Nema težeg zadatka za fotografa od snimanja fotografija za knjigu o svom gradu. Svakodnevno je u njemu, prolazi istim ulicama, gleda iste fasade i parkove, sreće iste ljude. Nedostaje ona tajanstvena draž u otkrivanju novog i nepoznatog. Da bi napravio foto-monografiju o Beogradu, pokušao sam da zaboravim ceo svoj život u njemu i zamislim sebe kao stranca koji se u svom „Skakaču po oblacima“ spušta na nepoznate krovove i terase, otkriva nikad viđene trgove i skrivena dvorišta, druži se sa slučajnim prolaznicima, zaranja u reke i bazene, spušta u ponor bunara... Posle dve godine snimanja seo sam za kompjuter, poređao slike po nekom svom iracionalnom redosledu i zamolio svog prijatelja Bogdana Ibrajtera da napiše nekoliko reči o Beogradu i mojim fotografijama. Tako je nastala ova knjiga. Dragoljub Zamurović Format: 24x32 cm Broj strana: 208, fotografije u boji Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd

Naslov: Fundiranje II Autor: Veselin M. Kostić Izdavač: Beograd : Naučna knjiga Pismo: latinica Br. strana: 383, ilustr. Format: 24 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; ivice uz riknu su minimalno pohabane; na belini predlista uredno prelepljen potpis bivšeg vlasnika. Iz sadržaja (naslovi poglavlja): ◾ Fundiranje u otvorenoj jami bez zaštite ili pod zaštitom obične drvene oplate ◾ Fundiranje pod zaštitom priboja ◾ Fundiranje pod zaštitom zagata ◾ Izrada šipova ◾ Šipovi kao temelji ◾ Fundiranje na bunarima i sanducima ◾ Pneumatičko fundiranje Pogledajte i ostale knjige iz oblasti građevinarstvo koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=403&fv=96025&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

SV 4 07180) SELO GRGETEG fragmenti , Milica Gorjanović , Poeta Beograd 2011 , Autohtonog Grgetega više nema. On je gotovo u potpunosti razoren i spaljen tokom Drugog svetskog rata. Od starog Grgetega ostali su samo stari most i bunar na đeram. Danas ima samo dva đaka koja idu u školu u susedno selo. U njemu nema ni prodavnice ni kafane. Meštani u selu kažu da vise ima kaluđerica u manastiru nego stanovnika starosedelaca. Milica Gorjanović je rođena u tom selu i u njemu je živela do 1943. godine kada je kao dvanaestogodisnja devojčica zbog ulicnih borbi izmedju partizana i ustaša bežeći kroz kukuruze i vinograde morala da napusti selo. Pre nekoliko godina, njena prijateljica, Mira Pekić, prof. fakulteta, kojoj je mati Grgetezanka, u razgovoru o Grgetegu joj je rekla:“Napiši nešto, sve će otići.Grgeteg se u knjigama spominje samo uzgred, na marginama“ To je bio povod da Milica pocne da sakuplja podatke o ovom selu. Ona podatke o selu pronalazi u knjigama i arhivima, ali su joj važnije priče aktera i svedoka događaja. Više od tri godine ona putuje, trazi preživele stanovnike i njihove rodjake, razgovara sa njima. Ona pokusava da, u tim razgovorima, rasvetli bar deo istine o dogadjanjima u selu. Selo Grgeteg razvijalo se uz manastir Grgeteg, pa Milica odatle i počinje priču. Piše o nastanku manastira, pored njega i sela i o svim važnim istorijskim ličnostima i dogadjajima i njihovim odjecima u selu. Svi važni istorijski dogadjaji imali su uticaja na selo i kroz ovu knjigu autorka piše o istoriji srpskog naroda kroz mikrosvet jednoga sela. Ona se dotiče Seobe Srba, kuge, revolucije 1848, Drugog svetskog rata. Piše o pojedinačnim sudbinama stanovnika, svim do kojih je mogla da dodje. Navodi imena stradalih jer većina imena nigde nije navedena. Ono što nije zabeleženo, ni ne postoji i Milica pokušava mnogo godina posle završetka rata da osvetli ono o čemu se nije pisalo. Težak život kmetova i seljaka bio je i pod turskom i austrougarskom vlašću a kulminirao je tokom Drugog svetskog rata kada je zverstvo dobilo svoju konačnu dimenziju. Ona želi da sudbina malog čoveka ne bude zaboravljena. Ova knjiga je kao putovanje vremeplovom. Putujući kroz istoriju sela i i njegovih meštana, putovaćete i kroz istoriju srpskog naroda. Emilija Gorjanović mek povez, format 17 x 24 cm , latinica, ilustrovano, 148 strana

Pravila minerske službe: Taktika minerske borbe pri napadu na tvrdinje i utvrđene položaje Izdavač: Ministarstvo vojno Beograd 1912. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, format 16 cm, VII + 117 strana + strane sa ilustracijama. Knjiga je, za godine, odlično očuvana. R4 Sadržaj: Opšta taktička načela u minerekoj borbi ODELjAK PRVI Taktička načela minerekog napada a) Pripreme za napad b) Polazak na napad v) Rad minera posle paljbe prve grupe uskočnih mina g) Produženje minerske borbe napadom iz vrtača d) Napad bulovim bunarima e) Primena bušarskih mina u minerskoj borbi ž) Postupak minera u nepredviđenim slučajnostima, na koje se može naići za vreme minerske borbe Otvaranje breše u postrojima tvrdinjskim pomoću mina Taktička načela minereke odbrane a) Minerski odbranbeni položaj b) Pripreme i minerski poslovi za vreme mobilizacije tvrdinje — fora . v) Rad branioca pošto se napadač izjasnio na koje frontove želi da upravi glavni napad g) Izviđanje napadača . d) Minerska odbrana protivu pojavljenog napadača e) Postupak branioca posle otvorene minske paljbe od strane napadača Odbrana breša pomoću fugasa

Radomir Simić, Dušan Mršović, Vladimir Pavlović ODVODNJAVANJE POVRŠINSKIH KOPOVA Rudarski institut Beograd, 1984. Udžbenički format, 262 strane. Lepo očuvana, korice kao na slici, na predlistu ima posvetu. Sadržaj: PREDGOVOR 1. OPŠTI DEO 1.1 Uvodne napomene 1.2 Prikaz odvodnjvanja površinskih kopova u Jugoslaviji 1.2.1 Opšti osvrt 1.2.2 Prikaz hidrogeološko-hidrodinamičkih uslova površinskih kopova u Jugoslaviji 1.2.3 Tehnika i tehnologija odvodnjavanja površinskih kopova u Jugoslaviji 1.2.4 Koncepti daljeg rada na odvodnjavanju 2. OSNOVNI POJMOVI IZ HIDROLOGIJE, HIDRAULIKE, DINAMIKE PODZEMNIH VODA I HIDROGEOLOGIJE 2.1 Hidrologija 2.1.1 Vodni bilans 2.1.2 Slivne površine 2.1.3 Padavine 2.1.4 Merenje vodostaja 2.1.5 Oticaj 2.1.6 Hidrogram 2.1.7 Veza oticaja i padavina 2.2 Hidraulika 2.2.1 Osnovne fizičke osobine tečnosti 2.2.2 Hidrostatički pritisak 2.2.3 Hidrodinamika 2.3 Hidrogeologija ležišta mineralnih sirovina 2.3.1 Poreklo i vidovi podzemnih voda 2.3.2 Poroznost stena 2.3.3 Osnovna hidrogeološka svojstva stena 2.3.4 Tipovi izdani 2.3.5 Rezerve podzemnih voda 2.3.6 Uslovi ovodnjenosti ležišta 2.3.7 Metodika hidrogeoloških istraživanja ležišta 2.3.8 Sadržaj hidrogeološke karte 2.4 Dinamika podzemnih voda 2.4.1 Osnovni pojmovi u dinamici podzemnih voda 2.4.2 Zakon laminarnog strujanja podzemne vode — Darsijev zakon 2.4.3 Osnovne jednačine strujanja podzemne vode 2.4.4 Hidraulička teorija filtracije 2.5 Hidraulika bunara 2.5.1 Osnovna jedinica strujanja prema usamljenom bunaru 2.5.2 Princip slaganja strujanja 2.5.3 Obrada rezultata probnih crpenja 2.6 Metode rešavanja problema strujanja podzemnih voda 2.6.1 Elektrohidrodinamička analogija 2.6.2 Numeričke metode 3. ANALIZA USLOVA ZA ODVODNJAVANJE POVRŠINSKIH KOPOVA 3.1 Analiza hidroloških i hidrografskih uslova 3.2 Analiza hidrogeoloških i hidrodinamičkih uslova 3.3 Analiza uslova stabilnosti 3.4 Analiza mogućnosti odvodnjavanja ležišta mineralnih sirovina sa aspekta rudarske tehnologije 3.5 Analiza mogućnosti sprečavanja infiltracije površinskih voda u podzemlje 4. PRINCIPI ODVODNJAVANJA POVRŠINSKIH KOPOVA 4.1 Uvod 4.2 Podela metoda odvodnkvanja površinskih kopova i sistema za odvodnjavanje 4.3 Sistemi odvodnjvanja 4.4 Uticaj stepena istraženosti rudnog ležišta za izbor sistema odvodnjavanja 4.5 Uslovi za izbor odgovarajućeg sistema odvodnjavanja 4.6 Značaj pravilnog izbora i dimenzionisanja objekata za odvodnjavanje 5. IZBOR I DIMENZIONISANJE OBJEKATA ZA ODVODNJAVANJE 5.1 Objekti za odvodnjavanje i zaštitu od površinskih voda 5.1.1 Objekti za odvodnjavanje i zaštitu od površinskih voda van površinskog kopa 5.1.2 Objekti za odvodnjavanje površinskih voda u površinskom kopu 5.2 Dimenzionisanje objekata za odvodnjavanje površinskih kopova od površinskih voda 5.2.1 Dimenzionisanje kod regulisanja i izmeštanja rečnih tokova 5.2.2 Dimenzionisanje kanala 5.2.3 Dimenzionisanje vodosabirnika, taložnika i prostora akumulacije 5.2.4 Dimenzionisanje pumpi i cevovoda 5.3 Objekti za odvodnjavanje i zaštitu površinskih kopova od podzemnih voda 5.3.1 Vertikalni drenažni objekti 5.3.2 Horizontalni drenažni objekti 5.3.3 Zaštita od infiltracionih voda primenom ekrana 6. IZBOR OPTIMALNOG NAČINA ODVODNJAVANJA

PADINA Martin Širka Fragmenti iz života SLOVAKA u Padini Knjiga na SRPSKOM / SLOVAČKOM jeziku...problem VODE...Iseljavanje...posleratni razvoj sela...BANAT....... 1991.god...55.strana...ILUSTROVANA.. -------------------------- Selo Padina u opštini Kovačica poznato je po brojnim zelenim površinama, uređenim ulicama i vrednim ljudima koji se međusobno veoma uvažavaju i poštuju. Ovde 90 odsto stanovništva čine Slovaci, koji su se još 1806. godine naselili u ovo mesto iz Slovačke. Oduvek je život u Padini bio veoma težak. Ovde nema nijedne reke ni izvora i ljudi su da bi došli do pijaće vode morali da grade bunare. Припремио Горан Јовичић Zdenka Obšust, etnolog kaže da su oni zaštitni znak sela, a Šajbenov iz 1810. godine predstavlja turističku atrakciju zbog svog izgleda. `Specifičnost ovog bunara je što se voda vadila pomoću konjske i volovske zaprege, što je podsećalo na mlevenje žita i zato se govorilo da Padinci piju meljanu vosu`, kaže Zdenka Obšust. Udruženje žena iz Padine koje je osnovano 1923. godine čuva tradiciju i lepe običaje, a tradicionalnu manifestaciju `Njeno veličanstvo bundeva-hrana i lek` svakog prvog vikenda u novembru. Predsednica udruženja Elena Hanjik ističe da je njihov cilj i da edukuju žene u selu, a bave se i humanitarnim radom i raznim kulturnim maktivnostima. U Padini su ponosni i na svoju Etno kuću koja je karakteristična za jednu Slovačku porodicu, ali i na Etno muzej Pavela Petraša u kojem se nalazi više od sedam hiljada eksponata. Ovde se ne stide da kažu da su u vreme najveće krize 90-tih godina prošlog veka porodice opstajale zahavljujući vrednim ženama, koje su zarađivale spremajući kuće i stanove u Beogradu. Jedna od njih je i Zuzana Melih. `Kada su mi deca malo odrasla krenula sam da zarađujem spremajući kuće po Beogradu. Ide se svaki dan na posao i nije mi teško, jer uspevam da doprinesem poboljšanju kućnog budžeta i lepšem životu na selu`, kaže Melih. U lokalnoj samoupravi opštine Kovačica brinu o uređenju svih svojih naseljenih mesta, napominje Miroslav Krišan, predsednik opštine Kovačica. `Jedna smo od prvih opština koja je ugovorila javno-privatno partnerstvo sa austrijskom firmor Bartner koja se bavi iznošenjem smeća iz sela,a brine i o čistoći i zaštiti životne sredine`, kaže Kriša. Meštani iz drugih sela pomalo su i ljubomorni na Padince, jer su ljudi ovde veoma solidarni, čuvaju se između sebe i ispomažu kad god je potrebno. I to je jedan od uslova da bi jedno mesto bilo uređeno i lepo za život. Knjiga je NOVA..... --------------------------- . ➡️ ➡️ SREM

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Istorijski arhiv Grada Novog Sada - Novi Sad, 2018. god. Tvrd povez, 29 cm. 223 str. Kunstdruk, ilustrovano Silbaš, jedno od nastarijih naseljenih mesta u Vojvodini, u dokumentima se pominje pod različitim imenima, prvi put - pre oko sedam stotina godina. Već u 16. veku, kako je zabeleženo u turskim poreskim spisima, Silbaš čine tri džizijanske kuće koje plaćaju porez. Osim tih podataka, o Silbašu tog doba nema više sačuvanih tragova. Spomenik s kraja 17. veka na seoskom groblju svedoči da je naseljavanje počelo bar nekoliko decenija ranije nego što bi se moglo zaključiti iz spisa koji su dostupni. Početkom 20. veka snimljene su i prve fotografije ovog mesta u kojem vekovima, zajedno, žive Slovaci i Srbi. Hroničari beleže da su silbašku ravnicu naselili pre više od dve stotine godina. `Od toga perioda žive zajedničkim životom u svim oblastima, da li je to kultura, sport, komšijski život. Vezano, i nemoguće je odvojiti, posebno što su se vremenom Slovakinje vremenom udavale za Srbe, Srbi za Slovakinje i jako je puno mešanih brakova`, objašnjava Budimir Popadić, publicista. Prvi podaci o životu Slovaka potiču iz registra PIVNIČKE Slovačke evangeličke crkve, a iz 1828. godine postoje zapisi o broju poreskih obveznika . U Silbašu postoje dve crkve: srpska pravoslavna Svetog Jovana Zlatoustog i Hrišćanska evangelička crkva. I danas, selo slavi dve slave, jednu pravoslavnu i slovački Kirbaj. Prva pravoslavna crkva podignuta je 1690. godine na mestu današnjeg seoskog groblja. Zapisano je da nije imala zvono, ni zvonik. Stradala je zbog nadošlih podzemnih voda. Izgradnja sadašnjeg hrama počela je krajem 18. veka. Na istočnoj strani sela, i danas stoji kapela posvećena Prepodobnoj majci Paraskevi, na čijem ulazu je, pod tremom, čudotvorni bunar. Prema nekim zapisima, jednom prilikom je, prolazeći ovim drumom, iznemogli putnik-namernik, popio vodu sa ovog izvora i ozdravio, zbog čega meštani veruju da je voda lekovita. I danas se, za Bogojavljanje, voda iz ovog bunara nosi u crkvu. Iz zapisa silbaškog hroničara, tadašnjeg sveštenika Feliksa KUTLjAKA saznajemo da je crkvena evangelistička opština nastala početkom 19. veka, a crkva nekoliko decenija kasnije. Školstvo u Silbašu ima dugu tradiciju. Pri crkvenim opštinama, i Slovaci i Srbi imali su svoje škole koje 1919. godine prelaze u državnu upravu. U vreme kulturnog procvata, tridesetih godina 20.veka Silbaš je imao više od tri hiljade stanovnika. Tih godina u škole je upisano najviše prvaka, 123-je. Poređenja radi, početkom školske 2017/2018. godine u učionice seoskih škola ušlo je samo 18 osnovaca. Uz školu, danas postoji još jedno seoska biblioteka. Nekadašnji bogat kulturni život, književni i pozorišni, ostaje samo u zapisima hroničara. `Slovaci su imali svoje predstave pozorišne, Srbi su održavali svoje pozorišne predstave. Jedni su pozivali druge. Silbašani su prisustvovali i jednim predstavama i drugim. Glumci su bili Slovaci i Srbi u tim predstavama. Moram da kažem i to: I kada se žalovalo, kada umre komšija, žalili su isto tako i Slovaci kao i Srbi, kao da im je najrođeniji umro`, kaže Popadić. Tako su, sudbinu ovog područja delili i njegovi meštani. Silbašani čuvaju sećanje na zemljake koji su ratovali. `Po mom mišljenju, i ono što sam uspeo da dođem u ovim dokumentima, taj uticaj se nije mogao osetiti. Bilo je i na jednoj i na drugoj strani tadašnje države, da brane tadašnje države. Bilo je i na jednoj i na drugoj strani onih koji se nisu izjašnjavali a bilo je i onih koji su prilazili na stranu okupatora. Tako da tu se ne može mnogo govoriti o Srbima i Slovacima da su bili na različitoj strani`, podseća Budimir Popadić. Sve ovo, zabeležio je u monografiji posvećenoj ovom mestu, Budimir Popadić sa saradnicima. Silbaški spomenar je ujedno prvi zapis o istoriji mesta i, kako veruje autor, prvi korak u temljenom istraživanju njegove prošlosti.

Beograd 1989. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 285 strana + strane sa fotografijama + mape. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. U ovoj monografiji prikazan je ratni put 5. kosovsko-metohijske brigade od njenog formiranja 24. septembra 1944, pa do završetka rata. Knjiga je priča o ljudima, o običnim borcima i starešinama, o patnjama i stradanjima, ali i o veri u budućnost i u pobedu, nad okupatorom i domaćim izdajnicima. Dokumentovana je brojnim fotografijama iz rata, faksimilima dokumenata, skicama. U prilogu sadrži spiskove starešinskog sastava i boraca koji su prošli kroz brigade i tako dali značajan doprinos u pobedonosnom pohodu brigade ka slobodi i konačnom oslobođenju zemlje. Sadržaj: PREDGOVOR REČ AUTORA UVOD Aprilski slom Kraljevine Jugoslavije 1941. godine i njegove posledice — Pripreme za ustanak na Kosovu i Metohiji — Vojno-politička situacija u vreme formiranja brigade PRIPREMA ZA FORMIRANjE BRIGADE — Formiranje Brigade BORBENA DEJSTVA BRIGADE PROTIV OSTATAKA ČETNIKA DRAŽE MIHAILOVIĆA U KOSANICI BORBE PROTIV NEMAČKOG OKUPATORA I NjEGOVIH SLUGU ZA OSLOBOĐENjE KOSOVA I METOHIJE — Sadejstvo sa jedinicama Bugarske narodne armije i njihovo ponašanje — Osvajanje Dražnja Čuke i dejstvo prema Prištini — Boravak u Prištini i ponovni odlazak u lapski srez BORBENA DEJSTVA BRIGADE PROTIV POBUNE NA KOSOVU I METOHIJI 1944. i 1945. godine — Napad na Gnjilane . — Povratak u rejon Malog Kosova i Podujeva — Borbena dejstva brigade u ugušivanju pobune u Drenci — Likvidacija kontrarevolucionarnih ostataka PARTIJSKO-POLITIČKI RAD U BRIGADI PRILOZI - SEĆANjA BORACA I RUKOVODILACA 1. Božidar Vešković Sveto, O NASTANKU I BORAČKOM SASTAVU BRIGADE 2. Marko Sakić, PRVA BORBA I PRVA POBEDA 3. Branko Jovović Faljko, NEKE AKCIJE OBAVEŠTAJNE AKTIVNOSTI U BRIGADI 4. Milo Ljumović Kaplap IZ PRVIH BORBENIH LINIJA NA PRVI KONGRES USAOS-a 5. Čedomir Savić, BELE SVINjE MOJE MAJKE 6. Danilo Tepavčević, AGITACIONO-PROPAGANDNI I KULTURNO-ZABAVNI RAD U BRIGADI 7. Vojislav Nikčević, KAD ČU SESTRA ZA BRATOVU POGIBIJU CIKNU KAO GUJA 8. Slavomir Bukić Aco, POGIBE NAŠ PERO 9. Savo Miladinović, PESMA NAS JE ODRŽALA 10. Radivoje Cvetković, JEDNOVREMENI PUCANj 11. Svetislav Deljanin, PRVI ZAROBLjENI BALISTI ŠABANA POLUŽE 12. Blažo Strugar, ZAŠTO NIJE UPOTREBLjENA NAŠA ARTILjERIJA 13. Mirko Popović, VLAŽNA MUNICIJA NE MOŽE DA PALI 14. Emin Malić Malići, ZA NEDOKUVANIM PASULjOM ŽALIM I DANAS 15. Drago Popić, STUPANjE U 5. KOSOVSKO-METOHIJSKU BRIGADU I PRIJEM U SKOJ 16. Branko Jovović Faljko, NOĆ U RUDNIKU STARI TRG 17. Mile Bukilić, U OSINjAKU KONTRAREVOLUCIJE 18. Čedomir Cvetković, NEBUDNOST I SPAS U BELOJ PELERINI 19. Pavle Jocić, NAJLAKŠE JE UBITI RANjENOG I VEZANOG 20. Nada Popović, NAJTEŽI DAN U MOM ŽIVOTU 21. Radman Jelić, IZDAJA »PARTIZANSKE STRAŽE« U SELU GORNjE PREKAZE 22. Boko Kovačević, TREĆA ČETA 4. BATALjONA U BORBI U SELU PREKAZE 23. Jovo Mandić, RANE NA RANE 24. Panto Dondić, KAMION RANjENIKA KROZ BALISTIČKU ZASEDU 25. Uglješa Pavlović, MLADI SU UVEK BILI U PRVIM BORBENIM REDOVIMA 26. Bazim Šabani, NE POJEDE KOSOVSKU POGAČU MOJ SESTRIĆ AZEM 27. Branko Jovović Foko, DOLAZI BRZO, ODGRIZE MI UVO 28. Jovan Lepović, BORBA PROTIV NEPRIJATELjEVE PROPAGANDE BILA JE VRLO TEŠKA 29. Milan Ivanišević, SAMOKRITIKA I KRITIKA MENjAJU ODLUKU 30. Branko Jovović Faljko, NISMO SE BORILI SAMO S PUŠKOM U RUCI 31. Jusuf Balje, NAPAD NA BUNKER U ŠUMI 32. Džemšit Mehmedi, DIM I PRAŠINA POKRILA SU POLOŽAJ BALISTA 33. Sali Vehati, UHVATISMO BALISTU NA SPAVANjU 34. Bahtijar Bahtijari, BUNAR - SKROVIŠTE MUNICIJE I BOMBI 35. Ramo Zuraku, ZALUTAH KAO ČETNI KURIR 36. Arif Hodža, IZ »BOŠČE« SE PROSUŠE MUNICIJA I BOMBE 37. Arif Hodža, ARIFOV RANjENI »BALISTA« NE GOVORI VEĆ MUČE 38. Slavomir Bukić Aco, I TAKO SMO DODELjIVALI ODEĆU I OBUĆU 39. Slavomir Bukić Aco, DOGODOVŠTINE SA ČIKA DUŠKOM PRILOZI: Pregled brojnog stanja brigade (nacionalni i socijalni sastav) Spisak boraca i rukovodilaca brigade Spisak poginulih, boraca i rukovodilaca brigade Spisak ranjenih i promrzlih boraca i rukovodilaca brigade

Lepo očuvano Миодраг А. Васиљевић: Југословенски музички фолклор књ. I, Народне мелодије које се певају на Космету, Просвета, Издавачко предузеће Србије, Београд, 1950. COBISS.SR-ID - 133303047 (https://plus.sr.cobiss.net/opac7/bib/133303047) Садржај 1 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 2 ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ 3 ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 3.1 А) УСПАВАНКЕ 3.2 Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ 3.3 В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ 4 СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ 5 УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА 6 ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ 6.1 А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ 7 Референце ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ[уреди] 1. Ај, висока си, висока планино 2. Што имаш косе, љат, мори љаљо 3. Шта ћу, боже, шта ћу, боже, дика ми не може 4. Бога моли младо ђаче 5. Ангелина воду лила 5. Ангелина воду лила (Варијанта) 6. Служим цара три године дана 7. На две грањке две јабуке 8. Долетеше два сокола 9(а). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(б). Ој, јабуко зеленико, зеленико 9(в). Ој, јабуко зеленико, аман 9(г). Ој, јабуко зеленико 10. Оре, аго, аго, буљукбашо 11. Од кати сом, маје, бећар било 12. Симбил цвеће, море, симбил цвеће 13. Побратаме, ти видоф дивојка 14. Каранфиле, цвеће моје 15(а). Што тај сокак на каранфил мирише 15(б). Што тај сокак, аман 16. Љубичице, љуби ме за драго 17. Љубичице, љубичице 18. Невен вене 19(а). На миндер ми до три Анке сеђау, сеђау 19(б). Под пенџер јој до три цвета цветау, Лено 20. Синоћ ми драги долази 21. Мајко мила 22. Коња ми јаше, бре џанум 23. Савила се бела лоза винова 24. Ја посади виту јелу 25. Сади ружу 26. Сиви сокол долетео 27(а). Прелетеше тице ластавице 27(а). Једва чекам да недеља дође 27(б). Једва чекам да недеља дође 28. Мара ми шета 52. Разболе се Ванка 53. Разболе се дилбер Тута 54. Болна љуба, болна љуба 55. Џанум, зађе слунце 55. Ајде, слунце зађе (Варијанта) 56. Волело се двоје млади 57. Разболе се Ленче 58(а). И! Под ноћ ти пођо 58(б). Под ноћ пођо на воду, лале лако 59. Порани рано на воду 60. Љуљанка ми се љуљаше, море, јагње бело 61. Умре и загина, мајчице милале 62(а). Кој ће ти купи ал канаринче 62(б). Кој ће ти купи ал канаринче 63. Варај, Стамено 64(а). Ој, Като, Като, мори Пећанке 64(б). Ој, Като, Като, мори Пећанке 65. Да л’ си месила, мори, белу погачу 66. Девојче, девојче, девојче шарено 67. Ори Лешо, Лешо, Лешо, бе дејче 68. Шарено пиле, џанум 69. Донке, мори, Донке девојке 69. Жени ме, мaјко, жени ме 70. Ти сом сакала шес године 71. Мене мајка једну има 72(а). Три девојке запојале 72(б). Три девојке запевале 73. А што ми се памет померава 74(а). Шта се оно зелени 74(б). Шта се оно зелени 74(в). Шта се оно зелени 75(а). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 75(б). Иди, дојди, Асан-ага, на пенџера 76(а). Ој, весело, веселице 76(б). Ој, весело, веселице 77. А што ти је, када Коцо 78. Ил ми грми, ил ми грми 79. Назли Петко, богме, офце чува 80(а). Шта се сјаји тамо горе 80(б). Што засјајна тамо горе 80(в). Што засјајна тамо горе 81. Аман, мајка Нацу 82. Алтано кад’но мори, припни на колена 83. На три гранће, јадо, три јабуће 84. Зора руди, ај, зора руди 85(а). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 85(б). Џан’м, Имер-ага, Имер-паша 86. Текст код мелодије. Певао Зарије Зарковић, шофер (Гњилане, 1947). 87(а). Аман, воденичаре, стар пријателе 87(б). Кузум, воденичар, море, воденичар 88. Аој коњче, добро моје, а шта ти се додијало 88. Ој, коњићу, добро моје (Варијанта) 89(а). Вино пије Дојчин Петар 89(б). Опио се Дојчин Петар 90. Ево, већ је трећа вечер 91. Кара-Алија, кара ли те мати 92. Мајчице, мори, мила, премила 93. Ој, девојко, сас мајку вечерај 94. Ој, девојко, кара коса 95(а). Ој, девојко, те обрве твоје 95(б). Ој, девојко, те обрве твоје 96. Пала је магла, море, над Рајановце 97. Разболе се, мајко 98. У колибу пудар, мори 99. Чија ли је оно девојка 100. Која беше синоћ на вратима, неверо 101. Никнало, никнало, бело цветиче 102. Зар ја немам русе косе 103. Жалос моја, и! 104(а). Ветар душе 104(б). Ветар душе 104(в). Ветар душе 105(а). Чарна горо 105(б). Чарна горо, чарна горо 106(а). Месечина, месечина 106(б). Месечина сву недељу дана 106(в). Месечина сву недељу дана 107. Пала магла кроз махалу 107. Пала магла кроз махалу Пуховац 108. Развило се бадем дрво, мила нано 109. Ситна киша заросила, нане 110(а). Ај, дошла Дрина 110(б). Дошла Дрина 111(а). Не чудим се шиби у планини 111(б). Не чудим се шиби у планини 112(а). А што ми се бунар вода мути 112(б). А што ми се бунар вода мути 112(в). А што ми се бунар вода мути 113. Девојка изашла 114. Друг се другу, море, друг се другу 115(а). Листај ми, горо зелена 115(б). Лиснај се, горо 116. Чуј, драгане, одо за другога 117. Мајчице, мила, премила 118(а). Чарне очи у драгана мога 118(б). Чарне очи у драгана мога 118(в). Чарне очи у драгана мога 119(а). Сунце јарко, не сијаш једнко 119(б). Сунце јарко, не сијаш једнко 120. Мерак имам, море, мерак имам 121. Киша пада, трава расте 122. Пуче пушка више града 123. Мурсел ми седи више село, ајде 124. Тамна ноћи 125. Карала мајка Фанију 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо 126(а). Мајкале Назу, еј, Назо (Варијанта) 126(б). Ај, мајка Мару 126(б). Мајка Мару на вечеру звала (Варијанта) 127. Кој те даде, мори, Лизуле 128. Назли јеленче, злато моје 129. Добро вече, мила моја 130. Не плачи, Стано мори 131. Имам мужа великога 132(а). Имам мужа ка пужмужа, бре! 132(б). Имам мужа ка пужмужа 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 132(б). Имам мужа ка пужмужа (Варијанта) 133. Лешо пиле, лешо ћеро, мајкина калешо 134. Срце ми болује 135. Ој, Ајшо, Ајшо, момиче младо 136. Кад сам била девојана 137. Двоје су се заволели млади 138. Еј, жалос моја, и! 139. Дај девојко, дај девојко, мама и помама 140. Ружа сам, ружа 141. Ранио сам јутрос рано 142. Тресну девојче јабуку 143. Текла вода текелија 144. Текла ми је ладна вода Бистрица, Бистрица 145(а). Да ја знајем, мори мајкеле 145(б). Да знам јадна ја, да знам, јадна 145(в). Еј, да знам, јадна, море 146(а). Саба зора, сунце огрејало 146(а). Девојка је у гори стајала (Варијанта) 146(б). Саба зора је 147. Дајте ми, моми, една чаша вода 148. Бре девојко, душо моја 149. Излези, старо Сајдиче, леле 150. Ај, јадан Мујо, што те паша кара 151(а). Бостан саде, море, бостан саде 151(б). Девојке су бостан посејале 151(в). Три девојке башчу заградише 152. Де си била, Недо, Недо чанаклијо 152. Што си дошла, Вето, Вето Ћор-Лекина (Варијанта) 153. Горанине, ћафанине 154. Еј, црне очи, да вас бог убије 155. Ћеро мила, ћеро мила 156. Из Јањева пођо, море, из Јањева пођо 157{а). Ја прошета доле, горе сокаке 157(б). Ја прошета горе ми, доле 158(а). Лепа Цанка двори мела 158(б). Лепа Цанка двори мела 158(в). Лепа Цанка двори мела 158(г). Лепа Цанка двори мела 159. Обложи се момче и девојче 160. О, мој Мијо 161. Расла је јела, јелика, вај, вај! 162. Које ли је доба ноћи, вај! 163. Чарне очи 164. Што л’ га снађе 165. Еј у Призрену ПЕЧАЛБАРСКЕ ПЕСМЕ[уреди] 166. На гурбет ће идем 167. Мело, мело, Себуранче два равни дворои 168. Гледај ме, гледај, бре гледанице 169. Бре, угурола, сирома 170. Зора зори, дан се бели 171. Мој се драги на пут спрема 172. Како ће се одвојиме, еј, моме! 173. Ја ти бринем твоју бригу 174. Ја сум се напроменило 175(а). Босиоче мој зелени 175(б). Босиоче мој зелени 175(в). Босиоче мој зелени 175(г). Босиоче мој зелени 176. Ој, ти, тице ластавице 177. Туђа земљо, туго моја 178. Киша пада, трава расте 179(а). Ја се диго јутрос рано 179(б). Ја урани јутрос рано 179(в). Ја ураних јутрос рано 180. Што ти лика 181. Ај, бели лице Призренка девојка 182. Туђа земљо, земљо клета 183. Пошла је Борка уз брдо, низ брдо 184(а). Синоћ стиже младо момче 184(б). Синоћ ми стигла ситна књига 185. Драга моја, јеси л’ ми заспала 185. а Драга моја, јеси л’ се удала (Варијанта) 185. б Кад се Јово из Стамбола врати (Варијанта) 186. Кад се Јово из Стамбола врати 187. Се заженило спаиче, леле ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) УСПАВАНКЕ[уреди] 188. Нани, нани 189. Нина мајка сина да ми спава 190. Сан заспа ђузел Марче у башче Б) ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ[уреди] 191. Зунзар ми менту женише 192(а). Три кутије из чаршије 192(б). Оће јежо да се жени 192(в). Оће јежо да се жени 192(г). Оће јежо да се жени 192(д). Оће јежо да се жени 192(ђ). Оће јежо да се жени 193. Пошла Ђурђа на пазар В) ЉУБАВ МАЈКЕ И ДЕЦЕ[уреди] 194. Прошетај ми, злато * 194. Прошетај ми, драга (Варијанта) 195. Свуноћ виле прооде 196. Стојан свири, посвиркује 197(а). Навали се Шар Планина 197(б). Растури се Шар Планина 198(а). Возила се по мору галија 198(б). Возила се по мору галија 199. Рани мајка, чујте, почујте! 200. Пију вино два Јакшића млада 201. Што се бели, бабо мори 202. И, роса паде 203. И, висока је 204. Дошла је сестра Јелена 205. Пошла Бојана, море 206(а). Што Морава мутна тече, ај, вај! 206(б). Што Морава 207. Сеја брата на вечеру звала 207(б). Наградила сестра бареницу 208. Чудно чудо с’м видела 209(а). Имала мајка 209(б). Имала мајка 210. Офце чува Јован и Јованка СТАРЕ РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ[уреди] 211. Браћо и господо 212. Везден (ми) веза свилено марамче 213. Зејнелова мајка, нано 214. Јани коња, Омер-аго 215. Маријо, дели, бела кумријо, мори! 216. Митровице, скоро начињена 217. Не седи, Ђемо, не седи, синко 218. Недо, Недо, Недо 219. Ој, ти, дрво, високо ли растеш 220. Прошета се Гајка 221. Пуче пушка, Јагодо 222. Соко бира где ће наћи мира 223. Соко бира где ће наћи мира 224. Што ти чело невесело УМЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ И НАРОДНЕ ПЕСМЕ СА СЛИКОВИМА[уреди] 240. Ој, девојко ђаволе, ђаволе 241. Кажи мала 242. Створићу се мрена риба 243. Шетао сам свуд по свету 244(а). Штуца ми се, помиње ме мајка 244(б). Штуца ми се, помиње ме мајка ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ[уреди] А) СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ[уреди] 245. За град зађо, и! 246(а). Девојка је зелен бор садила 246(б). Девојка је, девојка је 246(в). Девојка је зелен бор садила 246(г). Девојка је, сеф да га 246(д). 247(а). Дуни ми, дуни, лађане 247(б). Дуни ми, дуни, лађане 248. Играло коло под Видин 249(а). Што је лепо рано уранити 249(б). Ај, што је лепо рано подранити 250. Излегни, Марче, излегни 251. За градом, за градом вода студена 252(а). Сади ружу 252(б). Сади ружу 253(а). Три путника, лале мој 253(б). Три путника путом путоваше 254. Што ту нема Цвета, мила нано 255. Стојна мома бразду копа, дадо 256. Ајде, Стамено, бела румено 257. Ајде, бе, Лешо, да бегаме није 258. Атиџиче, отвори вратиче 259. Атинџче, бело, црвено 260. Ори Пембе, пембе Дуде 261. Се валила, џанум 262. Ке сом сакало, мила нанице 263. Ој девојко, боју ти турамо 264. Смиљ Смиљана 265. Мара девојка три венца плела 266. И! бричи ми се, и! в1. Дзвездо дано, не огреј ми рано в2. Кујунџија, тако ти заната 267. Колико су шарке 268. Густа ми магла паднала, море 269. Текла вода студена 270. Заспа, задрема 271. Еј, што настаде ова добра година 272. Зора зори 273. Редом, по редом, јасење 273(в). Редом, по редом, јасење 274. Ђуљ Ђулија под ђуља заспала 275. Луг се зелењаше 276. Препојало мор пиленце 277. Свуноћ ми биљбиљ препева 278. Прелетеше, аман, два бијела 278(б). Ај, прелетела два млада биљбиља 279. Бре девојко, девојко 280(а). Свуноћ ми санак не дође 280(б). Певала Добрила Столић (Велика Хоча, 1946). 281(а). Славељ тица запојала 281(б). Ајде, Като, ајде, злато 281(в). Устај Като, устај злато 282(а). Два билбила свуноћ препојала 282(б). Певао Стеван Живковић, столар (Вучитрн, 1947). 282(в). Певала Крстана Николић (Ораховац, 1946). 283. Девојчице, турунжице 284. Расти, расти, мој боре зелени 284(в). Ој убава, убава девојко 285. Покрај пута родила јабука 286. Девојка се, ај, девојка се 287. Берите се, мори, мило свује 288. Купала се Дреновка девојка 289. Ој девојко, ој неверо 290. Ој девојко, невернице Narodne igre jugoslavije srbije srpske srpski folklor

Zdravko Vučinić : LJUBOMIR IVANOVIĆ / [аутор монографије] Здравко Вучинић ; [фотографије Срђан Вељовић, Бранко Раковић] Београд : Продајна галерија `Београд`, 2010 , Fizički opis 239 стр. : репродукције ; 23 cm Едиција ǂСећања / [Продајна галерија `Београд`] Napomene Тираж 300 Напомене и библиографске референце уз текст Библиографија: стр. 237-238. Ивановић, Љубомир, 1882-1945 -- Албуми Očuvanost 4 ; ima autorovu posvetu. Knjiga Ljubomir Ivanović autora Zdravka Vučinića, u izdanju Prodajne galerije ,,Beograd”, u saradnji sa Fondom Vujičić kolekcija, predstavlja iscrpnu monografsku studiju, bogato opemljenu kako velikim brojem reprodukovanih radova, tako i obiljem dokumentarnog materijala kao što su fotografije, ilustracije za publikacije, lični predmeti i dr, koji se nalaze u zbirkama i fondovima nacionalnih institucija, ali i manje poznatim privatnim kolekcijama. Autor daje uvid u sve aspekte rada i delovanja Ljubomira Ivanovića (1882-1945) koji je, osim što je bio vrstan crtač i grafičar, sabiranjem umetničkih rukotvorina nepoznatih majstora – zanatlija značajno doprineo sakupljanju i afirmaciji narodnog stvaralaštva kao važnog segmenta srpske kulturne baštine. Vučinić uvodna razmatranja započinje osvrtom na istorijsko-društvene okolnosti u periodu umetnikovog formiranja, a zatim analizira njegov rad tokom školovanja i usavršavanja u velikim umetničkim centrima tog vremena. U posebnom poglavlju autor govori o njegovom pedagoškom i društvenom angažmanu, kojim je značajno uticao na afinitet međuratne generacije umetnika prema crtežu kao mediju neiscrpnih mogućnosti, i koji je imao presudnu ulogu u afirmaciji crteža kao autonomne likovne discipline.(…) „Slikao“ je čudesne tragove života koji se utapaju u svet tajanovitih, suptilno opredmećenih doživljaja. Sa velikom strašću se doticao ostvarenja nepoznatih neimara, opustelih građevina, zaboravljenih spomenika, potom, opipljivih ostataka pobeda, čovekovih uzdizanja i iluzija o kojima svedoče drveni bedemi, ruševine, kule i zidine, nekadašnje bogomolje i hanovi. Crtao je napuštene karavanske džade, presahla korita, česme i bunare, potom, trule, sipljive, povijene tarabe, od groma i čobanskih vatri nagorela debla, obrušene gromade kamenja sa Markovog grada ili poneku kvrgavu, iskrivljenu šljivu, koja oličava srpsku prepoznatljivost. Sve je to sjajni umetnik, mudri, delatni i duševni učitelj, nosio u srcu kako bi budući naraštaji dobili na uvid svoje nasleđe. Treba imati na umu da je on stalno nastojao da usavršava svoje delanje, kako na vizuelnom planu, tako i u tehničkom i tehnološkom postupku. koja je neki put prelazila u puko. Kada se svemu tome pridoda njegov pedagoški rad, kojim je nesebično uputio brojne generacije u tajne umetničkog delanja, ali i interesovanje za sakupljanje umetničko-zanatskih i narodnih rukotvorina, onda postaje jasnija uloga i zasluga Ljubomira Ivanovića u srpskoj kulturi. Kako je izneo Veljko Petrović, on je ovekovečio jedno stanje naše istorije. Nebrojeni njegovi radovi će budućim pokolenjima najrečitije govoriti kakav je bio lik naših krajeva, istorijskih i kulturnih spomenika, naših selišta, kasaba i gradova. Njegovo oko je duboko zadiralo u istinitost domaće zbilje u našu svetu oglašenu, otačastvenu, balkansku koreniku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš D. Radojčin - Tovariševo iz prošlosti sela i stanovništva Novi Sad 1991. godine Mek povez. 439 strana Tovariševo se kao naseljeno mesto po prvi put spominje 1650. godine,[1] pod imenom Stovarili[2], iz kojeg će nekoliko decenije kasnije nastati današnji naziv sela. Postoji nekoliko verzija: lat. Tovarisova, Tovarissova ili Tovarisseva, nem. i mađ. Tovarischevo i Tovariszova. Pojedini istoričari kao osnovu za nastanak imena sela uzimaju slovensku reč tovar (blago ili imetak), ali po pričama starosedeoca i činjenici da se selo pominje pre Velike seobe Srba (1690.), naselje najverovatnije dobija ime od reči `Stovarište`, a po narodnom `Tovarište`, po mestu gde je istovarano drvo prilikom krčenja okolnih šuma. Od 1894. godine pa do 1894. godine, kao i za vreme Drugog svetskog rata selo nosi službeni naziv Bačtovaroš (Bácstóváros). Međutim, znatno ranije, još od 13. veka u okolini današnjeg Tovariševa postojala su naseljena mesta. Najstarija mesta za koja se zna bila su: Banča ili Nađbanča, Dobra, Mindsent, Kapolč, Mačal ili Mašal, Seplak ili Siplak, Šapin – Šapinac i Suljkovača – Suljkovac, Bariš-Bareš.[3] [4] Period u Hazburškoj monarhiji Pravoslavna crkva Prvi pisani podaci o selu (1715.) pokazuju da je naselje imalo organizovanu mesnu vlast, a prvi sudac-knez opštinske vlasti u Tovariševu bio je Mirčeta Korpolar (Kaplar)[5]. Već od 1753. godine datiraju pisani podaci da u selu postoji srpska škola, a 1788. godine i školska zgrada. U dokumentima je ostalo zabeleženo da od 1792. godine u selu postojala protivpožarna oprema. Rimokatolička škola sagrađena je 1853. godine. Sa rastom broja nemačkog življa, koji u razmaku od 70 godina postepeno dolazi u selo, prekoputa pravoslavne crkve Svetog Grigorija Bogoslova, 1882. godine završena je izgradnja rimokatoličke crkve Svetog Karla Bormijskog. Još od 1810. godine radi Vatrogasno društvo, a prvi stalni lekar nalazi se u selu od 1910. godine. Prva srpska zemljoradnička zadruga za međusobno pomaganje i štednju osnovana je 12. marta 1905. godine, a imala je i sopstvenu biblioteku sa više od 2.000 knjiga. Iste godine kroz Tovariševo je urađena i makadamska kalrdma Bačka Palanka-Odžaci, a tri godine kasnije kroz selo je prošao prvi voz na relaciji Nova Palanka–Karavukovo. Te godine sagrađen je i prvi tvdi put do železničke stanice. Oko 1911. godine Marina Bugarski je iskopala prvi arteški bunar i prodavala vodu.[6] Period u jugoslovenskoj državi Tokom Prvog svetskog rata mobilisani su skoro svi odrasli mušarci. Oko 250 njih je učestvuje u bitkama na raznim frontovima, a poginulo ih je ili umro oko 20. Veliki broj mobilisanih Tovarišana (oko 50) dezertirao je iz Austrougarske vojske, prebegao u rusko zarobljeništvo i prijavio se u dobrovoljce. Desetak meštana Tovariševa učestvovalo je u Oktobarskoj revoluciji. Tokom rata u selu je prihvaćeno 161 dete iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije. Pored ratnih nedaća i Tovariševo je zahvatila španska groznica, od koje je umrlo više od 100 stanovnika.[6] Jedna četa na čelu sa poručniko Jevremom Mladenovićem ulazi u Tovariševo 11. novembra 1918. godine, a ubrzo prestaje i Austrougarske politička vlast. Posle Prvog svetskog rata Tovariševo pripada Bačkoj oblasti, a od 1929. Dunavskoj banovini i Bačkopalanačkom srezu. Posle rata, 1924. godine počinje elektrifikacija naselja. Četiri godina kasnije uvedena je i ulična rasveta. Aktivno radi Dobrovoljno vatrogasno društvo, a u to vreme u sele postoji Crveni krst, koji broji preko 110 članova.[6] Odmah posle rata u selu su po prvi put odigrane pozorišne prestave, prikazane prve filmske projekcije, aktivno je radio hor i tamburaški orkestar, formiran fudbalski klub. Posle 1930. godine u selu rade tri fabrike kudelje. Posle Aprilskog rata 1941. godine, u koje su poginula trojica Tovarišana, 13. aprila u selo ulazi mađarska vojska. Ubrzo su iz sela proterano oko 50 porodica dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. U krvavoj raciji u Južnoj Bačkoj početkom 1942. godine stradala su i trojica Tovarišana. Pojedini radno sposobni muškarci (u pojedinim periodima taj broj je dostizao i 200) su slati na prinudni rad. U Tovariševu je sve vreme rata bilo nekoliko partizanskih baza (baza `Višnja` na Radonićevom salašu, baza kod Krivokućinih-`baza broj dva`), gde su se krili partizani i ilegalci i odakle su se smišljale akcije.[7] Kako se bližio kraj rata u noći između 11. i 13. oktobra 1944. godine Tovariški Nemaci su u zaprežnim kolima zauvek napustili selo. 16. oktobra 1944. godine oko 16 sati u selo iz pravca Paraga ulazi jedan vod Bačkopalanačkog partizanskog odreda i oslobađa ga. Posle oduševljenja meštana i velikog slavlja u centru, već sutra dan u selo iz pravca Obrovca upada velika grupa fašista. Partizani su se bez otpora povukli, a fašisti su počeli da ubijaju i pale selo. Meštani masovno beže u atar i na salaše. Tada je ubijen 21 Tovarišan i zapaljeno je 48 kuća. Izgorela je i seoska škola, deo opštinske zgrade i stan pravoslavnog sveštenika. Tovariševo je ponovo oslobođeno 21. oktobra i tada je formiran Mesni narodnooslobodilački odbor.[8] Posle odlaska i proterivanja Nemaca, u selo se doseljavaju kolonisti iz Bosne, te se znatno se menja struktura stanovništa. 1955. godine urađena je potpuna elektrifikacija i rekonstrukcija cele električne mreže i sagrađen je Dom kulture. Vodovod je građen u etapama, od 1965. do 1971. godine. Ambulanta, kao deo Doma zdravlja u Bačkoj Palanci završena je 1964. godine. Sportska hala sagrađena je 1996. godine, kanalizaciona mreža 2008. godine, a u toku su radovi na kapeli na seoskom groblju. U selu je sredinom sedamdesetih podignut spomenik i postavljen avion u znak sećanja na Tovarišana Miletu Protića, pilota i sve nastaradale u Drugom svetskom rata. Spomenik nastradalim u periodu od 1912-1920. godine, postavljen je u centru sela 2002. godine. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije u selo se doseljava nekoliko desetina porodica iz Bosne i Hrvatske.

TOVARIŠEVO iz prošlosti sela i stanovništva Miloš D. Radojčin - Tovariševo iz prošlosti sela i stanovništva Novi Sad 1991. godine Mek povez. 439 strana Tovariševo se kao naseljeno mesto po prvi put spominje 1650. godine,[1] pod imenom Stovarili[2], iz kojeg će nekoliko decenije kasnije nastati današnji naziv sela. Postoji nekoliko verzija: lat. Tovarisova, Tovarissova ili Tovarisseva, nem. i mađ. Tovarischevo i Tovariszova. Pojedini istoričari kao osnovu za nastanak imena sela uzimaju slovensku reč tovar (blago ili imetak), ali po pričama starosedeoca i činjenici da se selo pominje pre Velike seobe Srba (1690.), naselje najverovatnije dobija ime od reči `Stovarište`, a po narodnom `Tovarište`, po mestu gde je istovarano drvo prilikom krčenja okolnih šuma. Od 1894. godine pa do 1894. godine, kao i za vreme Drugog svetskog rata selo nosi službeni naziv Bačtovaroš (Bácstóváros). Međutim, znatno ranije, još od 13. veka u okolini današnjeg Tovariševa postojala su naseljena mesta. Najstarija mesta za koja se zna bila su: Banča ili Nađbanča, Dobra, Mindsent, Kapolč, Mačal ili Mašal, Seplak ili Siplak, Šapin – Šapinac i Suljkovača – Suljkovac, Bariš-Bareš.[3] [4] Period u Hazburškoj monarhiji Pravoslavna crkva Prvi pisani podaci o selu (1715.) pokazuju da je naselje imalo organizovanu mesnu vlast, a prvi sudac-knez opštinske vlasti u Tovariševu bio je Mirčeta Korpolar (Kaplar)[5]. Već od 1753. godine datiraju pisani podaci da u selu postoji srpska škola, a 1788. godine i školska zgrada. U dokumentima je ostalo zabeleženo da od 1792. godine u selu postojala protivpožarna oprema. Rimokatolička škola sagrađena je 1853. godine. Sa rastom broja nemačkog življa, koji u razmaku od 70 godina postepeno dolazi u selo, prekoputa pravoslavne crkve Svetog Grigorija Bogoslova, 1882. godine završena je izgradnja rimokatoličke crkve Svetog Karla Bormijskog. Još od 1810. godine radi Vatrogasno društvo, a prvi stalni lekar nalazi se u selu od 1910. godine. Prva srpska zemljoradnička zadruga za međusobno pomaganje i štednju osnovana je 12. marta 1905. godine, a imala je i sopstvenu biblioteku sa više od 2.000 knjiga. Iste godine kroz Tovariševo je urađena i makadamska kalrdma Bačka Palanka-Odžaci, a tri godine kasnije kroz selo je prošao prvi voz na relaciji Nova Palanka–Karavukovo. Te godine sagrađen je i prvi tvdi put do železničke stanice. Oko 1911. godine Marina Bugarski je iskopala prvi arteški bunar i prodavala vodu.[6] Period u jugoslovenskoj državi Tokom Prvog svetskog rata mobilisani su skoro svi odrasli mušarci. Oko 250 njih je učestvuje u bitkama na raznim frontovima, a poginulo ih je ili umro oko 20. Veliki broj mobilisanih Tovarišana (oko 50) dezertirao je iz Austrougarske vojske, prebegao u rusko zarobljeništvo i prijavio se u dobrovoljce. Desetak meštana Tovariševa učestvovalo je u Oktobarskoj revoluciji. Tokom rata u selu je prihvaćeno 161 dete iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije. Pored ratnih nedaća i Tovariševo je zahvatila španska groznica, od koje je umrlo više od 100 stanovnika.[6] Jedna četa na čelu sa poručniko Jevremom Mladenovićem ulazi u Tovariševo 11. novembra 1918. godine, a ubrzo prestaje i Austrougarske politička vlast. Posle Prvog svetskog rata Tovariševo pripada Bačkoj oblasti, a od 1929. Dunavskoj banovini i Bačkopalanačkom srezu. Posle rata, 1924. godine počinje elektrifikacija naselja. Četiri godina kasnije uvedena je i ulična rasveta. Aktivno radi Dobrovoljno vatrogasno društvo, a u to vreme u sele postoji Crveni krst, koji broji preko 110 članova.[6] Odmah posle rata u selu su po prvi put odigrane pozorišne prestave, prikazane prve filmske projekcije, aktivno je radio hor i tamburaški orkestar, formiran fudbalski klub. Posle 1930. godine u selu rade tri fabrike kudelje. Posle Aprilskog rata 1941. godine, u koje su poginula trojica Tovarišana, 13. aprila u selo ulazi mađarska vojska. Ubrzo su iz sela proterano oko 50 porodica dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. U krvavoj raciji u Južnoj Bačkoj početkom 1942. godine stradala su i trojica Tovarišana. Pojedini radno sposobni muškarci (u pojedinim periodima taj broj je dostizao i 200) su slati na prinudni rad. U Tovariševu je sve vreme rata bilo nekoliko partizanskih baza (baza `Višnja` na Radonićevom salašu, baza kod Krivokućinih-`baza broj dva`), gde su se krili partizani i ilegalci i odakle su se smišljale akcije.[7] Kako se bližio kraj rata u noći između 11. i 13. oktobra 1944. godine Tovariški Nemaci su u zaprežnim kolima zauvek napustili selo. 16. oktobra 1944. godine oko 16 sati u selo iz pravca Paraga ulazi jedan vod Bačkopalanačkog partizanskog odreda i oslobađa ga. Posle oduševljenja meštana i velikog slavlja u centru, već sutra dan u selo iz pravca Obrovca upada velika grupa fašista. Partizani su se bez otpora povukli, a fašisti su počeli da ubijaju i pale selo. Meštani masovno beže u atar i na salaše. Tada je ubijen 21 Tovarišan i zapaljeno je 48 kuća. Izgorela je i seoska škola, deo opštinske zgrade i stan pravoslavnog sveštenika. Tovariševo je ponovo oslobođeno 21. oktobra i tada je formiran Mesni narodnooslobodilački odbor.[8] Posle odlaska i proterivanja Nemaca, u selo se doseljavaju kolonisti iz Bosne, te se znatno se menja struktura stanovništa. 1955. godine urađena je potpuna elektrifikacija i rekonstrukcija cele električne mreže i sagrađen je Dom kulture. Vodovod je građen u etapama, od 1965. do 1971. godine. Ambulanta, kao deo Doma zdravlja u Bačkoj Palanci završena je 1964. godine. Sportska hala sagrađena je 1996. godine, kanalizaciona mreža 2008. godine, a u toku su radovi na kapeli na seoskom groblju. U selu je sredinom sedamdesetih podignut spomenik i postavljen avion u znak sećanja na Tovarišana Miletu Protića, pilota i sve nastaradale u Drugom svetskom rata. Spomenik nastradalim u periodu od 1912-1920. godine, postavljen je u centru sela 2002. godine. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije u selo se doseljava nekoliko desetina porodica iz Bosne i Hrvatske. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- SREM

Aktivirana i Srebrna Voda, Pjatras Šibiljskis “U poslednje vreme počelo se pojavljivati vise publikacija i članaka o vodi za piće, o njenoj ulozi u nasem svakodnevnom životu, o njenoj zagađenosti hemikalijama, radionukleidima i drugim tehnoloskim otpadima, vezanim za aktivnosti čoveka. I veoma pravilno rade njihovi autori, posto je ulogu vode u nasem životu veoma tesko oceniti. Telo odraslog čoveka skoro dve trećine sastoji se iz vode, a kod dojenčadi taj odnos je jos veći. Pored opstih hemijskih svojstava voda ima sposobnost da čuva dobijenu informaciju, koja utiče na njenu biolosku aktivnost. Jedan od autora A. Malovičko pise, da je &bdquo,... Nasa planeta ogromni kristal vode... Voda povezuje na planeti sve živo i neživo u jedinstven sistem, kojeg regulise sama priroda... Nas život, nase zdravlje ili nase bolesti zavise od toga, kakva voda, s kakvom informacijom i koliko je teče u nasoj krvi i limfi...“ Poznato je da je voda izvor informacije. Ona dugo pamti informaciju, unesenu u nju netradicionalnim (na primer bioenergetskim) metodima, ,,zna“ koliko se u njoj sadrži hemijskih materija, mikroorganizama (bakterija, virusa) i drugog. Voda često postaje izvor epidemija. Tvrdi se, da se u danasnjoj vodi može uočiti oko 5000 stetnih hemijskih jedinjenja, da svake godine na nasoj planeti od infekcija oboli do 500 miliona ljudi i umire vise od 5 miliona dece. Prema tome, aktuelnost problema čisćenja, dezinfekcije, smeksavanja i povećavanja bioloskih aktivnosti vode u nase vreme jos vise je porasla i ne izaziva sumnju ni kod jednog čoveka koji zdravo i normalno razmislja. U resavanju tog problema učestvuju naučnici i lekari raznih zemalja sveta, priključuju se i entuzijasti-istraživači, kojima nije svejedno u kakvom će svetu živeti njihova deca i unuci. Vise se koriste arterski bunari, kontrolise se, iako jos uvek nedovoljno, kvalitet bunarske vode, u preduzećima za snabdevanje vodom koriste se progresivne tehnologije za prečisćavanje vode itd. Ljudi postepeno saznaju o dostupnim načinima poboljsanja kvaliteta vode za piće i počinju u praksi da ih primenjuju. Tako se saznalo za srebrnu vodu, otopljenu, namagnetisanu i silicijumsku i na kraju, aktiviranu vodu. Ljudi sve česće kupuju i primenjuju različite filtre za prečisćavanje vode i to se može samo pozdraviti. AKTIVIRANA VODA Pre svega to je efikasno lekovito i profilaktično sredstvo. To je voda za piće, koja putem elektrolize (elektrohemijske reakcije) poprima potpuno druga i unikatna svojstva. pretvara se u ekoloski čist, bioloski aktivan preparat. Tu vodu u narodu često nazivaju &bdquo,živom“ i &bdquo,mrtvom“. Elektroliza se vrsi u specijalnoj posudi, podeljenoj na dve sekcije pregradom, koja propusta jone vode, ali ne dozvoljava da se pomesaju vode iz sekcija. U delu posude, u kojoj se nalazi pozitivna elektroda, voda postaje kisela i puni se pozitivnim električnim potencijalom, a u drugoj, gde se nalazi negativna elektroda, voda postaje alkalna i poprima negativni potencijal. U alkalnoj vodi posle reakcije talože se sve primese vode, a voda postaje bistra. SREBRNA VODA Odavno je poznato da se voda može dezinfikovati srebrom. Nasi preci su nasiroko primenjivali stono srebro i to nije bio samo znak imućnosti, već i sredstvo za održavanje zdravlja, posto je s jelom i pićem u organizam dospevala manja količina srebra i lečila, čistila ga. Ukoliko se malo srebra rastvori u vodi pomoću električne struje, tada će baktericidno i konzervirajuće dejstvo vode biti jos jače. Preparati na bazi srebra veoma efikasno unistavaju patogene bakterije i otklanjaju bioloska zagađenja. Oni deluju brže i bolje nego opstepoznati antiseptici i antibiotici i delujući selektivno čuvaju u crevnoj flori za organizam korisne bakterije.“ Pjatras Šibiljskis

ISTORIJA BEOGRADA 1 - 3 SRPSKA AKADEMIJA NAUKE I UMETNOSTI Odeljenje istorijskih nauka Urednik: Akademik Vasa Čubrilović Izdavac: Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1974 Format: 25 X 18 cm Povez: Tvrdi, zaštitni omot Pismo: Ćirilica, ilustrovano Broj strana knjiga 1: 780 + Ilustracije i mape Broj strana knjiga 2: 828 + Ilustracije i mape Broj strana knjiga 3: 700 + Ilustracije i mape knjiga 1. STARI , SREDNJI I NOVI VEK knjiga 2. XIX vek knjiga 3. XX vek Beograd, grad veoma burne istorije, jedan je od najstarijih u Evropi. Njegova istorija traje punih 7000 godina. Prostor oko velikih reka Save i Dunava bio je naseljen još u paleolitskom periodu. Iz starijeg kamenog doba, poticu ostaci ljudskih kostiju i lobanja neandertalaca, pronadeni u kamenolomu kod Leštana, u pecini na Cukarici i u blizini Bajlonijeve pijace.Ostaci kulture mladeg kamenog doba, pronadeni su u Vinci, Žarkovu i u Gornjem gradu, iznad ušca Save u Dunav. To ukazuje da je prostor Beograda bio naseljen u kontinuitetu i da je intezitet tog naseljavanja bivao sve jaci. Mnoga današnja naselja beogradske okoline leže na kulturnim slojevima ranijih praistorijskih naseobina.Vinca kraj Beograda spada u red najznacajnijih naseobina i kulturnih nalazišta praistorijskog perioda. Arheološke iskopine na Rospi cupriji, Gornjem gradu, Karaburmi, Zemunu i Vinci potvrduju pretpostavke da je podrucje Beograda bilo intezivno naseljeno i da se njegovo stanovništvo bavilo plužnom zemljoradnjom i drugim pratecim privrednim delatnostima. Na ovim lokalitetima otkrivene su nekropole bronzanog i metalnog doba kao i dokazi razlicitih kulturnih uticaja. Na oko 600 godina p. n. e. ovim prostorom su prošla tracko-kimerska i skitska plemena, a u III veku p.n.e. Kelti. Za prisustvo keltskog plemena Skordisci vezuje se nastanak Singidunuma, koji se, kao utvdeno naselje, prvi put pominje 279. godine p.n.e. Prvi deo reci Singi oznacava okrugli, a dunum utvrdenje ili grad. Moguce je da naziv potice od imena trackog plemena Singa, zatecenom, u vreme dolaska Kelta. Nema gotovo nikakvih tragova o tom keltskom gradu, osim što su na lokalitetima Karaburme i Rospi cuprije pronadene nekropole sa umetnicki vrednim predmetima, koje su pripadale ratnicima plemena Skordisci. Znatni keltski kulturni uticaji utkani su u duhovnu kulturu stanovništva Singidunuma, koji su delom preneti i pomešani sa rimskim antickim kulturnim elementima.Rimljani su Beogradom ovladali pocetkom I veka nove ere i pod njihovom vlašcu bio je citava cetiri veka. Vojnici mezijskih legija, cine prvu rimsku vojnu posadu u Singidunumu. Iz tog perioda poticu grobovi u obliku bunara pronadeni na Trgu republike i drugim mestima u gradu. Pored Singidunuma u sastavu rimske imperije bio je i Taurunum, današnji Zemun. Oba grada postaju znacajna vojna uporišta na utvrdenoj rimskoj granici - `limesu`.Najveci procvat Singidunum doživljava 86. godine, dolaskom Legije IV Flavija. Tada je izgradeno prvo utvrdenje od kamena na Gornjem gradu, ciji se fragmenti i danas mogu zapaziti. Taj je kastrum bio kvadratnog oblika i obuhvatao je prostor današnjeg Gornjeg grada na Kalemegdanu. Izgled Taurunuma (Zemuna) iz tog vremena je manje poznat i on se verovatno nalazio na mestu današnjeg Donjeg grada. Kao znacajniji rimski vojni logor Singidunum je stekao gradska prava u II veku n. e. za vreme cara Hadrijana. Njegov vojnicki znacaj je porastao još više u III veku, kada je car Aurelije napustio Dakiju a Gornja Mezija dobila nove granice duž desne obale Dunava. Tada je Singidunum središte hrišcanske episkopije. U njemu je nešto kasnije roden rimski car Jovian Flavie Klaudije... ***Odlično Očuvano*** ***Zaštitni omot slabije očuvan***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutan je i CD Svečulni tragovi svetlosti Vladimir Labat Rovnjev Autor: Vladimir Labat Rovnjev Žanr Psihologija Izdavač: Dijam M pres 2009. g ISBN: 978-86-7026-172-3 Povez: broširan, strana:400. , ilustracije u boji, kvalitetan punomasni papir, latinica Reporter `Svedoka” , Vladimir Labat Ravnjev, autor senzacionalne knjige, `SVEČULNI TRAGOVI SVETLOSTI` na razmeđi Mongolije, Kine, Rusije i Kazahstana TRAGOVI SVETLOSTI I PUPAK SVETA Piše: Vladimir Labat Rovnjev `Svečani tragovi svetlosti`! ? Ko je Vladimir Labat Rovnjev? Šta su `Svečani tragovi svetlosti`? O čemu se, zapravo radi? Nova knjiga multimedijalnog umetnika, kako za sebe tvrdi, Vladimir Labat- Rovnjev. U luksuznoj štampi, izdavačke kuće `DIJAM-M-PRES` iz Veternika, Mileta Imerovskog, teologa - istoričara ređaju se uzbudljive stranice pisane rukom i perom Vladimira Labata. O čemu se, zapravo radi, verujte, meni, običnom smrtniku, koji nema prilike, ili ne zna da ih ima, sa `onozemaljskim`, sa kojima očito autor knjige kontaktira, ili misli da kontaktira, najbolje je da on sam govori. . .. .. .. . Reporteri nedeljnika `Svedok` tokom 15 godina postojanja lista i 708 nedelja pred čitaocima `zavirivali su` u brojne tajne planete zemlje. Od kontinenta do kontinenta, od zemlje do zemlje, od događaja do događaja. Ipak, nikada, dosad, nisu kročili na `Pupak sveta`! ? Do dalekog Altaja, prostora na razmeđi Mongolije, Kine, Rusije i Kazahstana. Sve dok naš saradnik Vlada Labat, tragajući za svojim SVEČULNIM TRAGOVIMA SVETLOST nije odlučio, da se zarad provere svojih ideja, zaputi tamo, u daleki Altaj, u područje za koji mnogi neupućeni misle da je i Bog rekao laku noć. .. Ali, ovim tekstom i serijom briljntnih fotografija našeg saradnika, i autora za mnoge kontroverzne knjige `SVEČULNI TRAGOVI SVETLOSTI` Vladimira Labata, uverićete se da nije - tako. .. Dakle, od Beograda, preko Moskve, put na Altaj vodi prvo do aerodroma Novosibirsk! Odatle, na Altaj, dalje se ide samo ruskim džipovima `Gaz` ili `Lada Niva`. Ostala prevozna sredstva brzo otkažu i postanu neupotrebljiva. Osim glavnih saobraćajnica koje su asvaltirane, svi ostali putevi su zemljani. Ako se uputite na put po ovoj zemlji, morate imati lične vodiče, meštane. Ali, ne i uvek: meštani će na takvu dužnost pristati jedino ako prvo prođete šamanski test, koji ih uveri da ste dobronamerni i da ste dobro došli u njihovu zemlju. Tek tada možete da zalazite u njihova sela, svetilišta, šume. .. Možete slobodno da se krećete i da nailazite samo na predusretljive i dobronamerne ljude. Obdareni su intuicijom i komuniciraju međusobno na principima svoje iskonske vere koju nazivaju `Belom verom`. Belci i stanovnici Azije žive ravnopravno i u velikoj slogi. Zemlja im je prelepa, sa mnoštvom šuma, reka i jezera. Tihi i predani svom poslu imaju poseban pristup stočarstvu. Njihova stoka slobodno se kreće poljima i nastanjenim mestima. Ipak, stanovnici tih mesta prepoznaju svoje krave, bikove, jakove i sitnu stoku koja se vrati - svaka svom toru. Verske vođe (šamani) su ljudi uklopljeni u svakodnevni život i profesionalni rad u poljoprivredi, stočarstvu i vrlo malobrojnoj industiji. Posvećeni su svojoj veri koja je svojevrsna religija prirode i praiskonskih načela. Žive u složnim zajednicama koje nadgeldaju lokalni šamani i sveštenici drugih konfesija. Verska tolerancija je na izuzetno visokom nivou. Okrenuti su posebno da svoju tradiciju prenesu na svoju decu što im uspeva u potpunosti. Saobraćajna, telekomunikaciona i energetska mreža zemlje je na zadovoljavajućem nivou. Služe se, ruskim jezikom kao službenim i svojim lokalnim narečjima. O Srbiji znaju malo, ali znaju! Kod našeg rastanka zaželeli su da dođu u Srbiju i predstave svoje bogato muzičko folklorno stvaralaštvo. Nadamo se da ćemo to uspeti da ostvarimo. .. Bivajući, samo pet dana na Altaju, viđene prirodne lepote, netaknute od industrije i moderne civilizacije, čoveka primoraju da zaželi da se vrati i provede više vremena na prostorima ove ruske republike koju nazivaju `Pupak sveta`. Vladimir Labat Rovnjev - vajar, slikar, grafičar, kantautor, kompozitor, pesnik i dizajner. Poslednjih par decenija tragalac duhovnih stvarnosti. Od oca Stevana, profesora fizičke kulture, i majke Olge, takođe profesora fizičke kulture, čija je porodica Rovnjev, kao istaknuto rusko plemstvo, umetnošću nadarena, stigla na ove prostore 1920. godine. Osnovnu, srednju i Višu pedagošku akademiju - likovni smer završio je u Novom Sadu. Pedagoškim radom, iz oblasti likovnog obrazovanja, bavi se do 1976. godine. Od 1979. godine, pa do danas eksperimentiše na relaciji skulptura, poezija, muzika i razvoj duhovne energije. Na temu ekologije, objavljuje kan tautorski LP album 1979. godine u produkciji RTB. Među prvima u svetu stvara akustične skulpture i od 1980. godine na njima izvodi bezbroj koncerata, izložbi, muzičkih priloga za radio, televiziju, pozorište i film. Sve ovo je posebno omogućeno njegovom praktičnošću iskazanoj u poznavanju i upotrebi 16 različitih zanata koji ma povezuje svoju zamisao kao vajar, muzičar što celokupnu ideju pretvara u multimedijalni događaj. Autor je i učesnik brojnih samostalnih i grupnih izložbi, koncerata u zemlji i inostranstvu i učestvovao je u stotinak televizijskih nastupa, radio i novinskih intervjua. Dobitnik je više nagrada na javnim konkursima i izložbama kod nas i u svetu. Autor je mnogih spomen obeležja, grbova, znakova, plaketa, značaka, odlikovanja, povelja kao i arhitektonsko-enterijerskih likovnih rešenja u prostoru. Jedan od značajnih autorskih radova iz ovih oblasti objedinio je u rešenjima simbola Vojske Jugoslavije, a takođe izveo je oznake specijalnih jedinica SDB-a. Najnoviji ciklus multidisciplinarnih kreacija pod naslovom `OMFAL` i `SVAR` koje nastaju od 1996. godine, kao prva takva tvorevina u svetu, predstavljaju akustično-energetsko-svetlosne strukture i oblike, čije dejstvo aktivira pored čulne i sveobuhvatnom, potpunom čulnom percepcijom (svečulnom). Ovakav vid kreativnih ostvarenja, uvodi čoveka u izmenjeno stanje svesti, a grafičku i prostornu formu trajno preobražava i zadržava u paralelnoj dimenziji koju `VIDIMO` svečulnim opažanjem. Član je Udruženja Likovnih umetnika Vojvodine, Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Vojvodine, Udruženja estradnih umetnika. Uvršten je u internacionalni imenik značajnih osoba. Živi i radi na Popovici i Petrovaradinskoj tvrđavi na Fruškoj Gori. Vladislav Bajac - Akustične skulpture Vlade Labata Kada se zadesite ispred predmeta za koje ne znate šta su, a to su (s pravom nazvane) Akustične skulpture Vlade Labata, događa se ono što se desilo i drugima: dečja znatiželja ustupa mesto čuđenju. Ulazite u svet koji Vam je nepoznat, ali koji biste rado razotkrili. I treba se prepustiti želji. Jer, i muzički stručnjaci su se isto tako ponašali: nisu se stideli odbacivanja plašta akademskog znanja pred ovim, istovremeno i drskim i šarmantnim izazivanjem radoznalosti. Stvaralačko delo koje ujedno razbija granice medu pojedinim umetnostima i spaja ih u novu umetničku tvorevinu, rizično je definisati.Valja ga razumeti i potom (ne)prihvatiti. Ono je, uostalom, bio i jedini motiv ulaska Labata u rizik nepoznatih zvukova koje je dobijao radeći na svojim vajarskim delima tolike godine. 1979. načet je mukotrpan rad na `hvatanju` ovih zvukova metala i pokušaj njihovog kanalisanja, ako ne i kontrole nad njima. Labatovo prethodno muzičko iskustvo bilo je u ovom traganju bunar bez dna: ono je obezbedivalo ispravnu motivaciju, upornost i veru. Stvaralački čin je želja i potreba koje samo naslućuju otkriće. (Drugi ga kasnije nazovu uspehom). `Svirati na skulpturama` verovatno je pojednostavljena kontradikcija. Jer možda je stvar obrnutog reda: pre bi se moglo reći da je reč o instrumentima koji su originalna vajarska dela. Za šta se god odlučili, istina im je zajednička: već poznate kompozicije odsvirane na ovim akustičnim skulpturama postaju skoro nove kompozicije. A gde je tek kraj improvizacijama i mogućnostima pri stvaranju novih muzičkih dela? Dokle god se to ne zna, horizont je otvoren. Zar već to ne stavlja ove instrumente, u najmanju ruku, u red svih već znanih? Dakle, ako sada i znamo pred kakvim predmetima stojimo, još uvek ne znamo šta sve oni mogu. U tome je i suština Labatovog izuma: objediniti prostor i zvuk, a ne znati koliki je i kakav. Gledati i slušati, a ne videti kraj. Shvatiti i uživati, a verovatno se i dalje Čuditi. Jer čuđenje je takode stvaralački čin - ne odraz posmatračevog oslobađanja od perceptorske odgovornosti.

PETNIČKE SVESKE broj 75 zbornik radova Istraživačka stanica Petnica, 2016. Udžbenički format, 640 strana. Veoma lepo očuvana. Astronomija Univerzalnost I-Love-Q relacija kod belih patuljaka (Đukić Vladan) Određivanje nastanjive zone u tesno dvojnim sistemima (Stojanović Matija) Atmosferski parametri egzoplanete HD189733b (Obradović Božidar) Rotirajući haloi superfluidne tamne materije (Savić Nikola, Despotović Predrag) Fizika Ispitivanje zavisnosti brzine uljeza u granularnom sistemu pod uticajem horizontalnih vibracija od parametara sistema (Đorđević Emilija) Spontana sinhronizacija dva zvučna izvora – cevi orgulja i zvučnika (Burmazović Ivana, Vukosavljević Katarina) Ispitivanje 2D struktura magnetnih čvrstih sfera u spoljašnjem magnetnom polju metodom molekularne dinamike (Miljković Helena, Denčevski Aleksa) Merenje odnosa grananja Higsovog bozona na dva Z bozona (Ristić Jelena, Maksić Nikola) Van der Pauwov metod na uzorku sa izolovanom rupom (Božanić Milica, Nikolić Kristina) Multipleks mreža naučnih kolaboracija (Rapajić Isidora) Usporavanje svetlosti upotrebom elektromagnetno indukovane transparencije u višeslojnoj sfernoj kvantnoj tački kaskadne energetske konfiguracije (Šušnjar Marko, Petrović Katarina) Eksperimentalno ispitivanje Ajnštajnovog i Debajevog modela (Raonić Bogdan, Jakovljević Andrej) Konstrukcija optičkog sistema upotrebom genetskog algoritma (Stojiljković Ivana) Matematika NZD matrice i jaki nizovi deljivosti (Šobot Branislav) Dve topologije na skupu celih brojeva (Danilović Dalibor) O pozicionoj igri na grafovima (Tarajić Magdalena) Primenjena fizika i elektronika Izdvajanje karakterističnih obeležja lica (Parag Filip) Poređenje klasičnih klasifikacionih metoda, konvolucionih neuronskih mreža i mašina sa vektorima podrške za detekciju P300 stimulusa na primeru P300 spelera (Đokić Danilo, Stefanović Milomir) Poređenje metoda ponovnog odabiranja kod partikl filtra (Gajić Svetislav, Šoškić Pavle) Kreiranje dubinske mape korišćenjem stereo kamere (Tonić Danilo, Skakun Marko) Prepoznavanje govora pomoću žiroskopa (Mićić Dragan, Bašić Mladen) Analiza uspešnosti identifikacije govornika korišćenjem obeležja u spektralnom i vremenskom domenu (Hajdarević Barbara, Amanović Ratko) Računarstvo Razvoj točka od slučajno generisanih mnogouglova primenom genetskih algoritama (Vuković Vuk) Analiza zauzeća memorije različitih reprezentacija višeslojnog terena (Nožinić Stefan) Procena oblačnosti sa noćnih snimaka petničke all-sky kamere za snimanje meteora (Tešić Aleksa) Prepoznavanje meteora sa serije uzastopnih snimaka all-sky kamere (Gavrić Milenko) Biologija Parametri oksidativnog stresa u svetloćelijskom karcinomu bubrega (Ljubičić Jelena, Mihailović Milica) Analiza sastava i strukture segetalnih zajednica okopavina kukuruza u okolini sela Petnica (Valjevo) (Pantelić Ilija, Radovanović Vladana) Efekti etarskih ulja pelina (Artemisia absinthium) i čajnog drveta (Melaleuca alternifolia) na odabrane klinički značajne bakterijske sojeve (Nedeljković Marija, Kojić Marko, Chalabi Etir) Diverzitet briofita u okolini Valjeva (Šumanović Sanja) Uticaj askorbinske kiseline na rast sojeva Escherichia coli i Salmonella typhimurium u zavisnosti od kiselosti sredine (Joković Nikola) Biomedicina Poređenje količine melitina i fosfolipaze A2 u pčelinjem otrovu prikupljenom za vreme paše uljane repice i suncokretove paše (Mračajac Vukašin) Uticaj geraniola i citrala na inhibiciju α-amilaze (Kalaba Dragica) Geologija Da li karte geoloških hazarda uvek ukazuju na područja najveće opasnosti: primer klizišta na desnoj obali Save (Umka, Beograd) (Kovačević Katarina, Milovanović Mila) Poreklo nitratnih i amonijačnih jona vode bunara u Zemunu (Vizi Aleksa) Distribucija teških metala u zemljištu industrijskih zona Sever i Jug u Novom Sadu (Tadić Elena) Geološka građa gornjeg toka Lomničke reke (Ćirić Nikolina) Ispitivanje sadr_x0002_aja teških metala u podzemnim vodama kao mogućeg uzroka balkanske endemske nefropatije u selu Miloševac (Milovanović Ljubica) Kvalitet vode reke Lepenice duž njenog toka kroz grad Kragujevac (Biočanin Ivona) Hemija Sinteza i primena polimera na bazi 4-vinilpiridina ili alilamina kao sorbenata pri HPLC/MS analizi atrazina i terbutilazina u jabukama i paradajzu (Vuković Lazar) Analiza titelskog lesa i ispitivanje njegovih sorpcionih svojstava jonima teških metala Pb2+ i Cd2+ (Tomić Miona, Čižik Hana) Sinteza nanocevi niobijum(V)-oksida i nanocevi litijum-niobata, srebrom dopiranog niobijum(V)-oksida i ispitivanje njihovih fotokatalitičkih dejstava na kristal violetu (Milosavljević Momčilo) Ispitivanje stabilnosti kompleksa cink(II) i bakar(II) sa feofitinom a u zavisnosti od pH vrednosti (Mijatović Aleksa) Antropologija Projektno finansiranje u civilnom sektoru: analiza feminističke nevladine organizacije u kontekstu postsocijalizma (Pavlović Tamara) Šta su kupovali drugovi i drugarice, a šta danas kupuju gospoda i gospođe: antropološka analiza narativa o robi u socijalizmu u postsocijalizmu (Marković Teodora) Arheologija Uticaji na ikonografiju predstava scena Velikih praznika na ikonostasu crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Petnici (Radosavljević Aleksandar) Određivanje tragova upotrebe na replikama vinčanskih tesli tokom eksperimenta u posebnim uslovima (Dobrosavljević Ana) Analiza zooarheološkog materijala iz objekata 5 i 6 na lokalitetu Jerinin grad-Brangović (Milutinović Lora, Pantić Nevena) Detekcija tragova upotrebe na neolitskim strugačima pomoću optičkih instrumenata srednjeg uvećanja (Grujić Danica) Istorija Pisanje kragujevačkog lista Lid o dešavanjima na Kosovu i Metohiji u periodu od 1997. do 2000. godine (Riznić Jelena) Turističko preduzeće „Putnik” Zaječar (1952-1963) (Stanković Jana) Delatnost Biroa za posredovanje rada u Kraljevu 1952–1960 (Radovanović Isidora) Između srpstva i jugoslovenstva: Odbor gospođa „Kneginja Ljubica” 1918–1941 (Ristić Tamara) Rad Kotarskog suda u Staroj Pazovi od 1941. do 1944. (Mirosavljević Igor) Lingvistika Efekat primovanja slogom u kognitivnoj obradi reči pri čitanju na primeru kosovsko-resavskog dijalekta (Milošević Mina) Psiholingvistički pristup figurativnom i bukvalnom značenju globalnih idioma kod izvornih govornika srpskog jezika (Radičević Luka) Psihologija Povezanost vršnjačke afektivne vezanosti i motivacije za igranje video igara (Marić Anastasija) Uticaj boje i pokreta na brzinu vizuelne pretrage (Radović Sara, Milojčić Jelica) Uticaj težine zadatka i valence fidbeka na motivaciju za nastavak rada i procene zanimljivosti zadatka (Ilić Lenka, Anđelić Sara, Mrkobrada Anja) Da li je uviđanje pravilnosti u slučajnim nizovima povezano sa tendencijom da se nejasan stimulus opaža kao relevantan? (Kolarević Vuk) Dizajn Medijske reprezentacije šume kroz čulni svet (Seminar dizajna 2016) k

Kao na slikama Odlično stanje Mosaic pavement in the narthex of the large basilica Opis Stil Ikonografija Simbolizam Tehnika Materijali Konzervacija Bitolj 1967 Herakleja Linkestis (mkd. Хераклеа Линкестис, lat. Heraclea Lyncestis) je antički grad koji se nalazi na južnoj periferiji grada Bitolja. Ime nosi po Heraklu, mitskom junaku makedonske dinastije Agreadi, koji su dobili ime po kraju u kome su vladali (Linkestida). Zbog dobrog strateškog položaja, Herakleja se razvila u veći trgovački i saobraćajni čvor na značajnom putu Vija Ignacija (lat. Via Egnatia) koji je povezivao Drač i Bosfor (grad Konstantinopolj). Od Herakleje put je vodio dalje prema Stobiju (Veles) i Serdiki (današnja Sofija). Ostaci grada Istorija[uredi | uredi izvor] Grad je bio osnovan u predrimskom periodu, najverovatnije za vreme makedonskog kralja Filipa II. Za to vreme bilo je izgrađeno nekoliko tvrđava za lakše kontrolisanje makedonskog carstva. Nakon Makedonaca, Herakleja je potpala pod rimsku vlast. Tada je u vremenu od prvog do četvrtog veka naše ere, doživela i najveći uspon. Godine 472. i 479. Herakleju su napali Goti pod vođstvom Teodoriha Velikog. Tokom VI veka grad su opsedali Avari i Sloveni pa krajem šestog veka grad Herakleja propada i ostaje bez stanovništva. Teatar Arhitektura[uredi | uredi izvor] Herakleja ima vrlo bogatu i očuvanu arhitekturnu baštinu. Najbolje su očuvani mozaici i teatar. Herakleja je imala i svoje ranohrišćanske objekte. To su mala bazilika (A), građanska bazilika (B), velika bazilika (C) i grobljanska bazilika (G) - koje se nalaze na oko 250 metara od centralnog gradskog područja Herakleje, duž koje se prostiru ranohrišćanski i srednjovekovni slovenski grobovi. Za razliku od ovih veličanstvenih građevina, na ruševinama starog pozorišta podignute su profane građevine od kamena i blata. Njihov značaj je u njihovoj lokaciji, što govori o visokom stepenu racionalizacije imovine i prostora, odnosno o velikom građevinskom iskustvu sticanom tokom vekova. Posebno je zanimljiva episkopska rezidencija, koja ima trapezoidni oblik, a njen raspored je zasnovan na blagodetima antičke tradicije. Veza između episkopske bazilike i ostalih bazilika u srednjem delu ovog antičkog grada ostvarena je hodnikom na njegovom istočnom ulazu. Prostorije episkopske rezidencije bile su raspoređene oko centralnog dvorišta, u čijem je središtu bio bunar. Patos u svim prostorijama episkopije izveden je u mozaicima sastavljenim od sićušnih kamenčića po principu tesalatum. U njemu se nalaze najraznovrsniji geometrijski uzorci, rozete, meandri, pletenice, riblje kosti, pleteni krst. U tom dekoru ponavljaju se motivi iz biljnog i životinjskog sveta. Episkopska rezidencija je bila u upotrebi od 4. do 6. veka nove ere. Na stranicama istorije ovog grada ispisani su samo događaji koji svedoče o njegovoj lepoti i mirnom životu u njemu. Nažalost, Heraklejci nisu imali sreće da dugo uživaju u plodovima svog rada. Nastavljeni su česti i nasilni napadi. Krajem 6. veka i početkom 7. veka nove ere nad Heraklejom je zavladala era varvarstva, posle dugotrajnih sukoba sa avaroslovenskim plemenima. Tako se kobna sudbina ovog antičkog grada neslavno završila raseljavanjem njegovih građana na razna mesta, što je doprinelo izumiranju urbanog života u gradu. Nekada veličanstven grad, a sada samo ruševina, Herakleja je, kao i mnoga druga drevna naselja u Makedoniji, doživela da ponovo zablista i svedoči o životu i sudbini koju su delili mnogi naši preci. Međutim, ona nas danas kao takva ostavlja bez daha i bezbroj misli i uzdaha.. Većina značajnih spomenika datira iz perioda od 2. do 4. veka naše ere. Rekonstrukcija i iskopavanja još traju, a teatar se redovno koristi za kulturne nastupe. Heraclea Lyncestis, also transliterated Herakleia Lynkestis (Ancient Greek: Ἡράκλεια Λυγκηστίς; Latin: Heraclea Lyncestis; Macedonian: Хераклеја Линкестис[1]), was an ancient Greek city[2][3][4] in Macedon, ruled later by the Romans. Its ruins are situated 2 km (1.2 mi) south of the present-day town of Bitola, North Macedonia.[5] In the early Christian period, Heraclea was an important Episcopal seat and a waypoint on the Via Egnatia that once linked Byzantium with Rome through the Adriatic seaport of Dyrrachium. Some of its bishops are mentioned in synods in Serdica and other nearby towns. The city was gradually abandoned in the 6th century AD following an earthquake and Slavic invasions. Foundation by Philip II[edit] Heraclea Lycestis on the Via Egnatia. It was founded by Philip II of Macedon in the middle of the 4th century BC. The city was named in honor of the mythological hero Heracles. The name Lynkestis originates from the name of the ancient kingdom, conquered by Philip, where the city was built. Heraclea was a strategically important town in classical antiquity, as it controlled one of the major east-west routes between Illyria and Macedonia.[6] Philip` s founding of Heraclea prevented Illyrian incursions from the west into Macedon.[6] The city was involved in the Macedonian Wars until the middle of the 2nd century BC, when the Romans conquered Macedon and destroyed its political power. The Romans divided Macedonia into 4 regions and Heraclea became part of Macedonia Prima. The Via Egnatia, the main Roman road in the Southern Balkans, passed through Heraclea. The city became a significant stop and was consequently able to maintain its wealth. Objects discovered from the time of Roman rule in Heraclea are votive monuments, a portico, thermae (baths), a theatre and town walls. Roman period[edit] Marble bust of Aeschines from Heraclea Lyncestis dating from the Roman period (120-130 AD), donated to the British Museum by the English explorer William Martin Leake The Roman emperor Hadrian built a theatre in the center of the town, on a hill, when many buildings in the Roman province of Macedonia were being restored. It began being used during the reign of Antoninus Pius. Discovered in 1931, a small bone ticket for a seat in the 14th (out of 20) row is the earliest known proof of the theatre`s existence. The theatre itself was not discovered until 1968. Inside the theatre there were three animal cages and in the western part a tunnel. The theatre went out of use during the late 4th century AD, when gladiator fights in the Roman Empire were banned, due to the spread of Christianity, the formulation of the Eastern Roman Empire, and the abandonment of, what was then perceived as, pagan rituals and entertainment. Late Antiquity and Byzantine periods[edit] In the early Byzantine period (4th to 6th centuries AD) Heraclea was an important episcopal centre. Some of its bishops have been noted in the acts of the Church Councils as bishop Evagrius of Heraclea in the Acts of the Sardica Council from 343 AD. A small and a great basilica, the bishop`s residence, and a funerary basilica and the necropolis are some of the remains of this period. Three naves in the Great Basilica are covered with mosaics of very rich floral and figurative iconography; these well preserved mosaics are often regarded as fine examples of the early Christian art period. Other bishops from Heraclea are known between 4th and 6th century AD as bishop Quintilinus mentioned in the Acts of the Second Council of Ephesus, from 449 AD. The city was sacked by Ostrogoth/Visigoth forces, commanded by Theodoric the Great in 472 AD and, despite a large gift to him from the city`s bishop, it was sacked again in 479 AD. It was restored in the late 5th and early 6th century. When an earthquake struck in 518 AD, the inhabitants of Heraclea gradually abandoned the city.[7] Subsequently, at the eve of the 7th century, the Dragovites, a Slavic tribe pushed down from the north by the Avars, settled in the area. The last coin issue dates from ca. 585, which suggests that the city was finally captured by the Slavs. As result, in place of the deserted city theatre several huts were built.[8] Mosaics in the basilicas[edit] Great Basilica, narthex mosaic - detail Ruins at Heraclea The so-called Small Basilica was discovered in excavations made before the outbreak of World War II between 1936 and 1938. At first it was thought to be an ancient palace, but in the later research from 1960 to 1964, it became clear that it was an early Christian basilica. There is a decorated floor mosaic laid in the technique of `opus sectile` within the basilica and several rooms have been unearthed. The first room was used for baptizing, and the second room has a floor mosaic made in `opus tessellatum` technique. After the creation of the complex Great Basilica, the function of these rooms was changed. By discovering the walls, architectonic plastic and floors were reconstructed electronically. Great Basilica, narthex mosaic - pomegranate tree The Great Basilica is a monumental building with a room of open porch colonnades, a room of exonarthex, one of narthex, two north annexes, and a room of three south annexes. The floors of these rooms have mosaics with geometric and floral designs. The mosaic in the narthex is of early Byzantine art, a big composition at a size of 100 m (328 ft). There are birds, trees, bushes, a red dog, which is a symbol of paradise, and animals beasts as a domain of the earth. This mosaic dates from the end of the 6th century. The Great Basilica is built on top of another pre-existing one and it is believed to have been built sometime between the 4th and 6th century. The Great Basilica`s mosaic floor is depicted on the reverse of the Macedonian 5000 denars banknote, issued in 1996.[9] The Episcopacy Residence was excavated between 1970 and 1975. The western part was discovered first and the southern side is near the town wall. The luxury rooms are located in the eastern part. The 2nd, 3rd and 4th rooms all have mosaic floors. Between the 3rd and 4th rooms there is a hole that led to the eastern entrance of the residence. The hole was purposefully created between the 4th and 6th century. istorija makedonije etnografija arheologija makedonija makedonska antička kultura umetnost

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Engleski jezik! Bogato ilustrovano! 1948 god. Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 1 Knjiga 2/1 Knjiga 3/2 Knjiga 7 Knjiga 8/1 Knjiga 8/2 Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

Odlično očuvano! Autor - osoba Vitruvije Polio, Mark Naslov Deset knjiga o arhitekturi / Vitruvije ; [prevela Renata Jadrešin Milić] Jedinstveni naslov Vitruvii De architectura libri decem. scc Ostali naslovi Vitruvijevih deset knjiga o arhitekturi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2003 (Novi Sad : Stylos print) Fizički opis 233 str., [28] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jadrešin-Milić, Renata Radović, Ranko, 1935-2005 = Radović, Ranko, 1935-2005 Zbirka Velike knjige arhitekture / [Građevinska knjiga, Beograd] ; 1 Napomene Prevod dela: Vitruvii De architectura libri decem Tiraž 500 Str. 7-10: Evo Vitruvija, prve velike knjige arhitekture / Ranko Radović Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Arhitektura, grčka antička Arhitektura, rimska Marcus Vitruvius Pollio Deset knjiga o arhitekturi! „Deset knjiga o arhitekturi“ (lat. De architectura libri decem) je traktat o arhitekturi poznatog rimskog arhitekte Marka Vitruvija Pollion. Traktat je jedino sačuvano antičko delo o arhitekturi i jedno od prvih na latinskom jeziku. Prema samom Vitruviju, u vreme pisanja traktata na latinskom jeziku, postojale su samo četiri knjige o arhitekturi: Fuficia, Terence Varron i dve – Publius Septimius. Knjiga je posvećena caru Avgustu u znak zahvalnosti za pruženu pomoć. Vitruvije je opisao šest osnovnih principa nauke (lat. Scientia) arhitekture. Ordinatio (sistematičnost, red, redosled) - opisuje opšte principe arhitekture, osnove formiranja volumena (kvantita), osnove proporcija, osnove proporcija veličine (modul). Evo čuvene triade Vitruvije: tri kvaliteta koje arhitektura mora nužno posedovati: firmitas (konstrukcijska čvrstoća), utilitas (dobra), venustas (lepota). Dispozitorij (dispozicija, lokacija, baza) - opisuje osnove organizacije prostora, osnove projekta i njihovo prikazivanje u tri glavna crteža: ihnografija (tlocrt), ortografija (crtež) i skenografija (perspektivni prikaz). Eurthmija (eurithmi) – definiše lepe proporcije, sastav se proučava. Simetria (simetrija) – u ovoj kategoriji se krije snažni antropomorfizam. Naglašen je modul zasnovan na delovima ljudskog tela (nos, glava). Dekor – ova kategorija nije ograničena samo na dekoraciju i opisuje sistematičnost narudžbi. Distributio – kategorija opisuje kako ekonomski koristiti objekt. U prvoj knjizi Vitruvije objašnjava nauku arhitekte koja se sastoji od teorije i prakse. On skreće pažnju na potrebu geometrije i crtanje za studije arhitekture, kao i znanje iz oblasti filozofije, prava, medicine i astronomije. Knjiga II sadrži opis građevinskih materijala: cigle (lat. Laterum), peska, kreča i kamena. Knjiga III opisuje Vitruvijinog čoveka sa njegovim proporcijama (lice zauzima desetinu tela, a pupak je centar kompozicije). Knjiga IV opisuje hramove i položaje oltara. V knjiga je posvećena organizaciji foruma, bazilika, pozorišta, kupališta i brodogradilišta. Knjiga VI posvećena je rasporedu prostorija (atrijuma) i njihovim temeljima. U knjizi VII opisuje pripremu boja (bela, crvena, crna, zelena, plava i oker) i maltera. U knjizi VIII opisuje hidraulične konstrukcije (bunari, vodovodne cevi). U knjizi IX opisuje raspored solarnih i vodenih satova. U knjizi X, on je suprotstavio mašine (kombinacija delova za pomeranje utega) i alate (lat. Organa), a takođe je opisao i razne mehanizme, poput mlinova za vodu, baliste i katapulta. Rad na Vitruvijevom tekstu kao početnoj tački u savremenom pristupu edukacije arhitekata, odlikuje dinamičan, višeslojan i nekonvencionalan pristup, a rezultati pokazuju koliko je ovaj antički autor inspirativan i koliko i danas podstiče na razmišljanje. Kroz diskusije sa studentima, otkrivaju se beskrajno velike mogućnosti savremenog korišćenja ovog traktata, koji podstiče maštu, svestranost i kreativnost. Skoncentrisanost na kritičko posmatranje materije i otklon od uobičajenih faktografskih pristupa, do sada su činili da ovo delo bude zaista omiljeno među studentima, aktivno podstaknutim da se bave istraživačkim radom, da definišu i uobliče sopstvene stavove u oblasti projektovanja, istorije i teorije arhitekture i umetnosti, ali i vizuelne kulture uopšte, da izgrade prepoznatljiv način prezentacije i „odbrane“ svojih ideja kada su u pitanju i drugi predmeti iz različitih oblasti na Arhitektonskom fakultetu. U prethodnim podnaslovima predgovora je dat poseban osvrt na dalekosežniji uticaj Vitruvijevog dela na renesansne arhitekte i teoretičare arhitekture, koji ujedno može biti osnova za rad na proučavanju savremenih teorija arhitekture. Pregled i analiza pojedinih važnih problema koji su se kroz razvoj arhitekture postavljali pred graditelje, a aktuelni su i za savremenog arhitektu prilikom rešavanja projektantskih problema danas, predstavlja početnu tačku u sagledavanju kontinuiteta i transformacija vezanih za filozofiju građenja i osnovne tokove arhitektonske misli. Vrednost i značaj ovakvog izdavačkog poduhvata su višestruki. Najveće interesovanje i značajnu potrebu za Vitruvijevim tekstom svakako uvek imaju studenti arhitekture, svih nivoa studija. Pored toga, knjiga zaslužuje pažnju naučne i stručne javnosti koja se bavi istorijom i teorijom arhitekture i urbanizma, ali i istraživača iz drugih polja kulture i umetnosti. Takođe, sa sigurnošću se može reći da Vitruvijevo delo uvek nailazi na veliko interesovanje i kod šire javnosti, kod arhitekata u praksi, kao i istinskih ljubitelja arhitekture svih profesija. Vitruvijev traktat ima univerzalnu vrednost. Iako njegovoj kompoziciji nedostaje uređenosti, a jeziku pročišćenosti, on je vanvremen i ostaje izvor inspiracije za mlade arhitekte koji mu uz pomoć svoje mašte pomažu da i dalje živi. Čak i kada često iskreno, otvoreno i samokritično govori o teškoćama koje je imao prilikom pisanja i svojim ograničenjima, ili kada skromno i nenametljivo pribegava anegdotama i zanimljivim pričama, Vitruvije nam posredno skreće pažnju na činjenicu da se danas teorija arhitekture pogrešno povezuje samo sa istorijom arhitekture i da ona realno pripada svim oblastima delovanja u arhitekturi, a prvenstveno arhitektonskom projektovanju. Ona je zapravo korisna i potrebna kao razjašnjenje kako su određeni projektantski principi primenjeni u arhitektonskoj praksi, što znači da povezuje teoretsku i praktičnu stranu struke. Vitruvije nas i danas potseća da svako arhitektonsko delo ima prostorna, vizuelna i formalna svojstva, često nezavisna od kulturno - istorijske epohe u kojoj je nastalo, a proučavanje načina na koje su arhitekti probleme njegovog nastanka rešavali u prošlosti predstavlja najznačajnije dostignuće koje istorija arhitekture može da ponudi modernoj arhitektonskoj praksi. Marko Vitruvije Polio (lat. Marcus Vitruvius Pollio, živio i radio u prvom vijeku p. n. e.), bio je rimski pisac, arhitekta i inženjer i autor slavnog rimskog arhitektonskog traktata „De architectura, libri decem“ (Deset knjiga o arhitekturi). Vrlo malo je poznato iz njegovog života, osim onoga što se može zaključiti iz njegovog pisanja u traktatu. Iako Vitruvije nigdje ne identifikuje imperatora za kojeg je radio, mnogi smatraju da je riječ o Avgustu i da je traktat pisan oko 27. godine. Pošto Vitruvije u traktatu sebe opisuje kao starog čovjeka, neki autori su zaključili da je vrlo vjerovatno da je bio aktivan u vrijeme Julija Cezara. Vitruvije takođe kaže da je radio na gradnji bazilike u Fanomu (današnji Fano). Izdanje na italijanskom iz 1521. godine koje je ilustrovao i preveo s latinskog italijanski arhitekta Cezare Cezarijano Traktat „O arhitekturi“, bazira se na njegovom ličnom iskustvu, ali i teoriji poznatih grčkih arhitekata, npr. na Hermogenu. Raspravlja o skoro svakom aspektu arhitekture, a podijeljen je u deset poglavlja: planiranje grada, građevinski materijali, izgradnja hramova i upotreba grčkih redova, civilno građevinarstvo (pozorišta, banje), privatne građevine, dekoracija poda i zidova, hidraulika i civilne i vojne mašine. Prevodi Vitruvijevog dela na srpski jezik Vitruvijevo delo Deset knjiga o arhitekturi prvi put je prevedeno na srpski 1951. Prevodilac je bio Matija Lopac, a izdavač „Svjetlost“ iz Sarajeva. Isti izdavač je objavio delo i 1990. godine. Beogradski izdavač „Građevinska knjiga“ objavio je, u prevodu Renate Jadrešin-Milić, tri izdanja: 2000, 2003, i 2006., a beogradski Zavod za izdavanje udžbenika, u prevodu Zoje Bojić, svoje izdanje 2009. godine. MG86 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fran Tućan (Divuša, 26. rujna 1878. – Zagreb, 22. srpnja 1954.), hrvatski mineralog i petrograf. Životopis Osnovnu školu završio je u Divuši. Srednju školu i studij prirodnih znanosti na Filozofskom fakultetu završio je u Zagrebu. Doktorirao je 1905. godine pod vodstvom profesora Mije Kišpatića, svog znanstvenog uzora, disertacijom Pegmatiti u kristaličinom kamenju Moslavačke gore.[1] Iste godine postaje kustos Mineraloško-petrografskog odjela Narodnog muzeja u Zagrebu. Po odlasku profesora Kišpatića u mirovinu 1918. godine, postaje profesorom na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje predaje predmete iz petrografije i petrologije. Sljedeće godine dobiva zvanje redovitog profesora te povjerenika za prosvjetu i vjeru u Hrvatskoj. Godine 1930. izabran je za stalnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Rad prof. Tućana prekinut je za vrijeme Drugog svjetskog rata, od 1942. do 1945. godine, kada biva umirovljen i zatočen u logoru. Po završetku rata vraća se na sveučilište i postaje prvim dekanom novoosnovanog Prirodoslovno-matematičkog fakulteta u Zagrebu.[1] Znanstveni rad i doprinos Veliki dio svoje karijere posvetio je proučavanju boksita, vapnenca i zemlje crvenice. Na temelju svojih istraživanja crvenice Tućan je iznio teoriju o podrijetlu crvenice. Prema toj teoriji crvenica je netopivi ostatak karbonatnih stijena, a boksit je fosilna crvenica. Istraživao je i vapnence i dolomite Hrvatske. Svoja istraživanja objavio je u knjizi Die Kalk-steino und Dolomite des Kroat. Karstgebietes objavljenoj 1911. godine. Zbog doprinosa prof. Tućana geologiji, prof. Karšulin je prema njemu nazvao mineral tućanit. Od 1987. godine Republički komitet za znanost Hrvatske dodjeljuje nagradu Fran Tućan za popularizaciju znanosti. Od 1915. do 1919. godine i od 1945. pa do smrti 1954. godine uređuje časopis Priroda.[2] Autor je i pjesme Na Uni objavljenoj u časopisu Pobratim 1898. godine, te zbirke novela Sa sela, koju je izdao pod pseudonimom F. Borivoj. Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

GORNJE POLJE KOD NIKŠIĆA Radivoje Tadić Zajednica sela: Vir, Duga, Jasenovo polje, Miločane, Orah, Praga, Rastovac i Šipačno pregled bratstava Nikšić, 2001. 514 strana, tvrd povez, udžbenički format. Posveta autora. Poslednja dva-tri lista gde je sadržaj malo izgužvani. Generalno, očuvana. Istoriju i geografiju Gornjeg Polja, područja površine 256 kvadratih kilometara, način življenja starosjedilaca i doseljenika iz vremena kapetanija i kmetija, oblasti, srezova i opština, sačuvao je pukovnik Radivoje Tadić u reprezentativnoj monografiji Gornje Polje kod Nikšića. Njegov brat Jovo, kapetan u penziji, najstariji Gornjepoljac, rođen 1920. u zaseoku Avtenice, učesnik NOB-a, nosilac više ratnih i mirnodopskih odlikovanja i priznanja, kojeg pamćenje služi i u 98. godini života, dragocjen je svjedok i pričač višedecenijskih zbivanja na tom području: “Tadići su porijeklom iz Pive. Za vrijeme Turaka odselili su za Trebinje, a nakon stotinu godina, tridesetak godina prije oslobođenja Nikšića, moj prađed Uroš došao je sa sedam sinova u Gornje Polje. Danas je to najbrojnije bratstvo u Gornjem Polju, a u Trebinju je tada ostala jedna porodica, i danas je jedna,” priča gospodin Jovo, kako ga oslovljavaju mještani. Pola vijeka nakon oslobođenja od Turaka kuće su građene po obodu, a u Polju ih gotovo nije bilo. Imanja starosjedilaca i ona koja su dodijeljena doseljenicima- glavarska, darovnica i kupovna zemlja, bila su zasijana. Livade su tek ponegdje presjecale oranice, a stanovnici su nakon Prvog svjetskog rata živjeli od poljoprivrede i stočarstva: “ Sijana je pšenica, raž, ječam, kukuruz, držana stoku, i od toga se živjelo. Gazde su bili oni koji su imali dosta stoke i zemlje. Domaćin sa 50 ovaca bio je siromah, a onaj sa 100 srednjestojeći. Moja porodica je bila među siromašne. Radili smo svoju i tuđu zemlju. Oranice su se radile napola, a livade na treću – dva dijela pripada gazdi, a treći domaćinstvu koje je radilo u najam. Neđeljom niko nije radilo. Poštovan je običaj- šest dana radi, sedmi odmaraj. Navodnjavanja nije bilo. Dolap, kolo za navodnjavanje Raka Maksimovića u zaseoku Brod izgrađen je 1930. godine, i prvi je u Crnoj Gori.” I nije Gornje Polje samo po tom kolu bilo prvo. Damjan Mijanović je 1938. godine izgradio hidroelektričnu centralu snage 30 vati koja je osvjetljavala sve kuće na Vidrovanu. Bilo je to prvo električno osvjetljenje u naseljima u Crnoj Gori. Na Vidrovanu je radila pilana knjaza Nikole-Šegarica, ili Knjaževa fabrika, a 1923. podignuta je na Buči još jedna u kojoj je radio mlin i vunovlačara – prva u Crnoj Gori. Stoga nijesu rijetki ono koji tvrde da se početak industrijalizacije Crne Gore desio u Gornjem Polju: “Pričalo se da je Knjaževu fabriku zapalila Opština kako bi zahvatila vodu za planirani vodovod. Ne znam da li je to tačno, ali na tom mjestu je 1929. počela gradnja vodovoda. Vodovod je ručno kopan od Vidrovana do Nikšića. Kanal dubine dva metra kopali su seljaci a za metar iskopa dobijali su jedan dinar. Gdje je bio kamen ručno se minavalo. Toga se sjećam odlično, išao sam u osnovnu školu. Cijevi su bile široke kao sulundar i omotane trakom. Traku smo gulili i od nje pravili piljke. Gradnja vodovoda bila je velika radost, jer su Nikšićani tada vodu koristili iz bunara.” Rijeke, mukavice, estavele… vodenice, stupe i pilane rijetkosti su po kojima je Gornje polje prepoznatljivo. Neke od tih rijetkosti danas su daleka prošlost. Za vrijeme Turaka, Crne Gore i Kraljevine Jugoslavije na gornjepoljskim rijekama Vidrovnu, Boljašnici, Rastovcu i Sušici bilo je osamnaest vodenica sa desetak valjaonica: mlini Perkovića, Matanovića, knjaza Nikole, Buča, vodenica Đuričića, Novi mlini, mlini Jegetić, Maksimovića, Đukanovića, Piljevića… Mlinari su bili mještani, a jedno vrijeme taj posao obavljao je i Jovo Tadić.: “Ti mlini imali su po dva ili tri kola, a žito je dopremano iz Golije, Pive, Banjana… Mlivo su dogonile na konjima žene, najčešće po sto kila, i čekale su nekada i 24 sata da bude samljeveno. Vlasnik mlina je meljačinu naplaćivao pet odsto- znači na 100 kila, 25 kila. Treći dio uzimao je mlinar. Tada su radile i stupe Mijanovića, Međedovića i Raičevića. Tu se valjalo sukno, koje su prele pa tkale žene. Nakon valjanja u stupama od njega se pravila roba, savršena odijela. Tada je šnajder bio Radule Tadić, a šili su Vujovići i Mijanovići. Švenje je bilo skupo, za jedno odijelo moralo se dva dana raditi.” Živjelo se u Gornjem Polju do Drugog svjetskog rata uglavnom od poljoprivrede i stočarsta. Djeca su od malih nogu učena tom radu, a ona koja su pokazivala posebne sklonosti, ili su bila iz imućnijih porodica pohađala su školu koja je u Gornjem Polju počela da radi 1899-90. Starina Jovo se sjeća da je 1927. u prvom razredu četvorogodišnje škole bilo tridesetak đaka: “Mali broj je kada završi tu školu išao u Nikšićku gimnaziju, iz čitavog Gornjeg polja desetak učenika. Kada je bilo lijepo vrijeme išli su pješke – po 10 i više kilometara u jednom pravcu, a zimi su nastavali u Nikšiću, plaćali su smještaj. To su bila đeca- desetak godina. Moj brat Radivoje je išao pješke, a u kasnu jesen ili zimi kada je dan kratak sretali smo ga i pratili. Do 1930. samo tri Gornjepoljca bila su na fakultetu. Ti studenti iz porodica Kisić, Ilić i Tadić prvi su iz Gornjeg Polja završili fakultet, a kasnije ih je bilo mnogo više”. Nakon 1930. godine u Gornjem Polju formirani su fudbalski klubovi Vidrovan i Gornjepoljac, a na glasu je bila i amaterska pozorišna trupa. U kući Vušovića. poznatoj po učenim ljudima. radila je i čitaonica koja je imala zavidan fond knjiga, i bila je veoma posjećena. U to vrijeme radili su i hanovi u kojima se moglo trgovati ali i popiti piće za kafanskim stolom: “Vlasnici hanova u kojima je bilo piće i roba plaćali su mnogo veću taksu. Hanove na tri mosta, od Srednjeg do Vidrovana, držali su Maksimovići, a na Vidrovanu Mijanovići, Bajovići i Mijatovići. Tada su milioneri bili Mijanovići. Automobila nije bilo, možda dva taksija, a motor je imao samo Damjan Mijanović. Sjećam se da je Milovan Maksimović, tada predsjednik Opštine, biciklom išao u Nikšić na posao. Život u Polju je bio siromašan, ali ne tako težak. Nije se puno radilo, nije se imalo što raditi, osim ljeti. Ko je imao stoku spremao je sijeno, brao list. Planištaci su živjeli mnogo teže”. Gornje polje je po mnogo čemu karakteristično etnografski, geografski ali i istorijski. Za vrijeme Osmanlijskog carstva predstavljalo je kapiju utvrđenog Onogošta, u njemu je 1690. zarobljen turski paša Džin Alija, a 1877. na Viru su Turci položili oružje pred knjazom Nikolom. 1934. u Gornjem Polju formirana je jedna od prvih seoskih ćelija Komunističke partije na području Nikšićkog sreza, a u oktobru 1941. tu je bilo sjedište Narodnooslobodilačkog nikšićkog odreda. Ratna zbilja određivala je sudbine mještana i svaka je priča za sebe. Jovo Tadić se našao u Drugoj dalmatinskoj koja je oslobođenje dočekala u Trstu. “ Druga dalmatinska je preživjela Petu ofanzivu, ali je mnogo ljudi izginulo. Tada su redove popunjavali Crnogorci. I ja sam se sa svojom četom kod Kolašina priključio Drugoj dalmatinskoj. Borbe su vođene svuda i svaka je istorija, ali se najslikovitije sjećam oslobađanja pedesetak zatvorenika iz zatvora u Straševini. Taj zatvor stražarili su četnici, a trebalo je da ga oslobodi Nikšićki odred. Rukovodstva moje čete koja je imala pedeset boraca i Nikšićkog odreda, koji je tražio pomoć, sastalo se kod Slanog. Tada je odlučeno da naša četa oslobađa zatvorenike iz Straševine. Uspjeli smo to bez žrtava, našto sam i danas ponosan. I Dan oslobođenja posebna je priča. Taj dan dočekali smo u Trstu. Posljednja borba je bila u Ilirskoj Bistrici. Mi smo od Kotora pješke išli i oslobađali otoke do Rijeke. Iz Rijeke smo brodom prešli na Rab odakle smo oslobodili Cres, i iskrcali se u Opatiju. Poslednje borbe vođene su u Ilirskoj Bistrici. Trst je bio već dva dana oslobođen kada smo mi došli, a oslobosili su ga Crnogorci. Narod je ogromnom radošću dočekao oslobođenje. Bilo je to veliko veselje”. Poslije Drugog svetskog rata priča o Gornjem Polju, izgradnji i načinu življenja slična je drugim poratnim. Nakon ukidanja zadruga mještani dobijaju državne poslove, a Gornje Polje doseljenike, nove kuće i livade. Pređašnji način života za tridesetak godina, relativno kratko vrijeme, dobija formu predanja, a materijalni ostaci ili mjesta koja nazivom čuvaju nekadašnji značaj postaju turističke destinacije. Vodenica Raičevića, jedina koja radi, puni novinske stupce, livade zaoravaju mašine, a ralo i plugovi dragocjenost su muzejskih zbirki. Farme i farmeri ne poznaju branje lista, sadijevanje sijena, žetvu srpom, kopljenje kukuruza. Valjaonica nema, nema ni robe od sukna pravljenog udarima drvenih maljeva. Sve to desilo se za samo jedan vijek, a mnogo šta po čemu je Gornje Polje prepoznatljivo mlađe je od Jova Tadića: ”Poslije Drugog rata vodilo se računa da što više ljudi radi. Ko je god hti, radio je. Nije za godinu mogao postati bogataš, ali mogao je skromno da živi i izdržava porodicu. Svi su živjeli podjednako. Osnovane su zemljoradničke zadruge u koje su ljudi unosili sve svoje. Bilo je i onih koji su to nevoljno radili. Te zadruge nijesu bile onakve kako je zamišljano i nije se to dobro pokazalo. Posle su nastale zadruge kojima su rukovodila preduzeća, i bile su bolje. Kada je došao period industrijalizacije i masovnog odlaska na škole stoka se manje držala, a zemlja manje obrađivala. Umjesto oranica nastale su livade. Danas je oranica malo. Posadi se krompir sve manje kukuruz i pšenica, a raž i ječam su rijetkost. Danas radi samo mlin Raičevića sa dva vitla i on povremeno melje, a meljačina je uglavnom umertin. To je bio mlin Janka Vukotića, on ga je napravio za vrijeme Crne Gore. Pregradio je dvije rijeke Vidrovan i Boljašnicu za rad mlina. Vodenicu je prodao Raičevićima- Tomu i Milosavu koji su došli iz Amerike. I danas su to mlini Raičevića, sinovca Tomova.” Novi mlini naspram zaseoka Međine čuvaju uspomenu na nekada vodeću privrednu granu u Gornjem Polju, Radivoje Tadić monografijom Gornje Polje kod Nikšića sačuvao je istoriju tog podruja, a rijetki mještani još svjedoče o Gornjem Polju kroz vrijeme. Devedesetosmogodišnji Jovo Tadić pamti najduže, kažu Gornjepoljci: “ Za istoriju Gornjeg polja i život negda zainteresuje se poneko, ali knjigu Radivoja Tadića, ipak svaka porodica želi da ima. On je do tančina opisao Gornje Polje. Svi se iznenade podatkom da je na tom području bilo do rata preko 170 bratstava. Sada ih ima mnogo više, jer je Gornje Polje masovno naseljavano. Sada se u Polju sasvim drugačije živi. Danas omladina kad završi osmoljetku zemljoradnju potpuno odbacuje. Prije ćeš naći nekog sa fakultetom da obrađuje zemlju. Mislim da sadašnje generacije ne bi mogle izdržati teret negdašnjeg vremena, jer tada su ljudi od malena radili i tako sticali navike.” Donedavno je Jovo Tadić i sam obrađivao svoje imanje i mještani su se divili njegovoj po koncu uređenoj njivi. Radio bi i danas, ali se oporavlja od loma – trećeg za pet godina: “Imao sam devedeset i dvije godine kada sam obrađivao imanje. I dalje bih da se nijesam slomio. To mi nije bilo teško. Teško mi je padalo da sjedim. Volio sam da radim i radio sam i kada sam znao da od toga nemam neku korist. Volio sam da šetam i posjećujem komšije. I danas u 98. godini ponešto uradim. Dolaze mi kćerka i sin, unuci i praunuk Dušan i naravno komšije. A dugovječnost jeste i nije privilegija:” Tadići nijesu dugovjeki. Uglavnom žive oko sedamdeset godina, osamdesetu malo ko iščeka. Ja sam dugovječnost, vjerovatno, nasledio od majke. Ona je živjela 93 godine i podigla devetoro đece. Kada sve sabereš život je kratak. A nekada i predug. Mislim da je živjeti oko osamdeset godina najljepše, do tada čovjeka služe pamćenje i snaga. Preko osamdeset godina to nestaje:” Biografija Gornjeg Polja zbir je i biografija njegovih mještana. Jovo Tadić, nosilac ordenja i medalja o kojima jedino priča unucima, poznavalac hoda Gornjeg Polja kroz vrijeme, na tragu je narodne mudrosti da svako vrijeme nosi svoje breme, a težinu bremena određuje čovjek. Starina od kojeg, kažu u Gornjem Polju, treba učiti život posmatra kako raste njegov zavičaj, bilježi godove i upoređuje ih. Dugovječnošću i načinom života tog pamtiše čija sjećanja ne mogu stati ni u tomove knjiga, privilegovano je Gornje Polje – područje nikšićke opštine koje je za vijek, kojem svjedoči naš pričač, sasvim izmjenilo fizionomiju ali ne i krvotok. Sonja Vujadinović

Autor - osoba Toro, Henri Dejvid, 1817-1862 = Thoreau, Henry David, 1817-1862 Naslov Valden ; O građanskoj neposlušnosti / Henri Dejvid Toro ; [prevela sa engleskog Zora Minderović] Jedinstveni naslov Walden or, Life in the Woods. srp On the Duty of civil Disobedience. spr Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1981 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXIII, 328 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Minderović, Zora, 1921-1975 = Minderović, Zora, 1921-1975 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ74, ǂknj. ǂ490 (Karton) Napomene Prevodi dela: 1. Walden or, Life in the Woods 2. On the Duty of Civil Disobedience / Henry David Thoreau Tiraž 4.000 Str. VII-XXIII: Predgovor / Zora Minderović Str. 327-328: Beleška o piscu / Z. M. [Zora Minderović]. Predmetne odrednice Toro, Henri Dejvid, 1817-1862 -- „Valden“ -- „O građanskoj neposlušnosti“ Socijalna antropologija Socijalna filozofija Čovek – Priroda MG99 (N) Valden O građanskoj neposlušnosti je knjiga koja može da utiče na pojedinca i grupu da svet posmatraju sa stanovišta bitnih kategorija pre ustrojstva sveta. Knjiga se sastoji iz dva dela: Valden i O građanskoj neposlušnosti Prvi deo knjige je dnevnik koji je Henri Dejvid Toro vodio tokom eksperimenta. Naime, njegov cilj je bio da dve godine opstane u prirodi sa minimalnim sredstvima i da se što manje oslanja na civilizaciju. Drugi deo knjige, O građanskoj neposlušnosti, predstavlja esej. To je, zapravo, transkript sa Torovog predavanja koje je održao nakon noći provedene u zatvoru jer nije hteo da plati porez. Henri Dejvid Toro (engl. Henry David Thoreau; 12. jul 1817 – 6. maj 1862; pravo ime Dejvid Henri Toro) bio je američki prirodnjak, esejista, pesnik i filozof. Vodeći transcendentalista, najpoznatiji je po knjizi „Valden“, razmišljanju o jednostavnom životu u prirodnom okruženju, i eseju „Građanska neposlušnost“ (prvobitno objavljen kao „Otpor građanskoj vlasti“), argumentu za neposlušnost nepravedna država. Torove knjige, članci, eseji, časopisi i Toro poezija iznose više od 20 svezaka. Među njegovim trajnim doprinosima su njegovi spisi o prirodnoj istoriji i filozofiji, u kojima je predvideo metode i nalaze ekologije i istorije životne sredine, dva izvora modernog ekološkog okruženja. Njegov književni stil isprepliće pažljivo posmatranje prirode, ličnog iskustva, istaknute retorike, simboličkih značenja i istorijskog umotvorine, dok pokazuje poetski senzibilitet, filozofsku strogost i pažnju na praktične detalje.[4] Takođe je bio duboko zainteresovan za ideju preživljavanja suočenih sa neprijateljskim elementima, istorijskim promenama i prirodnim propadanjem; istovremeno se zalagao za napuštanje otpada i iluzija kako bi se otkrile istinske suštinske životne potrebe. Toro je bio doživotni abolicionista, držeći predavanja koja su napadala Zakon o odbeglom robu, hvaleći pisanja Vendel Filipsa i braneći abolicionistu Džona Brauna. Torova filozofija građanske neposlušnosti kasnije je uticala na političke misli i postupke takvih značajnih ličnosti kao što su Lav Tolstoj, Mahatma Gandi i Martin Luter King mlađi. On se ponekad naziva anarhistom. U „Građanskoj neposlušnosti“, Toro je napisao: „Srdačno prihvatam moto :“Vlada je najbolja ako najmanje upravlja“ i voleo bih da vidim da se postupa brže i sistematičnije“. Izvedeno, konačno iznosi ovo, što takođe verujem - „Vlada je najbolja ako uopšte ne upravlja;“ a kada se ljudi za to pripreme, to će biti ona vrsta vlade koju će oni imati. [...] Tražim, ne odjednom nijednu vladu, već odjednom bolju vladu.“ Biografija Jedan od najpoznatijih američkih pisaca, Henri Dejvid Toro zapamćen je po svojim filozofskim i naturalističkim spisima. Rođen je i odrastao u Konkordu u državi Masačusets, zajedno sa starijom braćom i sestrama Džonom i Helenom i mlađom sestrom Sofijom. Njegov otac je upravljao lokalnom fabrikom olovaka, a majka je iznajmljivala delove porodičnog doma konobarima. Kao pametan student, Toro je na kraju otišao na Harvard College (danas Harvard Univerzitet). Tamo je učio grčki i latinski kao i nemački. Prema nekim izveštajima, Toro je neko vreme morao da predahne od školovanja zbog bolesti. Diplomirao je na fakultetu 1837. godine i borio se s tim šta dalje. U to vreme, obrazovan čovek poput Toroa mogao bi da se bavi pravom ili medicinom ili crkvom. Ostali diplomci su se upisali u obrazovanje, putem koji je on kratko sledio. Sa svojim bratom Džonom osnovao je školu 1838. godine. Poduhvat je propao nekoliko godina kasnije nakon što se Džon razboleo. Toro je zatim jedno vreme otišao da radi kod oca. Posle koledža, Toro se sprijateljio sa piscem i kolegom iz Konkorda Ralfom Valdom Emersonom. Kroz Emersona je postao izložen transcendentalizmu, školi mišljenja koja je isticala važnost empirijskog mišljenja i duhovnih pitanja nad fizičkim svetom. Podstaklo je naučno istraživanje i posmatranje. Toro je upoznao mnoge vodeće ličnosti pokreta, uključujući Bronson Alkot i Margaret Fuler. Emerson je delovao kao mentor Torou i podržavao ga na mnogo načina. Jedno vreme je Toro živeo sa Emersonom kao domar njegovog doma. Emerson je takođe koristio svoj uticaj da promoviše Torove književne napore. Neki od Torovih prvih radova objavljeni su u časopisu The Dial, transcendentalističkom časopisu. A Emerson je dao Torou pristup zemljama koje će inspirisati jedno od njegovih najvećih dela. Valden Pond Toro je 1845. godine sagradio mali dom na jezeru Valden, na imanju u vlasništvu Emersona. Tamo je proveo više od dve godine. Tražeći jednostavniji tip života, Toro je preokrenuo uobičajenu rutinu vremena. Eksperimentisao je sa radom što je manje moguće, umesto da se bavio šablonom od šest dana uz jedan slobodan dan. Ponekad je Toro radio kao geodet ili u fabrici olovaka. Osećao je da mu je ovaj novi pristup pomogao da izbegne bedu koju je video oko sebe. „Masa muškaraca živi živote tihog očaja“, jednom je napisao Toro. Njegov raspored dao mu je dovoljno vremena da se posveti svojim filozofskim i književnim interesima. Toro je radio na Nedelje na rekama Konkord i Merimak (1849). Knjiga je nastala putovanjem na brodu koji je 1839. godine krenuo sa bratom Džonom. Toro je na kraju počeo da piše i o svom eksperimentu sa Valden Pondom. Mnogi su bili znatiželjni prema njegovom revolucionarnom načinu života, a ovo interesovanje je stvorilo kreativnu iskru za zbirku eseja. Objavljeno 1854, Valden; ili, Život u šumi je prihvatio život u blizini prirode. Knjiga je postigla skroman uspeh, ali tek mnogo kasnije knjiga je dosegla širu publiku. Tokom godina, Valden je inspirisao i informisao rad prirodnjaka, ekologa i pisaca. Dok je živeo kod jezera Valden, Toro se takođe susreo sa zakonom. Proveo je noć u zatvoru nakon što je odbio da plati porez na biralište. Ovo iskustvo navelo ga je da napiše jedan od svojih najpoznatijih i najuticajnijih eseja „Građanska neposlušnost“ (poznat i kao „Otpor civilnoj vlasti“). Toro je imao duboka politička shvatanja, suprotstavljajući se ropstvu i meksičko-američkom ratu. Dao je snažne argumente za postupanje po savesti i ne slepo sleđenje zakona i vladine politike. „Jedina obaveza koju imam pravo da preuzmem je da radim u bilo kom trenutku ono što smatram ispravnim“, napisao je. Od svog objavljivanja 1849. godine, „Građanska neposlušnost“ inspirisala je mnoge vođe protestnih pokreta širom sveta. Ovaj nenasilni pristup političkom i socijalnom otporu uticao je na aktivistu američkog pokreta za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg i Mahatmu Gandija, koji su, među mnogima, pomogli Indiji da stekne nezavisnost od Velike Britanije. Kasnije godine Nakon što je napustio Valden Pond, Toro je proveo neko vreme čuvajući Emersonovu kuću dok je bio na turneji u Engleskoj. I dalje fasciniran prirodom, Toro je svoja zapažanja o biljnom i divljem svetu zapisao u rodnom Konkordu i na svojim putovanjima. Nekoliko puta je posetio šumu Mejna i obalu Kejp Koda. Toro je takođe ostao posvećeni abolicionista do kraja svog života. Da bi podržao svoj cilj, napisao je nekoliko dela, uključujući esej „Ropstvo u Masačusetsu“ iz 1854. godine. Toro je takođe hrabro zastupao kapetana Džona Brauna, radikalnog abolicionistu koji je vodio ustanak protiv ropstva u Virdžiniji. On i njegove pristalice napali su savezni arsenal u Harpers Feriju da bi se naoružali u oktobru 1859, ali njihov plan je osujećen. Povređeni Braun je kasnije osuđen za izdaju i usmrćen zbog svog zločina. Toro je ustao da ga brani govorom „Molba za kapetana Džona Brauna“, nazivajući ga „anđelom svetlosti“ i „najhrabrijim i najhumanijim čovekom u celoj zemlji“.[8] Smrt U kasnijim godinama, Toro se borio sa bolešću koja ga je mučila decenijama. Imao je tuberkulozu od koje je oboleo decenijama ranije. Da bi obnovio zdravlje, Toro je otišao u Minesotu 1861. godine, ali putovanje nije poboljšalo njegovo stanje. Napokon je podlegao bolesti 6. maja 1862. Toro je u nekim od svojih čitulja najavljivan kao „originalni mislilac“ i „čovek jednostavnog ukusa, čvrstih navika i nadnaravne moći posmatranja“. Dok su drugi pisci iz njegovog vremena nestali u mraku, Toro je izdržao jer je toliko toga o čemu je pisao i danas relevantno. Njegova pisanja o vladi bila su revolucionarna, a neki su ga nazivali ranim anarhistom. Torova proučavanja prirode bila su podjednako radikalna na svoj način, što mu je donelo ime „otac ekologije“. A njegovo glavno delo, Valden, ponudio je zanimljiv protivotrov za život u modernoj trci pacova. Sekslualnost i odnosi Toro se nikada nije ženio i bio je bez dece. Trudio se da sebe prikaže kao asketskog puritanca. Međutim, njegova seksualnost je dugo bila predmet nagađanja, uključujući i njegove savremenike. Kritičari su ga nazivali heteroseksualnim, homoseksualnim ili aseksualnim. Nema dokaza koji ukazuju na to da je bio u fizičkim odnosima sa bilo kim, muškarcem ili ženom. Neki naučnici sugerišu da se kroz njegova dela provlače homoerotska osećanja i zaključili su da je homoseksualac. Elegiju „Simpatija“ inspirisao je jedanaestogodišnji Edmund Sevel, sa kojim je 1839. pešačio pet dana. Jedan naučnik sugeriše da je pesmu napisao Edmundu jer nije mogao da se napiše Edmundovoj sestri, a drugi da su Torova „emocionalna iskustva sa ženama obeležena pod kamuflažom muških zamenica“, drugi naučnici ovo odbacuju. Tvrdilo se da je dugačak paean u Valdenu do francusko-kanadskog drvoseče Aleksa Terijena, koji uključuje aluzije na Ahila i Patrokla, izraz sukobljene želje. U nekim Torovim spisima postoji osećaj tajnog sebe. 1840. godine u svom časopisu piše: „Moj prijatelj je izvinjenje za moj život. U njemu su prostori koje moja orbita prelazi“. Toro je bio pod snažnim uticajem moralnih reformatora njegovog doba, a ovo je možda ulilo teskobu i krivicu zbog seksualne želje. Politika Toro je bio žestoko protiv ropstva i aktivno je podržavao abolicionistički pokret. Učestvovao je kao dirigent u Podzemnoj železnici, držao predavanja koja su napadala Zakon o odbeglim robovima, a suprotno tadašnjem popularnom mišljenju, podržavao je lidera radikalne abolicionističke milicije Džona Brauna i njegovu stranku. Dve nedelje nakon zlosretnog prepada na Harpers Feriju i u nedeljama koje su prethodile Braunovom pogubljenju, Toro je održao govor građanima Konkorda u Masačusetsu, u kojem je američku vladu uporedio sa Pontijem Pilatom i uporedio Braunovo pogubljenje sa raspećem Isusa Hrista: Pre nekih osamnaest stotina godina Hristos je razapet; jutros je, možda, kapetan Braun obešen. To su dva kraja lanca koji nije bez svojih karika. On više nije Stari Braun; on je anđeo svetlosti. U Poslednjim danima Džona Brauna, Toro je reči i dela Džona Brauna opisao kao plemenite i primer junaštva. Pored toga, žalio je urednike novina koji su Brauna i njegovu šemu smatrali „ludima“. Toro je bio zagovornik ograničene vlade i individualizma. Iako se nadao da će čovečanstvo potencijalnim putem poboljšanja moći imati onu vrstu vlade koja „uopšte ne upravlja“, distancirao se od savremenih „ne-vladinih ljudi“ (anarhista), napisavši: „Tražim, ne odjednom da nijedna vlada ne vlada, ali da odjednom vlada bolja vlada.“ Toro je evoluciju od apsolutne monarhije do ograničene monarhije smatrao demokratijom kao „napredak ka istinskom poštovanju pojedinca“ i teoretizovao o daljim poboljšanjima „ka priznavanju i organizovanju ljudskih prava.“ Ponavljajući ovo uverenje, nastavio je sa pisanjem: „Nikada neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne prepozna pojedinca kao višu i nezavisnu silu, iz koje proističu sve njene moći i autoritet, i da se prema njemu lepo ophodi.“ Na toj osnovi bi Toro mogao tako snažno da se protivi britanskoj administraciji i katoličanstvu u Kanadi. Toro je tvrdio da je despotski autoritet slomio osećaj domišljatosti i preduzimljivosti; kanadski stanovnici su se, prema njegovom mišljenju, sveli na neprestano dečje stanje. Ignorišući nedavne pobune, on je tvrdio da neće biti revolucije u dolini reke Sveti Lorens. Iako je Toro verovao da otpor nepravedno izvršenom autoritetu može biti i nasilan (što je prikazano u njegovoj podršci Džonu Braunu) i nenasilni (njegov sopstveni primer poreskog otpora prikazan u Otporu građanskoj vladi), on je smatrao da je pacifističko neopiranje iskušenje pasivnosti, pisao je: „Neka naš mir ne bude proglašen rđom na našim mačevima ili našom nesposobnošću da ih izvučemo iz korica; već neka ima barem toliko posla na rukama da te mačeve održi svetlim i oštrim.“ Dalje, u formalnoj debati o liceju 1841. godine, on je raspravljao o temi „Da li je ikada prikladno pružiti prisilni otpor?“, Tvrdeći potvrdno. Isto tako, njegova osuda meksičko-američkog rata nije proizašla iz pacifizma, već zato što je smatrao da je Meksiko „nepravedno pregažen i pokoren od strane vojske“ kao sredstvo za proširenje ropske teritorije. Toro je bio ambivalentan prema industrijalizaciji i kapitalizmu. S jedne strane, trgovinu je smatrao „neočekivano samopouzdanom i spokojnom, avanturističkom i neumornom“ i izrazio je divljenje povezanom kosmopolitizmu, napisavši: Osvežavam se i proširujem kad teretni voz zagrmi pored mene i osećam prodavnice koje oduzimaju svoje mirise sve od Long Varfa do jezera Čamplejn, podsećajući me na strane delove, koralne grebene i Indijski okean i tropske klime, i obim globusa. Više se osećam kao građanin sveta pri pogledu na palmin list koji će sledećeg leta prekriti toliko lanenih glava Nove Engleske. S druge strane, omalovažavao je fabrički sistem: Ne mogu da verujem da je naš fabrički sistem najbolji način na koji muškarci mogu dobiti odeću. Stanje operativaca svakim danom postaje sve sličnije Englezima; i to se ne može čuditi, jer, koliko sam čuo ili primetio, glavni cilj nije da čovečanstvo može biti dobro i iskreno odeveno, već, nesumnjivo, da se korporacije mogu obogatiti. Toro je takođe favorizovao bioregionalizam, zaštitu životinja i divljih područja, slobodnu trgovinu i oporezivanje škola i autoputeva. Nije odobravao potčinjavanje Indijanaca, ropstvo, tehnološki utopizam, konzumerizam, filistinizam, masovnu zabavu i neozbiljne primene tehnologije.[20] Intelektualni interesi, uticaji i afiniteti Indijski sveti tekstovi i filozofija Toro je bio pod uticajem indijske duhovne misli. U Valdenu ima mnogo otvorenih referenci na svete tekstove u Indiji. Na primer, u prvom poglavlju („Ekonomija“) on piše: „Koliko je Bagavat-Gita divnija od svih ruševina Istoka!“ Američka filozofija: Enciklopedija ga svrstava u jednu od nekoliko figura koje „zauzeo panteistički ili pandeistički pristup odbacujući poglede na Boga kao odvojenog od sveta“, takođe karakteristiku hinduizma. Dalje, u „Ribnjaku zimi“ on poistovećuje Valden Pond sa svetom rekom Gang, pišući: Ujutro kupam svoj intelekt u neverovatnoj i kosmogonalnoj filozofiji Bhagvat Geete od čijeg su sastava protekle godine bogova i u poređenju sa kojim naš savremeni svet i njegova književnost deluju škrto i trivijalno; i sumnjam da se ta filozofija ne može odnositi na prethodno stanje postojanja, toliko je udaljena njena uzvišenost od naših shvatanja. Odložim knjigu i odem do svog izvora po vodu, i eto! Tamo srećem slugu Bramina, sveštenika Brahme i Višnua i Indru, koji i dalje sedi u svom hramu na Gangu čitajući Vede, ili boravi u korenu drveta sa svojom koricom i bokalom za vodu. Upoznajem njegovog slugu kako dolazi da crpi vodu za svog gospodara i naše kante kao da su naribane u isti bunar. Čista voda Valdena pomešana je sa svetom vodom Ganga. Toro je bio svestan da su njegove slike Ganga mogle biti činjenične. Pisao je o berbi leda na jezeru Valden. I znao je da trgovci ledom iz Nove Engleske dopremaju led u strane luke, uključujući Kalkutu. Pored toga, Toro je sledio razne hinduističke običaje, uključujući dijetu koja se uglavnom sastojala od pirinča („Bilo je u redu da uglavnom živim od pirinča, koji je toliko voleo indijsku filozofiju.“ ), sviranja flaute (podsećalo ga na omiljena muzička zabava Krišne) i jogu. U pismu iz 1849. godine svom prijatelju H.G.O. Blejku, pisao je o jogi i njenom značenju za njega: Slobodni na ovom svetu kao ptice u vazduhu, odvojene od svih vrsta lanaca, oni koji se bave jogom okupljaju u Brahmi određene plodove svojih dela. Zavisi od toga da bih, nepristojan i neoprezan kakav jesam, bio sklon vernom vežbanju joge. Jogi, zaokupljen kontemplacijom, svojim stepenom doprinosi stvaranju; udiše božanski parfem, čuje divne stvari. Božanski oblici ga prelaze ne razdirući ga, i ujedinjeni sa prirodom koja mu je svojstvena, on deluje kao oživljavanje izvorne materije. U određenoj meri, i u retkim intervalima, čak sam i ja jogi. Toro je čitao savremena dela iz nove nauke o biologiji, uključujući dela Aleksandera fon Humbolta, Čarlsa Darvina i Ase Greja (najstariji američki saveznik Čarlsa Darvina). Toro je bio pod dubokim uticajem Humbolta, posebno njegovog dela Kosmos. 1859. Toro je kupio i pročitao Darvinovo O poreklu vrsta. Za razliku od mnogih prirodnih istoričara u to vreme, uključujući Luisa Agasiza koji se javno suprotstavio darvinizmu u korist statičnog pogleda na prirodu, Toro je bio oduševljen teorijom evolucije i prirodnom selekcijom i podržao je, navodeći: Teorija razvoja podrazumeva veću vitalnu silu u prirodi, jer je fleksibilnija i prilagodljivija i ekvivalentna nekoj vrsti stalnog novog stvaranja. (Nakon ove rečenice sledi citat iz knjige „O poreklu vrsta“). Uticaj Ipak, Torovi radovi su uticali na mnoge javne ličnosti. Politički lideri i reformatori poput Mahatme Gandija, američkog predsednika Džona F. Kenedija, američkog aktiviste za građanska prava Martina Lutera Kinga mlađeg, sudiju Vrhovnog suda SAD Vilijama O. Daglasa i ruskog autora Lava Tolstoja. Svi su govorili su o tome da su Torovi radovi snažno uticali na njih, posebno Građanska neposlušnost, kao i „desni teoretičar Frank Čodorov [koji] je čitav broj svog mesečnika „Analiza“ posvetio uvažavanju Toroa“. Ken Kifer, Analysis and Notes on Walden: Henry Thoreau`s Text with Adjacent Thoreauvian Commentary Martin Luter King mlađi je u svojoj autobiografiji primetio da je njegov prvi susret sa idejom nenasilnog otpora bio čitanje knjige „O građanskoj neposlušnosti“ 1944. godine dok je pohađao koledž Morhaus. U svojoj autobiografiji napisao je da je Evo, kada sam se upoznao sa ovim hrabrim stanovnikom Nove Engleske koji je odbio da plati porez i umesto toga odabere zatvor, umesto da podrži rat koji će proširiti teritoriju ropstva u Meksiku, tada sam uspostavio prvi kontakt sa teorijom nenasilnog otpora. Fasciniran idejom da odbijam saradnju sa zlim sistemom, bio sam toliko duboko dirnut da sam nekoliko puta ponovo pročitao delo. Uverio sam se da je nesaradnja sa zlom jednako moralna obaveza koliko i saradnja sa dobrim. Nijedna druga osoba nije bila elokventnija i strasnija u prenošenju ove ideje od Henri Dejvid Toroa. Kao rezultat njegovog pisanja i ličnog svedočenja, naslednici smo nasledstva kreativnog protesta. Torova učenja su oživela u našem pokretu za građanska prava; zaista su življi nego ikad pre. Bilo da je to izraženo u zasedanju za šankovima, rukovanju slobodom u Misisipiju, mirnom protestu u Olbaniju u državi Džordžija, bojkotu autobusa u Montgomeriju u Alabami, ovo su izdanci Torovog insistiranja da se zlu mora odupreti i da nijedan moralni čovek ne može strpljivo da se prilagodi nepravdi. Američki psiholog B. F. Skiner napisao je da je u mladosti sa sobom nosio kopiju Toroovog Valdena. 1945. napisao je Valden 2, izmišljenu utopiju o 1.000 članova zajednice koji žive zajedno inspirisana Torovim životom. Toro i njegovi kolege transcendentalisti iz Konkorda bili su glavna inspiracija kompozitora Čarlsa Ivesa. Torove ideje uticale su i odjeknule različitim vrstama anarhističkog pokreta, pri čemu ga je Ema Goldman nazivala „najvećim američkim anarhistom“. Zeleni anarhizam i anarho-primitivizam posebno su iz dela Toroa izvukli su inspiraciju i ekološka gledišta. Džon Zerzan je uvrstio Torov tekst „Izleti“ (1863) u svoju uređenu zbirku dela u anarho-primitivističkoj tradiciji pod naslovom Protiv civilizacije: čitanja i razmišljanja.[39] Pored toga, Marej Rotbard, osnivač anarho-kapitalizma, smatra da je Toro bio jedan od „velikih intelektualnih heroja“ njegovog pokreta. Toro je takođe imao važan uticaj na anarhistički naturizam krajem 19. veka. Globalno, Torovi koncepti takođe su imali značaj u individualističkim anarhističkim krugovima u Španiji, Francuskoj, i Portugaliji. Dela The Service (1840) A Walk to Wachusett (1842) Paradise (to be) Regained (1843) The Landlord (1843) Sir Walter Raleigh (1844) Herald of Freedom (1844) Wendell Phillips Before the Concord Lyceum (1845) Reform and the Reformers (1846-8) Thomas Carlyle and His Works (1847) A Week on the Concord and Merrimack Rivers (1849) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Resistance to Civil Government, or Civil Disobedience (1849) An Excursion to Canada (1853) Slavery in Massachusetts (1854) Walden (1854) A Plea for Captain John Brown (1859) Remarks After the Hanging of John Brown (1859) The Last Days of John Brown (1860) Walking (1861) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Autumnal Tints (1862) Wild Apples: The History of the Apple Tree (1862) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2007) Excursions (1863) Life Without Principle (1863) Night and Moonlight (1863) The Highland Light (1864) Poštanska marka iz 1967. u čast Toroa The Maine Woods (1864) Cape Cod (1865) Letters to Various Persons (1865) A Yankee in Canada, with Anti-Slavery and Reform Papers (1866) Early Spring in Massachusetts (1881) Summer (1884) Winter (1888) Autumn (1892) Misellanies (1894) Familiar Letters of Henry Dejvid Toro (1894) Poems of Nature (1895) Some Unpublished Letters of Henry D. and Sophia E. Toro (1898) The First and Last Journeys of Toro (1905) Journal of Henry Dejvid Toro (1906) MG99 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u vrlo dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...