Materijali časopis Sadržaj: TEMA BOJA – EKO STORY KISELE KIŠE I GLADNI MEDVEDI MAROKANSKI TADELAKT MOGUĆNOST PRIMENE STAKLA OD KATODNIH CEVI ZELENI BETON, BLAH, BLAH, BLAH? PORTRETI FOTOGRAFA ZABORAVLJENA BUDUĆNOST TOPLI DOM OD LEDA PLUTA-EKOLOŠKI GRAĐEVINSKI MATERIJAL BUDUĆNOSTI GRADNJA I ŽIVOT U HARMONIJI SA PRIRODOM DOGRADNJA ELEKTRONSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U NIŠU POSLOVNO – STAMBENI OBJEKAT SA ZELENOM OAZOM U STROGOM CENTRU BEOGRADA

Knjiga donosi iscrpan pregled mikrostrukture, sastava i mogućih promena pojedinih građevinskih materijala koje se u njima mogu dogoditi, za vreme ili posle izgradnje, u eksploataciji objekta. Autori su nastojali da problematiku i rešenja približe čitaocu sa fizikalnog i hemijskog aspekta ponašanja mnogih materijala, bez preteranih teorijskih analiza. Kod pisanja ove knjige korišćen je veoma širok dijapazon svetske stručne literature sa raznih govornih područja. Posebno je vredno napomenuti, da su sami autori u ovu knjigu ugradili i deo svojih naučnih i inovativnih ostvarenja koja su nastala kao plod prethodnog dugotrajnog istraživačkog rada, koji je potvrđen na naučnim skupovima, u svetski poznatim laboratorijama, kod atestiranja novih proizvoda, kao i u uslovima eksploatacije na samim objektima. Ova knjiga je namenjena studentima građevinskih i drugih tehničkih fakulteta. Isto tako nadamo se da će biti od koristii i za inženjere u praksi kod projektovanja, građenja i eventualne sanacije objekata. Da bi se građevinski materijali pravilno odabrali i koristili potrebno je što bolje poznavati njihov sastav i strukturu i promene koje se u njima mogu odigrati za vreme i posle izgradnje u eksploataciji objekata. Pošto je važno da se što više zna o mogućim promenama do kojih može doći u ugrađenim materijalima pod uticajem okruženja u kome će se objekat nalaziti od čega mogu zavisiti osobine i trajnost objekta. Stoga je napisano prvo poglavlje da bi se stekla, ili obnovila, neka osnovna znanja o mikrostrukturi i mogućim hemijskim i fizičkim promenama u raznim uslovima. U drugom poglavlju detaljnije se govori o mikrostrukturi, sastavu i mogućim hemijskim promenama pojedinih grupa građevinskih materijala. Posebno naglašavamo da se govori i o osobinama i načinu upotrebe nekih pomoćnih materijala (izolatori, boje, lakovi, vatrostalni materijali itd. ). U trećem poglavlju se detaljnije govori o tehnologiji proizvodnje i osobinama cementnih betona za koje su upravo građevinski inženjeri i glavni tehnolozi za proizvodnju i ugradnju. Betoni su danas jedan od najprimenljivijih materijala u svetu sa kojim se grade i monumentalni i vrlo skupi objekti od velike važnosti za čovečanstvo čiji vek trajanja treba biti što duži. Zbog toga se betoni moraju posebno izučavati i unapređivati. Četvrto poglavlje je posvećeno koroziji građevinskih materijala, a posebno betona i čelika, kao i o raznim postupcima zaštite od korozije. Nažalost, danas je gotovo svaka sredina agresivna na materijale i mora se mnogo više voditi računa kod projektovanja objekata. Danas se u svetu sve više traži projektovanje i trajnosti objekata u datoj sredini. U tom smislu, pored već spomenutog, navodimo još neka orginalna rešenja i stavove koje nudi ova knjiga: • Novi način aeriranja betona pomoću praha ekspandiranog polistirena u smislu poboljšanja otpornosti na niske temperature običnih a naročito betona sa plastifikatorima. Ovaj dodatak polistiren praha poboljšava i duktilnost betona i omogućava mešanje, po potrebi i više časova, bez promene osobina komponenti samog betona • Poboljšana metoda projektovanja betonskih mešavina sa izračunavanjem tačne vrednosti mase agregata koju treba dozirati u mešalicu • Novi tip mešalica za betone, maltere i asfalte koje zadovoljavaju i omogućavaju praktično mešanje najvećeg mogućeg kapaciteta i postizanja kvalitete betona koju zahteva i sama teorija. Isto tako ovaj način mešanja i tip mešalice omogućava zagrejavanje betona u zimskim uslovima i asfalta, kako bi ugradnja bila kvalitetna. • Autori uvode pojam samozaparivanja betona pomoću termoizolacione „zarobljene“polistiren oplate koja ubrzava očvršćavanje, a zimi štiti beton od izmrzavanja • Uvode pojam hemijski aktivnih agregata (umesto inertnog kamenog agregata) koji bi naročito bili potrebni kod velikih, izloženih i dinamički opterećenih građevina, kao što su mostovi iz razloga postizanja visokih čvrstoća, trajnosti i garantovane predvidivosti i stabilnosti tečenja kao reološke pojave • Autori nude rešenje mogućnosti veće primene ekspanzivnih cemenata, (umesto običnih cemenata koji nisu mogli dati rezultate, zbog skupljanja) gde bi uspešno ostvarili višeaksijalno opterećenje betona, uz postizanje izuzetno velike nosivosti u metalnim oplatama ili uz uslove gusto postavljenih uzengija u betonskom preseku • Autori obrađuju i nepečenu glinu (ilovaču) kao istorijski i po kvaliteti gledano, neprevaziđeni građevinski materijal. Kvalitet nepečene gline kao materijala u zidovima naročito dolazi do izražaja u letnjem periodu kod temperatura gde i klima uređaji ne mogu da rade • Autori nude i rešenje za kompozitni laki materijal na bazi kreča, male količine cementa i peska i ekspandiranog granuliranog polistirena koji bi fizikalno funkcionisao po modelu nepečene gline • Autori fizikalno dokazuju i objašnjavaju difuziju vodene pare u letnjem periodu koja se kreće prema spoljnjoj isušenoj strani zida, a ne obrnuto, kako je do sada tumačeno. Ovde je naročito bitno da zidovi budu porozni i izolacioni u celom svom preseku i da „dišu“, jer parne brane i hladni materijali u zidovovima pogoduju stvaranje fungi (buđi) • Posebno je danas aktuelna energetska efikasnost objekata i zakonska obaveza svih da projektuju, grade i prodaju objekte visoke energetske efikasnosti A klase. Autori daju konkretna rešenja u skladu sa termodinamičkim principima, kako objekte treba termoizolovati. Autori sa termodinamičkog aspekta ukazuju na pogrešan način izolovanja objekata, koji se danas još uvek u Evropi primenjuje. Naime, cilj je da se na ovaj način da doprinos široj društvenoj zajednici u svetu, jer je energija vrlo skupa, njena proizvodnja stvara najveća zagađenja i predstavlja najveću pretnju čovečanstvu... S A D R Ž A J PREDGOVOR I POGLAVLJE OSOBINE, STRUKTURA I MOGUĆE PROMENE MATERIJALA 1. SASTAV I MOGUĆE HEMIJSKE PROMENE MATERIJALA Elementi, jedinjenja, hemijske promene materijala 2. STRUKTURA MATERIJALA Struktura i opšte osobine gasova i tečnosti Struktura i opšte osobine čvrstih tela II POGLAVLJE OSOBINE POJEDINIH GRAĐEVINSKIH MATERIJALA 1. VEZIVA ZA IZRADU BETONA, MALTERA I ASFALTA Hidraulična veziva Portland cement Osobine portland cementa Hidratacija portland cementa Promene uzrokovane hidratacijom cementa Sastav i sruktura očvrslog cementnog kamena Portland cementi sa hidrualičnim dodacima Ostale vrste portland cementa Aluminatni cement Nehidraulična veziva Kreč ( Proizvodnja i kvalitt kreča- Gašenjei kreča- Skladištenje i transport kreča Građevinski gips Hidratacija portland cementa (Građevinski (štuk) gips- Estrih gips) Ugljovodonična veziva Sastav, sruktura i opšte osobine ugljovodoničnih veziva Bitumen i prerađevine od bitumena Katrani 2. GRAĐEVINSKA KERMAIKA Gruba građevinska kermaika Osobine i kvalitet raznih vrsta grube građevinske keramike Fina građevinska keramika Ostali keramički materijali 3. ČELIK I DRUGI MATERIJALI OD METALA Čelik Legure aluminijuma 4. PRIRODNI KAMEN Osnovne karakteristike raznih vrsta kamena Osobine građevinskog kamena Dobijanje i obrada kamena 5. MATERIJALI OD DRVETA Sastav i sruktura drveta Osobine drveta Greške i trajnost drveta Proizvodnja građevinskih materijala od drveta 6. SINTETIČKI GRAĐEVINSKI MATERIJALI Osnovne osobine sintetičkih materijala Fizičke osobine sintetičkih polimera Hemijske osobine i promene polimera Osobine nekih važnijih sintetičkih polimera 7. GLINA Tradicionalno građenje objekata nepečenom glinom Osobine objekata tradicionalno građenih nepečenom glinom Novi trendovi i zahtevi za gradnju nepečnom glinom Neki novi pogledi i mogućnosti gradnje nepečnom glinom 8. POMOĆNI MATERIJALI U GRAĐEVINARSTVU Izolacioni materijali Hidroizolacioni materijali Termoizolacioni materijali Materijali za zvučnu izolaciju Boje i lakovi Vrste boja i lakova Glavni sastojci boja i lakova - Veziva - Pigmenti - Punila Rastvarači za boje i lakove - Dodaci bojama i lakovima - Pomoćni materijali Upotreba boja i lakova Sredstva za lepljenje i zaptivanje Lepkovi Zaptivači (hermetici) Vatrostalni materijali Alumosilikatni vatrostalni materijali Kvarcni vatrostalni materijali Bazni vatrostalni materijali Specijalni vatrostalni materijali Staklo Struktura i osobine stakla Voda Prirodne vode Otpadne vode Voda za izraddu betona i maltera Uticaj vode na osobine građevinskih materijala i konstrukcija III POGLAVLJE TEHNOLOGIJA I OSOBINE CEMENTNOG BETONA 1. KOMPONENTE ZA IZRADU CEMENTNOG BETONA Agregati.- Kameni - Laki - Teški Cementi Mikroarmatura Aditivi - dodaci betonu 2. TEHNOLOGIJA IZRADE BETONA I MALTERA 3. OSOBINE BETONA Osobine svežeg betona Osobine čvrstog betona Fizičko-mehanička ispitivanja očvrslog betona Reološka svojstva očvrslog betona 4. KONTROLA KVALITETE I PLANIRANJE BETONSKIH RADOVA Projekat betona IV POGLAVLJE KOROZIJA GRAĐEVINSKIH MATERIJALA 1. KOROZIJA I ZAŠTITA METALNIH KONSTRUKCIJA Mehanizam i hemizam korozije metala Vrste i olici korozije metala i legura Intenzitet i dinamika korozije čelika u raznim sredinama Zaštita metalnih konstrukcija od korozije 2. KOROZIJA I ZAŠTITA BETONSKIH KONSTRUKCIJA Vrste i osnovni hemizam korozivnih promena u betonu Uticaj sastava betona i okoline na dinamiku korozije betona. Zaštita betona od korozije

Kod pisanja ove knjige korišćen je veoma širok dijapazon svetske stručne literature sa raznih govornih područja. Posebno je vredno napomenuti, da su sami autori u ovu knjigu ugradili i deo svojih naučnih i inovativnih ostvarenja koja su nastala kao plod prethodnog dugotrajnog istraživačkog rada, koji je potvrđen na naučnim skupovima, u svetski poznatim laboratorijama, kod atestiranja novih proizvoda, kao i u uslovima eksploatacije na samim objektima. Ova knjiga je namenjena studentima građevinskih i drugih tehničkih fakulteta. Isto tako nadamo se da će biti od koristii i za inženjere u praksi kod projektovanja, građenja i eventualne sanacije objekata. Da bi se građevinski materijali pravilno odabrali i koristili potrebno je što bolje poznavati njihov sastav i strukturu i promene koje se u njima mogu odigrati za vreme i posle izgradnje u eksploataciji objekata. Pošto je važno da se što više zna o mogućim promenama do kojih može doći u ugrađenim materijalima pod uticajem okruženja u kome će se objekat nalaziti od čega mogu zavisiti osobine i trajnost objekta. Stoga je napisano prvo poglavlje da bi se stekla, ili obnovila, neka osnovna znanja o mikrostrukturi i mogućim hemijskim i fizičkim promenama u raznim uslovima. U drugom poglavlju detaljnije se govori o mikrostrukturi, sastavu i mogućim hemijskim promenama pojedinih grupa građevinskih materijala. Posebno naglašavamo da se govori i o osobinama i načinu upotrebe nekih pomoćnih materijala (izolatori, boje, lakovi, vatrostalni materijali itd. ). U trećem poglavlju se detaljnije govori o tehnologiji proizvodnje i osobinama cementnih betona za koje su upravo građevinski inženjeri i glavni tehnolozi za proizvodnju i ugradnju. Betoni su danas jedan od najprimenljivijih materijala u svetu sa kojim se grade i monumentalni i vrlo skupi objekti od velike važnosti za čovečanstvo čiji vek trajanja treba biti što duži. Zbog toga se betoni moraju posebno izučavati i unapređivati. Četvrto poglavlje je posvećeno koroziji građevinskih materijala, a posebno betona i čelika, kao i o raznim postupcima zaštite od korozije. Nažalost, danas je gotovo svaka sredina agresivna na materijale i mora se mnogo više voditi računa kod projektovanja objekata. Danas se u svetu sve više traži projektovanje i trajnosti objekata u datoj sredini. U tom smislu, pored već spomenutog, navodimo još neka orginalna rešenja i stavove koje nudi ova knjiga: • Novi način aeriranja betona pomoću praha ekspandiranog polistirena u smislu poboljšanja otpornosti na niske temperature običnih a naročito betona sa plastifikatorima. Ovaj dodatak polistiren praha poboljšava i duktilnost betona i omogućava mešanje, po potrebi i više časova, bez promene osobina komponenti samog betona • Poboljšana metoda projektovanja betonskih mešavina sa izračunavanjem tačne vrednosti mase agregata koju treba dozirati u mešalicu • Novi tip mešalica za betone, maltere i asfalte koje zadovoljavaju i omogućavaju praktično mešanje najvećeg mogućeg kapaciteta i postizanja kvalitete betona koju zahteva i sama teorija. Isto tako ovaj način mešanja i tip mešalice omogućava zagrejavanje betona u zimskim uslovima i asfalta, kako bi ugradnja bila kvalitetna. • Autori uvode pojam samozaparivanja betona pomoću termoizolacione „zarobljene“polistiren oplate koja ubrzava očvršćavanje, a zimi štiti beton od izmrzavanja • Uvode pojam hemijski aktivnih agregata (umesto inertnog kamenog agregata) koji bi naročito bili potrebni kod velikih, izloženih i dinamički opterećenih građevina, kao što su mostovi iz razloga postizanja visokih čvrstoća, trajnosti i garantovane predvidivosti i stabilnosti tečenja kao reološke pojave • Autori nude rešenje mogućnosti veće primene ekspanzivnih cemenata, (umesto običnih cemenata koji nisu mogli dati rezultate, zbog skupljanja) gde bi uspešno ostvarili višeaksijalno opterećenje betona, uz postizanje izuzetno velike nosivosti u metalnim oplatama ili uz uslove gusto postavljenih uzengija u betonskom preseku • Autori obrađuju i nepečenu glinu (ilovaču) kao istorijski i po kvaliteti gledano, neprevaziđeni građevinski materijal. Kvalitet nepečene gline kao materijala u zidovima naročito dolazi do izražaja u letnjem periodu kod temperatura gde i klima uređaji ne mogu da rade • Autori nude i rešenje za kompozitni laki materijal na bazi kreča, male količine cementa i peska i ekspandiranog granuliranog polistirena koji bi fizikalno funkcionisao po modelu nepečene gline • Autori fizikalno dokazuju i objašnjavaju difuziju vodene pare u letnjem periodu koja se kreće prema spoljnjoj isušenoj strani zida, a ne obrnuto, kako je do sada tumačeno. Ovde je naročito bitno da zidovi budu porozni i izolacioni u celom svom preseku i da „dišu“, jer parne brane i hladni materijali u zidovovima pogoduju stvaranje fungi (buđi) • Posebno je danas aktuelna energetska efikasnost objekata i zakonska obaveza svih da projektuju, grade i prodaju objekte visoke energetske efikasnosti A klase. Autori daju konkretna rešenja u skladu sa termodinamičkim principima, kako objekte treba termoizolovati. Autori sa termodinamičkog aspekta ukazuju na pogrešan način izolovanja objekata, koji se danas još uvek u Evropi primenjuje. Naime, cilj je da se na ovaj način da doprinos široj društvenoj zajednici u svetu, jer je energija vrlo skupa, njena proizvodnja stvara najveća zagađenja i predstavlja najveću pretnju čovečanstvu... S A D R Ž A J PREDGOVOR I POGLAVLJE OSOBINE, STRUKTURA I MOGUĆE PROMENE MATERIJALA 1. SASTAV I MOGUĆE HEMIJSKE PROMENE MATERIJALA Elementi, jedinjenja, hemijske promene materijala 2. STRUKTURA MATERIJALA Struktura i opšte osobine gasova i tečnosti Struktura i opšte osobine čvrstih tela II POGLAVLJE OSOBINE POJEDINIH GRAĐEVINSKIH MATERIJALA 1. VEZIVA ZA IZRADU BETONA, MALTERA I ASFALTA Hidraulična veziva Portland cement Osobine portland cementa Hidratacija portland cementa Promene uzrokovane hidratacijom cementa Sastav i sruktura očvrslog cementnog kamena Portland cementi sa hidrualičnim dodacima Ostale vrste portland cementa Aluminatni cement Nehidraulična veziva Kreč ( Proizvodnja i kvalitt kreča- Gašenjei kreča- Skladištenje i transport kreča Građevinski gips Hidratacija portland cementa (Građevinski (štuk) gips- Estrih gips) Ugljovodonična veziva Sastav, sruktura i opšte osobine ugljovodoničnih veziva Bitumen i prerađevine od bitumena Katrani 2. GRAĐEVINSKA KERMAIKA Gruba građevinska kermaika Osobine i kvalitet raznih vrsta grube građevinske keramike Fina građevinska keramika Ostali keramički materijali 3. ČELIK I DRUGI MATERIJALI OD METALA Čelik Legure aluminijuma 4. PRIRODNI KAMEN Osnovne karakteristike raznih vrsta kamena Osobine građevinskog kamena Dobijanje i obrada kamena 5. MATERIJALI OD DRVETA Sastav i sruktura drveta Osobine drveta Greške i trajnost drveta Proizvodnja građevinskih materijala od drveta 6. SINTETIČKI GRAĐEVINSKI MATERIJALI Osnovne osobine sintetičkih materijala Fizičke osobine sintetičkih polimera Hemijske osobine i promene polimera Osobine nekih važnijih sintetičkih polimera 7. GLINA Tradicionalno građenje objekata nepečenom glinom Osobine objekata tradicionalno građenih nepečenom glinom Novi trendovi i zahtevi za gradnju nepečnom glinom Neki novi pogledi i mogućnosti gradnje nepečnom glinom 8. POMOĆNI MATERIJALI U GRAĐEVINARSTVU Izolacioni materijali Hidroizolacioni materijali Termoizolacioni materijali Materijali za zvučnu izolaciju Boje i lakovi Vrste boja i lakova Glavni sastojci boja i lakova - Veziva - Pigmenti - Punila Rastvarači za boje i lakove - Dodaci bojama i lakovima - Pomoćni materijali Upotreba boja i lakova Sredstva za lepljenje i zaptivanje Lepkovi Zaptivači (hermetici) Vatrostalni materijali Alumosilikatni vatrostalni materijali Kvarcni vatrostalni materijali Bazni vatrostalni materijali Specijalni vatrostalni materijali Staklo Struktura i osobine stakla Voda Prirodne vode Otpadne vode Voda za izraddu betona i maltera Uticaj vode na osobine građevinskih materijala i konstrukcija III POGLAVLJE TEHNOLOGIJA I OSOBINE CEMENTNOG BETONA 1. KOMPONENTE ZA IZRADU CEMENTNOG BETONA Agregati.- Kameni - Laki - Teški Cementi Mikroarmatura Aditivi - dodaci betonu 2. TEHNOLOGIJA IZRADE BETONA I MALTERA 3. OSOBINE BETONA Osobine svežeg betona Osobine čvrstog betona Fizičko-mehanička ispitivanja očvrslog betona Reološka svojstva očvrslog betona 4. KONTROLA KVALITETE I PLANIRANJE BETONSKIH RADOVA Projekat betona IV POGLAVLJE KOROZIJA GRAĐEVINSKIH MATERIJALA 1. KOROZIJA I ZAŠTITA METALNIH KONSTRUKCIJA Mehanizam i hemizam korozije metala Vrste i olici korozije metala i legura Intenzitet i dinamika korozije čelika u raznim sredinama Zaštita metalnih konstrukcija od korozije 2. KOROZIJA I ZAŠTITA BETONSKIH KONSTRUKCIJA Vrste i osnovni hemizam korozivnih promena u betonu Uticaj sastava betona i okoline na dinamiku korozije betona. Zaštita betona od korozije

dr ŽIVADIN PANTIĆ Matematika 2 Izdavač: Naučna knjiga - Beograd Štampa: Prosveta - Niš 1981. godine Tiraž: 2000 primeraka Format: 16,3 x 23 cm, 346 stranica + korice Očuvanost: Korice matirani meki povez 4+ ka 5- Unutrašnjost bez oštećenja požutela 4+ ka 5- PREDGOVOR KNJIGE: Prvo izdanje Matematike II izašlo je 1971. godine u izdanju Tehničkog fakulteta u Nišu. Sadržaj knjige je uređen prema programu Fakulteta koji je tada sadržao tri odseka: - građevinski - mašinski - ekeltronski. Materijal je obuhvatio analizu funkcije dve promeljive, diferencijalnu geometriju, teoriju polja, diferencijalne jednačine i funkcije kompleksne promenljive. Novo izdanje ove knjige je delimično dopunjeno i ispravljeno prethodno izdanje. Obrada navedenog materijala ove knjige je nastala na osnovu predavanja koja su izvođena na Tehničkom fakultetu. Knjiga je pisana prema savremenim shvatanjima i izlaganjima nastave na Tehničkim fakultetima. Poglavlje teorije polja je ilustrovano putem fizičkih tumačenja. U knjizi pored teorije ima dosta ilustrovanih primera. Dosledno je zastupljen program Građevinskog fakulteta koji je autor i izložio na svojim predavanjima. Ovu knjigu mogu da koriste i studenti drugih fakulteta koji izučavaju matematiku, a to su Prirodno matematički fakultet (grupa: fizika, hemija i mehanika). SADRŽAJ: 1. Skupovi tačaka u euklitskom prostoru 2. Funkcije više promenljivih 3. Diferencijalni račun funkcija više promenljivih 4. Osnovi teorije višestrukih i integrala 5. Vektorska analiza 6. Diferencijalna geometrija 7. Teorija polja 8. Diferencijalne jednačine 9. Redovi 10. Funkcije kompleksne promeljive 11. Laplace-ova transformacija 12. Dodatak

godina: 2007, strana: 352, povez: tvrd, format: A-4 Ova knjiga je koncipirana tako da obuhvata širok stručni prostor u oblastima koje do sada nisu izučavale komplementarno: oblike korišćenja kamena, završnu obradu, tehničko-tehnološka svojstva, metode ispitivanja parametara stenske mase i konačno ono što je osnovna tema ove knjge površinska i podzemna eksploatacija arhitektonskog kamena na kojoj je zasnovana celokupna problematika proizvodnje arhitektonskog kamena. Knjiga pored toga što produbljuje znanja iz oblasti tehnologije eksploatacije, bitna za rudarske inženjere može korisno da posluži arhitektama i građevinskim inženjerima u fundiranju znanja u oblasti metoda ispitivanja kamena, kao jednog od najbitnijih stručnih prostora za materijal koji se najviše koristi u građevinarstvu. Cena: rasprodato

AUTOR: MAKSIMOVIĆ MIRKO IZDAVAČ: RIPANJ - CONTRACTOR GODINA IZDANJA: 2006 JEZIK: SRPSKI, LATINICA FORMAT: 29 CM BROJ STRANA: 352 POVEZ: TVRD, ILUSTROVANO STANJE KNJIGE: ODLIČNO OČUVANO O KNJNIZI: OVA KNJIGA JE KONCIPIRANA TAKO DA OBUHVATA ŠIROK STRUČNI PROSTOR U OBLASTIMA KOJE DO SADA NISU IZUČAVALE KOMPLEMENTARNO: OBLIKE KORIŠĆENJA KAMENA, ZAVRŠNU OBRADU, TEHNIČKO-TEHNOLOŠKA SVOJSTVA, METODE ISPITIVANJA PARAMETARA STENSKE MASE I KONAČNO ONO ŠTO JE OSNOVNA TEMA OVE KNJGE POVRŠINSKA I PODZEMNA EKSPLOATACIJA ARHITEKTONSKOG KAMENA NA KOJOJ JE ZASNOVANA CELOKUPNA PROBLEMATIKA PROIZVODNJE ARHITEKTONSKOG KAMENA. KNJIGA PORED TOGA ŠTO PRODUBLJUJE ZNANJA IZ OBLASTI TEHNOLOGIJE EKSPLOATACIJE, BITNA ZA RUDARSKE INŽENJERE MOŽE KORISNO DA POSLUŽI ARHITEKTAMA I GRAĐEVINSKIM INŽENJERIMA U FUNDIRANJU ZNANJA U OBLASTI METODA ISPITIVANJA KAMENA, KAO JEDNOG OD NAJBITNIJIH STRUČNIH PROSTORA ZA MATERIJAL KOJI SE NAJVIŠE KORISTI U GRAĐEVINARSTVU.

Metodologija projektovanja - praktikum sa izvodima iz teorije Izložena materija, u formi sažete teorijske građe, podeljena je u trinaest poglavlja – tematskih jedinica, svrstanih u četiri celine, po analogiji sa predloženom podelom procesa arhitektonskog projektovanja na odgovarajuće faze. Teorijska izlaganja su u okviru svake celine propraćena analiziranim primerima iz prakse i zadacima za vežbanja. Broj predviđenih vežbi odgovara broju vežbanja na predmetu Metodologija projektovanja. Na početku semestra studentu se zadaje neko od najznačajnijih arhitektonskih dela iz tipologije porodičnog stanovanja XX veka, koje predstavlja tematski okvir za sprovođenje sveobuhvatne analize kroz izradu predviđenih zadataka. Težište rada je na upoznavanju, kritičkoj proveri i uvežbavanju tipičnih postupaka u procesu projektovanja. Studentima je u apendiksu dat osnovni ilustrativni materijal kao prikaz predmetnih dela (grafička i fotodokumentacija), dok se prikupljanje ostale građe neophodne za uspešnu realizaciju vežbi obavlja kroz samostalan istraživački rad i uz pomoć nastavnika i saradnika. Cilj ovakvog načina rada na vežbama je upoznavanje osnovnih principa procesa projektovanja i usvajanje metoda projektantskog analitičkog zapažanja i uopštavanja, sistematizovanja ostvarenog istraživanja i prikaza dobijenih rezultata.Praktikum je pre svega namenjen studentima Građevinsko-arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Nišu, ali i svim studentima srodnih fakulteta, koji ovaj ili slične predmete izučavaju kroz odgovarajuće programe. Prikaži više

Autori: Marko Nikolić, Milan BrzakovićIzložena materija, u formi sažete teorijske građe, podeljena je u trinaest poglavlja – tematskih jedinica, svrstanih u četiri celine, po analogiji sa predloženom podelom procesa arhitektonskog projektovanja na odgovarajuće faze. Teorijska izlaganja su u okviru svake celine propraćena analiziranim primerima iz prakse i zadacima za vežbanja. Broj predviđenih vežbi odgovara broju vežbanja na predmetu Metodologija projektovanja. Na početku semestra studentu se zadaje neko od najznačajnijih arhitektonskih dela iz tipologije porodičnog stanovanja XX veka, koje predstavlja tematski okvir za sprovođenje sveobuhvatne analize kroz izradu predviđenih zadataka. Težište rada je na upoznavanju, kritičkoj proveri i uvežbavanju tipičnih postupaka u procesu projektovanja. Studentima je u apendiksu dat osnovni ilustrativni materijal kao prikaz predmetnih dela (grafička i fotodokumentacija), dok se prikupljanje ostale građe neophodne za uspešnu realizaciju vežbi obavlja kroz samostalan istraživački rad i uz pomoć nastavnika i saradnika. Cilj ovakvog načina rada na vežbama je upoznavanje osnovnih principa procesa projektovanja i usvajanje metoda projektantskog analitičkog zapažanja i uopštavanja, sistematizovanja ostvarenog istraživanja i prikaza dobijenih rezultata.Praktikum je pre svega namenjen studentima Građevinsko-arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Nišu, ali i svim studentima srodnih fakulteta, koji ovaj ili slične predmete izučavaju kroz odgovarajuće programe.

Opis proizvoda Izložena materija, u formi sažete teorijske građe, podeljena je u trinaest poglavlja – tematskih jedinica, svrstanih u četiri celine, po analogiji sa predloženom podelom procesa arhitektonskog projektovanja na odgovarajuće faze. Teorijska izlaganja su u okviru svake celine propraćena analiziranim primerima iz prakse i zadacima za vežbanja. Broj predviđenih vežbi odgovara broju vežbanja na predmetu Metodologija projektovanja. Na početku semestra studentu se zadaje neko od najznačajnijih arhitektonskih dela iz tipologije porodičnog stanovanja XX veka, koje predstavlja tematski okvir za sprovođenje sveobuhvatne analize kroz izradu predviđenih zadataka. Težište rada je na upoznavanju, kritičkoj proveri i uvežbavanju tipičnih postupaka u procesu projektovanja. Studentima je u apendiksu dat osnovni ilustrativni materijal kao prikaz predmetnih dela (grafička i fotodokumentacija), dok se prikupljanje ostale građe neophodne za uspešnu realizaciju vežbi obavlja kroz samostalan istraživački rad i uz pomoć nastavnika i saradnika. Cilj ovakvog načina rada na vežbama je upoznavanje osnovnih principa procesa projektovanja i usvajanje metoda projektantskog analitičkog zapažanja i uopštavanja, sistematizovanja ostvarenog istraživanja i prikaza dobijenih rezultata.Praktikum je pre svega namenjen studentima Građevinsko-arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Nišu, ali i svim studentima srodnih fakulteta, koji ovaj ili slične predmete izučavaju kroz odgovarajuće programe.

Autori: Dr Marko Nikolić i Milan Brzaković Izdavač: AGM knjiga Godina: 2021. Br.strana: 222 strane /kolori Povez: mek povez / latinica ISBN: 978-86-6048-031-8 / sifra 1131 Cena : 1980,00 rsd /17 eur za studente 1430,00 rsd PDF Sadržaj i odeljak Izložena materija, u formi sažete teorijske građe, podeljena je u trinaest poglavlja – tematskih jedinica, svrstanih u četiri celine, po analogiji sa predloženom podelom procesa arhitektonskog projektovanja na odgovarajuće faze. Teorijska izlaganja su u okviru svake celine propraćena analiziranim primerima iz prakse i zadacima za vežbanja. Broj predviđenih vežbi odgovara broju vežbanja na predmetu Metodologija projektovanja. Na početku semestra studentu se zadaje neko od najznačajnijih arhitektonskih dela iz tipologije porodičnog stanovanja XX veka, koje predstavlja tematski okvir za sprovođenje sveobuhvatne analize kroz izradu predviđenih zadataka. Težište rada je na upoznavanju, kritičkoj proveri i uvežbavanju tipičnih postupaka u procesu projektovanja. Studentima je u apendiksu dat osnovni ilustrativni materijal kao prikaz predmetnih dela (grafička i fotodokumentacija), dok se prikupljanje ostale građe neophodne za uspešnu realizaciju vežbi obavlja kroz samostalan istraživački rad i uz pomoć nastavnika i saradnika. Cilj ovakvog načina rada na vežbama je upoznavanje osnovnih principa procesa projektovanja i usvajanje metoda projektantskog analitičkog zapažanja i uopštavanja, sistematizovanja ostvarenog istraživanja i prikaza dobijenih rezultata. Praktikum je pre svega namenjen studentima Građevinsko-arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Nišu, ali i svim studentima srodnih fakulteta, koji ovaj ili slične predmete izučavaju kroz odgovarajuće programe. SADRŽAJ:

RAZGLEDNICA USPINJAČE U ZAGREBU Stara razglednica Zagreba Edicija: Zagreb kroz umetničke slike Materijal izrade: karton Boja: Crno-bela Država nastanka: SFRJ Grad nastanka: Zagreb Godina nastanka: oko 1970- 1980. Autorska radionica: Umetnička radionica - crtež u tušu Dimenzija: Visina: 9 cm, Širina: 14 cm Opis: Razglednica na kartonu, standardiziranog formata poštanske dopisnice. Fotografija reproducirana štamparskom tehnikom. Tehnika izrade: print NIŠRO Varaždin Detaljno stanje: Odlično Opis: Razglednica nije slata, na poleđini štampano: Izdanje: Tisak i nakladaNIŠRO Varaždin Opis: Zagrebačka uspinjača,osim što je danas vrlo posećena turistička atrakcija, kroz godine je služila kao brža i jednostavnija poveznica Gornjeg i Donjeg grada od stotine stepenica koje su joj alternativa. Spaja zagrebački Gornji i Donji grad. Donja stanica nalazi se u Tomićevoj ulici (koja izlazi na Ilicu), a gornja stanica nalazi se na Štrosmajerovom šetalištu, kod kule Lotrščak. S prugom dugom 66 metara, poznata je i kao najkraća žičana železnica na svetu namenjena javnom saobraćaju. 8. oktobra 1890. godine je puštena u promet. U početku je bila dozvoljena samo povratna vožnja i to u čak dva razreda, a za one dubljeg džepa, poput gornjogradskih činovnika, postojale su i ekspresne vožnje koje su podrazumevale kretanje po samom ulasku u vagon. Besplatne vožnje nisu postojale, a uspinjača je vozila svake 3 minute, celog dana do 23 časa uveče. Vožnja u prvom razredu kabine podrazumevala je prekrasan pogled na uži centar grada Zagreba i njegovu okolinu. Klasnu podelu uspinjača je zadržala sve do kraja svoga parnog razdoblja, 1934. godine, kada je parni pogon zamenjen električnim. Budući da je do danas u celosti zadržala prvobitni spoljašnji izgled i građevinsku konstrukciju, zagrebačka je uspinjača zakonski zaštićena kao spomenik kulture.

Knjiga je u dobrom ,upotrebljivom stanju.Bila zacepljena sa strane.Sređena i ojačana providnom pvc folijom Zadnja korica zacepljena i zadnja dva lista(kao na slici) Beograd,Alboinženjering,2009 ,657 strana,22cm Kvalitetan masni papir,fotografije i opis Beograda nekad i sad. ,, Књига „Београд 1930-2009“ настоји да прикаже развој Београда кроз дужи временски период. Као полазиште за сагледавање урбаних, архитектонских, културних и друштвених промена града, послужила је књига „Београд 1930. године на фотографијама Јеремије Станојевића“, аутора Дивне Ђурић-Замоло. Збирка Јеремије Станојевића представља једини доступан материјал који приказује Београд, не само кроз снимке појединачних објеката, већ и кроз потезе улице и ширих простора. Путем упоредних снимака фотографија из 1930. и оних начињених 2008. године на којима су изгледи појединачних објеката, тргова и амбијената Београда, али пре свега уличних потеза, може се видети развој града кроз временски период од готово осам деценија, његова урбана трансформација, напредовање, а понекад и назадовање. Београд који је представљен у овој књизи условљен је постојећим материјалом из збирке Јеремије Станојевића и самим тим ограничен на уже градско подручје. Из тог разлога овом књигом нису обухваћени амбијенти попут Београдске тврђаве, Старог језгра Земуна и простор данашњег Новог Београда, Дедиња и Топчидера. Уже градско подручје у књизи подељено је на 10 градских простора, који представљају урбанистичке целине формиране дуж главних саобраћајних токова. Сваком простору посвећено је једно поглавље у књизи. Значај ових целина и промене које су у њима извршене од 1930. године до данас биће повод да се након ове публикације приступи изради едиције од десет књига, која ће се бавити разрадом сваког поглавља понаособ. Историјском анализом развоја урбанизма као и социолошким, еколошким, економским и политичким приступом теми, биће детаљно приказан развој Београда пре свега кроз планска документа и њихове реализације до данашњих дана. Управо због тога што је ова књига замишљена као почетак једног дугог и системтског издавачког подухвата, објашњења уз фотографије садрже само најосновније податке о приказаним просторима и објектима и крајње су информативног карактера. Акценат је стављен на хронолошки приказ етапа у развоју града, његову урбану трансформацију и промене на грађевинском фонду, од интезивне модернизације која је обележила међуратно раздобље у архитектури Београда до интервенција реализованих последњих година. Посебан изазов у раду на књизи представљало је фотографско бележење садашњег стања грађевинског фонда. Тај задатак подразумевао је израду фотографија идентичних уличних потеза онима које је Јеремија Станојевић начинио почетком тридесетих година. Чињеница да је одређени број приказаних амбијената у потпуности ишчезао или је претрпео такве трансформације да се тешко може идентификовати, говори у прилог деликатности и важности овог задатка.

464 strane Orion ART Saša ĐođĐević Њ-03 Projektovanje i konstruisanje u drvetu prestaje da bude samo arhitektonski i graditeljski izazov na ovom stepenu razvoja našeg građevinarstva i postaje neumitna stvarnost, jer je drvo, kao savremeni građevinski materijal, ponovo osvojilo ravnopravnu poziciju u konkurenciji sa drugim konstrukcijskim materijalima - metalom i armiranim betonom. Objekti širokog spektra funkcije, izgrađeni u drvetu, plene svojom humanošću, a u doba izražene ekonomske krize imaju svoju punu ekonomsku opravdanost, tim više što je drvo jedini građevinski materijal, čije rezerve nisu ograničene, koje se mogu planirati i obogaćivati. Savremena tehnologija obrade građevinskog drveta i već uhodana tehnologija proizvodnje konstrukcija u tehnici lepljenog lameliranog drveta i drugih sistema savremenih drvenih konstrukcija, zahtevaju novi pristup u projektovanju i konstruisanju objekata, različit od principa projektovanja objekata u betonu i čeliku. S toga je ova knjiga posvećena onim arhitektima i konstrukterima koji imaju jasan i definisani stav o istinskoj i vrednoj simbiozi arhitekture i konstrukcije, o njihovom totalnom prožimanju i o njihovoj apsolutnoj korelaciji. Autori se nadaju da može poslužiti mladim inženjerima i arhitektima kao svojevrstan priručnik u kreiranju konstruktivnih sistema arhitektonskih objekata. Ovom knjigom je obuhvaćena i celokupna materija iz nastavnog programa obrazovanja studenata arhitekture na beogradskom Arhitektonskom fakultetu na više predmeta iz područja statike drvenih konstrukcija, čime je dopunjen kvantum univerzitetske udžbeničke literature iz ove oblasti nastave. SADRŽAJ SADRŽAJ Predgovor ......... 3 Edicija Arhitektura - stvaranje i tumačenje ...... 4 Sadržaj ............... 5 I. KONSTRUKTIVNI SISTEMI U DRVETU ...... 11 1. Tradicionalne drvene konstrukcije ........... 11 1.1. Metodologija oblikovanja drvenih konstrukcija ....... 11 1.2. Bogatstvo oblika i formi krovova ...... 12 1.3. Evolucija krovnih struktura kroz čovekovu istoriju ........ 13 1.4. Razvoj drvenih rešetkastih krovnih konstrukcija ...... 21 1.5. Razvoj nosača složenog poprečnog preseka ....... 36 1.6. Konstruktivni sistemi klasičnih krovova ....... 41 1.6.1. Jednovodni krovovi ...... 44 1.6.2. Dvovodni krovovi ........ 49 1.6.3. Četvorovodni krovovi ........ 64 1.6.4. Složeni krovovi ...... 66 2. Savremene drvene konstrukcije ......... 69 2.1. Punozidni kovani nosači ........ 72 2.2. Rešetkasti nosači sistema DSB .......... 78 2.3. Rešetkasti nosači sistema Trigonit .......... 80 2.4. Rešetkasti nosači sistema Greim ....... 83 2.5. Nosači sistema Wellsteg ........ 85 2.6. Laki rešetkasti krovni vezači (LKV) ....... 89 2.6.1. Osnovne karakteristike sistema LKV ........ 89 2.6.2. Postupci izvođenja čvornih veza i nastavaka ......... 93 2.6.3. Klasifikacija funkcionalnih elemenata ....... 96 2.6.4. Oblikovanje krovnih struktura ..... 102 2.6.5. Organizacija krovnih struktura .... 105 2.6.6. Mere obezbeđenja prostorne stabilnosti krovnih struktura .... 109 2.6.7. Osnovi oblikovanja i proračuna lakih krovnih vezača ..... 111 2.7. Rešetkasti nosači sistema Sanford ......... 117 2.8. Lepljeni lamelirani nosači ......... 121 2.8.1. Osnovne osobine konstrukcija od lepljenog lameliranog drveta ........... 123 2.8.2. Tehnološki proces proizvodnje elemenata konstrukcija od lepljenog lameliranog drveta ........ 126 2.8.3. Konstruktivni sistemi u lepljenom lameliranom drvetu ... 127 2.8.4. Prosta greda .......... 137 2.8.5. Gerberova greda ......... 142 2.8.6. Kontinualni nosači ........... 146 2.8.7. Rešetkasti nosači ........ 147 2.8.8. Drveni stubovi ...... 148 2.8.9. Dvozglobni i trozglobni nosači .... 152 II. GRAĐA DRVETA, FIZIČKE I MAHANIČKE KARAKTERISTIKE GRAĐEVINSKOG DRVETA I LEPLJENOG LAMELIRANOG DRVETA ....... 165 1. Građa drveta ............. 165 2. Fizičke osobine drveta .......... 166 2.1. Vlažnost drveta ........ 166 2.2. Masa drveta ............. 167 2.3. Utezanje i bubrenje drveta ......... 167 2.4. Termoprovodljivost i termičke karakteristike drveta .... 170 2.5. Osnovni principi zaštite drvenih struktura u požarnim uslovima ... 171 2.5.1. Ponašanje građevinskog drveta u požaru ....... 171 2.5.2. Požarne karakteristike građevinskog drveta ........ 172 2.5.3. Uticaj povišenih temperatura na mehaničke osobine drveta .. 174 2.5.4. Minimalne dimenzije poprečnog preseka pritisnutog štapa u požarnim uslovima ......... 176 2.5.5. Minimalne dimenzije poprečnog preseka štapa opterećenog momentom savijanja u požarnim uslovima ...... 179 2.5.6. Uslovi tehničke protivpožarne zaštite drvenih struktura ....... 182 2.5.7. Sredstva hemijske zaštite drveta od požara ......... 183 2.5.8. Ostali načini zaštite drveta od požara ...... 184 3. Mehaničke osobine drveta .......... 185 3.1. Čvrstoća na zatezanje .......... 186 3.1.1. Podužno zatezanje ...... 187 3.1.2. Ekscentrično podužno zatezanje ........ 193 3.2. Čvrstoća na pritisak ....... 196 3.2.1. Podužni pritisak (bez izvijanja) ......... 198 3.2.2. Ekscentrični podužni pritisak (bez izvijanja) ....... 199 3.2.3. Poprečni pritisak ........ 200 3.3. Čvrstoća na savijanje ........... 202 3.4. Čvrstoća na smicanje ........... 207 3.4.1. Jednostavno smicanje ....... 207 3.4.2. Poprečno smicanje ........... 209 3.4.3. Smicanje od transverzalne sile kod štapova napregnutih na savijanje .... 210 3.5. Čvrstoća na torziju ........ 211 3.6. Tečenje ........ 216 III. OPTEREĆANJA, DOZVOLJENI NAPONI I DOZVOLJENI UGIBI ...... 221 1. Opterećenja ......... 221 2. Dozvoljeni naponi .......... 222 3. Dozvoljeni ugibi ............. 230 IV. KONTROLA STABILNOSTI ELEMENATA KONSTRUKTIVNOG SISTEMA KOJI SU NAPREGNUTI NA PRITISAK ILI SAVIJANJE .... 243 1. Izvijanje pritisnutih štapova ....... 243 1.1. Pritisnuti štapovi sa jednodelnim poprečnim presekom ...... 247 1.1.1. Postupci određivanja veličine merodavnog poluprečnika elipse inercije poprečnog preseka ...... 247 1.1.2. Postupci određivanja dužina izvijanja pritisnutih štapova ..... 249 1.2. Pritisnuti štapovi složenog poprečnog preseka ....... 266 1.2.1. Pritisnuti štapovi složenog kompaktnog poprečnog preseka ....... 268 1.2.2. Pritisnuti štapovi složenog razuđenog poprečnog preseka .... 272 2. Bočno izvijanje drvenih štapova napregnutih na savijanje ........ 282 2.1. Nosači grupe 1. ........ 286 2.2. Nosači grupe 2. ........ 295 2.2.1. Nosači sa vitkošću poprečnog preseka 4h/b10 .... 295 2.2.2. Nosači sa vitkošću poprečnog preseka 10 V. ANALIZA NAPREZANJA OPTEREĆENIH PRAVIH, ZAKRIVLJENIH I POLIGONALNIH ŠTAPOVA OD LEPLJENOG LAMELIRANOG DRVETA .. 301 1. Pravi štapovi ............. 301 1.1. Pravi štapovi sa konstantnom visinom poprečnog pravougaonog preseka ....... 301 1.1.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka ........... 301 1.1.2. Uticaj normalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka ........... 302 1.1.3. Sabrano dejstvo momenta savijanja i normalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka ..... 303 1.1.4. Uticaj transverzalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka ........... 304 1.2. Pravi štapovi sa promenljivom visinom poprečnog pravougaonog preseka ..... 306 1.2.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka ..... 308 1.2.2. Uticaj normalne sile na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka ..... 311 1.2.3. Sabrano dejstvo momenta savijanja i normalne sile na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka .. 311 1.2.4. Uticaj transverzalne sile na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka ..... 312 1.2.5. Uticaj momenta savijanja na naprezanje temenog poprečnog pravougaonog preseka ..... 322 1.2.6. Uticaj normalne sile na naprezanje temenog poprečnog pravougaonog preseka ..... 324 1.2.7. Uticaj transverzalne sile na naprezanje temenog poprečnog pravougaonog preseka ..... 325 1.3. Pravi štapovi sa obostrano promenljivom visinom poprečnog pravougaonog preseka ........ 328 1.3.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka ..... 329 1.3.2. Uticaj presečnih sila na naprezanje temenog poprečnog pravougaonog preseka ..... 331 2. Zakrivljeni štapovi .......... 331 2.1. Zakrivljeni štapovi sa konstantnom visinom poprečnog pravougaonog preseka ......... 331 2.1.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka ........... 333 2.1.2. Uticaj normalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka ........... 336 2.1.3. Sabrano dejstvo momenta savijanja i normalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka .... 339 2.1.4. Uticaj transverzalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka ..... 339 3. Poligonalni štapovi ......... 340 3.1. Poligonalni štapovi sa konstantnom visinom poprečnog pravougaonog preseka ......... 340 3.1.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa zaobljenim temenom ...... 340 3.1.2. Uticaj momenta savijanja na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa pravim temenom ....... 341 3.1.3. Uticaj normalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa pravim temenom ....... 345 3.1.4. Sabrano dejstvo momenta savijanja i normalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa pravim temenom ........ 348 3.1.5. Uticaj transverzalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa pravim temenom ....... 348 3.2. Poligonalni štapovi sa promenljivom visinom poprečnog pravougaonog preseka ......... 349 3.2.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa zaobljenim temenom ...... 350 3.2.2. Uticaj presečnih sila na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa pravim temenom ....... 352 VI. SPOJNA SREDSTVA U DRVENIM KONSTRUKCIJAMA ....... 355 1. Tehnička lepila ......... 356 2. Mehanička spojna sredstva ......... 357 2.1. Ekseri ........... 357 2.1.1. Izbor prečnika i dužine eksera ..... 358 2.1.2. Raspored eksera u kovanoj vezi ......... 363 2.2. Vijci za drvo ............ 368 2.3. Trnovi .......... 373 2.4. Vijci ............. 376 2.5. Metalne klamfice ........... 379 2.6. Metalni konekteri .......... 382 2.6.1. Uslovi za konstruisanje veza metalnim konekterima ....... 382 2.6.2. Dokaz nosivosti bočne veze (spoj metal-drvo) .... 387 2.6.3. Dokaz nosivosti poprečne veze (poprečni presek konektera) ...... 389 2.6.4. Dodatni uslovi za konstruisanje veza metalnim konekterima ...... 391 2.6.5. Postupak proračuna i konstruisanja veza metalnim konekterima ...... 393 2.7. Moždanici .......... 393 VII. NASTAVCI I VEZE ELEMENATA DRVENIH KONSTRUKCIJA ..... 397 1. Krute veze ........ 398 2. Zglobne veze .......... 400 2.1. Nastavci zategnutih i pritisnutih štapova ........ 400 3. Tesarske veze ......... 403 3.1. Prosti zasek ........... 403 3.2. Dvojni zasek .......... 405 4. Čvorne veze rešetkastih nosača ...... 406 5. Metalni elementi u drvenim konstrukcijama ......... 407 VIII. MERE OBEZBEĐENJA PROSTORNE STABILNOSTI KONSTRUKTIVNIH SISTEMA I NJIHOVIH DELOVA ......... 409 1. Kontrola poprečne stabilnosti konstrukcije objekta ..... 411 2. Kontrola podužne stabilnosti konstrukcije objekta ...... 417 2.1. Opterećenje usled dejstva spoljnih horizontalnih sila ....... 421 2.2. Opterećenje izazvano izvijanjem pritisnutih štapova ........ 421 2.3. Opterećenje izazvano bočnim izvijanjem štapova napregnutih na savijanje .......... 423 TABLICE KOREKCIONIH KOEFICIJENATA q nnmm k ,k ,k ,k ,k  ...... 431 LITERATURA ......... 459 5.4. Minimalne dimenzije poprečnog preseka pritisnutog štapa u požarnim uslovima • . . Fizičke Osobine Drveta Fizičke osobine drveta.......... 166 2.1. Vlažnost drveta........ 166 2.2. Masa drveta............. 167 2.3. Utezanje i bubrenje drveta......... 167 2.4. Termoprovodljivost i termičke karakteristike drveta.... 170 2.5. Osnovni principi zaštite drvenih struktura u požarnim uslovima... 171 2.5.1. Ponašanje građevinskog drveta u požaru....... 171 2.5.2. Požarne karakteristike građevinskog drveta........ 172 2.5.3. Uticaj povišenih temperatura na mehaničke osobine drveta.. 174 2.5.4. Minimalne dimenzije poprečnog preseka pritisnutog štapa u požarnim uslovima......... 176 2.5.5. Minimalne dimenzije poprečnog preseka štapa opterećenog momentom savijanja u požarnim uslovima...... 179 2.5.6. Uslovi tehničke protivpožarne zaštite drvenih struktura....... 182 2.5.7. Sredstva hemijske zaštite drveta od požara......... 183 2.5.8. Ostali načini zaštite drveta od požara...... 184 2.2. Ekscentrični podužni pritisak (bez izvijanja) • ... . Čvrstoća Na Pritisak Čvrstoća na pritisak....... 196 3.2.1. Podužni pritisak (bez izvijanja)......... 198 3.2.2. Ekscentrični podužni pritisak (bez izvijanja)....... 199 3.2.3. Poprečni pritisak........ 200 1.1. Postupci određivanja veličine merodavnog poluprečnika elipse inercije poprečnog preseka • ..... . Izvijanje Pritisnutih Štapova Izvijanje pritisnutih štapova....... 243 1.1. Pritisnuti štapovi sa jednodelnim poprečnim presekom...... 247 1.1.1. Postupci određivanja veličine merodavnog poluprečnika elipse inercije poprečnog preseka...... 247 2.1. Nosači sa vitkošću poprečnog preseka 4h/b10 • .. . Bočno Bočno izvijanje drvenih štapova napregnutih na savijanje........ 282 2.1. Nosači grupe 1......... 286 2.2. Nosači grupe 2......... 295 2.2.1. Nosači sa vitkošću poprečnog preseka 4h/b10.... 295 2.2.2. Nosači sa vitkošću poprečnog preseka 10 301 1.1.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka • V Naprezanja • Zakrivljenih I Poligonalnih Štapova Od Lepljenog Lameliranog Pravih • . . . Drveta V. ANALIZA NAPREZANJA OPTEREĆENIH PRAVIH, ZAKRIVLJENIH I POLIGONALNIH ŠTAPOVA OD LEPLJENOG LAMELIRANOG DRVETA.. 301 1. Pravi štapovi............. 301 1.1. Pravi štapovi sa konstantnom visinom poprečnog pravougaonog preseka....... 301 1.1.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka........... 301 306 1.2.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka • . . . Pravi Pravi štapovi sa promenljivom visinom poprečnog pravougaonog preseka..... 306 1.2.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka..... 308 3.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka • . . Pravi Štapovi Sa Obostrano Promenljivom Visinom Poprečnog Pravougaonog Preseka Pravi štapovi sa obostrano promenljivom visinom poprečnog pravougaonog preseka........ 328 1.3.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka..... 329 1.3.2. Uticaj presečnih sila na naprezanje temenog poprečnog pravougaonog preseka..... 331 1.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka • ..... . Zakrivljeni Štapovi Zakrivljeni štapovi.......... 331 2.1. Zakrivljeni štapovi sa konstantnom visinom poprečnog pravougaonog preseka......... 331 2.1.1. Uticaj momenta savijanja na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka........... 333 2.1.2. Uticaj normalne sile na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka........... 336 1.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa zaobljenim temenom • ..... . Poligonalni Štapovi Poligonalni štapovi......... 340 3.1. Poligonalni štapovi sa konstantnom visinom poprečnog pravougaonog preseka......... 340 3.1.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa zaobljenim temenom...... 340 2.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa zaobljenim temenom • . . . Poligonalni Poligonalni štapovi sa promenljivom visinom poprečnog pravougaonog preseka......... 349 3.2.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje poprečnog pravougaonog preseka poligonalnog štapa sa zaobljenim temenom...... 350 6.3. Dokaz nosivosti poprečne veze (poprečni presek konektera) • . . . Metalne Klamfice Metalne klamfice........... 379 2.6. Metalni konekteri.......... 382 2.6.1. Uslovi za konstruisanje veza metalnim konekterima....... 382 2.6.2. Dokaz nosivosti bočne veze (spoj metal-drvo).... 387 2.6.3. Dokaz nosivosti poprečne veze (poprečni presek konektera)...... 389 2.6.4. Dodatni uslovi za konstruisanje veza metalnim konekterima...... 391 2.6.5. Postupak proračuna i konstruisanja veza metalnim konekterima...... 393 3.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka • . . . Pravi Pravi štapovi sa obostrano promenljivom visinom poprečnog pravougaonog preseka........ 328 1.3.1. Uticaj presečnih sila na naprezanje karakterističnog poprečnog pravougaonog preseka..... 329 Opterećenje izazvano bočnim izvijanjem štapova napregnutih na savijanje • ...... . Kontrola Poprečne Stabilnosti Konstrukcije Objekta Kontrola poprečne stabilnosti konstrukcije objekta..... 411 2. Kontrola podužne stabilnosti konstrukcije objekta...... 417 2.1. Opterećenje usled dejstva spoljnih horizontalnih sila....... 421 2.2. Opterećenje izazvano izvijanjem pritisnutih štapova........ 421 2.3. Opterećenje izazvano bočnim izvijanjem štapova napregnutih na savijanje.......... 423

Opis Četiri knjige o arhitekturi je delo koje je publikovano i prevođeno mnogo puta. Postalo je najviše citiran tekst iz arhitekture na Zapadu, gde je dominirao u arhitektonskim studijama sve dok akademski principi u 19. veku nisu postali arhitektonska norma. Prvi engleski prevod iz 1738. godine, nastao je od strane Roberta Tavernora i Ričarda Šofildsa, 1997. godine. Činjenica je da nije moguće razumeti rimsku i modernu arhitektonsku prošlost na Zapadu ili građevinsku tehnologiju bez poznavanja Paladijevog spisa. Andrea Paladio, italijanski arhitekta i teoretičar, obnovio je antičku tradiciju u arhitekturi 16. veka. Paladio je u temeljima mnogih savremenih arhitektonskih dostignuća. Iz Predgovora “Vođen istinskim naklonostima, posvećen proučavanju arhitekture još od mladosti, jer sam oduvek bio mišljenja da su stari Rimljani, kao i u mnogim drugim stvarima, prevazilazili sve one koji su i posle njih bili dobri graditelji, opredelio sam se kao i moj učitelj i vodič Vitruvije, koji je bio jedini antički pisac ove umetnosti. Postavio sam sebi zadatak da istražim ostatke antičkih građevina koje su odolele zubu vremena i svireposti varvara, a otkrivši da su daleko vrednije proučavanja nego što sam mislio, počeo sam tačno da premeravam svaki njihov deo s najvećom pažnjom. Postao sam revnostan istraživač takvih stvari, a s obzirom da nisam mogao da pronađem nešto što nije stvoreno s finom ocenom i lepim proporcijama, neprekidno sam posećivao razne delove Italije i inostranstva kako bih razumeo celovitost građevina na osnovu njihovih delova i preneo ih kao crteže na papir.Prvi deo podeljen je u dve knjige; prva se bavi pripremom materijala i, onda kad je materijal spreman, načinom i u kom obliku ih treba koristiti od temelja do krova; i gde ta univerzalna pravila, kojih se treba pridržavati na svim javnim kao i privatnim strukturama, treba primenjivati. Druga knjiga bavi se vrstma [qualità] građevina koje odgovaraju različitim klasama ljudi; prvo ću diskutovati o građevinama u gradu a zatim o dobro odabranim i podesnim mestima za izgradnju objekata u prirodi [villa] i kako ih treba postaviti [compartire]. A kako u ovom delu ima tek nekoliko primera na koje možemo uputiti, obuhvatiću i planove i elevacije [impiede] mnogih građevina koje sam ja projektovao [ordinare] za raznu gospodu, i projekte antičkih kuća sa delovima vrednim pomena, koji se drže Vitruvijevog učenja kako ih je trebalo graditi.” – Andrea Paladio

Садржај ПРЕДГОВОР Садржај УВОД. прво поглавље ВОДА 1. 1.1. Хемијске особине воде 1.2. Физичке особине воде 1.3. Вода на земљи 1.4. Распростраленост воде 1.5« Кружно кретање воде 1.6. Коришћење воде 1.7. Штете од воде друго поглавље ВОДОПРИВРЕДА И ХИДРОТЕХНИКА 2.1. Водопривреда 2.2. Хидротехника 2.3. Историја хидротехнике треће поглавље ХИДРОТЕХНИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ 3.1. Подела хидротехничких конструкција 3.2. Особености хидротехничких конструкција 3.3. Деловање воде на хидротехничке конструкције 3.4. Утицај хидротехничких конструкција на околину 3.5. Грађење хидротехничких конструкција 3.6. Слом хидротехничких конструкција четврто поглавље ПРИМЕРИ ХИДРОТЕХНИЧКИХ КОНСТРУКЦИИ ДОКУМЕНТАЦИЈА ЗА ХИДРОТЕХНИЧКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ 5.1. Пројектна документација 5.2. Сагласности 5.3. Документација за јавно надметање 5.4. Документација у току грађења 5.5. Документација по завршеном грађелу 5.6. Документација у току рада 5.7. Пројекти хидротехничких конструкција 5.8. Садржај већине пројеката шесто поглавље ПОДЛОГЕ 6.1. Топографске подлоге 6.2. Хидролошко метеоролошке подлоге 6.3. Геолошке подлоге 6.4. Геомеханичке подлоге 6.5. Остале подлоге седмо поглавље МЕХАНИКА ТЛА 7.1. Физичке особине тла 7.2. Механичке особине тла осмо поглавље МЕХАНИКА СТЕНА 8.1. Физичке особине стена 8.2. Фактори који утичу на особине стенских маса 8.3. Механичке особине стенских маса девето поглавље МАТЕРИЈАЛИ ЗА ГРАЂЕЊЕ 9.1. Хидротехнички бетон 9.2. Тло као материјал за грађење 9.3. Стена као материјал за грађење десето поглавље ФИЛТРАЦИЈА ПОДЗЕМНЕ ВОДЕ 10.1. Порозна водопропустљива средина 10.2. Дарсијев закон филтрације 10.3. Лапласова једначина 10.1. Устаљено равномерно струјање 10.5. Устаљено благо променљиво струјање 10.6. Устаљено нагло променљиво струјање 10.7. Нехомогене и анизотропне средине 10.8. Филтрационе деформације средине 10.9. Стеновита средина једанаесто поглавље СЕИЗМИКА 11.1. Тектонски земљотреси 11.2. Неки појмови 11.3. Сеизмички таласи 11.4. Сеиэмичке скале јачине земљотреса 11.5. Лоређење сеизмичких скала 11.6. Наши нормативи у сеиэмици 11.7. Неки разорни земљотреси дванаесто поглавље ХИДРАУЛИЧКИ ПРОРАЧУНИ 12.1. Врста и обим хидрауличких анализа и прорачуна 12.2. Хидраулички прорачуни природног стажа тринаесто поглавље СТАТИЧКИ И ДИНАМИЧКИ ПРОРАЧУНИ 13.1. Врста и обим статичких анализа и прорачуна 13.2. Врста и обим динамичких анализа и прорачуна 13.3. Прорачуни опште стабилности 13.4. Прорачуни отпорности и димензионисања 13.5. Прорачун померања 13.6. Технички извештај 13.7. Литература четрнаесто поглавље АНАЛИЗА ОПТЕРЕЋЕЊА 14.1. ОптереЋења и утицаји 14.2. Комбинације оптерећења и утицаја 14.3. Совјетске норме и прописи 14.4. Критеријуми УСБР (USBR) петнаесто поглавље СОПСТВЕНА ТЕМИНА 15.1. Прорачун 15.2. Неке геометријске слике шеснаесто поглавље СТАТИЧКИ ПРИТИСАК ВОДЕ 16.1. Схема статичког притиска 16.2. Вода на коти нормалног успора 1б.3. Вода на коти максималног успора седамнаесто поглавље ДИНАМИЧКИ ПРИТИСАК ВОДЕ 17.1. Вода тече по површини конструкције 17.2. Вода удара у конструкцију 17.3. Вода удара у конструкцију која је скреЋе осамнаесто поглавље УЗГОН 18.1. Потисак као део узгона 18.2. Филтрациони део узгона 18.3. Упутства и прописи 18.4. Узгон у телу хидротехничке конструкције 18.5. Примена Хајдинове методе ЛИТЕРАТУРА СПИСАК АУТОРА Хидраулички прорачун конструкције Хидраулички прорачуни последица грађења Хидраулички прорачуни последица рушења Технички извештај Литература Увод "Древна историја људског рода је скривена у магли прошлости, а чињенице које бисмо највише желели да упознамо о тим давним временима не можемо да похватамо у својим истраживањима. Не знамо и вероватно никада нећемо ништа ни сазнати о људима и народима који су први пронашли да се трењем може створити ватра, или о онима који су први открили особине точка, једра или полуге" |1|. Нити ћемо икада сазнати када и где су начињене прве хидротехничке грађевине. Може се само претпостављати на основу археолошких података и на основу њих створених представа о животу, раду, алаткама, "занимањима” и потребама људи који су живели миленијумима година пре нас, као и на основу података о животу бројних племена Амазоније, Африке и Океаније, којасу у току последших стотину година прешла период од каменог до атомског (садашњег) доба. Ове претпоставке ће нас довести до потомака Кромањонског фосилног човека, до краја средњег каменог доба и почетна млађег каменог доба. Већ тада, оријентационо 8000 до 7000 година пре нове ере, посебно у ширем подручју Персијског залива, људи су се бавили ловом, риболовом и "земљорадњом" гајењем биљака за исхрану. Тако је давно, пре почетна писане историје човечанства, настала потреба да се делимичним или потпуним преграђивањем потока и речица олакша риболов и узима вода за заливање усева на првим њивама. За те првобитне водојаже, које су вероватно биле начшьене од пободеног коља, грања, песка, шљунка и земље, слично онима које се и данас могу наћи у свету, и за одговарајуће мале необложене канале, може се претпоставити да су биле прве хидротехничке грађевине. Пролазиле су стотине и хиљаде година. Човечанство је пролазило бурне периоде свога развитка: од појединца ловца, риболовца, "земљорадника", до организовалије прве заједнице. Јављају се и бројне грађевине. Неке од њих су стално или повремено биле у додиру са водом, па су, за разлику од оних које то нису биле, много векова касније добиле име хидротехничке конструкције или хидротехничке грађевине. Њихово пројектовање са одговарајућим прорачунима ицртежима захтева добро познавање материјала од кога треба да буду саграђене и средине у којој треба да буду темељене, начина грађења, али и познаваље и постојање одговарајућих топографских, хидролошких, геолошких, геомеханичких, хидромеханичких, машинских и других подлога, као и познавање неких чињеница о води. Уколико се при пројектоваљу хидротехничких грађевина не води довољно рачуна о томе, тј. ако је недовољна истраженост неке од подлога, у прорачуне погрешно унети неки параметри, погрешни неки од прорачуна: хидролошких, хидрауличких, статичких или динамичких, погрешно пројектовање или извођење антифилтрационих мера, погрешно пројектовање темеља, слаб квалитет уграђеног материјала у конструкцију, итд., тада сигурно може да дође до слома конструкције. Ако се то догађало у претходним миленијумима и вековима, када многе од наука примењених у хидротехници нису ни постојале и када је даровала емпирија, па је до данас остало врло мало хидротехничких конструкција, а за постојање већине од њих се само зна из записа, сада то не би смело да се догађа. У нашој земљи се тек последвьих стотину година граде значајније хидротехничке конструкције. Било је и рушеша (и то већином због аљкавости) , али процентуално врло мало међу најмањим у свету. Много је већи број хидротехничких грађевина којима можемо да се поносимо (бране "Пива", "Гранчарево", "Ђердап I", итд.) а које су саграђене у нашој земљи, па до оних које су наши пројектанти и извођачи урадили широм света (бројне бране, водоторшеви у Кувајту, итд.). Наслов: Хидротехничке конструкције, први део Издавач: Građevinski fakultet Страна: 480 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: B5 Година издања: 1997 ИСБН: 86-80049-69-7

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - корпоративно тело Seminar Sistem kvaliteta u građevinarstvu (1999 ; Beograd) Наслов Zbornik predavanja / Seminar Sistem kvaliteta u građevinarstvu, 21. i 22. decembra 1999, Beograd ; [urednik Vojislav Božanić] Хрптни наслов Sistem kvaliteta u građevinarstvu Врста грађе зборник Језик српски Година 1999 Издавање и производња Beograd : Institut za ispitivanje materijala : Agencija Spiridonović, 1999 (Beograd : Megraf) Физички опис 118 str. : ilustr. ; 24 cm Други аутори - особа Božanić, Vojislav ISBN 86-83197-05-0 (Ispravljen; Broš.) 86-83179-05-2 ! Напомене Hrpt. stv. nasl.: Sistem kvaliteta u građevinarstvu Ćir. Tiraž 300 Literatura uz svaki rad Summaries Предметне одреднице Građevinarstvo – sistem kvaliteta – zbornici Sistem kvaliteta – građevinarstvo – zbornici УДК 69:658.562](082) Dr Goran Ćirović, dipl. građ. inž. Slavka Lazić-Vojinović, dipl. građ. inž. Sistem upravljanja kvalitetom u građevinarstvu Sistem upravljanja kvalitetom – QMS (Quality Management System) predstavlja uređen poslovni sistem, organizovan u svim njegovim delovima (od marketinga, preko projektovanja, razvoja i proizvodnje, do ugrađivanja servisiranja, pa čak i uništavanja proizvoda nakon upotrebnog perioda) i dokumentovan, tako da pruža uverenje za obezbeđenje zahtevanog nivoa kvaliteta, odnosno ispunjenje svih zahteva kupca ili korisnika usluge. Prema iskustvima razvijenih zemalja u kojima kompanije posluju sa uspostavljenim sistemom upravljanja kvalitetom prema standardima serije ISO 9000 ustanovljene su mnoge prednosti u odnosu na kompanije u kojima nije uspostavljen QMS. Uz sistem upravljanja kvalitetom povećava se dobit, ostvaruje se bolja koordinacija (i unutar kompanije među zaposlenima i izvan kompanije s partnerima i saradnicima), proces se lakše kontroliše i stiče se prednost na tržištu. Sistem upravljanja kvalitetom, sam po sebi, ne poboljšava nivo kvaliteta već omogućuje sistematičan pristup poslovanju, iz čega sledi viši nivo kvaliteta. Standardi serije ISO 9000 dopunjuju se odgovarajućim tehničkim standardima za proizvode i usluge, a zadovoljenje i jednih i drugih daje kao rezultat zadovoljenje kupca, odnosno traženi nivo kvaliteta proizvoda. Istorijat Građevinska delatnost je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti, jer potiče iz vremena nastanka čoveka. Po zadovoljenju potrebe za hranom, čovek je morao da obezbedi skrovište ili utre put i premosti reku. Svi objekti iz vremena od pre nekoliko hiljada godina rađeni su po osećaju, bez unapred utvrđenih pravila. Saznanja su prenošena „s kolena na koleno“ usmenim putem, a učilo se na greškama. Zahtevi za kvalitet nisu bili eksplicitno izraženi, a prvi pisani dokument u kojem se postavljaju takvi zahtevi datira od pre više od 4000 godina. Vavilonski vladar Hamurabi (koji je vladao od 2123. do 2081. godine pre Nove ere) sačinio je Kodeks u kojem se nalaze i pravila za građenje objekata. Ta pravila su više pravnog, a ne tehničkog karaktera, i govore o odgovornosti za izgrađene građevinske objekte. „Ako prilikom rušenja kuće dođe do uništenja imovine vlasnika, graditelj je dužan da sve što je uništeno u potpunosti vlasniku nadoknadi. Ako kuća nije bila dovoljno čvrsto građena, graditelj je dužan da je ponovo izgradi i to na vlastiti trošak“. Na našim prostorima građenje objekata vezuje se za početak Nove ere. To je mreža puteva s mostovima u vreme Rimskog carstva. U srednjevekovnoj Srbiji se grade putevi i značajni objekti koji predstavljaju našu kulturnu baštinu. Car Dušan (vladao od 1331-1355. godine) u svom Zakoniku (Dušanov zakonik – Zakon blagovernoga cara Stefana) nekoliko članova posvećuje građevinarstvu, koji se odnose na zaštitu putnika i robe i odgovornost stanovništva okolnih naselja. „I gde se grad sruši, ili kula, da ga oprave građani toga grada i župa što je toga grada“. U našem zakonodavstvu pitanje kvaliteta postavlja Knjaz Miloš (1780-1860) koji u više zakonskih akata navodi: „nastojavati da se po varošima i selima dobre i zdrave kuće grade, i sve po jednom planu“ ili zahteva da se kazni inženjer čijom se greškom „zgrada kvariti počela“. Godine 1890. formirano je Udruženje srpskih inženjera koje je pokrenulo Srpski tehnički list. U tom listu, između ostalog, davane su preporuke za izgradnju zgrada osnovnih škola s upoređenjem propisa o kvalitetu ovih zgrada sa propisima nekih evropskih zemalja. Pojam kvaliteta ide zajedno s pojmom merenja; godine 1873. donet je u Srbiji prvi Zakon o metarskim merama (izradio ga je matematičar i fizičar Dimitrije Nešić, 1836-1904), a 1879. 2 godine Srbija pristupa Metarskoj konvenciji (koja je potpisana od strane 16 zemalja 1875. godine). Potpisivanje Metarske konvencije, odnosno ustanovljenje jedinstvenih mera, bilo je u to vreme ukidanje tehničkih prepreka u trgovini među narodima različitih zemalja, kao što se stotinak godina kasnije, uvođenjem standarda ISO 9000 u poslovne sisteme, uklanjaju tehničke prepreke u razmeni roba na tržištu Evropske Unije. Proizvod i kvalitet Proizvod je ishod ili rezultat aktivnosti i procesa i može biti materijalne ili nematerijalne prirode, ili njihova kombinacija. Savremena saznanja i naučna dostignuća omogućila su proširenje pojma proizvoda, odnosno ustanovljenje različitih kategorija proizvoda. U Međunarodnoj organizaciji za standardizaciju – ISO (International Organization for Standardization) date su sledeće definicije za četiri osnovne generičke kategorije proizvoda: • Hardver (hardware) – proizvod koji se sastoji od izrađenih delova i komponenti ili njihovih sklopova; • Softver (software) – proizvod koji se sastoji od pisanih ili drugačije zabeleženih informacija, koncepata, ilustracija ili procedura; • Procesni materijali – proizvodi ili poluproizvodi - čvrsti, tečni ili gasoviti, ili njihove kombinacije, uključujući i pojedinačne materijale; • Usluge - nematerijalni proizvodi koji su celoviti ili pretežni deo ponude. Mogu se odnositi na planiranje, prodaju, transport, obuku ili uslugu materijalnog proizvoda. Nesumnjivo je da skoro svi proizvodi sadrže neke ili sve ove elemente, ali se prema dominantnom elementu svrstavaju u određenu kategoriju. Građevinski objekat je, prema ovoj kategorizaciji, hardver s kombinacijom velikog broja svih elemenata. Proizvod se može definisati s više atributa: količina, cena, rok isporuke, kvalitet, ... i svi su lako merljivi osim kvaliteta. Šta znači reč kvalitet? Reč potiče od qualis (latinski kakav) i qualitas (latinski svojstvo). Prema tome, kvalitet je skup osobina kojima se neki predmet, rad ili pojava razlikuje od drugih. Osobine kojima se odlikuje proizvod mogu biti: upotrebljivost, trajnost, bezbednost pri upotrebi, mogućnost održavanja, estetski izgled itd., i sve su one subjektivnog karaktera, pa je teško naći opštu meru da bi se iskazao stepen kvaliteta. Nivo traženih osobina ne može biti isti za različite vrste proizvoda, jer postoje proizvodi koji se troše (hrana na primer) koji ne zahtevaju „trajnost“, i proizvodi koji se koriste (npr. automobil) kod kojih je trajnost veoma poželjna. Prema standardu JUS ISO 9000:2001 - Sistemi menadžmenta kvalitetom: Osnove i rečnik, kvalitet je „nivo do kojeg skup svojstvenih karakteristika ispunjava zahteve“. Delatnosti, kao ljudske aktivnosti čiji su rezultati kao ciljevi rada stvaranje proizvoda, razvrstao je Tehnički komitet Organizacije ISO - Technical Committee TS / ISO 176 u kategorije prema njihovim odlikama, odnosno vrstama. Pod pojmom proizvod podrazumevaju se sve navedene vrste proizvoda i pružanja usluga. Prema ovoj kategorizaciji građevinarstvo je uslužna delatnost sa stvaranjem materijalnog proizvoda kao dela usluge i spada u industrijsko-ekonomski sektor, zajedno s telekomunikacijama, zdravstvom, turizmom, bankarstvom itd. Sam objekat je proizvod, a gradnja objekata u svemu prema željama i potrebama korisnika / investitora i zahtevima društva (zakoni, propisi) je pružanje usluge. Kvalitet proizvoda u ovom slučaju je ostvareni kvalitet usluge, radi omogućavanja kvaliteta življenja tokom korišćenja proizvoda (objekta). Ugovorne strane u nekom poslu su definisane i prema standardu 9000:2000 Međunarodne organizacije za standardizaciju - ISO (International Organization for Standardization). To su korisnik (engleski: customer) i organizacija (organization). U građevinarstvu se organizacijom smatra građevinsko preduzeće koje izvodi radove, ili projektantska firma, ili firma za konsalting ili inženjering. Isporučilac (supplier) je preduzeće koje isporučuje materijal ili opremu. Ukoliko organizacija ima svog podizvođača ili isporučioca, onda je 3 organizacija, praktično, korisnik u odnosu na podizvođača / isporučioca, a isporučilac je organizacija. Ovaj standard definiše i jedan specifičan termin - zainteresovana strana (interested party). To su pravna ili fizička lica koja imaju interes u uspehu projekta (vlasnici, zaposleni, akcionari, itd, ...). U konkretnom slučaju, kada se radi o građevinskim projektima, to mogu biti npr. banke - finansijske institucije ili drugi ulagači sredstava u projekte. Kada se radi o građevinarstvu, prema dobro poznatim uslovima ugovaranja koje propisuje Međunarodno društvo inženjera konsultanata - FIDIC (Fédération Internationale des Ingénieurs-conseils), ugovarači su poslodavac (employer) i izvođač radova (contractor). Neoficijelno, poslodavac se naziva investitor ili klijent (investor ili client). Investitor se naziva i kupac. Razvoj sistema upravljanja kvalitetom Razvoj teorije o kvalitetu i zahteva za kvalitet, shodno definiciji kvaliteta da „zadovoljava potrebe korisnika“ uslovljen je rastućim potrebama čoveka. Istorijski gledano sve do industrijske revolucije, zaključno sa XVII vekom, u individualnoj proizvodnji nije postojala funkcija kvaliteta. Zanatlija je sam proveravao i, eventualno, odbacivao neuspeli proizvod. S industrijskom revolucijom javila se potreba za organizovanom kontrolom delova proizvoda, čiji je cilj bio da isporučeni proizvod ne bude neispravan. Sve kontrole tog vremena svodile su se na neka upoređivanja, a prvi programi za kontrolu k

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astronomska teorija klimatskih promena i druge rasprave Milutin Milanković Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Иван Димитријевич Папањин: ЖИВОТ НА САНТИ (дневник) Издавач: Накладни Завод Хрватске, Загреб, 1947.год. Тврди повез, 353 стране, илустровано, латиница. Очувано као на фотоградијама. ` 1. Важна прекретница у историји истраживања Арктика био је 6. јун 1937. године. Тога дана су совјетски научници званично отворили прву поларну научноистраживачку плутајућу станицу на свету. Станица се звала „Северни пол 1“, пише Russia beyond. 2. Четири члана експедиције и пас Весели привремено су обитавали на огромној санти леда широкој 3 км, дугачкој 5 км и дебелој нешто више од 3 метра. Било је планирано да научници изврше потребна истраживања док се санта креће на југ према Гренланду. 3. Током 1930-их је истраживање суровог арктичког региона било далеко теже него данас, у доба ледоломаца на нуклеарни погон. Полазило се од тога да ће плутајућа станица обезбедити услове за научна истраживања безмало током целе године, што није било могуће извести ни на један други начин. Научници са „Северног пола 1“ имали су задатак да прате метеоролошке показатеље, да прикупљају хидрометеоролошке, хидробиолошке и геофизичке податке, да мере дубину океана на путањи којом се креће ледена санта и да узимају узорке тла са дна. Поред тога, имали су обавезу да помоћу радио-везе и извештаја о временским условима опслужују први директан лет из СССР-а у САД преко Северног пола, који је извршила посада Валерија Чкалова. 4. За станицу су припремљене обилне резерве хране, довољне за 700 дана. Нико није очекивао да ће експедиција трајати толико дуго, али су организатори претпоставили да део намирница може пропасти, и испоставило се да су били у праву. „Са копна смо понели још 150 килограма пељмена“, написао је у својим мемоарима „Лед и пламен“ шеф станице „Северни пол 1“ Иван Папањин: „Они су били замрзнути, али су се због дугог пута и пролећног отопљења претворили у кашу непријатног мириса. Морали смо да их бацимо и уместо њих узмемо неколико свињских и говеђих полутки. На станици смо открили да ни поховани одресци које су најбољи кувари припремили са толико љубави, више нису јестиви“. У пар наврата су научници покушали да устреле брадату фоку и породицу белих медведа који су залутали на санту, али без успеха. 5. Као пребивалиште је члановима експедиције служио шатор од цераде, широк и дугачак четири метра и утопљен са два слоја перја од гавке. Поред тога, видевши да снег може бити изванредан грађевински материјал, научници су направили снежни „дворац“. За истраживачке радове су имали на располагању специјалне гумиране шаторе, два ваздушна чамца за спасавање, два кајака и лаке саонице од јасеновине. 6. Станица је плутала на југ прилично великом брзином. Прелазила је око 30 км за 24 часа. „Санта леда нас је приморавала на непрекидан и напоран рад. Током првих недеља смо се толико умарали да ја понекад нисам имао снаге да узмем оловку и упишем у дневник белешку за тај дан“, сећао се Папањин. 7. Арктичко лето са температуром од неколико степени изнад нуле и непредвидљивом сменом киша и вејавица потпуно је одсекло станицу од „великог копна“. Авион једноставно не би имао где да слети на санту леда са пуно воде која се скупљала од падавина. „На санти има толико језера да им већ можемо давати називе... Ишао сам да видим како вода тече по нашој санти. На једном месту се чак направио водопад, и ако би човек ту пао не би се више извукао“. 8. Поред обавезних научних извештаја радиста Ернст Кренкељ стално је слао са станице у СССР репортаже за новине које су детаљно описивале свакодневицу најнеобичније експедиције на свету. У то време су били популарни радио-маратони, и тада је Кренкељ могао да успостави везу са радио-аматером из Јужне Аустралије и морнаром са Хавајских острва, који су такође будно пратили дешавања на станици „Северни пол 1“. 9. У септембру је већ могао да се осети долазак арктичке зиме. Свакога дана је период сумрака постајао све дужи, сунце се појављивало ниско изнад хоризонта, температура није прелазила нулу, почеле су обилне снежне падавине. „Ветар је у налетима дувао бризном и по 20 метара у секунди. Ретко који метеоролог је на копну имао прилику да прати овакву појаву! Ветар је обарао с ногу. Нисмо могли да изађемо из шатора и удахнемо свежег ваздуха, а у нашој платненој кућици било је истовремено и загушљиво и хладно. Понекад нам се чак вртело у глави“, написао је Папањин. 10. Како се кретала на југ према Гренландском мору, санта се све више осипала, појавиле су се пукотине и почели да отпадају комади. Чланови експедиције су ноћима са зебњом ослушкивали како негде испод њих пуца лед. „Око нас су пукотине и велике водене површине између санти леда. Ако за време ове снежне мећаве, дође до сабијања, тешко ћемо се спасти... Саонице и кајак је засуо снег. Нема изгледа да се пробијемо до складишта са намирницама...“, записао је Папањин у свом дневнику за 29. јануар. 11. У олуји која је почетком фебруара трајала скоро недељу дана на територији станице су се појавиле пукотине широке од пола метра до 5 метара. Потопљено је једино складиште намирница, а складиште технике је било одсечено. Назирала се пукотина испод шатора. „Селимо се у снежну кућу. Координате ћу саопштити накнадно у току дана. Ако се изгуби веза молим вас да се не узнемиравате“, тако је гласила порука коју је радиста послао на „велико копно“. 12. 19. фебруара 1938. године, неколико десетина километара од обала Гренланда, два совјетска парна ледоломца „Тајмир“ и „Мурман“ покупила су научнике са остатака некада огромног леденог острва. Прва плутајућа поларна станица на свету сада се налазила на минијатурној санти леда дугачкој 300 и широкој 200 метара. 13. Чланови експедиције су за 274 дана на санти леда превалили преко 2.400 км. Код куће су дочекани као прави хероји, а убрзо затим су и званично добили такав статус. За изузетан подвиг у проучавању Арктика руководилац станице Иван Папањин, меторолог и геофизичар Јевгениј Фјодоров, радиста Ернст Кренкељ и хидробиолог и океанограф Петар Ширшов награђени су звањем Хероја Совјетског Савеза. После прве плутајуће станице „Северни пол“ СССР је организовао још 30 сличних експедиција. Оне се и даље регуларно организују у савременој Русији. Данас је ово Мјасњицка улица у Москви. Станица „Северни пол 1“ званично је отвоена 6. јула 1937. Девет месеци касније, након 274 дана плутања према југу, станица се нашла у Гренландском мору. Санта леда је превалила преко 2.000 км.`

ovo je razglednica Januara 1987. navršilo se 75 godina od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, koloseka 0,76m. Razvojem drumskog saobraćaja došlo je do potiskivanja i opadanja železničkog saobraćaja, posebno na uzanim prugama, koje su ubrzo izgubile značaj. Prugu Paraćin-Zaječar zadesila je sli-čna sudbina tako da je i ona vremenom prestala da postoji. Pošto je potpuno zaboravljena, samim tim što je prošlo dosta godina kako je ukinuta, ovim člankom želim da podsetim na značaj i ulogu koju je pruga Paraćin-Zaječar imala u železničkom saobraćaju, vraćajući se u prošlost, u vrememe kada se gradila i po završetku, obavljala svoju funkciju. 2. PRILIKE U SRBIJI Krajem XIX i početkom XX veka, tačnije u periodu od 1889. do 1912. godine, došlo je do naglog razvoja industrije, trgovine i poljoprivrede, što je iziskivalo potrebu izgradnje novih pruga za privredne i industrijske svrhe. Međutim, i pored velikih potreba, Srbijа je veoma sporo ostvarivala svoje ciljeve zbog politike Austro-Ugarske, koja je sputavala njen ekonomski razvoj. Pri svakom pokušaju Srbije da izađe iz sfere austro-ugarskih interesa Austrija je zatvarala svoje granice, a time su bila zatvorena sva vrata finansijera i bankara za dobijanje kredita. I pored svih teškoća, uspela je da od sopstvenih sredstava 1892. godine sagradi prugu uzanog koloseka, širine 0,75 m, Ćuprija-Senje (Senjski rudnik), koja je 1908. produžena do Ravne reke, a kolosek je proširen na 0,76 m. Druga industrijska pruga koloseka 0,76 m sagradena je 1901. go-dine od Ćićevca do Svetog Petra. 1897. godine vlada Kraljevine Srbije predvidela je u Privrednom planu ulogu postojećih i budućih železničkih pruga. Trebalo je pristupiti izgradnji dobro smišljene mreže novih pruga. Šestog decembra 1898. godine, na predlog vlade Vladana Đorđevića, Narodna Skupština je izglasala Zakon o gradnji i eksploataciji novih železnica. Ovaj zakon je predviđao izgradnju sledećih pruga, dužine oko 1100 km: Niš-Prokuplje-Turska granica, Beograd-Lajkovac-Valjevo-Požega, Stalać-Užice-Bosanska granica, Valjevo-Loznica-Bosanska granica, Mladenovac-Lajkovac, Kragujevac-Kraljevo, Paraćin-Zaječar, Dubravica-Požarevac-Zaječar, Petrovac-Velika Plana, Šabac-Loznica. Radi lakše izgradnje ovih pruga, svi troškovi oko eksproprijacije zemljišta preneti su na okruge, kroz koje je trebalo graditi pruge, a zatim su sve projektovane pruge podeljene na zapadne i istočne železnice. 1899. godine vlada je dala koncesiju za građenje i eksploataciju železnice u zapadnom delu Srbije društvu „Edvard Kaltrop i D. Markus` iz Londona, koje nije moglo skupiti kapital, pa je tražilo da se radovi odlože do 1900. godine. Za istočne železnice vlada je pregovarala sa dvema firmama iz Belgije, ali ni sa jednom nije postignut sporazum, jer su obe firme bezuslovno zahtevale državnu garanciju, protiv čega je bio tadašnji ministar gradevina Jovan Atanacković, koji je predlagao da se železnica gradi u državnoj režiji, što takođe nije prihvaćeno, pa je železničko pitanje i dalje ostalo nerešeno. Drugog aprila 1902. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Za-kona o građenju i eksploataciji želez-nica, koji je vladi dr Mihajla Vujića omogućio da se stvori tzv. „Fond nоvih železnica`, iz koga bi se isplaćivali anuiteti želeničkog zajma i povećala društvena dobit. Fond je popunjavan iz raznih prireza i poreza, pa je bio jako nepopularan u narodu. Svrgavanjem dinastije Obrenović, 29. maja 1903. godine, došlo je do promene spoljne politike Srbije i njene emancipacije od Austrougarskog ekonomskog tutorstva. Promene trgovačkih tržišta i prilika u to doba, a naročito u periodu od 1908. godine, posle aneksije Bosne i Hercegovine, pa sve do 1912. godine dovele su do priprema u Srbiji za sve eventualnosti koje su i nastupile prvim svetskim ratom, tako da je posle desetogodišnjeg perioda, koji je prošao samo u donošenju Zakona o izgradnji železnica. konvencijama i sl., počela intenzivna izgradnja pruga u Srbiji. U tom periodu, između ostalih, izgrađena je i pruga Paraćin-Zaječar. 3. IDEJE O IZGRADNJI I IZGRADNJA PRUGE Oblast Timoka, privredno jako bogata (rudno blago, poljoprivreda, stočarstvo), bila je relativno nepovezana železničkom prugom sa dolinom Velike Morave, odnosno sa prugom Beograd-Niš. Vlada Stojana Novakovića je 1896. godine iznela pred Skupštinu Zakon o građenju timočke železnice Niš-Kladovo, kao integralnog dela buduće Transbalkanske pruge, koja bi povezivala Dunav sa Jadranskim morem, a 1898. vlada Vladana Đorđevića je zaključila ugovor sa Rumunijom o izgradnji železničkog mosta preko Dunava, između Kladova i Turn Severina, koji je ratifikovan u Bukureštu 10. oktobra. Medutim, zbog brojnih teškoća, Timočka krajina je povezana normalnim kolosekom sa Nišom tek 15. avgusta 1922. godine, pa je zato odlučeno da se oblast Timoka poveže sa dolinom Velike Morave preko Paraćina. lako je 1895. godine obavljeno trasiranje pruge za normalni kolosek, posle donošenja Zakona o gradnji i eksploataciji novih železnica, 1899. i 1900. godine je obavljeno trasiranje za kolosek 0,76 m. Za ovu širinu koloseka postojala su dva razloga. Prvi, tehničke prirode, zbog sastava zemIjišta, velikih uspona i oštrih krivina. Drugi razlog je bio političke prirode, jer su u Bosni i Hercegovini sve pruge bile širine 0,76 m, a u Srbiji se u to vreme već razmišljalo o ujedinjenju svih Južnih Slovena. Predmer i predračun je obavilo Odeljenje za građenje železnica Ministarstva građevina. Vlada je sklopila Ugovor o građenju pruge sa privatnim preduzimačima iz Beograda i Ugovor je podnet Narodnoj Skupštini 1901. godine, ali je pre izglasavanja Skupština raspuštena, pa je građenje pruge odloženo. Godine 1903. studirane su razne varijante pruge. Prva trasa je povučena od Izvora (Sv. Petka) klisurom Grze, do Obradovih Stolica i Suvaje, a zatim je urađena još jedna trasa bez tunela. Ministar gradevina je naručio i treću varijantu, koja je imala iste nedostatke, a uz to je bila i najskuplja, pa je nekoliko puta obrazovana komisija, koja je uvek davala različite predloge. Najpovoljniju trasu je povukao inženjer Ognjen Kuzmanović, što su potvrdili i strani eksperti, koje je konsultovao ministar gradevina. Kada je trebalo da počne izgradnja pruge, opet je došlo do zastoja, jer se ministar građevina Vlada Todorović pojavio sa idejom da pruga bude širine koloseka 1,00 m, iako su projekti već urađeni za širinu 0,76 m. Tada je došlo do oštre polemike, kako u stručnim krugovima tako i u javnosti. Javnost, inženjersko udruženje i Nikola Pašić su bili za širinu koloseka 0,76 m, pa se pristupilo izgradnji pruge te širine. Maja 1904. godine počelo je obeležavanje pruge, a u tom mesecu je Uprava fondova odobrila zajam od 15 miliona dinara za izgradnju 500 kilometara pruga, među kojima i pruge Paraćin-Zaječar. Juna 1905. deonica Zaječar-Bogovina je putem licitacije ustupljena domaćim građevinskim preduzećima i pošto na ovom delu pruge nije bilo naročitih teškoća, građenje pruge je napredovalo normalno. Marta 1906. i deonica Paraćin-Donja Mutnica je ustupljena putem licitacije domaćin građevinskim preduzećima i odmah je počela gradnja. Treći, najteži deo pruge, između Donje Mutnice i Bogovine, ustupljen je maja 1907. preduzimaču Maksimilijanu Šiferu iz Pešte. Međutim, na ovoj deonici je bilo niz teškoća pa su radovi u decembru 1907. obustavljeni, jer je došlo do velikog klizanja nasipa i zemljišta preko Čestobrodice, a sa preduzimačem Šiferom raskinut ugovor. Zbog ovog događaja penzionisani su direktor Direkcije železnice i direktor Uprave građenja. Ponovo su na teren izlazile komisije, među kojima i Komisija stranih eksperata. Oni su na terenu predlagali sve varijante i predložili varijantu preko Obradovih Stolica sa velikim tunelom. Njihov predlog je usvojen i građenje je 1908. godine nastavilo drugo strano preduzeće, preduzimača Manša. Pored ovog, pojavio se problem u vezi sa promenom pravca dela trase kod Boljevca. Projekat je predviđao da pruga od železničke stanice Lukovo ide dolinom Crnog Timoka, zaobi-lazeći Boljevac, a do varošice se predviđao poseban kolosek. Stanovnici Boljevca su na sve načine pokušavali da se izbore da železnica prolazi pored same varošice, ali kod nadležnih nisu nailazili na podršku. Kralj Petar I Karadorđević je 1906. godine boravio u Brestovačkoj banji i tada je delegacija Boljevca iznela Kralju svoju molbu i ujedno žalbu na ministra grđevine. Kralj je naredio da se zadovoIje lokalne potrebe i pruga je skrenuta prema Boljevcu. Ovoj promeni pravca sigurno su doprineli i braća Minh, vlasnici rudnika kamenog uglja „Rtanj`, jer su tako približili prugu mestu do koga je vodila žičara za transport uglja iz rudnika (stanica Mirovo). Zbog ove izmene projekta, ministar građevina J. Stanković je podneo ostavku. Preduzimač Manš je loše organizovao poslove, slabo su napredovali i njegovo preduzeće je tražilo produženje roka za završetak radova na 18 meseci, umesto odobrenih 9. Zato su mu krajem 1910. poslovi oduzeli. Gradnju je nastavila Direkcija železnica, odnosno njena Uprava za građenje. Deonica od Paraćina do Izvora (sveta Petka), dužine 17,8 km, i deonica Zaječar-Krivi Vir, dužine 62,1 km, puštene su u saobraćaj 14. januara 1911. godine (1. januar 1911. po starom kalendaru). Tog dana je puštena u saobraćaj deonica od Zaječara do Vražogrnca, duga 7 km, kao veza za tzv. „belgijsku` prugu Vrška Čuka-Radujevac, širine koloseka 0,76 m. Ta industrijska pruga je bila duga 80 km, gradilo ju je jedno belgijsko-srpsko akcionarsko društvo, za ek-sploataciju rudnika Vrška Čuka, a demontirana je 1935. godine. Deonice Paraćin-lzvor i Zaječar-Krivi Vir koristili su i direktni putnici, jer su se roba i putnici prebacivali između Izvora (Sv. Petka) i Krivog Vira tzv. transbordmanom. Radovi na deonici Izvor-Krivi Vir nastavljeni su u januaru 1911. godine, ali je šef sekcije Ognjan Kuzmanović tražio izvestan procenat za sebe i osoblje, pa je ministar građevina za šefa sekcije postavio inženjera Petra Milenkovića, koji je sa grupom inženjera posao završio za 9 meseci bez ikakve posebne naknade. Deonica Izvor-Krivi Vir, u dužini od 25,3 km, potpuno je završen u decembru 1911, a pruga Paraćin-Zaječar, dužine 105,2 km, puštena je u javni saobra-ćaj 28. januara 1912. godine (15. januara 1912. po starom kalendaru). Pojava prvog voza kraj crnorečkih sela duž pruge je izazvala strah i paniku kod dela stanovnika tih sela, ali su se ubrzo navikli na voz i koristili su ga narednih šezdesetak godina. 4. IZGRADNJA PRIKLJUČNIH PRUGA Francusko društvo borskih rudnika, sa sedištem u Parizu, preduzelo je mere da svoje rudnike poveže prugom sa mrežom pruga SDŽ. Trasiranje pruge je počelo između 1905. i 1908. godine, a pruga je puštena u saobraćaj 10. maja 1912. godine i preko stanice Metovnice vezana za prugu Paraćin-Zaječar. Prugom Metovnica-Bor, u dužini od 20,6 km, upravljala je Direkcija borskog rudnika i sve do 1952. pruga je bila vlasništvo Borskog rudnika, kada je stupanjem na snagu reda vožnje za 1952/1953. godinu prešla u eskploataciju i javni saobraćaj JŽ. Pruga Paraćin-Zaječar, sa krakom Metovnica-Bor, puštena u javni saobraćaj 1912. godine, bila je 11. novembra 1915. povezana kolosekom 0,76 m sa prugom Ćuprija-Ravna Reka, dužine 6,4 km. Posle propasti Srbije, Nemci su 1916. godine za industrijske potrebe izgradili trianglu i kolosek do rudnika uglja Bogovina, dužine 5,3 km. Još 1912. godine vršene su pripreme za povezivanje pruge Paraćin-Zaječar sa uzanim prugama u zapadnoj Srbiji. Rešenje je nađeno umetanjem treće šine u kolosek glavne pruge Beograd-Niš, tako da je između Paraćina i Stalaća bio u upotrebi tzv. upleteni kolosek. Međutim, sa tehničke strane, rešenje sa ubačenom šinom i abnormalnom skretnicom činili su nesigurnim kretanje vozova pa su N-mci za vreme okupacije, 1915-1918. godine, skinuli umetnutu šinu. Posle oslobođenja, 1918. godine, osetio se nedostatak uzanog koloseka na potezu Paraćin-Stalać i 1921. je licitacijom ustupljena u rad deonica Paraćin-Stalać, koja je završena 4. oktobra 1924. Izgradnjom pruge Užice-Vardište, 1925. godine, pruga Paraćin-Zaječar je bila povezana sa Bosnom i preko Mostara sa Jadranskim morem. Već sledeće godine počeli su redovno da soabraćaju direktni teretni vozovi na relaciji Bor-Gruža (Dubrovnik). Ovi maršrutni vozovi su prevozili bakar iz Bora za Gružu, a dovozili u Bor koks. 5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRUGE lako se Paraćin nalazi na 126,4, a Zaječar na 128 metara nadmorske visine, pruga Paraćin-Zaječar je bila izuzetno brdska pruga. Na deonici Izvor-Obradove Stolice dužine 13,5 km, uspon je bio 28°/oo, koliki je bio i pad od stanice Obradove do Male Suvaje. Pruga je iz moravskog regiona vododelničkim tunelom „Obradove Stolice` prelazila u Timočki region. U samom tunelu, dužine 1970,8 metara, bila je najveća kota na pruzi, od km 32+190 do km 32 + 360, koja je iznosila 554,3 m. Situacija trase (alinjman) od stanice Paraćin do stanice Izvor je uglavnom ispružena. Od stanice Izvor pruga je bila izrazito brdskog karaktera, sa velikim usponima do stanice Obradove Stolice, odakle je počinjao veliki pad do stanice Krivi Vir. Na deonici Izvor-Krivi Vir parametri pruge su izuzetno nepovoljni, nagib je iznosio imax = 28°/oo, a minimalni poluprečnik krivina Rmin = 80 m. Zbog ovako nepovoljnih parametara max. brzine vozova na deonici Izvor-Krivi Vir su iznosile 20 km/h, dok su na ostalom delu pruge vozovi razvijali brzinu od 30 km/h. Od Krivog Vira do Zaječara trasa je takođe ispružena, jer pruga uglavnom prati reku Crni Timok, osim na potezu od Lukova do Boljevca (razlozi za izmeštanje trase već su objašnjeni u poglavlju III). Trasa pruge od Paraćina je vodila ispod Karađorđevog brda i Slatine do sela Glavice, gde je prelazila reku Crnicu rešetkastim gvozdenim mostom, dužine 34 m. Godine 1953, izgradnjom pruge normalnog koloseka Paraćin-Stari Popovac, uzana pruga je „upletena` u normalni kolosek između stanica Paraćin i Davidovac, tako da je reku Glavicu prelazila preko novog mosta i ulazila u kraći tunel „Glavica`. Do stanice Izvor, pruga je bila ravničarskog karaktera, da bi zatim postala izrazito brdska, do stanice Obradove Stolice, pa su elementi pruge zahtevali izgradnju više potpor-nih zidova. Pruga je do stanice Obradove Stolice savlađivala visinsku razliku od 427 metara, da bi u tunelu ,,Ob-radove Stolice` počeo pad sve do Zaječara, koji je iznosio 425 m. Tunel „Obradove Stolice`, dužine 1970,8 m, bio je najduži tunel na pruzi. Ulaz u tunel je bio u km 31+609 i do km 32 + 190 pruga je bila u usponu od 2°/oo, zatim je deonica od 170 m bila u horizontali, da bi do izlaza iz tunela pruga imala pad od 5°/oo, odnosno 10°/oo. Savladavši brdo Samanja tunelom „Obradove Stolice`, pruga je ulazila u dolinu rečice Velika Suvaja, čiji je tok pratila oko 12 km i na tom delu pruge su bila tri gvozdena mosta, dužine 8,9 m, 11,2 m i 11,3 m. Ispred železničke stanice Lukovo nalazio se takođe gvozdeni most, dužine 10 m, a između stanica Lukovo i Mirovo pruga se dva puta ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. U km 52 + 420 pruga i put su se ukrštali u niovu, dok se u km 55+150 nalazio podvožnjak. Odmah po izlasku iz stanice Mirovo, pruga je gvozdenim mostom dužine 15 m prelazila rečicu Mirošticu, a u km 61 + 180, ispred stanice Boljevac, ponovo se u nivou ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. Između železničkih stanica Boljevac i Bogovina, u km 68 + 900, nalazio se most preko Crnog Timoka, dužine 31 m, i pruga je dalje, do Zaječara sledila tok ove reke. Na deonici Bogovina-Zaječar nalazili su se sledeći veći objekti: most dužine 20 m preko Bogovinske reke, u km 74 + 455, most dužine 31 m preko Sumrakovačke reke, u km 79 + 940, most dužine 16 m preko Šarbanovačke reke, u km 84 + 389, tunel dužine 230 m „Baba Jona`, u km 89 + 017, most dužine 57,3 m preko Metovničke reke, u km 91 +533 (ovaj most sa dve gvozdene konstrukcije je bio najduži most na pruzi), tunel dužine 11,2 m „Šupljar`, u km 93 + 451, tunel dužine 308 m „Zvezdan`, u km 95+164, most dužine 40 m preko Crnog Timoka, u km 96 + 018. Na pruzi je bilo ukupno 148 putnih prelaza u nivou, od kojih su samo tri bila osigurana putoprelaznim branicima (putni prelazi u Paraćinu i Zaječaru). Materijal gornjeg stroja je bio dosta slab, a najistrošeniji i najslabiji po tipu je bio materljal gornjeg stroja izmedu železničklh stanica Davidovac i Boljevac. Šine su bile različitih tipova, a najčešće su bile tzv. srpske šine h = 98 mm, l = 9m, zatim srpske šine h = 125 mm, 1 = 7,75 m (ove šine su prvobitno bile ugrađene na pruzi Beograd-Niš zatim su prenete na prugu Doljevac-Kuršumlija, pa su tek sa topličke pruge prenete i ugrađene na ovoj pruzi) i tzv. Vrangelove šine h = 128 mm. I kod skretnica je bila velika šarolikost, pa su na ovoj pruzi bile ugrađene sledeće vrste skretnica: srpske S2Ol h = 98 mm i ugao skretanja 7°, srpska S30, h = 125 mm, 6°54`, bosanske IVa, h = 100 mm, 6°, mađarska MAV h«-100/110 mm, 7° IV FMS h = 100 mm, 6° UNRRA h=125 mm, 7° (bile su svega dve ovakve skretnice u Boljevcu) - francuske h = 110/115 mm, 1:10. Vezivanje šina za pragove je bilo prostim klinovima, bez podložnih pločica, žabica i sl. Tirfoni su tek posle drugog svetskog rata počeli da se upotrebljavaju u manjim količinama. Održavanje pruge je bilo ručno i neekonomično, a nikada nije izvršen kapitalni remont pruge. 6. OPIS SLUŽBENIH MESTA Na pruzi Paraćin-Zaječar, dugoj 105,2 km, bila su ukupno 24 službena mesta, i to: 14 stanica, 3 ukrsnice, 2 tovarišta i 5 stajališta. Paraćin - teretna stanica je imala pet koloseka, koji su se prema nameni delili na: prvi - pretovarni, drugi -garažni za putničke gamiture, treći -prolazni kolosek i četvrti i peti su bili teretni koloseci. Treći kolosek se produžavao do putničke stanice, koja je imala samo jedan kolosek (pored stanične zgrade). Ovaj kolosek se dalje produžavao u prugu prema Stalaću, a iza zgrade magacina su se od njega odvajala dva pretovarna koloseka 0,76 m u obliku češlja, sa dva koloseka 1,435 m. Na izlazu iz stanice prema Zaječaru i Ćupriji, nalazila se ložionica sa dva koloseka u ložioničkoj šupi i jednim slepim kolosekom pored zgrade. Ložionica je imala vodonapojnik i kanal za pregled lokomotiva. U neposrednoj blizini ložionice nalazila se triangla, koja je služila za okretanje lokomotiva, a omogućavala je i saobraćaj direktnih teretnih vozova na pravcu Ćurpija-Zaječar. Stanica je imala tovarni profil i kolsku vagu, a bila je osigurana štitnim signalima Paraćin Fabrika - stajalište, a sa otvorene pruge se odvajao industrijski kolosek (upleteni) za Srpsku fabriku stakla. Davidovac - stanica je imala četiri koloseka i bila je osigurana likovnim signalima. Od Paraćina do ove stanice je bio tzv. upleteni kolosek (umetanje treće šine u normalni kolosek), koji se dalje račvao za Stari Popovac (normalni kolosek) i za Zaječar (kolosek 0,76 m). Stanična zgrada se nala-zila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 7 + 687. Lešje - stajalište je od objekata imaio samo stražaru, koja se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar. Donja Mutnica - stanica je imala tri koloseka, čije su korisne dužine iznosile 139 m (prvi kolosek) i 196 m (drugi i treći kolosek). Stanica je imala dva nepravilna glavna prolazna koloseka po tzv. „belgijskom` tipu (sve stanice na pruzi, osim stanice Mirovo, imale su nepravilne prolazne kolose-ke), gde je ulaz u stanicu bio vožnjom u pravac, a izlaz vožnjom u skretanje. Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 15 + 272. Stanica nije bila osigurana, već je imala signalnu oznaku „Prilazni signal` (žuti kotur sa crno-belim rubom i belom kosom prugom naviše sleva nadesno). Izvor - stanica je imala pet koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 195 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m glavni kolosek........ Kd = 252 m sporedni kolosek.... Kd = 179 m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 17 + 790. Stanica je imala kolsku vagu i tovarni profil, a za potrebe zaprežnih i lokomotiva potiskivalicu na potezu Izvor-Obradove Stolice. U stanici je postojala vodostanica sa dva vodonapojnika i kanal za pregled lokomotiva, na drugom koloseku. Klačevica - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka kori nih dužina od po 193 m. Zgrada postaje i dve stražare su se nalazile sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 23 + 326, a sa obe strane ukrsnice bile su signalne oznake „Prilazni signal`. Javorac - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina od po 193 m. Prvi kolosek je bio osiguran sa dve iskliznice. Zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 26 + 409, a sa obe strane ukrsnice su bile signalne oznake „Prilazni signal`. Obradove Stolice - stanica je imala tri koloseka, prvi sporedni Kd = 165 m, dok su drugi i treći bili nepravilni glavni prolazni koloseci od Kd = 228 m. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 31+310. Zbog potrebe potiskivanja težih vozova na deonicama Izvor-Ob-radove Stolice i Krivi Vir-Obradove Stolice, u ovoj stanici je postojala okretnica, prečnika 18,85 m, kao i kanal za pregled lokomotiva na drugom koloseku. Od trećeg koloseka skretnicom br. 3 odvajao se kolosek za okretnicu, a od njega se skretnicom br. 6 odvajao industrijski kolosek za kre-čanu, dužine 355 m. Na prvom koloseku se nalazila jedna iskliznica, a i skretnica br. 3 je bila osigurana jednom iskliznicom. U stanici su postojale dve stražare i tri stambene zgrade. Na 85 m od izlazne skretnice br. 5 nalazio se ulaz u tunel „Obradove Stolice`. Velika Suvaja - tovarište. Sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar nalazila se zgrada šumske sekcije. U ovom tovarištu su se tovarila isključivo drva, a industrijski kolosek je bio sa jednostranom kolosečnom vezom, i to od strane stanice Krivi Vir. Mala Suvaja - u prvo vreme ukrsnica, a zatim tovarište u kojem su se, takođe, tovarila drva. Postojala su dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina oko 196 m, prvi je bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada je bila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 37 + 016. Krivi Vir - stanica je imala šest koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 215m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290 m glavni kolosek.......... Kd = 208 m . glavni kolosek...... Kd = 208 m . sporedni kolosek.. Kd = 213m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćn-Zaječar u km 43+102. Na oko 2 km od stanice u pravcu stanice Lukovo, tačnije u km 44 + 942, nalazila se triangla za okretanje lokomotiva. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, a za potrebe vuče vozova postojala je vodostanica sa tri vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, peskara i postrojenja za ugalj. Lukovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: .sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 191 m . pravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237m . nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237 m . glavni kolosek..... Kd = 204 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 50+669. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampon, dve stražare i zgrada nadzornika pruge. Jablanica - stajalište bez ikakvih objekata. Mirovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 231 m glavni prolazni kolosek. Kd = 239 m glavni kolosek...... Kd = 210m glavni kolosek...... Kd = 183 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 56 + 624. Stanica je imala kolsku vagu i dva vodonapojnika. Od četvrtog koleseka odvajao se industrijski kolosek za termoelektranu ukupne dužine 435 m, a od prvog koloseka odvajao se industrijski kolosek rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji se račvao u šest koloseka dužina od 97 do 340 m. Za obavljanje manevarskog rada na ovim kolosecima, rudnik je imao sopstvenu manevarsku lokomotivu, u prvo vreme parnu lokomotivu bez vatre, a zatim dizel-lokomotivu. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Boljevac stanica je imala četiri koloseka sa sledećom namenom i korisnim dužinama: sporedni kolosek (osiguran sa dve iskliznice) Kd = 181 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd =247m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 247m sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 233 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 63 + 811. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, tovarni profil, dve stražare i zgradu nadzornika pruge. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Bogovina - stanica sa četiri koloseka sa sledećim korisnim dužinama i namenom: sporedni kolosek.... Kd = 242 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 304 m nepravilni glavni prolaznl kolosek Kd = 235m glavni kolosek........ Kd = 235 m Stanica je bila osigurana likovnim ulaznim signalima, bez predsignala. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin - Zaječar u km 72 + 231, pored koje se nalazio magacin sa tovarnom rampom. U stanici su se nalazile vodostanica sa jednim vodonapojnikom, kolska vaga i tri stražare (br. 34, 35 i 36). Na udaljenosti od 1,5 km od stanice, tačnije u km 73 + 908, nalazila se triangla, od koje se odvajao industrijski kolosek za rudnik mrkog uglja „Bogovina`. Sumrakovac - ukrsnica sa dva nepravilna prolazna koloseka korisnih dužina od po 199 m, od kojih je prvi bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 78 + 788, a pored nje se nalazila tovarna rampa. Na izlazu iz stanice u smeru ka Zaječaru nalazile su se stražare broj 39 i 40 (na celoj pruzi je bilo ukupno 48 stražara). Ukrsnica je imala signalne oznake „Prilazni signal`. Šarbanovac - stanica sa tri koloseka sledećih namena korisnih dužina: 1. sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 203 Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 84 + 096. U stanici se nalazio magacin sa tovarnom rampom, kao i dve stražare. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Gornjakovići -stajalište bez ikakvih objekata. Metovnica - najveća stanica na pruzi, iz koje se odvajala pruga za Bor, dužine 20,6 km. Stanica je imala pet koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 247 m glavni kolosek........ Kd = 247 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 191 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 280 m glavni kolosek........ Kd = 225 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 91+726. Stanica je bila osigurana likovnim signalima sa posebnim predsignalima, sa tri ulazne strane. Prva tri koloseka su se produžavala prema Boru, a na izlazu su postojale kolosečne veze koje su vodile u nekadašnju stanicu Borskog rudnika, koja je imala četiri slepa koloseka i jedan ložionički kolosek. Maja 1952. godine JŽ su preuzele od RTB Bor eksploataciju pruge Metovnica-Bor, pa je iz-begnuto postojanje dve posebne stanice u Metovnici, tako da je stanica imala ukupno 10 koloseka, ložionicu, okretnicu, vodostanicu sa dva vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, stanični magacin sa tovarnom rampom, kolsku vagu i tovarni profil. U stanci su postojale dve stražare i dve stambene zgrade. Gamzigrad - stajalište sa stražarom, koja se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 93 + 052. Zvezdan - Stanica je imala tri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: spredni kolosek...... Kd = 163 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 210m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 218m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar u km 99 + 565. Stanica je bila osigurana likovnim signalima. Na prvom koloseku se nalazila kolska vaga. Kod ulaznog signala iz pravca Zaječara nalazila se odvojna skretnica za industrijskii kolosek na kojem se utovarao ugalj iz rudnika „Lubnica` (ugalj je dovožen žičarom). Zaječar - stanica sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar, u km 105 + 200, osigurana likovnim signalima. Stanica je imala ukupno 29 koloseka širine 0,76 m (pored 28 normalnih koloseka), od kojih su dva služila za prijem i otpremu putničkih vozova, pet za prijem i otpremu terenih vozova, devet su bili manipulativni i industrijski koloseci, dok su ostalih trinaest koloseka služili za potrebe ložionice, kolske radionice i ostalih postrojenja za snabdevanje lokomotiva. Kolosečne veze u stanici su bile izvedene tako da je bilo neminovno ukrštanje koloseka različitih širina u istom nivou, tako da je na području stanice bilo tri ukrštaja. Dva putnička koloseka su se nalazila izmedu trećeg i četvrtog normalnog koloseka, a između teretnih koloseka obe širine postojala su dva pretovarna koloseka. Postojala je veoma razgranata kolosečna mreža, za potrebe vuče: snabdevanje vodom i ugljem lokomotiva, pranje i izbacivanje šljake i sl. Ložionička šupa je imala dva koloseka, po jedan obe širine. Lokomotive su u ložionicu išle preko okretnice, koja je služila za obe širine koloseka (ova okretnica koju je firma MAN izradila još 1922. godine i danas je u upotrebi. Stanica je imala kolsku radionicu sa tri koloseka 0,76 m, kolsku vagu 0,76, vodostanicu sa vodonapojnicima, bazene i estakade za ugalj, kanale za pregled i opravku lo-komotiva i kola. Za potrebe pretovara izgrađen je poseban pretovarni most, dužine oko 140 metara, a koristila se i posebna kranska dizalica. U stanici Zaječar nalazilo se sedište Saobraćajne sekcije, Sekcije za vuču vozova i Sekcije za održavanje pruge. Stanični platoi svih stanica na pruzi Paraćin-Zaječar su bili u horizontali (i = O°/oo), osim stanice Izvor, čiji je plato imao nagib od i = 1°/oo i ukrsnice Klačevica, čiji je plato imao nagib od 2,5°/oo 7. ŽIVOT I RAD NA PRUZI Puštanjem u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, Timočka krajina je najkraćim putem povezana sa dolinom Velike Morave, odnosno glavnom prugom Beograd-Niš. Prvih godina eksploatacije pruge saobraćaj je dosta rastao, pa je redom vožnje od 1. maja 1914. godine bilo predviđeno da na pruzi Paraćin-Zaječar saobraća ukpno deset pari vozova: jedan par putničkih vozova (1011/1012), jedan par mešovitih vozova (1021/1022) i osam pari teretnih vozova (1041/1042 do 1055/1056)*. Na pruzi Paraćin-Zaječar odvijao se dosta jak teretni saobraćaj, a najviše se prevozio ugalj (kameni iz rudnika V. Čuka i Rtanj i mrki iz rudnika Zvezdan (Lubnica) i nešto kasnije iz Bogovine), građevinski materijal, ogrevno drvo i poljoprivredni proizvodi, a sa priključne pruge Metovnica-Bor izvozio se bakar za Francusku, jer je borski rudnik bio vlasništvo Francuskog društva borskih rudnika, sa sedištem u Parizu. Značaj pruge Paraćin-Zaječar može se videti na primeru rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji je otvoren još 1902. godine. Vlasnici rudnika, Braća Minh iz Beograda, postepeno su razvijali rudnik sve do završetka pruge Paraćin-Zaječar, tako da su u vreme građenja pruge završene sve instalacije, kao i vazdušna železnica dužine 5 km od rudnika do železničke stanice Mirovo, koju je 1910. isporučila firma Pohlig iz Kelna. Za težak teretni saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar, sa velikim usponom (strma ravan) izmedu stanica Izvor i Krivi Vir, firma August Borsig, A.G.-Berlin Tegel je 1913. izgradila veliku 1CC Mallet tender-lokomotivu sa vlažnom parom, SDŽ 501 do 504 (kasnije prenumerisane u JDŽ 91-035 do 038), koje su pokazale dobra svojstva na ovoj pruzi. Za vreme prvog svetskog rata Švajcarska je isporučila SDŽ pet tender-lokomotiva koloseka 0,76 m (SDŽ 801-805, kasnije 82-001 do 005), a iz Sjedinjenih Američkih Država je 1915. stiglo devet lokomotiva Mallet 1CCI (kasnija serija 93). Sa propašću Srbije, 1915. godine, sve pruge u Srbiji su potpale pod upravu Carske i kraljevske vojne železnice (K. und K. Heresbahn), kojoj je firma Henschel und Sohn A.G. ispo-ručila 34 tender-lokomotiva 1CC Mallet, serije Vlc7 6000, za pruge u Bosni i za prugu Paraćin-Zaječar (po završetku rata ove lokomotive su prenumerisane u SDŽ 14201-14234, kasnije je JDŽ 91-001-034). 1915. godine, pre povlačenja srpske vojske, završena je pruga koloseka 0,76 m između Paraćina i Ćuprije, a 1916. godine Nemci su izgradili industrijsku prugu do rudnika mrkog uglja Bogovina. Srbija je izašla iz prvog svetskog rata sa ogromnim materijalnim i ljudskim gubicima. Saobraćaj, najznačajnija privredna grana, bio je potpuno razoren. Železnički saobraćaj je pretrpeo ogromne materijalne štete, jer je neprijatelj prilikom povlačenja uništavao stanice i stanična postrojenja, tunele i mostove, lokomotive i kola. Od 68 lokomotiva uzanog koloseka sa kojima je raspolagala Srbija, kraj rata je dočekalo svega 14 lokomotiva. Zbog nedostatka sredstava, obnavlja-nje privrede je teklo veoma sporo. Zbog važnosti saobraćaja za potrebe privrede i vojske, popravka pruga je vršena relativno brzo, zavisno od brzine prodiranja savezničke vojske na sever, posle proboja Solunskog fronta, kao i od stepena oštećenja pojedinih objekata. Prva je proradila pruga Paraćin-Zaječar, na kojoj je saobraćaj prema podacima saobraćajnog odeljenja vrhovne komande počeo već 18. novembra 1918. godine. Ove popravke su bile nesolidne i privremene, no vremenom je uspostavljen i regulisan redovan saobraćaj. Posle rata počela je i obnova voznog parka, najviše naime reparacija (ratnih odšteta). Lokomotive i kola su stizali iz Nemačke i sa teritorije nekadašnje Austro-Ugarske, a za prugu Paraćin-Zaječar je isporučen izvestan broj lokomotiva serije 91 ICC Mallet. 1922. godine Železnice SHS su dobile 29 lokomotiva ove serije, a 20 lokomotiva je već bilo u eksploataciji još od 1917. godine (K. und K. Heres-bahn Vlc 14300). Ove lokomotive su postale vodeća serija na pruzi Paraćin-Zaječar. Posledice prvog svetskog rata uticale su na pogoršanje položaja radnika, a naročito železnčara, koji su neredovno primali zaradene prinadležnosti, usled oskudice u novcu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Skupoća kao najokrutnija posledica ratnih godina uticala je na porast nezadovoljstva i među železničarima, koji su se masovno uključivali u protesne zborove. Pre nego što se prešlo na ozbiljnije akcije, izvršeno je obnavljanje stručnih organizacija i želez-ničari su organizaciono pripali Savezu saobraćajnih i transportnih radnika. Zbog neuredno isplaćivanih zarada, maja 1919. godine je izbio štrajk na pruzi Ćuprija-Paraćin-Zaječar, koji je trajao šest dana, dok nije postignut sporazum s Ministarstvom saobraćaja. Neuredno isplaćivanje radničkih nadnica praktikovano je i dalje pa su štrajkovi izbijali i na drugim prugama: Niš-Skopje, Zabrežje-Valjevo, na Požarevačkoj okružnoj železnici, na okružnoj železnici Šabac-Koviljača itd. Rezultat ovako pojačanog pritiska organizovanih železničkih i drugih radnika, ne samo u Srbiji već u celoj zemlji, bio je potpisivanje Protokola sporazuma sa Ministarstvom saobraćaja, koji je regulisao radne uslove, radno vreme (208 sati mesečno), nadnice i ostale elemente važne za rad železničara. Protokol sporazuma je potpisan 27. oktobra 1919. godine, ali je železnička birokratija, na čelu sa ministrom saobraćaja Draškovićem, odmah počela sa kršenjem njegovih odredaba. Pogoršanje položaja radnka i sniženje životnog standarda radnika vodilo je ka neizbežnom sukobu sa poslodavcima. U 1920. godini prvi štrajkovi se pojavljuju već početkom januara (5. januara je izbio veliki štrajk železničara u Nišu). Pododbor železničara iz Zaječara na konferenciji 17. januara donosi odluku o štrajku železničara na timočkim prugama. Štrajk je trajao od 21. do 25. januara. Obustavljen je prevoz putnika i robe, saobraćali su samo vojni vozovi. U štrajku je uzelo učešće svo osoblje sa pruga Prahovo-Zaječar-Knjaževac i Zaječar-Paraćin, ukupno 620 železničara. Međutim, štrajk je ostao izolovan, jer su za izvođenje štrajka širih razmera bili potrebni organizacioni, finansijski i psihološki preduslovi. To je ohrabrilo vladu da odgovori silom, pa je na sednici Ministarskog saveta od 24. januara 1920. odlučeno da se militarizuju pruge Paraćin-Zaječar i Prahovo-Knjaževac. U upoređenju sa ostalim štrajkovima na železnici, štrajk timočkih železničara predstavlja najveći domet, jer su štrajkači preuzeli organizaciju celokupnog železničkog saobraćaja na jednom delu državnih pruga, što je ogorčena buržoazija okvalifikovala kao pokušaj sprovođenja „boljševičke republike`, pa je preuzeta krivična istraga prema organizatorima štrajka i već 30. januara su počela hapšenja. Posle ugušivanja štrajkova na timočkim prugama došlo je do izvesnog zastoja u borbi železničara, što je predstavljalo zatišje pred nove sukobe. Dolaskom Stojana Protića na čelo vlade, Anton Korošec je zauzeo položaj ministra saobraćaja, koji je još beskrupuloznije sprovodio staru politiku. Ministarstvo saobraćaja je objavilo da je 1. marta 1920. ukinut Protokol sporazuma i da se zamenjuje privremenim Pravilnikom, koji produžava radno vreme i smanjuje zarade železničara. Svoju spremnost za borbu železničari su pokazali organizovanjem generalnog štrajka u noći između 15. i 16. aprila. Štrajkom je bila obuhvaćena čitava teorija beogradske železničke direkcije, pa i pruga Paraćin-Zaječar. Štrajk je slaman silom, što je dovelo i do zločina na Zaloškoj cesti 24. aprila. Štrajk je zaključen 29. aprila 1920. godine, kada je izvršena militarizacija železnica. Saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar je iz godine u godinu rastao, tako da se od sredine dvadesetih godina ustalio broj vozova na pruzi. Između Paraćina i Zaječara je saobraćalo dva para mešovitih vozova (polasci iz Za-ječara u jutarnjim i popodnevnim satima), a po dva para mešovitih vozova su saobraćala na relacijama Zaječar-Metovnica i Paraćin - Izvor. Izgradnjom pruge Paraćin - Stalać koloseka 0,76 m, 1924. godine.odnosno pruge Užice - Vardište 1925. godine, počeo je saobraćaj direktnih teretnih vozova na relaciji Bor - Gruža, za prevoz bakra i koksa. Za vreme drugog Svetskog rata na pruzi Paraćin-Zaječar je u periodu od 2. avgusta 1941. do 31. avgusta 1944. izvršeneukupno 64 diverzije. Iako su prugu obezbedjivale udružene nemačke, bugarske i četničke snage, partizani su 24 puta napadali železničke stanice i demolirali stanične zgrade i postrojenja, a više puta su rušili mostove, sekli TT-stubove, demontirali šinska polja i napadali i preturali vozne kompozicije. Odmah po oslobođenju ovih krajeva izvršena je popravka porušene pruge, tako da je saobraćaj na relaciji Paraćin-Zaječar uspostavljen krajem 1944. godine. U novoj Jugoslaviji pristupilo se izgradnji ratom opustošne zemlje, u čemu je značajnu ulogu imao železnički saobraćaj, koji je dao ogroman doprinos i godinama obnove i izgradnje. Proizvodnja je beležila stalni rast 1954. je, na primer, rudnik Rtanj proizveo oko 55.000 tona kamenog uglja. Te godine na pruzi su saobraćali sle-deći vozovi: Paraćin - Izvor - dva para lokalnih vozova Paraćin - Zaječar - dva para mešovitih vozova, dva para sabirnih vozova Bogovina - Zaječar - tri para mešovitih vozova Bor - Zaječar - tri para mešovitih vozova, šest pari direktnih teretnih vozova Zvezdan - Zaječar - jedan par lokalnih vozova. Ložionica Zaječar je u svom inventarskom parku imala 24 lokomotive koloseka 0,76 m: tri serije 82, dve serije 89, šesnaest 92 i tri lokomotive serije 93. Početkom šezdesetih godina kasirane su lokomotive serije 93, a normalizovanjem pruge Kraljevo -Kruševac, na ovu prugu je prebačen izvestan broj lokomotiva serije 83. Već sledeće godine ukinut je uzani kolosek Kruševac - Stalać, 1960. je ukinut kolosek 0,76 m između Paraćina i Stalaća, a 1962. između Paraćina i Ćuprije. Nadzvorništva pruge su se nalazila u stanicama Paraćin, Izvor, Obradove Stolice, Lukovo, Boljevac, Metovnica i Zaječar, rukovaoci SS i TT-postrojenja su imali sedišta u Paraćinu, Bo-Ijevcu i Zaječaru, a tehnička kolska služba je bila organizovana u stanicama Paraćin, Obradove Stolice, Metovnica i Zaječar. U većini stanica sastav osoblja su činili: šef stanice, otpravnici vozova, skretničari, magacioneri i blagajnici bileta. Razvojem drumskog saobraćaja počeo je da opada obim prevoza na železnici. Tako je 1958. na pruzi Paraćin - Zaječar prevezeno oko 650.000 putnika i utovareno oko 450.000 tona robe, dok je 1967. prevezeno oko 501.000 putnika, a utovareno oko 320.000 tona robe. Smanjenje obima prevoza može se posmatrati i kroz smanjenje inventarskog parka lokomotiva. Godine 1963. na pruzi je radilo ukupno 28 lokomotiva, dok se 1967. taj broj smanjio na 17. Ovi negativni pokazatelji doveli su do ideje o ukidanju pruge Paraćin - Zaječar. * Obeležavanje vozova na uzanim prugama SDŽ je bilo po sistemu pripadnost vozova određenoj pruzi. Vozovi koji su saobraćali na pruzi Mladenovac-Valjevo imali su osnovni broj 500, na pruzi Ćuprija-Ravna Reka 600, Valjevo-Zabrežje 800, Stalać-Užice 900, a, kao što je rećeno, na pruzi Paraćin-Zaječar osnovni broj vozova je bio 1000. 8. OBUSTAVLJANJE SAOBRAĆAJA I DEMONTIRANJE PRUGE Početkom šezdesetih godina dolazido naglog razvoja drumskog saobraćaja u našoj zemlji, što je dovelo do preraspodele usluga na transportnom tržištu i smanjenja prevoza robe železnicom. Prelivanje obima rada sa železničkog na drumski saobraćaj, prinudilo je železnicu da menja ponašanje na transportnom tržištu. Železnička-transportna preduzeća, u novonastaloj situaciji, ulaze u konkurenciju sa drumskim saobraćajem dvojako: modernizacijom i ukidanjem nerenta-bilnih pruga. Ukidanje nerentabilnih pruga za javni saobraćaj našlo je svoje mesto u Sanacionom programu ŽTP „Beograd` 1966. godine. Jedna od pruga čija se nerantabilnost ispitivala bila je i pruga uzanog koloseka Paraćin - Zaječar, na kojoj je 1967. zabeležen gubitak od 1,3 milijarde dinara. 26. maja 1968. godine, stupanjem na snagu novog reda vožnje, zbog puštanja u saobraćaj novoizgrađenog asfaltnog puta Paraćin - Zaječar, obustavljen je prevoz putnika i stvari na delu pruge Paraćin - Boljevac i taj deo pruge je demontiran iste godine, kao i ogranak Metovnica - Bor, dok se na preostalom delu pruge, između Boljevca i Zaječara, saobraćaj odvijao. Zbog izuzetno smanjenog broja prevezenih putnika, redom vožnje za 1971/72. godinu, tačnije 22. maja 1971, obustavljen je putnički saobraćaj i na delu pruge Boljevac - Zaječar. Tom prilikom zatvorene su stanice Zvezdan, Metovnica i Šarbanovac, a status stanice zadržala je samo stanica Bogovina, dok je stanica Boljevac pretvorena u transportno otpremništvo. Međutim, poslovanje na ovoj pruzi je i dalje bilo nerentabilno, pa trebalo tražiti nova rešenja, jer je obim rada i u utovaru i u istovaru iz godine u godinu pokazivao tendenciju opadanja. Stručnim elaboratom iz novembra 1975. godine utvrđeno je da na delu pruge Bogovina - Boljevac nedostaje oko 10.000 neto-tona robe, odnosno potrebno je da se na ovoj pruzi preveze preko 19.100 neto-tona da bi bila na granici rentabilnosti i da se tako zadrži u javnom saobraćaju. Ako bi se ova pruga zadržala u jav-nom saobraćaju sa postojećim ra-dom, zainteresovane OUR i DPZ bi morale ŽTP „Beograd` nadoknaditi gubitke od 600.000.000 dinara godišnje. Ponuđeno je i rešenje da se pomenuti deo pruge ukine za javni saobraćaj i pretvori u industrijsku prugu, koju bi neka privredna organi-zacija primila kao svoje osnovno sredstvo. Pošto nijedna privredna organizacija nije prihvatila ponudeno rešenje pa ni DPZ, Radnićki savet ŽTO „Beograd` je 03. jula 1976. doneo odluku da se deo pruge Boljevac - Bogovina ukine za javni saobraćaj, što je i sprovedeno 03. januara 1977. godine. Preostali deo pruge Bogovina - Zaječar, u dužini od 33 km, korišćen je isključivo za prevoz mrkog uglja iz rudnika Bogovina, ali je i ovaj prevoz bio nerentabilan, gubici su bivali sve veći. U stanici Zaječar godišnje se pretovaralo 150.000 tona uglja za TE »Morava` kod Svilajnca, a 30. juna 1979. godine lokomotiva serije 83-182 je dovukla poslednju kompoziciju. Bogovinski ugljenokop se opredelio za drumski prevoz uglja do železničke stanice Stari Popovac, gde se obavljao pretovar u železnička kola. Decembra 1979. godine Skupština SOUR ŽT „Beograd` je donela odluku o trajnom obustaljanju saobraćaja napruzi Zaječar - Bogovina Rudnik. Pet godina kasnije, 09. jula 1984. godine, odlukom Radničkog saveta ŽTO ,,Beograd` br. 196/84-170 demontiran je preostali deo pruge Zaječar - Bogovina Rudnik i data je preporuka o prodaji polovnog materijala (šina, lokomotiva, kola i dr.). Pruga Paraćin - Zaječar imala je važnu ulogu u železničkom saobraćaju punih 70 godina. Trajala je i obavljala svoju funkciju sve dotle dok joj je vreme to dozvoljavalo. Kada je drum-ski saobraćaj, naglim razvojem, preuzeo njenu ulogu, postala je deo prošlosti i prestala da postoji. Vraćajući se u prošla vremena, sa nostalgijom se sećamo ove i drugih uzanih pruga koje predstavljaju neizbrisiv deo Jugoslovenskih železnica. Naslov originalnog teksta: Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar UDK 656.211.1:65.011.2.016.8(048.07) Zoran Bundalo, dipl. inž. LITERATURA Brate Tadej: „Die Dampflokomotiven Jugoslaviens` Verlag Josef Otto Sle- zak, Wien, 1971. Železnice SHS: „Železnički almanah 1928-1929`, Narodna misao A.D., Be- ograd, 1928. JDŽ: „Sto godina železnica Jugoslavi- je`, Jugoslovensko štamparsko pred- uzeće, Beograd, 1951. Jezdimir Nikolić: Istorija železnica Sr- bije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova`, Zavod za novinsko-izdavačku i propa- gandnu delatnost, JŽ Beograd, 1980. Radomir Cokić: „Četrdeset godina od izgradnje prve omladinske pruge Bor - Crni Vrh`, časopis „Železnice` br. 7/1986. Dragomir Arnautović: Istorija srpskih železnica 1850-1918`, Privrednik, Be- ograd, 1934. Stevan Veljković: „Boljevac i okolina`, knjiga I, Istorijski arhiv „Timočka kraji- na`, Zaječar, 1986. Vlajko llić: „O širini koloseka naših no- vih železnica`, Nova trgovačka štam- parija, Beograd, 1905. Milica Milenković: „Železničari Srbije 1918 - 1920`, ŽTP „Beograd`, Beog- rad, 1971.

Odlično stanje Taschen Frenk Lojd Rajt (engl. Frank Lloyd Wright; Ričlend Senter, 8. jun 1867 — Finiks, 9. april 1959) bio je američki arhitekta, dizajner enterijera, pisac i predavač koji je dizajnirao više od 1000 objekata, od kojih su 532 realizovana.[1] Rajt je verovao u oblikovanje struktura koje su u harmoniji sa ljudskom prirodom i okolinom, svoju stvaralačku filozofiju je nazvao organska arhitektura. Ova filozofija je najbolje predstavljena Kućom na vodopadu Folingvoter (1935), koja je prozvana kao najbolje delo američke arhitekture svih vremena.[2] Bio je vodeća ličnost Prerijske škole (Prairie School ), pokreta u arhitekturi i razvoju koncepta tzv. Usonijan kuće. Njegove vizije urbanog planiranja u Sjedinjenim državama su ostavile jedinstven trag. Pored svojih kuća, Rajt je dizajnirao originalne i inovativne kancelarije, crkve, škole, nebodere, hotele, muzeje i druge strukture. Često je dizajnirao i unutrašnje elemente za ove zgrade, uključujući i nameštaj i vitraž. Rajt je napisao 20 knjiga i mnogo članaka i bio je popularni predavač u Sjedinjenim Državama i u Evropi. Rajt je 1991. godine priznat od strane Američkog instituta arhitekata kao `najveći američki arhitekt svih vremena`.[2] Njegov živopisni lični život često je bio i povod za novinske naslove, (najviše je istican nedugo posle početka Prvog svetskog rata zbog požara 15. augusta 1914. Rajtov život iz sna u usponu karijere prekinut je brutalno strašnom tragedijom. U Taliesin studiju dok je Rajt radio u Čikagu, Julian Karlton, sluga sa Barbadosa koji je bio mentalno nestabilan i koji je bio zaposlen nekoliko meseci ranije, zapalio je stanove Taliesinu i ubio sedam ljudi sekirom. Ubijeni su Mama Bortvik Čejni; njeno dvoje dece: Džon i Marta; David Lindblom, baštovan; nacrtnik Emil Brodel; Tomas Bunker, radnik i Ernest Veston, sin Rajtovog tesara Viljema Vestona, koji je i sam ranjen, ali je preživeo). Ona zbog koje je Talijesin i podignut ... nestala je, zapisao je Rajt kasnije, bio je to životni udarac od kojeg se četrdesetsedmogodišnji arhitekta nikada nije u potpunosti oporavio. Rajt je neretko pominjan u štampi i zbog njegovog burnog braka i razvoda sa drugom suprugom Miriam Noel koja je ušla u njegov život kada mu je pomoć bila najpotrebnija. Tek posle je otkrio njenu tešku ličnost, zavisnost od morfijuma i drugih ljudi. I njegova veza sa trećom suprugom Olgom Lazović Hinzenburg, koju je oženio 1928. bivala je pominjana u štampi. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] 1982 Frank Lloyd Wright Half-Ounce Gold Medal (obv) Frenk Lojd Rajt je rođen kao Frenk Linkoln Rajt u farmerskom (poljoprivrednom) gradu Ričlend Senter u državi Viskonsin. Bio je prvo dete Viljema Kerija Rajta i Ane Lojd Džouns Rajt. Vaspitan je u prilično siromašnoj porodici među mnogim evropskim izbeglicama koji su slobodu tražili u Novom svetu. Amerika je evropskim doseljenicima nudila mogućnost novog početka. Njegov otac, Viljem Keri Rajt (1825 – 1904), bio je lokalni govornik, učitelj muzike, povremeni advokat i putujući sveštenik, njegova porodica je tvrdila da su potomci Viljema Osvajača. Viljem Rajt sreo je i oženio Anu Lojd Džouns (1838 – 1923), okružnu školsku učiteljicu. Upoznao je Anu prethodnih godina kada je bio u službi kao viši inspektor za škole u okrugu Ričlend. Potom je ona živela pod zakupom u Rajtovoj kući dok je njena porodica živela u to vreme u Ber Kriku, nadomak Loun Roka i gradila kuće u Dolini. Venčali su se u avgustu 1866 . nakon smrti Viljemove prve žene Parmelije. Prvobitno iz Masačusetsa, Viljem Rajt je bio baptistički sveštenik, ali se kasnije pridružio ženinoj porodici u unitarističku religiju. Ana je bila član velike, uspešne i dobro poznate unitarističke porodice Lojd Džounsovih, koji su iselili iz Lendisula u Velsu i došli u Ameriku sa sedmoro dece 1844. godine u Spring Grin u Viskonsinu. Lojd Džounsovi su počeli da kupuju zemljište već 1852. godine nadomak Spring Grina, u blizini Medisona i pored reke Viskonsin. Krajem Američkog građanskog rata, 1864. godine Lojd Džounsovi su se naselili u području koje je kasnije dobilo naziv Dolina pobožnih Džounsovih. Frenkovo prvobitno srednje ime Linkoln bilo je rasprostranjeno ime za decu u to vreme. Njegov otac Viljem je u aprilu 1865. godine u Loun Roku (Viskonsin) održao hvaljen posmrtni govor posle ubistva predsednika iz vremena Američkog građanskog rata, Abrahama Linkolna . U maju 1867. Ana i Viljem su se preselili u Ričlend Senter gde je novorukopoloženi sveštenik Viljem nadgledao podizanje novog zdanja Centralnog baptističkog udruženja. Mesec dana kasnije rodio im se sin Frenk, narednih godina dobio je i sestre Džejn i Meginel. Mladom Frenku je prvo okruženje bilo pastoralno, poljoprivredno obrazovano i izuzetno keltski i velški tradicionalno. Rajtova porodica se selila pet puta u narednih deset godina, kada je on imao dve, četiri, šest, sedam i deset godina. Živeli su u Makgregoru u Ajovi, na reci Misisipi, u Potaketu na Rod Ajlendu, u Eseksu u Konektikatu, Vejmutu u Masačusetsu i napokon u Medisonu u Viskonsinu. Sedamdesetih godina devetnaestog veka cela zemlja je bila u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. U Rajtovim prisećanjima na odrastanje pominje se siromaštvo, život u malom prostoru s još mnogo ljudi. Ipak, i u takvim okolnostima rano je naučio da čita i piše. Bio je preplavljen uticajima iz književnosti, poezije, filozofije i muzike. Na putu do škole sa sobom je nosio džepna izdanja Šekspirovih komada. Odrastao je na tekstovima i učenjima Amerikanaca kao što su Vitman, Toro[potrebna odrednica] i osnivač američke filozofije transcendentalizma Ralf Valdo Emerson. Čitao je Bajrona, Šelija i Blejka. Rastao je okružen tradicijom unitarijanske vere koja se suprotstavljala ropstvu i bila povezana sa tadašnjim istaknutim ličnostima kao što su pisci Henri Džejms i filozof-psiholog Vilijam Džejms. Bio je okružen muzikom, posebno Bahom i Betovenom , kroz svakodnevne uticaje njegovog oca koji je svirao Bahove horske komade na orguljama u crkvi, dok je mladi Frenk pumpao meh orgulja. Tokom večeri je na kućnom klaviru svirao Betovenove sonate. U ranom detinjstvu, često bih zaspao uz Betovenove sonate, pisao je Rajt. Za osamnaest godina života sa svojim ocem razvio je duboku i trajnu ljubav prema muzici. Iako je celog Rajtovog odrastanja porodica živela u siromaštvu u kući je uvek bio klavir. Rajtova ljubav prema čitanju bila je povezana i sa rano iskazanim interesovanjem za proces štampanja i tipografije kao i interesovanjem za pronalazaštvo i crtanje. Bio je zainteresovan i za industrijsku revoluciju; otuda njegovo kasnije poznavanje industrijskih alata i metoda. U sprezi sa humanim vrednostima i dubokoj ljubavi prema prirodi bile su to osnove na kojima je nastalo njegovo kasnije delo. Svi ovi elementi bili su presudni za njegov rad. Jedan od Anine braće bio je Dženkin Lojd Džouns, koji je postao značajna ličnost u širenju unitarističke religije u zapadnim Sjedinjenim državama. Oboje Rajtovih roditelja bili su pojedinci s jakom voljom, sa osobenim zanimanjima koje su oni preneli na njega. Ipak, u većini napisa Rajt ne posvećuje previše prostora uticaju njegovog oca a ističe majčinu tvrdnju da je ona jedinog sina predodredila da bude arhitekta. Prema navodu i iz njegove biografije tvrdio je da je majka bila ta koja je odredila njegovu profesiju. Dok je bila trudna odlučila je da će sin kojeg će roditi stasati u velikog arhitektu. Tokom ranog detinjstva vaspitavala ga je u skladu s tom odlukom. Okružila ga je prirodnim lepotama. Ona je uredila njegovu dečiju sobu sa grafikama engleskih katedrala iscepljenim iz časopisa, hrabrila je njegove maloletničku ambiciju. Visok ugled u porodici Džounsovih je imao njen najstariji brat Tomas, samouki drvodelja i zidar. Porodica je otišla u Vejmut u Masačusets 1870. gde je Viljem bio sveštenik maloj grupi vernika. Godine 1876, Ana i njene sestre učiteljice Nel i Džejn su posetila izložbu povodom Stogodišnjice američke nacije u Filadelfiji i primetila je jedan izloženi komplet obrazovnih igara nemačkog pedagoga Fridriha Frebela. Ana, stručni učitelj, bila je uzbuđena tim programom i upoznale se sa instrukcijama za vaspitače koje je osmislio Frebel. Po povratku iz Filadelfije Ana je u Bostonu kupila komplet Frebelovih poklona da bi ih koristila za vaspitanje svoje troje dece. Rajt je imao već devet godina kada je njegova majka počela da mu daje Frebelove poklone i primenjuje prateće edukativne metode. Komplet, zvan ``Frebelovi pokloni``, je utemeljio Rajtov inovativni zabavno-nastavni program. Kada je njegova majka shvatila da crtanje i projektovanje postaju Rajtova preovladavajuća interesovanja, smatrala je da treba da uvede i nešto novo u njegovom ranom razvoju. Mladi Frenk se na Frebelove igračke zalepio s velikom strašću. Proveo je mnogo vremena u igri sa elementima iz Frebelovog kompleta. Bili su to geometrijski oblici i koji su mogli da se smontiraju u raznolikim kombinacijama u obliku trodimenzionalnih kompozicija. Evo kako Rajt opisuje, u njegovoj autobiografiji, uticaj ovih vežbi na njegov pristup dizajnu: Nekoliko godina sam strpljivo pronalazio na maloj zabavnoj tablici... i igrao se... sa kockom, loptom, trouglom – ovi ravni drveni komadi uglačanih javorovih kocki... su sve među mojim prstima u tim danima... Mnoge njegove kasnije zgrade ističu se geometrijskom čistotom. Frebelova metodika bila je široko rasprostranjena u Evropi od 1860. do 1920. godine. Rajtova porodica finansijski se naprezala u Vejmutu i vratila se u Spring Grin u Viskonsin, gde ih je materijalno podržao Lojd Džounsov klan i pomogao Viljemu da pronađe zaposlenje. Nastanili su se u Medisonu, gde je Viljem podučavao muzičke lekcije i služio kao sekretar u novoformiranom Unitarnom udruženju. Anin i Viljemov brak se vremenom pogoršavao zbog nomadskog života i stalnog nedostatka prihoda. Viljam se i nakon povratka u Medison 1877. godine opet počeo da bavi nizom očigledno neprofitabilnih zanimanja dok je Ana je zahtevala veću finansijsku podršku nego što je on mogao da pruži. Ana je bila nesrećna neko vreme zbog Viljemove nesposobnosti da izdržava porodicu i tražila je od njega da ih napusti. Ona je 1883. prestala da ispunjava svoje bračne obaveze. Posle je Viljem poveo parnicu protiv Ane za nedostatak fizičke naklonosti. Pored toga, Ana je favorizovala svoju decu i zapostavljala decu iz prvog Viljemovog braka. Nakon sve većih tenzija i sukoba Viljem je postepeno počeo da se povlači iz porodice. Do razvoda Frenkovih roditelja došlo je 1885. ubrzo pošto je on navršio 14 godina. Frenk je prihvatio majčinu verziju događaja tvrdeći da njegov otac više nije želeo da bude član porodice. Viljem je napustio Viskonsin posle razvoda i Rajt je tvrdio da nikada nije video svog oca ponovo niti je prisustvovao Viljemovoj sahrani u Loun Roku 1904. godine. (Ipak, narednih godina povremeno je posećivao njegov grob.) Posle očevog odlaska u januaru 1886. godine preminuo je i Rajtov deda Ričard, glava familije Lojd Džouns. Njegove neudate ćerke, Nel i Džejn, su nasledile farmu i domaćinstvo i iste godine osnovale su školu Hilsajd houm u novovotvorenoj kapeli unitarijanaca koju su koristile kao privremenu učionicu. Kapela je završena u leto 1886. po projektu arhitekte iz Čikaga Džozef Lajman Silzbi. On je istovremeno, po nalogu Dženkina Lojd Džounsa radio i na nacrtu za novu Crkvu Svih svetih. Rajtu je dozvoljeno nadgledanje radova. Ana je sa svoje troje dece nastavila da živi u Medisonu, u kući na jezeru Mendota, šezdeset kilometara udaljena od Doline Lojd Džounsovih. U to vreme osamnaestogodišnji Frenk menja svoje srednje ime iz Linkoln u Lojd i postaje Frenk Lojd Rajt, u čast porodice njegove majke, Lojd Džounsovih. Kao jedini muškarac u napuštenoj porodici, Rajt je preuzeo finansijsku odgovornost za njegovu majku i dve sestre. Njegova majka Ana je u dogovoru sa svojim bratom Džejmsom Lojdom Džounsom, farmerom koji je živeo u obližnjoj dolini, odlučila da dečak tokom letnjih meseci radi na farmi. Veliki deo Rajtove autobiografije posvećen mladosti ne bavi se obrazovanjem u školi, već obrazovanjem kroz rad na farmi u Spring Grinu. Ta dečačka farmerska iskustva duboko su ukorenila uspomene na snagu prirode, katkad iscrpljujuću. Rajt se prisećao teškog života na farmi, ranog ustajanja i napornog celodnevnog rada, koje je opisao kao neprekidno umaranje. Proveo je osam leta na ujakovom imanju i tamo je iskusio disciplinu kroz duge sate u prirodi koji su na njega uticali snažno i trajno stvorivši kod njega veliku ljubav i poštovanje prema prirodnom redu stvari. Njegov ujak, Dženkin Lojd Džouns u to vreme jedan je od najpoznatijih sveštenika Unitarijanske crkve. On je nedeljom održavao propovedi i čitao odlomke iz klasičnih dela transcendentalizma Emersona i Toroa. Njegov ujak je, pored toga, svakog leta organizovao festival obrazovnog karaktera zvan unitarijanska šotokva koji su posećivale istaknute ličnosti Vilijam Č. Gane, najuticajniji pripadnik Unitarijanske crkve u Čikagu, Suzan Entoni, borac za prava žena... Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na Građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Rani projekti[uredi | uredi izvor] Obrazovanje i rad za Silsbija (1885 – 1888) Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Dva semestra je radio sa profesorom građevinarstva, Alanom D. Konoverom. Brzo se razočarao sadržajem i tokom studija i pobegao u Čikago tražeći život u arhitekturi. Pre nego što je napustio Medison u Viskonsinu prisustvovao je obrušavanju novog severnog krila stare zgrade državnog Kapitola, za vreme izgradnje. Tokom poslepodneva i večeri spasioci su iz ruševina iskopavali tela ranjenih, umirućih i poginulih. U blizini je stajao mladi Rajt. Mladi su ostajali satima, držeći se za čeličnu ogradu koja je okruživala park, suviše tužni da bi se pomerili, da bi otišli. Užas te slike nikad nije u potpunosti napustio moju svest i ostaje da me opominje do današnjeg dana, pisao je Rajt. Godine 1887. Rajt je napustio fakultet bez uzimanja diplome (premda je prihvatio počasni doktorat iz lepih umetnosti na univerzitetu 1955) . Chicago 1887 Waud Došao je u Čikago da traži zaposlenje. Nakon opustošenja Čikaga u velikom požaru 1871. i posle skorašnjeg brzog porasta stanovništva sledio je i novi brz razvoj. Došavši iz provincije, mladi Rajt, sačuvao je ljubav za kolonijalnu arhitekturu, njenu udobnost i povezanost s pejzažem. Bliske su mu ideje Dž. Raskina, Ežena Viole le Dika i arhitekata s istočne američke obale koji se inspirišu iz tradicija stare džordžijanske arhitekture (Mek Kima, Mejda, Ričardsona). Kasnije se podsetio na njegove prve utiske o Čikagu, bila su to isprljana susedstva, gomile sveta na ulicama i razočaravajuća arhitektura, ipak, bio je odlučan da pronađe posao. Posle razgovora sa nekoliko poznatih firmi, njegovo prvo zaposlenje u Čikagu bilo je u arhitektonskom birou Džozef Limen Silsbi. Rajt je prethodno sarađivao sa Silsbijem – opunomoćen kao crtač i konstrukcijski nadzornik – 1886. na Unitarističkoj kapeli za Rajtovu porodicu u Spring Grinu u Viskonsinu. Sa firmom je takođe radio na dva druga porodična projekta: Crkva svih duša u Čikagu za njegovog ujaka, Dženkina Lojda Džounsa, i školu Hilsajd houm za dve njegove tetke. Drugi crtači koji je radili za Silsbija 1887. bili su buduće arhitekte Sesil Korvin, Džordža V. Maher i Džordža G. Elmsli. Rajt se ubrzo sprijateljio sa Korvin, sa kojim je živeo dok je on izgradio kuću. U autobiografiji, Rajt je ispričao da je on takođe imao kratke radne zadatke u drugom arhitektonskom birou u Čikagu. Osećajući da se priveo kraju njegov rad za Silsbija mladi crtač je dao otkaz i počeo posao kao dizajner u firmi Birs, Klej i Daton. Međutim, Rajt je ubrzo shvatio da on nije bio spreman za dizajn i on je napustio novi posao da bi se vratio kod Džozefa Silsbija – u to vreme uspeva da podigne platu. Premda se Silsbi strogo držao uglavnom Viktorijanske i obnoviteljske arhitekture, Rajt zasniva rad više na gracioznoj živopisnosti kao drugoj struji razdoblja. Još uvek je Rajt težio za većim napretkom u radu. Posle manje od godinu provedenu u Silsbijevoj kancelariji Rajt je saznao da arhitektonska firma Adler i Salivan iz Čikaga traži nekog da pravi završne crteže za enterijer zgrade čikaškog Auditorijuma. Nakon što je radio u nekoliko različitih arhitektonskih biroa u Čikagu ohrabren svojim praktičnim iskustvom koje je stekao potražio je posao kod Luja Salivana. Rajt je pokazao da je sposoban, ostavio je utisak na Luja Salivana dizajnom ukrasa i u dva kasnija kratka razgovora i postao je zvanični šegrt u firmi. Adler i Salivan (1888 – 1893) Rajt nije napredovao kao Salivanov crtač. Pisao je o nekoliko nasilnih i žučnih prepirki koje su se dogodile između njih tokom prvih godina njegovog učenja zanata. Za tu stvar Salivan je pokazao veoma malo obzira. Ipak, Salivan je uzeo Rajta pod zaštitu i dodelio mu veliku dizajnersku odgovornost. Kao čin poštovanja, Rajt se kasnije odnosio prema Salivanu kao Lieber Meister-u, (Dragi majstor). Rajt je takođe napravio sporazum sa kancelarijom nadzornika Pola Muelera. On će kasnije zaposliti Muelera za izgradnju nekoliko njegovih javnih i komercijalnih zgrada između 1903 i 1923. LOOKING SOUTH - Frank Lloyd Wright Home and Studio, 428 Forest Avenue and 951 Chicago Avenue, Oak Park, Cook County, IL HABS ILL,16-OAKPA,5-1 Rajt je oženio 1. juna 1889. njegovu prvu ženu, Ketrin Li Kiti Tobin (1871 – 1959). Upoznali su se oko godinu ranije tokom rada na Crkvi svih duša. Salivan je svojim delom pomogao finansijskom uspehu mladog bračnog para obezbedivši Rajtu sklapanje ugovora za petogodišnje zaposlenje. Rajt je napravio i zahtev više:G. Salivan, ako želite da radim tokom pet godina možete li mi pozajmiti više novca za izgradnju male kuće ? Sa Salivanovih 5000 dolara pozajmice, Rajt je kupio parče zemlje u uglu Čikaga i Forest avenije u predgrađu Oak Park. Postojeća gotska kuća uzeta je za njegovu majku, kuća sagrađena pokraj bila je za Rajta i Katarinu. Prema navodima jednog dijagrama o vestima u firmi iz 1890. u prostoru 17-tog sprata povrh zgrade Auditorijuma Rajt je ubrzo zaslužio privatnu kancelariju do Salivanove. Tu kancelariju delio je sa prijateljem i crtačem Džordžom Elmslijem; bila je iznajmljena od Salivana na Rajtov zahtev. Rajt je postao glavni crtač i upravljao svim radom na stambenom dizajnu u kancelariji. Po propisu, Adler i Salivan nisu dizajnirali ili gradili kuće, ali su obavezali saradnike da po pitanju klijenata obaveštavaju o njihovim značajnim komercijalnim projektima. Rajt je tokom kancelarijskih sati bio zauzet na glavnim zadacima za firmu, dizajn kuća je potisnuo za večernje i prekovremene sate vikendom u njegovom kućnom studiju. Rajtov dizajn po dužnosti bio je često sveden do detalja za projekat Salivanove skice. Tokom ovog vremena, Rajt je radio na Salivanovom bungalovu (1890) i Bungalovu Džejmsa A. Čarnleja (1890) obe u Okean Springsu, u Misisipiju, potom Kuću Beri-Mek Harg (1891) i Kuću Luja Salivana (1892) u Čikagu i više pominjanu Kuću Džejmsa A. Čarnlija (1891) takođe u Čikagu. Od ovih pet saradnji samo dva rada za Čarnlijevu porodicu i dalje postoje. Oak Park Il Walter Gale House1 Kuća Valtera Gejla (1893) je u stilu Kraljice Ane obeležena je trakom prozora i podupiračima verande pokrivene krovom, ona nagoveštava razvoj Rajtove estetike. Uprkos Salivanovom zajmu i prekovremenoj plati, Rajt je bio neprekidno u oskudici. Priznao je da su njegove oskudne finansije bile očekivane zbog njegovih skupih sklonosti ka odelima i vozilima, i izuzetnoj raskoši koju dizajnira u njegovim kućama. Za usložnjavanje problema, doprinela su Rajtova deca –prvorođeni Lojd (rođen 1890) i Džon (rođen 1892) . Za dopunu njegovih prihoda i vraćanje njegovih dugova, Rajt je prihvatio nezavisne zadatke za najmanje devet kuća. Ove prokrijumčarene kuće, kako ih je kasnije nazvao, su dizajnirane u starinskom stilu i u varijacijama po modi kolonijalnog stila kraljice Ane. Ipak, za razliku od preovlađujuće arhitekture perioda, svaka kuća naglasila je jednostavne geometrijske mase i sadržavala obeležja kao što su trake horizontalnih prozora, prigodni podupirači, i otvoren sprat koji su postali upečatljivo obeležje njegovih kasnijih radova. Osam od ovih ranih kuća postoje i danas uključujući Kuću Tomasa Gejla, Kuću Roberta Parkera, Kuću Džordža Blosoma i Kuću Valtera Gejla. Uporedo sa stambenim projektima za Adler i Salivana, Rajt je dizajnirao njegove krijumčarene kuće u njegovom vlastitom vremenu. Salivan ništa nije znao o nezavisnom radu do 1893 kada je prepoznao da je jedna od kuća nedvosmisleno Frenk Lojd Rajtov dizajn. Ova zasebna kuća, izgrađena za Alison Harlan, bila je samo blok od Salivanove kuće u Čikagu u području Kenvud. Geometrijska čistoća kompozicije i balkonski ornament u obliku čipke su istovetne kao kod Kuće Čarnlej. Kako je Rajtov petogodišnji sporazum zabranio svaki spoljašnji rad, incident je podstakao njegov odlazak iz Salivanove firme. Raznolike priče ispričale su potanko prekid odnosa između Salivana i Rajta; čak je Rajt kasnije ispričao dve različite verzije događaja. U Autobiografiji, Rajt je tvrdio da je on bio nesvestan da je s njegove strana rizični poduhvat bio kršenje njegovog sporazuma. Kada je Salivan otkrio prekršaj, on je bio ogorčen i uvređen, zabranio je svaki dalji spoljnii zadatak i uskratio Rajtov imovinski ugovor za njegovu kuću u Ouk Parku. Rajt nije mogao da podnose novo neprijateljstvo od gazde. Mislio je da je situacija bila nepravedna. On je bacio olovku i otišao iz kancelarije Adlera i Salivana, nikad se nije vratio. Dankmar Adler, koji je bio više blagonaklon za Rajtovu delatnost poslao mu je kasnije imovinski ugovor. Prema jednom izveštaju Rajt je imao Cecil Korvinov potpis za nekoliko prokrijumčarenih poslova, što nagoveštava da je Rajt bio svestan njegove nezakonite prirode. Bez obzira na tačan niz događaja Rajt i Salivan nisu se sastali ili govorili dvanaest godina. Prelaz i eksperimenti (1893 – 1900)[uredi | uredi izvor] U zgradi Šiler, koju su sagradili Adler i Salivan, Rajt je 1893. osnovao sopstvenu praksu, svoj privatni arhitektonski biro. Došao mu je i prvi klijent, Vilijem H. Vinzlou, iz River Foresta u Ilinoji. Napustivši Salivana, Rajt se još jače oslanja na tradiciju i projektovanje specifičnih objekata – kuća Vinslov u River Forestu 1893. godine. William H. Winslow House Front Facade Godine 1894. održao je prvu izložbu svojih projekata u Arhitektonskom klubu Čikaga. Potom gradi River forest golf klub 1898. godine i Kuću Huser u Čikagu 1899. godine. (Rad na članku je u toku). Oko 1900. godine zanosi se japanskom arhitekturom i inspirišući se njom uspeva stvoriti građevinski tip kojeg varira u nizu poznatih „prerijskih kuća“. Osnovno je obeležje tih kuća horizontalna raščlanjenost i naglašen plastični motiv krova. Ideja kontinuiranog unutarašnjeg prostora, koju je Rajt razradio već u ranijim objektima, dobila je novu formulaciju u obliku ukrštene osnove koja se sažima u središnjem prostoru (holu) u kojemu je smešten kamin – kuće u Čikagu (1902. godine), Bufalu (1904. godine) i druge. U „prerijskim kućama“ Rajt je stvorio prototip američke rezidencijalne arhitekture, pomirivši tradiciju i potrebu za savremeno oblikovanim prostorom. Istovremeno, nastaju i njegovi prvi objekti u armiranom betonu u kojima kubističkim formama teži ka skulpturalnoj jasnoći volumena i monumentalnosti. Kuća Robi Sa „prerijskim kućama“ jedna je arhitektonska misao bila iscrpljena, i već 1910. godine se javljaju u njegovom radu prvi znakovi krize. Boravak u Evropi 1911. godine nije mu ispunio očekivanja i ostao je praktično bez uticaja na njegov rad. Po povratku gradi vlastitu kuću u Spring Grinu u kojoj prvi put primenjuje razuđenu osnovu. Iako predviđa neka kasnija rešenja, ovaj je objekt značajniji kao gest povratka pejzažu i traženja neposrednijeg kontakta sa okolinom odnosno ambijentom u prirodi. Tragajući za izvornim oblikom i dalekom prošlošću američkog kontinenta Rajt se oduševljava megalitičkim konstrukcijama i masivnim zdanjima pretkolumbijske Amerike. Iz toga izvire masivnost i monumentalnost, kao osnovne karakteristike projekata realizovanih u ovom dobu – Midvej Gardens u Čikagu (1914. godine) i Imperial hotel u Tokiju (1922. godine). Tek oko 1930. godine Rajt počinje asimilaciju evropskih iskustava prihvatajući nove materijale, nove konstruktivne metode i novu estetiku. Folingvoter- kuća na vodopadima Sa kućom Kaufman- Folingvoter- ili kuća na vodopadima u Konelsvilu u Pensilvaniji (1936. godine) u kojoj je dao jedno od remek dela moderne arhitekture počinje drugo plodno razdoblje Rajtovog opusa. Osnovne su karakteristike novih objekata povezanost sa pejzažem, slobodna osnova koja je preko staklenih zidova povezana sa spoljnim prostorom i naglašena plastika krova. U njima je na savremen način razrađena prostorna i plastična koncepcija ranijih „prerijskih kuća“. Ovo je najpoznatiji i najuspeliji njegov projekat kuća i letnjikovaca. U trgovini Moris u San Francisku (1949. godine) javlja se motiv kružne rampe kojom je postignut snažan prostorni efekat. Ona je još jače izražena na kući njegova sina Daniela Rajta u Feniksu (1952. godine) a kulminira u njegovom poslednjem delu Gugenhajmovom muzeju u Njujorku (1959. godine). Posthumno se prišlo realizaciji njegovog grandioznog projekta za komunalni centar Marine Kountri u Kaliforniji (1962. godine). Filozofija rada i značaj[uredi | uredi izvor] Gugenhajm muzej Rajt je, bez sumnje, jedna od najkontradiktornijih ličnosti u modernoj arhitekturi. Do kraja života ostao je individualista podjednako u načinu života i umetničkom shvatanju, pa ipak njegovo delo predstavlja značajno poglavlje savremene arhitekture. Prvi je intuitivno naslutio i razradio ideju kontinuiranog unutrašnjeg prostora, koju su evropske arhitekte počele rešavati znatno kasnije. Evropskom racionalizmu, koji je probudio zanimanje za rešavanje konstruktivnih metoda i za socijalne aspekte, on je suprotstavio organsko shvatanje arhitekture koje u centar stavlja čoveka pojedinca i njegov odnos prema ambijentu u kojem živi. Stoga Rajt svaki projekt rešava nezavisno od prethodnog kao singularnu i neponovljivu kreaciju. Snaga i originalnost njegove vizije dobijaju osobitu potvrdu u poslednjem razdoblju u kojem je, prihvativši evrposka iskustva, stvorio dela koja po svojoj poetičnosti i plastičnoj slobodi obeležavaju novi put u arhitektonskom oblikovanju. Iako ponekad opterećen literarnošću i simbolikom, Rajtov opus po bogatstvu stvaralačkih ideja i raznovrsnosti nema konkurencuje u savremenoj arhitekturi. Pored realizovanih projekata, izradio je više vizionarskih rešenja: za centar Picburga i Bagdada, projekt za soliter visok 1600 m i čuveni Brodakre plan (1955. godine) u kojem daje predlog za sistematsku urbanizaciju zemlje. Ostavio je za sobom i ogroman literarni opus u koji pored teoretskih i stručnih pogleda sadrži i bogat autobiografski materijal. Godine 1938, sagradio je vlastitu kuću u pustinji kraj Feniksa i tu je ostao do kraja života stvorivši od sebe svojim životom izvan civilizacije gotovo mitsku ličnost. FLW-like symbol Frank Lloyd Wright Signature Vidi još[uredi | uredi izvor] Vazmut Portfolio Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Frank Lloyd Wright | Biography, Architecture, Houses, Buildings, Style, Fallingwater, Taliesin, Wife, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-23. Pristupljeno 2024-02-01. ^ Vrati se na: a b Brewster, Mike (28. 7. 2004). „Frank Lloyd Wright: America`s Architect”. Business Week. The McGraw-Hill Companies. Arhivirano iz originala 2. 3. 2008. g. Pristupljeno 22. 1. 2008. Literatura[uredi | uredi izvor] Makarter, Robert, “Frenk Lojd Rajt”, preveo s engleskog Marko Denić, Clio, Beograd, 2013. pp. 278. Brus Bruks Fajfer, “Frenk Lojd Rajt - Graditi za demokratiju”, (Beograd, 2006). Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad, 1971. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd, 1974. Architectural Record, maj 1928. Frank Lloyd Wright, An Autobiography, Barnes and Noble, NY, 1998. Frank Lloyd Wright, A Testament, New York, NY, 1957. Intervju sa Majklom Valasom, septembar 1957. (Jutjub) Storrer, William Allin, The Frank Lloyd Wright Companion, University Chicago Press, Chicago 1993. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright, The Masterworks, Rizzoli, New York, 1993. Levine Neil, The Architecture of Frank Lloyd Wright, Princeton University Press, Princeton, 1996. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright Master Builder, Universe Publishing Co., New York, 1997.

Publikacija Inteziteti jakih kiša u Srbiji, predstavlja najobimniju i jedinu monografiju koja analizira problematiku jakih kiša na celokupnom prostoru jedne države, kako u Srbiji, tako i na širim prostorima, odnosno susednim državama i koja je napisana sa namenom da prvenstveno bude svakodnevni priručnik za inženjere koji dominantno rešavaju zadatke vodoprivrednog planiranja, odnosno u svojim planiranjima i projektovanju kao jednu od ulaznih veličina koriste i podatke o vremenskim i prostornim karakteristikama padavina kao ključne komponente za analizu procesa oticanja i bilansa voda, ali i svim drugim inženjerima koji se bave problematikom vodnih resursa i vodoprivrede. Pošto je publikacija opširno obuhvatila problematiku analize kiša ona će sigurno moći biti korišćena ne samo u praktičnom inženjerskom radu nego i kao materijal za kvalitetno i široko obrazovanje u toj oblasti. Knjiga je podeljena u osam sledećih poglavlja uz izuzetno veliki broj priloga grupisanih u 19 tematski podeljenih celina: 1. Uvod 2. Proces formiranja oblaka i nastanka padavina 3. Merenje padavina 4. Obrada padavina 4.1 Osnovna obrada rezultata merenja 4.2 Redukcione krive kiša jakog intenziteta 4.3 Definisanje zavisnosti: visina (intenzitet)-trajanje-povratni period (verovatnoća) kiše 4.4 Vremenska i prostorna raspodela kiša jakog intenziteta 5. Dosadašnje obrade pluviografskih traka u Srbiji 6. Nove obrade pluviografskih traka 6.1 Osnovni parametri kišnih epizoda sa maksimalnom sumom padavina 6.2 Obrada za period diskretizacije 1 sat 6.3 Obrada za različita trajanja kiše 7. GIS prezentacija rezultata najnovijih obrada pluviografskih traka u srbiji 7.1 Korišćenje gis tehnologije za automatsko određivanje karakteristika jakih kiša na teritoriji republike srbije 7.2 Procedura proračuna karakteristika jakih kiša 7.3 Proračun merodavnih intenziteta jakih kiša kratkih trajanja i oblika hijetograma kiše određenog trajanja u proizvoljnoj trački na teritoriji republike Srbije primenom gis softveraimer proračun redukcionih krivih i intenziteta kiša kratkih trajanja 8. Zaključak U prvom poglavlju dat je sažet prikaz zadatka izrade monografije koji se može sažeti kao definiranje prostorne i vremenske raspodjele visina/inteziteta jakih kiša na teritoriji Srbije kao jednog od osnovnih ulaza u analizama čiji je zadatak planiranje i projektovanje vodoprivrednih objekata i sistema. Drugo poglavlje ukratko se osvrće na osnovne principe procesa u atmosferi koji su važni za formiranje oblaka različitih vrsta i posljedično tome, principe nastanka padavina. Treće poglavlje vrlo sažeto govori o problemima merenja padavina, odnosno merenja kiše i snega, kao dominantnih padavina koje učestvuju u formiranju procesa oticanja. Obzirom na zadatak monografije da se bavi analizom jakih kiša, odnosno kiša sa trajanjem manjim od jednog dana, istaknut je problem potrebe njihovog mjerenja automatskim registratorima. Kada su u pitanju mjerenja padavina trajanja kraćeg od jednog dana, ispravno je istaknut i problem njihovog merenja samo u toplom delu godine. Četvrto poglavlje posvećeno je uvođenju u tzv. osnovne statističke obrade rezultata merenja padavina, kako pomoću kišomera, tako i pomoću pluviografa. U početku poglavlja objašnjavaju se osnovni pojmovi veličina koji su osnova za analize padavina u narednim poglavljima kao što su: sumarna visina padavina, intezitet padavina, srednji maksimalni intezitet, i dr. Obzirom na dominantno merenje jednodnevnih padavina/kiša običnim kišomjerom, u nastavku se objašnjava potreba uvođenja u analizu kiša i redukcionih krivih kiša (maksimalnih visina kiša, maksimalnog srednjeg inteziteta i minimalnog inteziteta kiša) koje u osnovi predstavljaju temelj za uspostavljanje odnosa kiša različitih trajanja kraćih od jednog dana i kiša trajanja jedan dan, što omogućava uspostavljanje zavisnosti odnosa visine/inteziteta kiše i trajanja kiše za lokacije na kojima su mjerene samo jednodnevne kiše. Nakon objašnjenja redukcionih krivih kiša, ukazuje se na glavni rezultat tzv. sekundarnih obrada kiša u formi dobro poznatih krivih/zavisnosti: visina/intezitet kiše - trajanje kiše - povratni period javljanja, koje predstavljaju jedan od ključnih ulaznih podataka u planiranju i projektovanju vodoprivrednih objekata i sistema. U nastavku se objašnjava potreba i procedure za definisanje prostorne i vremenske raspodele kiša jakog inteziteta preko zavisnosti integralnih bezdimenzionalnih visina kiše i bezdimenzionalnog vremena trajanja kiše, te zavisnosti prosečne visine kiše, odnosno koeficijenta redukcije kiše i vrednosti veličine slivne površine. U petom poglavlju daje se istorijski pregled publikacija/elaborata čiji sadržaj se odnosni na problematiku analize jakih kiša u Srbiji, kao i ilustrativan pregled raspoloživih istorijskih nizova padavina koji su činili bazu za analize i proračune obavljene u ovoj monografiji. Šesto poglavlje monografije predstavlja osnovu za izradu ključnog sedmog poglavlja ove monografije, odnosno u njemu su predstavljeni svi rezultati provedenih analiza jakih kiša na teritoriji Srbije sistematizirani u slijedeća tri podpoglavlja: Osnovni parametri kišnih epizoda sa maksimalnom sumom padavina, Obrada padavina sa diskretizacionim periodom od jednog sata i Obrada visina/inteziteta kiša za različita, analizirana trajanja kiša. Tako je u prvom delu/podpoglavlju, za sve analizirane kišomerne stanice, dat uporedni tabelarni pregled maksimalnih dnevnih padavina i padavina sa maksimalnim kišnim epizodama, kao i unutargodišnja zastupljenost broja dana sa maksimalnom sumom padavina i broja dana sa pojavom kišnih epizoda sa maksimalnom sumom padavina u vidu preglednih tabela i odgovarajućih grafičkih prikaza u formi histograma. Drugi deo ovog poglavlja predstavlja odgovarajuće tabelarne i grafičke prikaze bezdimenzionalnih krivih kišnih epizoda sa maksimalnom sumom padavina, prosječne učestalosti i kumulativne učestalosti kiša različitog trajanja sa odgovarajućim verovatnoćama tih razmatranih pojava. Rezultati prethodno pomenutih analiza urađeni su odvojeno za različite administrativne jedinice u Srbiji, kao i Srbiju u celini. Ovakva prezentacija rezultata je verovatno bila uslovljena zahtevom investitora monografije, iako bi sa stručnog aspekta daleko bio interesantniji pokušaj sistematizacije istih rezultata po nekom drugom kriterijumu, na primer karakterističnim klimatskim regionima. Treći deo ovog poglavlja praktično se odnosi na rezultate analiza provedenih u prethodnim poglavljima za sva druga, u ovoj monografiji analizirana trajanja kiša od 10 do 1440 minuta, počevši od redukcionih krivih maksimalnih visina kiša, maksimalnog srednjeg inteziteta i minimalnog inteziteta kiša u tabelarnoj i grafičkoj formi pa do ordinata tzv. pomoćnih redukcionih krivih takođe prezentiranih po različitim administrativnim jedinicama. Sedmo poglavlje sadrži opis osnovnih karakteristika i način korišćenja razvijenog software-a u GIS platformi za definiranje: (i) zavisnosti visina kiše/intezitet kiše - trajanje kiše - povratni period javljanja i (ii) odgovarajućih hijetograma kišnih epizoda za unaprijed odabrano trajanje kiše i vjerovatnoću/povratni period javljanja na bilo kojoj odabranoj tačci na teritoriji Srbije, bez obzira da li su na njoj u proteklom vremenu vršena mjerenja padavina. Obzirom na prethodno istaknutu namjenu monografije da ona prvenstveno bude svakodnevni priručnik za inženjere koji dominantno rešavaju zadatke vodoprivrednog planiranja i u tom rešavanju kao jedan od ulaznih parametara koriste podatke o kišama na određenom prostoru, ovo poglavlje se zaista može smatrati ključnim u smislu upotrebne vrednosti ove monografije. Naročito treba istaći činjenicu da su izuzetno obimni rezultati proračuna i analiza obavljenih u ovoj monografiji predstavljeni u vidu ilustrativnog i vrlo upotrebljivog seta GIS karata koje predstavljaju prostornu raspodjelu visina/inteziteta kiša različitih trajanja i povratnih perioda javljanja na teritoriji Srbije. Ilustrovani primer korištenja razvijenog software-a u određivanju zavisnosti visina/intezitet kiše-trajannje kiše-povratni period javljanja, te željenih hijetograma za selo Orlovat u Banatu, uistinu pokazuje jednostavnost njegovog korištenja za širok krug potencijalnih korisnika. Monografija je bogato ilustrovana tabelama i slikama u okviru teksta. Rezultati svih analiza su, na 573 stranice, ilustrovani i potkrepljeni tabelarnim i grafičkim prilozima. Na samom kraju se nalaze 54 karte u GIS tehnici koje omogućavaju da se odrede karakteristike kratkotrajnih padavina bilo gde u Srbiji. Kao što je poznato, kratkotrajne padavine predstavljaju polaznu osnovu za projektovanje, izgradnju i održavanje hidrotehničkih objekata (mostovi, propusti i sl.), kao i vodoprivrednih infrastrukturnih sistema (sistemi za odvodnjavanje, kanalizacioni sistemi, odvodnja aerodroma i autoputeva i td.). Može se konstatovati da kratkotrajne - intenzivne padavine predstavljaju prvorazredno pitanje sigurnosti i funkcionalnosti objekata i bezbednosti stanovniđtva i materijalnih dobara. Sagledavanje relevantnih karakteristika predmetnih padavina vrši se na osnovu dugogodišnjih kontinualnih osmatranja i merenja padavina na način koji daje visine padavina u različitim vremenskim intervalima počev od nekoliko minuta do 24 sata (1.440 minuta) za različite verovatnoće pojave. Sa druge strane, osnovna karakteristika kratkotrajnih padavina je da obuhvataju relativno male površine. U datim uslovima bi bilo neophodno da se automatska kontinualna merenja vrše na velikom broju tačaka kako bi se obuhvatile kiše male rasprostranjenosti. Međutim, oprema za prikupljanje takve vrste podataka i njeno održavanje su relativno skupi, pa ni bogatija društva od našeg nisu u stanju da finansiraju formirajnje i održavanja tako guste mreže. U navedenim uslovima u čitavom svetu je uvrežena praksa da se automatsko-kontinualno merenje padavina vrši na ograničenom broju lokacija, dok se paralelno koristi mreža mnogo brojnijih stanica za osmatranje padavina jednom dnevno (ili čak ređe). Korišćenjem određenih postupaka i procedura vrši se transpozicija rezultata merenja sa automatskih stanica na gušću mrežu i tako na čitavu teritoriju. Obrade kratkotrajnih padavina u našoj zemlji vršene su u sklopu razvojnih hidrotehničkih i infrastrukturnih projekata. Metodologije rada su bile različite, a rezultati su se odnosili samo na određenu lokaciju. Do sada nisu učinjeni ozbiljniji pokušaji da se na sistematičan i sveobuhvatan način izvrši obrada padavina za teritoriju cele Srbije. Radi toga, u okviru izrade Vodoprivredne osnmove Srbije, pristupilo se kompleksnom sagledavanju karakteristika kratkotrajnih padavina (dužina kišnih epizoda, visina i intenzitet padavina, oblik hijetograma, verovatnoća pojave i dr.) Osnovni cilj rada u ovoj Monografiji bio je da se, na bazi postojećih podataka sa 30 automatske (pluviografskih) stanica i 437 običnih padavinskuh stanica u Srbiji usposteve modeli i mehanizmi za određivanje relevantnih karakteristika kratkotrajnih padavina na bilo kojoj lokaciji u Srbiji određenoj geografskim koordinatama (X,Y). Da bi se ova ideja pretočila u koristan proizvod, na svih 30 pluviografskih stanica su definisane brojne karakteristike kratkotrajnih padavina kao što su visina kiše i njen intenzitet, kao i oblik hijetograma. Obrade su provedene za sledeća trajanja kiše τ: 10, 20, 30, 60, 120, 360, 720, i 1.440 minuta, a dodatno su analizirane maksimalne dvodnevne i trodnevne padavine; Za svaku stanicu i za svako trajanje kiše su definisane linije verovatnoća prevazilaženja, a sumarni pregledi i definitivne obrade su dati za karakteristične, u praksi najčešće korišćene verovatnoće P: 0,1; 1; 2; 5; 10 i 50%. Uz pomoć redukcionih krivih ψ(τ), ψav(τ) i ψ'(τ) izvršeno je transformisanje relevantnih karakteristika kratkotrajnih kiša na bezdimenzionalne veličine i njihova regionalizacija. Povezivanjem ovih karakteristika definisanih za 30 automatskih pluviometrijskih stanica sa karakteritikama maksimalnih jednodnevnih padavina poznatih na 437 običnih kišomernih stanica, stvorena je osnova da se definišu svojstva kratkotrajnih kiša praktično na teritoriji čitave Srbije. Čitava procedura je stavljena u GIS i na taj način formirano 54 karte (6 verovatnoća X 9 trajanja kiše) na kojima su prikazani kišni intenziteti. Zahvaljujući GIS tehnologiji omogućeno je da se za bilo koju tačku u Srbiji, za koju se zadaju geografske koordinate (X,Y), mogu odrediti visine kiše - odnosno kišni intenziteti i raspored kiše u toku odabranog trajanja kišne epizode (τ) i željene verovatnoće P. Na kraju obrade je pokazan primer za određivanje svojstava kratkih kiša za nekoliko odabranih patametara (τ) i P na lokaciji Orlovat. Dobijeni rezultati pokazuju dobro slaganje sa najbližom automatskom pluviometrijskom stanicom Zrenjanin. Na osnovu prednjeg opisa može se zaključiti da su rezultati ove Monografije impresivni. Uprkos brojnim poteškoćama koje proističu iz različite dužine osmatranja i nedovoljne sistematizacije u prethodnim osnovnim obradama i organizacionih poteškoća, postignuti su ciljevi koje su obrađivači postavili u uvodnom delu Monografije. Takav zaključak sledi iz sledećih činjenica: a) Prvi put posle Drugog svetskog rata na sistematičan i sveobuhvatan način izvšrna je obrada i analiza svih raspoloživih podataka i dobijeni su rezultati od interesa za veliki broj inženjerskih, projektanjtskih i komunalnih organizacija, kao i za potrebe državnih službi zaduženih za zaštitu stanovništva. To je zapravo i prvi poduhvat takve vrste u regiji; b) Prezentirani rezultati omogućavaju da se za bilo koju tačku na teritoriji Srbije mogu odabrati karaketeristike padavina koje zadovoljavaju kriterijume neophodne i postavljene zahteve za projektovnje, održavanje ili pogon konkretnih inženjerskih i infrastrukturnih sistema. Zahvaljujući ogromnom uloženom trudu na sistematizaciji i sveobuhvatnoj analizi raspoloživih podataka, a uz pomoć razvijenog softvera u GIS tehnici, korišćemi rezultati u budućnosti neće presudno zavisiti od obrađivača i biće standardizovani. Ovaj izvestilac smatra da rezultati bilo koje obrade ne mogu posedovati viši kvalitet i pouzdanost nego što su kvalitet i pouzdanost ulaznih podataka. U tom smislu snažno podržavam stav obrađivača da ovu Monografiju treba inovirati u narednih 10 -15 godina. U međuvremenu, državni organi i nadležne službe treba da ulože dodatni napor da se poveća obim i podigne kvalitet podataka na viši nivo, sa ciljem da inovirana Monografija obogati novim podacima i kvalitetom. Imajući u vidu dobijene rezultate, kao i značaj i domete Monografije u celini, sa zadovoljstvom preporučujem da se ovo delo u celini štampa u predviđenom broju od 500 primeraka. Uveren sam da će ova Monografija biti od velike pomoći projektantima, rukovodiocima komunalnih službi. poljoprivrednih organizacija i državnih službi nadležmih za odbranu od poplava i zaštitu od elementarnih nepogoda. Na taj način Monografija će neosporno ostvariti pozitivan uticaj na sveukupan razvoj i optimalno funkcionisanje vodoprivrednih i infrastrukturnih sistema i efikasan rad državnih službi i organa. Na osnovu svega prethodno iznešenog može se zaključiti da se radi o jednom važnom i kvalitetnom delu koje će obogatiti stručnu pa i naučnu literaturu iz jednog važnog hidrološkog područja. Shodno rečenom, korisno je ponoviti da će monografija biti korišćena ne samo u vodoprivrednoj praksi i od strane građevinskih inženjera, već će je koristiti i brojni drugi stručnjaci koji se u svom radu susreću sa problematikom analize kiša, odnosno pojavnosti vode u prirodi. Tu se prije svega misli na poljoprivredne stručnjake koji se bave navodnjavanjem i odvodnjavanjem te erozijom tla, inženjere šumarstva i još neke druge. Obzirom na poznate stavove mnogih projektanata u oblasti hidrotehnike pa i brojnih hidrologa da se na osnovu osmatranja dnevnih padavina može doći do zaključaka o svojstvima padavina kraćeg trajanja, što se u hidrološkoj praksi smatra vrlo nepouzdanom procedurom, ova monografija će pomoći da se takve procedure u budućoj projektantskoj praksi izbegavaju, pa i u potpunosti eliminišu. Dakle, može se konstatovati da je monografija kiša itekako vredan stručni i naučni poduhvat od velikog značaja za Republiku Srbiju, ali i koristan priručnik koji će svoju pravu vrednost tek potvrditi u svojoj širokoj inženjerskoj primeni. Vodoprivreda Srbije uveliko je profitirala ovim izdanjem. Bez sumnje, stručna i naučna javnost Srbije je dobila vredno izdanje koje će koritiri kako aktivnoj, tako i budućim generacijama inženjera projektanata. Naslov: Intenziteti jakih kiša u Srbiji Izdavač: Institut za vodoprivredu Jaroslav Černi Strana: 481 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 21,0 x 29,7 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-82565-40-6

materijal - verovatno guma unutrasnjost ima fleke nacizam, fasizam, fasista, nacista, firer, zlikovac Adolf Hitler (nem. Adolf Hitler; Braunau na Inu, 20. april 1889 — Berlin, 30. april 1945) bio je nemački političar, diktator i vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar (premijer, predsednik vlade). Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934, Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi (nem. Ermächtigungsgesetz) iz 1933, objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj pod njegovom vlašću, koji je trajao sve do smrti samoubistvom 1945. godine. Nacistička partija je značajno ojačala svoju poziciju tokom perioda krize u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući odličnoj propagandi i Hitlerovoj harizmi i govorničkoj sposobnosti kojom je lako pridobijao mase. Partija je isticala nacionalizam i antisemitizam kao svoje osnovne oblike izražavanja političkih stavova, i ubrzo je pribegla i fizičkom uklanjanju svojih političkih protivnika kako bi osigurala uspeh. Nakon obnove nemačke ekonomije i ponovnog naoružavanja Vermahta, u Nemačkoj je uspostavljena diktatura pod Hitlerom koji je vodio agresivnu spoljnu politiku sa ciljem osvajanja „životnog prostora“. Kao logični nastavak ovakve spoljne politike usledio je nemački napad na Poljsku 1939. zbog čega su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat. Na početku Drugog svetskog rata Vermaht je postigao odlične uspehe i Sile Osovine su okupirale najveći deo evropskog kopna i delove Azije. Međutim, zajednički napor savezničkih sila doveo je do poraza Vermahta. Do 1945. Hitlerova politika je pretrpela poraz, a Nacistička partija je bila pred raspadom. Hitlerov rat za teritorije i pročišćenje rase prouzrokovo je smrt desetina miliona ljudi, uključujući i genocid nad oko 6.000.000 Jevreja, poznatiji kao holokaust. U poslednjim danima rata 1945, dok je nemačka prestonica Berlin pružala poslednji otpor sovjetskoj Crvenoj armiji, Hitler se oženio Evom Braun, da bi za manje od 24 sata kasnije njih dvoje izvršili samoubistvo u Hitlerovom bunkeru u Berlinu. Adolf Hitler je rođen u austrijskom graničnom gradu Braunau, kao četvrto od šestoro dece carinika Alojza Hitlera i njegove žene Klare (rođene Pelcl). Od sve dece samo su preživeli Adolf i njegova sestra Paula. U knjizi „Moja borba“ (nem. Mein Kampf), Hitler opisuje svog oca kao naprasitog tiranina. Hitler je svom ocu jako zamerio to što je otac bio vanbračni sin Ane Marije Šiklgruber (Hitlerova baba) i 1876. Alojz je promenio svoje prezime u Hitler. Da li je kasniji muž Alojzove majke u stvarnosti bio Hitlerov deda, to nikada nije bilo dokazano. Johan Georg Hajdler je tek pred smrt priznao očinstvo nad Hitlerovim ocem. Zbog prirode posla Alojza Hitlera morali su često da se sele — iz Braunaua je porodica prešla u Pasau, zatim u Lambah i potom Leonding kod Linca. U osnovnoj školi je bio dobar učenik, a isticao se i u društvu svojih vršnjaka. 1900. nakon završene osnovne škole, Alojz je odlučio da mu sin upiše gimnaziju, i njegovim stopama krene u činovničku karijeru, iako je ta ideja mladom Adolfu bila potpuno nezamisliva, jer je želeo da postane umetnik. U srednjoj školi nije bio uspešan, ponavljao je prvu godinu, a u kasnijim danima je išao na popravne ispite. Iako je tvrdio da je jako voleo Istoriju, Geografiju i Veronauku, iz tih predmeta imao je prosečne ocene. Do kraja je zbog loših ocena bio prisiljen da pređe u drugu školu. Hitler opravdava svoj loš uspeh željom da na taj način razljuti oca sa kojim se nije slagao, iako je imao loše ocene i posle očeve smrti 1903, u pozadini njegova nezamislivost prema školi verovatno je bila sukob sa ocem. Većina njegovih profesora je tvrdila da se Hitler uopšte nije isticao, ni na pozitivan, ni na negativan način. Neki smatraju da je bio bistar, ali nedovoljno zainteresovan za školu zbog toga što je imao problema sa autoritetom. NJegov profesor istorije, Leopold Poesh, ga je svojim pričama o nemačkoj istoriji i mitologiji zainteresovao za pangermansku nacionalnost. Nakon završetka gimnazije 1905, Hitler nije nastavio sa daljim školovanjem. Nije pokazivao želju za bilo kakvim radom, a finansijsko stanje porodice ga nije prisiljavalo na to. Umesto toga, uz dopuštenje svoje popustljive majke, proveo je dve godine živeći neurednim životom, čitajući knjige, svirajući klavir, slikajući i sanjajući da će jednom postati veliki umetnik. Ovaj period je opisao kao `najlepši u životu`. Družio se sa Augustom Kubizekom, mladićem koji je delio Hitlerove snove i bio vrlo opčinjen njime i njegovim idejama. Od 1905. Hitler je živeo boemskim životom u Beču izdržavajući se od penzije koja mu je pripadala kao siročetu i od novca koji mu je majka slala. Dva puta je pokušao da upiše Akademiju primenjenih umetnosti u Beču (1907. i 1908) ali je oba puta odbijen uz komentar da je „nesposoban za slikarstvo“ i da njegov talenat može najbolje doći do izražaja u arhitekturi. NJegova sećanja odražavaju opsednutost ovom temom: „ Cilj mog putovanja je bila poseta galeriji slika u dvorskom muzeju, ali su moje oči jedva zapazile šta drugo osim samog muzeja. Od jutra do kasne večeri obilazio sam mesta koja su bila predmet mog interesovanja ali uvek su zgrade bile te koje su privlačile moju pažnju. ” Sledeći preporuku školskog rektora i sam je postao ubeđen da je to pravi put koji mora da sledi, iako je bio nedovoljno akademski spreman za arhitektonsku školu: „ U samo nekoliko dana postalo mi je jasno da ću jednog dana postati arhitekta. Zasigurno, u pitanju je veoma težak put; sva predavanja koja sam propustio u realnoj školi bila su mi preko potrebna. Neko ne može upisati arhitektonski fakultet ako prethodno nije pohađao građevinsku školu na tehničkoj akademiji i ukoliko nema diplomu srednje škole. Nisam imao ništa od toga. Ispunjenje mojih umetničkih snova delovalo je fizički nemoguće.” Dana 21. decembra 1907. Hitlerova majka je umrla u 47 godini od raka dojke. Po odluci suda u Lincu, Hitler je bio u obavezi da polovinu svoje penzije ustupi svojoj sestri Pauli. Kada je napunio 21 godinu nasledio je novac od svoje tetke. U Beču je zarađivao za život kao slikar, tako što je kopirao scene sa razglednica i prodavao slike trgovcima i turistima. Nakon što je po drugi put odbijen na umetničkoj akademiji, Hitler je ostao bez novca. Godine 1909, potražio je utočište u prihvatilištu za siromašne. Od 1910. živeo je u kući za siromašne radnike. Hitler je tvrdio da je antisemita postao u Beču gde je živela brojna jevrejska populacija među kojima je bilo i ortodoksnih Jevreja izbeglih iz Rusije. Međutim, prema njegovom prijatelju iz detinjstva Avgustu Kubičeku, Hitler je bio „ubeđeni antisemita“ i pre nego što je napustio Linc u Austriji.[7] Beč je u to vreme bio kolevka tradicionalnih religijskih predrasuda i rasizma 19. veka. Hitler je možda bio pod uticajem dela ideologa i antisemite Lanca fon Libenfelsa i rasprava političara kao što su Karl Luger, osnivač Hrišćanske socijalističke partije i gradonačelnika Beča, kompozitora Riharda Vagnera i Georga Ritera fon Šenerera, vođe pan-germanskog pokreta „Dalje od Rima!“. Hitler je izjavio u „Majn kampfu“ da je njegova transformacija od protivnika antisemitizma na religijskoj osnovi do njegovog zagovornika na rasnoj osnovi nastala kao posledica kontakta sa ortodoksnim Jevrejima, ali u ovom periodu života, Hitlerova antisemitska osećanja nisu bila naročito ispoljena. Bio je čest gost na večerima u uglednoj jevrejskoj kući, a jevrejski trgovci su prodavali njegove slike. Hitler je verovatno bio i pod uticajem dela Martina Lutera „O Jevrejima i njihovim lažima“. Kristalna noć odigrala se 10. novembra, na rođendan Martina Lutera. „ U Lincu je bilo malo Jevreja. Tokom vekova, Jevreji koji su živeli tamo su se evropeizovali u spoljašnjem izgledu i toliko su ličili na druga ljudska bića da sam ih čak posmatrao kao Nemce. Razlog zbog kojeg tada nisam razumeo apsurdnost ove zablude bio je taj što je jedini vidljivi znak koji sam prepoznao i koji je odvajao njih od nas bilo upražnjavanje njihove čudne religije. Kada bih pomislio da su proganjani samo zbog njihove religije, moj otpor prema izjavama protiv njih koje bi čuo, pretvarao se u gađenje. Nisam ni pretpostavljao da je moguće da postoji takva stvar kao što je sistematski antisemitizam. Jednom kada sam prolazio kroz centar grada, iznenada sam naišao na pojavu u dugom kaftanu i sa crnim loknama. Moja prva misao je bila: „Da li je to Jevrejin?“ Oni svakako nisu ovako izgledali u Lincu. Krišom sam nastavio da pažljivo posmatram čoveka i što sam duže gledao u čudnu pojavu i ispitivao je detalj po detalj, to se sve više oblikovalo pitanje u mojoj glavi: „Da li je to Nemac?“ U „Majn kampfu“ Hitler je opisao Martina Lutera kao velikog ratnika, pravog državnika i velikog reformatora, rame uz rame sa Vagnerom i Fridrihom Velikim. Vilhelm Repke je u svojim delima nakon holokausta došao do zaključka da je „bez ikakve sumnje luteranizam uticao na političku, duhovnu i društvenu istoriju Nemačke na takav način, koji se nakon pažljivog razmatranja može samo okarakterisati kao sudbonosan.“ Hitler je tvrdio da su Jevreji neprijatelji arijevske rase. Smatrao ih je odgovornim za austrijsku krizu. Takođe je identifikovao određene oblike socijalizma i boljševizma, sa velikim brojem jevrejskih lidera kao jevrejske pokrete, sjedinjavajući svoj antisemitizam sa antimarksizmom. Krivio je revolucije iz 1918. za vojni poraz Nemačke, smatrao je da su Jevreji glavni krivci za propast Nemačkog carstva i ekonomske probleme koji su potom nastupili. Generalizujući na osnovu burnih scena iz parlamenta višenacionalne austrougarske monarhije, zaključio je da je demokratski sistem nedelotvoran. Ipak, prema Avgustu Kubišeku, njegovom nekadašnjem cimeru, bio je više zainteresovan za Vagnerove opere nego za politiku. Hitler je u maju 1913. nasledio poslednji deo očevog imanja i preselio se u Minhen. U „Majn kampfu“ je napisao da je oduvek želeo da živi u „pravom“ nemačkom gradu. U Minhenu se ponovo zainteresovao za arhitekturu i kako je sam rekao za delo Hjustona Stjuarta Čemberlena. Preseljenje u Minhen mu je takođe pomoglo da izbegne vojnu obavezu u Austriji, ali ga je austrijska vojska ipak uhapsila. Nakon sistematskog pregleda i prigovora savesti, ustanovljeno je da je nesposoban za vojnu službu i dozvoljeno mu je da se vrati u Minhen. Ipak, kada je Nemačka ušla u Prvi svetski rat u avgustu 1914, uputio je peticiju kralju Ludvigu III od Bavarske u kojoj je zatražio dozvolu da stupi u bavarski puk. Dana 1. avgusta 1914. nemački car Vilhelm II objavio je opštu mobilizaciju. Budući da je bio austrijski državljanin, zakon je onemogućavao Adolfu Hitleru da se prijavi u nemačku vojsku kao dobrovoljac. Zbog toga je 3. avgusta uputio peticiju bavarskom kralju Ludvigu III u kojoj je zatražio da mu se omogući da dobrovoljno stupi u nemačku vojsku. Nakon što je njegova molba uvažena, Adolf Hitler se 16. avgusta prijavio kao dobrovoljac i raspoređen je u 16. bavarski pešadijski puk. Posle osnovne pešadijske obuke, njegov puk je 21. oktobra upućen na zapadni front. Dana 3. novembra 1914. unapređen je u čin kaplara. Po unapređenju Hitler je obavljao dužnost kurira puka i često se pod žestokom neprijateljskom vatrom kretao na relaciji front-pozadina. Tokom Bitke na Somi, Hitler je 5. oktobra 1916. ranjen u levu butinu zbog čega je prebačen na lečenje u vojnu bolnicu u Belicu, blizu Berlina, u kojoj je ostao do početka decembra. Po otpuštanju iz bolnice, raspoređen je u 4. četu, 1. bataljona 16. puka koja je bila stacionirana u Minhenu. Zgrožen stanjem u bavarskoj prestonici i niskim moralom civilnog stanovništva, zatražio je od svog pretpostavljenog, poručnika Videmana, da se vrati na front. Dana 5. marta 1917. ponovo se pridužio svojoj jedinici na frontu. Tokom jula 1918. u više navrata pokazao je izuzetnu hrabrost. Spasao je život ranjenom komandiru čete, iznevši ga iz zone dejstva američke artiljerije, a zatim je blagovremenom intervencijom sprečio nemačku artiljeriju da greškom otvori vatru na sopstvenu pešadiju. Savesno obavljajući svoju dužnost, privukao je pažnju nadređenih oficira koji su ga predložili za odlikovanje. Dana 4. avgusta odlikovan je Gvozdenim krstom I klase. Neposredno pred kraj rata, 14. oktobra 1918. Hitler je zajedno sa grupom vojnika iz svog puka nastradao tokom britanskog napada bojnim otrovima. Nakon što mu je u frontovskoj bolnici ukazana prva pomoć, prebačen je na lečenje u rezervnu vojnu bolnicu u Pazevalku. Lekar koji je bio zadužen za njegovo lečenje konstatovao je da Hitler nije pretrpeo ozbiljne povrede očiju i disajnih puteva, već da je do privremenog gubitka vida došlo usled „histeričnog slepila“, a da je gubitak moći govora bio posledica „histerične onemelosti“. Međutim, prava priroda Hitlerovog slepila i gubitka moći govora ne može se sa sigurnošću utvrditi jer je kompletna bolnička dokumentacija bolnice u Pazevalku nestala. Po završetku Prvog svetskog rata Hitler se vratio u Minhen gde je ostao u vojnoj službi sve do otpuštanja 31. marta 1920. Hitler se dugo divio Nemačkoj i tokom rata je postao strastveni nemački patriota, iako je nemački državljanin postao tek 1932. Bio je šokiran kapitulacijom Nemačke u novembru 1918. uprkos tome što je Nemačka vojska još uvek bila na stranoj teritoriji. Kao i mnogi drugi nemački nacionalisti, Hitler je verovao u legendu o „ubodu u leđa“ (nem. Dolchstoßlegende) po kojoj je vojska, iako „neporažena na bojnom polju“, bila „ubodena u leđa“ od strane civilnih lidera i marksista iz pozadine. Ovi političari su kasnije nazvani „novembarskim kriminalcima“. Versajski sporazum lišio je Nemačku brojnih teritorija, demilitarizovana je Rajnska oblast i nametnute su joj ekonomski štetne sankcije. Sporazumom je ponovo uspostavljena Poljska država na šta su čak i umereni Nemci reagovali sa zgražavanjem. Sporazum je takođe okrivio Nemačku za sve užase rata, što neki ugledni istoričari kao DŽon Kigan danas smatraju barem delimično „pobedničkom pravdom“; mnoge evropske nacije su pred kraj Prvog svetskog rata postale značajno militarizovane i spremne za borbu. Nemačka krivica je iskorišćena da joj se nametnu ratne reparacije (iznos reparacija je više puta obnovljen Davovim planom, Jangovim planom i Huverovim moratorijumom). Nasuprot tome, Nemačka je sam sporazum, a naročito tačku u kojoj se ističe nemačka krivica za rat, smatrala ponižavajućim. Na primer, u skladu sa sporazumom, u Nemačkoj je sprovedena skoro potpuna demilitarizacija i njene oružane snage ograničene su na šest bojnih brodova, bez podmornica, bez avijacije, bez tenkova i sa vojskom ne većom od 100.000 ljudi. Sporazum je bio jedan od značajnih činilaca u formiranju društvene i političke situacije u Nemačkoj koja je prethodila dolasku Hitlera i nacista na vlast. Hitler i njegova partija iskoristili su potpisivanje Versajskog sporazuma od strane „novembarskih kriminalaca“ i poniženje koje je on doneo nemačkom narodu kao jedan od najjačih argumenata u borbi za vlast. „Novembarski kriminalci“ iskorišćeni su kao žrtveni jarci iako ni jedan od nemačkih političara koji je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. nije imao punu slobodu izbora pri donošenju ovakve odluke. Posle Prvog svetskog rata, Hitler je ostao u vojsci i vratio se u Minhen gde je — suprotno njegovim kasnijim izjavama — učestvovao u pogrebnoj ceremoniji ubijenog bavarskog premijera Kurta Ejznera.[traži se izvor] Nakon suzbijanja Bavarske Sovjetske Republike, učestvovao je u kursevima „nacionalnog mišljenja“ u organizaciji Obrazovnog i propagandnog odeljenja bavarske Rajhsver grupe, Štab 4 pod komandom kapetana Karla Majera. „Žrtveni jarci“ pronađeni su među „međunarodnim Jevrejima“, komunistima i političarima različitih opredeljenja, a naročito unutar političkih stranaka Vajmarske koalicije. U julu 1919. Hitler je postavljen za policijskog špijuna (nem. Verbindungsmann) u sastavu obaveštajne komande (nem. Aufklärungskommando) Rajhsvera sa zadatkom da vrši uticaj na vojnike i da se infiltrira u malu političku stranku po imenu Nemačka radnička partija. Tokom inspekcije Nemačke radničke partije, Hitler je bio impresioniran antisemitskim, nacionalističkim i antimarksističkim idejama njenog vođe Antona Drekslera koji je zagovarao snažnu i aktivnu vladu, ne-jevrejsku varijantu socijalizma i uzajamnu solidarnost svih članova društva. Hitler je takođe upoznao i Ditriha Ekarta, jednog od prvih osnivača partije i člana okultnog društva Tula. Ekart je postao Hitlerov mentor i često je razmenjivao ideje sa njim, učeći ga kako da se oblači i govori i upoznajući ga sa velikim brojem ljudi iz svog okruženja. Svoju zahvalnost Ekartu, Hitler je izneo u drugom tomu svog dela „Majn kampf“. Hitler je otpušten iz armije u martu 1920, nastavljajući, uz punu podršku svojih nekadašnjih pretpostavljenih, učešće u svim partijskim aktivnostima. Početkom 1921. postao je veoma vešt u držanju govora pred velikim brojem ljudi. U februaru je održao govor u Minhenu pred skoro 6.000 ljudi. Da bi najavio miting, poslao je dva kamiona puna partijskih članova da se voze kroz grad sa istaknutim svastikama, deleći propagandni materijal i bacajući letke. U ovom periodu političke aktivnosti Hitler je stekao lošu reputaciju izvan partije zbog svojih vatrenih, polemičkih govora protiv Versajskog sporazuma i političkih suparnika (monarhista, nacionalista, socijalista i dr.) a naročito protiv marksista i Jevreja. Rukovodstvo Nemačke radničke partije činio je izvršni komitet sastavljen od starih članova koji su smatrali da je Hitlerov uticaj suviše ojačao. Iskoristivši njegovu odsutnost, članovi komiteta su se pobunili protiv njegovog rukovođenja partijom i udružili su se sa grupom socijalista iz Augzburga. Hitler se u Minhen vratio 11. jula 1921. i zapretio je članovima komiteta da će napustiti partiju. Znajući da bi njegov odlazak značio raspad partije, iskoristio je priliku da svoj povratak uslovi davanjem najširih „diktatorskih“ ovlašćenja. Razljućeni članovi komiteta, uključujući i Drekslera, snažno su se usprotivili ovom Hitlerovom zahtevu. U međuvremenu, u javnosti se pojavio anonimni letak na kojem je pisalo „Adolf Hitler: Da li je on izdajnik?“, u kojem je kritikovana njegova žudnja za vlašću kao i siledžije koje je okupio oko sebe. Hitler je na objavljivanje ovog članka u Minhenskim novinama reagovao tužbom i nakon što je sud presudio u njegovu korist, isplaćena mu je određena skromna suma na ime odštete. Naposletku, izvršni komitet DAP je popustio pred Hitlerovim zahtevima koji su nakon glasanja članova partije usvojeni sa 543 glasa za i samo jednim protiv. Na sledećem skupu održanom 29. jula 1921. Adolf Hitler je predstavljen kao firer Nacional-socijalističke partije, što je bila prva javna upotreba ove titule. Hitler je promenio ime partije u Nacional-socijalistička nemačka radnička partija (nem. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei). Hitlerovi vatreni govori koje je držao u pivnici, napadajući Jevreje, socijal-demokrate, liberale, reakcionarne monarhiste, kapitaliste i komuniste, počeli su da privlače sve veću pažnju javnosti. NJegovi rani sledbenici postali su Rudolf Hes, bivši pilot ratnog vazduhoplovstva Herman Gering i armijski kapetan Ernst Rem, koji je postao vođa nacističke paramilitarne organizacije pod nazivom SA odredi (nem. Sturmabteilung ili „jurišni bataljon“), koja je imala zadatak da obezbeđuje održavanje mitinga i napada političke protivnike. Hitler je takođe asimilirao i nezavisne grupe, kao što je bila nirnberška (nem. Deutsche Werkgemeinschaft) pod vođstvom Julijusa Štrajhera koji je kasnije postao gaulajter Frankonije. NJegova politička aktivnost privukla je pažnju lokalnih poslovnih ljudi koji su ga primili u svoje okruženje što mu je omogućilo da dođe u kontakt i sa ratnim herojem generalom Erihom Ludendorfom. Ohrabren podrškom uglednih krugova nemačkog društva Hitler je odlučio da iskoristi generala Ludendorfa kao paravan za državni udar koji će kasnije postati poznat kao Pivnički puč (u upotrebi su i nazivi „Hitlerov puč“ ili „Minhenski puč“). Nacistička partija kopirala je ikonografiju italijanskih fašista i prihvatila je neke tačke njihovog programa pa je Hitler, 1923. odlučio da, slično Musolinijevom maršu na Rim, pokrene svoju kampanju „Na Berlin“. Hitler i Ludendorf mogli su da računaju na tajnu podršku Gustava fon Kara, tadašnjeg de facto vladara Bavarske, kao i vodećih ljudi Rajhsvera i policije. Hitler je 8. novembra 1923. zajedno sa pripadnicima SA upao na javni skup koji je vodio Kar, u pivari Birgerbrojkeler (nem. Bürgerbräukeller) izvan Minhena. Objavio je da je osnovao novu vladu sa Ludendorfom i zatražio je, pod pretnjom vatrenim oružjem, od Karovih pristalica i lokalnog oficirskog kora da mu pomognu u svrgavanju vlade u Berlinu. Kar je iskoristio prvu priliku kako bi napustio Hitlera i pridružio se njegovim protivnicima. Sledećeg dana, Hitler i njegove pristalice napustili su pivnicu i uputili se ka bavarskom ministarstvu rata kako bi svrgli Bavarsku vladu i započeli svoj „Marš na Berlin“, ali su se sukobili sa vojskom i policijom. Došlo je do kraće razmene vatre nakon koje su se pučisti razbežali. U sukobu je nastradalo šesnaest članova i simpatizera NSDAP. Hitler je u razmeni vatre bio ranjen u ruku, ali je uspeo da pobegne i da se sakrije u kuću Ernsta Hanfštengla, gde je za kratko razmišljao o samoubistvu. Ubrzo je uhapšen zbog izdaje, a Alfred Rozenberg je postao privremeni vođa partije. Tokom suđenja Hitleru je dozvoljeno da koristi sudnicu kao govornicu za iznošenje političkih stavova i ubrzo je stekao veliku popularnost u nemačkoj javnosti vešto artikulišući i manipulišući njenim nacionalističkim osećanjima. NJegova popularnost pravazišla je okvire Minhena i stekla je nacionalni karakter. Hitler je 1. aprila 1924. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina i upućen je na njeno izdržavanje u zatvor Landsberg. U zatvoru je Hitler imao povlašćen položaj i primao je veliki broj pisama od svojih obožavalaca. Pomilovan je i pušten iz zatvora decembra 1924. u sklopu opšte amnestije za sve političke zatvorenike. Računajući i vreme provedeno u pritvoru, ukupno je odslužio nešto više od godinu dana zatvorske kazne. Dok je bio na izdržavanju zatvorske kazne u zatvoru Landsberg, Hitler je izdiktirao „Majn kampf“ (srp. Moja borba, dok je prvobitni naziv knjige bio „Četiri godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka“) svom zameniku Rudolfu Hesu. Knjigu koju je posvetio članu tajnog društva Tula, Ditrihu Ekartu, predstavljala je njegovu autobiografiju prožetu ideološkim stavovima i načelima. Objavljena je u dva dela 1925. i 1926. i u periodu 1925—34. godine prodato je oko 240.000 primeraka. Do kraja rata ukupno je prodato ili distribuirano (svaki vojnik koji bi se oženio kao bračni poklon dobijao je jedan primerak knjige) preko osam miliona primeraka. Hitler je godinama izbegavao da plati porez na prihode od prodaje knjige i njegov dug prema državi je, do njegovog imenovanja za kancelara, dostigao cifru od 405.500 nemačkih rajhsmaraka (oko šest miliona evra) ali mu je ovaj dug oprošten. U vreme Hitlerovog puštanja iz zatvora, politička situacija u Nemačkoj se smirila, a ekonomska situacija značajno popravila zbog čega je znatno umanjen prostor za Hitlerovu političku agitaciju. Iako je Hitlerov puč imao nacionalni odjek, uporište partije je i dalje bilo u Minhenu. Pošto mu je bilo zabranjeno da drži govore u javnosti, Hitler je imenovao Georga Štrasera, koji je 1924. izabran u Rajhstag, za organizacionog vođu partije (nem. Reichsorganisationsleiter) i poverio mu je organizaciju partije u severnoj Nemačkoj. Štraser je zajedno sa svojim mlađim bratom Otom Štraserom i Jozefom Gebelsom, forsirao nezavisne političke stavove unutar partije, insistirajući na socijalističkim načelima unutar partijskog programa. Potpartija „Arbeitsgemeinschaft der Gauleiter Nord-West“ je postala unutrašnja opozicija, koja je značajno ugrozila Hitlerov autoritet ali je ova frakcija poražena tokom Bamberške konferencije 1926. tokom koje se Gebels pridružio Hitleru. Posle ovog susreta, Hitler je još više centralizovao upravljanje partijom u koje je uveo „princip vođe“ (nem. Führerprinzip) kao osnovni princip partijske organizacije. Lideri nisu bili birani od strane svoje organizacije već su ih imenovali njihovi pretpostavljeni kojima su bili odgovorni dok su, od ljudi njima potčinjenih mogli da zahtevaju apsolutnu poslušnost. U skladu sa Hitlerovim gađenjem nad demokratijom, vlast unutar partije progresivno je slabila od vrha ka dnu. Ključni činilac Hitlerove privlačnosti bila je njegova sposobnost da u narodu probudi osećaj povređenog nacionalnog ponosa čiji je uzrok bio Versajski sporazum nametnut poraženom Nemačkom carstvu od strane zapadnih saveznika. Nemačka je izgubila ekonomski veoma značajne teritorije u Evropi, zajedno sa njenim kolonijama i priznala je isključivu odgovornost za izbijanje rata zbog čega je bila prinuđena da plati ogromne ratne reparacije u ukupnom iznosu od 132 milijarde zlatnih maraka. Većina Nemaca nije se slagala sa ovim uslovima ali su prvobitni nacistički pokušaji da pridobiju podršku naroda svaljujući krivicu za ovako teške uslove mira na „međunarodno jevrejstvo“ bili relativno neuspešni. Partija je brzo učila na svojim greškama i uskoro je počela da primenjuje novu propagandnu praksu kombinujući antisemtizam sa napadima na nedostatke Vajmarskog sistema i partija koje su ga podržavale. Posle neuspelog pokušaja svrgavanja republike, Hitler se u daljim političkim aktivnostima rukovodio „legalitetnom strategijom“ — ova strategija podrazumevala je formalno poštovanje zakona Vajmarske republike u cilju legalnog dolaska na vlast. Neki od članova stranke, naročito unutar SA, protivili su se ovakvoj strategiji — Rem se podrugivao Hitleru nazivajući ga Adolf Legalite. U posleratnom periodu Hitler je dobio posao u pokrajini Bavarska kao istraživač političkih grupacija. Ubrzo je primetio Nemačku radničku partiju (nem. Deutsche Arbeiterpartei) i bio fasciniran njenim programom i žarom njenih članova. Učlanio se, ubrzo postao odgovoran za propagandu, a nedugo zatim i predsednik. Partija je promenila ime u Nacionalsocijalistička Nemačka partija (nem. Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei) — NSDAP, ili u običnom govoru „nacisti“. Nakon neuspešnog pokušaja puča 8. i 9. novembra 1923. (nem. Hitlerputsch), Hitler je osuđen na pet godina zatvora. Pušten je nakon 9 meseci provedenih u tvrđavi Landsberg (od aprila do decembra 1924). Hitler je smatran bezopasnim, a nacisti kao politička partija su jedva i postojali, razbijeni nakon neuspelog puča. Hilter je 1925. osnovao SS, odred svojih ličnih telohranitelja. Na čelu ove elitne jedinice u crnim uniformama je bio Hajnrih Himler, kasnije glavni izvršitelj Hitlerovih planova za „Jevrejsko pitanje“. U svojim govorima Hitler je igrao na kartu izgubljenog ponosa kod nemačkog naroda, koji je nakon Versajskog mira izgubio teritorije i isplaćivao velike odštete napadnutim državama. Takva istupanja su naročito došla do izražaja u ranim tridesetim kada je Nemačku pogodila finansijska kriza i depresija. Na izborima u septembru 1930, nacisti su od partije izvrgnute podsmehu izrasli u važan činilac u političkom životu Nemačke, osvojivši preko 18% glasova i 107 mesta u Rajhstagu. Nacisti su postali druga po veličini partija u Nemačkoj. U nemačkim parlamentarnim izborima u martu 1933, nacisti su osvojili 44% glasova i kroz koaliciju sa DNVP (Nemačka narodna partija) imali parlamentarnu većinu u Rajhstagu. Hilter je bio izabran za državnog sekretara. Ubrzo su zabranjene ostale partije, a nakon smrti predsednika Hindenburga Hitler je, umesto novih izbora, promenio zakon i uzeo upražnjeno mesto. Hitler je imao običaj da svake godine, na dan 8. novembra obeleži godišnjicu Pivničkog puča iz 1923. držeći govor svojim saborcima u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu, iz koje su pučisti krenuli u akciju. Svake godine njegov govor počinjao bi oko 20.30 i potrajao bi nešto malo duže od sat vremena. Međutim, zbog mnoštva obaveza Hitler je 8. novembra 1939. stigao u pivnicu oko 20.00, a govor je počeo u 20.10. Žureći da stigne na specijalni voz za Berlin, Hitler je održao kraći govor i brzo napustio pivnicu. Samo deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba koja je bila postavljena u stubu iza podijuma za govornike ubila je sedmoricu i ranila više desetina prisutnih nacističkih veterana. Istraga je brzo utvrdila da je za atentat odgovoran tridesetogodišnji Georg Esler, po zanimanju stolar. Esler je malo pre ekslozije priveden u Konstancu od strane carinskih službenika kojima se učinio sumnjiv i koji su ga predali graničarima. Prilikom pretresa kod njega su pronađeni značka „Rotkempferbunda“ (komunističke organizacije), eksploziv, podaci o firmama specijalizovanim za prodaju oružja i eksploziva i razglednica Birgerbrojkelera. Tokom saslušanja Esler je priznao da je podmetnuo bombu, ali je tvrdio da je to učinio samostalno, bez pomoći saučesnika. Esler je bez suđenja upućen u koncentracioni logor Dahau gde je i pogubljen 9. aprila 1945. Dana 12. marta 1938, Hitler je proglasio Austriju i Nemačku jednom državom (Anšlus) i trijumfalno umarširao u Beč. Sledeći korak je bio izazivanje krize oko Sudetske oblasti, većinski nemačke oblasti u Čehoslovačkoj. Na Minhenskim pregovorima u septembru, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su popustile njegovim zahtevima, rat je izbegnut na štetu Čehoslovačke. Sudetska oblast je pripala Nemačkoj. Kao rezultat tih događaja, Hitler je izabran za „Osobu godine“ (engl. Man of the year) 1938. u magazinu Tajm. Hitler je naredio invaziju na Čehoslovačku 10. marta 1939. i istovremeno zatražio od Poljske da vrati teritoriju oduzetu Nemačkoj u Versaju. Evropske sile su se protivile ali i bile nemoćne da formiraju zajednički stav sa Sovjetskim Savezom. Hitler ih je izmanevrisao sklopivši tajni pakt sa Rusima 23. avgusta 1939. (Molotov — Ribentrop). Dana Prvog septembra 1939, Nemačka je napala Poljsku. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Poljska je pala do kraja septembra, a Hitler je nastavio sa mobilizacijom. U martu 1940, nemačke snage su umarširale u Dansku i Norvešku a nakon dva meseca napale su i Francusku osvojivši usput Holandiju i Belgiju. Francuska je potpisala primirje 22. juna 1940, a Musolini i Italija, politički bliski Hitleru, stali su na nemačku stranu u ratu. Da bi nemačka pobeda na zapadu bila kompletna, kao i da bi osigurao svoju pozadinu pred početak pohoda na Istok, Hitler je morao da uništi Britaniju. Nemački ratni plan za napad na Britaniju nosio je naziv Operacija Morski lav. Osnovni preduslov za uspešno iskrcavanje nemačkih trupa na britansko tlo bio je da Luftvafe ostvari vazdušnu premoć na nebu iznad Engleske. U tu svrhu, nemačko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je veliku operaciju nazvanu operacija „Orao“, koja će u istoriji ostati zapamćena kao bitka za Britaniju. Bitka za Britaniju je trajala od avgusta 1940. godine do maja 1941. godine, ali su najžešći sukobi okončani do novembra 1940. godine. Luftvafe nije uspela da uništi RAF zbog čega je Operacija Morski lav otkazana. Aprila 1941, Nemačka je napala Jugoslaviju i Grčku i uskoro zauzela skoro celi Balkan. Dana 22. juna 1941, Hitler je poslao 5 miliona vojnika na Sovjetski Savez. Pohod na Sovjetski Savez, Operacija Barbarosa, u prvi mah je bila uspešna jer je Hitler dodao Baltičke zemlje i Ukrajinu na svoju mapu osvojenih zemalja. U blizini Moskve, nemačke snage su zaustavljene veoma oštrom zimom i dobro organizovanom odbranom. To je bio prvi veći Hitlerov neuspeh u Drugom svetskom ratu, jer je planirao da osvoji Rusiju u kratkom periodu. Između 1942, i 1945. „SS“ i saučesnici, tj. kolaboratori, sistematski su ubili oko 3,5 miliona Jevreja u koncentracionim logorima. Takođe ogroman broj Jevreja je ubijen manje sistematski, ili je umrlo od izgladnjenosti ili iznemoglosti radeći u radnim kampovima. Pretpostavlja se da je između 5 i 6 miliona Jevreja ubijeno ili umrlo od navedenih razloga u Drugom svetskom ratu. Osim Jevreja, Sloveni, komunisti, homoseksualci, Romi, hendikepirane osobe, mentalno zaostale osobe, Jehovini svedoci, antinacisti, poljski intelektualci, i drugi, su bili ciljevi u ovom zločinačkom projektu. Eliminacija svih ovih, za naciste nepoželjnih, grupa se generalno naziva Holokaust. Smatra se da je Hitler, zajedno sa Himlerom, bio idejni tvorac ovog projekta iako nema mnogo dokumenata koji to potvrđuju. To su bili nezvanični razgovori posle kojih nisu ostajali tragovi. Na konferenciji u Vanseu u blizini Berlina, 20. januara 1942. Hitler je snimljen kako govori: „Jedino eliminacijom Jevreja možemo vratiti sebi zdravlje“. Ovakav stav se ogledao i u odnosu prema ratnim zarobljenicima. Zapadni ratni zarobljenici su tretirani shodno Ženevskoj konvenciji, dok su ratni zarobljenici istočno od Beča imali isti tretman kao i Jevreji. Hitler je živeći u strahu od trovanja hranom, imao 15 devojaka koje su pre njega probale hranu pre svakog obroka. Nemačke snage su prvi veliki poraz doživele u Staljingradu, zime 1942/43. U severnoj Africi, saveznici su zaustavili Nemce u njihovom pokušaju da osvoje Suecki kanal i Bliski istok. Ovi porazi su bili glavne prekretnice u II svetskom ratu. Posle toga, Hitlerovi vojno-taktički potezi su postali iracionalni. Nemačka vojna i finansijska pozicija je uzdrmana, kao i Hitlerovo zdravlje. Leva ruka mu je počela nekontrolisano drhtati; neki istoričari smatraju da je bolovao od Parkinsonove bolesti. Proglašenje rata SAD 11. decembra 1941. dovelo je Hitlera u nezavidnu poziciju. Ratovao je sa najvećom i vojnički najbrojnijom državom (Sovjetski Savez), najvećom industrijskom i finansijskom silom (SAD) i najvećom imperijom (Britanska imperija). Kada je 1943. njegov saveznik Musolini zbačen sa vlasti, američke snage su zauzele Siciliju. Sovjeti su napredovali na Istočnom frontu. Konačno, 6. juna 1944. savezničke snage su se iskrcale u severnoj Francuskoj (operacija Overlord). Realisti u Nemačkom vojnom vrhu su videli da je poraz neminovan, nekoliko njih je odlučilo smaknuti Hitlera. Krajem jula 1944. jedan od njih, Klaus fon Štaufenberg, podmetnuo je bombu u Hitlerov vojni štab, ali je Hitler preživeo. Usledila su ispitivanja i streljanja, oko 4.000 osoba je pogubljeno - i pokret otpora je slomljen. Do kraja 1944. Sovjeti su potpuno oslobodili državu i počeli prodirati u srednju Evropu. Saveznici su nadirali u Nemačku sa zapada. Nemačka je vojno poražena, ali Hitler je odbijao pomisao na predaju ili pregovore o predaji. To je dovelo do daljeg ratovanja i razaranja Nemačke. U aprilu 1945, Sovjeti su bili pred Berlinom. Hitlerovi saradnici su savetovali beg u Austriju ili Bavarsku, ali on je bio odlučan da umre u glavnom gradu. Odbijao je svaku pomisao na izbeglički, neizvesni status, i kao što je obećavao od samog početka rata, izvršio je samoubistvo u trenucima bezizlaza i poraza. Naime, septembra 1939. u Krol Operi, obraćajući se nemačkoj naciji, Hitler je između ostalog rekao da je ponovo obukao uniformu, koja mu je između 1914—1918. bila najsvetija i da je neće skinuti dok ne dobije rat, a ako izgubi - on taj kraj neće dočekati. Nešto posle ponoći 29. aprila, završio je diktiranje svog privatnog i političkog testamenta i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine. Samoubistvo su izvršili zajedno, oko 15:30 časova, 30. aprila. Adolf Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu, dok je Eva Hitler popila samo otrov. NJihova tela par minuta kasnije iznesena su u dvorište Rajhstaga, polivena sa 200 litara benzina i spaljena. Veruje se da su Adolf i Eva Hitler lažirali smrt tako što su pobegli iz tajnog tunela i sa transportnim avionom `junkers 52 otišli u Argentinu i da je Hitler tamo živeo do 1962. godine i imao dve ćerke sa Evom Hitler. Sebastijan Hafner je u svom delu „Anmerkungen zu Hitler - Primedbe o Hitleru“ pisao o prelomu Hitlerovog života. „Trideset godina neuspeli čovek, onda iz istog momenta politička lokalna ličnost a na kraju čovek oko kog se svetska politika okreće“. Filozof Karl Jaspers je nazvao istoriju o nacionalnom socijalizmu kao opomenu. „Bilo je moguće da se to dogodi, i može u svako doba da se desi“.

Lepo očuvano GRAĐEVINSKA KNJIGA Beograd 1965. tvrde korice, ilustrovana odlično očuvana višejezičko izdanje srpski francuski engleski nemački italijanski ruski Brana je građevina podignuta preko korita prirodnog ili veštački izgrađenog vodotoka sa svrhom da se podigne prvobitni nivo vode uzvodno od brane. Podizanje se vrši, kako bi se dobio pad za iskorišćavanje vodne snage, da se poveća dubina vode u vodotoku radi olakšavanje plovnosti ili za sakupljanje većih količina vode, potrebne za regulaciju i oticanje vodnih količina u vodotoku nizvodno od brane, za proizvodnju električne energije ili za navodnjavanje vodom iz većih područja. U planinskim potocima i bujicama brane služe za učvršćivanje i osiguravanje potočnog korita.[1] Osnovni su delovi brane: telo, preliv, ispusti i slapovi. Telo brane preuzima pritisak vode i druge sile koje deluju na branu i prenosi ih preko temeljne površine na dno i bokove rečne doline ili korita. Gornji deo tela se završava krunom brane, a to je najviša površina brane, obično poslužna cesta ili pešačka staza. Donji i bočni delovi tela učvršćeni su u dno i bokove rečne doline ili korita, a završavaju se temeljnom površinom, što je najniža površina brane. Prelivi su smešteni na najvišoj visini veštačkog jezera i služe za odvod (evakuaciju) poplavnih voda iz jezera u rečno korito. Tako se kruna brane štiti od prelivanja. Voda se preko preliva može prelivati slobodno ili je prelivanje kontrolisano kapijama. Prelivi s otvorenim odvodnim koritom smeštaju se na telo brane ili bok veptačog jezera, a prelivi s uspravnim prelivnim oknom i vodoravnim odvodnim tunelom smeštaju se unutar veštačkog jezera. Ispusti služe za pražnjenje veštačkog jezera, za iskorištavanje vode iz jezera, a kroz njih se može iz jezera ispirati i nataloženi nanos. Za kontrolu ispuštanja vode kroz ispuste služe kapije. Ispusti prolaze kroz telo brane ili bočni deo pregradnog mesta brane. Slapovi služe za rasipanje energije vodenog mlaza koji prelazi preko preliva ili kroz ispust, čime se sprečava razaranje rečnoga korita i potkopavanje temelja brane. To su bazeni kojima su odvodna korita preliva i ispusti spojeni s prirodnim koritom reke. Po potrebi se uz brane grade i korita za propuštanje drva, riblje staze, brodske prevodnice i druge građevine, kojima je svrha da omoguće one korisne delatnosti reke što ih je brana presecanjem vodenog toka onemogućila. Radi praćenja stanja brane i preduzimanja mogućih mera kako bi se sprečila oštećenja ili rušenje brane, stalno se posmatraju sva događanja u vezi s branom i njenom okolinom (pomaci i naprezanja brane i temeljnog tla, meteorološke i hidrološke prilike, seizmološka delovanja, merenje deformacija). Prema veličini i složenosti gradnje, brane se dele na velike i ostale. Velike brane jesu one koje su više od 15 metara (mereno od najniže tačke temeljne površine do krune) i brane visine između 10 i 15 metara, koje zadovoljavaju barem jedan od sledećih uslova: kruna duža od 500 metara, zapremina veštačkog jezera dobijenog gradnjom brane veća od 1 milion m³, najveća poplavna voda koja se propušta preko preliva brane veća od 2 000 m³/s, posebno složeni uslovi temeljenja brane, brana netipičnog rešenja. Prema načinu gradnje i materijalu, brane se dele na nasute, betonske i zidane kamenom, koje su danas vrlo retke.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Prve brane pojavljuju se u Mesopotamiji i Srednjem istoku, gde su se gradile za kontrolu vodenog toka reka Tigris i Eufrat koje su znale biti vrlo nepredvidive. Prva poznata brana bila je Brana Java, u Jordanu, oko 100 km severoistočno od glavnog grada Amana. Ova gravitacijska nasuta brana bila je visoka 4,5 m, široka oko 1 m i duga oko 50 m. Datira oko 3000. godine p. n. e.[3][4] U drevnom Egiptu bila je sagrađena Brana Sad-el-Kafara, 25 km južno od Kaira. Bila je 102 m duga i 87 m široka, a sagrađena je oko 2800. ili 2600. godine p. n. e.[5][1] Rimljani bili su poznati po tome što su organizovali velika gradilišta, tako da su izgradili veliki broj brana. Stvarali su veštačka jezera za opskrbu vodom u sušnom razdoblju, a upotrebljavali su malter i rimski beton, tako da su mogli sagraditi i veće objekte. Njihova najviša brana je bila brana Subijako, u blizini Rima, koja je bila visoka 50 m. Poznat je i Valerijanov most ili Band-e Kajsar u Iranu, koji je bio deo brane. Brana Kalanaj je masivna brana od neobrađenog kamena, duga preko 300 m, 4,5 m visoka i široka 20 m, na reci Kaveri, u indijskoj državi Tamil Nadu, koja je najveća stara brana koja je i danas u upotrebi, a sagrađena je u 1. veku. Njena namena je da se preusmeri reka radi navodnjavanja.[6][7] Du Đang Jen je najstariji sistem za navodnjavanje, koji u sebi ima branu, a završen je 251. godine. Nalazi se u provinciji Anhuej (Kina) i sadrži ogromno veštačko jezero za navodnjavanje, koje ima opseg od oko 100 km, a koristi se i danas.[8] Procenjuje se da danas ima oko 800.000 brana širom sveta, od toga 40.000 preko 15 m visine.[9] Vrste brana[uredi | uredi izvor] Nivo podignutog vodostaja zove se uspor, a visina, za koju se vodostaj povrh brane podigao iznad svog prvobitnog nivoa, usporna visina. Brana je temeljna, ako joj je kruna niža od nivoa neusporenog prirodnog vodostaja, u protivnom slučaju ona je vodopadna. Brane mogu biti stalne, pokretne ili mešovite. Stalne brane u celosti su nepomične masivne građevine, kojima se ne može regulisati vodostaj uzvodno od brane, a višak vode se preliva preko krune brane. Brane mogu biti nasute, od kamena (danas retko) ili armirano-betonske. Ako se vodostaj ne može regulirati, podižu se stalne brane većinom samo u gornjem toku planinskog vodotoka ili u duboko usečenim koritima, gde dizanje vodostaja kod prelivanja velikih voda ne prouzrokuje štete na obalnom području. Stalne se brane grade do visine od približno 15 m; ako im je visina veća ili ako zatvaraju dolinu u brdovitom terenu, zovu se dolinske pregrade, a ako se grade od zemljanog nasipa, zovu se usporni nasipi. Brane visine do 15 m nazivaju se niske, više od toga nazivaju se visoke. Pokretne brane sastoje se od pokretnih konstrukcija, tzv. kapija, smeštenih među stubovima. Dizanjem ili spuštanjem kapija otvara se proticajni presek vodotoka među stubovima. Tako se reguliše proticanje vode kroz branu, a time i vodostaj uzvodno od brane. Vrste brana prema visini[uredi | uredi izvor] Razlikuju se niske i visoke brane. Prema međunarodnom standardu (engl. International Commission on Large Dams, ICOLD), u visoke brane spadaju sve one brane čija visina od temelja do krune iznosi više od 15 m, kao i one više od 10 m koje imaju dužinu po kruni veću od 500 m, veće veštačko jezero od 100.000 m3, ili ako preko njih treba propuštati količinu vode veću od 2000 m³/s. Sve druge brane smatraju se niskima.[10] Niske brane[uredi | uredi izvor] Niska brana predstavlja građevinu koja uglavnom ima zadatak da skreće vodni tok ili da podiže vodostaj u koritu i na taj način omogući plovidbu. Svaka niska brana stvara koncentraciju pada i time omogućava iskorištenje vodne snage, može se iskoristiti za vodene sportove, može služiti i za zadržavanje nanosa, za sprečavanje erozije i sl. Niske brane služe i za skretanje vode radi napajanja kanala za navodnjavanje polja, kanala za opskrbu industrijskih postrojenja, plovnih kanala, kao i tunela koji odvode vodu do hidroelektrana. Brana Grand Kuli je primer gravitacijske brane Brana Gordon na Tasmaniji je lučna brana Brana Daniel-Džonson, Kvibek, Kanada, je rasčlanjena brana sa lukovima Visoke brane[uredi | uredi izvor] Visoke brane služe za stvaranje veštačkog jezera, koje se može upotrebiti za pogon hidroelektrane, navodnjavanje ili dulju plovidbu. Brana Lokvarka ima visinu 52 m i služi za pogon HE Vinodol. Najviša brana na svetu je Brana Nurek u Tadžikistanu. Vrste brana prema materijalu[uredi | uredi izvor] Prema materijalu od kojeg se grade brane razlikuju se masivne brane od kamena ili betonskih blokova zidanih u suvo, od kamena u malteru, od betona i od armiranog betona, te nasute brane od zemlje, peska, šljunka ili kamena. Betonske brane[uredi | uredi izvor] Betonska brana može se graditi od običnog i armiranog betona. Postoje tri osnovna tipa velikih betonskih brana: gravitacijske, lučne i raščlanjene. Masivne brane[uredi | uredi izvor] Na masivnoj pregradi razlikuju se uzvodni deo (izdignut iznad korita) ili telo brane, koje se suprostavlja pritisku vode, i nizvodni deo, manje više u obliku ploče položene po koritu. Prednji uzvodni deo, obično vertikalan, produžuje se do stenovite ili nepropusne podloge preko priboja ili pražnog zida. Na isti način se završava i prag na nizvodnom delu. Masivne brane stalnog karaktera danas se grade isključivo od betona. Glavni problem u vezi s ovim branama prestavlja propuštanje velike količine vode. Problem se rešava ostavljanjem protočnih polja ili preliva u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili zapornice. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Nasute brane[uredi | uredi izvor] Nasuta brana načinjena je od prirodnog materijala iskopanog uglavnom u blizini gradilišta (glina, šljunak, pesak, kamen i slično). To je najstarija poznata vrsta brana, a gradila se i pre više hiljada godina. Uz prikladnu pripremu temelja, osiguranje vododrživosti i hidraulične stabilnosti temeljnog tla može se primeniti na svim tlima. Vododrživost se ostvaruje primenom materijala koji slabo propušta vodu ili ugradnjom vodonepropusnog dela u telo brane (jezgra), ili pak na uzvodnu kosinu. Uzvodna se kosina osigurava od delovanja talasa kamenom ili drugom oblogom, a nizvodna od delovanja erozije od padavinske vode zatravljivanjem ili kamenom oblogom. Da se osigura hidraulična stabilnost, telo brane sadrži drenažni sistem. Iz sigurnosti se preliv i ispusti izvode pretežno izvan brane. One se mogu podeliti u dve grupe: zemljane brane od homogenog materijala, te zemljane i kamene brane od nehomogenog materijala. Grade se ili na steni ili na zemljanom tlu. Nisu jako osetljive na nejednolika sleganja, kao ni na potrese. Materijal od kojeg se grade, uvek u izvjesnoj meri propušta vodu, pa postoji proceđivanje iz gornje u donju vodu. Zbog toga je brana do depresijske linije zasićena vodom, a iznad te linije diže se još kapilarna voda. Ako je temeljni sloj nepropusan, voda izlazi na nizvodnoj strani kao izvor. Da bi se ovo sprečilo, postavlja se drenaža. Vrste brana prema načinu suprostavljanja pritisku vode[uredi | uredi izvor] Prema načinu suprostavljanja pritisku vode mogu biti gravitacijske, lučne, rasčlanjene i pokretne. Gravitacijske brane[uredi | uredi izvor] Gravitacijska brana suprotstavlja se vlastitom težinom pritisaku vode, pa zato telo brane ima veliku zapreminu i vrlo širok temelj. Osnovni je oblik poprečnog preseka gravitacijske brane trougao. Temelji se na dobrome temeljnom tlu, najčešće na steni, a na šljunku se mogu temeljiti brane manjih visina. Vododrživost akumulacije i smanjenje pritisaka vode na temeljnu površinu ostvaruje se injekcijskom zavesom na uzvodnoj strani brane, a katkad i odvodnjom bunarima izvedenima neposredno nizvodno od injekcijske zavese. Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne (injekcijske) galerije po konturi temeljne površine na uzvodnoj strani. Na branama višima od 40 metara grade se i vodoravne kontrolne galerije na približno svakih 25 do 40 metara visine. Najčešće se preliv i ispusti izvode na samoj brani, odnosno u telu brane. Kako bi se smanjila dopunska naprezanja zbog stezanja betona, ugrađivanje se provodi u blokovima (15 do 20 metara) koji se spajaju zaptivkama, tekom građenja hlade se agregat i voda, a gradi se i od betona koji razvija manju hidratacijsku toplotu. Na svaku branu deluju spoljašnje sile kao što je pritisak na uzvodnoj strani, uzgon vode na spojnici između temelja i tla, pritisak leda u veštačkom jezeru (u hladnim predelima), pritisak zemlje i pritisak istaloženog nanosa (mulj). Od unutrašnjih sila na branu deluje vlastita težina, pritisak vode u porama (kapilare), sile koje nastaju usled promene temperature betona i sile usled skupljanja betona (zaostala naprezanja). Lučne brane[uredi | uredi izvor] Lučna brana mnogo je tanja od gravitacijske; građena je kao zakrivljena vitka ploča učvršćena za okolni teren, tako da se veći deo opterećenja usporenom vodom prenosi na bokove doline, gde je brana oslonjena i vezana za čvrste stene. Lučnom se branom pregrađuju uske doline s dobrim uslovima temeljenja. Na osnovu odnosa debljine brane u nožici i visine brane razlikuju se tankostena (manja od 0,2), debelostena (od 0,2 do 0,4) i lučno-gravitacijska brana (od 0,4 do 0,6). Tankostene lučne brane grade se od armiranog, a ostale od običnog betona koji se armira samo u oslabljenim presecima (preliv, ispusti, galerije i slično). Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne galerije kao i kod gravitacijske brane. Preliv i ispusti izvode se najčešće na samoj brani, odnosno u telu brane. Ako imaju i neke elemente gravitacijske brane, onda se zovu lučno-gravitacijske brane, a ako su deo rotacijskih teela raznog oblika, zovu se ljuskaste ili kupolne brane. Lučne brane nastale su sa idejom da se uštedi na troškovima materijala i vremenu gradnje. Zbog smanjenih mera imaju mnogo veće deformacije, pa je za njih od velikog značaja i pitanje čvrstoće betona. Rasčlanjene brane[uredi | uredi izvor] Raščlanjena brana često se gradi u širokim dolinama. Taj se tip brane sastoji od teških stubova (kontrafora) temeljenih u koritu doline, koji se na uzvodnoj strani proširuju u glave stupova ili je na njih oslonjena uzvodna konstrukcija od ploča, niza manjih lukova ili kupola. Rade se na dobrom temeljnom tlu. Rasčlanjene brane se sastoje od više delova. Obično su to stubovi ili potpore na koje se oslanjaju ploče ili svodovi. Svaki od stubova mora na tlo prenositi opterećenje jednog polja. Ideja je isto ušteda na troškovima materijala i vremenu gradnje, kada se ne mogu izvesti lučne brane. Uglavnom se razlikuju tri tipa brana s međusobno odeljenim elementima: olakšane gravitacijske brane, nagnute ploče oslonjene na potpore ili kontrafore, lukovi oslonjeni na potpore ili kontrafore. Pokretne brane[uredi | uredi izvor] Posebna vrsta brane, nazvana pokretnom, ima pokretne delove, kapije, kojima se u celosti ostvaruje usporavanje vode. Kapijama se u veštačkom jezeru zadržavaju mali i srednji protoci, a poplavne se vode podizanjem kapije propuštaju kroz branu. Betonska konstrukcija služi samo za oslanjanje kapije i spoj s bočnim nasutim delovima brane. Te su brane manje visine, koja je ograničena mogućnostima pravljenja kapije. Grade se često na nizinskim delovima reka na kojima se, uz pokretnu branu smeštenu u koritu reke, veštačko jezero ostvaruje se potporniim nasipima uzduž rečnoga korita. Delovi brane[uredi | uredi izvor] Preliv brane Llyn Brianne, Vels Preliv brane Takato Drvo i smeće koje se nakuplja zbog brane Rušenja brane Teton Preliv brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Preliv brane Preliv ili izliv se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili kapije. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Ustave[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Ustava Ustava služi za regulaciju protoka vode na prelivu brane. Za regulaciju protoka vode kroz temeljne ispuste služi zatvarač. Preliv brane se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave. Ustava je svaki vodeni kanal kojim se reguliše visina vode, a to se obično izvodi pomoću kapija. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa zapornicama. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Veštačko jezero[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Veštačko jezero Rezervoar (francuski: réservoir) je veštačko jezero stvoreno potapanjem područja iza brane. Neka od najvećih svetskih jezera su rezervoari. Veštačka jezera takođe mogu biti namerno napravljena iskopavanjem ili potapanjem otvorenih rudnika. Mora se odrediti najbolje mesto za gradnju brane. Geodeti moraju pronaći rečne doline koje su duboke i uske; bočne strane doline tada mogu imati ulogu prirodnih zidova. Gradnja brane[uredi | uredi izvor] Istražni radovi[uredi | uredi izvor] Osnovni uslov za sigurnost brane je prikladno i savesno izvođenje temelja, na mestu koje je po geomorfološkim, litološkim i strukturnim uslovima prikladno za primanje konstrukcije brane. Zavisno od tipa brane, teren treba da ima određena svojstva s gledišta stabilnosti, postojanosti i nepropusnosti, i to utoliko bolja ukoliko su veća opterećenja koja će na nju delovati. Prethodna istraživanja moraju obuhvaćati detaljna geološka snimanja, bušenja, istraživanja geotehničkih osobina stena, stupnja karstifikacije, hidrologije terena, pa je potreban tim stručnjaka različitih profila. Naravno, s razvojem znanja proširio se i raspon potrebnih istraživačkih radova, a time i troškovi za njihovo izvršenje. Studije se ne smeju vršiti na brzinu, pa je za njih potrebno i nekoliko godina. Studije i istraživanja moraju obuhvatati i celo područje budućeg veštačkoog jezera. Ova ispitivanja važna su, pre svega, za pravilno određivanje potrebne visine brane, nepropusnosti područja i potrebnih tehničkih mera osiguranja. Ta istraživanja moraju biti naročito obimna u kraskim terenima. Studije moraju obuhvatiti svu ekonomsku problematiku u vezi s potapanjem područja i preseljenjem stanovništva, kulturnih spomenika i slično. Gradnja masivnih brana[uredi | uredi izvor] Masivne brane obično se grade u dve ili više faza. Korito reke se pregradi najprije posebnom zagatom na onoj strani gde su predviđeni ispusti, a kada se ovi izgrade i opreme, pušta se voda preko njih, a novim zagatom se pregradi preostali deo reke. Visina zagata zavisi od trajanja gradnje i o hidrološkim karakteristikama reke. Ona se izabira obično tako da se za vreme gradnje ne dopušta preplavljivanje jame. Za visoke brane takav postupak nije moguć na većim rekama, nego se problem rešava tako da se celo korito pregradi s pomoću uzvodne i nizvodne pomoćne brane, na dovoljnoj udaljenosti od građevinske jame, a voda se posebnim obilaznim tunelima sprovodi izvan rečnog korita. Agregat za betoniranje brana može biti od rečnog šljunka ili od drobljenog kamena određene granulacije, koji mora biti prethodno dobro ispitan. Cement treba da ima što nižu hidratacijsku toplotu, pa se portland cementu često dodaje troska iz visokih peći. Organizacija radova na betoniranju prestavlja složen problem koji treba dobro proučiti, naročito za visoke brane. Beton se ugrađuje pomoću kamiona – pumpi, toranjskih dizalica s posudama koje imaju zapreminu i preko 6 m3. Pri ugradnji betona pojavljuje se i termički problem, jer temperature dostižu 40 ºC, a ponekad i više, pa se moraju kontrolisati termoelementima. Betoniranje blokova brane vrši se naizmenično po slojevima visine 1,5 do 2 m. Vrlo je važno da se koriste vibratore s velikim brojem oscilacija (10.000 1/min) za zbijanje betona. Između vodoravnih slojeva nastaju radni prekidi, jer se novi sloj može betonirati tek nakon 3 do 5 dana, da bi se mogao ohladiti raniji sloj. Kada su radovi užurbani, suvišna toplota mora se odvoditi pomoću cevi, koje se polažu na svaki vodoravni sloj i u kojima teče hladna voda. Zahteva se velika gustina betona zbog bolje nepropusnosti, a za lučne brane traži se i velika čvrstoća. Dodatni elementi brane[uredi | uredi izvor] Kod planiranja brana potrebno je predvideti brodske prevodnice, riblje staze, korita za propuštanje drva i drugo. Brodske prevodnice sastoje se od jedne ili dve brodske komore, što zavisi od prometa na reci. To su obično vrlo skupi delovi brane, posebno kada se radi dizalica za brodove. Riblje staze su potrebne da bi se ribe kretale uzvodno ili nizvodno. Obično se sastoje od niza bazena, čiji se nivoi postupno snižavaju iz gornje u donju vodu, a obično je razlika u visini najviše 4 metra. Na vrlo visokim branama, pojavljuju se i dizalice za ribe. Brodska prevodnica[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Brodska prevodnica Rotirajuća brodska prevodnica Falkirk Brodska prevodnica je građevina koja služi za izravnavanje plovnog puta, odnosno omogućuje brodovima da prevladaju razlike u nivoima vode, koja nastaje zbog prirodnih ili veštačkih prepreka na vodnom putu. Kada je na plovnom putu potrebno dignuti ili spustiti Brod za visinu plovne stepenice, to se može ostvariti pomoću: brodske prevodnice brodske dizalice brodske uspinjače Iskustvo pokazuje da je granica primene brodske prevodnice visinska razlika od 20 do 25 m na zemljanom tlu, odnosno 30 do 35 m na stjenovitom tlu. Nizom brodskih prevodnica se može svladati visinska razlika od 40 do 60 m. Za visinske razlike veće od 70 m najčešće je opravdana upotreba brodske dizalice. Riblja staza[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Riblja staza Riblja staza je hidrotehnička građevina koja obilazi brane, ustave i brodske prevodnice, a omogućuje ribama koje se sele, da stignu do mesta za mreštenje. Obično ribe prelaze riblje staze plivanjem ili preskakivanjem, do druge strane pregrade. Brzina protoka vode mora biti dovoljna da ribe mogu preći prepreke, ali ne sme biti prevelika da se riba ne izmori, tako je često postavljanje odmarališta na ribljim stazama. Rušenja brana[uredi | uredi izvor] Totalna stanica za geodetska merenja Do 1970. srušilo se u Americi oko 110 brana, od čega je 65% bilo nasutih. U isto vrijeme u Evropi i severnoj Africi srušilo se 12 brana. Sva rušenja obično prate veće ili manje nesreće. Prema jednoj statistici (Gruner) uzrok rušenja je u 40% slučajeva lom u temelju, u 23% slučajeva nedovoljan kapacitet preliva, u 12% slučajeva nedovoljne dimenzije brane, u 10% slučajeva neravnomjerno sleganje, a u 15% neki drugi uzrok. Rušenje brane se može sprečiti, ako se pravovremenim posmatranjem deformacija (oskultacija) utvrde poremećaji pa se može prisilno isprazniti jezero i time ublažiti nesreća ili čak sačuvati brana, ako se uklone uzroci. Osmatranje brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Merenje deformacija Brana Peruća na reci Cetini. Merenje deformacija ili oskultacija visokih objekata i hidroelektrana vrši se s ciljem osiguranja od mogućih iznenadnih i nepredvidivih pojava na objektima (brana i elektrana), te zaštita životne sredine i nizvodnog područja od šteta i katastrofa. Geodetsko-tehničkim praćenjem provodi se prikupljanje potrebnih podataka sprovođenjem najpreciznijih geodetskih merenja, radi racionalnog održavanja objekata u toku korištenja. Bitno je da se pravovremeno zabileže svi događaji i stanja koji bi mogli uticati na sigurnost objekata. Geodetska merenja pomaka obuhvataju sva merenja u svrhu određivanja promene oblika objekta ili tla pod uticajem spoljašnjih ili unutrašnjih sila. Objekt se idealizuje određenim brojem točaka, čiji se položaj određuje u odnosu na referentnu ili osnovnu geodetsku osnovu izvan područja mogućih pomaka. Geodetskim metodama određuju se promene položaja pojedinih tačaka na objektu, a deformacija se može utvrditi na temelju rezultata merenja pomaka. Stvarno ponašanje objekta može se utvrditi samo dobro osmišljenim i kvalitetno izvedenim opažanjima, te stručnom obradom podataka. Vidi još[uredi | uredi izvor] Huverova brana Asuanska brana Brana Tri klisure Kariba (brana) Izgradnja brana arhitektura