Knjaževac DOB, 1971. Prva knjiga sjajnog, danas pomalo zaboravljenog pripovedača Slavka Lebedinskog. Bibliotečki primerak, odlično očuvan. Slavko Lebedinski (Moskva, 20. jun 1939—Beograd, 30. avgust 2019[1]) bio je srpski pripovedač, romanopisac, prevodilac i novinar.[2] Bio je član Srpskog književnog društva.[3] Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je diplomirao na grupi za opštu književnost sa teorijom književnosti, pri Filološkom fakultetu. Od 1992. godine živi u Beču, a povremeno u Beogradu.[4] Objavio je zbirke pripovedaka Poznanik Isak Belj, Baldahin, Košulja sa adresama i Slatka gugutka, kao i romane Kasni orasi i Jevrejska perika[5]. Izbor iz njegovog proznog opusa, pod naslovom Laska pana Balzaka, objavljen je na poljskom jeziku u Krakovu. Preveo je sa ruskog jezika studiju Viktora Šklovskog Sergej Ajzenštajn i tri knjige proze Alekseja Remizova - Sestre po krstu, Peta čuma i U zatočeništvu.

Autor: Jolanda KastanjoTOLIKO PUTA PROĐOH OVUDA… A NIKAD VAS PRE NE VIDEHPravimo detaljni popis,poput herbarijuma nekog nepredvidljivog sazvežđa.Prvo idu ljiljani, koji cvetaju dok padaju zvezde,pa dalije i hrizanteme,ne smemo izostaviti ni bulke jer i stidljivo, sitno cvećevalja prebrojati.Cvet smokve je neprimetan.I najnačitaniji od svih, cvetni ukras u zaglavlju knjige.Orhideja je, naravno, erotičan cvet,Kad liči na, ma, da ne nastavljam.Hibiskus doskočicama ispunjava predvečerje.Hortenzije: pričajte mi koliko sam ovde bila srećna.Tu su i iris, lavanda, takozvana čajna ruža.A onda i magnolija koja je, kao što joj već ime sluti,sigurno nekada bila na grbu nekog mongolskog carstva.Kale, sase, i gruba nota rododendrona.Tu su zatim i druga čudesa iz daleka,poput neopisivog cveta ćilamatekoji miriše, ali se ne vidi, kaota duboka ljubav koja ti se uz nogu vije poput puzavice.Pa onda,tu su i beli ljiljani, patuljaste ruže, maslačci.Tu su i zanovetak, žilavka, prkos, ali to je većKonceptualnije cveće.Hristov venac je prestolje odgovora,baldahin razumevanja.Neko cveće zauvek nosi ime prvog oka koje ga je ugledalo.Jorgovan, neven, bela rada.Ne smem zaboraviti ni mimoze, roj sićušnih upozorenja,niti meni najmilije: bezobrazni žamor bogumile.Ali kao što rekoh, ne znam, baš čudno,toliko puta prođoh ovuda, ali…ne,nikad vas prene videh.

Detaljni popis TOLIKO PUTA PROĐOH OVUDA… A NIKAD VAS PRE NE VIDEH Pravimo detaljni popis, poput herbarijuma nekog nepredvidljivog sazvežđa. Prvo idu ljiljani, koji cvetaju dok padaju zvezde, pa dalije i hrizanteme, ne smemo izostaviti ni bulke jer i stidljivo, sitno cveće valja prebrojati. Cvet smokve je neprimetan. I najnačitaniji od svih, cvetni ukras u zaglavlju knjige. Orhideja je, naravno, erotičan cvet, Kad liči na, ma, da ne nastavljam. Hibiskus doskočicama ispunjava predvečerje. Hortenzije: pričajte mi koliko sam ovde bila srećna. Tu su i iris, lavanda, takozvana čajna ruža. A onda i magnolija koja je, kao što joj već ime sluti, sigurno nekada bila na grbu nekog mongolskog carstva. Kale, sase, i gruba nota rododendrona. Tu su zatim i druga čudesa iz daleka, poput neopisivog cveta ćilamate koji miriše, ali se ne vidi, kao ta duboka ljubav koja ti se uz nogu vije poput puzavice. Pa onda, tu su i beli ljiljani, patuljaste ruže, maslačci. Tu su i zanovetak, žilavka, prkos, ali to je već Konceptualnije cveće. Hristov venac je prestolje odgovora, baldahin razumevanja. Neko cveće zauvek nosi ime prvog oka koje ga je ugledalo. Jorgovan, neven, bela rada. Ne smem zaboraviti ni mimoze, roj sićušnih upozorenja, niti meni najmilije: bezobrazni žamor bogumile. Ali kao što rekoh, ne znam, baš čudno, toliko puta prođoh ovuda, ali… ne, nikad vas pre ne videh.

Opis TOLIKO PUTA PROĐOH OVUDA… A NIKAD VAS PRE NE VIDEH Pravimo detaljni popis, poput herbarijuma nekog nepredvidljivog sazvežđa. Prvo idu ljiljani, koji cvetaju dok padaju zvezde, pa dalije i hrizanteme, ne smemo izostaviti ni bulke jer i stidljivo, sitno cveće valja prebrojati. Cvet smokve je neprimetan. I najnačitaniji od svih, cvetni ukras u zaglavlju knjige. Orhideja je, naravno, erotičan cvet, Kad liči na, ma, da ne nastavljam. Hibiskus doskočicama ispunjava predvečerje. Hortenzije: pričajte mi koliko sam ovde bila srećna. Tu su i iris, lavanda, takozvana čajna ruža. A onda i magnolija koja je, kao što joj već ime sluti, sigurno nekada bila na grbu nekog mongolskog carstva. Kale, sase, i gruba nota rododendrona. Tu su zatim i druga čudesa iz daleka, poput neopisivog cveta ćilamate koji miriše, ali se ne vidi, kao ta duboka ljubav koja ti se uz nogu vije poput puzavice. Pa onda, tu su i beli ljiljani, patuljaste ruže, maslačci. Tu su i zanovetak, žilavka, prkos, ali to je već Konceptualnije cveće. Hristov venac je prestolje odgovora, baldahin razumevanja. Neko cveće zauvek nosi ime prvog oka koje ga je ugledalo. Jorgovan, neven, bela rada. Ne smem zaboraviti ni mimoze, roj sićušnih upozorenja, niti meni najmilije: bezobrazni žamor bogumile. Ali kao što rekoh, ne znam, baš čudno, toliko puta prođoh ovuda, ali… ne, nikad vas pre ne videh.

Autor: Danica VukićevićPušila samA sada više ne. Nedostaju mi cigare. Nedostaje mi strepnja koju su izazvale. BIla je slatka i ličila je na maglovito sećanje na raj i tugu. Beznađe od sreće.DevojčicePsuju. Depiliraju se. Piju.AlkoholPotreban je.Ima nadeSunce obasjava poluuvali svet, kroz špalir natkriljen baldahinom – zlatnim i boje rđe krošnjama koračam i uživam u jutru. Nešto nalik poznatom zvuku. Pa da li je to moguće? Neko trese tepih? posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako često u detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom lupa tepih okačen na metalni razboj ispred zgrade.

Opis proizvoda Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Roman Delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića. Početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Ikonostas Dobitnik nagrade Vladan Desnica. Roman Delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim. Prikaži više