Originalne Arktičke snežne čizme Terbobonat britanske armije. Nazuvaju se preko cipela/čizama na ekstremno niskim temperaturama. Materijal - polieater/poliamid sa impregnacijom. Punjenje - poliamidna vlakna Djon - guma sa kožnatim kanalom, unutrašnji uložak od termo pene debljine 1 cm. Arktičke snežne čizme Overboot Thermal postaju nezaobilazne za ribolov, lov i samo za one koji se usudjuju da borave na veoma niskim temperaturama - tº -15º -30º Navlake za cipele/čizme efikasno rade zimi u vojnim uslovima patrole ili duge zasede, kao izolacija za noge (preko terenskih čizama) i snežne papuče (široki đonovi ne padaju u snežne nanose, pružajući lako i brzo kretanje po dubokom snegu na velikim daljinama sa ubrzanim kretanjem i trčanjem. Za razliku od gamaša, navlake za cipele se nose preko glavne cipele, pružajući dodatnu zaštitu od niskih temperatura i snega. Navlake za cipele nemaju znakove leve ili desne polovine i mogu se nositi na bilo kojoj nozi. Djon navlake za cipele je rebrast, oko kože je napravljen rubni rub, djon je zalepljen i zašiven. Materijal od tkanine impregniran je vodoodbojnom kompozicijom, iznutra je prošarana tkanina „ nalik svili“ sa termo izolacijom. Navlake za cipele se spajaju odozgo (od snega) i okolo (zatezanje omogućava da se stopalo oseća ugodno i čvrsto. Navlake za cipele dobro izdržavaju sneg, ništa ne ulazi unutra, a široki đon stvara određeni efekat snegoloma. težina para 1 kg.

Autor: Elle Casey Godina izdanja: 2018. Br. str.: 339 Povez: Mek Format: 140mm x 200mm Pismo: Latinica Vatreni Mackenzie – autor Elle Casey Ian MacKenzie, i dalje ogorčen zbog raskinutih zaruka te života na obiteljskom ranču, mrzovoljan je već gotovo tri godine, a u tome mu ne pomaže ni bračna sreća njegova brata Macka. Situaciju će pogoršati i dolazak praznoglave prijateljice bratove trudne supruge. Candice dolazi pomoći s novorođenim djetetom iako to znači da će svoje elegantne cipele morati zamijeniti čizmama za snijeg, a glačalo za kosu flanelskom košuljom. Nije nimalo spremna za ledenu hladnoću, a nedvojbeno nije očekivala ni žarku vrelinu privlačnosti prema stanovitom zelenookom kauboju. Ian možda jest nepristojan i silno je ljuti, ali u trapericama izgleda grješno dobro. Sukobljavaju se na svakom koraku, ali se u jednome slažu – ako se prepuste neporecivoj kemiji, bit će to samo kratka vezica… jer, on je dečko sa sela, ona je cura iz grada, a adrese su im na suprotnim stranama zemljovida.

Originalne Grivel-ove G1 čelične kandže (GRIPPER). Vrlo jednostavne za upotrebu i veoma lagane. Napravljene su od čelika debljine 3mm. G1 kandže imaju 6 savršeno ravnomerno rasporedjenih vrhova koje sprečavaju klizanje. Grivel-ove kandže G1 dostupne su sa kaiševima (kaiševima pričvršćenim na bilo koju vrstu ili broj cipela) ili poluautomatskim (sistem mehaničkog zatezanja na peti koji zahteva cipele sa pregibom na zadnjoj strani). Ukoliko čizma nema petu, ove kandže će se uz pomoć dva prednja "zuba" zariti u djon i sprečiti klizanje. Ove kandže idealne su za hodanje po snegu, ledu, mokroj travi, blatu, zahtevnim i neravnim, kamenitim terenima. Korišćene su u oba svetska rata. Posebnu pogodnost mogu omogućiti lovcima, ljubiteljima prirode, planinskim fotografima, šumarima, radnicima u ski centrima itd. Važna napomena: Ove kandže nisu dizajnirane i namenjene za ALPINIZAM. Težina po paru: 380 gr.

MEDIN BREG POKRIO JE SNEG UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Šifra artikla: 363159 Isbn: 9788610039528 Autor : grupa autora Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO Knjiga „Medin breg pokrio je sneg“ upoznaće mališane sa novim drugarom! Upoznajte medu i pođite sa njim u razne zimske avanture. Mališani će uživati istražujući zimske čarolije. Mali meda se prerano probudio iz zimskog sna. Brrr – ceo breg na kom stanuje prekriven je snegom! Ali, kada se izgubi ... Detaljnije Knjiga „Medin breg pokrio je sneg“ upoznaće mališane sa novim drugarom! Upoznajte medu i pođite sa njim u razne zimske avanture. Mališani će uživati istražujući zimske čarolije. Mali meda se prerano probudio iz zimskog sna. Brrr – ceo breg na kom stanuje prekriven je snegom! Ali, kada se izgubi dok istražuje čari prirode, pomoć i hrabrost potražiće u novoj prijateljici i pesmici. Pođite medinim stopama u zimsku avanturu dok vam sneg škripuće pod čizmama, pravite sa njim Sneška Medića, zapevajte pesmicu dok vas šal greje i otkrijte sve tajne magične šume. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Autor grupa autora Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2021 Format 26x26,5x4 Strana 32 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Kamašne zelene sa sajlom za dodatno pricvrscivanje za obucu od najlon kordure sa PVC postavom iznutra. Kamašne su zaštitni deo opreme koji štiti obuću i noge od ekstremnih spoljnih uticaja i lošeg terena (granje, šiblje, kamenjar, ujedi zmija, sprečava sneg da udje u obuću… itd). Kopčanje na ziper celom dužinom kamašne i preklopom na čičak, takodje poseduje  sajlu  na kraju  za dodatno zatezanje i kuku za kačenje na čizmu. Popularan deo opreme kod planinara, hajkera kao i vojnika. Proizvodjač MFH.    Zemlja porekla Nemačka

Kamašne crne sa sajlom za dodatno pricvrscivanje za obucu od najlon kordure sa PVC postavom iznutra. Kamašne su zaštitni deo opreme koji štiti obuću i noge od ekstremnih spoljnih uticaja i lošeg terena (granje, šiblje, kamenjar, ujedi zmija, sprečava sneg da udje u obuću… itd). Kopčanje na ziper celom dužinom kamašne i preklopom na čičak, takodje poseduje sajlu na kraju za dodatno zatezanje i kuku za kačenje na čizmu. Popularan deo opreme kod planinara, hajkera kao i vojnika. Proizvodjač MFH. Zemlja porekla Nemačka

Kamašne zelene od GORFETEX materijala sa PVC postavom iznutra. Kamašne su zaštitni deo opreme koji štiti obuću i noge od ekstremnih spoljnih uticaja i lošeg terena (granje, šiblje, kamenjar, ujedi zmija, sprečava sneg da udje u obuću… itd). Kopčanje na ziper celom dužinom kamašne i preklopom na čičak, takodje poseduje elastičnu traku na kraju nogu, trake za dodatno zatezanje i kuku za kačenje na čizmu. Popularan deo opreme kod planinara, hajkera kao i vojnika. Zemlja porekla Nemačka

Kamašne crne od naylon cordure sa PVC postavom iznutra, kamašne su zaštitni deo opreme koji štiti obuću i noge od ekstremnih spoljnih uticaja i lošeg terena (granje, šiblje, kamenjar, ujedi zmija, sprečava sneg da udje u obuću… itd). Kopčanje na ziper celom dužinom kamašne i preklopom na čičak, takodje poseduje elastičnu traku na kraju nogu, trake za dodatno zatezanje i kuku za kačenje na čizmu. Popularan deo opreme kod planinara, hajkera kao i vojnika. Proizvodjač firma MFH.     Zemlja porekla Nemačka

Orkški kuvar je ni manje ni više četvrta knjiga Ranka Trifkovića. Ranko vas vodi kroz vrlo zanimnjiv gurmanski svet epske fantastike iz perspektive orka, naravno kuvara. Knjiga je propraćena neverovatnim ilustracijama Dejana Mandića. “Dragi moji varvarčići, ubičice i secikesice. Za večeras sam vam pripremio uputstvo za pripremanje punjenog goluba. Meso džinovskog goluba poslužiće nam kao osnova. Biće nam neophodan i niz začina za marinadu, te sastojci za umak i punjenje. Nemojte se obeshrabriti, od iskusnih lovaca možete da nabavite gotovo sve sastojke. Ukoliko ih u vašem kraju nema, to može biti lep povod da izvadite ranac, čizme i putni štap, pa krenete u pustolovinu. Džinovski golubovi gnezde se u šumama sekvoja, baš ispod snegom okovanih vrhova zapadnih planina. Na liticama žive i džinovski orlovi, prijatelji vilenjaka i ljudi. Oprez! Veliki orlovi rado love upravo ovu vrstu golubova. Može vam se dogoditi da se borite za plen sa gargantuanskom grabljivicom. Vilenjaci i ljudi, neće tražiti izgovor da vam sateraju strelu u oko, pa nemojte da se šunjate oko njihovih tvrđava, već krenite pravo ka snežnim vrhovima. Pošto pribavite pticu, potopite je u kiselinu ili vrelu vulkansku vrtaču, da biste je što lakše očerupali. Preostalo perje obrijte kosirom. Probijte goluba tik iznad trtice i sekiricom otvorite prolaz dovoljno veliki da se uvučete u telesinu. Lopatom izbacite iznutrice. Creva i utrobu žrtvujte omiljenom božanstvu. Srce i džigericu možete u slast da pojedete, garnirate uz pečenje ili date velikoj mački. Borbeni tigrovi i jahaći panteri veoma vole iznutrice džinovskih ptica. Pošto ste goluba očistili spolja i iznutra, vreme je da se pripremi pac, to jest’, marinada. Osnovu čini sumpor. Neophodne količine pronaći ćete kod svakog alhemičara…”

Velika knjiga znanja predstavlja odličan izvor jasnih i sažetih odgovora na sva pitanja koja deca postavljaju o svetu koji ih okružuje. PRAISTORIJA – Šta je praistorija? Odakle nam podaci o praistoriji? Kad je nastao život na Zemlji? Šta je evolucija? Šta je izumiranje? Kad su se ribe pojavile u okeanima? Šta su bile morske škorpije? Koji insekat je bio veliki kao ptica? Da li su dinosaurusi vladali morem? Kako znamo da su dinoaurusi izumrli? Šta je ubilo dinosaauruse? Ko je bila Lusi? Šta je ledeno doba? ... DREVNE CIVILIZACIJE – Zašto Egipćane nazivamo „drevni Egipćani“? Ko je vladao Egiptom? Da li je žena mogla da bude faraon? Ko je bio bog Nila? Zašto mumije nisu imale mozak? Zašto su građene piramide? Ko su bili stari Grci? Zašto su se održavale Olimpijske igre? Ko je vladao Rimom? ... SREDNJI VEK – Usred čega je bio srednji vek? Zašto su umetnici razbijali jaja? Zašto su knjige bile vezivane lancima? Šta je Crna smrt? Zašto je fudbal bio zabranjen? ... LJUDI I NJIHOVI ŽIVOTI – Da li ljudi i danas žive u pećinama? Zašto su pećine dobre za sir? Šta jedu nomadski narodi? Koji istraživač pustinje je nosio vodu u svojim čizmama? Koji monasi žive u planinama? Gde se automobili trkaju pustinjom? Ko pravi slike od peska?... UNIVERZUM – Šta je Univerzum? Kad je sve počelo? Da li će Univerzum ikada nestati? Šta je Mlečni put? Da li će se Sunce ikada ugasiti? Koja planeta je najvrelija?... ZEMLJA – Da li je Zemlja okrugla? Koliko je nebo visoko? Koji okean je najveći? Šta je pustinja? Šta su crni dimnjaci? Gde je Blu groto? Šta su stalaktiti i stalagmiti? Gde se nalaze najviše planine na svetu? ... PRIRODNE KATASTROFE – Zašto u šumama izbijaju požari? Šta uragani, tajfuni i cikloni imaju zajedničko? Gde je oko uragana? Zašto su tvisteri toliko opasni? Gde vetar može da skine boju sa auta? Kad sneg juri brzinom od 300 km/h? Zašto vrhovi vulkana eksplodiraju? Šta je munja? Kako nastaju račvaste munje? ... ŽIVOTINJSKO CARSTVO – U čemu je razlika između ajkula i delfina? Koja je najveća životinja na svetu? Da li konji imaju šake? Koji su najmanji konji na svetu? Zašto žirafa ima dugačak vrat? Koji insekat oseća ukus svojim stopalima? Zašto zmije skidaju svoju kožu? Kako zvečarke ubijaju svoj plen? Zašto ptice lete? Koja ptica hoda po vodi? ... BILJKE – Šta je biljka? Jesu li biljke stvarno žive? Zašto lišće menja boju u jesen? Koja biljka hvata mrave? Koji cvet je najsmrdljiviji na svetu? Koje biljke najbrže rastu? Koje biljke dave i stiskaju insekte? ... Kratke i jasne informacije, uz živopisan kolorit ilustracija, povešće vaše dete na put saznanja i odškrinuti vrata u prošlost i budućnost. Na kraju enciklopedije, nalazi se Indeks najvažnijih pojmova koji omogućava lako nalaženje željenog termina, istorijske ličnosti, biljke, životinje itd. u ovoj enciklopediji.

Велика књига знања представља одличан извор јасних и сажетих одговора на сва питања која деца постављају о свету који их окружује. ПРАИСТОРИЈА – Шта је праисторија? Одакле нам подаци о праисторији? Кад је настао живот на Земљи? Шта је еволуција? Шта је изумирање? Кад су се рибе појавиле у океанима? Шта су биле морске шкорпије? Који инсекат је био велики као птица? Да ли су диносауруси владали морем? Како знамо да су диноауруси изумрли? Шта је убило диносааурусе? Ко је била Луси? Шта је ледено доба? ДРЕВНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ – Зашто Египћане називамо „древни Египћани“? Ко је владао Египтом? Да ли је жена могла да буде фараон? Ко је био бог Нила? Зашто мумије нису имале мозак? Зашто су грађене пирамиде? Ко су били стари Грци? Зашто су се одржавале Олимпијске игре? Ко је владао Римом? СРЕДЊИ ВЕК – Усред чега је био средњи век? Зашто су уметници разбијали јаја? Зашто су књиге биле везиване ланцима? Шта је Црна смрт? Зашто је фудбал био забрањен? ЉУДИ И ЊИХОВИ ЖИВОТИ – Да ли људи и данас живе у пећинама? Зашто су пећине добре за сир? Шта једу номадски народи? Који истраживач пустиње је носио воду у својим чизмама? Који монаси живе у планинама? Где се аутомобили тркају пустињом? Ко прави слике од песка? УНИВЕРЗУМ – Шта је Универзум? Кад је све почело? Да ли ће Универзум икада нестати? Шта је Млечни пут? Да ли ће се Сунце икада угасити? Која планета је најврелија? ЗЕМЉА – Да ли је Земља округла? Колико је небо високо? Који океан је највећи? Шта је пустиња? Шта су црни димњаци? Где је Блу грото? Шта су сталактити и сталагмити? Где се налазе највише планине на свету? ПРИРОДНЕ КАТАСТРОФЕ – Зашто у шумама избијају пожари? Шта урагани, тајфуни и циклони имају заједничко? Где је око урагана? Зашто су твистери толико опасни? Где ветар може да скине боју са аута? Кад снег јури брзином од 300 км/х? Зашто врхови вулкана експлодирају? Шта је муња? Како настају рачвасте муње? ... ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО – У чему је разлика између ајкула и делфина? Која је највећа животиња на свету? Да ли коњи имају шаке? Који су најмањи коњи на свету? Зашто жирафа има дугачак врат? Који инсекат осећа укус својим стопалима? Зашто змије скидају своју кожу? Како звечарке убијају свој плен? Зашто птице лете? Која птица хода по води? БИЉКЕ – Шта је биљка? Јесу ли биљке стварно живе? Зашто лишће мења боју у јесен? Која биљка хвата мраве? Који цвет је најсмрдљивији на свету? Које биљке најбрже расту? Које биљке даве и стискају инсекте? Кратке и јасне информације, уз живописан колорит илустрација, повешће ваше дете на пут сазнања и одшкринути врата у прошлост и будућност. На крају енциклопедије, налази се Индекс најважнијих појмова који омогућава лако налажење жељеног термина (историјске личности, биљке, животиње итд,) у овој енциклопедији. Наслов: Велика књига знања – Питам се зашто 2 – Издавач: Zmaj Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24x28,5 cm ИСБН: 978-86-489-0647-2

A kada se nad ovo selo, i cijeli ovaj tužnjikavi posavski kraj polako krene spuštati prvi zimski sumrak, kada na cesti, na kojoj se uhvatila tanka kora leda, putnik povratnik ugleda polupijanog biciklista s krznenom kapom na glavi, u kožnom kaputu, kako u gumenim čizmama okreće zahrđale pedale bicikla, ljuljajući se na biciklu kao na nekoj čudnoj spravi iz prahistorijskog zabavnog parka, riskirajući tako da ostane pometen od jurećeg vozila, kada putnik povratnik ugleda još i kako na stražnjem sjedalu bicikla, na takozvanom bicikl tregeru biciklist vozi užetom privezanu prtljagu—polegnutu vreću krumpira, još bolje, bocu plina, ili zaklano malo prase, takozvanog ranjenika, tada se najednom osjeti kao da mu je netko u ruke stavio ključ uz pomoć kojega se otvara tajna brava mitologije ovoga kraja, svojevrsnog Vitebska, kraja u kojemu se—a to su omiljene riječi putnikove, koje u njemu bude osjećaj dubokog pripadanja nepoznatoj, mračnoj pradomovini—za jastuk kaže vankuš, za ždrijebe cujzek, za haljinu klajda… I taj se kraj, s ovim noćnim zimskim biciklistom kao simbolom, kao arhetipom i nosiocem svih suštinskih životnih i metafizičkih značenja, ovdje ne završava, već se taj označitelj produžava sve uzduž toka rijeke Save, sve negdje tamo do njenog ulijevanja u Dunav gdje se proteže ova slika i ovaj sudbonosni prizor, a zatim se uz Bosut, Tisu, Begej, Brzavu i Timiš penje prema mađarskoj granici, nastavljajući prema drugim ravnicama Češke, Hungarije i Rumunije… Istinski život, napokon razotkriven i rasvijetljen, prema tome i jedini zaista proživljeni život jest onaj koji nam je omogučila književnost, kaže nam Proust u Pronad-enom vremenu. Upravo to bi moglo biti geslo i ove knjige koju držite u rukama: naspram nostalgije, koja mjesta i predjele našeg djetinjstva drži zamrznutima kao u onim staklenim kuglama s umjetnim snijegom, rad književnosti odnosno njezino precizno jezično brušenje sjećanja, evokacija, osjećaja povezanih uza sve te zakutke naše mladosti odjednom taj svijet oživljuje i čini ga stvarnim. Pronađeno vrijeme označava tu plimu intenzitetâ—uhvaćenu u korice ove knjige—koja nastaje pronalaženjem i oslobađanjem svakog pojedinog momenta, samosvojnog vremenskog atoma, koji oko sebe kristalizira percepte i afekte nekog mjesta i širi se u koncentričnim krugovima unedogled. —Iz Pogovora Leonarda Kovačevića Tatjana Gromača rođena je 1971. godine u Sisku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je komparativnu književnost i filozofiju. Od 2000. do 2017. radila je kao profesionalna novinarka, reporterka i kolumnistica (Feral Tribune i Novi list). Živi u Puli. Do sada je objavila Nešto nije u redu?, Meandar, Zagreb, 2000.; Crnac, Durieux, Zagreb, 2004.; Bijele vrane, Profil, Zagreb, 2005.; Božanska dječica, Fraktura, Zaprešić, 2012.; Ushiti, zamjeranja, opčinjenosti, Fraktura, Zaprešić, 2014.; Bolest svijeta, Sandorf, Zagreb, 2016.; Carstvo nemoći, Sandorf, Zagreb, 2017. Prema tekstu njenog kratkog romana Crnac Hrvatsko narodno kazalište iz Rijeke uprizorilo je nagrađivanu predstavu 2009. godine. Za roman Božanska dječica nagrađena je 2012. godišnjom nagradom Vladimir Nazor Ministarstva kulture Republike Hrvatske za najbolje prozno djelo, a 2013. nagradom Jutarnjeg lista za roman godine. Bila je stipendistica berlinske Akademije umjetnosti, pojedine knjige prevedene su joj na njemački, talijanski, češki, poljski, bugarski, makedonski i slovenski jezik, radovi su joj uključeni u nekoliko evropskih antologija. Eseje i oglede o književnim, publicističkim i teorijskim djelima piše za Treći program Hrvatskoga radija. Na portalu www.prometej.ba potpisuje rubriku Ljudi i knjige, na portalu www.lupiga.hr kolumnu Druge oči. Članica je Hrvatskog društva pisaca i Hrvatske udruge samostalnih umjetnika.

Džojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film. O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“ Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije. O autoru: Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu. Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju. Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu. „Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim. Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti. Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Aspergerovog sindroma, srodnog autizmu. Odlomak iz priče „Mrtvi“: Čvrsto je spavala. Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti. Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.

Opis Dodatne informacije Recenzije (0) OPIS Džojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film. O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“ Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije. O autoru: Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu. Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju. Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu. „Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim. Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti. Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu. Odlomak iz priče „Mrtvi“: Čvrsto je spavala. Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti. Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.

Džems Džojs DablinciMeki povezDžojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.O autoru:Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu.Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju.Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu.„Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim.Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti.Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu.Odlomak iz priče „Mrtvi“:Čvrsto je spavala.Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti.Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.6/9

Opis proizvoda Odlomak iz romana:Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem. Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane. Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku.Sigur Bage.Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač.Gde je tvoj prtljag?Iza kuće. Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima. Da, moralo bi se malo zapeti. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju. Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik.Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom. Lepa soba. Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako?Klimnula sam, progutala knedlu. Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac. Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena. Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? izletelo mi je. Jedva da me je pogledao kroz šiške. Poprilično, reče.Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji.Ovde je baš lepo.Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora.Imaš li čamac?Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda.Okrenuo se i pošao uz stepenice.Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba.Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju.Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost. Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je.Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle. Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak.Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke.Ne. Ti jedeš posle.Gledao je pravo preda se.Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao.Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje.Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla.

ISBN: 9788660532031 Broj strana: 167 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2017. Izdavač: Agora Odlomak iz romana: Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem. Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane. Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku. Sigur Bage. Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač. Gde je tvoj prtljag? Iza kuće. Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima. Da, moralo bi se malo zapeti. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju. Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik. Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom. Lepa soba. Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako? Klimnula sam, progutala knedlu. Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac. Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena. Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? izletelo mi je. Jedva da me je pogledao kroz šiške. Poprilično, reče. Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji. Ovde je baš lepo. Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora. Imaš li čamac? Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda. Okrenuo se i pošao uz stepenice. Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba. Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju. Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost. Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je. Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle. Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak. Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke. Ne. Ti jedeš posle. Gledao je pravo preda se. Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao. Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje. Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla.

Ptičji sud Odlomak iz romana: Puls mi se ubrzavao dok sam koračala kroz tihu šumu. Čulo se samo ptičje cvrkutanje, a inače samo sivo, golo drveće, razgranata mlada šuma i plavo-zeleni prasak na bledom aprilskom suncu. Tu gde je puteljak obilazio brežuljak pojavila se na vidiku neuredna aleja uspravnih, belih breza. Svaka od njih je imala zamršene grane u vrhovima krošnji, kao započeto gnezdo. Na ivici je stajala izbledelo bela taraba i jedna kapija. Iza nje: kuća. Mala, starija drvena vila pokrivena škriljcem. Kapiju sam nečujno zatvorila za sobom, prešla nagore preko dvorišta do ulaznih vrata. Nešto je zaigralo u meni. Niko nije otvorio vrata kada sam kucala. Spustila sam torbe na stepenište, sišla i sledila kamenu stazu kojom je kuća opasana. S prednje strane kuće otvorio se pogled na krajolik. Ljubičaste planine posute flekama od snega dremale su s druge strane fjorda. Niska šuma je okruživala posed sa obe strane. Stajao je dole u dvorištu kraj jednog vitkog drveta, dugih leća u tamnoplavom vunenom džemperu. Trgnu se kad sam ga pozdravila. Okrenuo se, mahnuo i krenuo ka meni u teškim gumenim čizmama preko žut-sivog polja. Uzdahnula sam. Lice i telo u nekim četrdesetim godinama, uopšte nije izgledao kao neko kome je pomoć bila potrebna. Koračajući ka njemu osmehom sam prekrila iznenađenost. Bio je krupan i tamnoput. Nije me gledao pravo u oči, ali mi je pružio ruku. Sigur Bage. Alis Hagtorn, rekla sam i lagano mu stegla veliku šaku. Ništa se u njegovom pogledu nije otkrivalo. Možda je samo bio dobar igrač. Gde je tvoj prtljag? Iza kuće. Dvorište iza njega bilo je sivo-zimska tragedija mrtvog grmlja, vlažne slame i šipurka. Kad proleće uskoro stigne, biće to džungla. Uhvatio je pogledom zabrinutost u mojim mislima. Da, moralo bi se malo zapeti. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Dvorište je projekat moje žene. Potreban mi je neko da mi pomogne dok je ona na putovanju. Pratila sam ga, uzeo je torbe i uneo ih u hodnik. Pokazao mi je put ka drugom spratu, teškim koracima se peo uz staro stepenište. Moja soba je bila skromno sređena, imala je uzak krevet, komodu i jedan pisaći sto. Mirisala je na čisto. Na krevetu je bila posteljina s cvetnom šarom. Lepa soba. Okrenuo se bez odgovora, povio glavu i izašao, glavom mi pokazao kupatilo, zatim krenuo niz stepenice. Pratila sam ga, izašli smo iz kuće i oko ćoška krenuli preko dvorišta do male alatnice. Drvo je škripalo dok je otvarao vrata, pokazivao je na zid: grabulje, lopata, sadilica. Visoka trava mora da se kosi, ako znaš kako? Klimnula sam, progutala knedlu. Ovde ćeš naći uglavnom sve. Vinogradarske makaze, nastavio je. Bilo bi mi drago da, ako uspeš, urediš živu ogradu. Reci ako ti kakva oprema nedostaje, dobićeš novac. Nije mario da me pogleda dok je govorio. Bila sam služavka, distancu je trebalo uspostaviti od prvog trena. Da li je mnogo nas konkurisalo za posao? izletelo mi je. Jedva da me je pogledao kroz šiške. Poprilično, reče. Činilo mi se da je glumio aroganciju, znači trebalo je samo stisnuti petlju. Bila sam njegovo vlasništvo, mogao je sa mnom da radi šta želi. Obišli smo kuću i pošli kroz baštu, pored žbunja s bobicama i voćnjaka uz kamenu ogradu. Vazduh je bio bistar i hladan, mirisalo je na vlažnu zemlju i uvelu travu. Preskočio je nisku kapijicu od kovanog gvožđa i osvrnuo se prema meni. Zarđala je, rekao je, možda ćeš ti uspeti da je popraviš. I ja sam preskočila kapijicu i pošla za njim. Od ruba bašte ka fjordu su vodile strme, kamene stepenice. Brojala sam stepenike, stala sam tačno na sto. Našli smo se na malom, kamenom molu sa oronulim spremištem za čamce i pristaništem na desnoj strani. Planine su se pružale u polukrugu oko nas zaklanjajući mol od pogleda s obeju strana. Podsetilo me je na mesto na kojem sam, pre skoro trideset godina, naučila da plivam, kod vikendice koju su jednom iznajmili moji roditelji. Ovde je baš lepo. Mislio sam da srušim ovo spremište, rekao je ne gledajući ka meni. Kosa mu se vijorila na vetru s mora. Imaš li čamac? Ne, kratko je odvratio. Dobro, ovde neće biti mnogo posla za tebe. Ali bar si videla kako sve to izgleda. Okrenuo se i pošao uz stepenice. Njegova spavaća soba je bila u prizemlju, pored kuhinje i trpezarije, s prozorom koji je gledao na baštu. Unutar spavaće sobe bila je i njegova radna soba. Tamo ću provoditi veći deo vremena. Nećeš me mnogo viđati, a i ja želim da me što manje uznemiravaju. Na to sam polako klimnula, jedanput, da bih pokazala da sam razumela ozbiljnost. Nažalost, nemam automobil, ali biciklom idem, s cegerom, po namirnice. Prodavnica je pet kilometara ka severu, uz autoput. Doručak treba da bude poslužen u osam sati: dva tvrdo kuvana jajeta, marinirana haringa, dve kriške crnog ražanog hleba i crna kafa, nabrojao mi je. Za vikend si, u principu, slobodna, ali pošto si već ovde mogla bi da postaviš doručak, ali sat kasnije nego obično. U jedan je ručak. Večera je u šest sati, s kafom i konjakom posle. Zatim je nestao u svojoj radnoj sobi, a ja sam bila ostavljena na miru da se upoznam s kuhinjom. Aparati su uglavnom bili dugo korišćeni, ali su bili solidni. Zavirila sam u fioke i ormane, pokušavajući da budem što tiša. U frižideru je bilo parče bakalara koji je trebalo da podelimo za ručak. Stolnjaci su se nalazili u najdonjoj kuhinjskoj fioci, izabrala sam jedan, rasprostrla ga preko trpezarijskog stola i postavila tanjire i pribor što sam bešumnije mogla. Tačno u šest sati izašao je iz spavaće sobe, izvukao stolicu i seo u čelo stola. Čekao je. Spustila sam poslužavnik sa ribom nasred stola, činiju s krompirima ispred njega. Izmakla svoju stolicu i htela da sednem, kada me je zaustavio naglim pokretom ruke. Ne. Ti jedeš posle. Gledao je pravo preda se. Moja je krivica, možda ti nisam dovoljno jasno to istakao. Skupljala mi se knedla u grlu. Zgrabila sam svoj tanjir i brzo ga sklonila na radnu ploču, bez reči, pognutih leđa, bedno stvorenje. Dok je jeo, napunila sam sudoperu vodom i oprala šerpu i varjače. Sedeo je pravih leđa, jeo sasvim bešumno, nijednom nije podigao pogled. Pristavila sam kafu nespretnim pokretima, pronašla konjak u vitrini iza njega i rasklonila sa stola pošto je spustio pribor. Sipala sam mu kafu u šolju, konjak u tanku čašicu, spustila to na poslužavnik i nesigurno ga, zveckajući, prinela njemu. Kada je potom ustao, zahvalio na hrani i vratio se u svoju radnu sobu, sela sam za sto da pojedem svoju porciju koja se ohladila, da premažem krompir napola stvrdnutim maslacom. Potom sam oprala preostale sudove, prebrisala sto i radnu ploču i popela se u svoju sobu. Raspakovala sam svoje stvari, odeću, čarape i veš poređala u komodu, gomilicu knjiga spustila na pisaći sto. Proverila sam da li mi je telefon ugašen, a onda sam ga stavila u fijoku od stola. Više nikad ga neću uključiti, osim u slučaju nužde. Zatim sam sedela sasvim mirno, plašeći se da dam glasa od sebe. Odozdo se nije čulo ništa. Na kraju sam se sredila u kupatilu i legla. Prikaži više