grupa autora (priredio Miroslav Pavlović) Strana: 262 (prva), 254 (druga), 252 (treća) Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 21,5 cm TRILOGIJA je od posebnog značaja za srpski narod, državu i Crkvu, zbog negovanja pravoslavne duhovnosti, istorijske istine, državotvornosti, književnosti i nacionalne svesti. Ova trilogija je kao nikada ranije potrebna našoj Crkvi, školi i svakoj porodici, jer je u njoj opisan život osnivača i utemeljitelja srbske Crkve, države i nacionalne svesti uopšte. Ko god želi da sazna šta znači biti Srbin, i kako to da bude – neka pročita ove knjige starostavne, i to će mu biti jasno. Ovo su prvi i izvanredni prevodi sa srednjovekovnih crkvenih rukopisa i knjiga na savremeni srpski jezik početkom 20. veka. NAPOMENA: Komplet se prodaje bez ukrasne kutije, nema je na stanju. Knjiga prva: ŽITIJA SVETOG SIMEONA I SVETOG SAVE Sadržaj: – Žitije Svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje) od Svetoga Save – Žitije Svetog Simeona Mirotočivog od Svetog kralja Stefana Prvovenčanog – Žitije Svetoga Save od monaha Teodosija Hilandarca Knjiga druga: ŽITIJA SVETOG KRALjA MILUTINA, KRALjA DRAGUTINA i svetih im roditelja KRALjA UROŠA PRVOG i KRALjICE JELENE ANŽUJSKE (Napisao: Sveti arhiepiskop Danilo Drugi). Preveo: prota Dr Lazar Mirković Sadržaj: – Žitije Sv kralja Milutina – Žitije Sv. kralja Dragutina – Žitije Svetog kralja Uroša Prvog – Žitije Svete Jelene Anžujske + Dodatak: Žitija Svetih arhiepiskopa i episkopa iz vremena vladavine Nemanjića Knjiga treća: ŽITIJA SVETOG KRALjA STEFANA DEČANSKOG, SVETOG CARA UROŠA PETOG, SVETOG KNEZA LAZARA, SVETOG DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA I DUŠANOV ZAKONIK Napisali: Konstantin Filozof, Grigorije Camblak, patrijarh Pajsije Janjevac. Preveli: prota dr Lazar mirković i profesor Dr Đorđe Trifunović. Sadržaj: – pomenuta žitija i Dušanov Zakonik za dobrim objašnjenjima srednjovekovnih naziva i pojašnjenja na šta se odnose neka pravila Dušanovog Zakonika

СВЕТИ САВА САБРАНА ДЕЛА ПОНОВЉЕНА ИЗДАЊА КОЛА СКЗ У ДИВОТ ОПРЕМИ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 2O18 а) Стефан Немања, рашки велики жупан (1114-1200) - Хагиогрефије ............................................................. САБРАНА ДЕЛА 1. Карејски типик 2. Хиландарски типик 3. Студенички типик (изводи) 4. Житије светог Симеона 5. Служба светом Симеону 6. Писмо студеничком игуману Спиридону 7. Указ за држање псалтира ........................................................... ПРЕДГОВОР, ПРИРЕДИО И ПРЕВЕО ТОМИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ Двојезични текст - српскословенски + савремени српски језик !!!! Илустрација лика светог Саве из Милешеве, у колору Уз ово издање Коментари Речник мање познатих речи Регистар Ћирилица Тврде корице Шивен повез 275 страница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО

STEFAN PRVOVENČANI SABRANA DELA SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 9 САБРАНА ДЕЛА СТЕФАН НЕМАЊИЋ, српски краљ (око 1165-1227) Р е ф е р е н ц е 1. Hilandarska povelja 2. Žitije svetog Simeona 3. Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom 4. Žički napisi 5. Povelja manastira Svete Bogorodice na Mljetu ....................................................... Predgovor, prevod dela i komentari LJILJANA JUHAS-GEORGIEVSKA, IZDANJE NA SRPSKOSLOVENSKOM TOMISLAV JOVANOVIĆ Књига из легендарног плавог кола СКЗ Понос сваке /л и ч н е/ библиотеке !!! Tvrde korice Ćirilica Šiven povez 184 strаница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Перфектан примерак Корице Странице! Е к с т р а !!!!!!!!!!!

Pravoslavna reč, 2013. A4 format, tvrd povez sa omotom, 460 bogato ilustrovanih strana, na kvalitetnom papiru. Odlično očuvana. “Sveti Srbi“ je sažeti životopis srpskih svetitelja, svetih sveštenomučenika, velikomučenika, mučenika i prepodobnih koje Srpska pravoslavna crkva poštuje i slavi. Opis je sačinjen na osnovu najranijih žitija, službi i pohvala, počev od Žitija svetog Simeona Nemanje (1208.) do najnovijeg vremena. Raspored svetih je sačinjen hronološki, a dani njihovog pravoslavlja označeni su po tzv. novom i starom kalendaru. Cilj ovog Sabornika je da oni koji malo znaju o duhovnoj veličini i istorijskom značaju svetih Srba prošire svoja saznanja, a da oni koji znaju više, svoja znanja obnove. Monografija je obogaćena fotografijama i ikonama svetaca. k

Tvrdi povez Sifra sivackuca 1.Ljetopis popa Dukljanina 2.Sabrani spisi – Sveti Sava 3.Sabrani spisi - Stefan Prvovenčani 4.Život Svetoga Save i Svetoga Simeona – Domentijan (PRODAT) 5/1. Žitija – Teodosije 5/2. Službe, kanoni i Pohvala- Teodosije 6. Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih; Službe – Danilo Drugi 8. Dušanov zakonik (PRODAT) 10. Šest pisaca XIV veka 15. Janičarove uspomene ili turska hronika – Konstantin Mihailović iz Ostrovice 19. Stari sprski zapisi i natpisi 20. Povest o Trištanu i Ižoti 21. Roman o Troji & Roman o Aleksandru Makedonskom Knjiga 1 grb ssk ofarban u ruzicasto na prvoj strani, knjiga 2 prve dve strane švrljane i pri kraju teksta a 10 podvlačeno bojicom, knjiga 3 sve ok sem na koricama na poledjini 1 milimetar se odvojila koža i moze se to zalepiti da se ne vidi, knjiga 4 lepo ocuvana, knjiga 5 lepo očuvana, knjiga 5 II lepo očuvana, knjiga 6 lepo očuvana, knjiga 8 lepo očuvana, knjiga 10 dve strane na početku švrljane dve na sredini, knjiga 15 lepo očuvana, knjiga 19 ima neke tačkice po do milimetar i dve po 4 5 milimetara na koricama ostalo ok, knjiga 20 lepo očuvana, knjiga 21 lepo očuvana

AKATISTI I OTALO - KOMPLET OD 57 KNJIGA MEKOG POVEZA 1. AKATISTI SVETIM EVANDJELISTIMA 2. ŽIVOT I AKATIST SV. CARA KONSTANTINA I CARICE JELENE 3. ZAUPOKOJNI AKATIST 4. AKATISTI SUSUSU SLADČAJŠEM I PRESVETOJ BOGORODICI 5. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI VASPITANJE 6. AKATIST SVETOM DIMITRIJU 7. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI ČAJNIČKOJ 8. AKATIS SVETOM NIKOLAJU 9. AKATIST BGORODICI POMOĆNICI PRI PORODJAJU 10. AKATIST PRESVETOJ BOGOROCI VAVEDENJE 11. AKATIST SVETIM KOZMI DAMJANU 12. AKATIST SVETOM PLATONU BANJALUČKOM 13. AKATIST SVIMA SVETIMA 14. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI MLEKOPITATELJICI 15. AKATIST.- SVETOJ MARINI 16. AKATIST SVETOJ MATRONI 17. AKATIST SVETOM SAVI 18. AKATIST SVETOM PROKOPIJU 19. AKATIST SVETOM RAFLILU BANATSKOM 20, AKATIST SVETOM KLJAJU MILUTINU 21. AKATIST SVETOM SIMEONU MIROTOČIVOM 22. AKATIST PARESVETOJ BOGORODICI POSAREDNICA GREŠNIMA 23. AKATIST SVETOM DIMITRIJU 24. AKATIST SVETOJ MARIJI EGIPĆANKI 25. AKATIST SVETOM JOVANU GOGOSLOVU 26. AKATIS IKONI ČENSTOHOVSKAJA NEPOBEDIVA POBEDA 27. AKATIST ZAHVALNI 28. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI NERAZRUŠVA STENA 29. AKATIST SVETOJ BLAŽENOJ MATRONI MOSKOVSKOJ 30. AKATIST SVETROM SILULNU ATONSKOM 31. AKATIS SVETOM SISOJU 32. MOJA SLAVA SVETI GEORGIJE ŽITIJE ČIN SLAVE SLAVARICA 33. TEBI SAMO TEBI 34 ARHIMANDRIT EMILIJAN - NAŠI ODNOSI SA BLIŽNJIMA 35. POGRUŽENJE ISTINSKO KRŠTENJE 36. ZLOPAMĆENJE 37. POKAJNI KANON JEROMONAHA VASILIJA NOVOMUJČENIKA OPTINSKOG 38. O ANTIHRISTU VIZIJE PREDAPOKALIPTIČNIH DOGADJAJA 39. SVETI ILIJA MINJATI - VERA PRAVOSLAVNA 40. SVETI VLADIKA NIKOLAJ SRBSKI - BOGORODIČINO JEVANDJELJE 41. POKAJANJEM DO SPASENJA 42. SVETI OCI O MOLITVI 43. O GREHU OSUDJJIVANJA BLIŽNJIH 44. KROTOST 45. O GREHU ABORTUSA 46. PRED LICEM BOŽIJIM 47. POKAJNIČKI PLAĆ 48. ARHIMANDRIT LAZAR VITANIJSKI - O TAJNIM BOLESTIMA DUŠE 49. SVETI VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIĆ - ZEMLJA NEDODJIA 50. SVETI NIKOLAJ VELIMIROVIĆ - PESME 51. PRAOVSLAVNI MOLITVENIK I PRAVILA POSTA TVRDOG POVEZA 52. DEČIJI MOLITVENIK 53. PRAVOSLAVNA VERONAUKA PVODOM 2000 GODJNA HRIŠĆANSTVA 54. PESME O SVETOM SAVI 55. MANASTIR VELIKA REMETA 56. SVETI VALDIKA NIKOLAJ - KASIJANA 57. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI IZBAVLJENJE OD POHOTA STANJE. VEOMA OČUVANE, MANJEG FORMATA OCENA. 4+ DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS RF 1/5 IZA

SRBLJAK - O SRBLJAKU komplet 1-4 Priredio Đorđe Trifunović Izdavač: Srpska književna zadruga Biblioteka: Stara srpska književnost Prevod: Dimitrije Bogdanović Godina: Beograd , 1970. Broj strana: 1983, 38 listova s tablama, 16 listova s faksimilama originalnog teksta, 4 lista s nalepljenom tablom, ilustrovano Format: 19.5x16 Povez: Tvrdi sa omotom Jezik: Tekst uporedo na srpskoslovenskom u fonetskoj transkripciji na savremeno pismo Stanje kao na slici , izmedju veoma dobrog i odlicnog Jedna knjiga nema omot , ostali malo iskrzani , opste stanje knjiga veoma dobro za ovo izdanje KNJIGA PRVA SLUŽBE - KANONI - AKATISTI KNJIGA DRUGA SLUŽBE - KANONI - AKATISTI KNJIGA TREĆA SLUŽBE - KANONI - AKATISTI KNJIGA ČETVRTA O SRBLJAKU STUDIJE Србљак је посебна врста минејских зборника који се формирао највероватније у XV веку. Садржи оригинална дела старог српског црквеног песништва — службе и житија канонизованих Срба. Нема строго утврђени састав. Избор текстова који чине поједини Србљак зависи од жеље наручиоца па их је због тога немогуће типолошки разврстати Најстарији србљак потиче из последње четвртине XV века (рукопис Пећке патријаршије број 78) и он садржи само службе архиепископима Арсенију, Јевстатију и Никодиму као и чинове требника. Хиландарски рукопис број 479 састављен је од више делоа који су писани од краја XV до треће четвртине XVI века. Садржи службе краљу Милутину од Данила Бањског (са синаксаром), Ђорђу Кратовцу од попа Пеје, Петру Коришком (која је старија од Теодосијеве). После служби следе житија Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, Мученије Ђорђа (Георгија) Кратовца од попа Пеје, Житије Петра Коришког од Теодосија. Србљак (1525.) из збирке народне библиотеке (рс. 18) садржи искључиво службе и житија српских светитеља. Рукопис број 91 Грујићеве збирке (Музеј СПЦ, Београд из средине XVI века) садржи житија Светог Саве, краља Милутина, Стефана Дечанског и синаксар кнеза Лазара као и службе краљу Милутину, Стефану Дечанском, кнезу Лазару, Слово кнезу Лазару итд. У Римнику је 1741. године штампан Србљак а ово издање је приређено према рукопису Србљака манастира Раковца (1714). Раковачки србљак приредио је игуман Теофан а исписао га је монах Максим. Све српске службе настале од XIII до XVII века укључене су у двојезично издање Србљака (српскословенско и српско) које је приредила 1970. група научника предвођена Димитријем Богдановићем. Историјски значај србљака[уреди] Обједињавање литургијских служби, у част српских светаца, у јединствену књигу названу србљак у времену отоманске владавине је био један од најзначајнијих књижевних догађаја у Србији из тог времена. Ове службе су у почетку уношене у постојеће зборнике служби зване минеји или месецослови. Но, с временом почиње се устаљивати у празничним минејима „српска литургијска песма“. Први сачувани рукописи с претежно српским службама потичу из XVI века (1525). Први штампани празнични минеј или саборник у који су унесене три српске службе, две Теодосијеве (Светоме Симеону и Сави) и једна Цамблакова (Стефану Дечанском), саставио је јеромонах Мојсије из Дечана, а изишао је у Млетачкој штампарији Божидара Вуковића (1536—1538). Не зна се кад је дошло до издвајања служби српским свецима у засебан зборник нити кад је и како је тај зборник добио име Србљак. Први познати рукопис Србљака који је садржавао значајан део тог националног корпуса настао је у манастиру Раковцу у Срему, 1714. Према том или неком другом сличном рукопису изишло је прво издање књиге које је приредио епископ арадски Синесије Живановић на рускословенском језику под насловом Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј (у Римнику, у Румунији, 1761., друго издање у Венецији, 1765). У каснијим црквеним издањима (1861, 1986) број служби у зборнику повећавао се и то на два начина: уношењем старих служби којих није било у ранијим издањима и придодавањем новонасталих служби. Постоји такође књижевно издање Србљака (1970, књ. I-Ш, IV књига с научним прилозима), у којем је обухваћена целокупна српска литургијска химнографија настала у оквирима старе књижевности, а изостављене су службе настале касније, у XVIII, XIX и XX веку, које се уносе у црквена издања књиге. Каснији развој Схваћен у најширем смислу Србљак је јединствена књига, без премца у српској књижевности. Она је писана у току читавих осам векова постојања српске књижевности, од Савине Службе св. Симеону, првог домаћег литургијског дела написаног почетком XIII века, до служби насталих у XX веку, при чему ниједано столеће није прошло а да није дало неки прилог том зборнику: од писаца XIII века, најплоднијег и у службама као и у житијима, потиче 10 служби, службе старим и новим светитељима стварају се даље у XIV, XV, XVI и XVII веку, до Стихире светом кнезу Лазару коју је написао Кипријан Рачанин крајем XVII века. То је последња служба националном светитељу настала у оквирима традиције старе књижевности. Изван те традиције, у XVIII, XIX и XX веку, написано је још 14 служби. Као црквена обредна књига Србљак је српски месечник, национални минеј, у којем литургијску годину обележавају спомени на домаће светитеље. Поредак служби у књизи је календарски. Службе се уводе под датумом када се слави спомен на светитеља, што се увек назначава у заглављу за поједине службе као нпр. у Теодосијевој Служби Светом Сави: „Месеца тога (јануара) 14. спомен Светога оца нашег Саве, првога архиепископа и учитеља српскога“ или у Служби архиепископу Арсенију од Данила II: „Месеца октобра 28. спомен преподобног оца нашег Арсенија архиепископа српског“ или у Пајсијевој Служби цару Урошу: „Месеца децембра другог, спомен међу светима блаженог Уроша, младога мученика“, итд. За поетику Србљака карактеристична је, с једне стране, њена потпуна зависност од византијског литургијског и књижевног канона, а с друге, национална идеја која је надахнула како поједине службе тако и њихово колекционирање у посебан зборник. Као и у другим књижевним врстама наши писци су и у службама верно следили византијске узоре. Тај „однос зависности“, као што је показао Димитрије Богдановић, нигде није тако изразит, тако потпун као овде: „исти облици, исти називи песама, исти распоред и композиција појединих целина, па чак, кад се подробно размотри, и сличне, често потпуно истоветне стилске фигуре, сам њихов књижевни израз“, укратко, наши химнографски текстови „не показују никакву разлику према својим грчким обрасцима“. Но, није у питању само придржавање поетике и стилистике византијског литургијског канона. „Однос зависности“ треба схватити у најдословнијем смислу, као преузимање читавих блокова већ постојећих текстова, што је условљено природом службе као сложене композиције и њеном улогом у свакодневном црквеном богослужењу. Народне теме у србљаку Но, с друге стране, управо зато што су најнепосредније повезане са функционисањем цркве, што чине саставни део њене унутрашње, литургијске суштине, службе светитељима потеклим из властитог народа јесу чињеница која сама по себи говори веома много. У домаћим службама често се јављају националне теме, у њима се говори о судбини отачаства и народа; у временима напретка светитељи се моле да још више утврде своје отачаство, да га чувају у миру и Божјој милости, а у временима пораза и народних страдања њима се упућују молитве за помоћ и спасење. То родољубиво осећање свакако чини врло значајан елеменат наших служби и њиховог деловања на вернике. Међутим, оно није никако најважнија њихова компонента. У службама националним подједнако као и у службама заједничким, општехришћанским светитељима најважнију улогу има верско, хришћанско осећање у свим различитим видовима свог испољавања. Национално инспирисане службе издвајају се у односу на интернационалне тиме што се у њима највиша и најдубља осећања побожности исказују поводом светитељски узорног живљења и чудотворног деловања за живота и после смрти људи својег рода и имена, што су они, како је написао поп Пејо поводом св. Ђорђа Кратовца, „српскога корена изданак“. Тим посредним путем, много више него непосредним исказивањем родољубивих тема, наше службе деловале су највише на вернике, јачајући у њима подједнако и верска осећања и националну самосвест. То деловање испољавало се у истом духу и у истом правцу као и деловање других врста наше старе књижевности, житија владара и црквених поглавара, летописа, родослова итд. Међутим, оно је било много ефектније и ефикасније посредством црквених служби него преко осталих књижевних форми. Из два основна разлога: прво, што је у службама домаће, национално одређење било у потпуности уклопљено у општеприхваћени хришћански духовни контекст, друго, зато што су црквене песме много лакше, брже и једноставније допирале до верника него сви остали жанрови. Понављање житија Житија и други текстови налазили су се у књигама које су биле ретке, до којих се тешко долазило, а кад би се до њих дошло, могли су их читати само малобројни. А службе су се стално слушале у цркви, слушали су их сви, писмени и неписмени, свештена лица и световњаци. Српски верници у тачно одређене дане у години, поред свега осталог, могли су слушати и свете речи о најодабранијим људима из властитог народа. А то слушање понављало се сваке године у исто време и на исти начин, и тим понављањем поруке те поезије стално су се утврђивале у души слушалаца, постајући тако битан део њиховог културног, верско-националног идентитета. istorija srpske knjizevnosti u srednjem veku , istorija srbije u srednjem veku , kapitalna dela iz srpske istorije , srbija i srpska umetnost u srednjem veku , istorija srpske umetnosti , ŠIF466

После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство. Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош. Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје.Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога. Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље. Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео. Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено. Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића. За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском). Св. Стефан Штиљановић (1498 — 1543), (У писмима се потписивао као Шкиљановић. [1] Симеон Пишчевић га у својој Историји српског народа наводи као Шкриљановић [2]) последњи је кнез паштровски, каштелан Врховачког града код Пожеге [3], добротвор и српски светитељ. Животопис Свети Стефан Штиљановић, 1753, рад Христофора Жефаворића Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Жена му је била Јелена Богдановић.[4] Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Учествовао је у грађанском рату од Мохачке битке 1526. до 1541. године, када су Турци заузели Будим. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527),[5] као и град Валпово где је владао. Последњи податак о Стефану Штиљановићу потиче из 1540. године, када је био префект утврђеног града Валпова, након чега му се изгубио сваки траг. Претпоставља се да се, након што је град пао под Турке, повукао у Шиклош, где је и окончао свој живот.[5] Сматра се да је умро, највероватније, око 1543. године. Према предању и запису у „Повесном слову”, најпре је сахрањен на оближњем брду Ђунтир.[5] Већ 1545. године његове мошти налазиле су се у манастиру Шишатовцу у Срему. У доба турске владавине Сремом мошти имале су несумњиво велик значај и веровало се да имају посебну исцелитељску снагу.[6] Од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Његове мошти почивају у ризници Саборне цркве у Београду од априла 1942. године, када су пренесене из манастира Шишатовац.[7] У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића.[8] У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: „Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота“. Најупечатљивије предање о Стефану Штиљановићу забележено је у приповеци Скочидјевојка — Приповијест паштровска измаком петнаестог вијека, коју је забележио паштровски политичар и књижевник Стјепан Митров Љубиша у „Приповијестима црногорским и приморским”[9]: Стефан се родио и живео у Бечићима, на самој обали наспрам острва Св. Николе. Био је кнез и најбогатији међу Паштровићима. Рано је остао удовац. Помогао је манастире и саградио манастир Прасквицу и цркву Св. Николе код Бечића. Одлучивши да се одсели опростио се од ратачког игумана Серафима, поверивши му своју опоруку и жељу да сво имање подели манастиру Прасквици и Св. Николи у Паштровићима. Затим се на скупштини опростио од народа и отишао у Херцеговину, Хрватску, па у Срем. После њега Паштровићи више нису бирали кнеза, чувајући успомену на Стефана Штиљановића. retko knjiga nova omotnica neznatno taknuta