Orkški kuvar je ni manje ni više četvrta knjiga Ranka Trifkovića. Ranko vas vodi kroz vrlo zanimnjiv gurmanski svet epske fantastike iz perspektive orka, naravno kuvara. Knjiga je propraćena neverovatnim ilustracijama Dejana Mandića. “Dragi moji varvarčići, ubičice i secikesice. Za večeras sam vam pripremio uputstvo za pripremanje punjenog goluba. Meso džinovskog goluba poslužiće nam kao osnova. Biće nam neophodan i niz začina za marinadu, te sastojci za umak i punjenje. Nemojte se obeshrabriti, od iskusnih lovaca možete da nabavite gotovo sve sastojke. Ukoliko ih u vašem kraju nema, to može biti lep povod da izvadite ranac, čizme i putni štap, pa krenete u pustolovinu. Džinovski golubovi gnezde se u šumama sekvoja, baš ispod snegom okovanih vrhova zapadnih planina. Na liticama žive i džinovski orlovi, prijatelji vilenjaka i ljudi. Oprez! Veliki orlovi rado love upravo ovu vrstu golubova. Može vam se dogoditi da se borite za plen sa gargantuanskom grabljivicom. Vilenjaci i ljudi, neće tražiti izgovor da vam sateraju strelu u oko, pa nemojte da se šunjate oko njihovih tvrđava, već krenite pravo ka snežnim vrhovima. Pošto pribavite pticu, potopite je u kiselinu ili vrelu vulkansku vrtaču, da biste je što lakše očerupali. Preostalo perje obrijte kosirom. Probijte goluba tik iznad trtice i sekiricom otvorite prolaz dovoljno veliki da se uvučete u telesinu. Lopatom izbacite iznutrice. Creva i utrobu žrtvujte omiljenom božanstvu. Srce i džigericu možete u slast da pojedete, garnirate uz pečenje ili date velikoj mački. Borbeni tigrovi i jahaći panteri veoma vole iznutrice džinovskih ptica. Pošto ste goluba očistili spolja i iznutra, vreme je da se pripremi pac, to jest’, marinada. Osnovu čini sumpor. Neophodne količine pronaći ćete kod svakog alhemičara…”

A kada se nad ovo selo, i cijeli ovaj tužnjikavi posavski kraj polako krene spuštati prvi zimski sumrak, kada na cesti, na kojoj se uhvatila tanka kora leda, putnik povratnik ugleda polupijanog biciklista s krznenom kapom na glavi, u kožnom kaputu, kako u gumenim čizmama okreće zahrđale pedale bicikla, ljuljajući se na biciklu kao na nekoj čudnoj spravi iz prahistorijskog zabavnog parka, riskirajući tako da ostane pometen od jurećeg vozila, kada putnik povratnik ugleda još i kako na stražnjem sjedalu bicikla, na takozvanom bicikl tregeru biciklist vozi užetom privezanu prtljagu—polegnutu vreću krumpira, još bolje, bocu plina, ili zaklano malo prase, takozvanog ranjenika, tada se najednom osjeti kao da mu je netko u ruke stavio ključ uz pomoć kojega se otvara tajna brava mitologije ovoga kraja, svojevrsnog Vitebska, kraja u kojemu se—a to su omiljene riječi putnikove, koje u njemu bude osjećaj dubokog pripadanja nepoznatoj, mračnoj pradomovini—za jastuk kaže vankuš, za ždrijebe cujzek, za haljinu klajda… I taj se kraj, s ovim noćnim zimskim biciklistom kao simbolom, kao arhetipom i nosiocem svih suštinskih životnih i metafizičkih značenja, ovdje ne završava, već se taj označitelj produžava sve uzduž toka rijeke Save, sve negdje tamo do njenog ulijevanja u Dunav gdje se proteže ova slika i ovaj sudbonosni prizor, a zatim se uz Bosut, Tisu, Begej, Brzavu i Timiš penje prema mađarskoj granici, nastavljajući prema drugim ravnicama Češke, Hungarije i Rumunije… Istinski život, napokon razotkriven i rasvijetljen, prema tome i jedini zaista proživljeni život jest onaj koji nam je omogučila književnost, kaže nam Proust u Pronad-enom vremenu. Upravo to bi moglo biti geslo i ove knjige koju držite u rukama: naspram nostalgije, koja mjesta i predjele našeg djetinjstva drži zamrznutima kao u onim staklenim kuglama s umjetnim snijegom, rad književnosti odnosno njezino precizno jezično brušenje sjećanja, evokacija, osjećaja povezanih uza sve te zakutke naše mladosti odjednom taj svijet oživljuje i čini ga stvarnim. Pronađeno vrijeme označava tu plimu intenzitetâ—uhvaćenu u korice ove knjige—koja nastaje pronalaženjem i oslobađanjem svakog pojedinog momenta, samosvojnog vremenskog atoma, koji oko sebe kristalizira percepte i afekte nekog mjesta i širi se u koncentričnim krugovima unedogled. —Iz Pogovora Leonarda Kovačevića Tatjana Gromača rođena je 1971. godine u Sisku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je komparativnu književnost i filozofiju. Od 2000. do 2017. radila je kao profesionalna novinarka, reporterka i kolumnistica (Feral Tribune i Novi list). Živi u Puli. Do sada je objavila Nešto nije u redu?, Meandar, Zagreb, 2000.; Crnac, Durieux, Zagreb, 2004.; Bijele vrane, Profil, Zagreb, 2005.; Božanska dječica, Fraktura, Zaprešić, 2012.; Ushiti, zamjeranja, opčinjenosti, Fraktura, Zaprešić, 2014.; Bolest svijeta, Sandorf, Zagreb, 2016.; Carstvo nemoći, Sandorf, Zagreb, 2017. Prema tekstu njenog kratkog romana Crnac Hrvatsko narodno kazalište iz Rijeke uprizorilo je nagrađivanu predstavu 2009. godine. Za roman Božanska dječica nagrađena je 2012. godišnjom nagradom Vladimir Nazor Ministarstva kulture Republike Hrvatske za najbolje prozno djelo, a 2013. nagradom Jutarnjeg lista za roman godine. Bila je stipendistica berlinske Akademije umjetnosti, pojedine knjige prevedene su joj na njemački, talijanski, češki, poljski, bugarski, makedonski i slovenski jezik, radovi su joj uključeni u nekoliko evropskih antologija. Eseje i oglede o književnim, publicističkim i teorijskim djelima piše za Treći program Hrvatskoga radija. Na portalu www.prometej.ba potpisuje rubriku Ljudi i knjige, na portalu www.lupiga.hr kolumnu Druge oči. Članica je Hrvatskog društva pisaca i Hrvatske udruge samostalnih umjetnika.

Džems Džojs DablinciMeki povezDžojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.O autoru:Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu.Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju.Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu.„Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim.Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti.Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu.Odlomak iz priče „Mrtvi“:Čvrsto je spavala.Naslonjen na lakat, Gabrijel je bez ljutnje neko vreme posmatrao njene zamršene uvojke i poluotvorena usta, slušajući njeno duboko disanje. Tako znači, doživela je tu romantičnu ljubav u mladosti: jedan čovek je umro zbog nje. Jedva da ga je sad dirnula pomisao na to kakvu je on, njen muž, bednu ulogu igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da nikad i nisu živeli kao muž i žena. Njegov ispitivački pogled dugo je prelazio preko njenog lica i kose: pomisao na to kakva mora da je bila onda, u cvetu devojačke lepote, probudi mu u duši neobičnu prijateljsku samilost. Jedva da je i sebi mogao da prizna da joj lice više nije lepo, ali je znao da to više nije ono lice zbog kog je Majkl Fjuri prkosio smrti.Možda mu nije ispričala sve. Pogled mu odluta do stolice preko koje su bile prebačene njene stvari. Po podu se pružila vrpca od podsuknje. Jedna čizma stajala je uspravno, samo se sara presavila; druga je ležala na strani. Čudio se provali svojih osećanja od pre jednog sata. Šta ju je izazvalo? Večera kod tetke, njegov budalasti govor, vino i ples, šale i smeh prilikom pozdravljanja u predvorju, ugodna šetnja po snegu pored reke. Jadna tetka Džulija! I ona će uskoro biti samo sen pored seni Patrika Morkana i njegovog konja. Dok je pevala „Udešena za venčanje“ opazio je u momentu taj oronuli izgled njenog lica. Uskoro će, možda, on opet sedeti u onom istom salonu, ali u crnini, sa cilindrom na kolenima. Zastori na prozorima biće navučeni, tetka Kejt sedeće kraj njega, plačući i šmrkčući pričaće mu kako je Džulija izdahnula. On će pokušavati da nađe reči utehe, i naći će samo neke neuverljive i beskorisne. Da, da: to će se uskoro dogoditi.