Prelepa, odlično uradjena figura slona od drveta, Visina 30cm. Širina 12 cm. U odličnom stanju

Prelepa keramička figura SLONA sa motivima. Visina 17cm, širina 19 cm.

Oduvek se verovalo da Slonovi donose radost i sreću u kuću Tako i ovaj lepi slon može doneti

Originalno pakovanje Cejlonskog čaja od 50g u porcelanskog figuri slona. Čaju je istekao rok upotrebe, figura je u originalnoj zaštitnoj foliji. Visina 9cm, dužina 9,5cm.

Veća figura slona od porcelana. Dužina 13 cm, visina 12 cm i širina 8 cm

Figura slona napravljena mislim od poliuretana, epoksidne smole ili sl. materijala. Dužine je oko 16,5 cm, širine 6 cm, visine 19 cm, i težine 350 gr. Očuvano, stanje kao na slikama.

Figura slona sa prelepim radom i ukrasima, napravljena mislim od poliuretana, epoksidne smole ili sl. materijala. Dužine je oko 16 cm, širine 5 cm, visine 13,5 cm, i težine 350 gr. Stanje izuzetno, kao na slikama.

Figura slona od mesinga. Dimenzije 4,5 x 4 cm, težina 125 g.

K11 Lep slon stara figura suvenir iz Indije hand made dimenzije 8 x 6,5 x 3,5 cm težina 223 grama Veruje se da figurica slona privlači sreću u kuću, kao što živi slon svojom surlom vuče vodu. Vrlo mali suvenir slon ima sposobnost da ispuni vaš dom toplinom i ljubavlju. Kako bi zaštitili domaćinstvo od negativne energije, slon mora biti na vidnom mjestu. A šta znači slon kao simbol pouzdanosti? Činjenica je da je zbog svoje velike veličine životinja koja čvrsto stoji na nogama. Prema ovoj analogiji, vjeruje se da statueta koja prikazuje slona ima sposobnost da stvori jak temelj za prosperitetan i održiv način života

Како направити Пегаво прасе, Слона Сурлоја, Јагу Загу и остале животиње од папира без употребе лепка и маказа? У овој необичној књизи наћи ћете упутства за прављење једанаест интересантних фигура од већ исечених делова папира. Занимљиве животиње претвориће се у креативну играчку за ваше дете! Наслов: Папирне лутке: животиње Издавач: Kreativni centar Страна: 26 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 x 26 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-529-0255-2

Zanimljive i retke figure,decenijama krasile policu, kolekcionarski primerci... sve su donete iz inostranstva bas davno... u solidnom su stanju,RARITET ... sova je od drveta-lagana kao perce, kornjaca je iz Italije, slon -jedna kljova je polomljena ali nista alarmantno. vrede!!!cena je simbolicna...

Stara kutijica za nakit napravljena od neke legure ili metala, ukrašena figurom slonića na njenom poklopcu. Visine je 45 mm, a prečnika 43 mm. Stanje kao na slikama.

Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ Andrej Rubanov, pisac

Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ Andrej Rubanov, pisac

Obitelj - drugo izdanje Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ - Andrej Rubanov, pisac „Оdavno hoću da kažem, parafrazirajući čuvene Dovlatovljeve reči o Čehovu, da se možeš oduševljavati umom i talentom mnogih savremenih ruskih pisaca – ali želiš da ličiš jedino na Prilepina.“ - Igor Belov, pesnik i kritičar „Obitelj je savršeno grandiozan tekst, divan, sveobuhvatan, fizički osetan – u dijapazonu od bola do sladostrašća.“ - Šamilj Kerašev „Zahar Prilepin je izuzetan ruski pisac, koji s jedne strane fiksira socijalnu situaciju, a s druge – on je van vremena.“ - Aleksandar Mindadze, režiser, scenarist „Zapanjuje koliko је snage bilo u ruci koja je stvarala ovaj sedamstostranični tekst, koliko je pametnog, lepog i izvornog u njemu: od dijaloga do opisa prirode, od detaljnosti istorijske rekonstrukcije – do neobične kompozicije koja narušava granicu između beletristike i dokumentaristike, od paralele između ubistva oca i neprijatnog 'golog Boga'... Zahar je izuzetan — i tek kad ponovo čitaš neke scene u Obitelji, shvataš — do koje mere; čak više i nije na naš način, ne među svojim domaćim kolegama — nego u svetskim razmerama...“ - Lev Danilkin, novinar, kritičar i pisac Prikaži više

Autor: Zahar Prilepin Povez: broširan Br. strana: 643 Format: 13,5 x 20 Na prvoj strani je posveta autora! Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR. Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan. „Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“ - Andrej Rubanov, pisac „Оdavno hoću da kažem, parafrazirajući čuvene Dovlatovljeve reči o Čehovu, da se možeš oduševljavati umom i talentom mnogih savremenih ruskih pisaca – ali želiš da ličiš jedino na Prilepina.“ - Igor Belov, pesnik i kritičar „Obitelj je savršeno grandiozan tekst, divan, sveobuhvatan, fizički osetan – u dijapazonu od bola do sladostrašća.“ - Šamilj Kerašev „Zahar Prilepin je izuzetan ruski pisac, koji s jedne strane fiksira socijalnu situaciju, a s druge – on je van vremena.“ - Aleksandar Mindadze, režiser, scenarist „Zapanjuje koliko је snage bilo u ruci koja je stvarala ovaj sedamstostranični tekst, koliko je pametnog, lepog i izvornog u njemu: od dijaloga do opisa prirode, od detaljnosti istorijske rekonstrukcije – do neobične kompozicije koja narušava granicu između beletristike i dokumentaristike, od paralele između ubistva oca i neprijatnog `golog Boga`... Zahar je izuzetan — i tek kad ponovo čitaš neke scene u Obitelji, shvataš — do koje mere; čak više i nije na naš način, ne među svojim domaćim kolegama — nego u svetskim razmerama...“ - Lev Danilkin, novinar, kritičar i pisac.

RUS16) Небеска хармонија Највеће и најзахтевније Естерхазијево дело без сумње је роман HARMONIA CAELESTIS (2000), велика и обимна историја породице Естерхази која обухвата готово осам векова. Естерхазијевих има, дабоме, свакојаких, али су увек били значајни у историји државе и нације. Романсијер увек говори о оцу, средишњој и најважнијој фигури у породици Естерхази, не наводећи његово име, и о виђењу оца из перспективе најстаријег сина; очеви гину, умиру, нестају, најстарији син постаје нови отац, али је јунак обимног романа један вишеструки отац. Све до оца самог писца, који је рођен после Првог светског рата и умро у Кадарево време. Отац за оцем и тако 800 година сачуване традиције, коју аутор, такође један у низу очева, разголићује, не упадајући у замке сентименталности, лажне патетике, жала за бољим и срећнијим временима. Радећи на роману пуних девет година, из огромне грађе он бира само најважније и гради врхунско ремек-дело савремене књижевности. Естерхазијев огромни роман је поема о оцу и нацији и обухвата историју Мађарске, али и Европе, јер су грофови Естерхази у центру збивања овог дела света, а критичари су без поговора рекли како је написан један од највећих мађарских, али и средњоевропских романа О аутору Петер Естерхази (Esterhazy Peter, 1950), есејист, новелиста, романсијер. Савремени мађарски писац који је веома познат у свету, нарочито у Западној Европи; о томе говоре бројни преводи његових дела. Први Естерхази који, попут његових предака, није рођен као гроф. Због ситуације у социјалистичкој Мађарској, знао је да га порекло спречава да бира свако занимање, завршио је студије математике, и кратко време је радио у својој струци. Од 1978. године је професионални писац слободњак. Најзначајнија дела: Производни роман (1979) је дело које га је одмах уврстило у врх савремене мађарске прозе. Роман је иронично-сатиричан, није лак, захтева од читаоца напор, али га истовремено увлачи у срж проблема. Увод у лепу књижевност (?) представља обимну и разноврсну књигу којом су обухваћена многа краћа дела аутора. Помоћни глаголи срца (1985) опет је роман који се развија на два нивоа, омиљени поступак писца. Велику пометњу и много расправа изазвао је његов роман Дванаест лабудова (1987) који је приписан мађарској песникињи 17. века Lili Čokonai; опет је то велика могућност за поигравање и бравурозност. Књига о Храбалу (1990) роман у којем један писац трага и налази другог писца, Бохумила Храбала, који му служи као узор, али и део његовог бића, толико чак да се његова супруга заљубљује у Храбала. Поглед грофице Хан-Хан (1992) роман чији је главни јунак изнајмљени путник који трага за Дунавом. Harmonia caelestis (2000), обимни роман о готово осам векова породице Естерхази који је писао девет и по година, одмах је постао једно од његових најважнијих дела, можда до сада његов стваралачки врх. Интересовање за овај велики роман подстакнуто је специфичним наставком, Исправљено издање (2002), у којем сам писац открива, и то после претходне књиге, у којој је подигао споменик оцу; да је његов отац, последњи гроф Естерхази био доушник режима. Код нас су преведена и објављена следећа Естерхазијева дела: Мала мађарска порнографија, Једна жена, Књига о Храбалу, као и обиман избор из његових есејистичких књига Рибица, лабуд, слон, носорог. Награђен је низом међународних књижевних награда и признања, између осталих Наградом Sandor-Maria, Vilenicom и Хердеровом наградом.

Preveo: Sava Babić Najveće i najzahtevnije Esterhazijevo delo bez sumnje je roman HARMONIA CAELESTIS (2000), velika i obimna istorija porodice Esterhazi koja obuhvata gotovo osam vekova. Esterhazijevih ima, dabome, svakojakih, ali su uvek bili značajni u istoriji države i nacije. Romansijer uvek govori o ocu, središnjoj i najvažnijoj figuri u porodici Esterhazi, ne navodeći njegovo ime, i o viđenju oca iz perspektive najstarijeg sina; očevi ginu, umiru, nestaju, najstariji sin postaje novi otac, ali je junak obimnog romana jedan višestruki otac. Sve do oca samog pisca, koji je rođen posle Prvog svetskog rata i umro u Kadarevo vreme. Otac za ocem i tako 800 godina sačuvane tradicije, koju autor, takođe jedan u nizu očeva, razgolićuje, ne upadajući u zamke sentimentalnosti, lažne patetike, žala za boljim i srećnijim vremenima. Radeći na romanu punih devet godina, iz ogromne građe on bira samo najvažnije i gradi vrhunsko remek-delo savremene književnosti. Esterhazijev ogromni roman je poema o ocu i naciji i obuhvata istoriju Mađarske, ali i Evrope, jer su grofovi Esterhazi u centru zbivanja ovog dela sveta, a kritičari su bez pogovora rekli kako je napisan jedan od najvećih mađarskih, ali i srednjoevropskih romana O autoru Peter Esterhazi (Esterhazy Peter, 1950), esejist, novelista, romansijer. Savremeni mađarski pisac koji je veoma poznat u svetu, naročito u Zapadnoj Evropi; o tome govore brojni prevodi njegovih dela. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. Zbog situacije u socijalističkoj Mađarskoj, znao je da ga poreklo sprečava da bira svako zanimanje, završio je studije matematike, i kratko vreme je radio u svojoj struci. Od 1978. godine je profesionalni pisac slobodnjak. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979) je delo koje ga je odmah uvrstilo u vrh savremene mađarske proze. Roman je ironično-satiričan, nije lak, zahteva od čitaoca napor, ali ga istovremeno uvlači u srž problema. Uvod u lepu književnost (?) predstavlja obimnu i raznovrsnu knjigu kojom su obuhvaćena mnoga kraća dela autora. Pomoćni glagoli srca (1985) opet je roman koji se razvija na dva nivoa, omiljeni postupak pisca. Veliku pometnju i mnogo rasprava izazvao je njegov roman Dvanaest labudova (1987) koji je pripisan mađarskoj pesnikinji 17. veka Lili Čokonai; opet je to velika mogućnost za poigravanje i bravuroznost. Knjiga o Hrabalu (1990) roman u kojem jedan pisac traga i nalazi drugog pisca, Bohumila Hrabala, koji mu služi kao uzor, ali i deo njegovog bića, toliko čak da se njegova supruga zaljubljuje u Hrabala. Pogled grofice Han-Han (1992) roman čiji je glavni junak iznajmljeni putnik koji traga za Dunavom. Harmonia caelestis (2000), obimni roman o gotovo osam vekova porodice Esterhazi koji je pisao devet i po godina, odmah je postao jedno od njegovih najvažnijih dela, možda do sada njegov stvaralački vrh. Interesovanje za ovaj veliki roman podstaknuto je specifičnim nastavkom, Ispravljeno izdanje (2002), u kojem sam pisac otkriva, i to posle prethodne knjige, u kojoj je podigao spomenik ocu; da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi bio doušnik režima. Kod nas su prevedena i objavljena sledeća Esterhazijeva dela: Mala mađarska pornografija, Jedna žena, Knjiga o Hrabalu, kao i obiman izbor iz njegovih esejističkih knjiga Ribica, labud, slon, nosorog. Nagrađen je nizom međunarodnih književnih nagrada i priznanja, između ostalih Nagradom Sandor-Maria, Vilenicom i Herderovom nagradom. Detaljni podaci o knjizi Naslov: Harmonia caelestis Izdavač: Прометеј Strana: 867 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 21 cm