Prema rečima Dejana Bogojevića ovo je vešto ispričana priča u tri kruga, tri ciklusa, koja se međusobno dodiruju, susreću, seku i dopunjavaju čineći skakutavi tok teksta od početka do kraja. Taj tekst je privlačan za čitaoce koji uspevaju da se prepuste sugestivnom vođenju i aktivnom učestvovanju u napisanom, ali koji su kadri i da napisano nadograde sopstvenom maštom i iskustvenom osnovom. Autorka je ponudila više rešenja da, dakako, ostanemo „u mreži“ – u mreži ljubavi, slobode i spokojstva. Moć umetnosti je, na sreću, iznad moći osamljenosti. Kada je Žana prvi put primetila paukove, nije pokazala zlovolju. Sujeverno se obradovala dobrom predznaku. “Biće nekih para”, pomislila je. A pauci su bili sićušni, žuti, gotovo ljupki, i nisu izgledali nimalo zastrašujuće. Ipak, kada ih je pronašla u posteljini, Žanin entuzijazam je naglo opao. Gamizali su po krevetu, golicali je, spuštali se sa dlačica njene punđe, klizili joj niz vrat, i mileli svuda po koži. Onda je zapazila jednog koji uopšte nije bio tako mali i naježila se. “Odvratno, moraću ovih dana da pometem sve ćoškove po kući”. Pitala se, koliko li je godina prošlo od kada je čistila gornje površine ormara? Koliko dugo nije pomerala kuhinjske elemente? Više nije bilo vremena za odlaganje. Ali nije to uradila “ovih dana”. “Ovih dana” je ponovo bila pretrpana obavezama, večito u žurbi, preopterećena poslom. U stan je navraćala samo da prespava. Nije samo nečistoća predstavljala problem. Ako bi uredila jedan čošak, sve stvari koje nisu imale stalno mesto, samo je prebacivala na drugu gomilu. Naramci krpa, novina, svakakvih sitnurija, selili su se sa jedne na drugu fotelju. Odustala je. Sledećeg meseca krenula je iznova. Bio je pravi čas za prolećno čišćenje. Korpe za veš su bile pune stvari još od letovanja. Izvadila ih je i bacila u kupatilo. Tu su i ostale, jer je hitno morala da izađe. Neodložne obaveze ponovo su iskrsle. Unutra je sve ostalo isto. Na stolovima nigde nije bilo slobodne površine za odlaganje. Ćase sa kojima je prašina srasla i postala jedno, presipale su se kojekakvom bižuterijom, naočarima za suncem, neseserima, maramicama, blokčićima, dugmićima, računima, katalozima, tabletama… I knjige, svuda knjige, nebačene skripte, hartije, sveske, kesice i kese…izgledalo je da se te stvari razmnožavaju. “Ovde definitivno fali još polica”, pomislila je, pre no što je zatvorila vrata za sobom. Sutradan je sa tavana unela stare police i plakare. U skučenom stanu to je bio samo dodatni balast. Provlačila se između crvotočne drvenarije, obećavajući sebi da će za vikend sve dovesti u red. Za vikend je pomislila da joj treba odmor. A kakav je to odmor u onakvom brlogu? Doterala se i izašla napolje. Žana je sve više vremena provodila van kuće. Posle posla je sedela po kafićima, noću spavala kod dečka, a u svoj stan dolazila sve ređe i ređe. “Raskrčiću to kad odem na odmor”, ubedila je sebe. “Sve ću pobacati”. A kad je došao odmor pomislila je: “Pa neću ga valjda straćiti u ovom đubretu”, i kupila je kartu za Alanju. Te noći, pred putovanje, Žana se uvukla u stan ispod merdevina dopremljenih za čišćenje tavanice. Brzo se svukla i bacila u zgužvanu posteljinu. Uspavala se. Bila je blizu da zakasni na avion. Uspaničeno je treskala po stanu. Koferom je oborila klimavu policu. Nigde nije mogla da nađe drugu čarapu, patike, novčanik… U žurbi je udarila čelom o vrata plakara, dva mala prsta na nozi zakucala o nešto bolno-tvrdo na podu, a lakat žestoko odalamila o neku iskrslu ivicu. “Ne mogu da verujem”, nervirala se, “ove stvari su se urotile protiv mene! Kada se vratim sa odmora sve ću izbaciti!” Zgrabila je kofer i izletela iz stana. Ali bila je naglo zaustavljena već na izlazu. Marama oko njenog vrata zakačila se, verovatno za merdevine, a vrata su se bučno zalupila kao da ih je neko nogom gurnuo. Zatim se začuo tresak nalik lavini. Žana nije uspela ni da se okrene. Marama ju je odjednom povukla unazad, i zakucala za vrata. Predmet za koji je zapela, svom silinom je zategnuo tkaninu dok je padao. Zatim je nešto gromko tresnulo o vrata. Bila su blokirana. Žana je gurala laktom bravu, ali se brava nije pomerala. “Ovo je apsurdno”, mislila je “samo da se izvučem odavde pa ću sve…” rukom nije mogla da oslobodi vrat upetljane marame, i još više se razbesnela: “Neću valjda morati da zovem komšiluk da me oslobađa… koja sam budala…” Ruku je gurnula u torbu da uzme mobilni, ali ga je u žurbi ostavila na punjenju. Odjednom, da li zbog panike, ili te knedle u grlu, osetila je da je marama zateže. Počela je da pretura po torbi prisećajući se da je imala grickalicu sa nožićem, nešto čime će razrezati tkaninu… ali je grozničava ruka zahvatala samo papirne maramice, hartije, nebačene račune… Torba je ispala i prosula se po hodniku. “Zar niko ne čuje ovu buku?” uzrujala se. Možda treba da počne da zapomaže, pa neka posle komšije zbijaju šalu na njen račun. Spremila se da zavrišti iz petnih žila. Unutra, sa druge strane, vladao je muk posle urušavanja. Pitala se, da li je to što je zakačilo maramu naišlo na neki oslonac u padu, i da li će se još pomerati? Zamrzla se.Učinilo joj se da neko iznutra polagano, jedva osetno, sve više zateže omču oko njenog vrata. Presing 2022 170 str K.D.S.3.1.

Свети Серафимо-Дивјејевски манастир представља Четврти Удео Пресвете Богородице, поред Иверског, Атонског и Кијевског, који Богомајка свакодневно посећује ходајући по Светој Канавки. На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Гопсодњег 14 / 27. септембра 2000. године обављен је чин обретења светих моштију Дивјејевских подвижница првоначалнице схимонахиње Александре, схимонахиње Марте и монахиње Јелене. На дан Зачећа праведне Ане, мајке Пресвете Богородице, 9 /22. децембра, извршена је њихова канонизација и тиме су подвижнице уврштене у ред месних светитељки Њижњегородске епархије. Пратећи животопис светих монахиња откривамо мистично руковођење Пресвете Богородице, директно као код преподобне Александре или преко Светог Серафима Саровског, духовног оца преподобне Марте и Јелене. Својим подвизима светитељке нам дају пример богоугодног живљења у љубави према ближњима, поштовањем заповести Божијих и одрицањем од овоземаљских богатстава и погодности са циљем задобијања благодати Духа Светог. Садржај Житије преподобне Александре, Дивјејевске првоначалнице, 5 Житије преподобне Марте Дивјејевске, 47 Житије преподобне Јелене Дивјејевске, 61 Обретење моштију и канонизација преподобних мајки Дивјејевских, 90 Чуда по молитвама преподобних светитељки Дивјејевских, 96 Песме, 114 Литература и архивска документа, 120 Тропари и молитва, 123 Одломци из књиге Наша преподобна мати Александра оснивач је Четвртог васељенског Удела Царице Небеске, велике Серафимо‐Дивјејевске обитељи. Што се тиче прва три васељенска Удела Мајке Божије, познато је да Ирод Агрипа, 44. године по рођењу Христовом, пошто поче да прогони хришћане, мачем одсече главу апостолу Јакову, брату апостола Јована, а апостола Петра затвори у тамницу. Тада свети апостоли, по допуштењу Мајке Божије, да би проповедали Јеванђеље, одлучише да напусте Јерусалим бацивши коцку ко ће да се упути на коју страну. Пречистој Богомајци би додељена Иверска земља, данашња Грузија. Радосно прихвативши свој Први васељенски Удео, Она поче да се спрема за одлазак у Ивер. Међутим, Анђео Господњи појави се испред Ње и обавести Пречисту да ће земља која јој би додељена за проповед бити просвећена касније, а да Она за сада мора да остане у Јерусалиму, јер јој предстоји рад на просвећењу друге земље, у којој ће се воља Сина Њеног и Бога пројавити у своје време. Желећи да посети светог Лазара, васкрслог чудом Божијим, Пресвета Дјева отплови на острво Кипар. Пловидба започе срећно и брод заплови пучином Средоземног мора. Беше још мало остало до краја пута када изненада задува јак ветар из супротног правца. Без обзира на велике напоре и искуство, морнари не успеше да се изборе са бродом. Ветар, који је бивао све јачи, претвори се у буру, и брод, не слушајући више земаљског крмара, крену правцем прста Божијег, пловећи на другу страну. Увучен у Егејско море, брод прође између острва архипелага и пристаде уз обалу Свете Атонске Горе, која је припадала Македонији и била препуна незнабожачких храмова. Увидевши да се у овом неочекиваном случају пројављује воља Божија која се односи на Њен васељенски Удео на Земљи, који Пресветој наговести Анђео, Дјева изађе на обалу још непознате земље. Овај многобожачки народ Пресвета упозна са Тајном Оваплоћења Господа Исуса Христа и откри им силу јеванђељског учења. И учини овде Богомајка многа чуда којима учврсти веру код новопросвећених, остави на Атону једног од апостола који путоваше са Њом, а затим отплови на Кипар. Света Гора Атонска јесте Други Удео Богомајке на Земљи. +++ Богато надарена ретким умом, била је савршено образована, начитана и лепо васпитана. Толико је стручно усвојила све прописе, законе и црквене догме, да су јој се за савет обраћали за све важније одлуке. Током свих 12 година откад би завршена дрвена црква, после Свете Литургије о празницима и недељом, Агатија Семјоновна, никада није одмах по изласку из цркве одлазила право кући. Увек би остајала у црквеном дворишту и поучавала сељаке, причајући им о хришћанским обавезама и о достојном поштовању празничних и недељних дана. Ових духовних разговора Агатије Семјоновне са народом, парохијани села Дивјејева су се, са радошћу и захвалношћу, сећали много година након њене смрти. Код ње су са свих страна долазили не само обични људи, већ и високи чиновници, племство, па чак и свештенство, да би чули њене беседе, добили благослов, савет, и да би се удостојили њеног поздрава. Њој су се, као праведном судији, обраћали људи и у породичним споровима и свађама и, наравно, беспрекорно су поштовали њене одлуке. +++ Преподобни Серафим Саровски дубоко је поштовао и чувао сећање на првоначалницу Дивјејевске обитељи, матушку Александру. Многим људима је лично сведочио њену светост. У својим записима отац Василије Садовски прича како га је, када је први пут дошао код оца Серафима, старац почео да саветује како треба руководити духовну децу и сестре Дивјејевске обитељи, молећи га да их никада не оставља, рекавши узбуђено: „Како да оставимо ово велико Божије дело и оне, за које је мене, убогог Серафима, молила матушка Агатија Семјоновна! Па она је била велика жена, светица, њено смирење је било неизрециво, са непрекидним извором суза, молитва Богу најчистија, љубав према свима нелицемерна! Одећу је носила најпростију, и то у закрпама. Опасивала се појасом који је покидан, па свезан у чвор, и тако настављен. А, видите, дешавало се да је велике госпође руку под руку воде. Толико је за живота била од свих поштована. Како да се оглушимо о њене молбе!? Па ја сам од свих стараца сада остао сам (мислећи на градитеља Пахомија и благајника Исаију), а нас је молила да бринемо за њену малу обитељ коју је сама основала. „Зато те и ја молим, баћушка, то од тебе зависи, ни ти их не остављај!“ +++ Преподобна мати наша Марта, у свету Марија Семјоновна Миљукова, рођена је 1810. године 10/23. фебруара у породици сељака у Њижњегородској губернији Ардатовског среза, у селу Погиблово, данашња Малиновка. Породица Миљукових, иначе врло блиска са старцем Серафи‐ мом Саровским, живела је праведним и богоугодним животом. Осим девојчице Марије, Миљукови су имали још двоје старије деце, Прасковју Семјоновну и Ивана Семјоновича. Њихово село је, као и остала села, припадало држави, а не властелинима. Земља је била издељена на једнаке делове, али неплодна јер су парцеле са плодном црницом заузели суседи властелини. Сељаци су живели веома бедно. Деца су од најранијег детињства морала много да раде у пољу, и да гаје стоку. По благослову преподобног Серафима Саровског, Прасковја Семјоновна ступи у монашку заједницу матушке Александре, првоначалнице Дивјејевске обитељи, и њен живот би испуњен великом духовношћу. Када Марија напуни 13 година, заједно са сестром Прасковјом први пут дође код баћушке Серафима. То се догоди 21. новембра 1823. године на дан Ваведења Пресвете Богородице у храм. Како је касније причала Прасковја Семјоновна, Марија „се залепи за њу“ и тако обе дођоше у Саров. Велики старац, осетивши да је девојчица Марија „сасуд благодати Божије“, не дозволи јој да се врати кући, већ јој нареди да остане у монашкој заједници. Тако тринаестогодишња Марија Семјоновна ступи међу изабране Серафимове сиротице, у монашку заједницу матушке Александре, чија је тадашња настојатељица била Ксенија Михајловна Кочеулова, коју је баћушка Серафим назвао „огњеним стубом од земље до неба“, а због њеног праведног живота назва је „духовном праведницом“. +++ У Њижњегородској губернији, у Ардатовском срезу, на свом родном имању у селу Нуча живели су брат и сестра, властелини, Михаило Васиљевич и Јелена Васиљевна Мантурова. Родитеље нису имали. Михаило Васиљевич је годинама био у војној служби у Естонији и тамо се оженио Естонком Аном Михајловном Ернц. Убрзо после тога, толико се разболео да је морао да напусти службу и пресели се на своје имање у селу Нуча. Јелена, која је била доста млађа од свог брата, била је весела девојка и маштала је о светском животу и брзој удаји. Болест Михаила Васиљевича имала је пресудан утицај на цео његов живот. Најбољи лекари су се мучили да утврде узрок и симптоме болести, међутим, сва нада у помоћ лекара би изгубљена. Остаде им само да за исцељење завапе Госпо ду и Његовој Светој Цркви. Приче о светитељском животу баћушке Серафима, које су се шириле Русијом, стигле су, наравно, и у село Нучу, које се налазило само 40 врста од Сарова. Када Михаилу Васиљевичу болест поче да угрожава живот до те мере да му почеше отпадати парчићи костију на ногама, он по савету својих рођака и познаника одлучи да оде у Саров код преподобног Серафима. Уз велику муку довезоше га његови сељаци до келије старцзатворника. Када се Михаило Васиљевич по обичају помоли, баћушка Серафим изађе и милостиво га упита: „Шта желиш... да видиш убогог Серафима?“ Мантуров му паде пред ноге и сав у сузама поче да моли старца да га исцели од страшне болести. Са дубоким саосећањем и очинском љубављу отац Серафим га три пута упита: „Верујеш ли ти у Бога?“ И добивши три пута најискреније, јако и ватрено уверење у безусловну веру у Бога, велики старац му рече: „Радости моја! Ако тако верујеш, онда веруј и у то да је верујућем од Бога све могуће. И онда веруј да ће те Господ исцелити, а ја, убоги Серафим, помолићу се за тебе“. Затим отац Серафим рече Михаилу Васиљевичу да клекне поред ковчега који је стајао на трему, а он оде у келију, одакле мало касније изађе носећи свето уље. Нареди Мантурову да скине одећу, обнажи ноге и, спремивши се да их помаже уљем које је донео, изговори: „По благодати датој ми од Господа, ја првог тебе лечим!“ Отац Серафим помаза ноге Михаилу Васиљевичу и навуче му чарапе од сукна од конопље. После тога старац донесе из келије велику коли‐ чину сухарика*, напуни његове џепове и нареди му да са толиким теретом иде у конак. Михаил Васиљевич изврши наредбу уз велики страх да ће му сухарики бити тешки, али, уверивши се у чудо које му се догоди, неописиво се обрадова и осети велико страхопоштовање. Пре само неколико ми‐ нута он није био у стању да се попне на трем код оца Серафима без помоћи, а сад одједном, по заповести светог старца носи целу гомилу сухарика, осећајући се потпуно здравим, снажним, као да никад болестан није био. Од радости се баци пред оца Серафима, љубећи му ноге и благодарећи за исцељење, али велики старац подиже Михаила Васиљевича и строго му рече: „Зар мислиш да је то Серафимово дело да некога упокоји или да га оживи, или да га пошаље у пакао или изведе из њега? Шта ти је, брате мој? То је дело јединог Господа, Који испуњава вољу оних који Га се боје и Који слуша њихову молитву! Господу Свемогућем и Пречистој Његовој Мајци заблагодари!“ Затим отац Серафим рече Мантурову да сада може да иде. +++ Јелена Васиљевна је одиста била образована, али преподобни Серафим је, називајући је „разумном“, мислио на познавање светоотачких текстова. У „Добротољубљу“ на црквенословенском језику, у „Поукама о људској природи и блаженом животу“ Антонија Великог, читамо да: „нису разумни и образовани они који су изучили многе науке и књиге древних мудраца, већ они који душу имају и могу да расуђују шта је добро, а шта зло, који се склањају од лукавих и душегубних, који пажљиво уче од блажених и душекорисних и који све ово чине непрестано благодарећи Богу... Прави разуман човек се само о једном брине, да буде послушан и да угађа Богу и да душу своју учи како да благоугоди Богу, стално захваљујући за такву и толику Његову Промисао, и за управљање сваком твари у сваком тренутку свих животних ситуација“. Наслов: Житија дивјејевских светитељки преподобне Александре, Марте и Јелене Издавач: Mikro knjiga Страна: 128 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20.5x14.5 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-7555-412-7