о члановима твоје породице, што они иначе не би поделили са тобом. Осим тога, сви учесници добијају. Ова игра ће научити твоју децу и унуке какво задовољство може бити да поделиш нешто с другима, или да их саслушаш. Будући да деца од света одраслих неизбежно добијају двоструке поруке о вредностима и приоритетима, добро би било да науче барем једну породичну игру која ће код њих учврстити вредности везане за хришћански етос. Осим окончања младости, постоји још једна сигурна чињеница која нас све чека. Живот који није удаљен од стварности и који је истовремено позитиван, треба да се налази у некој врсти хармоније са смрћу. Људи средњег доба треба да бирају оне вредности које узимају за озбиљно њихову смртност. „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13,14). Током једног путовања кроз Кападокију, посетио сам чувени Синасос, мали град са велелепним здањима, изузетног и очаравајућег архитектонског стила. На надвратнику једне од тих зграда урезане су у мермерну плочу ове речи: „Данас моја, сутра туђа, никада ничија“. Ве-ома брзо, натпис се показао пророчким. Три или четири године након што је завршена, ова зграда је прешла у својину новог власника кога првобитни највероватније није никада ни упознао. Да ли смо икада помислили како се неке наше, чак и неважне ствари, као што је неки комад одеће или пар удобних ципела, могу, после неколико дана, наћи у туђим рукама? Када бисмо размишљали на тај начин, вредности за које се опредељујемо и избори које чинимо би драстично подигли ниво нашег живота. А када би чланови једног друштва размишљали на тај начин, то друштво би, уместо да буде менажерија и пакао, постало рајско, јер би његови чланови постигли равнотежу између индивидуалног и заједничког интереса и између материјалних и духовних вредности. При избору вредности његови би чланови узимали озбиљно у обзир симптоме и симболе смрти, а пре свега болест, трагедију и неуспех. Многи од људи, који пате од ових симптома, узвикнуће: „А, где је Бог у свему томе? Зашто дозвољава да се догађају такве трагедије?“ Мада би се могло рећи да је то здрав израз људске туге, ипак није у складу са хришћанским схватањем Бога. Бога кога је објавио Исус Христос, Бог чији је Син убијен на изразито груб и неправедан начин, и сам пати. Темељ наше вере је Христос који је распет и који је у агонији тражио да избегне такву смрт, али је на крају није избегао. Међутим, наша вера се не завршава са распетим Христом. Симптоми и симболи смрти се превазилазе васкрсењем. После крста долази васкрсење. Мада немамо „града који ће остати“, тежимо ка оном „који ће доћи“ (Јев. 13,14). Не можемо се ослонити на пролазне материјалне вредности, али можемо тежити духовним вредностима које су вечне. Наша хришћанска вера и њен реални приступ смрти (распети Христос), као и њен позитиван приступ животу (празан гроб), дају нам могућност да се помиримо са смрћу, као и да нађемо ослонац у животу. Човек има у себи, с једне стране, љубав према животу, с којом је везан страх од смрти и, с друге стране, подсвесни страх од живота и подсвесну жељу за смрћу. Ово колебање, наравно, отежава потврђивање живота. Хришћански је, међутим, да не осећаш одвратност према смрти, нити да је сматраш природном. Човек који је створен према обличју Божјем, не прихвата смрт као природан резултат живота, већ као средство његовог обнављања. Смрт је неопходна да би се одбацило болесно и направило место за оно што је здраво. Смрт служи животу када води васкрсењу. Смрт се, као човеков непријатељ, превазилази смрћу и васкрсењем Христовим. Ослањајући се на наша хришћанска уверења, бирамо вредности које су истовремено позитивне и реалне. Истинска жеља за животом садржи у себи и човекову спремност на смрт. Смрт можемо довести у хармонију са животом, јер је жаока смрти неутралисана смрћу и васкрсењем Христовим, а не зато што није било страха или бола. Оријентација ка будућности насупрот нади у будућност Као хришћани, надамо се животу тако испуњеном да превазилази смрт. Та нада је директно или индиреткно повезана са Христовим васкрсењем и преко њега, са нашим васкрсењем. Мада наше васкрсење видимо у вези са будућношћу, оно се на одређен начин остварује у садашњости и на тај начин се потврђује наше васкрсење у будућности. Павле описује хришћанина као некога ко је из смрти прешао у живот (Рим. 6, 13), а Јован описује вечни живот као садашње стање које нам је дато кроз спознају истинитог Бога (1Јн. 5, 20). Вера у васкрсење неминовно сједињује садашњост са будућношћу и будућност са садашњошћу. Зато што верујемо у васкрсење имамо наду у садашњости и зато што доживљавамо васкрсење у садашњости, имамо наду у будућност. Супротно од временске подељености, вечно нема почетак и крај. „Један је дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан“ (2Пт. 3, 8), пошто вечно нема димензија, нити ограничења, често се описује као вечна садашњост. Када смо оријентисани ка садашњем тренутку, у стању смо да прихватимо енигму вечног у времену. Вечно сада је оно што времену даје квалитативну димензију. Можемо чезнути за вечним из прошлости и да га прижељкујемо у будућности, али га спознајемо само у садашњости. Парадоксално, смрт и његови симболи постају регулатори који човеку дају могућност да учврсти живот путем знања о његовим квалитативним димензијама. „Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи“. „Где је према световном пристрашће? Где су мисли о пролазним стварима? Где су злато и сребро? Све је прах, све је пепео, све је сенка“. „Изађимо и видимо у гробовима да су наге кости човечје, храна црвима и смрад, и познајмо у чему су богатство, лепота, снага и благообличност“. „Сетих се пророка који је вапио: ја сам земља и пепео, и разазнах гробове и видех кости обнажене, и рекох: ко је дакле, цар или војник, или богат, или убог, или праведник или грешник“. Они који су доживели изненадну, трагичну, поражавајућу и апсолутно непредвидиву смрт блиске особе, кроз бол који је та смрт изазвала могу јасније схватити шта је у животу истинско, а шта не. Трагедија им може помоћи да осете колико је битан садашњи моменат и да се према њему не треба односити као према припреми за неки будући циљ; кроз трагедију могу схватити да је радост због присуства људи који постоје у њиховом животу најбољи могући начин да искористе сваки тренутак постојања. Када смо оријентисани ка будућности, губимо садашњи моменат, који је важнији за квалитет нашег живота од циља за који се боримо. Ако си доживео смрт драге особе, схваташ шта покушавам да опишем. Ако не, желим да ти се то не догоди, иако такво искуство помаже човеку да упореди и реално процени различите вредности у животу. Могуће је, наравно, да чујеш Божији глас и у тренутку када уживаш у благодатима, те да помоћу вере схватиш шта је то што има позитивно дејство на квалитет твог живота. Када смо оријентисани ка сутрашњици, одлажемо ужитак све док не остваримо сутрашње циљеве. Сасвим је другачије живети у садашњости, са надом у будућност. Оријентисаност ка будућности ставља садашњост у други план. Мада није очигледно на први поглед, слично томе је нестрпљиво ишчекивање тренутка предаје. У оба случаја, садашњости се ускраћује њен посебни значај. Насупрот томе, живот у садашњости са надом у будућност обогаћује садашњост, зато што је отворен према будућности. Мада смо фокусирани на садашњост, истовремено смо у стању да је оставимо за собом, јер се крећемо у правцу одређеног циља. Веома је важно да у средњем добу променимо оријентацију од будућности ка садашњости, уколико то нисмо учинили раније. У супротном, ко настави да живи и у старости оријентисан ка будућности, то је као да држи у руци темпирану бомбу. Шта очекује старе људе у будућности у друштву у коме за њих нема места? Лишени прилика од стране друштва а, понекад, и услед самог процеса старења, стари могу лако да се окрену прошлости. Размишљају и говоре о временима када су радили интересантне ствари и када су били значајни. Садашњост се и у овом случају ингорише. Стари људи који живе у прошлости нису мање вредни жаљења од људи средњег доба коју живе у будућности. Старац које се сећа старих добрих времена, далеко је од стварности исто колико и средовечни човек који у будућност полаже све наде за задовољење и остварење. У суштини, онај који живи у прошлости може се осетити задовољнијим јер му прошлост, услед селективног памћења, може изгледати лепша него што је заиста била. Стари људи некада осећају веће задовољство сећајући се догађаја из прошлости, него када су их проживљавали. Носталгија даје смисао садашњости, могућност за креирање успомена. То је цена коју у старости плаћају они који нису живели у садашњости. Ово нас не ослобађа дужности да покушамо да променимо начин на који се друштво односи према старим особама, да се боримо да и они добију своје место у друштвеним процесима. Истовремено, неопходно је да улажемо позитивно у сопствено треће доба, како бисмо у њему нашли наш циљ и смисао. Они који доживљавају васкрсење увек имају будућност и зато увек имају и садашњост. Зато је за хришћане свако животно доба златно доба – па и доба средњих година. Превела са грчког Симонида Аргираку извор: Каленић, бр. 5, 2017. Наслов: На пола пута: изазови и перспективе средњег доба Издавач: Каленић Страна: 122 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-6008-009-9

Последње две године биле су значајније за нашу лексичку семантику него било који период пре тога. Наиме, за то време објављене су чак три књиге из те области. То су Полисемија и организација лексичког система Даринке Гортан-Премк, Основи лексикологије и сродних дисциплина Данка Шипке и Реч. Смисао. Сазнање Стане Ристић и Милане Радић-Дугоњић. Свака од ових књига представља посебан, различит приступ лексичком материјалу и страној литератури из области лексикологије и семантике, па су зато, свака за себе и све заједно утемељиле лексикологију на нашем простору. Прва је, пре две године, у издању Библиотеке Јужнословенског филолога Института за српски језик, објављена књига проф. Даринке Гортан-Премк Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Наслов ове књиге могао би се преуредити и као Организација лексичког система српског језика кроз полисемију или Полисемија као организатор лексичког система. Тиме би у већој мери дошла до изражаја чињеница да предмет ове књиге превазилази проблем полисемије. У њој се из угла вишезначности лексемâ анализирају и многа друга семантичка питања која се односе на организацију лексичког система. Такође, у књизи се предлажу нова или описују постојећа лексикографска решења у вези с неким теоријским проблемима, а то даје још једно тежиште овом делу. Основни теоријско-методолошки приступ анализи грађе у раду јесте компоненцијална анализа . Књига се састоји из шест поглавља: О речима (9–38), Полисемија (38–126), Полисемија и деривација (126–140), Полисемија и синонимија (140–146), Полисемија и антонимија (146–150), Полисемија и хомонимија (150–157). Поред тога, књига садржи закључак на српском језику, закључак на енглеском, библиографију, индекс цитираних аутора, регистар појмова и регистар примера. У првом поглављу се након одређења несамосталних семантичких елемената (а то су обличка основа, творбена основа, творбени формант, лексичка морфема и обличка морфема) прелази на појам лексеме (као најмање самосталне лексичке јединице способне да учествује у формирању синтаксичких јединица), а затим на типове и врсте речи. Даринка Гортан-Премк предлаже три основна критеријума за класификацију речи у нашем језику: семантички, функционални и морфолошки. Према семантичкој класификацији, речи се деле према способности номинације, способности означавања и способности обављања функције реченичног члана. По ауторки, све речи имају способност номинације. То је њихова основна функција. Речима се номинују појмови или односи међу њима. Немају све речи способност означавања, чак ни сви чланови једне врсте речи. Тако, на пример, већином именица се означава какав појам осим, рецимо, властитим. Такође, способност означавања немају ни релациони придеви, затим глаголи непотпуног значења итд. Функционално, речи се деле на самосталне и несамосталне, а морфолошки се деле на врсте. У поглављу Полисемија Д. Гортан-Премк објашњава појмове неопходне за разумевање остваривања процеса полисемије, а то су семантичка реализација, семантички садржај и семантичка позиција, а затим наводи и објашњава семантичке трансформације којима се остварује полисемија. То су платисемија, метонимија, синегдоха и метафора. Један од важнијих закључака ове књиге јесте да нису све лексеме подједнако способне за развијање полисемантичких структура. Најспособније за то су просте, основне речи. Ове речи су једнореферентне. У њиховом семантичком садржају је много сема. Последица тога је развијена полисемантичка структура и велики број деривата који у творбеној основи имају просту реч. Због свега тога, ове су речи основа лексичког система и извориште свих лексичких механизама. У поглављу Полисемија и деривација аутор пореди основне речи и деривате, говори о семантичком односу творбене основе према деривату, о структури и семантици деривата и о регуларности семантичког варирања. Д. Гортан-Премк сматра да се истим семантичким законитостима формира полисемантичка структура лексема и деривациони систем. Због тога је деривација нераскидиво повезана са полисемијом, а самим тим и творба речи са лексикологијом. Творба речи је, према томе, део лексикологије, а не, како се традиционално мисли, део морфологије. Просте речи у дериват могу унети цео свој семантички садржај (певати – певач), део свог семантичког садржаја (зуб – зубар) или само једну од сема (купус – купусара, стара, искрзана књига, према семи искрзан, растрзан из основног семантичког садржаја лексеме купус). Деривати су по правилу двореферентне речи, један им је референт вредност творбене основе, а други вредност творбеног форманта. Они имају у свом семантичком садржају мали, ограничен број сема, па самим тим имају и веома скромну полисемантичку структуру и развијају мали број деривата. У поглављу Полисемија и синонимија ауторка одређује синонимију као механизам асоцијативног повезивања лексема са истом архисемом и бар једном истом семом нижег ранга. Важан закључак у вези са синонимијом: просте, основне речи по правилу не ступају у односе идентичне, апсолутне синонимије. Праве синониме у примарним значењима не могу имати, нпр. лексеме глава, нога, нос итд. Оне могу имати само релативне синониме (лице – њушка, кашика – жлица итд.). Само деривати добијени метафором могу имати праве синониме у примарним значењима (муњевит – змијаст). Полисемија, деривација и антонимија су основни лексички механизми, док је синонимија, по Д. Гортан-Премк, секундарни семантички механизам. О антонимији и њеном односу према полисемији говори се у поглављу Полисемија и антонимија. Антонимија се одређује као механизам асоцијативног повезивања лексема чији семантички садржаји имају исту архисему каквог појма особине, исту једну сему какве одређене особине и у овом односу десемантизоване или готово десемантизоване све друге семе. Односу полисемије и хомонимије посвећено је последње поглавље књиге. Хомонимија се одређује као несистемска појава, постојање и могућност постојања двају или више диверзних семантичких садржаја у формално, по спољашњем изгледу, истом облику. У књизи се наводе и бројне лексикографке напомене. То су предлози и решења намењена у првом реду за побољшање Речника САНУ и прилагођавања његове израде савременим лексикографским токовима. Издвојићемо само неке од тих напомена. Описни део дефиниције основног значења речи (примарне семантичке реализације) обавезно мора да садржи оне семе које су релевантне за развој полисемантичке структуре. Тако се, на пример, лексема зуб у РСАНУ дефинише као свака од плочастих или клинастих кошчица превучених глеђу у вилицама човека и већине других кичмењака које служе за кидање и ситњење хране. У дефиницији се не наводи сема белине, иако је то за свакодневни живот изузетно важна особина зуба. Д. Гортан-Премк изостављање ове семе сматра коректним лексикографским поступком због тога што ова сема није продуктивна у развоју полисемантичке структуре лексеме зуб. Овде је на делу неподударање језичке логике и логике свакодневног живота. За развој полисемантичке структуре лексеме зуб важне су семе које се односе на његову оштрину и положај у вилицама међу другим зубима. Дешава се да се неко од секундарних значења развија захваљујући продуктивности семâ колективне експресије. Такве семе, ма како оне изгледале неважним јер су имплицитне, конотативне, заслужују, по Д. Гортан-Премк, навођење у дефиницији примарног значења. На страни 66, ауторка модификује постојећу дефиницију основног значења лексеме гуска, па је овако уобличује: 1. и зоол. а. домаћа припитомљена птица пловуша издуженог врата Ансер доместицус карактеристичног гласа, која се гаји ради перја, меса и јаја; женка те птице (за коју се верује да је глупа). Неопходност семе колективне експресије за коју се верује да је глупа очигледна је ако се узме у обзир секундарна семантичка реализација дефинисана у РСАНУ као глупа, ограничена женска особа, глупача. Дакле, лексикограф мора да има у виду да организација дефиниције основног значења треба да буде утемељена на језичким принципима – у дефиницији морају бити они елементи који дају даље резултате. Пажљив читалац је, вероватно, запазио да ова мало модификована дефиниција лексеме гуска има квалификатор "и зоол." Реч је о још једном предлогу лексикографима. Д. Гортан-Премк (стр. 66) је запазила збрку и пометњу у навођењу терминолошких квалификатора уз именице које означавају биљке и животиње и које истовремено припадају општем лексичком фонду и терминима. Уз основна значења лексема говече, коза, коњ, крава стоји квалификатор зоол., а уз лексему кокош не стоји. Да би се решила ова неуједначеност, Д. Гортан-Премк предлаже квалификатор "и зоол." или "и бот.". Ова квалификација би, с обзиром на то да изостанак квалификације значи припадност општем лексичком фонду, значила да реч припада и општем и посебном лексичком фонду. У вези са обрадом термина, поред ове, већ наведене могућности, ауторка издваја још два случаја (стр.123–125). Први је када треба дефинисати термин који функционише само у свом затвореном терминолошком систему. Овакви случајеви не изазивају недоумицу лексикографа. Он наводи квалификатор његове употребне вредности (нпр. за реч ампер испред дефиниције јединица за мерење јачине струје, дат је квалификатор "физ."). Други је случај када су нека значења лексеме терминолошка, а нека се односе на општи лексички фонд. Тако, нпр. лексема круг има богату полисемантичку структуру. Два значења круга су математичка (дакле, терминолошка), а остала нису. Лексикограф би боље учинио да терминолошко значење није дао под тачком 1. По ауторкином мишљењу, тачка 1 би требало да буде резервисана за оно значење лексеме круг чији семантички садржај омогућава развој преосталог дела полисемантичке структуре (нпр. затворена крива линија чији су сви делови једнако или приближно једнако удаљени од средишта, па затим, простор који затвара таква линија, па предмет, појава таквог облика итд.). Терминолошка значења је требало навести тек када се наведу она значења из којих проистичу све остале, па и терминолошке реализације. У РСАНУ примећује се и неуједначеност у обради фигуративних значења. Није увек сасвим једноставно утврдити колико су нека значења добијена метафором, метонимијом и синегдохом устаљена. Ако нису сасвим устаљена, ако им је циљ живописно изражавање, онда то нису нова значења, то је фигуративна употреба лексема и уз оваква значења сасвим је оправдан квалификатор "фиг". На пример, у РСАНУ основно значење лексеме глава потврђено је и са неколико примера фигуративне употребе: Пуни класови, попут мудраца, замишљено обарају тешке главе. Међутим, устаљене фигуре представљају нове семантичке реализације. Оне су настале истим механизмима, али превазилазе потребе стила и залазе у домен често необележене лексике. Кажемо, често необележене зато што су секундарне семантичке реализације настале метонимијом и синегдохом обавезно немаркиране (како наводи Д. Гортан-Премк, стр. 109–116), а значења добијена метафором могу бити маркирана или немаркирана. Маркирана су обично она која су настала активирањем сема колективне експресије (као у већ навођеном примеру гуска – глупа женска особа). Овакву маркираност треба, по Д. Гортан-Премк, и у речнику раздвојити од фигуративне маркираности чија последица није ново значење. Она предлаже да уз стилске метафоре остане квалификатор "фиг.", а да уз лексичке маркиране метафоре треба бележити ознаку "експр". У делу књиге посвећеном метафори (стр. 85–109) Д. Гортан-Премк детаљно наводи и бројним примерима поткрепљује различитим семама индуковане метафоре. Тако, она пише о метафоричним асоцијацијама по облику, затим по боји, по месту, положају, о асоцијацијама заснованим на трансформацијама типа конкретно – апстрактно и апстрактно – конкретно, затим о метафорама заснованим на семама колективне експресије и, на крају, о метафоричним асоцијацијама типа простор – време. У вези са метафорама индукованим семама места, наводе се примери на овај начин насталих значења лексеме глава. Испоставило се да су на овај начин настала значења обележена бројевима 7, 12 и 13 у РСАНУ. Д. Гортан-Премк на стр. 104. скреће пажњу лексикографима на то да би било добро да се, уколико је могуће и кад је могуће, у једном блоку или у једном низу дају значења развијена истим типом варирања. Дакле, секундарне семантичке реализације треба да буду распоређене у блоковима повезаним истим начином добијања значења која чине тај блок. У књизи се дају и бројна друга лексикографска решења (нпр. на стр.78 о начину решавања метонимијских секундарних семантичких реализација, али о томе другом приликом). Завршићемо навођење лексикографских напомена из ове књиге једном констатацијом коју је Д. Гортан-Премк на више места истакла: "Лексикографска решења претходе нашим теоријским знањима, те узрок лексикографским несналажењима треба пре тражити у спорости наших теоријских сазнања него у лексикографској невичности." И још нешто. Даринка Гортан-Премк није ову књигу написала са позиција хладне и надобудне теоријске дистанце у односу на практичан лексикографски рад – ова књига је плод дуготрајног лексикографског искуства и у потпуности је ослоњена на 15 томова Речника САНУ. То доказују и примери. Регистар примера на крају књиге потврђује да је ауторка навела 867 примера, по 4 или више у просеку на свакој страни, а сви су они или скоро сви преузети из Речника САНУ. Ова чињеница је показатељ огромног богатства језичког материјала који су лексикографи Института за српски језик сабрали у Речник САНУ, као и умећа и научне проницљивости Даринке Гортан-Премк да тај материјал теоријски разложи, а затим га синтетизује у вредна научна сазнања. Рајна Драгићевић (Београд) Наслов: Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику Издавач: Завод за уџбенике Страна: 188 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2004 ИСБН: 86-17-11569-6

Pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 7. januara 1977. godine „Tu spasonosnu prevaru, to izbegavanje, tu izvanrednu varku koja omogućava da se čuje jezik koji je izvan moći u veličanstvenosti neprestane revolucije ljudskog govora, ja nazivam književnošću.“ Rolan Bart Inauguraln a predavanja na pariskom College de France, instituciji koja se, istovremeno, nalazi i unutar akademskog francuskog sistema i izvan njega – studenata nema, profesorima je data puna sl oboda da kurseve oblikuju po svojoj volji, pristup predavanjima je slobodan – veliki su događaji koji po pravilu prevazilaze funkciju pukog rituala. Uvodna beseda je, naravno, obred inicijacije u kojem onaj ko pristupa Collegu svojom „krvlju“ pečati ugovor s institucijom, ali svi govori što su ih, barem u dvadesetom veku, održali filozofi (College je star 480 godina) bez razlike su postali ne samo „institucionalne činjenice“ pretočene u knjige sa statusom bestselera, već i svojevrsni filozofski orijentiri. Pristupno predavanje Rolana Barta Lekcija, iz 1977. (Karpos, Loznica 2010, prevod Anja Miletić), jedna je od tih prelepih i uticajnih tvorevina. Svu silinu svoje opsesije književnošću i jezikom Rolan Bart je slio u neveliki, gust tekst, kroz koji se, poput žica plemenitog metala, protežu teorijska maštovitost, strast i jezičko majstorstvo. Iako će u prvom koraku, naizgled naivno, instituciju kojoj pristupa odrediti kao mesto izvan dometa moći – profesor je, kao što je rečeno, ničim uslovljen – već u narednom gestu Bart otvara Pandorinu kutiju moći samoga jezika rečenicom od koje se ledi krv u žilama: jezik je fašistički, „jer fašizam nije sprečiti da se govori, već primorati da se kaže“ (str. 16). Nalog koji dolazi iz jezika samog kaže – govori! No, šta ako jeziku odbijemo poslušnost, ako se oglušimo o njegov imperativ, ako odbijemo govor i pobunimo se? Bićemo kažnjeni, naravno, jer i pobuna je jezički čin. Suprotstaviti jeziku ne-jezik, takođe je nemoguće, jer izvan jezika nema ničeg. I ćutanje je govor. Od jezika se ne možemo odmoriti, jer i san je jezik. Ali ako izvan jezika nema ničeg, ako je opasnost u samome jeziku, onda upravo tu, na mestu najveće opasnosti, pronalazimo i ono spasonosno (Helderlin). Ne, dakle, bekstvo od moći, već uranjanje u srce moći. Ne povlačenje u tišinu, već skok u metež gov ora. A to znači suočavanje s onim bez čega je jezik nemoguć, sa ponovljivošću jezika samog (fašizam je, da ne bude zabune, primoravanje da se ponavlja ono već rečeno, perpetuiranje ubitačnih banalnosti). Jezik, naime, počiva na moći ponavljanja, na onome što nam, kao čvrsta struktura, kao čvrsti znak, kao stereotip, uopšte omogućava govor. Da bismo stvorili iluziju razumevanja, potrebno je da možemo ponoviti ono što je rečeno. Ali ako bismo jezik sveli na puko ponavljanje, ako jezik ne bi bio u stanju da izađe iz režima ponovljivosti, pružao bi nam samo čvrste znake koji ne proizvode razliku. Čitav bi jezik bio, u tom slučaju, obred izražavanja vernosti prvobitnom i nepromenljivom smislu, sa sve zastavama, fanfarama i koncentracionim logorima. Ili, kako je primetila Hana Arent, fašizam je ideologija banalnosti. Nasuprot ponovljivosti stoje tvrdnja, negacija, način da se iskaže sumnja, čitava jedna umetnost prerušavanja i krivljenja prvobitnog smisla. Moć afirmacije suprotstavlja se moći ponavljanja. Kada nešto tvrdimo odbijamo da se udobno smestimo u „ropstvo znakova“. Čim progovorimo postajemo, istovremeno, i robovi i gospodari: robovi ponovljivosti jezika i gospodari moći da se ponavljanju suprotstavimo. Zato je na nama da se izborimo za smisao. Zato varamo jezik, zato se prerušavamo, zato izneveravamo i sebe i jezik, „a tu spasonosnu prevaru, to izbegavanje, tu izvanrednu varku koja omogućuje da se izvan moći, u neprestanoj, veličanstvenoj revoluciji ljudskog govora, čuje jezik, nazivam književnošću“ (str. 18). Mathesis, mimesis i semiosis sile su književnosti. Znanje, mathesis, jeste onaj momenat književnosti koji, na sebi svojstven način, miri rascep između nauke i života: „nauka je gruba, život suptilan i književnost nam je potrebna da bismo izgladili ovu razliku“ (str. 20). Znanje koje nudi književnost nije epistemičkog, već dramatičkog reda, ono je zupčanik beskonačne refleksivnosti. Druga sila književnosti, mimesis, jeste sila predstavljanja. No, šta se predstavlja, ili šta se pokušava predstaviti, ako je ono realno, kako tvrdi Bart (sa Lakanom), nepredstavljivo? Kao „tvrdoglavo nerealistična“, čak i kada je realistična, književnost, u jednoj perverznoj igri želje i realnog, u samorefleksivnom činu – predstavlja samu sebe. Najzad, semiosis, treća sila književnosti, svojevrsna je igra znakova, uspostavljanje heteronomije stvari u srcu samoga jezika: „dekonstrukciju lingvistike nazivam semiologijom“ (str. 31). I tako se do kraja ovog malog teksta, nabijenog značenjem kao barutom, smenjuju analiza i ničeanski aforizam, filozofska refleksija i refleksivna nauka, rečju: magija Bartovog pisanja. Ivan Milenković 12. septembar 2010. Rolan Bart 1915-1980-2010. Rolan Bart je imao šezdeset četiri godine kada je umro 26. marta, ali mu je karijera bila kraća nego što bi se po njegovim godinama reklo jer je u trideset sedmoj objavio svoju prvu knjigu. Nakon zakasnelog početka bilo je mnogo knjiga, mnogo rasprava. Moglo se osetiti da je mogao uopštavati ideje o ničemu. Ako biste ga stavili pred izlog prodavnice duvana, i onda bi mogao imati jednu, dve, mnogo ideja – čitav mali esej. To nije bilo pitanje znanja (nije morao mnogo znati o predmetu o kome je pisao) već hitrine probiračkog ispitivanja šta bi se moglo misliti o nečemu što je najednom privuklo pažnju. Uvek je postojala neka fina mreža klasifikacije u koju bi fenomen bio svrstan. U mladosti je izvesno vreme glumio u nekom provincijskom avangardnom teatru u revijalnim komadima. I nešto od teatra, duboka ljubav ka pojavljivanju, boji njegovo delo kad je počeo da upražnjava, u punoj snazi, svoj poziv pisca. Osećanje ideja bilo je dramaturško: jedna ideja se uvek nadmetala sa drugom. Nastupajući na originernoj francuskoj intelektualnoj sceni, ustao je protiv tradicionalnog neprijatelja koga je Flober zvao „prihvaćenim idejama“ i koji je postao poznat kao „buržoaski“ mentalitet; marksisti su ga razobličili pojmom lažne svesti, a sartrovci lošom verom; Bart, koji je diplomirao na klasicima, označio ga je etiketom doxa (tekuće mišljenje). Startovao je u posleratnim godinama, u senci Sartrovih moralističkih pitanja, sa manifestima o tome šta je literatura (Nulti stepen pisama) i duhovitim portretima idola buržoaskog porekla (članci sakupljeni u Mitologijama). Svi njegovi spisi su polemičkog karaktera. Ali najdublji impuls njegovog temperamenta nije bio borbeni već slavljenički. Razobličavajući naleti, koji su podrazumevali spremnost na gorčinu zbog besmisla, gluposti i licemerja – postepeno su se stišavali. Mnogo više je zainteresovan za pohvale, deleći svoje oduševljenje. Bio je klasifikator likovanja i ozbiljne duhovne igre. Mentalne klasifikacije su ga fascinirale. Odavde njegova neobuzdana knjiga Sad, Furije, Lojola, koja – postavljajući rame uz rame trojicu odvažnih šampiona fantazije, opsednutih klasifikacijama sopstvenih opsesija – poništava sve bitne razlike koje ih čine neuporedivima. Nije bio modernist po ukusu (bez obzira na pristrasno jamčenje za takve gurue literarnog modernizma u Parizu kao što su Rob-Grije i Filip Solers) već kao kritičar. Neodgovoran, igriv, formalist – pravio je literaturu činom govorenja o njoj. Na rad ga je stimulisalo ono što je bilo branjeno i njegovi sistemi neobuzdanosti. Svesno je bio zainteresovan za perverzno (zadržao je staromodno shvatanje da je to oslobađajuće). Sve što je napisao bilo je interesantno, živahno, hitro, zbijeno, ukazujuće. Najveći deo njegovih knjiga su zbirke eseja. (Među izuzecima je rana polemička knjiga o Rasinu. Knjiga neuobičajenog obima o semiologiji modernog oglašavanja – koju je napisao da bi platio svoje akademske dugove – sa nekoliko virtuoznih eseja. Nije produkovao ništa što bi se moglo nazvati mladalačkim; elegantni i uzbuđujući glas prisutan je od samog početka. Ali ritam se u poslednjoj dekadi ubrzavao: svake ili svake druge godine nova knjiga. Misao je imala veću brzinu. U njegovim novijim knjigama, forma eseja sama se raspala, probijajuću uzdržanost esejiste o svome „Ja“. Pisanje je preuzelo na sebe slobode i rizike beležaka. U S/Z obnovio je jednu Balzakovu novelu u formi istrajne ingeniozne tekstualne glose. Postojali su zaslepljujući borhesovski prilozi o Sadu, Furijeu, Lojoli; para-fantastični vatrometi promena između teksta i fotografija, između teksta i polumračnih referenci u njegovim autobiografskim spisima; slavlje iluzije u njegovoj poslednjoj knjizi, o fotografiji, publikovanoj pre dva meseca. Suzan Zontag (1933-2004) Bio je posebno osetljiv na fascinaciju izazvanu oštrom notacijom, fotografijom. Od fotografija bira za Rolana Barta po Rolanu Bartu možda najpokretljiviju predstavu jednog preraslog deteta, Bart u desetoj: nosi ga i privija uza se njegova mlada majka (naslov: „molba za ljubav“). Prema stvarnosti i pisanju, što je za njega isto, imao je zaljubljenički odnos. Pisao je o svemu; opsednut molbama da piše prigodne članke, prihvatao je koliko god je mogao; želeo je da bude, i često i bio, zaveden predmetom. (Njegov predmet postaje sve više zavođenje). Kao i svi pisci, žalio se na preopterećenost, na suviše velike zahteve, na zaostajanje – ali bio je, faktički, jedan od najdisciplinovanijih, najsigurnijih, sa najširim interesovanjem od svih pisaca koje znam. Provodio je vreme dajući brojne elokventne, intelektualno inventivne intervjue. Kao čitalac bio je sitničav, ali ne pohlepan. Naprotiv. Pisao je skoro o svemu što je čitao, tako da bi se moglo pretpostaviti da, ako o nečemu nije pisao, to verovatno nije ni čitao. Bio je više nekosmopolita od najvećeg broja francuskih intelektualaca (izuzetak je omiljeni Žid). Nijedan strani jezik nije znao dobro a stranu literaturu čitao je malo, uvek u prevodu. Jedino ga se, izgleda, od strane literature dotakla nemačka: Breht je bio rani moćni stimulans; skoro setno, uzdržano pripovedanje u Fragmentima ljubavnog govora odvelo ga je do Jada mladog Vertera i nemačke poezije. Nije bio dovoljno radoznao da dopusti da čitanje utiče na njegovo pisanje. Voleo je da bude poznat, sa velikim, uvek obnovljenim zadovoljstvom: u Francuskoj se poslednjih godina često mogao videti na televiziji, a Fragmenti ljubavnog govora bili su bestseler. Ipak, govorio je da je strašno naći svoje ime pri svakom listanju novina ili časopisa. Osećanje privatnosti bilo je izrazito egzibicionističko. Pišući o sebi često je upotrebljavao treće lice, kao da se bavi sobom u obliku fikcije. Pozniji radovi sadrže više probranih samootkrića, ali uvek u spekulativnoj formi (bez ijedne anegdote o sebi koja bi donela neku ideju između redova i prijatnoj meditaciji o ličnom; poslednji objavljeni članak bio je o držanju novina. Celokupno njegovo delo je beskrajni kompleks samoopisivanja. Ništa nije izbeglo pažnji ovog predanog, izvanrednog studenta sebe: hrana, boje, mirisi, raspaljivali su mu maštu, kao i način na koji ih je čitao. Predane čitaoce – zapazio je na jednom predavanju u Parizu – svrstava u dve grupe: one koji podvlače svoje knjige i one koji to ne čine. Sâm pripada drugoj grupi: nikada ništa nije beležio po knjizi o kojoj je nameravao da piše, ali je ključna mesta prepisivao na kartice. Zaboravila sam teoriju koju je o ovome imao, ali ću improvizovati svoju. Njegova averzija prema šaranju po knjigama izgleda da je u vezi sa činjenicom da je crtao i da su ti crteži, kojima se ozbiljno bavio, bili neka vrsta pisanja. Vizuelna umetnost, koja ga je privlačila, dolazila je iz jezika; bila je, zaista, jedan oblik pisanja. Pisao je eseje o Ertijevom (Ert’s) alfabetu oblikovanom od ljudskih figura, o kaligrafskom slikarstvu Rekišota (Requichot),o Tombliju (Twombly). Podsećao je da se metafora smrti, „telo“ rada – obično ne piše na telu koje se voli. Njegovo temperamentno neraspoloženje prema moralizmu bivalo je poslednjih godina sve otvorenije. Posle nekoliko dekada vredne privrženosti, s izraženim osećanjem dužnosti, ispravnim (to je levo krilo) gledištima, esteta je izišao iz zatvorenosti 1974, kad je sa nekoliko bliskih prijatelja i literarnih istomišljenika, maoista u tom trenutku, otišao u Kinu. Po povratku je o svemu pisao – na jedva tri strane – nije bio impresioniran moraliziranjem; bile su mu dosadne aseksualnost i kulturna uniformnost. Bartovo delo, s Vajldovim i Valerijevim, predstavlja se kao delo čoveka istančana ukusa. Mnogi su njegovi pozni spisi svetkovina razumevanja čula, pisani sa osećanjem. Braneći čula, nikada nije zapostavio razum; nikada nije udovoljio nijednom romantičnom klišeu o suprotnosti čula i mentalne oštrine. Bartovo delo je skoro savladano setom, ili porečeno. On je mislio da sve može biti posmatrano kao sistem, kao rasprava, zbirka klasifikacija. Budući da je sve sistem, sve može biti prevaziđeno. Ali, na kraju krajeva, on se koristio sistemima. Njegova misao je bila suviše okretna, suviše častoljubiva, suviše podložna riziku. Poslednjih godina bio je oprezniji i ranjiv, a produktivniji nego ikada. Uvek je, kao što je i sâm zapazio, „radio pod zaštitom nekog velikog sistema (Marks, Sartr, Breht, semiologija, Tekst). Danas, čini mu se da piše otvorenije, izloženije…“ On sebe oslobađa učitelja i njihovih ideja iz kojih je izvlačio supstancu („da bi govorio, čovek mora tražiti potporu u drugim tekstovima“, objašnjavao je), uvek ostajući u senci sebe samoga. Postao je svoj Veliki Pisac. Na sednicama sedmodnevne konferencije posvećene njegovom delu 1977, bio je usrdno revnostan – komentarisao je, stavljao blage primedbe, uživao. Objavio je ogled o svojoj spekulativnoj knjizi o sebi (Rolan Bart po Rolanu Bartu). Postao je duhovni vođa svog stada. Neodređena nelagodnost, osećanje nesigurnosti bilo je prisutno, utešno saznanje da se nalazi na oštrici velike avanture. Kad je prošle godine bio u Njujorku, sa skoro ustreptalom hrabrošću objavio je svoju nameru da napiše novelu. Novela se ne bi smela izuzeti od kritike, koja je Rob-Grijea za neko vreme načinila centralnom figurom savremene književnosti, od pisca čije su najlepše knjige – Rolan Bart po Rolanu Bartu i Fragmenti ljubavnog govora – trijumfi modernističke fikcije, rađeni manirom Rilkeovih Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, koji ukršta fikciju, esejističku spekulaciju i autobiografiju u pravolinijsko-beležničkoj pre nego u linearno-pripovedačkoj formi. Ne, ne modernistička novela, već jedna „stvarna“, rekao je; kao Prust. Privatno je govorio o svojoj žudnji za spuštanjem s akademskih visina – imao je mesto na Francuskom koledžu od 1977 – da bi se posvetio ovoj noveli, i o svom strahovanju (objektivno govoreći, neopravdanom) za materijalnu sigurnost, ako bi se odrekao svog profesorskog položaja. Smrt majke dve godine ranije bila je za njega veliki udarac. Prisećao se da je Prust tek posle smrti svoje majke mogao započeti A la recherche du temps perdu. Karakteristično je da je očekivao da će pronaći izvore snage u svom razarajućem bolu. Kad je ponekad pisao o sebi u trećem licu, običavao je da o sebi govori van vremena, aludirajući na svoju budućnost kao da je daleko mlađi nego što je bio. Žudeo je za slavom, iako je uvek osećao (kao što je rekao u Rolanu Bartu po Rolanu Bartu) opasnost od „povratka na nevažnu stvar, staru stvar, koja je on sâm kad je ‘prepušten sebi'“. Bilo je nečeg što je podsećalo na Henrija Džemsa u vezi s njegovim temperamentom i nepopustljivom tananošću njegova uma. Dramaturgija ideja ustuknula je pred dramaturgijom osećanja; njegova najdublja interesovanja bila su skoro neiskazane stvari. Njegova ambicija imala je nešto od džejmsovskog patosa, kao što je imala i njegova nesamouverenost. Da je mogao da napiše svoju veliku novelu, može se pretpostaviti da bi više ličila na poznog Džejmsa nego na Prusta. Bilo je teško odrediti njegovu starost. Izgledalo je kao da je bezvremen – saglasno tome, njegova životna hronologija se krivi. Iako je proveo mnogo vremena sa mladima, nikad nije afektirao sa mladošću i njenom savremenom neformalnošću. Ali nije izgledao star, iako su njegove kretnje bile spore, njegova odeća profesorska. Njegovo telo je znalo kako da otpočine; kao što je Garsija Markes primetio: pisac mora znati kako da se odmara. Bio je veoma marljiv, ali odan luksuzu. Imao je jak, gotovo poslovan interes da dobije uobičajenu porciju ugodnosti. Mnogo godina u svojoj mladosti bio je bolestan (tuberkuloza) i mogao bi se steći utisak da je do svog tela došao relativno kasno – kao i do mišljenja i do svoje produktivnosti. Imao je čulna otkrića na raznim stranama (Maroko, Japan); postepeno, donekle sa zakašnjenjem, prihvatio je razumljive seksualne privilegije koje čovek njegovog seksualnog ukusa i velike znamenitosti može imati. Bilo je nečeg detinjeg u njemu: u čežnji, u blagosti pogleda i zdepastom telu, u mekom glasu i prekrasnoj koži, u samoapsorbovanju. Voleo je da se zadržava u kafeima sa studentima; želeo je da bude poveden u barove i disko-klubove, ali, na stranu seksualne transakcije njegovo interesovanje za vas bilo je usmereno na to da bude vaše interesovanje za njega. („Ah, Suzan. Toujours fidele!“ – bile su reči kojima me je afektivno pozdravio kad smo se poslednji put videli. Ja sam bio, ja sam bio, ja jesam.) Potvrđivao je nešto detinje u svojoj nepopustljivosti – koju je delio sa Borhesom – da je čitanje oblik sreće, oblik radosti. Isto tako, bilo je nečeg manje nevinog u zahtevu, britkoj oštrici odrasle seksualne buke. Svojim nesputanim kapacitetom za samorazmatranje registrovao je domišljatost čula u traganju za zadovoljstvom. Dva su identifikovana: čitanje kao Jouissance i zadovoljstvo teksta. Oni su bili tipični. Kao sladostrasnik duha, bio je veliki izmiritelj. Imao je malo osećanja za tragiku. Uvek je nalazio preimućstvo nepovoljnog. Iako je ispitivao mnoge večite teme kritike savremene kulture, nije imao drugo do duh otvoren za nesreću. Njegovo delo ne nudi vizije strašnog suda, sudbine civilizacije, neminovnost varvarizma. Nije čak ni elegično. Staromodan po mnogim nazorima, osećao je nostalgiju za dekorom i literarnošću starog buržoaskog reda. Ali je našao mnogo šta što ga je mirilo sa modernošću. Bio je izuzetno uglađen, pomalo udaljen od sveta, pun života – mrzeo je nasilje. Imao je lepe oči, uvek tužne. Bilo je nečeg setnog i u ovom govoru o zadovoljstvu; Fragmenti ljubavnog govora su veoma tužna knjiga. Ali on je poznavao i ekstazu i želeo je da je slavi. Bio je veliki ljubitelj života (i poricatelj smrti); svrha njegove nenapisane novele, govorio je, bila je pohvala životu, izraz zahvalnosti za život. U ozbiljnom poslu uživanja, u blistavoj igri njegovog uma, uvek je bilo prikrivenog patosa – sada mnogo oštrije izraženog zbog njegove prerane, uvredljive smrti. Suzan Zontag, „Sećanje na Barta“, prev. Slavko Bogdanović, Delo, God. 26, knj. 26, br. 8, Beograd, 1980, str. 102-108. br. 48/49, 1980. Rolan Bart je ostavio za sobom desetak knjiga i više članaka i ogleda objavljenih u časopisima ili kao posebne brošure. Njegovo delo je neobično raznovrsno, i to u svakom pogledu. Najpre, u pogledu svog predmeta. Bart je pisao o Mišleu, Rasinu, Lojoli, Sadu, Furijeu, Balzaku, Brehtu, Bataju, Solersu, o malograđanskim mitovima i modi, o reklami, pozorištu, književnosti, književnoj kritici, o mitologiji, semiologiji, Japanu, strukturalizmu, fotografiji i, najzad, o samome sebi. Zatim, Bartovi radovi su raznovrsni i u pogledu oblasti, odnosno diiscipline ili žanra kojima pripadaju. Neki od njih pisani su s naučnim ambicijama. Takve su, na primer, knjige Sistem mode i Elementi semiologije i rasprave Retorika slike i Strukturalna analiza priče. Tu se Bart drži naučnog diskursa, odnosno oslanja se na naučni metajezik. Drugu grupu njegovih radova čine teorijski i polemički eseji, okupljeni u knjigama Nulti stepen pisma, Mitologije, Kritički eseji, Kritika i istina. Njima dominira izlaganje teorijskih koncepcija, stavova, uverenja, ali to izlaganje je zahvaćeno igrom, ili radom, samog jezika. Najzad, treću grupu Bartovih radova čine esejističko-prozni fragmenti. Njih nalazimo najviše u knjigama Zadovoljstvo teksta, Sad, Furije, Lojola, Odlomci jednog ljubavnog govora i Carstvo znakova. Tu označujuće odnosi prevagu nad označenim, književnost nad naukom, pisanje nad spekulacijom. Teorijski metajezik zamenjen je činom punog pisanja. Ova raznovrsnost, koja se grubo može nazvati žanrovskom, u tesnoj je vezi sa raznovrsnošću velikih interpretativnih sistema i njihovih varijanti, u čijem okrilju je Bart, po sopstvenom priznanju, uvek pisao. Knjige o Mišleu i Rasinu pisao je iz psihoanalitičke perspektive; marksizmom su najviše obeleženi tekstovi o nultom stepenu pisma, mitologijama, o Brehtu, prvi od njih još i egzistencijalizmom; ostali njegovi radovi vezani su za strukturalizam, formalizam ili teoriju teksta. Dakle, reč je o trostrukoj raznovrsnosti Bartovog dela: raznovrsnosti predmeta, žanrova – ili, možda, bolje reći, jezika – i metoda. Međutim, konstatovati raznovrsnost nije čist empirijski postupak. Raznovrsnost nije data, ona je rezultat razvrstavanja, a svako razvrstavanje se oslanja na neki sistem klasifikacije, na neku teoriju o podeli na vrste, žanrove, predmete. Upravo je Bart ukazao na značaj, i problematičnost klasifikacija, pre svega, klasifikacije jezika. Evo šta je o tome pisao 1965. godine: ,,Za jedno društvo ništa nije bitnije od klasifikacije njegovih jezika. Menjati tu klasifikaciju, premeštati govor, znači dizati revoluciju. Francuski klasicizam se u toku dva veka određivao na osnovu ragraničenosti, hijerarhije i postojanosti svojih pisama, dok se romantička revolucija sama prikazivala kao remećenje podele. A evo skoro sto godina, u svakom slučaju počev od Malarmea, odvija se jedno značajno preuređivanje prostora naše književnosti: menjaju se, prepliću i izjednačavaju dve funkcije pisanja – pesnička i kritička. Pored toga što se sami pisci bave kritikom, često i njihovo delo obelodanjuje uslove svog rađanja (Prust) ili čak svog odsustva (Blanšo); jedan isti jezik teži da prožme čitavu književnost i čak da zađe iza samoga sebe; tako autor može svoju knjigu da obuhvati s naličja; nema više ni pesnika ni romanopisca: postoji samo određeni način pisanja. Ali jednim komplementarnim kretanjem sada se kritičar pretvara u pisca. Naravno, želja da se bude pisac nije polaganje prava na određeni položaj, već intencija bića. Šta za nas znači to što veću slavu uživa romanopisac, pesnik, esejist ili hroničar? Pisac se ne može odrediti na osnovu uloge ili vrednosti, već samo prema izvesnoj svesti o govoru. Pisac je onaj za koga jezik predstavlja problem, onaj ko iskušava njegovu dubinu a ne njegovu instrumentalnost ili lepotu. Dakle, nastale su knjige kritika koje valja čitati na isti način kao i književna dela u pravom smislu, mada su autori tih knjiga, po svom statusu, samo kritičari a ne pisci. Ukoliko se nova kritika uopšte zasniva ne nečem stvarnom, onda to svakako nije jedinstvo njenih metoda, još manje snobizam koji je – kako se olako kaže – podržava, već je to upravo samosvojnost kritičkog čina, potvrđenog danas, daleko od alibija nauke ili ustanova, kao čina punog pisanja. Dok ih je nekad razdvajao obilato korišćen mit o ,,gordom stvaraocu i poniznom slugi, koji su obojica potrebni, svaki na svom mestu“ itd, danas se pisac i kritičar zajedno nalaze u istom teškom položaju u odnosu na isti predmet – jezik.“ (Kritika i istina, u: Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, 1979, str. 193-194) Dakle, granice između nauke, kritike i književnosti, između njihovih predmeta i njihovih jezika, postale su za Barta problematične, naročito od trenutka kad je došao do uverenja da nema nedužnog, neutralnog metajezika, u čije se mogućnosti i prednosti jedno vreme i sam uzdao. Kad je reč o predmetima kojima se Bart bavio, njihova heterogenost bitno se smanjuje kada se zna da se on nije zanimao za njihove supstance, nego za forme, odnosno za jezik. Jezik je onaj jedinstveni, tačnije rečeno, objedinjujući predmet njegovih knjiga. Zato je on mogao, na primer, da u istoj knjizi piše o Sadu, Furijeu i Lojoli, o pornografskom piscu, katoličkom svecu i socijalisti utopisti. Bart je u njima video ,,logotete“, jezikotvorce. U stvari, možda je najtačnije reći da u Bartovom delu raznovrsnost nominalnih predmeta, pluralnost metoda i kolebanja izmedu formalizacije interpretativnih jezika i prakse pisanja (,,punog pisanja“) imaju tačku konvergencije u jednom momentu, ili dva vida jednog momenta, koji se mogu označiti kao kritika jezika i odbrana književnosti. Kritika jezika kod Barta najpre obuhvata i kritiku književnog jezika i jezika kritike. Osnovni Bartov zahtev je da književnost i kritika moraju prihvatiti svoje jezičko ustrojstvo. Ivan Čolović Za književnost to znači da njenu granicu ne čine samo jezik na kome se piše (na primer, savremeni francuski), i piščev stil, koji je biološki predodređen, nego je ograničavaju i ,,vezuju“ i znaci književnosti, treća dimenzija forme, pismo. Ali ova treća dimenzija forme je i dimenzija u kojoj se javlja mogućnost slobode, mogućnost izbora ovog ili onog pisma. Tako se u vezi sa pismom postavlja pitanje odgovornosti forme, morala književnosti. Pisac ne može da piše na ,,nultom stepenu“, da izbegne znakove književnosti, ali ne treba ni da ih po svaku cenu krije; odnosno, treba da ih prihvati kao svoj izbor. On nosi masku, ali je pokazuje prstom. To je omiljena Bartova metafora iz vremena kada je formulisao ovo gledište. Drugo, prihvatajući ustrojstvo književnog jezika, pisac (a Bart misli na modernog pisca) mora prihvatiti i to da je književnost tehnika istovremenog nuđenja i uskraćivanja smisla. Samo tako književnost omogućava ,,disanje“ jezika. Evo dva odlomka koji će to osvetliti: ,,Obzorje jezika i okomitost stila u očima pisca predstavljaju nešto prirodno, jer on ne bira ni jedno ni drugo. Jezik funkcioniše kao negativnost, početna granica mogućnog, stil je nužnost koja povezuje narav pisca sa njegovim jezikom. U prvom slučaju on oseća prisnost Istorije, u drugom prisnost sopstvene prošlosti. Oba puta reč je o prirodi, to jest o jednom prisnom gibanju gde je energija samo operativna, te se u jednoj prilici koristi za popisivanje a u drugoj za preobraćanje, ali nikada za procenjivanje ili označavanje izbora. Ali svaka forma je i vrednost; otuda između jezika i stila mesto za još jednu formalnu realnost: pismo. Svaka književna forma bez razlike sadrži opšti izbor jednog tona ili, drugim rečima, jednog etosa, i upravo se tu pisac razgovetno individualizuje, jer se tu angažuje. Jezik i stil su date koje prethode čitavoj problematici izražavanja, jezik i stil su prirodni proizvodi Vremena i biološke ličnosti; ali formalni identitet pisca stvarno se ustanovljava tek izvan skupa gramatičkih normi i ustaljenih stilskih oblika, tamo gde pisanje, najpre sakupljeno i zatočeno u jednoj potpuno nedužnoj lingvističkoj prirodi, konačno postaje puni znak, izbor jednog ljudskog stava… Jezik i stil su slepe sile: pismo je čin istorijske solidarnosti.“ (Nulti stepen pisma, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 11-12) Književnost je posebno ustrojena u tom smislu što je sačinjena od jezika, to jest od građe koja već nešto znači u trenutku kad se književnost nje maša: književnost treba da se udene u jedan sistem koji joj ne pripada, ali čije je funkcionisanje ipak usmereno kao i u književnosti: na opštenje. Iz toga sledi da trvenja između jezika i književnosti čine, u neku ruku, samo biće književnosti. ,,Mislim da ovo ,,lingvističko“ ustrojstvo književnosti baca dovoljno svetlosti na etička protivurečja koja pogađaju njenu upotrebu… Svaki put kad se opisivanje ne zatvara, svaki put kad se piše na dovoljno neodređen način da bi smisao mogao da se izmakne, svaki put kada se postupa kao da svet nešto znači a ne kazuje se, šta, pisanje oslobađa jedno pitanje, potresa postoječe, nikada, međutim, ne dajući unapred oblik onome što još ne postoji, ono svetu vraća dah.“ (Književnost i značenje, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 176-177) Slično tome, jeziku kritike Bart ne zamera što se vezuje za ideološke ili filozofske postulate, nego što hoće da bude objektivan, što kritičar svoje sudove prikriva alibijima empirizma i scijentizma. Jer u kritici ,,najveći greh nije ideologija, već ćutanje kojim se ona pokriva“. Kao merilo vrednosti – namesto lažne objektivnosti – Bart ističe koherentnost i iscrpnost. To znači da je moral kritike više u vernosti sopstvenom stanovištu, u njegovom sistematskom razvijanju, nego u otkrivanju implicitne istine književne retorike. ,,U stvari, upravo priznajući da je sama tek jezik (ili, tačnije, metajezik), kritika može da bude – na protivurečan ali autentičan način – istovremeno objektivna i subjektivna, istorijska i egzistencijalna, totalitarna i liberalna. Jer, s jedne strane, kritičaru jezik kojim odabira da govori ne pada s neba, on je objektivno proizvod izvesnog istorijskog sazrevanja znanja, ideja, intelektualnih strasti, on je nužnost; a, s druge strane, svaki kritičar odabira taj nužni jezik u funkciji izvesne egzistencijalne organizacije, kao obavljanje jedne njemu svojstvene intelektualne funkcije, rad u koji on unosi svu svoju dubinu, to jest svoje izbore, svoja zadovoljstva, svoje otpore, svoje opsesije.“ (Šta je kritika?, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 166) Ova Bartova kritika jezika i, dakle, kritika književnog i kritičkog jezika, prožeta je izvesnim rnoralizmom, egzistencijalistički i marksistički nadahnutim, ali je on nastojao da je zasnuje imanentno, da je veže za formu. Otuda se u njegovom delu na nov način povezuju strukturalizam i marksizam, egnistencijalizam i formalizam. U radovima koje je objavio za poslednjih desetak godina. Bart se najviše oslanjao na jedno novo shvatanje književnosti, koje je u Francuskoj formirano pod uticajem izvesnih poststrukturalističkih mislilaca, kao što su Derida, Solers, Kristeva. Književnost je sada definisana iz perspektive teorije teksta. Temu odgovornosti forme, morala jezika, Bart sada postavlja na nov način: ,,Neki veruju da mogu nepogrešivo da odrede mesto te odgovornosti: to bi bio autor, autor u svom vremenu, svojoj istoriji, svojoj klasi. Međutim, drugo jedno mesto ostaje zagonetno i zasad izmiče svakom razjašnjenju: mesto čitanja. To zamračenje javlja se upravo u trenutku kada se najviše napada buržoaska ideologija, ali se ne postavlja pitanje sa kog mesta se govori o njoj ili protiv nje: je li to prostor izvesnog odustajanja od govora (,,ne govorimo, ne pišemo: borimo se“) ili suprotstavljanja putem govora (,,govorimo protiv kulture buržoaske klase“), pri čemu ostaje nejasno koja su obeležja tog govora, koje su njegove figure i njegovi sudovi, šta čini njegovu kulturnu pozadinu? Postupati tako kao da je protiv ideologije mogućno govoriti nedužnim jezikom, znači gajiti i dalje uverenje da jezik može da bude samo neutralno sredstvo neke moćne sadržine. U stvari, danas nema nijednog jezičkog prostora izvan buržoaske ideologije: naš jezik od nje dolazi, njoj se vraća, ostaje zatvoren u njoj. Jedini mogućni odgovor nije ni suprotstavljanje ni rušenje, već samo krađa: razdrobiti stari tekst kulture, nauke, književnosti i njegove crte razmestiti po dosad nepoznatim obrascima, onako kao što se prekraja, ukradena roba.“ (Sad, Furije, Lojola, Vuk Karadžić, 1979, str. 15-16) U Bartovom delu iz poslednjeg perioda dolazi do radikalnog suprotstavljanja jezika i književnosti. U istoriji kulture odbrana književnosti je obično isto što i odbrana jezika, jednog jezika, na primer, narodnog, simboličkog, kolokvijalnog, intelektualnog itd. Pa i u onim retkim slučajevima nezadovoljstva jezikom, odbacivanja i razbijanja jezika – recimo kod mističara ili dadaista – književnost i jezik dele istu sudbinu. Kod Barta to nije slučaj. On je u svojim poslednjim radovima književnost branio upravo od jezika. Ili, tačnije, književnost je, po Bartovom mišljenju, dragocena za nas zato što nas brani od jezika. Ovo gledište izneo je u uvodnom predavanju na Francuskom koležu, januara 1977, a tekst tog predavanja objavljen je sledeće godine u posebnoj brošuri, pod naslovom Lekcija. Ovaj kratki pregled Bartovih shvatanja jezika i književnosti završićemo jednim odlomkom iz Lekcije: ,.Neki očekuju od nas intelektualaca da u svakoj prilici radimo protiv moći; ali naša prava borba je na drugoj strani; ona je usmerena protiv moći u množini, a to nije laka borba: jer moć je ne samo mnogostruka u društvenom prostoru, nego i neprekidna u istorijskom vremenu: prognana sa jednog mesta, pojavljuje se na drugom; nikad se potpuno ne gubi: podignete li revoluciju da biste je uništili, ona će odmah oživeti, procvetati u novom poretku. Razlog te tvrdokornosti i posvudašnjosti je u tome što je moć parazit jednog transsocijalnog organizma vezanog za čitavu istoriju čoveka, a ne samo za njegovu političku istoriju. Taj objekt u koji se upisuje moć sve ljudske večnosti je jezik (language) – ili, da budem precizniji, njegov obavezni izraz – jedan jezik (La langue). Ne vidimo moć koja je u jeziku, jer zaboravljamo da je svaki jezik razvrstavanje, a da je svako razvrstavanje nasilničko: ordo u isti mah znači raspoređivanje i pretnja. Jakobson je pokazao da se jedan idiom manje određuje po onome što dozvoljava da se kaže, a više po onome što prisiljava da se kaže. U našem francuskom jeziku (ovo su grubi primeri), prisiljen sam da se najpre postavim na mesto subjekta, da zatim iskažem radnju koja će zatim biti moj atribut: ono što činim samo je posledica i sled onoga što sam; na isti način, moram uvek da biram između muškog i ženskog roda, srednji ili složeni rod su mi zabranjeni; dalje, prisiljen sam da svoj odnos prema drugome označim pribegavajući bilo zamenici ti, bilo zamenici vi: uskraćeno mi je zaobilaženje afektivnog ili socijalnog stava. Dakle, već po samoj svojoj strukturi jezik podrazumeva neizbežno otuđenje. Govoriti, a naročito pričati, nije isto što i opštiti, kako se obično misli, već je to isto što i potčinjavati… Jedan jezik, kao performanca jezika uopšte, nije ni reakcionaran ni progresivan: on je prosto fašistički, jer fašizam nije sprečavanje da se nešto kaže, nego prisiljavanje da se to kaže… U jeziku su servilnost i moć nerazmrsivo isprepleteni. Ako slobodom nazivamo ne samo snagu da sebe izbavimo od neke sile, nego naročito snagu da nikoga ne podvrgavamo sili, onda slobode može biti samo van jezika. Na žalost, ljudski jezik je bez spoljašnjosti. Iz njega se može izići samo po cenu nemogućnog… A za nas, koji nismo ni vitezovi vere ni nadljudi, ostaje samo, ako mogu reći, da varamo sa jezikom, da varamo jezik. Tu spasonasnu podvalu, to izmicanje, tu varku, koja omogužava da se jezik čuje van moći, u svetlosti stalne revolucije jezika, ja nazivam književnošću.“ (Leçon, Seuil, 1878, str. 11-16) Ivan Čolović Naslov: Lekcija : pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 7. januara 1977. godine Izdavač: Karpos Strana: 56 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 18 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-85941-24-5