figura sa oastecenjima lom,moz da se namesti ugao da se ne vidi

LEP SAT U KOJI JE USO MOLJAC , prednja ploca desna galerija sat radi ne znam namestiti zvono...fali jedan drveni detalj piun

Čist sa gumom, u odličnom stanju.

Nasledstvo od dede koji je bio kolekcionar, Imperial Model B ćirilična pisaća mašina iz 1915 godine. Detaljne podakte ne znam, ozbiljni kupci mogu doći i pogledati stanje na licu mesta.

Matrica za bioskopski plakat - litografija - b) Potiče iz perioda između dva svetska rata. Dimenzije: oko 16 x 12,4 x 2,1 cm Težina: 509g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

Наслов Ђенералштабна карта Краљевине Србије [Картографска грађа]. В 5, Косјерићи Врста грађе картографска грађа Језик српски Година [1893] Мерило 1:75.000 Издавање и производња Београд : Географско одељење Главног ђенералштаба, [1893] Физички опис 1 геогр. карта : у боји ; 43x40 cm Предметне одреднице Косјерићи -- Географске карте УДК 912.43(497.11 Косјерићи)(084.3) Линк ДИГИТАЛНА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ Фонд Народне библиотеке Србије

Komplet od 10 crno belih religioznih razglednica - N. BARABINO - QUASI OLIVA specioza IN CAMPIS - Arrighi - In uturum Vldena - L. Morelli - LAddolorata - B. Gozzoli - Il Paradiso - Dettaglio - Ciser Ecce Homo - Roma, Galeria - Locarno (Svizzera) - Chiesa di S. Maria del Sasso - Firenze - Madonna (Sassoferrato) - Martinetti - Nostra Signora del Sacro Cuore - Murillo - Adorazione dei pastori - G. B. Tiepolo - S. Fedele che calpesta Izdavač: IPA CT : Fot. Anderson Dimenzije: 14x9 cm K Š S 11 R5

Cena je za celi set Ne prodaju se posebno Veca skala ovih visokih pehara Imam i set od 6 takvih širokih pehara. Iste izrade Prilično stari, što se vidi po patini koju nose. Ovaj predmet mogu dobro obezbediti u kutiji u slučaju slanja (ne šaljem pouzećem). A možete preuzeti i lično na Zvezdari, po dogovoru.

Prodajem novcic cara Prokopija, bronza 2,5g 17mm, DN PROCOPIVS AVG / GLORIA EXERCIT - B SIS C, stanje prema slikama

Nekorišćene čizme stoje ko zna koliko  Imaju oznaki B-61 Ne znam tačno  koje su vojske  Piše veličina 29 to je pretpostavljam dužina un gazišta a to bi trebalo da su 44

МИЛАН НЕДИЋ, gенерал КОТОР - 1936 Слава пешадиског пука Б. К. армијски gенерал Милан Недић обилази пук Оригинална фотографија !!! Фото атеље Л. Цириговић Котор - према печатУ !!! запис на полеђини фотографије !!! Р е т к О !!!

Vrlo lepa starinska lampa od majolike, antikvitet za kupce od prefinjenog ukusa. Neznatno oguljena glazura na jednom mestu oko 1.5x3cm, ali zato perfektna `lala`. Kompletna visina 63 cm, na najširem delu oko 17cm. Gorionik patent B. Ditmar, Wien, oko 1900.-te godine. Za sva pitanja stojim na raspolaganju.

Američka vreća za spavanje tip MIL-B-1072. Trodelna. Namenjena za spavanje na otvorenom ,za polarne uslove. Veličina - Large. Ima tri dela . Prvi je od nepromočivog platna , druga dva su sa perjanom ispunom.Prva dva dela su iz 1944,a treći je iz 1951 god. Vrlo malo korištena, odlično očuvana, kao nova, čuvana u kućnim uslovima.Uz vreću ide i originalna vreća za transport.

Set od šest malih šoljica za kafu VILLEROY & BOCH Dimenzije šoljice: Visina: 5 cm Širina: 8 cm Prečnik dna: 3 cm Prečnik otvora: 6 cm Dimenzije tanjirića: Prečnik: 11,5 cm Visina: 1,5 cm Težina (ukupna): 160 g Žig na dnu: V & B M (unutar kruga, za Villeroy & Boch Mettlach) MADE IN GERMANY (izvan donjeg dela kruga) SAAR RUSTICANA Unterglasur Jedna šoljica na rubu ima tamniju tačkicu.

Наслов Ђенералштабна карта Краљевине Србије [Картографска грађа]. Б 6, Златибор / Географско одељење Главног ђенералштаба Врста грађе карта Језик српски Година 1898 Мерило 1:75 000 Издавање и производња Београд : Географско одељење Главног ђенералштаба, 1898 Физички опис 1 геогр. карта : у боји ; 40 x 36 cm Други аутори - корпорација Географско одељење Главног ђенералштаба Напомене Обрезани, исечени и каширани лист на платну. Предметне одреднице Златибор -- Географске карте

Borbeni avioni - Amercom. U ponudi je svih 75 maketa aviona. Prvih 58 je u kesicima sa postoljima a poslednjih 17 je u fabričkim pakovanjima. Na 10-tak modela je spala bomba ili točkić, vidi se na slici gornja levo. A na slici donja levo su svi delovi koji nisam spojio sa maketama Za brojeve 25, 29 i 35 nema prateće knjižice Na teritoriji Beograda je besplatna dostava, lično donosim na adresu. Za sve van Beograda bi se dogovorili preko neke od brzih pošta Moguć dogovor oko cene, zamena za knjige, stripove za sve ili uz doplatu 1 Meserschmit Me 109F 1/72 2 Supermarine Spitfire V 1/72 3 P-51D Mustang 1/72 4 FW 190A 1/72 5 BAE sea Harrier 1/72 6 Me 262 1/72 7 Hawker Hurricane II 1/72 8 FOKKER DR.I 1917 1/72 9 Grumman F4F Wildcat 1/72 10 Junkers Ju-87 1/100 11 Grumman F6F Hellcat 1/72 12 Albatros D.V 1/72 13 Lockheed F 117 1/144 14 Beriew A – 50 1/200 15 Consolidated PBY Catalina 1/144 16 PZL P-37 Los 1/144 17 Dornier Do 17 1/144 18 Panavia Tornado 1/100 19 Junkers Ju-88 1/144 20 MiG 21 MF 1/100 21 Handley Page Halifax 1/144 22 F4U Corsair 1/72 23 Lockheed F-104 1/100 24 Eurofighter Typhoon 1/100 25 Heinkel He 162 1/72 26 F-22 Raptor 1/100 27 Fairey Swordfish 1/72 28 Boeing F/A-18 Hornet 1/100 29 Grumman F-14 Tomcat 1/100 30 Sopwith Camel 1/72 31 Sepecat Jaguar 1/100 32 Boeing B-17 1/144 33 Avro Lancaster 1/144 34 Boeing P-26 1/72 35 MiG 29 1/100 SSSR 35 MiG 29 1/100 36 Republic F-84 Thunderjet 1/72 37 Northrop B – 2 Spirit 1/200 38 Lockheed AC – 130 1/200 39 Royal Aircraft Factory SE5a 1/72 40 Boeing E-3 Sentry 1/200 41 Mitshubishi A6M Zero 1/72 42 de Hevilend Vampire 1/72 43 A-10 Thunderbolt II 1/100 44 Gloster Meteor 1/100 45 Boeing C – 97 1/200 46 Boeing B – 29 1/200 47 General dinamic F -111 1/144 48 Gloster Gladiator 1/72 49 MiG 15 1/72 50 F-4 Phantom 1/100 51 MiG 3 1/72 52 Boeing F-15 Eagle 1/100 53 Hawker Hunter 1/100 54 F-100 Super Sabre 1/100 55 Sopwith 1.B1 1/72 56 SPAD S.XIII 1/72 57 Bloch MB 210 1/144 58 English Electric Lightning 1/100 59 BEA Hawk 1/72 60 Bristol Buldog 1/72 61 MS 406 1/72 62 Boeing B-52 1/200 63 Vickers Valiant W 1/144 64 Consolidated B-24D Liberator 1/144 65 Boeing C – 17 1/200 66 Locked SR – 71 1/144 67 Blohm&Voss BV 222 Viking 1/200 68 Junkers Ju52/3m 1/144 69 Meserschmit Me 163 1/72 70 Grumman A-6 Intruder 1/144 71 Junkers Ju 290 1/144 72 P-47 Thunderbolt 1/72 73 Douglas A-4 Skyhawk 1/72 74 SPAD S.VII 1/72 75 Meserschmit Me 110 1/100

Dimenzije šolje: Visina: 7cm Širina: 25 cm Prečnik dna: 4,5 cm Prečnik otvora: 9 cm Dimenzije tanjirića: Prečnik: 15 cm Visina: 2 cm Dimenzija tanjire za kolac 2 komada Precnik 17,5 cm 2 komada porcelanski stalak za kuvano jaje. Visina 5 cm Precnik otvora 4,5 cm Žig na dnu: V & B M (unutar kruga, za Villeroy & Boch Mettlach) MADE IN GERMANY (izvan donjeg dela kruga) SAAR RUSTICANA Unterglasur

Tvrdi kožni povez sa utisnutim ukrasima i metalnim Kraljevskim grbom Ujedinjenog Kraljevstva na prednjoj strani; natpisi na grbu su HONI SOIT QUI MAL Y PENSE (Neka se stidi ko nešto loše pomisli) i DIEU ET MON DROIT (Bog i moje pravo); ivice ojačane metalnim lajsnama; dve metalne kopče; pri dnu svake strane, ispod mesta za sliku, je oznaka W. M. B. S. G. D. G. ; 24 strane (za 48 slika); 13x16x5 cm; dobro očuvan

Medalja za prvo mesto osvojeno  1975. godine na Balkanskom kupu. Na reversu medalje je ugravirano CUPA  BALCANICA 1975 LOCUL I  (Na rumunskom: prvo mesto) Te godine je FK Radnički iz Niša trijumfovao u finalu UEFA Balkanskog kupa u fudbalu za klubove, (bio je prvi u grupi B). To je, za sada, i jedini međunarodnih trofej koji je klub osvojio. Neki od osvajača Kupa  sa prostora tadašnje Jugoslavije su, pored Radničkog,  i  Dinamo Zagreb, NK Rijeka i Velež Mostar, a do finala su stizali i Vardar Skopje i Budućnost  Titograd (Podgorica).

У Ж И Ц А ДОПИСНИЦА из 1899. године Печат полазне и долазне поште /Београд - Ужице/ са поништеном марком, датум 22. 10. 99 - лик краља Александра Обреновића, убијеног у Београду 29. маја 1903. Издање књижаре В. Валожића, Београд Штампа С. Хоровица Пажња !!! Пажња !!! Пажња !!! Ужичани, погледајте добро слику !!! Шта видите !!! ... УЖИЦЕ је пре 117 година билА обична, непрепознатљива српска /к а с а б а!/, а данас је Ужице један модеран, мало посустао, али европски /г р а д!/ са надом!. Између тадашњег и данашњег Ужица провалија је у времену и простору. Огромна променА. То се речима /н е/ може оПисати. Зато је овако драматичнО аутентичнИ докуменТ /д р а г о ц е н/ за историју града! И вреди сваку пару! На дописници је /ћ и р и л и ч н и/ текст !!! Историја Србије !!! Историја Ужица !!! 117 година живота једне разгледнице 117 година дела историје Србије и Ужица !!! Ужичани /н е/ оклевајте !!! Овакав драгоцени документ морао би да буде у својини ужичког градА ! И То се не купује /с в а к и / дан !!! Прворазредни раритет !!! (Михајло Грушић)

Preko 1500 različiti značaka: Vukovar 1980, firme (Novkabel - Novi Sad, Sremgrap - Šid, Jugozan - Beograd, Sintelon - Bačka Palanka, Germika, NFK - Novosadska fabrika kablova, Zajednica E.P.H. Zagreb, FORTSCHRITT, FIAT, Restoran Vinjak 5, Krušik Valjevo, Elan Srbobran, Jelšingrad 45, Šumarijada Skoplje struga 1978, Početak gradnje hladnjače i proizvodne hale Voćeprodukt, Požarevac 1979., TAM, Industrijski kombinat Bačka Palanka, Puris PPK Pazin, PKB Homolje, Lipica Jugoslavija 1580, PIK Sirmium, Fadip : 1959-1969, Zora Mol - Produktiva, SGeorges, St Georges : Tournoi des Nations Leperreux : 1965, RBJ, Koka : Varaždin, Jugobanka, Vojvođanksa Banka, VOBAR Dragačevo : Kotraža : 30 god. ZEFIR sombor : 30, Flora, Partner, Novograp, RK Graničar Županja, Nit : 100 godina, Nap, Osiguravajući zavod Novi Sad, Novosadski Sajam, Neoplanta, Mašinoalat, Saturnus Rally 79 ), sportovi (OOK Kisač, FK Indeks, DVD dr Laza Kostić, FSV, FK Kabel, Borac B. Luka, JSD Partizan, FK Fruškogorac, SPENS 1981, NK Rijeka, FK Dinamo Budisava, Hajduk Split 1911, IV svjetsko prvenstvo FIELD, Zagreb 74 : Streličarstvo, Rukometni klub Potisje 25, FK Velež), dešavanja (Bakarijada NFK), Automobili, ličnosti (Lenjin, Branko Ćopić, Tito, ), Complex Budapest, Moskva 1980, EVIG, Textima, Schubert Munchen ), Kristinehamn, 1948-1958, Querum 1874, Vasteras 1964, VM Bagskytte, Start Praha, Ruski Kerestur 40, Budgoszcz, ERAM, Herbort, AMS Jugoslavija, AMS Vojvodine, Jugoturbina Karlovac Jugoslavija : 25 godina, Andi 83 : Odbrava AD Rašica, MBSK, Čarda Dunav Bezdan, Cserga Csarda Senta, Ćele kula Niš, Varaždin, FRISCH, XXII SEZD KPSS, FORTSCHRITT, UNITED STATES SINOS 1933.... Pojedinačno pogledati pod : Značke ... prodavac Mara998 K Š Ko 1

Originalni bioskopski (filmski) plakat velikih dimenzija (oko 100 x 70 cm) : NAJVECA PREDSTAVA (PRETSTAVA) NA SVETU (THE GREATEST SHOW ON EARTH) Najveća predstava na zemlji američka je filmska drama snimljena 1952. s radnjom u cirkusu Ringling Bros i Barnum & Bailey. Glavne uloge tumače Betty Hutton, Cornel Wilde, i Charlton Heston. Film je producirao, režirao, te pripovijedao Cecil DeMille, a osvojio je Oscara za najbolji film. Priča je podržana sa raskošnom produkcijom, stvarnim cirkuskim tačkama, dokumentarcem, te iza scene prizorima o masivnim logističkim naporima koji omogućavaju rad velikih cirkusa. U filmu glume Hutton i Wilde kao umjetnici na trapezu koji se natječu za centar prstena, te Heston kao cirkuski menadžer koji izvodi show. James Stewart se pojavljuje kao tajanstveni klaun koji nikada ne skida šminku, čak i između pauza, dok su Dorothy Lamour i Gloria Grahame igrale sporedne uloge. Osim filmskih glumaca, pravi cirkusanti Ringling Brosa i Barnum & Bailey cirkusa iz 1951 pojavljuju se u filmu, s ukupunim brojem od 1,400 ljudi, stotinama životinja, i 60 kamiona punih opreme i šatora. Glumci su naučili njihove cirkuske uloge i sudjelovali su u tačkama. Film je među najuspješnijim filmovima i sa najboljom zaradom u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Nagrade Oskari Oskar za najbolji film Fredric M. Frank, Theodore St. John, Frank Cavett - Oskar za najbolji originalni scenarij Zlatni globus Zlatni globus za najbolji film - drama Cecil DeMille - Zlatni globus za najboljeg redatelja George Barnes, J. Peverell Marley - Zlatni globus za najbolju fotografiju Režija: Cecil B. DeMille Uloge: Charleton Heston, Betty Hutton, Cornel Wilde, Dorothy Lamour, Gloria Grahame, Lawrence Tierney, Henry Wilcoxon Kao na fotografijama.

CHOISY-LE-ROI - Fajans set za ručavanje (1863-1908) /Na slikama sa više tanjira, neki od njih izgledaju tamniji - razlog je veštačko osvetljenje pri fotografisanju./ Set se sastoji od 20 delova: 6 plitkih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 2 cm) 6 dubokih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 3,5 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20 cm, visina: 1,5 cm) 1 ovalna plitka činija (dužina: 35,5 cm, širina: 27 cm, visina: 3 cm) 1 velika okrugla duboka činija (prečnik: 30,5 cm, visina: 5,5 cm) Ukupna težina: oko 12 kg Sitni tragovi pribora na dnu svih delova. Glazura je sitno mrežasto ispucala na dva plitka, tri duboka, dva dezertna tanjira i u unutrašnjosti ovala gde je i potamnila. Par tamnih mrlja na unutrašnjem obodu jednog plitkog, tri duboka i jednog dezertnog tanjira. Na četiri duboka tanjira tamne mrlje u unutrašnjosti - vidljivo je na kolaž slici. U unutrašnjosti ovala dva sitna ispupćenja u glazuri - verovatno nastala u proizvodnji. Žig na dnu: (Inicijali) H B & Co (za “Hippolyte Boulenger & Komp.”) CHOISY (štampano preko naziva modela:) OXFORD Fabrika fajansa “H. Boulenger & Cie.”koristila je žig od 1863. do zatvaranja 1908. godine. „Faïenceries de Choisy-le-Roi“ (Fabrike fajansa Šoazi-le-Roa), u blizini Pariza (danas je njegovo predgrađe), osnovali su 1804. godine tri brata Paillart (Pajar). Naknadno, fabrikom je upravljao samo jedan od njih, Valentin Paillart (Valontan Pajar).Kada je on napustio posao, upravu je, od 1824. do 1836. godine, preuzeo njegov partner Hippolyte Hautin (Ipolit Otan). Partner u fabrici postao je Louis Boulenger (Luj Bulonže, 1773-1850), a njegov sin Adolphe Boulenger (Adolf Bulonže, 1805-1873) i Hautinova ćerka Alexandrine Hautin (Aleksandrin Otan, 1814-1900) venčali su se i imali četvoro dece. Jedno od njih, Hippolyte Boulenger (Ipolit Bulonže, 1836-1892), preuzeo je fabriku 1863. godine i pod imenom “H. Boulenger & Cie.” preobrazio je u kompaniju sa međunarodnom reputacijom. Do tada, fabrika je zapošljavala oko 300 kvalifikovanih radnika koji su radili na tri peći za pečenje keramike. Velik broj novih dizajna majolike uveden je u proizvodnju u ranim 1860-tim godinama. Hippolyte Boulenger je proširio radionice, uvećao proizvodnju i zaposlio profesionalne ilustratore za dizajniranje štampanog fajansa. Po završetku Francusko-pruskog rata područje Alzasa i Lorene je anektirala Nemačka. Grad Sarreguemines (Sargemin), glavni konkurent Choisy-le-Roi u proizvodnji majolike, pripao je nemačkoj teritoriji. Jedan broj radnika iz Sarregueminesa, koji nisu pristali da prime nemačko državljanstvo, došao je u Choisy-le-Roi donoseći sa sobom važne tehničke veštine i umeća. Zahvaljujući tome, Boulengerova fabrika počela je da proizvodi najbolju majloku u Francuskoj, osvajajući priznanja na izložbi u Parizu 1878. godine, kao i na mnogim međunarodnim izložbama. 1889. godine sedište kompanije premešteno je u Pariz a Hippolytea Boulengera nasledila su njegova dva sina. Majolika iz Choisy-le-Roi bila je veoma precizno glazirana i jedina je mogla da konkuriše tada veoma cenjenoj majolici poznatih britanskih proizvođača. Smatrana je za najprefineniju keramiku proizvedenu u Francuskoj. Fabrika je prestala sa radom 1908. godine. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpressom, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/10-37/pod-kp/1142)

VERBILKI, SSSR - Set za doručak Za 5 osoba. Set se sastoji od 20 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 13,5 cm, dužina: 19 cm, širina: 12,5 cm, zapremina: 0,65 l) 5 šoljica (visina: 6 cm, širina: 10,5 cm, širina otvora: 8 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 17,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 11 cm, dužina: 12 cm, širina: 12 cm) 1 posuda za mleko (visina: 10 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) Ukupna težina: oko 4 kg Sitne ogrebotine uglavnom na delovima obojenim zlatom. Na jednoj šoljici na jednom mestu zagrebana je crna boja, na drugoj tragovi crvene boje na rubu, verovatno od žiga - vidljivo je na kolaž-slici. Žig na dnu, crvenom bojom: (Inicijal) B (za Verbilki, ispod glave losa) Fabrika “Verbilki Porcelan” koristi žig od 1991. godine. Od 1918. godine boja žiga označava kvalitet proizvoda. Zlatni žigovi se nalaze na predmetima izuzetne vrednosti, crveni na predmetima 1. klase, plavi 2., zeleni 3. i smeđi najniže klase. 1766. godine, škotski preduzetnik Frensis Gardner (Francis Gardner, u Rusiji kao Франц Яковлевич Гарднер, 1714-1796), do tada trgovac drvetom u Rusiji, sa dozvolom Katarine Velike, osnovao je fabriku porcelana u selu Verbilki (Вербилки), u blizini Moskve, danas Dmitrovski gradski region. Fabrika je odmah postala konkurencija “Carskoj fabrici porcelana” u Petrogradu (kasnije poznatoj kao “Lomonosov”), podstičući umetnike u obe institucije na proizvodnju sve složenijih predmeta u pogledu oblika i ukrasa. 1777. godine carica Katarina Velika naručila je od fabrike servise za prijeme u Zimskom dvorcu. Isporuka je završena 1783. godine, ali je carica bila veoma zadovoljna kvalitetom izrađenih predmeta. Ovim je Gardneru otvoren put u najviše rusko društvo, ali je on istovremeno počeo da razvija i masovnu proizvodnju. Proizvodi su bili visoko cenjeni u Rusiji, naročito među onima koji nisu sebi mogli da priušte kupovinu uvoznog saksonskog porcelana iz Meissena. U vreme kada je Gardner umro, fabrika je smatrana najboljom privatnom farikom porcelana u Rusiji. Proizvodnju su nastavili naslednici, prvo najstariji sin Franc, koji je kratko nadživeo oca, zatim Gardnerova supruga Sara. Početkom XIX veka upravljanje su preuzeli sinovi, Aleksandar i Petar Francevič, koji su dalje razvili proizvodnju. 1829. godine fabrika je dobila zlatnu medalju na Prvoj industrijskoj izložbi, a 1855. i carsku dozovolu da u žigu koristi lik državnog dvoglavog orla, što je u carskoj Rusiji bio znak vrhunskog kvaliteta. Od 1856. godine fabrika je postala dobavljač carskog Dvora. Od sredine 1850. godine fabrikom su upravljali Vladimir i Aleksandar Petrovič, unuci Franca Gardnera. Krajem XIX veka vlasnik je postala supruga trećeg unuka, Pavla, Elizaveta (Elisabeth) Nikolajevna Gardner, koja se nije pokazala uspešna u upravljanju fabrikom, koja je tada imala 770 radnika. 1892. godine fabriku je kupio Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов), sin Terentija Kuznjecova (Терентий Кузнецов), osnivača ruske “imperije porcelana”. U trenutku kupovine fabrika je prolazila kroz teška vremena, tako da se Kuznjecov lako složio s Elizabeth Gardner, i postao vlasnik ne samo preduzeća, već i svih fabričkih modela, crteža, uzoraka, jednom rečju vrhunskog brenda sa bogatom tradicijom dugom vek i po, kvalifikovanim stručnjacima i proverenim tehnologijama. Prelaskom u ruke Kuznjecova, proizvodnja se povećala. Asortiman se takođe promenio: novi vlasnik obnovio je proizvodnju starih modela, kojih je 1860. godine bilo više od 4000 od porcelana i više od 1000 od fajansa. Posle Revolucije, preduzeće je nacionalizovano i postalo je poznato kao “Dmitrovska fabrika porcelana” (Дмитровский фарфоровый завод, prema Dmitrovskom gradskom regionu, u blizini Moskve). U prvim godinama sovjetske vlasti, za vreme NEP-a (Nova ekonomska politika) fabrika je nastavila da proizvodi predmete na osnovu uzoraka Kuznjecova, ali je prednost davana masovnoj proizvodnji osrednjeg kvaliteta. Od tridesetih godina u rad fabrike su postepeno uključeni značajni umetnici, a od 1937. godine u fabrici je organizovana umetnička laboratorija. Tokom II Svetskog rata proizvodnja umetničkog pocelana, s retkim izuzecima, skoro je sasvim prestala. Fabrika je prešla na proizvodnju za ratne potrebe, pre svega visokonaponskih porcelanskih izolatora za uništene komunikacione vodove. Većina radnika fabrike je mobilisana i bila je na frontu, a zamenili su ih žene i deca. 1941. godine, pred napredovanjem nemačke vojske, čitava fabrika je minirana kako ne bi bila zaplenjena. U isto vreme, divizijama raspoređenim oko fabrike bilo je naređeno da po svaku cenu odbrane fabriku. U posleratnim godinama, sa proizvodnjom koja je u potpunosti mehanizovana i modernizovana, fabrika se razvila u napredno industrijsko preduzeće, a 1966. , u godini kada je obeležila 200 godina postojanja, proizvodnja je dostigla stopu od 30.000.000 komada porcelana godišnje. Akcenat je stavljen na veći kvalitet proizvoda a umetnička laboratorija angažovala je vešte slikare i vajare. Kao rezultat toga, proizvodnja se povećavala, a svi novi uzorci su razmatrani i odobreni od strane Umetničkog saveta. 1991. godine radnici su otkupili fabriku i organizovali rad pod imenom “Verbilki Porcelan” (“Фарфор Вербилок”), s namerom da se sačuva i oživi tradicija predrevolucionarnog porcelana, koju su stvorile porodice Gardner i Kuznjecov. 2006. godine fabrika je imala 350 zaposlenih, uključujući 20 slikara. Od 2014. godine “Verbilki Porcelan” je jedna od tri operativne fabrike porcelana u Rusiji. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/28-38/pod-kp/1160)

Stanje kao na fotografijama! Nacrtao: V. Badrov Proizvodnja Bosna Film 1951 god. Dimezije: 70cm x 100cm Veoma retko !!! Plakat u dobrom stanju! Scenario: - Drago Mazar - Bosko Kosanovic Rezija: - Bosko Kosanovic Snimio: - Aleksandar Sekulovic Muzika: - Boris Papandopulo U glavnoj ulozi - Dragomir Felba Na granici je jugoslovenski crno-beli kratki igrani film snimljen 1951. godine u režiji Boška Kosanovića, kome je to predstavljao režijski debi. Scenario za film su napisali Kosanović i Drago Mazar. Boško Kosanović (1913 - 1974) bio je jugoslavenski filmski režiser, najpoznatiji kao autor igranog filma Kuća na obali koja je 1954. godine predstavljala prvu važniju koprodukciju jugoslavenske i neke od zapadnih kinematografija. Kosanović je u filmski svijet ušao nakon kratke karijere u jugoslavenskoj tajnoj policiji OZNA, tokom koje je bio zadužen za ispitivanje zarobljenih škripara i drugih paravojnih formacija koji su pokušavali srušiti komunističku Jugoslaviju neposredno nakon Drugog svjetskog rata. Njegov filmski opus se uglavnom sastojao od dokumentarnih filmova. Filmografija Boško je uglavnom radio na dokumentarnim filmovima, a njegova najpoznatija ostvarenja u režiranju su filmovi Kuća na obali (1954) i film Male stvari (1957). Za sva svoja ostvarenja u režiji je pisao scenario, osim za film Male stvari. Dragomir Felba (7. jul 1921 — 13. jul 2006) je bio jugoslovenski i srpski filmski, pozorišni i televizijski glumac. Studirao je tehnički i pravni fakultet, a kasnije i Visoku filmsku školu u Beogradu koju je i završio 1950. Debitovao je u kragujevačkom Narodnom pozorištu ali je već 1952. godine prešao u Jugoslovensko dramsko pozorište. Već od 1956. godine ima status slobodnog umetnika. Prvu filmsku ulogu odigrao je 1948. godine u filmu „Sofka“ a proslavio se ulogom u filmu „Barba Žvane“. Za ulogu u filmu „Kozara“ je, na pulskom filmskom festivalu, nagrađen specijalnom diplomom. Aleksandar Stojković (1915 — 1972) bio je pozorišni i filmski glumac. Biografija Bio je brat poznatog glumca Danila Bate Stojkovića i suprug glumice Rahele Ferari. Boris Papandopulo (Honnef na Rajni, 25. veljače 1906. - Zagreb, 16. listopada 1991.), hrvatski skladatelj i dirigent; sin operne pjevačice Maje Strozzi-Pečić i oca grčkog plemenitaša Konstantina Papandopula. Kompoziciju je studirao u Zagrebu, a dirigiranje u Beču. Bio je zborovođa Kola u Šibeniku i Zvonimira u Splitu, te ravnatelj opere HNK i dirigent simfonijskog orkestra Hrvatskoga radija, ravnatelj opere u Rijeci, dirigent opere u Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Autor je jednog od najvećih (oko 440 djela) opusa u hrvatskoj glazbi. Boris Papandopulo rođen je u Bad Honnefu na Rajni 1906. Papandopulo je u Zagrebu od 1921. studirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji (teorijske predmete u razredu Frana Lhotke i Franje Dugana starijeg, glasovir u razredu Antonije Geiger-Eichhorn) i diplomirao u razredu Blagoja Berse 1929. U međuvremenu, na preporuku obiteljskoga prijatelja Igora Stravinskoga, 1925–28. u Beču studirao dirigiranje, isprva privatno u D. Focka, potom na Novom bečkom konzervatoriju u R. Niliusa. Zarana počeo skladati – glasovitu je Contradanzu za glasovir, prema vlastitoj izjavi, skladao za studija, a skladbu s oznakom op. 1, In petto degli amanti za sopran i komorni orkestar, 1924. kad i Prvi gudački kvartet (revidirao ga je 1927.). Godine 1928. u Beču mu je uspjelo praizvedena kantata Slavoslovije (Laudamus) za sole, mješoviti zbor i orkestar, a 1930. u Hrvatskom glazbenom zavodu održan je njegov prvi autorski skladateljski koncert: Antonija Geiger-Eichhorn praizvela je Prvu sonatu za glasovir op. 10, a Maja Strozzi-Pečić sudjelovala je u praizvedbi za nju skladanoga antologijskoga djela Concerto da camera op. 11. Kao dirigent je debitirao 1927. u Zagrebu ravnajući izvedbom vlastite skladbe Veče mladosti za mješoviti zbor i orkestar s Hrvatskim pjevačkim društvom »Kolo« i Zagrebačkom filharmonijom. Od 1929. do 1934. bio je umjetnički voditelj i dirigent »Kola«, ujedno 1930–35. dirigent Društvenoga orkestra HGZ-a i 1932–35. Učiteljskoga pjevačkoga zbora »Ivan Filipović«. Često je nastupao i kao pijanist u komornim sastavima, a ponajviše kao glasovirski pratilac pjevača. Nezadovoljan statusom u Zagrebu, odlazi u Split, gdje je 1935–38. nastavnik u Gradskoj glazbenoj školi i zborovođa Splitskoga muzikalnoga društva »Zvonimir«, ujedno 1936–38. nastavnik glazbe u dominikanskoj gimnaziji u Bolu. U Zagrebu 1938–46. ponovo vodi HPD »Kolo«, istodobno je u HNK od 1938. korepetitor, 1940–45. dirigent i 1943–45. ravnatelj Opere te na Hrvatskom krugovalu 1942–45. dirigent Simfonijskoga orkestra. Zaposlen na Radio-stanici Zagreb od kolovoza 1945. do svibnja 1946. kad mu je, zbog dužnosti koje je obnašao ratnih godina, odlukom Suda časti Udruženja kompozitora Hrvatske četiri mjeseca zabranjeno javno djelovanje. Potom je pozvan da preuzme neku od ponuđenih funkcija. Odlučio se za mjesto direktora Opere Narodnoga kazališta »Ivan Zajc« u Rijeci, gdje je za prvoga mandata 1946–48. obnovio ansambl i postavio opsežan repertoar. Godine 1948. imenovan je direktorom Opere Narodnoga kazališta u Sarajevu, gdje je, zadržavši se do 1953., ostavio trag na svim glazbenim područjima. Od 1949. bio je i nastavnik u sarajevskoj Državnoj muzičkoj školi. U Rijeci je ponovno na čelu Opere 1953–59.: iznimno pridonosi glazbenomu životu grada, usmjeruje opernu i koncertnu repertoarnu politiku i prema manje poznatim djelima, intenzivno sklada, često nastupa kao dirigent i pijanist te drži predavanja kako bi glazbenu umjetnost približio što većemu broju slušatelja. Od 1959. do 1965. dirigent je Opere HNK u Zagrebu, 1968–74. Opere HNK u Splitu, a istodobno gostuje ravnajući različitim ansamblima u nas (Simfonijski i Tamburaški orkestar RTV Zagreb, orkestar Zagrebačkoga gradskoga kazališta »Komedija«) te u Mostaru, Beogradu, Sarajevu i Kairu. Posljednjih desetljeća života bio je aktivan podjednako kao skladatelj i dirigent. Boris Papandopulo kao mladi umjetnik Skladajući nesmanjenim intenzitetom gotovo šest desetljeća, stvorio je opus od približno 440 djela. Skladao je orkestralnu (simfonijske pjesme, baletne suite, dvije simfonije), koncertantnu (za glasovir, violinu, fagot, čembalo, kontrabas, timpane), komornu, glasovirsku, vokalnu (solo-popijevke, zborovi), vokalno-instrumentalnu (16 kantata), glazbeno-scensku (osam opera, 12 baleta) i filmsku glazbu. Snažnu potrebu za istraživanjem zvukovnosti iskazuje zarana u trima tematskim krugovima: folklornom, sakralnom te onom temeljenom na tradicionalnim oblikovnim uzorima (ta će se načelna podjela vidjeti u cijelom opusu, premda ima i znakovito vrijednih otklona). Kompleksnost postupanja s glazbenom građom te niz rješenja netipičnih u usporedbi s djelima proizašlim iz folklorne tematike drugih hrvatskih skladatelja istoga razdoblja temelj su strukture njegovih vokalnih i vokalno-instrumentalnih djela. Tretirajući glazbeni folklor kao samo jedan od izvora različitih elemenata glazbe, nikad se nije podvrgnuo ideološkim pravilima koja su bitno obilježila neonacionalni stil u hrvatskoj glazbi između Prvoga i Drugoga svjetskoga rata. Ta neobvezatnost odnosa dopustila mu je mogućnost odabira, vlastitost što će se očitovati u svim etapama, od melodijske i ritamske invencije do konačnoga oblika partiture (romantični ep Utva zlatokrila, tekst V. Nazor, 1932.). Tijekom godina njegov će odnos prema glazbenom folkloru sve više apstrahirati tako što će se ishodišni predložak prepoznavati isključivo kao zvukovna, tonska građa lišena izvanglazbenoga sadržaja i razloga, ali često vezana uz kakvu specifičnu temu (Istarske freske iz Berma, 1973.; Osorski requiem, 1977.). Njegovo se stvaralaštvo temeljilo na uvjerenju da sve »stvari života« uvijek mogu biti i »stvari glazbe« i to je neprestano interferiranje funkcioniralo neovisno o tom je li pojedino djelo imalo i vlastitu, autonomnu priču. Komorni mu opus podrazumijeva skladbe za tradicionalne sastave, ali i djela s neobičnim sastavima, kojima kao da je uloga realizirati neku posve novu predodžbu zvučnosti. Istraživački poriv prema zvukovnoj boji iskazivao je već 1930-ih, što će, pokazat će se poslije, biti jedno od temeljnih obilježja njegova svekolikoga opusa. Zvučanje kao temeljni zakon podvrgava se jedino kretanju kao svojoj vremenskoj koordinati. U kretanju se sažimlju parametri melodijskoga crteža i njegove ritamske razvedenosti te čine ustroj skladbe unutar formalnoga okvira. Taj pak okvir iskazuje stanovitu dvoznačnost iz koje se na jednoj strani raspoznaju temelji tradicionalnoga oblika, a na drugoj oblik ovisi o izdržljivosti, o kapacitiranosti tematske građe, katkad čak i motiva, da reproducira, mijenja, obrađuje, transponira vlastite elemente. Česta je procjena njegove glazbe kao izrazito motorične, iako intencija prema ponavljanju segmenata građe može biti i u svezi s tradicijom ponavljanja kao obilježja folklornoga glazbenoga idioma. Izazov zvučanja svakako je nadređen svim skladateljskim postupcima bez obzira na to o kakvu je parametru riječ i jesu li posrijedi folklorom obojeni stavci ili se temelje na kakvu modusu ili možda čak i na dvanaestotonskom redoslijedu. Često se to vidi i u izboru glazbala, jedinstvenom za onodobnu skladateljsku praksu. U nekonvencionalne instrumentalne kombinacije upuštao se već u ranim djelima, a osobito je u tom bio inventivan u poslijeratnim godinama (Concertino za trubu i timpane, 1950.; Na teferiču za zbor, klarinet i veliki bubanj, 1952.; kantata Romaniji za zbor, četiri trube, četiri trombona i dva para timpana, 1953.; Groteska za tubu, glasovir i udaraljke, 1964.; Razgovor ugodni za flautu i čembalo, 1969.). Osim neobičnih zvukovnih kombinacija, prostor zvučnosti proširuje i čestim odabirom velikih vokalno-instrumentalnih sastava, poduprtih neuobičajenim glazbalima, većim brojem solista, otvarajući pritom i mnogobrojne mogućnosti u realizaciji formalnih zamisli. U istoj su ovisnosti o zvučnom učinku posljedično i česte promjene tonaliteta, njegovo proširenje ili pak potpuno napuštanje, uravnoteženo, ekonomično, ali i potpuno korištenje opsega i mogućnosti pojedinih glazbala, dok se od izvođača zahtijeva maksimum, jednako na razini umijeća kao i na suptilnijoj, kreativnijoj razini, koja će igri sa zvukovnom bojom udahnuti umjetnički život. Oblik u Papandopulovu djelu ovisi o njegovoj potrebi da sitnjenjem i ponavljanjem motiva, ili čak njegovih dijelova, u doslovnom, a češće u variranom obliku postigne dinamizam kretanja (neobarokna motoričnost). Očituje se to i u građenju velike forme nizanjem malih, u sebi zatvorenih oblika. Rijetko će se u tom golemom opusu susresti sonatni oblik, a uočljivo je pretežno baratanje s malim oblikom vrlo često jednostavnoga trodijelnoga ustroja. Slijed malih cjelina nerijetko je povezan u zbroj međusobno korespondentnih, gotovo samostalnih, zaokruženih odjeljaka kakva velikoga vokalno-instrumentalnoga djela. Živost glazbenoga protoka katkad zaokuplja pozornost na štetu melodijskoga tijeka, osobito kad se služi plesnim pokretom kao polazištem, a svaka ritamski složenija vodoravna linija teži ornamentiranju (triole, kvintole, sekstole, septole). Načelu okomitoga ritmičkoga kontrastiranja pogoduje intenzivna i gusta promjena metra, njegov omiljeni postupak, a krajnji je učinak na trenutke upravo fascinantna dinamičnost. Sve te sastavnice skladateljskoga izraza moguće je slijediti u njegovu stvaralaštvu koje sadržava gotovo sve tradicijom naslijeđene oblike, ali i mnoge nestandardne formacije koje su pokrenule spoznajne skladateljske vizure u hrvatskoj glazbi prve polovice 20. stoljeća, a da nisu zakoračile u prostore avangardnih glazbenih procesa koji su prodrli u hrvatsku glazbu potkraj 1950-ih. Boris Papandopulo uz pijanino Papandopulov opus, jedan od najvećih u cjelokupnoj hrvatskoj glazbenoj povijesti, ne samo opsegom nego i umjetničkom vrijednošću snažno je obilježio hrvatsku glazbenu umjetnost 20. stoljeća. Skladao je glazbu za igrane filmove Barok u Hrvatskoj i Lisinski (O. Miletić, 1942., 1944.), Bakonja fra Brne i Stojan Mutikaša (F. Hanžeković, 1951., 1954.), U oluji (V. Mimica, 1952.), Milioni na otoku (B. Bauer, 1955.) i Pustolov pred vratima (Š. Šimatović, 1961.), za 14 dokumentarnih filmova (Vlak broj 51, R. Sremec, 1947; Jadran kroz vjekove, Melita Filipović, 1948; Vincent iz Kastva, M. Katić, 1956) te animirani Susret na pijesku (B. Brajković, 1959.). Obrađivao je božićne pjesme za zbor i orkestar, redigirao djela Vatroslava Lisinskoga i Ivana pl. Zajca, skladatelja koje je promovirao i kao dirigent. U fonoteci Hrvatskoga radija sačuvano je više od 300 snimka njegovih skladba i oko 200 snimka njegovih dirigentskih interpretacija s različitim orkestrima i ansamblima. Ostavština mu se od 2006. čuva u knjižnici Hrvatskoga glazbenog zavoda u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU (današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti) od 1965., počasni član Hrvatskoga glazbenog zavoda od 1977. Umro je u Zagrebu 1991. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju. Drago Mažar (Bosanski Petrovac, 16. avgust 1918 — Banja Luka, 10. novembar 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Bosne i Hercegovine i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 16. avgusta 1918. godine u Bosanskom Petrovcu. Ostao je bez oca s devet godina, kada se porodica već doselila u Banjaluku. Posle jednog đačkog incidenta sa nastavnicom francuskog jezika, Drago je iz gimnazije prešao na zanatsku školu. Pod uticajem starijeg brata Ivice, počeo je da se interesuje za revolucionarnu literaturu, a uskoro je bio i jedan od organizatora aktiva revolucionarno orijentisane srednjoškolske i radničke omladine u zanatskoj školi. Već 1937, postao je rukovodilac skojevske grupe. Pored aktivnosti u muzičkoj sekciji „Pelagić“ stizao je da se angažuje u raznovrsnim akcijama Kluba akademičara Banjaluke, te sportskog društva „Borac“. Isticao se i učešćem u demonstracijama, protestnim zborovima i štrajkovima. Tada je kuća Mažarovih bila sastajalište radničkih aktivista, skojevaca i komunista. U godinama početka Drugog svetskog rata u Evropi, vlada Cvetković-Maček formirala je tzv. radne vojne logore da bi neutralisala komuniste. U jedan od njih, koji se nalazio kod Ivanjice u Srbiji, bio je deportovan i Drago Mažar. Posle puča u martu 1941, ovaj logor bio je raspušten. Posle puča, Drago je na proputovanju kroz Beograd uhvatio vezu sa Veselinom Maslešom, koji mu je preneo direktivu KPJ da se javi u vojsku. Sa svojom jedinicom dočekao je kapitulaciju Jugoslavije u Sarajevu, bio zarobljen, ali je istog dana uspeo da pobegne. S KPJ i ilegalcima Sarajeva uhvatio je vezu preko Nisima Albaharija i uključio se u pripremu za oružanu borbu. Predstavljajući se nemačkoj komandi kao šef orkestra u hotelu „Evropa“, uspeo je da dobije propusnicu za slobodno kretanje noću, pa je iz nemačkog skladišta iznosio vojnička odela i drugu ratnu opremu. Krajem aprila 1941, kada se vratio u Banjaluku, četiri brata Mažara našli su se nakratko na okupu kod kuće i ubrzo je svaki krenuo na izvršenje svog zadatka koji je odredila KPJ. Prikupljajući oružje kao rukovodilac diverzantske grupe u gradu, jednom je prilikom obukao uniformu domobranskog narednika i tako ušao u Kastel, odakle je izneo municiju, a desetak pušaka bacio u Vrbas, koje je Karlo Rojc izvadio i sakrio na groblju. S ovim su oružjem u rukama prvi lokalni partizani otpočeli ustanak u Banjaluci. Drago Mažar se krajem juna 1941. nalazio među prvim partizanskim borcima iz Banjaluke koji su se okupili na Starčevcu iznad grada. Učestvovao je u borbama na relaciji Jajce–Mrkonjić grad. U avgustu je bio izabran za komandira čete, odnosno komandanta partizanskog štaba Prve čete za Bosansku krajinu. Tih su dana ustaše uhvatile u Jajcu njegovog brata Ivicu i streljale ga. Upravo je tada u njegovu četu iz Banjaluke došla sestra Nada. Tokom septembra i oktobra 1941, operisao je sa svojom jedinicom po centralnoj Bosni, koja je tada izvela niz uspešnih akcija kod Krupe na Vrbasu, Skender-Vakufa, na Čelincu i u Crnoj Rijeci. U jesen 1941, Drago je bio izabran za komandanta bataljona u Trećem, kasnije preimenovanom u Četvrti krajiški partizanski odred, koji je tokom zime 1941. i 1942. razvio veliku aktivnost u blizini Banjaluke. Kada je jednom posetio svoju majku, koja je još uvek živela na periferiji Banjaluke, a njena kuća bila ilegalno partizansko uporište, Drago je uspostavio saradnju s domobranskim satnikom Majerom, zapovjednikom domobranske jedinice, kojeg je majka Marija na to pripremila. Zahvaljujući tim okolnostima, Drago je 5. februara 1942. godine izveo jednu od najsmelijih akcija u Bosanskoj krajini. Majer je, po dogovoru, neutralisao svoju posadu u Debeljacima, obezbedio uniforme i ugovorene znake raspoznavanja, tako da je Drago sa 22 odabrana partizanska borca, preobučena u domobranske uniforme, došao usred dana pred žandarmerijsku kasarnu u Vrbanji. Posle borbe koja je trajala samo nekoliko trenutaka, poginulo je i ranjeno više žandara i domobrana, a 40 ih je zarobljeno. Kasarna je zapaljena, a kolona sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, koji su nosili plen, i dva poginula a dva teže ranjena partizana, uputila se na prevoje Ponira iznad grada. Ubrzo se nakon toga i majka Marija pridružila partizanima, sredinom februara 1942, noseći u naručju šestogodišnju unuku Nenu, ćerku najstarijeg sina Boška. Početkom maja 1943. godine, Drago je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, a po oslobođenju Prijedora za komandanta mesta Ljubija. Učestvovao je i u prvim borbama za vreme neprijateljske ofanzive na Kozaru, juna 1942. godine. Krajem jula ponovno je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, ali je već septembra iste 1942. preuzeo funkciju obaveštajnog oficira u Operativnom štabu za Bosansku krajinu. Od leta 1943, kao obaveštajni oficir Prvog bosanskog korpusa NOVJ, izveo je na čelu grupe obaveštajaca niz akcija u istočnoj Bosni. Kao major, Mažar je, 1944. u svojstvu šefa obaveštajnog odseka rukovodio kursom obaveštajaca. Do kraja rata, pretrpeo je još nekoliko gubitaka u užoj porodici; majka mu je umrla od tifusa, poginuo mu je drugi brat Josip, i naposletku najstariji brat Boško. Po završetku rata, Drago Mažar je radio u Upravi državne bezbednosti do 1952. godine, a po demobilizaciji, u činu pukovnika, obavljao je niz društveno-političkih funkcija na republičkoj i saveznom nivou. Bio je aktivan i u razvoju kulture i kao pisac i kao dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta Bosanske krajine. Umro je 10. novembra 1991. godine u Banjaluci, gde je i sahranjen. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i mnogih drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.