Опис Лампек, казан за печење ракије, обележје је веселе Србије. Место је доскочица и комшијских задиркивања, а како лампек нема сваки домаћин, један те исти многи користе, а услуга се, наравно, плаћа ракијом. Ујутру се подложи ватра, сипа се џибра (шљива одстајала у бурадима) и почиње печење ракије. У жар се убацују кромпири. Јачина ракије се изражава градима, а у Србији се пије она од најмање 18 гради. Многи кажу да се ракија најбоље “градира” у грлу. Вама остављамо да то проверите. Сувенир Лампек је ручно рађен и представља све елементе казана за печење ракије.

Knjiga je kao nova. Bunker Swing - Branko Mlađenović Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2019 Broj strana: 370 Format: 20 cm Povez: Broširani U Čikagu, dvadesetih godina prošlog veka, na snazi je već sedma godina strašne prohibicije. Mlada udovica Anđelka Vajs posle smrti supruga nasleđuje bakalnicu u ulici Bunker, ali i njegove kockarske dugove, zbog kojih se premišlja da li da se vrati u Srbiju. U iznudici, ona počinje da kuva za radnike sa obližnjih gradilišta, a zatim i izdaje sobe trojici svojih zemljaka. Kad Anđelka, Tričko, Žarko i Braša u podrumu bivše bakalnice pronađu rashodovani kazan za destilaciju, u potaji počinju da prave specijalnu rakiju od suvog grožđa. Međutim, u gradu će se brzo pročuti za ilegalne „srpske žestoke napitke“, pa će im se u posao umešati i italijanska mafija, pravoslavna crkva i jedan crnogorski raspop… Bunker Swing je izuzetan humoristički roman o srpskoj rakiji na američkom tlu, koja se spravlja od ljubavi, čežnje, ljubomore, strasti i svinga, ali ponajviše od našeg čuvenog mentaliteta. Ova autentična i nadasve zabavna knjiga Mirjane Đurđević i Branka Mlađenovića je jedinstven primer „žensko-muškog pisma“ u srpskoj književnosti, prepuna je preokreta i zavrzlama, ali i dubokih ljudskih protivrečnosti, paradoksa i nedoumica, čija će vas mešavina nasmejati do suza.

Knjiga je kao nova. Presedanje : priče - Matej Horžava Izdavač: Treći trg Godina izdanja: 2022 Broj strana: 145 Format: 21 cm Povez: Broširani Zbirka priča o Gruziji tajanstvenog noveliste Mateja Horžave uzbudljiv je dokument o egzotičnoj zemlji koja leži između Azije i Evrope. Narator u svim pričama je isti – Čeh, univerzitetski profesor na radu u Tbilisiju koji živi na periferiji grada. Utočište od svega što ga tišti traži u drugim delovima zemlje, pa i u svojoj domovini, gde doživljava lična presedanja, ali i ljubav. Ova zbirka nastavlja se na prvu Horžavinu zbirku autobiografskih pripovedaka smeštenih u banatskom delu Rumunije. Narator ponovo traga za suštinom doma i ljudske prirode u fragmentarnim opisima svakodnevnog života, služeći se stilom koji kombinuje reportažni i lirski. Matej Horžava (Matej Horava, pseudonim, 1980) živi van granica Češke i malo se zna o njegovom životu. Njegovo debitantsko delo Rakija: priče iz Banata (Pálenka: Prózy z Banátu, 2014) naišlo je na izuzetan prijem kod publike i kritike, osvojivši prestižnu nagradu Magnesia Litera za književno otkriće godine, kao i Nagradu Češke knjige 2015. godine. Prevedeno je na šest jezika. Zbirka priča Presedanje (2020) opisuje autorov boravak u Gruziji, u kojoj je živeo devet godina. Presedanje je 2021. godine uvršteno u najuži izbor za Evropsku nagradu za književnost.

Knjiga je kao nova. Galveston - Nik Picolato Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2019 Broj strana: 268 Format: 21 cm Povez: Broširani Istog dana kada Roj Kejdi, poznatiji kao Kauboj, sazna da boluje od terminalnog raka pluća, njegov gazda Sten Ptitko, vlasnik bara, zelenaš i gangster, šalje ga s kolegom Anđelom na naizgled rutinski zadatak, ali uz naređenje da ne nose pištolje. Sluteći da je zbog ovog neuobičajenog zahteva u pitanju nameštaljka, Roj ipak kreće naoružan, što će se pokazati kao dobra odluka. Zaseda se završava sa šest leševa, ali Roj nije među njima. On beži iz Nju Orleansa, a sa sobom vodi i prestravljenu devojku koja je, osim njega, jedina preživela krvoproliće. Tinejdžerka Roki magnet je za probleme, prostitutka i narkomanka s mračnom tajnom, kojoj su, kao i Roju, u životu dodeljene loše karte. Zajedno sa njenom malom sestrom Tifani zaputiće se ka Rojevom rodnom gradu, Galvestonu u Teksasu, krijući se usput po sumnjivim barovima i neuglednim motelima. Beg od neprijatelja i briga o Roki i Tifani, koje mu sve više prirastaju za srce, navešće glavnog junaka da duboko preispita svoj život – u kom trenutku je prestao da traži istinsku bliskost sa ljudima i da li je sada, kada mu je ostalo još samo par meseci života, isuviše kasno za to? Zbog svoje mračne atmosfere, ciničnih replika i egzistencijalne teskobe, Galveston Nika Picolata smatra se vrhunskim primerom neonoara. Ovaj fascinantni roman dobio je brojne književne nagrade i preveden je na više od dvadeset jezika širom sveta, a 2018. godine snimljen je i istoimeni film.

Autor: Grupa autoraZa 2 kupljene knjige, druga jeftinija knjiga je na popustu 75%. Navedena akcija će važiti na sve raspoložive knjige izdavača Mladinska knjiga, osim sledećih: Biblija, Rakija, Vladari Srbije. Prva kupljena knjiga je po punoj ceni, i popust od 75% za jeftiniju je od pune cene.ČUDA I TAJNE NAŠEG SVETA: Krenite na nezaboravno putovanje kroz misterije i otkrića! Da li ste ikada sanjali da uđete u Zabranjeni grad, ili da lutate lavirintom u Knososu? Odmetnite se u fantastičnu istraživačku ekspediciju i iskusite čuda prirode – oslušnite eho Frazasi pećina, sagledajte beskonačnost Bele pustinje... Upoznajte čuda koja jestvorio čovek, kao što je katedrala u Šartru, ili magični Tadž Mahal. Zahvaljujući neverovatnim fotografijama imaćete utisak kao da ste zaista posetili sva ova neobična mesta. Udobno se smestite u svoju fotelju i krenite na put kroz istoriju ovih divnih predela. Otkrijte sve njihove tajne... i, štaviše, na stranice ove neverovatne knjige možete se ponovo vraćati kad god to poželite, iznova i iznova! Istražite svet prepun čuda i misterija, zadovoljite znatiželju, probudite maštu i oduševite svoja čula kao nikad pre!

Kao novo. Bez posvete. Savršeni vinodelac - Prokopije Bolić Godina izdanja: 2022 Broj strana: 225 Povez: Tvrd  Savršeni Vinodelac : ili priručnik o vinogradarstvu, pravljenju vina i sirćeta, pečenju rakije od raznih voćki, kako po ličnom iskustvu tako i po pravilima najslavni- jih i najiskusnijih u ovoj struci zemljoradnje Spisatelja i Vinoslovaca, a naročito po Šaptalu / Prokopije BolićProkopije Bolić je bio arhimandrit manastira Rakovac na Fruškoj gori. Godine 1816. u Budimu, objavljuje knjigu o vinu i vinogradarstvu pod nazivom „Savršeni vinodelac“. Pisana početkom 19. veka, ova knjiga pokazuje visoku svest, znanje i obrazovanje arhimandrita Bolića koji se, potkrepljujući svoje štivo, poziva na najveće poznate autoritete svoga doba. Retka je u to vreme bila pismenost u Srba. Arhimandritu Boliću svakako ne manjka duhovnosti jer bez duha ništa ne biva. U knjizi on kazuje: „Car Prov, Marko Aurelije Prob (lat: Marcus Aurelius Probus, od 276. do 282) je odabranu vinovu lozu iz Italije u Srem doneo, blizu grada svog rođenja – Sirmijuma na Fruškoj gori, koja se onda zvala Alm (Almus mons), i sa svojim vojnicima dao je nasaditi.Bogatstvo ove knjige čine sačuvani podaci o imenima starih srpskih sorti vinove loze i njihovi opisi. Verovatno ste čuli za tamjaniku, skadarku, grašac… Ova imena se pominju u 19. veku, ali verovatno niste znali za belu dinku, mirkovaču, crnu zeleniku…Pruža vam se prilika da čitanjem ove dragocene knjige obnovite sećanje i znanje svojih predaka koji su imali umeće gajenja vinove loze i spravljanja vina od ovih starih srpskih sorti.

Sadržaj: NAJLEPŠE PRIČE SA SELA Knjiga je zbirka od 35 priča ispisanih i prelepo ilustrovanih na bezmalo 300 stranica velikog formata i u tvrdom povezu. Junaci svih priča su četvoro dece iz grada koja su vikendom i preko raspusta uglavnom kod dede i babe na selu. Kroz njihove dogodovštine nenametljivo se, u deda Lazinim poukama, provlači ljubav prema selu, zemlji, životinjama i biljkama i potreba da se, s poštovanjem gleda na sav taj biljni i životinjski svet i sve oko nas, jer smo i mi sami sastavni deo tog sveta. Od januara do decembra, junaci ovih priča se postepeno i lako, kroz igru i boravak u prirodi upoznaju sa svim važnim aktivnostima u jednom seoskom domaćinstvu – od štale do ambara; u polju – od vinograda i voćnjaka do njiva, a što sve pažljivo i sistematično prati deda Lazina beležnica koja ima važnu ulogu i predstavlja jedan poseban deo knjige. Pored dece Marije, Marka, Ivana i Gliše, podjednako važni junaci ove knjige su i garavi pulin Mališa, maca Cilka, trinaesto Prase, koza Belka i njeni jarići, kobila Beba, koka Graorka, guske, patke, golubovi, jedna baka slikarka i sav onaj veseli i živopisni kolorit sela i njegove najbliže okoline. Priče su ispričane uverljivo i lako, rečenica je razuđena i bogata, a pouke koje se provlače kroz priče su nenametljive i svrsishodne. Kroz igru, šalu i ponekad urnebesni smeh, deca mogu da saznaju ponešto o prelarenju, zaštiti i orezivanju vinograda i voćnjaka, dolasku na svet podmlatka životinja na selu, ploredu na njivama, ali i kako se, na pravi način, priprema voće za pečenje rakije, ili šira za ceđenje vina i neizostavno, kako se pravi najbolja kobasica i hrskavi čvarci! NAJLEPŠE PRIČE SA SELA Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Autor: Grupa autoraZa 2 kupljene knjige, druga jeftinija knjiga je na popustu 75%. Navedena akcija će važiti na sve raspoložive knjige izdavača Mladinska knjiga, osim sledećih: Biblija, Rakija, Vladari Srbije. Prva kupljena knjiga je po punoj ceni, i popust od 75% za jeftiniju je od pune cene.KAD PRIRODA UZVRATI: Ova spektakularna knjiga sadrži izvanredne posvedočene izveštaje i zapanjujuće fotografije koji govore o destruktivnim silama prirode na delu. Fotografije arkade silovite oluje, snimljene iz svemira, koja se nadvija nad celom istočnom obalom Sjedinjenih Američkih Država ili fotografije ogromnog vrtloga tornada koji desetkuje čitave gradove. Reportaža o putovanju u dalek jugoistočni Iran i snimci antičkog grada Bama, sagra|enog od cigala od blata, koji se u sekundama pretvara u prah i pepeo kao i reportaže o tome koji su delovi sveta žrtve razornih zamljotresa i zašto.Uspnite se na filipinski vulkan nakon čije erupcije je usledio izliv kamenja, pepla i otrovnih gasova i iz kojeg su kuljale smrtonosne reke blata koje su ubile 25.000 ljudi. Upoznajte se s ljudskim predatorima - krokodilima, ajkulama i grizli medvedima - kao i sa ljudima koji su preživeli užasne napade. U pet poglavlja prikazanisu kataklizmički doga|aji, koji su došli na naslovne strane svih svetskih novina. Dodata su, uz to, i stručna objašnjenja njihovih uzroka i posledica, kao i retpostavke o tome šta nam nosi budućnost.Ovde je priroda prikazana u zapanjujućem, praiskonskom svetlu…

U dobrom stanju! Na engleskom jeziku! Dvadeset i četiri osnovne kompozicije Davida Bovieja, plus deset fotografija na punoj stranici. Dogovoreno za klavir / vokal, sa kutijama i akordima gitare. Naslovi su: `Sva luđaka`, `Svi mladi ljudi`, `Andi Varhol`, `Bevlai Brothers`, `Changes`, `Cignet Co.... Dejvid Robert Hejvord-Džouns (engl. David Robert Hayward-Jones; 8. januar 1947 — 10. januar 2016), poznat pod pseudonimom Dejvid Boui (engl. David Bowie), bio je jedan je od najpoznatijih britanskih rok muzičara, pevača, kompozitora i glumaca. Bouijeva muzička karijera trajala je više od pet decenija, a bio je sklon stalnom menjanju muzičkog stila i imidža, naročito od 1970. godine.[1] Preminuo je 10. januara 2016. godine[2], posle osamnaestomesečne borbe sa rakom jetre. Boui je rođen kao Dejvid Robert Džouns 8. januara 1947. godine u Brikstonu. Njegova majka, Margaret Meri „Pegi” (1913 – 2001.)[3][4] je rođena u vojnom kampu Šornklif, pored Čeritona u Kentu. Roditelji njenog oca su bili irski imigranti koji su se naselili u Mančester. Ona je radila kao konobarica u bioskopu Rojal Tanbridž Vels.[5] Njegov otac Hejvud Stenton „Džon” Džouns (1912–1969) je bio iz Donkastera i radio je kao promoter za dečiju humanitarnu organizaciju Bernando. Porodica je živela na granici između Brikstona i Stokvela u južnom Londonskom okrugu Lambet. Boui je pohađao školu za decu Stokvel do šestogodišnjeg doba i tada je dobio reputaciju nadarenog, jednoobraznog deteta i prkosne svađalice.[6] Boui se preselio sa porodicom u Bromli. Dve godine kasnije, započeo je pohađanje Brnt Eš osnovne škole. Školski hor je smatrao da ima „adekvatan” glas, a pokazao je nadprosečne veštine sviranja flaute. Kada je imao devet godina, njegov ples na časovima pokreta je bio veoma maštovit, toliko da su nastavnici nazivali njegove interpretacije „živopisno umetničkim”, a njegov stil „zadivljujućim” za dete.[6] Iste godine, porastao je njegov interes za muziku kada mu je otac kupio kolekciju ploča među kojima su bile ploče grupa Tinejdžers, Platers, Fets Domino, Elvis Prisli i Litl Ričard. Nakon slušanja pesme Litl Ričarda Tutti Frutti, Boui je kasnije rekao da je tada „čuo Boga”.[7] Boui je studirao umetnost, muziku i dizajn. Njegov polubrat Teri Berns je uticao na njegov entuzijazam kada je reč o džez muzici. Boui je tada naročito bio zainteresovan za Čarlsa Mingusa i Džona Koltrejna, zbog čega mu je majka kupila Grafton saksofon 1961. godine. Nakon toga je započeo časove kod baritona saksofoniste Ronija Rosa.[8] U školi je 1962. godine zadobio ozbiljne povrede oka kada se posvađao sa Džordžom Andervudom oko devojke. Imao je nekoliko operacija tokom petomesečnog perioda.[9] Tada mu je doktor rekao da šteta ne može u potpunosti biti otklonjena, zbog čega je Boui imao pogrešnu percepciju dubine i promenu u boji oka. Ovakvo oko je kasnije postalo najprepoznatljiviji znak Bouija.[10] Uprkos svađi, Boui je ostao u dobrim odnosima sa Andervudom, koji je kreirao umetnička dela za Bouijeve ranije albume. Muzičar Boui 1975. godine Najranija pesma kojom se proslavio bio je singl Space Oddity iz 1969, koji je zbog spuštanja na Mesec imao velik uspeh. Najznačajniji Bouijev album bio je The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars. To je bio konceptualni album sa pričom o vanzemaljcu koji dolazi na Zemlju, postaje megazvezda a na kraju ga ubijaju obožavaoci. Zaštitni znak turneje bio je ogromni stakleni pauk, posebno izrađen za tu priliku. Turneju za album `Rijaliti`(2005), morao je da prekine zbog manjeg srčanog udara. Diskografija David Bowie (1967) Space Oddity (1969, 1972 ponovno izdanje UK #17, US #16) The Man Who Sold the World (1970, 1972 ponovno izdanje UK #26) Hunky Dory (1971, US #93, 1972 ponovno izdanje UK #3) The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars (1972, UK #5, US #75) Aladdin Sane (1973, UK #1, US #17) Pin Ups (1973, UK #1, US #23) Diamond Dogs (1974, UK #1, US #5) Young Americans (1975, UK #1, US #9) Station to Station (1976, UK #5, US #3) Low (1977, UK #2, US #11) Heroes (1977, UK #3, US #35) Lodger (1979, UK #4, US #20) Scary Monsters (and Super Creeps) (1980, UK #1 US #12) Let`s Dance (1983, UK #1, US #1) Tonight (1984, UK #1, US #11) Never Let Me Down (1987, UK #6, US #34) Black Tie White Noise (1993, UK #1, US #39) The Buddha of Suburbia (1993, UK #87) 1.OUTSIDE (1995, UK #8, US #21) Earthling (1997, UK #6, US #39) `hours...` (1999, UK #5, US #47) Heathen (2002, UK #5, US #14) Reality (2003, UK #3, US #29) The Next Day (2013) Blackstar (2016) Smrt Sa suprugom Iman (2009) Cveće ispred Bouijevog apartmana u Njujorku, januar 2016. Boui je preminuo od raka jetre, 10. januara 2016. godine, samo dva dana nakon 69. rođendana i izdavanja albuma Blackstar.[11] Rak mu je dijagnostikovan 18 meseci ranije, ali nije iznosio ove vesti u javnost.[12] Belgijski pozorišni reditelj, Ivo van Hov, koji je radio sa pevačem na mjuziklu Lazarus, izjavio je da Boui nije mogao da dođe na probe zbog progresije bolesti. Takođe je rekao da je pevač radio i tokom bolesti.[13] Bouijev producent Toni Viskonti je napisao:[14][15] Uvek je radio ono što je hteo. I radio je to na svoj način i najbolje moguće. Njegova smrt se ne razlikuje od njegovog života - umetničko delo. Napravio je Blekstar za nas kao oproštajni poklon. Znao sam oko godinu dana da će ovako biti. Međutim, nisam bio spreman za to. Bio je izuzetan čovek, pun ljubavi i života. On će uvek biti sa nama. Za sada je prikladno plakati. — Toni Viskonti Nakon njegove smrti, fanovi su se okupili, položili cveće kod njegovog murala u rodnom gradu Brikstonu i pevali njegove pesme. Spomen obeležja nalaze se i u Berlinu, Los Anđelesu i kod njegovog apartmana u Njujorku. Posle njegove smrti, porasla je prodaja albuma.[16] Boui je insistirao da ne želi sahranu pa je kremiran u Nju Džerziju 12. januara.[17] Po njegovoj želji, pepeo je prosut na Baliju, u Indoneziji

Scenarijo : Žan Žiro Crtež : Vilijam Vans i Mišel Ruž • PO NALOGU VAŠINGTONA • MISIJA ŠERMAN • KRVAVA GRANICA Nakon herojske bitke u Crnim brdima protiv Sijuksa, pre nego što ga je general Žuta Glava poslao da truli u malom pograničnom gradu Palomitu, Bluberi se vraća svojoj službi u garnizonu legendarnog Fort Navaha… Arizona, zima 1868. godine. Po nalogu generala Šermana, Bluberi odlazi u gradić Heven da preuzme mesto šerifa. Zadatak mu je da rasturi razuđenu mrežu krijumčara oružja, ali pošto stigne tamo, otkriva da taj posao neće biti lak jer su u mutne rabote uključeni mnogi, od Indijanaca do korumpiranih predstavnika vlasti… Ovaj ciklus od tri epizode, u kojima se otkrivaju događaji iz ranog razdoblja Bluberijeve karijere, nastao je posle smrti slavnog Žan-Mišela Šarlijea, tako da je zadatak pisanja scenarija preuzeo Žan Žiro, dok je četkicu i tuš prepustio svojim kolegama Vilijamu Vansu i Mišelu Ružu, ponudivši nam opaki i beskompromisni vestern kakav se oduvek vezivao za lik čuvenog Majka Stiva Donovana. Žan Anri Gaston Žiro (1938–2012), ovaj francuski strip-autor postigao je svetsku slavu i pod svojim pravim imenom i pod pseudonimima (Mebijus, Žir), i smatraju ga jednim od najvećih umetnika devete umetnosti. Formalno obrazovanje stekao je u koledžu Dipere, školi primenjenih umetnosti u Parizu, i kao tinejdžer je počeo da crta vestern stripove. Ti rani radovi bili su pod velikim uticajem belgijskog strip-autora Žižea (Džeri Spring, Spiru i Fantazio), koji mu je kasnije bio mentor i saradnik. Godine 1962, Žiro sa scenaristom Žan-Mišelom Šarlijeom započinje strip Fort Navaho (Fort Navajo) za poznati francuski stripski časopis Pilot. Sledeće godine, isti autorski duo kreira jednog od najautentičnijih stripskih antiheroja, poručnika Bluberija, koji se ubrzo pokazuje veoma uspešnim i stiče svetsku slavu. Grubih crta lica (Žirou je model bio glumac Žan-Pol Belmondo) i često diskutabilnih postupaka, taj junak se razlikovao od većine drugih protagonista popularnih „kaubojaca“. S vremenom, strip je dobijao na (često neveseloj) realističnosti, a epizode koje je Žiro stvarao paralelno s radom potpisanim pod pseudonimom Mebijus dobijaju dodatnu psihodeličnu notu i predstavljaju pomak u stilu tog vesterna. Pomenuti pseudonim prvi put se pojavio 1963. godine i Žiro ga je upotrebio za svoje naučnofantastične i fantazmagorične radove. Sredinom sedamdesetih, kao Mebijus je učestvovao u osnivanju umetničke grupeLez imanoid asosije (Les Humanoides Associes), a pokreće i čuveni časopis Metal irlan (Métal hurlant). Najpoznatiji stripovi koje je Žiro potpisao kao Mebijus jesu Arzak, Kita Mahnita, Hermetična garaža (prema pričama o Džeriju Kornelijusu Majkla Murkoka), Inkal (saradnja sa Alehandrom Žodorovskim), The Long Tomorrow (po scenariju Dena O’Benona)… Mebijus je sarađivao i s Marvelovom ikonom Stenom Lijem i iz te saradnje je proistekao nagrađeni Srebrni Letač: parabola. Takođe, pisao je scenarije i predloške za razne stripove koje nije crtao, a ilustrovao je i brojne knjige i časopise. Umro je 2012. godine, posle duge borbe s rakom, u Parizu.

1938 RETKO! odlično stanje Petar Krstonošić Slavija, 1938 Krajiškinja: slika iz narodnog života u 3 čina Pozorišna biblioteka 79 страница КРСТОНОШИЋ Петар КРСТОНОШИЋ Петар – глумац, редитељ, позоришни управник, драмски писац и преводилац (Велика Кикинда, 9. VI 1871 – Београд, 16. II 1963). У родном граду је изучио за трговачког помоћника и једно време је радио у трговини; затим је ступио у путујуће позориште Ђорђа Јовановића, па у дружине Ђ. Пелеша, П. Ћирића, М. Лазића-Стрица и Ђ. Протића. Члан СНП је био у сезони 1899/1900. и поново 1902. У међувремену је у два маха оснивао сопствено путујуће позориште које је давало представе по Србији и Војводини. Од 1905. је био управник штампарије „Браник“, а од 1906. номинални уредник Змајевог листа „Стармали“. Иако није имао урођеног глумачког дара, радо је приман у најбоља путујућа позоришта због озбиљности, интелигенције и сналажења у свим позоришним пословима. Нарочито је био цењен као организатор у СНП после Првог светског рата, када је у њему радио као глумац, редитељ и управник од 1921. до 1923. (изгледа да од руководећих послова није ни стизао да режира). Бавио се и новинарством прилозима у „Малом журналу“ (1901), „Бранику“ и „Застави“ (1905), а потом и у „Стармалом“. Написао је два некада веома популарна комада који су играни и у СНП: Крајишкиња (1896. и 1932) и Ускочница (1928). СНП је извело и три његова превода: Женидба на пробу Кароља Гереа (1899), Мали људи Карла Карлвајса (1900) и Ракија Гезе Гардоњија (1907). УЛОГЕ: Ланцелот Гобо (Млетачки трговац), Детре (Две љубави), Стеван Мргодић (Девојачка клетва), Селим-паша (Балканска царица), Јефта пандур (Циганин), Миша (Риђокоса), Фрања (Разбојници), Гласник (Краљ Лир), Баленштет (Златан паук), Стризе (Отмица Сабињанака). ЛИТ: А-м, „Крајишкиња“, слика из сеоског живота од П. Крстоношића, песме компоновао Хуго Дубек, Браник, 1896, бр. 82, с. 3; А-м, У суботу 22. јануара приказан је „Млетачки трговац“, Застава, 1900, бр. 17, с. 3; А-м, У недељу 13. фебруара гледасмо „Девојачку клетву“, Застава, 1900, бр. 34, с. 3; С., Крајишкиња, Позориште, НСад, 1900, бр. 3, с. 10-11; С., Риђокоса, Позориште, НСад, 1900, бр. 13, с. 51; Г., Женидба на пробу, Позориште, НСад, бр. 27, с. 106-107; С., Циганин, Позориште, НСад, 1900, бр. 34, с. 134; А-м, У недељу 20. фебруара приказан је „Циганин“, Застава, 1900. бр. 41, с. 2; Г., Мали људи, Позориште, НСад, 1901, бр. 18, с. 127; А-м, Крајишкиња, Ново позориште, НСад, 1909, бр. 33, с. 130; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1921, бр. 261. с. 2; Г. Б., Српско народно позориште, Застава, 1923, бр. 126, с. 2; А-м, „Ракија“ од Гардоњија, Застава, 1926, бр. 131, с. 3; А-м, „Ускочница“ од П. Крстоношића, Застава, 1928, бр. 246, с. 3. antikvarne knjige krajina srpska drama predratna predratno srpsko pozorište

Prvo izdanje iz 1946. Odlično očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978 Naslov A što sad___? : aktovka / Skender Kulenović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1946 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kulturno-prosvetno odjeljenje Zemaljskog odbora Jedinstvenih sindikata radnika i namještenika za Hrvatsku, 1946 (Zagreb : Hrvatski tiskarski zavod D.D.) Fizički opis 44 str. ; 16 cm Zbirka Mala pozornica. ǂkolo ǂ1 ; ǂsv. ǂ2 SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Where I`m Calling From: Selected Stories Raymond Carver U vreme svoje rane smrti 1988. godine, Rejmond Karver se etablirao kao jedan od najvećih praktičara američke kratke priče, pisac koji ne samo da je pronašao sopstveni glas već ga je utisnuo u maštu hiljada čitalaca. `Odakle zovem`, njegova poslednja zbirka, obuhvata klasične priče iz `Katedrale`, `O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi` i ranijih Karverovih tomova, zajedno sa sedam novih dela koja do sada nisu bila objavljena u obliku knjige. Zajedno, ovih 37 priča nam daju izvanredan pregled Karverovog životnog dela i pokazuju nam zašto su ga tako široko oponašali, ali mu nikada nije bilo ravnog. Raymond Clevie Carver, Jr. (Clatskanie, Oregon, 25. svibnja 1938. – Port Angeles, Washington, 2. kolovoza 1988.), američki književnik. Carverov otac je bio radnik u pilani. Godinu dana po završetku srednje škole, Raymond se ženi te za suprugu i dvoje djece brine radeći kao domar, dostavljač i radnik na benzinskoj stanici. Završivši tečaj kreativnog pisanja u kalifornijskom gradu Chicu 1958., ozbiljnije se zanima za karijeru pisca. Prve priče objavljuje tijekom studija na tadašnjem Humboldt State Collegeu u Arcati, gdje je diplomirao 1963. Prvi književni uspjeh doživljava 1967. s pričom “Hoćeš li molim te ušutjeti, molim te?”, a potvrđuje ga istoimenom zbirkom koja je izašla 1976. Potpuno se posvetio pisanju nakon gubitka uredničkog posla 1970.[1] Od 1967. se bori s alkoholizmom, koji pobjeđuje krajem 1970-ih.[1] Godine 1977. upoznaje književnicu Tess Gallagher s kojom će se kasnije vjenčati.[2] Nekoliko je godina predavao na Teksaškom sveučilištu u El Pasu i na Sveučilištu Syracuse. Protagonisti Carverovih priča su obični ljudi - siromašni radnici, putujući prodavači, konobarice, tinejdžeri, učitelji i sredovječni parovi američkog sjeverozapada (Oregon, Washington, dijelovi Idaha). Pripovijedanje je minimalističko, na tragu američke tradicije kratke priče kojoj je pripadao i Hemingway.[3] Radnja pripovijetki je jednostavna. Često je u središtu dijalog dvoje ljudi kroz koji autor naznačava atmosferu i dublju dinamiku među likovima u naizgled banalnoj interakciji. Iza toga čitatelj nazire tjeskobu, iščašenje, nemogućnost razumijevanja i sklada. Iako se proslavio kratkim pričama, ostvario je i kvalitetan pjesnički opus, stvarajući u realističkoj tradiciji američkog pjesnika Roberta Frosta. Premino je od raka pluća u pedesetoj godini. U nekrolozima su ga nazivali `američki Čehov`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sećanja najvećeg savremenog kritičara nemačke književnosti na sopstveni život istovremeno su istorija nemačke literature u ovom veku i poglavlje u novijoj istoriji sveta. Ova knjiga je važan doprinos razumevanju Trećeg rajha i otkriva nam kako je moguće da se dogode zverstva koja i danas deluju neshvatljivo, te da bauk mračne prošlosti još uvek vreba. Vrhunsko, potresno štivo, jednog od najvećih intelektualaca zapadne Evrope. Moj život je moguće, podeliti u četiri celine: prvi deo čini odrastanje u Poljskoj, a potom u Nemačkoj, prvo vajmarskoj, potom nacističkoj; od jedne `tipične građanske priče` Moj život sve više menja žanr ka nekakvom polit-hororu, kako nacističko besnilo sve više uzima maha. Drugi deo čini ratna priča, deportacija u Poljsku, nezaboravno svedočanstvo o životu (i smrti, sveprisutnoj) u Varšavskom getu. Treći deo Mog života povratak je u Poljsku, uranjanje u novu, jedva podnošljiviju, boljševičku tamnicu, mukotrpno sticanje nekakve književne, uglavnom germanističke `karijere` u jednom neslobodnom društvu; slikoviti paradoksi i apsurdi tog vremena nisu nam nepoznati, mada ih nismo iskusili u tako drastičnom vidu. Četvrti deo: emigracija u SR Nemačku, napuštanje socijalističkog `veštačkog raja`, trajno opredeljivanje za nemačku literaturu kao najveću strast njegovog života, postepeni uspon kroz zamršene koridore nemačke medijsko-književne scene... Marcel Reich-Ranicki (Włocławek, 2. lipnja 1920. – Frankfurt na Majni, 18. rujna 2013.) bio je književni kritičar poljsko-njemačkog podrijetla i član skupine književnika Gruppe 47.[1] Smatra se jednim od najutjecajnijih suvremenih književnih kritičara na području njemačke književnosti. U njemačkom govornom području bio je poznat i pod nadimkom Literaturpapst („Papa književnosti“).[1] Marcel Reich-Ranicki rođen je 2. lipnja 1920. u poljskom gradu Włocławek. Odrastao je u Berlinu. Preminuo je 18. rujna 2013. u Frankfurtu, nakon što mu je dijagnosticiran rak prostate....

Rumena jabuka : etno i agro turizam Vojvodine Extra retko u ponudi Kvalitetna štampa Mnogo ilustracija Veselin Lazić KID PČESA, 2004 Turizam u Vojvodini Hrana Narodni običaji Vojvođani Festivali Maskenbali Muzika Umetnost Arhitektura Muzeji Vojvođanski Znamenitosti Vojvodine Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna pokrajina u Srbiji, koja se nalazi na severnom delu države, u Panonskoj niziji Centralne Evrope. Novi Sad je najveći grad i administrativni centar Vojvodine, i drugi po veličini grad u Srbiji.[1] Vojvodina ima preko 1,93 miliona stanovnika (otprilike 21,56 % stanovništva Srbije). Vojvodina ima multietnički i multikulturalni identitet,[2] sa većim brojem mehanizama za promociju manjinskih prava; postoji više od 26 etničkih grupa u ovoj pokrajini,[3][4] koja ima šest zvaničnih jezika.[5][6] Veći deo Vojvodine je ravnica, ali ima nekoliko planinskih oblasti, kao što su Fruška Gora, Vršačke planine, Titelski breg i Zagajička brda, kao i peskovitih područja, kao što su Deliblatska peščara (sa nadimkom „Evropska Sahara`) i Subotička peščara. Takođe ima puno vodenih površina u Vojvodini, uključujući reke, jezera, bare i veštačke kanale koji se koriste za poljoprivrednu proizvodnju i vodeni saobraćaj (najpoznatiji od njih je Kanal Dunav-Tisa-Dunav). Glavne reke u ovom predelu su Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš, Karaš, Bosut itd, dok su glavna jezera i bare Palićko jezero, Ludoško jezero, Ledinačko jezero, Rusanda i Obedska bara. Lov i ribolov Uredi Fruška Gora – pogled sa juga Dunav u blizini Futoga Lovišta u Vojvodini uključuju poljoprivredna zemljišta i šume. Glavna poljoprivredna lovišta u Vojvodini su smeštena u blizin Bečeja, Sente, Kanjiže, Novog Kneževca, Ečke, Novog Miloševa, Padeja, Kikinde, Ade i Sombora. Glavna šumska lovišta su u Posavini, Podunavlju, na Fruškoj Gori, Vršačkim planinama i u Deliblatskoj i Subotičkoj peščari. Životinje koje se love uključuju zečeve, jelene, različite vrste ptica, divljih svinja, muflona itd. Glavna ribolovišta u Vojvodini su na Dunavu, kod Apatina, Sombora, Bačke Palanke i Novog Sada, na Savi kod Sremskoj Mitrovici, na Bosutu kod Šida, na Obedskoj bari u Sremu, na Palićkom jezeru u Bačkoj, na Kanalu Dunav-Tisa-Dunav, na Tisi i Tamišu, kao i na jezerima i kanalima u južnom Banatu, u blizini Bele Crkve i Kovina. Festivali Uredi Festivali hrane Uredi Neki od glavnih festivala hrane u Vojvodini uključuju sledeće: Bostanijada (festival lubenice) u Šašincima (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Rivici (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Silbašu (održava se u julu) Pileći festival u Žitištu (održava se u septembru) Gulašijada (festival gulaša) u Debeljači (održava se u maju) Festivali pića Uredi Rimski car Prob (276–282) „otac“ proizvodnje vina u Vojvodini Proizvodnja vina u Vojvodini ima vrlo dugu tradiciju. Počela je sa rimskim carem Probom (276–282), koji je rođen u Sirmijumu (moderna Sremska Mitrovica u Vojvodini) i koji je zasadio prve biljke Vitis vinifera na Fruškoj Gori. Neki od glavnih festivala vina u Vojvodini uključuju sledeće: Dani vina u Malom Iđošu (održava se u februaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Vinko u Subotici (održava se u januaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Trifun u Subotici (održava se u februaru) Dani berbe grožđa u Vršcu (održava se u septembru) Grožđebal u Sremskim Karlovcima (održava se u septembru) Dani vina u Rivici, početkom godine[7] Kulturno nasleđe Uredi Srpski pravoslavni manastiri Uredi Mapa sa manastirima Srpske Pravoslavne Crkve u Vojvodini Manastir Kovilj Beočin – Vreme osnivanja je nepoznato. Prvi put se spominje u turskim spisima iz 1566/1567. godine. Bešenovo – Prema legendi, manastir Beneševo je osnova srpski kralj Dragutin krajem 13. veka. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1545. godine. Velika Remeta – Tradicionalno, osnivanje ovog manastira vezano je za kralja Dragutina. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1562. godine. Vrdnik-Ravanica – Tačno vreme osnivanja nije poznato. Zapisi sugerišu da je crkva izgrađena za vreme Mitropolita Serafima, u drugoj polovini 16. veka. Grgeteg – Prema tradiciji, ovaj manstir je osnovao Zmaj Ognjeni Vuk (despot Vuk Grgurević) 1471. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Divša – Veruje se da je ovaj manastir osnovao despot Jovan Branković krajem 15. veka. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz druge polovine 16. veka. Jazak – Ovaj manastir je osnovan 1736. godine. Krušedol – Ovaj manastir su osnovali episkop Maksim (despot Đorđe Branković) i njegova majka Angelina između 1509. i 1516. godine. Kuveždin – Tradicionalno, osnivanje se pripisuje Stefanu Štiljanoviću. Prvi pouzdani izvori u vezi sa njim su iz 1566/1569. godine. Mala Remeta – Osnivanje se tradicionalno pripisuje srpskom kralju Dragutinu. Najraniji istorijski izvori o ovom manastiru su iz sredine 16. veka. Novo Hopovo – Prema tradiciji, manastir su izgradili despoti iz porodice Brankovića. Prvo pouzdano spominjanje manastira je iz 1641. godine. Privina Glava – Prema legendama, manastir Privina Glava je osnovao čovek pod imenom Priva, u 12. veku. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Petkovica – Prema tradiciji, osnovala ga je udovica Stefana Štiljanovića, despotica Jelena. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Rakovac – Prema legendi napisanoj 1704. godine, Rakovac je nasleđe određenog čoveka, Rake, dvoranin despota Jovana Brankovića. Legenda kaže da je Raka podigao manastir 1498. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Staro Hopovo – Prema tradiciji, manastir je osnovao episkop Maksim (despot Đorđe Branković). Pouzdani podaci o manastiru su iz 1545/1546. godine. Šišatovac – Osnivanje ovog manastira se pripisuje prebeglim monasima iz srpskom manastira Žiča. Pouzdani podaci o životu ovog manastira su iz sredine 16. veka. Kovilj je manastir u opštini Novi Sad. Rekonstruisan je između 1705. i 1707. godine. Prema legendi, manastir Kovilj je osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku. Bođani je manastir u opštini Bač. Osnovan je 1478. godine. Mesić je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Manastir Vojlovica je manastir u opštini Pančevo. Osnovan je tokom vremena despota Stefana Lazarevića (1374–1427). Manastir Svete Trojice u Kikindi. Izgrađen je 1885–87. godine kao zadužbina Melanije Nikolić-Gajčić. Bavanište je manastir u opštini Kovin. Osnovan je u 15. veku, a uništen 1716. godine. Ponovo je izgrađen 1858. godine. Središte je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Ostale važne znamenitosti Uredi Ruševine starog rimskog grada Sirmijuma (jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva) u Sremskoj Mitrovici. Tvrđava Bač iz 12–14. veka u blizini Bača. Toranj Vrdnik iz 12–13. veka u blizini Vrdnika. Ruševine crkve Arača iz 1230. godine u blizini Novog Bečeja. Ruševine tvrđave Kupinik iz 14. veka u blizini Kupinova, bivšeg sedišta srpskih despota u Sremu. Vršački toranj iz 15. veka u blizini Vršca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Kvalitetna štampa Mnogo ilustracija Veselin Lazić KID PČESA, 2004 Turizam u Vojvodini Hrana Narodni običaji Vojvođani Festivali Maskenbali Muzika Umetnost Arhitektura Muzeji Vojvođanski Znamenitosti Vojvodine Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna pokrajina u Srbiji, koja se nalazi na severnom delu države, u Panonskoj niziji Centralne Evrope. Novi Sad je najveći grad i administrativni centar Vojvodine, i drugi po veličini grad u Srbiji.[1] Vojvodina ima preko 1,93 miliona stanovnika (otprilike 21,56 % stanovništva Srbije). Vojvodina ima multietnički i multikulturalni identitet,[2] sa većim brojem mehanizama za promociju manjinskih prava; postoji više od 26 etničkih grupa u ovoj pokrajini,[3][4] koja ima šest zvaničnih jezika.[5][6] Veći deo Vojvodine je ravnica, ali ima nekoliko planinskih oblasti, kao što su Fruška Gora, Vršačke planine, Titelski breg i Zagajička brda, kao i peskovitih područja, kao što su Deliblatska peščara (sa nadimkom „Evropska Sahara`) i Subotička peščara. Takođe ima puno vodenih površina u Vojvodini, uključujući reke, jezera, bare i veštačke kanale koji se koriste za poljoprivrednu proizvodnju i vodeni saobraćaj (najpoznatiji od njih je Kanal Dunav-Tisa-Dunav). Glavne reke u ovom predelu su Dunav, Sava, Tisa, Begej, Tamiš, Karaš, Bosut itd, dok su glavna jezera i bare Palićko jezero, Ludoško jezero, Ledinačko jezero, Rusanda i Obedska bara. Lov i ribolov Uredi Fruška Gora – pogled sa juga Dunav u blizini Futoga Lovišta u Vojvodini uključuju poljoprivredna zemljišta i šume. Glavna poljoprivredna lovišta u Vojvodini su smeštena u blizin Bečeja, Sente, Kanjiže, Novog Kneževca, Ečke, Novog Miloševa, Padeja, Kikinde, Ade i Sombora. Glavna šumska lovišta su u Posavini, Podunavlju, na Fruškoj Gori, Vršačkim planinama i u Deliblatskoj i Subotičkoj peščari. Životinje koje se love uključuju zečeve, jelene, različite vrste ptica, divljih svinja, muflona itd. Glavna ribolovišta u Vojvodini su na Dunavu, kod Apatina, Sombora, Bačke Palanke i Novog Sada, na Savi kod Sremskoj Mitrovici, na Bosutu kod Šida, na Obedskoj bari u Sremu, na Palićkom jezeru u Bačkoj, na Kanalu Dunav-Tisa-Dunav, na Tisi i Tamišu, kao i na jezerima i kanalima u južnom Banatu, u blizini Bele Crkve i Kovina. Festivali Uredi Festivali hrane Uredi Neki od glavnih festivala hrane u Vojvodini uključuju sledeće: Bostanijada (festival lubenice) u Šašincima (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Rivici (održava se u avgustu) Bostanijada (festival lubenice) u Silbašu (održava se u julu) Pileći festival u Žitištu (održava se u septembru) Gulašijada (festival gulaša) u Debeljači (održava se u maju) Festivali pića Uredi Rimski car Prob (276–282) „otac“ proizvodnje vina u Vojvodini Proizvodnja vina u Vojvodini ima vrlo dugu tradiciju. Počela je sa rimskim carem Probom (276–282), koji je rođen u Sirmijumu (moderna Sremska Mitrovica u Vojvodini) i koji je zasadio prve biljke Vitis vinifera na Fruškoj Gori. Neki od glavnih festivala vina u Vojvodini uključuju sledeće: Dani vina u Malom Iđošu (održava se u februaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Vinko u Subotici (održava se u januaru) Dani vinara i vinogradara – Sveti Trifun u Subotici (održava se u februaru) Dani berbe grožđa u Vršcu (održava se u septembru) Grožđebal u Sremskim Karlovcima (održava se u septembru) Dani vina u Rivici, početkom godine[7] Kulturno nasleđe Uredi Srpski pravoslavni manastiri Uredi Mapa sa manastirima Srpske Pravoslavne Crkve u Vojvodini Manastir Kovilj Beočin – Vreme osnivanja je nepoznato. Prvi put se spominje u turskim spisima iz 1566/1567. godine. Bešenovo – Prema legendi, manastir Beneševo je osnova srpski kralj Dragutin krajem 13. veka. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1545. godine. Velika Remeta – Tradicionalno, osnivanje ovog manastira vezano je za kralja Dragutina. Najraniji istorijski zapis o ovom manastiru je iz 1562. godine. Vrdnik-Ravanica – Tačno vreme osnivanja nije poznato. Zapisi sugerišu da je crkva izgrađena za vreme Mitropolita Serafima, u drugoj polovini 16. veka. Grgeteg – Prema tradiciji, ovaj manstir je osnovao Zmaj Ognjeni Vuk (despot Vuk Grgurević) 1471. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Divša – Veruje se da je ovaj manastir osnovao despot Jovan Branković krajem 15. veka. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz druge polovine 16. veka. Jazak – Ovaj manastir je osnovan 1736. godine. Krušedol – Ovaj manastir su osnovali episkop Maksim (despot Đorđe Branković) i njegova majka Angelina između 1509. i 1516. godine. Kuveždin – Tradicionalno, osnivanje se pripisuje Stefanu Štiljanoviću. Prvi pouzdani izvori u vezi sa njim su iz 1566/1569. godine. Mala Remeta – Osnivanje se tradicionalno pripisuje srpskom kralju Dragutinu. Najraniji istorijski izvori o ovom manastiru su iz sredine 16. veka. Novo Hopovo – Prema tradiciji, manastir su izgradili despoti iz porodice Brankovića. Prvo pouzdano spominjanje manastira je iz 1641. godine. Privina Glava – Prema legendama, manastir Privina Glava je osnovao čovek pod imenom Priva, u 12. veku. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Petkovica – Prema tradiciji, osnovala ga je udovica Stefana Štiljanovića, despotica Jelena. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1566/1567. godine. Rakovac – Prema legendi napisanoj 1704. godine, Rakovac je nasleđe određenog čoveka, Rake, dvoranin despota Jovana Brankovića. Legenda kaže da je Raka podigao manastir 1498. godine. Najraniji istorijski zapisi o ovom manastiru su iz 1545/1546. godine. Staro Hopovo – Prema tradiciji, manastir je osnovao episkop Maksim (despot Đorđe Branković). Pouzdani podaci o manastiru su iz 1545/1546. godine. Šišatovac – Osnivanje ovog manastira se pripisuje prebeglim monasima iz srpskom manastira Žiča. Pouzdani podaci o životu ovog manastira su iz sredine 16. veka. Kovilj je manastir u opštini Novi Sad. Rekonstruisan je između 1705. i 1707. godine. Prema legendi, manastir Kovilj je osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku. Bođani je manastir u opštini Bač. Osnovan je 1478. godine. Mesić je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Manastir Vojlovica je manastir u opštini Pančevo. Osnovan je tokom vremena despota Stefana Lazarevića (1374–1427). Manastir Svete Trojice u Kikindi. Izgrađen je 1885–87. godine kao zadužbina Melanije Nikolić-Gajčić. Bavanište je manastir u opštini Kovin. Osnovan je u 15. veku, a uništen 1716. godine. Ponovo je izgrađen 1858. godine. Središte je manastir u opštini Vršac. Osnovan je u 15. veku. Ostale važne znamenitosti Uredi Ruševine starog rimskog grada Sirmijuma (jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva) u Sremskoj Mitrovici. Tvrđava Bač iz 12–14. veka u blizini Bača. Toranj Vrdnik iz 12–13. veka u blizini Vrdnika. Ruševine crkve Arača iz 1230. godine u blizini Novog Bečeja. Ruševine tvrđave Kupinik iz 14. veka u blizini Kupinova, bivšeg sedišta srpskih despota u Sremu. Vršački toranj iz 15. veka u blizini Vršca.

Veoma doro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Komadina, Miloš, 1955-2004 = Komadina, Miloš, 1955-2004 Naslov Južni krst : pesme / Miloš Komadina Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1987 (Subotica : Birografika) Fizički opis 63 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru i njegova slika na kor. Od prividne vedrine, gotovo radosti što postojimo, koja obeležava rane pesme Miloša Komadine, pesnik je stigao do složenijih i manje vedrih tonova, do potrebe da stvara „rečnik melanholije“. I kao da taj rečnik svoje bogatstvo razastire u najnovijim pesmama, pesmama koje čine knjigu „Južni krst“. U mesto da gleda i opisuje svet oko sebe, pesnik se okreće unutrašnjim prizorima, pokušava da ih raščlani, da ih predstavi čitaocu, da mu opiše put od stupanja na tavan stare kuće do mističnog, do otkrovenja u okrilju iščezlog, onog što lebdi kao uspomena. U „Južnom krstu“ Miloš Komadina je pesnik koji opeva upravo te trenutke, trenutke preobražaja, među koja deli svetove. U jednom od tih svetova postoji Beo- grad, konkretne stvari i noj ave, a u drugom postoji „pepeo zvezda“, postoji neko ko „u snu povraća crne rukavice“. Svet čudesnog gotovo da izranja iz svakodnevice; granice su pomerene ili sasvim ukinute. Pesnička vizija se slobodno kreće prostorom „među javom i med snom“. MILOŠ KOMADINA (Beograd, 10. 8. 1955 – Beograd, 28. 2. 2004) Miloš Komadina je srpski pesnik, rođen 10. avgusta 1955. godine, preminuo posle duge i teške bolesti 28. februara 2004. godine u Beogradu. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počeo je ujedno i kao pripovedač i prevodilac, posebno dela Karlosa Kastanede. Miloš je započeo pesničku karijeru veoma rano, objavljujući pesme još kao gimnazijalac. Prva od deset zbirki pesama „Obično jutro“ objavljena je 1978. godine. Radio je i kao urednik za poeziju u časopisima: „Student“, „Vidici“ i „Književne novine“. Takođe, Miloš je bio i jedan od osnivača Srpskog književnog društva. Dobar opis Miloševe ličnosti daje se u člancima Zorice Kojić koja kaže: „...zanosni taj poeta na listovima svojih knjiga i u svakodnevnom životu podjednako, zauvek mladi snevač rastafarijanskih dab snova, obožavalac regea („Steel pulse“), Bulata Okudžave i ribolova, večni mladić i dečak koji je goreo na tinejdžerskim vatrama od istinskog oduševljenja prirodom i svakim njenim elementom, pišući i proslavljajući življenje i mikro i makro svet u njemu i okolo njega svakom česticom svog dobrog, predobrog gradskog bića... Ako se pesnici kroz pisanje trude da se oslobode svog pakla, Miloš Komadina je zauzvrat proizvodio sami raj, čist vazduh i plavo nebo u direktnom susretu za svakog svog prijatelja i čitaoca. Miloš koga su od njegovih prapočetaka svi mnogo radije i prirodnije nazivali „pesničinom“ nego tek prosto pesnikom, već dovoljno dugo je neka vrsta sasvim bespogovornog Volta Vitmena u ovim krajevima, kome – kao što je to bilo i sa samim Vitmenom uostalom! – Umetnici svih vrsta i zanata dolaze na iskreno poklonjenje. No, tamo ne zatičete nikakvu samodovoljnu, nadutu i pompeznu veličinu, nego baš naprotiv živahnog dečaka, sa kojim odmah prelazite na „Ti“ i koji vam sve vreme priča čudesne priče sa same granice života i poetske fantazije što biste ih mogli satima slušati širom otvorenih očiju i usta.“ BIBLIOGRAFIJA Objavio je sledeće knjige poezije: „Obično jutro“, 1978. (Nolit) „Rečnik melanholije“, 1980. (Nolit) „Figure u igri“, 1983. (Nolit) „Etika trave“, 1984. (Prosveta) „Južni krst“, 1987. (Nolit) „Nešto s anđelima“, 1991. (Nolit) „Dan“, 1994. (BIGZ) „Čudo“, 1998. (Narodna knjiga) „Ono“, 2003. (Nezavisna izdanja, Masic) Miloš je takođe objavio i knjigu proznih tekstova i pesama „Vode i vetrovi“ 1994. godine (Zajednica književnika Pančeva) i knjigu priča „Insitut za rak“ 2003. godine (Stubovi kulture) za koju je inače i dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Zbirku pesama „Svilom šivena juta“ su na osnovu pesnikove zaostavštine priredili Gordana Ćirjanić i Milutin Petrović 2005. godine. Kaže se da su imali uspeha u sklapanju knjige: zbirka se drži kao celina i liči na Komadinu. NAGRADE Miloš je dobitnik najuglednijih književnih nagrada, uključujući i nagradu „Vasko Popa“ za sveukupno pesničko delo, nagrade „Milan Rakić“ i „Miloš Crnjanski“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Nagrada „Vasko Popa“ 2002. godine dodeljena je za zbirku pesama „Svejedno“ („Rad“, 2001.) za koju se kaže da „potvrđuje negovanu poetiku koju pesnik razvija u osam objavljenih knjiga u vremenskom rasponu od dvadeset godina“. Neki od razloga zašto je zbirka „Svejedno“ osvojila ovu nagradu tiče se i toga što „Komadina podjednako komunicira sa pesmom i čitaocem, negujući asocijaciju i slikovnost i što njegov stih ima svoju meru, izoštren je, ironičan i precizan“. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dosije Šlomović Dosije Šlomović` je priča rađena po istinitom događaju. Radi se o životu Jevrejina Eriha Šlomovića, kolekcionara slika francuskih impresionista, pre II svetskog rata. Bio je lični prijatelj francuskog galeriste Ambroza Volara, koji mu je zaveštao deo svoje kolekcije. U toku rata je deo kolekcije izgubljen, a posle rata je deo opljačkan. Do izražaja dolazi Kaporovo vrhunsko poznavanje slikarstva, jer je to i sam. Dosije Šlomović pojavio se prvi put 1984. u sklopu romana `Knjiga žalbi`. U međuvremenu, ova uzbudljiva priča o tragičnoj sudbini kolekcionara Eriha Šlomovića, bliskog prijatelja i saradnika čuvenog pariskog galeriste Ambroaza Volara, kao da je rasla iz godine u godinu, dopunjujući se novim podacima i svedočenjima likova izgubljenih u misteriji ovog slučaja koji još uvek uzbuđuje mnoge duhove. Momo Kapor je uzeo slobodu da Dosije Šlomović izdvoji iz Knjige žalbi i da ga proširenog i dopunjenog novim podacima do kojih je došao za poslednjih dvadeset godina, upotpunjenog reprodukcijama najvrednijeg dela Šlomovićeve zbirke, u novom ruhu pokloni čitaocima održavajuci na taj način poslednji tračak sećanja na ovog čudnog kolekcionara. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano. To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sveobuhvatna, reprezentativna sinteza najvažnijih psihoanalitičkih hipoteza, teorija i otkrića. Nastala je iz pera oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, i sačinjena je od tri njegova sintetička djela: Uvoda u psihoanalizu, Novih predavanja za uvođenje u psihoanalizu i Nacrta psihoanalize. Svi tekstovi u knjizi napisani su na osnovu brilijantnih Frojdovih predavanja, otkrivaju ga ne samo kao genijalnog naučnika i predstavnika jednog od najznačajnijih pravaca u psihologiji, već i kao popularizatora psihoanalize. On na jednostavan način objašnjava svoje osnovne ideje o strahu, nesvjesnom, nagonima, potiskivanju i Edipovom kompleksu. Uvod u psihoanalizu je donio Frojdu svjetsku slavu i već za njegovog života ova knjiga je prevedena na šesnaest jezika. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize. Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8][9] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd.....

Autor - osoba Živić, Dušan, 1955- = Živić, Dušan, 1955- Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2009 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis 195 str. : ilustr. ; 30 cm (karton) Napomene „International Nutrition Education Project“ --> nasl. str. Autorova slika Podaci o autoru: str. [197] Bibliografija: str. [198]. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Autor - osoba Živić, Dušan Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2013 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 30 cm ISBN 978-86-912193-1-4 Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Moguć blag miris ustajalosti, inače dobro očuvano, bez pisanja, pečata, kompletno. Prva knjiga predstavlja svojevrsni vodič kroz ishranu. Autor nas vodi kroz šaroliki svet hrane. Saznajemo male tajne, prednosti i zamke pojedinih namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Namera je da knjiga nađe svoj put do svake porodice kao narodni lekar, narodni kuvar, bukvar kome se često vraćamo, koristan svakoj osobi koja razmišlja o svom zdravlju. U drugoj knjizi „TAJNA HRANE“, autor dr Dušan Živić, predstavlja nam nove 63 namirnice. Nastavlja da nas vodi kroz šaroliki svet hrane i otkriva male-velike tajne, prednosti i zamke namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Knjiga je, kao savremeni bukvar ishrane, pisana lakim stilom, razumljiva običnom „malom“ čoveku, koji u svakodnevnom životu, pokušava da nađe svoj put ka zdravijem životu. Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 4. novembra 1955. godine u Novom Sadu. Detinjstvo i mladost proveo je na Trgu Galerija, u zgradi broj 7, nedaleko od srednje škole „Svetozar Miletić“, koju je pohađao kad je upoznao proslavljenog novosadskog kantautora s kojim je kasnije svirao gitaru i pevao u vokalno-instrumentalnom sastavu Žetva. ako je ostvario veoma zapažen uspeh u muzičkim vodama – kako s bendom, tako i kao solista – Dušan Živić nakon završenog Medicinskog fakulteta, te specijalizacije iz higijene na katedri prof. dr Miladina Mirilova, člana izvršnog borda za ishranu Svetske zdravstvene organizacije (SZO) – otvara Specijalistički centar za bolesti neadekvatne ishrane „Dr Živić” i intenzivno počinje da se bavi prevencijom kardiovaskularnih bolesti i nutricijskom edukacijom naših vrhunskih sportista. Autor je i rukovodilac programa „Pomozite svome srcu”, nastalog u okviru CINDI programa SZO, kao i autor i koordinator aktuelnog internacionalnog projekta „Tajna hrane” u okviru kojeg su izdate istoimene knjige – „Tajna hrane” 1, 2 i 3 (2009, 2013, 2017). Takođe, autor je TV serijala „Tajna hrane” (100 emisija), koji beleži rekordnu gledanost na prvom programu RTV, u okviru istoimenog projekta. Pionir savremenog sportskog nutricionizma na ovim prostorima otkrio je za portal mojnovisad.com zašto nije nastavio da se profesionalno bavi muzikom, kakvi su bili počeci mladog doktora medicine, ali i koliko je ishrana bitna u procesu treninga, šta je osnova zdrave prehrane, te koja su mu omiljena vojvođanska jela. Rođeni ste u Novom Sadu. U kom delu grada, u kojoj ulici ste odrasli? Kako pamtite detinjstvo? - Rođen sam u samom centru grada. Deda mi je bio visoki bankarski činovnik, bio je i jedan od direktora Jugobanke. To su bančini stanovi, jedna lepa zgrada sa dvorištem kao park. Većina Novosađana ne može da pogreši, zna gde se svi žene i udaju, zna gde je matičar. Nekad je to bio Trg Lenjina, sada je to Trg Galerija, broj 7, u pasažu. U principu sam odrastao u prirodi. Nekad je tu bio park, sad su izgradili garaže, betonirali. Jedna od lepih stvari – moj brat Đorđe Živić, koji je slikar, sad u tom dvorištu ima svoju galeriju. Tu sam živeo do 25 godine, pa sam se preselio u ovaj prostor (Specijalistički centar „Dr Živić”, Bulevar Cara Lazara 58 – prim.aut), koji mi je sad ordinacija, a koji je stan u vlasništvu, gde su nekad živeli moji deka i baka. Inače, porodica Živić ima veze i sa starijim delom Novog Sada – sa Salajkom. Mnogo vremena sam provodio u poznatoj ulici – nekad se zvala Kamberova, a posle ju je moj dobar drug iz mladih dana, poznati novosadski kantautor, proslavio – Jovana Cvijića, broj 16. Dedina tetka je živela na toj adresi u kući-trščari, gde sam kao mali voleo da odlazim. Bezbrižno detinjstvo – igrali smo se, brali voće, đurđevak, pravili strele. Kako smo stasavali, rasli, bilo je interesantnije biti u centru. Osnovna škola „Branko Radičević” bila je na pet minuta od moje ulice, a srednju školu „Svetozar Miletić”, koja je nekad čak bila na mestu današnje Elektrotehničke, tri-četiri broja dalje, praktično sam mogao videti sa svog prozora, sa terase. Ako je škola počinjala u sedam, u pet do sedam sam kretao. U svom poslu ste jedan od najboljih u Novom Sadu, a malobrojni znaju da je muzika vaša posebna ljubav. Spomenuli ste i Đorđa Balaševića s kojim ste sarađivali u bendu Žetva. Kada ste i kako uplovili u muzičke vode? Zašto niste nastavili da se profesionalno bavite muzikom? Kad ste odlučili da budete lekar? - S Đoletom sam se upoznao u Gimnaziji. Obojica smo pevali u horu. Njegova tadašnja devojka, Zorica, išla je sa mnom u razred. To je bio period kada su deca svirala neke instrumente. Svirali smo gitare, pisali pesme i to je bio inicijalni povod našeg upoznavanja. Đole je bio malo stariji, igrao je fudbal za reprezentaciju Gimnazije. Novi Sad nije bio tako velik, poznavali smo se. Posle smo se združili, počeli zajedno da sviramo, i sve ono što je već neka zabeležena istorija – grupa Žetva i početak karijere jednog velikog umetnika Đorđa Balaševića. Sa Žetvom smo snimili jedan vrlo uspešan singl – „U razdeljak te ljubim”. Posle i „Gospoice ala ste mi šik” i objavili smo album „Vreme Žetve” (prvi album vojvođanskog sastava objavljen 1978. godine – prim.aut), a 1989. godine snimio sam i solo album „Po svom”. - Da nije bilo tog nesrećnog rata i tog nekog, po meni, pada kvaliteta svih vrednosti pa i tih umetničkih, kada je muzika krenula u nekom drugom smeru, ekspanzija tog turbo folka, toliko mi je zgadila tu muziku da sam jednostavno pobegao iz nje. Imao sam i gde da pobegnem. Neko ostane u nekom zanatu jer nema izbora. Na sreću ili nesreću, imao sam izbor. Kao mlad, bavio sam se sportom – bio sam fudbaler omladinaca Vojvodine, igrao sam i za mladi tim, taj sport mi je išao dobro. I u muzici nije išlo tako loše, a i bio sam dobar đak. Tako da sam mogao da biram. Nekad je to dobro, nekad nije, ali u principu imate izlaz, niste osuđeni da ostanete u nečemu ako vam se to nešto ne sviđa. Možda sam izabrao ovaj posao pošto je procena bila da je to nešto na šta mogu više uticati, više je u mojoj moći. Možete biti vrlo izuzetan sportista, ali trener vas ne stavi u tim, niste njegov miljenik. Neko to psihički ne izdrži. Gomila naše talentovane dece ode u svet da igra, ali jednostavno ne izdrže, ne zato jer nemaju kvalitet, već što ne mogu da podnesu psihičko opterećenje, jer ne igraš onda kada misliš da si najbolji, ne dobiješ pravu „Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije“ - U muzici vam je slično, možete biti sjajni ali da bi to došlo do ušiju slušalaca, treba da se slože kocke. U današnje vreme to su menadžeri, pravila šoubiznisa, te puno toga nije u vašoj moći. I mnogi to ne mogu da podnesu. Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije. Nekom se posreći, popne se na kamen pa je posle lakše, ali probiti se – ne zavisi samo od dobre pesme ili od dobrog rezultata. Svi oni koji su prošli kroz to znaju o čemu govorim. Opredelio sam se za nešto racionalnije, što je bilo u mojoj moći. Bio sam dobar đak, biologija mi se sviđala te sam odlučio upisati medicinu. Jeste li se oduvek hranili zdravo? - Veza sa hranom potiče od malih nogu. Bio sam sitan i mršav, vijali su me po dvorištu da jedem. Priča o hrani je uvek bila prisutna. U principu, nisu to znali moji roditelji, imao sam apetit, ali nisam imao vremena, voleo sam da se igram, da trčim i najbolje sam večerao. Lična iskustva vam posle u praksi mnogo znače. Neki ljudi nemaju nikakve tegobe već jednostavno nemaju vremena, temperament im je takav. Da bi čovek bio normalno uhranjen treba sebi pokloniti pažnju – da doručkuje, ruča, večera, a ne da preskače obroke. Zbog obaveza, čovek sebe zapusti, a nekada svesno, zanimaju ga neke druge stvari – da trči kao dete, da se igra, da radi sve drugo, a ješće kad bude mogao, a to bude obično uveče. Koji Vam je bio prvi posao posle fakulteta? Koje ste poslove radili sa diplomom doktora medicine? - Otac mi je bio šef apoteke na internoj klinici, gde sam počeo da volontiram. Ne otkrivam toplu vodu, moj otac nije pripadao doktorskoj branši – tu su klanovi uvek bili vrlo ozbiljni, a ja nisam bio doktorsko, već dete apotekara, i ispostavilo se da, iako je moj otac proveo ceo radni vek tamo, a nisam bio neki loš student, ni đak, ni netalentovan, ali nije bilo mesta za mene. Posle godinu dana volontiranja, potražio sam posao u okolini Novog Sada. Bilo mi je jasno da je to zanat kao i svaki drugi, gde mora da se radi. A voleo sam i da dajem injekcije, i da se bavim pacijentom, da odgonetnem šta je, gde je, te sam se obreo u rumskom Domu zdravlja. „Šaljite ga u Hitnu pomoć – taj je izgleda spretan!“ - Prvo radno mesto bilo mi je Platičevo, 40-ak kilometara od Novog Sada, 12 kilometara od Šapca, gde svaki dan imate 120 penzionera, gde neko neuk može da se zaglavi ceo dan, piše recepte i ne diže glavu. Pre toga sam već bio odslužio vojsku u Sloveniji, u jednom mestu blizu slovenačke granice, gde je bilo puno posla za mladog lekara, ako je hteo da radi. Četiri hiljade vojnika i sva vojna lica te meštani po potrebi, jer nije bilo lokalnog lekara u tom mestu. Godinu dana kao da sam radio duplu i troduplu smenu, ali došao sam u Platičevo sa ozbiljnom praksom. Sećam se direktor Doma zdravlja u Rumi, Nikola Zeljajić, zove u 11 sati i pita „Dokle je stigao doktor?”, a osoblje kaže „Doktor je završio”. „Šta, završio 90 baka i deka? Šaljite ga u Hitnu pomoć, taj je izgleda spretan.” POSAO KAO RAZONODA: „Učio sam zanat i u rumskoj Hitnoj pomoći koja je tada bila komponovana od ljudi uglavnom iz Novog Sada i Beograda, jedna koleginica je bila iz Rume, uglavnom su to bili, kako smo se šalili, legionari sa strane. Takođe, uskakao sam u sva okolna mesta kad god je trebalo. Nakon toga, u okviru istog Doma zdravlja, radio sam u selima u Sremu – Krušedol, Krušedolski Prnjavor, Šatrinci, Neradin i svoju praksu završio u Vrdniku. Za taj period me vežu vrlo lepe uspomene, bio sam mlad, nisam morao da trčim kući jer nisam bio još oženjen, imao decu. Bilo mi je svejedno da li radim dve ili tri smene, da li ću ili neću spavati. Posao mi je bila razonoda, nije bilo opterećenje. Bilo je i dobro vreme, posao je bio solidno plaćen, priznaje nam Za razliku od mnogih ljudi koji su karijeru i život odlučili da grade u inostranstvu, vi ste ostali u Novom Sadu. Šta je to što vas je čvrsto držalo u ovom gradu? Da li ste ikad razmišljali da odete iz Srbije? - Imao sam želju, kad malo steknem prakse, da odem u Australiju. Stric mi je kao mlad otišao i ostao da živi tamo. Ali... Otac je uvek brinuo o svima, ali kada je otišao u penziju, kada se razboleo, uloga nekoga ko brine, sa te medicinske strane, pala je na mene. Posle sam zahvaljujući radu sa vrhunskim sportistima praktično obišao ceo svet ali sam ipak ostao da živim ovde. Počeo sam da radim kao mlad lekar u FK Vojvodina. Prvo sam igrao u pionirima, mlađim kategorijama, posle i u mladom timu. Moja familija je sportska – deda Đura je bio jedan od predratnih igrača Vojvodine sa najdužim stažem, ali i prvi posleratni direktor kluba. Njegov rođeni brat Milan je takođe bek igrao je s njim u timu. Stric je igrao u podmlatku Vojvodine, pre odlaska u Australiju. Kao što je porodica Hadži imala više generacija, tako i porodica Živić u Vojvodini ima dedu koji je bio od pionira do direktora kluba, mene koji sam bio od pionira do lekara prvog tima, posle i lekar reprezentacije. Tata je bio biciklista, kao i moj rođeni brat Đorđe. - Tih godina, dok sam radio u Rumi, sreo me naš čuveni igrač Aca Ivoš, koji je bio i funkcioner. Pitao me „Gde si?”, kažem „Radim u Rumi.” On kaže „Jedan Živić radi u Rumi. Ajde dođi pa da počneš da radiš sa petlićima pa ćemo videti za dalje.” Bila mi je izuzetna čast da počnem da radim sa najmlađim kategorijama u klubu koji je bio izuzetno vezan za našu familiju. Radio sam sa petlićima, pionirima, kasnije sa omladincima, da bih 90te postao i lekar prvog tima. Kasnije sam mnogo radio sa profesionalcima. Jedan sam od prvih koji je na ovim prostorima počeo da govori o ishrani sportista. Zahvaljujući tome sam posle radio sa pet nacionalnih selekcija. Bio sam prvi nutricionista jedne reprezentacije na ovim prostorima. Bilo je to sa našom fudbalskom reprezentacijom za svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. Kasnije sam radio i sa vaterpolo, bokserskom, veslačkom reprezentacijom i mnogim poznatim pojedincima iz različitih sportova. U šali uvek kažem da nisam ni visok, ni plav, ni iz Beograda, ali sam bio najsigurnija varijanta. Kada je 2000. godine Nenad Manojlović došao na čelo vaterpolo reprezentacije Jugoslavije i počeo da pravi ozbiljan tim, pozvao me je da se kao nutricionista pridružim stručnom štabu. Bio je vizionar, širokih pogleda, shvatao je da nije samo moda imati nutricionistu već da je to potreba te me pozvao da se pridružim stručnom timu. Interesantno je da sam u istom periodu paralelno radio i sa našom Bokserskom reprezentacijom kojoj je naš proslavljeni šampion i tadašnji selektor Tadija Kačar nastajao da vrati stari sjaj. Bilo je uspeha. Poslednje medalje na velikim takmičenjima osvojili su naši bokseri u tom periodu zajedničke saradnje. PROCENA VAŽNOSTI ZDRAVE I URAVNOTEŽENE PREHRANE NAŠIH SUGRAĐANA: „Svest Novosađana raste. Nisu samo penzioneri ti koji se brinu za svoju ishranu. I mladi ljudi počinju da razmišljaju o tome. Vidim rezultate sebi sličnih koji rade na motivisanju i propagiranju zdravih stilova života. Postoje razni vidovi, manje ozbiljni, više ozbiljni. Ishrana i zdrav stil života nisu samo više moda, nisu više samo trend, već su postali i potreba, a i svest da se promenom stila života i ishrane mogu rešiti ozbiljni problemi. Bolesti su najviša stepenica toga i vrlo značajna karika da nekome mogu spasiti život“, smatra naš ovonedeljni sagovornik. Dakle, tada ste počeli da se bavite ishranom sportista. Ko se pre vas bavio time? Koliko je ishrana bitna u procesu treninga? - Prvo bih naglasio da je ishrana sportista nešto vrlo specifično i dosta drugačije od svega ostalog. Ne može se baš poistovetiti zdrav način života i zdrava ishrana sa ishranom sportista, koja ima neke svoje zahteve. Sportista je jedna sportska mašina koja traži drugo gorivo – kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata koji daju fiziču aktivnost visokog intenziteta. Kupite najbolje auto na svetu i treba mu dati najbolji benzin, isto je i sa ljudskim organizmom. To je danas vrlo ozbiljna nauka. Šta ćete pojesti, koju ćete namirnicu uzeti od prevashodne je važnosti za uspeh i postizanje sportskog rezultata. Kao i trenažni proces, jednako je važno i uzimanje, nadoknađivanje hranljivih materija, kao i odmor. Stil života sportiste je vrlo specifičan i zahtevan. O novim, savremenim trendovima u ishrani sportista, pre mene je počeo da govori jedan biohemičar Predrag Milošević. Lekarska profesija je vrlo sujetna, te on kao biohemičar nije bio preterano prihvaćen, no bilo je nekoliko nas mlađih koji su shvatili ozbiljnost pristupa novim trendovima ishrane sportista. Taj njegov pionirski pokušaj da na ove prostore donese taj pristup, urodio je plodom. Znao sam još jednog mladog kolegu, koji nije bio sa ovih prostora, a koji je nestao u ratnom vihoru, te sam ja ostao kao jedan od retkih koji je verovao da nije velika šnicla razlog i uslov da se postigne vrhunski rezultat, da vodu ne treba zabranjivati, da slatkiši nisu potrebni sportistima... „Kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata“ - Osamdesetih godina prošlog veka, na ovim prostorima sportistima je zabranjivana voda. Prvi sam koji je omladincima Vojvodine `84. godine rekao „Dajte vodu na teren!”. Moram spomenuti Iliju Pantelića, čuvenog golmana koji je tada bio šef omladinskog pogona u FK Vojvodina, koji je od toga napravio jednu akademiju, instituciju. Omladinci Vojvodine su zahvaljujući njemu i ozbiljnom radu stručnog tima koji je okupio, kao što je profesor Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Radivoje Radosav, koji je nove metode u trenažnom procesu primenjivao na mladim generacijama, a ja sam ih učio novim trendovima u ishrani sporta, pobeđivali na svim evropskim turnirima, bili prvaci Jugoslavije više puta. Od generacije `69, `70, `71. i `72. napravili smo momke od kojih je 20 evropskih fudbalera. To su i periodi kada sam bio najmanje opterećen. Kada se bavite sa profesionalcima, to su stroži standardi, a sa decom – vi ste im i prijatelj, i trčite s njima zajedno, mada se radilo maksimalno profesionalno, ali nema tenzije, što je posle neizbežno, nema tu prevelikog intimiziranja. Rad u sportu je meni veoma drag i dan-danas radim sa našim vrhunskim sportistima. Ipak, država nije više bogata kao nekada, sve pada na račun sportista pojedinaca. Da ne spominjem pojedine profesionalce s kojima sam radio iz raznih sportova – odbojkaše, košarkaše, fudbalere... Počinje mnogo rano da se radi s decom, jako je važno tu decu, ne samo terati da trče po terenu, nego ih obučiti stilu života i pravilnom načinu ishrane. Dobar deo te dece prolazi našu obuku ishrane sportista kroz mesečne tretmane. U pitanju je promena navika i potrebno je vreme da se navika promeni, a to bez mesec dana ne može da se uradi. Pre nego što ste otvorili Specijalistički centar „Dr Živić”, šta je bio prelomni momenat da se za to odlučite? - Važim za jednog od pionira privatne lekarske prakse u Srbiji. Još kao mali voleo sam da rizikujem. Moj odlazak u privatnu praksu bio je totalno neracionalan za većinu ljudi. Imao sam ugledan i dobar posao u tadašnjem Izvršnom veću Pokrajine i i bio na mestu lekara prvog tima u FK Vojvodina. U Veću sam bio zadužen za sve objekte vodosnadbevanja od pokrajinskog značaja. Vrlo visoka pozicija, odgovorna, zahtevna, ozbiljna. S obzirom da sam specijalista higijene, a jedan deo higijene se bavi higijenom ishrane, ovim čime se sad bavim, a postoji i komunalna higijena, higijena oblačenja, higijena igračaka, higijena životne sredine... Jedan nonsens da vam ispričam – specijalizirao sam u tadašnjem Higijenskom zavodu, odnosno Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika koji je bio pod mojim nadzorom. Bio sam u prilici da proveravam njihov rad, a bio sam istovremeno kod njih specijalizant. Dočarao sam vam koliko je to bila visoka funkcija? Ipak, borio sam se da ne ostanem činovnik te sam iskoristio priliku i kada su nastupila teža vremena, umesto otpremnine, koja se davala prilikom odlaska s posla, zahvalio sam se i tražio da me puste, da ne moram da odrađujem određen broj godina za njih. Napustio sam mesto u Izvršnom veću, napustio sam mesto lekara FK Vojvodine i otišao u privatnu praksu kao jedan od prvih lekara u Srbiji i sigurno jedan od prvih dvoje-troje u Novom Sadu koji se bavio nečim što je u to vreme bilo totalno neizvesno, zakonski nedefinisano. Početkom 92. sam seo u ordinaciju, ružno vreme, kada je plata bila pet maraka, ali mogu da vam kažem da se nikada nisam pokajao. Sve sam doživeo kao izazov koji se pokazao kao dobra odluka. Iza mene je više od 25 godina rada u privatnoj lekarskoj praksi. Jedan sam od pionira ljudi koji su se borili za postavljanje ove lekarske profesije na stepenicu koju zaslužuje. Bio sam i jedan od pionira i osnivača Lekarske komore Srbije, zajedno sa doktorom Zoranom Bulatovićem, profesorom Višeslavom Hadži-Tanovićem iz Beograda, koji vaši za oca privatne lekarske prakse u Srbiji. Jedno vreme sam bio i potpredsednik Lekarske komore. Dugo godina smo se borili da ona dobije svoj status, bude priznata. Ne bih mnogo da govorim o tome jer sam malo razočaran stanjem u Lekarskoj komori, ali kada smo mi to sve konstituisali, smatrao sam da je bolje da mlađe generacije nastave s radom. Šta vas je podstaklo da napišete knjige „Tajna hrane”? Kako se javila ideja da pokrenete serijal emisija „Tajna hrane”? Šta je ono što želite da ljudi usvoje posle čitanja/gledanja knjige/emisije „Tajna hrane”? - Dođe čovek u godine kada razmišlja o tome da iza sebe treba nešto da ostavi. Uvek sam se divio ljudima koji su napisali nešto, kao Jova Tucakov knjigu „Lečenje biljem”. Baveći se ovim, primetio sam da niko nije hronološki stavio na papir sve ovo što jedemo, niko nije napisao tako da to bude razumljivo svakom čoveku. Radeći u privatnoj praksi, zadatak mi je da čoveku pomognem. Mene nije čekala plata, znači ako nešto uradite, a uradite to kvalitetno, vi imate šansu da opstanete. Shvatio sam i da to što radite mora biti praktično i korisno. Stvorio sam ideju u okviru programa „Tajna hrane”. Da sve to ispričam, trebalo bi mi mnogo više vremena, ali u okviru tog internacionalnog programa, koji ima zadatak da na prostoru zapadnog Balkana, koji predstavlja u Evropi rak-ranu što se tiče bolesti srca i krvnih sudova, da pomogne ljudima promenom stila života, da smanji faktore rizika. Znamo tu Lalinu biografiju, milion puta sam pričao, „rodio se, tovio se, strefio ga šlog”. Da to malo skratimo – manje jedi, više se kreće, promeni malo stil života. Mi smo navikli da jedemo masnu hranu, hrana je poslednje čega će se čovek odreći. Ajde da sve što jedemo – sve namirnice, a ima ih oko 200-300 koje čovek najčešće koristi u ishrani – bude opisano na neki način, da napišemo ozbiljne stvari na prihvatljiv način da bi svakom bilo od koristi. Ne da treba da ode kod doktora da mu objasni šta tamo piše, nego da svaka naša supruga, baka, neko ko se bavi hranom, pa i mi sami da se edukujmo i znamo šta će nam u kojoj situaciji od hrane biti od koristi, a šta bi nam bilo manje korisno, kako sami sebi da pomognemo. Neka vrsta narodnog lekara sa aspekta hrane. Tako su krenule knjige „Tajna hrane” koje su pratile istoimeni TV serijal, snimljen na RTV između 2009. i 2010. godine, a koji ima ogromnu gledanost. Išli smo u pet do pet svakog dana na prvom programu RTV i bili smo gledaniji nego „Dnevnik” u pet koji je izuzetno gledan. Ponosan sam na činjenicu da sa 100 emisija vi pokrivate celu godinu. Išli smo godinu dana premijerno, pa drugu godinu reprizno. Nisam bio u prilici da dam drugim emiterima pošto je ugovor bio dosta loš. „Mi smo navikli da jedemo masnu hranu – hrana je poslednje čega će se čovek odreći“ - Zahvaljujući gospodinu Koprivici, koji je aktuelni direktor RTV, što me raduje, nadam se da ćemo saradnju nastaviti i snimiti bar još 100 emisija, a koji mi je omogućio da i drugim emiterima, malim TV stanicama po Vojvodini, nakon par godina, dozvolimo da emituju emisiju „Tajna hrane”. I dan-danas u toku su reprize na regionalnim televizijama poput Kanala 9, TV Banata, RTV Sreća u Somboru, RTV YuEco u Subotici. Pokrivena je cela Vojvodina preko malih TV stanica. Imamo zadatak da plasiramo emisiju i šire – u Bosnu, Crnu Goru, svuda gde nam govorno područje to dozvoljava. Nisam ni lažno skroman, niti se plašim da kažem da sam lokal patriota, bilo bi mi vrlo drago, iako je bilo razgovora i sa tzv. velikim televizijama, da snimimo serijal sa Prvom TV, koji su hteli da ga emitiju u okviru Jutarnjeg programa. Oni ni do dan-danas nisu pokrenuli taj Jutarnji program. Zna se da televizije prave programe koji donose, neki put i podilaze, najširoj publici. Ovu emisiju ipak treba zadržati u okvirima neke popularne medicine, nije za rijaliti šoove. Zbog toga sam odustao od nekih televizija, šala je šala, ali ovde se ipak radi o zdravlju. Volim da se našalim na kraju emisije, ali ne treba sve zapakovati u neku smešu koja se zove „Parovi”. Ko voli neka izvoli, ljudi imaju pravo da biraju, ne bih to mešao. Do sada su izašle tri knjige „Tajna hrana”, promocija treće je bila krajem aprila. U svakoj knjizi je predstavljeno 63 namirnica. Sa četiri ili pet knjiga ćemo uraditi onaj pionirski posao, odnosno biće opisano sve ono što čovek jede. Posle teksta o namirnici, koji sadrži malo istorije, malo anegdote, zelenim i crvenim srcem je izvučeno zašto je dobro i zašto ne bi bilo dobro u nekoj situaciji. Na jedan popularan način opisano šta nam i kada prija, a šta bi ponekad trebali izostaviti. Lep vodič, uputstvo i pomoć u tome kako se hrani. Kakve su povratne informacije čitatelja/gledaoca? Usvajate li kritike ili pohvale vaših pacijenata, vaše publike? - Apsolutno. Prošao sam kroz, popularno nazvan, šoubiznis, baveći se muzikom. Počeo sam da pevam i nastupam vrlo rano, kao klinac. Još pre polaska u prvi razred osnovne skole pevao sam na jednom velikom nastupu sa revijskim orkestrom RTV Vojvodine. Naučio sam da slušam i primam povratne informacije, zajedno sa stručnim timom se trudim da usvojimo sve ono što smatramo važnim. Od mladog momka koji je voleo da se šali, igra fudbal, da se bavi muzikom, ušao sam u vrlo ozbiljnu profesiju, ali sam se trudio da ne odem u krajnost. Optimizam, šarm i doza humora su zadržani u ovom što radim. Zadržao sam to i u knjigama i u emisijama. Mnogi su bili protiv toga „To treba izbaciti, nisi komedijaš”, ali ako želite da ispunite osnovni cilj, a to je približiti čoveku, napisano suvoparno nikada neće doći do njega. Ljudima je dosta i škole i držanja predavanja i tutorstva i zabrane. Morate naći način kako nekoga da vežete za nešto, kako da ga animirate. Kroz vedrinu i šalu, neki su gledali emisiju da vide šta ću se našaliti na kraju, a onda usput i čuli nešto što sam hteo da čuju. Još uvek nisam siguran da to treba izbaciti. Korigujemo se i sve što ustanovimo da treba promeniti, modifikovati, i mladim kolegama koji dođu kod mene uvek kažem „Ako mislite da ima nešto novije, drugačije, slobodno kažite”. Nauka napreduje, razvija se. CELULIT – UVEK AKTUELNA TEMA: „Celulit su nagomilani toksini, razne otpadne materije koje treba izbaciti iz organizma. Sa mnogo tečnosti organizam će izbaciti višak toksina. Trebate jesti što manje hrane koja u sebi ima razne konzervanse, što manje prerađene, začinjene, masne hrane. Ne treba nam tokom leta previše energije. Jedite više voća, više povrća, mladih mlečnih proizvoda, ribu, piletinu. I najbitnije – jedite češće po malo. Takođe, fizički budite aktivni, nemojte sve vreme visiti na Fejsbuku“, savetuje prim. dr med. Dušan Živić. Po gradu sve više primećujemo radnje zdrave i organske hrane, veganske i vegetarijanske restorane... - Ne treba se plašiti toga. Niko nije postavio pitanje šta ćemo sa invazijom pečenjara ili kafića. Stvar je izbora gde će neko da ide. Mnogo se radujem što su se stvorili uslovi da radnja ili restoran takve vrste može da preživi. Godinama u Novom Sadu ni jedan vegetarijanski restoran nije mogao da preživi. Treba se što pre okretati zdravim stilovima života, što pre kanalisati navike koje nisu preterano zdrave. Ne mislim da možemo da živimo pod staklenim zvonom, da mladi svet treba da živi kao u manastiru. Ali ako si jednom izašao i ostao do tri ujutro i malo popio, nemoj to raditi sutra. Ako je danas bio rođendan pa si pojeo tri parčeta torte, nemoj i sutra. Nemoj svakog dana pojesti 200 grama čokolade. Ako jedeš lubenicu, nemoj pojesti svih 10 kila. Mera je filozofija svega. I moda je po neki put dobra jer vas tera da radite nešto zdravo. Mada moda nije preterano povezana sa dobrim stvarima, ali ima i dobrih moda. Moda da se nose flašice i da nije više sramota u restoranu poručiti vodu, to je sjajna stvar. Mnogo bolja od majica do pupka ili poderanih pantalona. Moda vas na sve natera. Najveći zločin je bio zabranjivati ljudima da piju vodu, pogotovo sportistima. Znate kada je krenula moda da se nose flašice? Kada se voda počela flaširati i naplaćivati u restoranima. Čim je voda upakovana, u nekoj lepoj ambalaži. A nije bilo moderno kada su u kafanama uz kafu davali čašu vode iz slavine. Plaća se sve pa zašto ne bi i dobra navika. To je odlično, dobro i vrlo korisno za organizam jer tečnosti nikad previše. „Znamo svi Lalinu biografiju – rodio se, tovio se, strefio ga šlog“ Koji su razlozi zbog kojih osobe posećuju vaš Specijalitički centar, odnosno ko su vam pacijenti, ko najviše traži savet/pomoć? - Pacijenti su iz najširih krugova. Prevencija kardiovaskularnih bolesti, kako je čuveni CINDI program rekao i dao doktrinu kako se boriti protiv hroničnih nezarazanih bolesti – bolesti srca i krvnih sudova kod kojih je stres dominanatna komponenta, odnosila se na poslovne ljude – menadžere. Kako je dolazilo do pada životnog standarda, do rata, svaki mali čovek je postao menadžer kako da preživi. Realno gledajući – svi su sada menadžeri jer je nivo stresa toliki zbog egzistencijalnog minimuma. Svi su pod ogromnim stresom te nam se ciljna grupa širi na kompletnu populaciju. Pored poslovnih ljudi, vrhunskih sportista, političara, naši su pacijenti i „obični ljudi”, čak i penzioneri. Nađe se i prostora i novca, iako smo privatna praksa. Imamo vrlo ozbiljno obolele pacijente koji su rešili da spas potraže u promeni načina ishrane, stila života, povećanim dozama vitamina, a ne citostatskom terapijom, lekovima koji truju organizam, zračenjem ili raznim agresivnim metodama. To su manje ružičaste stvari od priče o sportu. Ipak, kad čovek odluči, lako se sve reši. Kako se vi hranite? Kako se fizički aktivirate? - Nisam neko ko sebe uzima za primer drugima. Moj stil života je možda malo rigorozniji. Od 20 godine sam laktovegetarijanac, znači od životinjskih stvari jedem samo mleko i mlečne proizvode. Nisam bio bolestan niti verski opredeljen. Pošto sam uvek sebi postavljao neke zadatke, odlučio sam se za trening volje, želeo sam da vidim da li mogu nešto što mi se jako jede da ne jedem. U periodu kada sam se još bavio muzikom, u Africi sam upoznao neke ljude koji su bili muzičari i, na moju sreću, vegetarijanci. Bilo šta tad da su radili, kao mlad čovek bih verovatno oponašao. Njihov način ponašanja je toliko bio sugestivan da sam ga prihvatio. Nisam bio motivisan ni da skinem kile, ni da dobijem kile. Već njihov stil života – njihova smirenost, uvek sam bio malo brzoplet. Nekoliko godina kasnije, na ličnom primeru sam uvideo da taj stil života donosi neko smirenje. I godine kažu donose smirenje. Ti ljudi su imali puno godina a izgledali su izvanredno, svirali su izvanredno što me takođe fasciniralo. Dobro sam se osećao, bio sam funkcionalan, a i bili ste interesantniji u društvu zato što ne pušite, ne pijete i ne jedete meso, nego da ste sve to radili. Bio sam drugačiji od ostalih. Kao zreliji momak sam uvideo da mi to doprinosi da se osećam dobro, da baratam svojom voljom, da zahtev koji sam sebi postavio dolazi do izražaja. - Ponekad kažem pacijentima „Idete ulicom i svidi vam se neki momak ili devojka, pa ne skačete odmah na njega ili nju. Pa valjda prvo pravite plan šta i kako. Isto je i sa hranom. Ne bi trebalo pojesti odmah sve ono što vam se sviđa i što vidite“. U svemu treba imati meru. Neko obuzdavanje mora da postoji. Što god više vladamo sobom tim smo jači. To je ono što sam na ličnom primeru kasnije počeo da saznajem. Trening volje je najveća stvar i najveća korist u celoj priči. Kad možete sa nekim svojim nagonima da kalkulišete, baratate, postajete jaki. Indirektno to ima koristi na zdravlje. Još uvek igram rekreativno fudbal na DIF-u sa momcima od 25 godina i više. Nisam se ugojio, dobro trčim, bicikl poslednjih pet godina dosta ozbiljno vozim. Otac mi je bio trener i selektor reprezentacije, brat mi je bio uspešan biciklista, državni reprezentativac, ja sam drumski bicikl počeo ozbiljno da vozim pre pet godina, kada sam video da mi za fudbal treba još četvero, za tenis još jedan. Hteo sam bolje da iskoristim vreme kad sam hteo da budem aktivan. Dosta sam fizički aktivan. Vozim po drumu, biram periode kada nisu preterano opterećeni. Kao što gledate učesnike na Tour de France, ako me negde sretnete, slično ću izgledati, zamaskiran. Pazim, slušam, velika je glupost i vrlo opasno voziti bicikl sa slušalicama u ušima, jer na drumovima prvo čujete vozilo koje vam dolazi od pozadi. Imam čamac, lep gliser, odem da pecam sa bratom, decom na Dunav. Pecaroš sam od malih nogu. Pecanje, kupanje, tenis na pesku. Navikao sam da budem aktivan, nikad ne mirujem. Igranje karata je lepa stvar, ali meni je to gubljenje vremena. Pecaroš od malih nogu koji je navikao da bude aktivan Koje su po Vama najopasnije, a koje najzdravije namirnice? Nabrojte po pet. - To se stalno izmišlja, to je od deset božijih zapovesti krenulo. Izbegavajte ono što svi znaju da ne valja. Pre svega trudite se da imate meru, da jedete češće po malo. Leti više voća, povrća, tečnosti. Izbegavajte puno kafe, alkohola, gaziranih pića. Jedite sezonski. Nemojte žaliti za namirnicama o kojima se prave hvalospevi, kao što su čia semenke, ono što su Inke jele. Osnovna su tri pitanja – šta jesti, kada i koliko. Jedemo hranu koja nas okružuje, manje prskanu, organska hrana je nešto čemu treba težiti. Poštujte raspored obroka, nemojte da pregladnite. Tri obroka su obavezna i gledajte da imate užinu između. Nemojte preterivati, za tri sata možete ponovo jesti. Najznačajnije nagrade koje ste do sada osvojili? - Ljudi kojima sam pomogao, moja su najveća nagrada. OMILJENA NOVOSADSKA (ILI VOJVOĐANSKA) JELA: „Kao pravi Lala, volim gomboce sa šljivama, taške, testo sa svim i svačim i kolače s makom. Ipak, sa ovom vrstom hrane čovek mora biti vrlo oprezan, paziti na količinu, vreme uzimanja. Ako želite pojesti malo više, morate biti izuzetno fizički aktivni ili ćete se brzo ugojiti“, upozorava stanovnike Vojvodine dr Dušan Živić. MG154 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

„U ovoj knjizi neću pokušati da ponudim uvod u filozofiju Žaka Deride, a još manje novo tumačenje jednog dela čija će obuhvatnost i bogatstvo još dugo prkositi komentatorima. Ali voleo bih da pružim, barem u istoj meri kao priču o jednom pojedincu, biografiju jednog mišljenja. Stoga ću se držati prvenstveno Deridine lektire i uticaja koje je pretrpeo, nastanka njegovih glavnih dela, potresa oko njihovog prijema, borbi koje je Derida vodio, institucija koje je osnovao. Ipak, to neće biti “intelektualna biografija”. Ta me formulacija nervira na više načina zato što isključuje ono što kao da se podrazumeva: detinjstvo, porodicu, ljubav, materijalni život. Za samoga Deridu, kao što je objasnio u razgovorima s Mauricijem Ferarisom (Ferraris), „izraz ’intelektualna biografija’“ bio je, vek posle nastanka psihoanalize, osobito problematičan, još i više nego izraz „svestan intelektualni život“. Isto mu se tako krhkom i neodređenom činila granica između javnog i privatnog života.” Benoa Peters Biografija Žaka Deride (1930–2004) donosi priču o frankofonom dečaku iz Alžira kome je sa 12 godina, zbog jevrejskog porekla, zabranjeno da pohađa školu, a koji će postati najprevođeniji francuski filozof u drugoj polovini 20. veka. Ona govori o ranjivom, iznurenom čoveku koji je čitavog života sebe video kao nekog ko nije dobrodošao u francuski univerzitetski sistem. Ova biografija nas vodi i u različite svetove u kojima je Derida živeo i radio: Alžir pre sticanja nezavisnosti, mikrokosmos pariske École Normale Supérieure, samo jezgro strukturalističkih mislilaca i turbulente događaje iz 1968. i kasnije. U njoj srećemo niz vodećih pisaca i filozofa s kojima je bio bliski prijatelj: Luja Altisera, Emanuela Levinasa, Žana Ženea, Elen Siksu, Pola de Mana i druge. Upoznajemo se s podjednako dugim nizom brutalnih polemika koje su se vodile o ključnim pitanjima sa takvim misliocima kao što su Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl i Jirgen Habermas, kao i sa nekolicinom afera i sporova koji se nisu ticali samo akademskog sveta, među kojima su najpoznatije one u vezi sa Hajdegerom i De Manom. Ona nas podseća i na brojna Deridina politička angažovanja koja se tiču ilegalne emigracije, Nelsona Mandele, američkog intervencionizma, i pomno prati uzlete dekonstrukcije i njen izvanredan uticaj, koji se od kraja 60-ih širio i preko granica filozofskog sveta, na studije književnosti, arhitekturu, pravo, teologiju, feminizam, kvir teoriju i postkolonijalne studije. Radeći godinama na ovoj obimnoj i pouzdanoj biografiji, Benoa Peters je razgovorao sa preko stotinu osoba koje su sarađivale s Deridom i poznavale ga. Bio je prvi istraživač koji je koristio ogromni arhiv koji je Derida sakupljao tokom čitavog svog života i njegovu bogatu korespodenciju. Peters nam otuda nudi novo i dublje razumevanje čoveka koji se danas smatra jednim od najbitnijih i najuticajnijih filozofa druge polovine 20. veka. S francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović. Loznica, Karpos, 2017. Barem su dve zamke vrebale Benoa Petersa, pisca biografije Žaka Deride. I u obe je glavačke upao. Ako je za utehu nije ih mogao izbeći. Osim da je odustao od pisanja. Ali i to je bilo nemoguće. Te dve nemogućnosti – nemoguće je bilo ne pisati i nemoguće je napisati biografiju Žaka Deride – stekle su se u voluminoznoj knjizi (652 stranice) čiji je značaj teško preceniti. Žak Derida, dakle. Jedan od najvećih i najčudnijih, najzagonetnijih savremenih filozofa, čovek koji je bio obožavan do te mere da su se „deridijanci“ neretko doživljavali kao sekta i koji je, u isto vreme, bio (i ostao) toliko omražen da u trenutku kada, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, postaje jedan od najslavnijih Francuza u svetu, kada predaje na najvećim i najprestižnijim univerzitetima na potezu od Amerike, preko Evrope i Afrike, do Japana, kada je najprevođeniji francuski filozof, u samoj Francuskoj jedva uspeva da pronađe odgovarajući posao. Da stvar bude još zamršenija, Derida je filozof čiji su tekstovi u tolikoj meri komplikovani i, barem na prvi pogled, neprozirni, da je čitanje njegovih radova jedna od najzahtevnijih intelektualnih akrobacija. Iako mu je životopisac veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek težak sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik koji ne može bez ljudi a beži od njih, osetljiv i zahtevan do granice neizdržljivosti, bezrezervno odan onima koje voli i nepomirljiv prema onima za koje veruje da su ga izneverili. Ali pre svega i iznad svega ova biografija potvrđuje ono što, iskusnijem oku, govore njegove knjige: kada je o filozofiji reč nikakvih kompromisa, ni sa kim, pa ni sa samim sobom, nije bilo. Kao mlad čovek Derida je do te mere nesiguran i sklon depresijama da je njegov ostanak u filozofiji nekoliko puta bio ozbiljno doveden u pitanje. To što je rođen 1930. u Alžiru, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici, više je od pukog podatka jer je za vreme Drugog svetskog rata on i na svojoj koži žestoko osetio učinak rasizma. Ta će ga râna iskustva straha i neizvesnosti, kada je, između ostalog, izbačen iz škole kao Jevrejin, obeležiti za čitav život. Sa 19 godina dolazi u Pariz, ali susret sa tim velikim, uzbudjivim gradom nije ni dobar ni lak. Verovatno će onome ko poznaje raspon Deridine erudicije delovati čudno, ali on nije bio dobar student, neke je predmete prolazio na jedvite jade, padao je ispite, a čak ni iz filozofije nije dobijao najbolje ocene jer je oduvek pokazivao gađenje prema profesorskom (a ne živom) filozofiranju. Takav će mu stav doneti koliko slave, toliko i nevolja. Čak ni odbrana doktorata – a tu institucionalnu prisilu obavlja s pedesetak godina, kada je jedan od najcenjenijih filozofa na svetu – neće proći bez neprijatnosti. Ipak, uspeva da uđe na najprestižniju francusku instituciju, Ekol normal, gde ga nešto starije kolege Luj Altiser i Mišelo Fuko odmah uočavaju. Samo bekoliko godina kasnije objavljuje svoje prve, zapanjujuće sveže i jednako složene tekstove koji se mogu voleti ili mrzeti, ali pred kojima se, naprosto, nije moglo ostati ravnodušnim. Opasna filozofija Ono, dakle, što je Deridi od prvog trenutka bilo jasno, a do čega većina filozofa ne dođe nikada – te onda svoju filozofsku impotenciju preobražavaju u mržnju prema francuskom filozofu – jeste da filozofija dostojna toga imena mora da bude opasna. Opasna po okolinu, opasna po društvo, opasna po poredak, opasna po onoga ko je piše. To postaje jasno već u prvom njegovom spisu iz 1962. godine, Poreklo geometrije u filozofiji Edmunda Huserla: Derida pritiska tamo gde najviše boli. Filozofija živi, verovao je, samo ako odbije da pristane na već zgotovljene oblike, ako dovršene forme, uz sve rizike, razgrađuje. Umeće razgrađivanja, ali i ponovnog konstruisanja od istih elemenata, Derida će nazvati dekonstrukcijom. Iako će mu dugi niz godina tumači zamerati da je nepolitičan, Peters u svojoj biografiji snažno sugeriše da su, kod Deride, politički ulozi uvek bili i veliki i jasni, jer borba protiv okoštalih struktura ne može ne biti politička. To što filozof ne koristi tradicionalne političke pojmove i tradicionalnu filozofsku retoriku, te je mnogo više okrenut književnosti i slikarstvu, samo je perspektiva koja ne poništava implicitne političke učinke. Slavni pojam rAzlika (différance, a ne, kako je pravilno, différence), recimo, politički je do same srže. Uostalom, i sam će Derida u ličnim sveskama, 1976. godine, zabeležiti sledeće: „Kao po običaju: nikad ne sklapam saveze i pucam na sve strane: potpuno sâm. Strah me je od saveza i osećaja sigurnosti koji saveze održava. Stvarno me je toga strah, što niukoliko ne čini moju usamljenost junačkom, već pre nekako zastrašenom i kukavičkom: ‘neće me prevariti’ – pa tražim rešenje u ‘bežanju od saveza’ i odvratnosti prema ‘zajednici’. Gadi mi se i sama ta reč“ (str. 305). Upravo se u ovim oporim rečima pronalazi sva poetika Deridinog filozofskog poduhvata, ali i njegovih ličnih izbora i nemira. Zapravo, Derida je uvek bio raspet, doslovno rastrgnut, između želje i potrebe za samoćom – te se u svojim pismima neprestano žali kako nema mira – i jasne svesti da je angažovanje, kako u građanskom, tako i u filozofskom smislu, obaveza svakog slobodnog građanina. Gde god se pojavi sve oko njega se kovitla i vri. (Incident će se, naravno, dogoditi i u Beogradu 1992. godine kada znameniti ničeanac ovdašnji, patetičan i dosadan nacionalista, u poluprivatnom kontekstu odbrusi Deridi kako je izdao Ničea. Svikao na slične gluposti Derida je ostao pribran – naravno da je izdao Ničea – a sam Niče se, jamačno, promeškoljio u grobu.) U takvom sticaju događaja neizbežne su i urnebesne epizode poput one kada Deridu na berlinskom aerodromu dočekuje nemački kolega. Nemački filozof o svom francuskom gostu zna sve, osim kako ovaj izgleda. Budući da glas o Deridi, kao ekscentričnom Francuzu, ide ispred njega, nemački filozof prilazi živopisno obučenom muškarcu sa razdrljenom košuljom i naočarima za sunce na nosu i sprovodi ga do automobila. Ispostavlja da čovek jeste Francuz, ali s filozofijom nema veze, on je režiser koji u Berlinu bira glumce. U tom trenutku Nemac uočava muškarca nemirne sede kose, u neuglednom sivom odelu, koji se, na izlasku s terminala, unezvereno osvrće oko sebe. To je, naravno, Žak Derida. Francuski režiser istog časa eksplodira od smeha, nemački filozof tone u zemlju od sramote, dok Deridi ta epizoda nije zabavna. Zabavno je, međutim, što će, nešto kasnije, i sam Derida da promeni svoj imidž i bezoblično profesorsko odevanje zameni opuštenijom odećom, praćenom obaveznim belim šalom. U komunističkoj Čehoslovačkoj 1981. godine biva uhapšen zbog posedovanja droge, češka policija ga umereno maltretira, provodi noć zatvoru, a ta epizoda u tolikoj meri uzburkava političke duhove da interveniše i sam predsednik Francuske Fransoa Miteran, preteći Češkoj oštrim merama. (Ispostavilo se da je drogu Deridi podmetnuo nesposobni, ali ambiciozni policajac koji će, po padu komunizma, da bude uhapšen upravo kao trgovac drogom). Snimaju se filmovi o njemu i filmovi s njim kao glumcem. Doduše, on uglavnom igra sebe samog. Jednu od filmskih epizoda upotrebiće Derida za potresan tekst o duhovima i utvarama. Glumeći sebe on vodi dijalog sa studentkinjom koja, pred njim, izgovara sledeći tekst: „Ne bojim se više, ja sam duh“. Malo posle snimanja glumica umire sa 24. godine. Kada američki studenti, nekoliko godina kasnije, budu tražili od Deride da zajedno s njima odgleda taj film, on će biti do te mere potresen da tekst o utvarama, kasnije, prerasta u slavnu knjigu Marksove sablasti. Paradoks biografije Kao i biografi Mišela Fukoa i Rolana Barta, biograf Žaka Deride suočava se s konstitutivnim paradoksom svog poduhvata: kako pisati životopis filozofa koji je značajan deo svoga dela posvetio upravo ideji po kojoj život autora ni na koji način nije bitan za njegovo delo? Ništa nam detalji života neće reći o samome tekstu, tvrde sva trojica. Tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu autora, u njegovim namerama, htenjima i nemirima, u onome što je pisac hteo da kaže (vouloir-dire). Istina teksta je u samom tekstu. Upravo je tekst ono što je pisac hteo da kaže (zašto bi inače pisao?). Što se, u međuvremenu, značenja teksta mogu tumačiti na različite načine, problem je i lepota samoga jezika, a ne piščevih duševnih i telesnih stanja. Ne postoji jedno, pravo, istinsko i istinito tumačenje, već postoje samo tumačenja. Kakvog, onda, ima smisla pisati biografiju, naročito biografiju nekoga poput Žaka Deride? Da li je to puko zadovoljavanje pučke radoznalosti koja bi da zaviri u sobu, lonac i krevet slavne osobe, psihološko poigravanje proizvoljnim vezama – Deridine osetljivosti, smenjivanje depresije i euforije, uživanje u slavi i raskoši, vezanost za roditelje, iz čega se, onda, objašnjava tekst – ili u biografiji, ipak, ima nešto više? Ovde ne treba okolišati: ni jedan jedini detalj iz Deridine biografije – a ovde je reč o veoma iscrpnom tekstu, koliko je god to moguće na tako malom prostoru – ne kaže nam savršeno ništa o njegovom delu. Ali dobra će nam biografija, a Petersova to jeste, kroz govor o jednom piscu reći ponešto i vremenu u kojem je živeo i pisao. Ta nam i takva perspektiva neće objasniti delo, ali će nam, možda, reći zbog čega je on pisao tako kako je pisao, a ne drugačije. Dobra biografija, dakle, hvata duh vremena, a one najbolje biografije odvajaju se i od onoga o kome govore i od duha vremena i počinju da važe kao autonomna dela. Biografij Benoa Petersa, dakle, sa svojih 650 stranica sitnog sloga, tek je jedan element velike slagalice koja se zove Žak Derida. Možemo se, utoliko, sporiti da li je Žak Derida najveći filozof dvadesetog veka, ili ne, ali je neosporno da ja zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je mpogo više. Ivan Milenković VREME, BR 1430 | 21. MAJ 2018. ANJA VEBER, CARTE DIEM, ESEJISTIKA ŽAK DERIDA, BIOGRAFIJA Portrait de Jacques Derrida en Jeune Saint Juif1) (Žak Derida, Biografija, Benoa Peters, Karpos, Beograd 2017) Sebe dugujemo smrti („Nous nous devons a la mort”) Žak Derida Benoa Peters napisao je nešto što bi se moglo nazvati više od biografije Žaka Deride, predstavio nam jedno burno vreme, velik broj markantnih likova filozofsko-literarne scene, ne tako davne prošlosti iz francuske, i evropske kulture, filozofije i politike.2) Kroz priču, bez pretenzija da piše o filozofiji nasuprot literaturi, a – ipak piše o njoj – jer je involvirana u život, Žakija – Žaka Deride, od mladalačkog doba pa do poslednjeg dana. Deridu je nemoguće predstaviti drugačije nego kroz filozofski diskurs koji je trajao četrdeset godina. Živeo je kroz filozofiju, načinom života koji – ona potražuje od nas – kako bi rekao Pjer Ado. Dakle, svako čitanje u kojem se trudimo da nešto shvatimo samo je korak na putu koji se nikad ne završava – kazao bi Derida. Čitajući biografiju razvijamo lični odnos, unutrašnji dijalog sa kompleksnim Deridom i ne ostajemo ravnodušni… Kako se ne bismo divili čoveku koji je godišnje pisao po dve knjige, objavio sedamdeset knjiga i veliki broj eseja za života, imao obimnu korespodenciju sa prijateljima, književnicima i kolegama filozofima dok je pri tome ispunjavao svoje profesorske obaveze. Koliko je to ljudski, puno iščekivanja, novih konkurisanja u prestižne institucije kao što je, Univerzitet u Nanteru, Collège de France – gde je prvo odbijen, a potom vraćen u staro okrilje ENS-a prosto je neverovatno. Odbijanja velikih izdavačkih kuća prinudiće ga da stvori krug malih, ali vrlo cenjenih izdavača, koji će pratiti njegov specifičan način rada i pisanja. U francuskim akademskim krugovima nikad nije bio za života prihvaćen, nasuprot tome dekonstrukcija je vladala na američkim univerzitetima kao – „deridomanija”! Derida je sanjao da napiše knjigu o onome što on jeste bio van svakog akademizma, a to je priča o Jevrejinu koji je rođen u Alžiru koji se ne oseća ni kao Francuz ni kao Jevrejin, o čoveku koji beži od svake zajednice, svrstavanja uz neku grupu. Jevrejina koji nikad nije govori hebrejski, čitao Toru ili Talmud ili proučavao judaizam. Ima u tome nečeg veoma toplog u dramatičnom intimnom prelomu i raskida s onim što je toliko tradiconalno obavezujuće. To je tiha drama koju će kasnije, u poznim godinama biti ispisana na stranicama knjige Cirkumfesije,3) jedan sasvim čudan, gotovo nepodnošljiv od bestidnosti pomešane s prepredenošću, sirov i jednostavan tekst. Zapravo inicijalni autor ove biografije je Džefri Benigton, koja će dugo biti najpotpuniji hronološki opus, dok je glavni autor knjige Žak Derida koji će u poglavlju Zakon žanra otkriti niz detalja, praćenih fotografijama, ispovestima, intimno poverljivim detaljima. Ono što je važno kod Deride jeste da je sebe sve više tokom godina; video kao pisca, dok je njegova misao sve manje odvojiva od svog iskazivanja. Spada u najprevođenije francuske pisce – filozofe, ali je pre svega genije za jezik prema kojem gaji brižnu, ljubomornu i nemirnu ljubav a to je francuski – Derida. Derida će u Crikumfesijama naglasti složenost svoje pozicije jer se stiče utisak da je nedovoljno velik Jevrejin i u isto vreme velik Jevrejin, reći će da mu je stalo da razmišlja o toj paradoksalnoj logici, bez mogućnosti da je nadvlada. – (Bofre). Ovu činjenicu spominjemo jer će njegovo poreklo po rodu uticati na tegobu njegovog mladalačkog puta u vreme okupacije Alžira, docnijim polemikama u koje je bio uključen u nekim polemikama i žestokim konfrotacijama koje su bile uobičajene za franucusku intelektualnu scenu: od afere Hajdeger do afere De Man 1987 – 1988. godine. Derida je bio jedan od velikana francuske filozofske škole, evropske misli koja se razvija na tragu Huserla, Hajdegera, Ničea čitanjem Prusta, Žida, Malarmea, Pola Celana, Žan Žanea, Antoan Artoa, Emanuela Levinasa. Često ga svrstavaju u misao postmoderne (sugerišući pod tim moralni relativizam), njegova privrženost autorima moderne će se više odnositi na teški, zahtevni estetski eksperiment – tih autora. Za Deridu je činjenica da moralne vrednosti ne mogu da se iskažu kao jednostavne vrednosti kroz prenaglašen način ličnog ponašanja već naprotiv skromnošću ličnog stava. Sva ova čitanja i tumačenja kroz tekstove nisu bila dokaz superiornosti Deridine misli niti negativni kriticizam. Već pridavanje značaja veličini Platona, Rusoa, Hegela ili jevrejskog filozofa Emanuela Levinasa, da su se njihovi tekstovi imali mnogo dublje značenje nego što su sami autori prvobitno nameravali. U razgovoru sa Henrijem Ronsom, Derida će mu replicirati da je njegovo – čitanje povlašćenih primera – pokušaj da ostane u granicama filozofskog diskursa. Kažem granica, a ne smrt jer uopšte ne verujem u ono što se danas tako olako naziva smrt filozofije. Dakle, to je granica na osnovu koje je filozofija postala moguća, definisala sebe kao epistemé koja funkcioniše unutar sistema temeljnih stega, pojmovnih suprotnosti izvan kojih je neizvodljiva.4) Ta tanka granica između filozofije i književnosti, moćnog oružja svih generacija od antičkih do modernih filozofa postala je zajedno sa misijom dekonstrukcije moćni pokretač Deridine filozofije. Još 1972. godine Rolan Bart će primetiti Deridinu ljubav prema francuskom jeziku, jer ostajemo mu dužni za novi žestoki poetski rečnik, u kome su prisutne životne reči. Skovaće mnogo nepoznatih reči a u knjižici Šarla Ramona koji je popisao i analizirao nekoliko desetina Deridinih neologizama i kovanica: neodredište, arhi-pisanje, zgođavanje, tajnoodredište, odredišteodlutanje,otprisvajanje, utvarologije, medijagoški, mondolatinizacije, preopstajanje, strikktura, rAzlika… Deridina rečenica je bliska više Džemsu nego li Prustu, obmotava se oko same sebe, da bi onda naglo krenula dalje. U ličnoj konverzaciji bio je harizmatičan intelektualac, poslednji na liniji odbrane anti-filozofa od Kjerkegorda, Ničea, Marksa, do Frojda, Hajdegera, Adorna, Valtera Benjamina, koji je mogao da se izrazi na jedan specifičan način tako što je smislio novi stil, autentičnu filozofiju. Smatra se da su njegova dela sa najvećom pažnjom najviše praćena na odeljenjima za književnost, gde je često izučavan sa drugim poststrukturalistima: poput Mišela Fukoa, Helen Siksu, Žila Deleza, Rolana Barta. Deridina annus mirabilis bila je godina kad je objavio dela: Gramatologija, Pismo i razlika, Glas i fenomen, kad se i pojavljuje prvi intervju s Deridom 1967. godine u Les Lettres francaises, kulturnom nedeljniku koji uređuje Aragon. Derida radi na uzdrmavanju jedne ontologije koja je u svom najdubljem kretanju – smisao bića odredila kao prisustvo, a osećaj jezika (language) kao puni kontinuitet reči i učinila ono što verujemo da čujemo pod nazivoma bliskosti, neposrednosti i prisustva. U delu Gramatologija, Derida najveću pažnju poklanja Rusou: Ogledu o poreklu jezika koje smelo povezuje sa nekim odlomcima Ispovesti.5) Suprostavljaući prirodu i kulturu, Ruso ističe govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izveštačenosti i izopačenosti civilizacije sa kulturom na vrhu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje u tumačenju muzike gde ono što se u jeziku predstavlja kao glas, u muzici predstavlja kao melodija, a gde je pismo ekvivalent teoriji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegov primarni – opasni dodatak – (supplément) pismo, Ruso u svom tekstu uopšte ne dokazuje, nego se trudi da retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike božjeg prisustva. U to doba je jedini Ruso redukciju pisma učinio sistemom celokupnog tog perioda. (Gramatologija). On prepoznaje kod Rusoa sklonost prema fonocentrizmu, istu onu koju je našao kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu – zapadnoj metafizici koja osećanje bitka određuje kao prisustvo.6) Dekonstrukcija se ogleda u tome kako Derida pokazuje u nedovoljnosti Rusoove retorike da pokaže zašto govor ima primat nad pismom, po čemu je kultura odraz dekadentnog oblika prirodnog stanja, i na koji način nas je taj suplément otrgao od prirodne punoće bitka u našem govoru. Pojava knjige O Gramatologiji uneće nov duh u razmišljanja sa naglaskom da je filozofija u krizi ali da je ta kriza istovremeno i obnova. U Francuskoj, filozofiju preobražava čitava plejada mladih mislilaca: Fuko, Altiser, Delez, a među njima i Žak Derida. Poznat po jednoj maloj ali vrednoj grupi normalijanaca – * École Normale Supérieure (ENS), on će se svojim delima približiti široj publici. Međutim Derida će kroz dekonstrukciju nekih stavova Fukoa, Deleza, Lakana, izazvati polemike i njihov stav će biti negativan, sasvim neprijateljski nastrojen, nakon početnog divljenja prema Deridi. Sam Derida kaže o terminu dekonstrukcija sledeće: Kad sam odabrao tu reč i kad mi se ona nametnula, nisam mislio da joj pridata tako važna uloga u diskursu koji me je zanimao u ono vreme. Izmedju ostalog, želeo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske reči Destruction ili Abbau. U ovom kontekstu obe označuju operaciju koja se tiče tradicionalno strukture ili arhitekture utemeljiteljskih pojmova ontologije ili zapadne metafizike. Ali na francuskom je izraz destrukcija više vidljivo implicirao poništenje, negativno svođenje bliže ničevskom rušenju, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja kakvu sam predložio. Stoga sam ga uklonio. Sećam se da sam tražio da li je ta reč, “dekonstrukcija” (koja mi je naizgled došla spontano) zaista francuska. Našao sam je u Littreu. Gramatički, lingvistički ili retorički domašaji tamo su bili dovedeni u vezu sa mehaničkim ( machihinique) domašajem. Ta mi se veza učinila vrlo srećna.7) Žak Derida započinje svoj individualni vlastiti istraživački put kad je strukturalizam; bio dominatni filozofski pravac; na filozofskim katedrama u Francuskoj, u vremenu kad je dekonstrukcija počela da se konstituiše kao antistrukturalizam, nešto što ujedno osporava autoritet jezika. Kao autentična teorija kad su nauke o jeziku i iskazi o jeziku bili dominantni, osporavanjem jezika, lingvistike, logocentrizma. Žak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne ide utabanim stazama svojih prethodnika, da se ne bi u filozofiju upisao kao prethodnik neke škole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teško svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: Šta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja? – žestoko uzdrmava filozofsku tradiciju. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za cilj ukidanje pisanja. Averziju prema pisanju koju je Derida osetio kod Sosira, docnije prepoznaje i kod drugih filozofa, nalazeći celokupnu zapadnu filozofiju protkanu dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu na beživotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo budući višesmisleno, skriva ovu samoprisutnost, i dodeljuje mu se drugo počasno mesto. Derida istupa iz ovog začaranog kruga, za koje smatra da je preduslov jezika, da je ono važnije od govora. Za Deridu je pismo slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiču samosvesti govora i varljivom osećaju nadmoći pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domašaja postojanog samopotvrđujućeg značenja. Derida gleda na pisanje kao na ono što je zajedničko svim piscima – bili oni filozofi, književnici ili kritičari. Reč Dekonstrukcija biće transformisana iz specifičnog francuskog rečnika u opšteprihvaćeni izraz u mnogim jezicima, postaće deo rečnika ne samo filozofa, već i umetnika, arhitekata, teologa, politikologa, muzičkih kritičara, filmskih stvaralaca. Deridu će citirati više nego ijedanog živog filozofa XX veka u knjigama, u filozofskim časopisima, literarnim dodacima, na predavanjima. Biće sniman, predstavljen u crtanim filmovima, generisaće laskav i vrlo kritičan jezik u novinarstvu, ali ostaje poznat po svojim delima koja su vrlo teško čitljiva i razumljiva. Ako Žak Derida po nečemu treba da bude zapamćen u istoriji filozofije onda je to doprinos razumevanju vlastitog jezika, značenja, identiteta, etičkih i estetskih vrednosti i intelektulanoj doslednosti. Ostaće zapamćen po svom pedagoškom radu i seminarima na: Sorboni (1960–1964)8) gde je primljen na preporuku Žana Ipolita na mestu asistenta za opštu filozofiju. École Normale Supérieure9) (1964 – ?), gde je sve do doktorata na Sorboni 1980. godine, ostao na poziciji asistenta, a potom je zbog Altiserovg teškog zdrastvenog stanja sve više preuzimao ulogu glavnog kajmana za filozofiju. Na ENS-u će i nakon prelaska na EHESS i dalje držati seminar sve do penzionisanja 1998. godine. Ostaće zapamćen kao jedan od osnivača Collège International de Philosophie 1983. godine. A potom postaje i direktor École des Hautes Études en Sciences Sociales – EHESS /1984. godine.10) Četrnaestog jula 1992. godine Derida biva imenovan za viteza Legije časti, na predlog ministra Žaka Langa. Proglašen je za počasnog doktora filozofije u Kembridžu 1992. godine. Dobitnik je Adornove nagrade koja mu je uručena u Frankfurtu 22. septembra 2001 .godine. Šestog jula 2004. godine prima na londonskom Univerzitetu Kvin Meri počasni doktorat. Do poslednjeg dana, vreme će mu biti isplanirano, ispunjeno radom i komunikacijom. Neverovatno je koliko je taj čovek imao energije, smatra se da je bio jedan od francuskih filozofa koji je naviše putovao od Sjedinenih Američkih Država do Japana, Kine, Nemačke, Čehoslovačke, Srbije (1992). Autobiogarfska životinja Ko biste voleli da budete ? Neko drugi ko bi se sećao mene11) Na drugom planu, ovakav život filozofa po sebi ispunjen neprekidnim radom, bezgraničnim prijateljstvima i dubokim sukobima biće ispunjen razočaranjem u francuske univerzitetske državne institucije. Već teško oboleo od raka u bolnici „Marija Kiri“ primio je od svoje supruge Margarit vest da se priča da će biti dobitnik Nobelove nagrade i da veliki francuski listovi povodom toga spremaju obimne članke i priloge. Margarit je tad ugledala Deridine suze: Ali čemu sad to? – pita on suprugu. Hoće da mi dodele Nobela jer ću umreti. Nažalost, šestog oktobra 2004. godine, nagrada je dodeljena Elfirdi Jelinek, dok je francuska filozofija bila lišena priznanja kakvo još nije dobila od Anrija Bergsona do Žan Pol Satra. Članovi švedske akademije imali su priliku da odaju poštovanje velikom misliocu ali očigledno imali su lošu intuiciju. Sedam časova posle njihove odluke Derida je umro na operacionom stolu, ali srećom misao zauvek ostaje živa; kao što stolećima već čitamo Platona, Seneku, Marka Aurelije; jer sreća je da misao nikad ne umire, esencija bitka ostaje! Rodjen je u El Bijaru, predgrađu Alžira u francuskoj koloniji, od te 1930. godine od lagodnog dečačkog života prolazi kroz tegobne dane odrastanja u vreme okupacije i nakon rata započinje školovanje u elitnoj Gimnaziji „Luj Veliki” u Parizu. U tom periodu počinju njegovi napadi melanholije i anksioznosti jer je dislociran u novu nepoznatu sredinu. Nakon trećeg pokušaja primeljen je na čuvenu École Normale Supérieure (1952–1956), gde će proći kroz napornu i tešku agregaciju. Na toj školi života biće sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, na Sorboni će 1980. godine odbraniti doktorsku tezu zasnovanu na njegovim publikacijama. Godine 1957. oženiće se sestrom svog prijatelja Margarit Okurtije, koja će mu biti podrška, saradnik i saputnik skoro pola veka, bez obzira na Žakijevu hazardersku crtu, sklonost rizicima, ljubavi prema mondenskom životu i tajnama. Jedna od prvih značajnih radova je Poreklo geometrije objavljeno pod Huserlovim imenom dok napomena:” Prevod i uvod Žak Derida” stoji ispod naslova. Ta prva publikacija označava napuštanje imena Žaki; dobijenog na rođenju od roditelja Jevreja; jer je Derida smatrao da nije ozbiljno ime za autora u književno-filozofskom svetu. Izabrao je vrlo francusko, vrlo hrišćansko, jednostavno ime: Žak. A knjiga je po mnogo čemu jedinstvena jer Huserlov tekst zauzima svega 40 strana, dok uvodu pripada 170 stranica… To je lavirint ispunjen analizama, huserlovske fenomenologije, dok je kritički dovodi u pitanje. Na poslednjim stranicama pojavljuju se pojmovi koje čeka velika budućnost, pojmovi zakašnjenja (retard originaire) i différence ( rAzlika). Différance je termin u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrešne ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog značenja (kod nas je prevođen kao rAzlika). Ono o čemu se Derida slaže sa Sosirom jeste da jezik počiva na razlici, ali se ne slaže da je konačno značenje pojma ono čemu treba težiti, pa zato Derida predlaže odlaganje značenja (još jedno od mogućih značenja reči Différance), ne bi li sam pojam ostao sposoban za dopunjavanje. Nakon objavljivanja Porekla geometrije Derida počinje da objavljuje u časopisu Critique, koga je pokrenuo Žorž Bataj, a od njegove smrti uredjuju ga Mišel Fuko, Rolan Bart, i Mišel Degi. Žak Derida postaje 1962/63. bitna ličnost pariske intelektualne scene. Prvo predavanje na Collége philosophique 4. 3. 1963. u Parizu naslovljeno je: Cogito i istorija ludila, – prekretnica u prijateljstvu između Fukoa i Deride jer ma koliko izgledalo benigno tumačenje Fukoove misli, ono će oštro udariti na same temelje njegovog čitanja Dekarta. Reč po reč bivaju razoreni postulati kompletne knjige Istorija ludila u doba klasicizma, sve do defincije ludila, u kom se ludilo, uvrnutost (extravagance), demencija, bezumlje (- insanite -), kažem izgleda otposlati, isključeni, prognani van kruga filozofskog dostojanstva, lišeni filozofske prihvaćenosti, prava na filozofsko razmatranje, opozvani čim ih Dekart pozove pred sud pred poslednji instancu jednog Cogita ergo sum koje, po suštini, ne bi moglo biti ludo. – Derida.12) Prva reakcija Mišela Fukoa je pozitivna, izgleda kao da je bio spreman da prihvati Deridinu kritiku, i ništa nije nagoveštavalo žestoku polemiku koja će uslediti deceniju kasnije. Fukoova lutnja na Deridino predavanje je raslo s filozofskim usponom Deride i počeo je da razvija misaonu taktiku ubojitu za Žakove oštre primedbe. Fuko će reći da je Deridina analiza po svojoj filozofskoj posebnosti, dubini i pedantnosti čitanja izvanredna, ali će se strateški pomeriti na teren principa. U ovom potezu nastojao je da odgurne samo kraljicu Dekonstrukciju u stranu najatradicionalnije i najnormativnije francuske filozofije, tumačeći Deridin stav da se filozofija postavlja kao zakon svakog diskursa. U odnosu na nju prave se greške posebne prirode koje su nešto kao mešavina hrišćanskog greha i frojdovskih omaški. Dovoljna je najmanja prepreka pa da se ogoli Celina – kazaće Fuko. A posledica je da smesti, dislocira filozofiju s onu stranu i izvan svakog događaja: Ne samo što ništa ne može da joj se dogodi, nego sve što može da se dogodi ona je anticipirala ili obavila.13) Međutim Fuko nije hteo da se zaustavi na ovome pa će Deridino pismo definisati kao Malu pedagogiju, koja učenika podučava da nema ničeg van teksta, ali da u tekstu, u njegovim belinima, neizrečenom, vlada izvorna rezerva, nego da se baš ovde u rečima kao izbrisanim mestima, u njihovoj rešetki, skriva smisao bića. Pedagogija koja, obrnuto, glasu učitelja daje tu bezgraničnu suverenost koja mu omogućuje da besomučno ponavlja tekst. Tako će Fukoov iskaz Mala pedagogija, postati opštepoznat i prihvaćen među Deridinim protivnicima i kritičarima. Zapravo, dekonstrukcija koja je izazivala strah kao da je uzdrmala temelje same metafizike i zapadne misli, a vraćena je u najizlizanije klupe banalne školske tradicije kao što je Derida čovek koji se bavi tričarijama. Dve godine kasnije Fuko će u jednom italijanskom intervjuu, pomenuti Deridin odnos prema filozofiji kao žalostan.14) To više nije prihvatljiv opravdan stav jednog filozofa već iracionalna mržnja koju Fuko oseća prema Deridi.15) Ovaj teorijski sukob će koštati Deridu udaljavanja od časopisa Critique, ali takođe nemogućnosti da objavljuje u biblioteci Galimara, vrlo dugo jer je Fuko bio jedan od urednika. U martu 1972. godine Gatari i Delez objavljuju knjigu, u biblioteci Critique Anti – Edip, koja će izazvati veoma ljutitu Deridnu reakciju. S teorijskog stanovišta uspeli su da napišu jednu besmislenu knjigu kao sasvim apsurdnu frojdo-markstičku sintezu – stoga što su usvojili neuljudan stil zahvaljujući kome knjiga nije ni marksička ni frojdistička. Razlog Deridine oštre rekcije je nastavak sukoba na linji sa Fukoom, dugogodišnjeg Delezovog prijatelja. Derida je ubeđen da se uspostavlja neka vrsta fronta „Change – Tel Quel – Delez – Fuko“ i taj ga front zabrinjava. Pošto bi oni hteli da pribave ugled ideji da je sve što što u potpunosti stoji iza njih, KP Francuske (s kojom znate da je moja povezanost nepostojeća i koja se,nesumnjivo s razlogom kloni «nas») onda zamišljajte psledice njihive hajke i moje izolovonasti.16) Jedan od čuvenih seminara u Seriziju bio je prilika da se uskoro dve struje sretnu od 10. do 20. jula 1973. godine, održavao se neposredno posle druge dekade na kojoj je Derida takođe trebalo da učestvuje; dekade koju je Tel Quel posvetio Artou i Bataju, svrstavši ih pod okrilje kulturne revolucije. Pod rukovodstvom dvojca Moris de Gandijak – Bernar Potra koji je neobično postavio temu sastanka: Niče danas. Prisutno je bilo nekoliko grupa i stari i moderni ali i deridovci i delezovci. Odnosi između učesnika najčešće i jesu prigušeni, teorijski sukobi nisu ništa manje brojni, čak se Delezu upućuje pitanje: kako nameravate da napravite ekonomiju dekonstrukcije – Delez odgovara vrlo uljudno da ta metoda nema nikakve veze sa njegovom iako je on veoma poštuje. Dakle Delez će reći: Nipošto se ne postavljam kao komentator tekstova. Jedan tekst je za mene samo točkić u ekstratekstualnoj praksi. Ne treba komentarisati neki tekst metodom dekonstrukcije, ili nekom metodom tekstulane prakse, ili nekim drugim metodama, treba videti čemu to služi u ekstratekstualnoj praksi koja produžava tekst.17) Kritika posebna po sebi, ali usaglašena sa radikalnijom kritkom Fukoa, upućene nekoliko meseci ranije. Predavanje na seminaru u Seriziju koje će docnije biti objavljeno u samostalnoj knjižici Mamuse (Eperons), učiniće Deridino izlagenje legendarnim jer ga filozof posvećuje ženama. Ne postoji ni jedna žena, jedna istina po sebi o ženi po sebi, to je, u najmanju ruku Niče rekao, atioplogija je veoma raznolika, gomila majki, kćerki, sestra, usedelica, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, staramajki… Iz samog tog razloga ne postoji istina o Ničeu ili o Ničeovom tekstu.18) Derida ide jednostavnim tragom svih tih ženskih likova, uz tvrđenje da pitanje žene ukida opoziciju koja se može pokazati između istinitog i neistinitog, preko čega diskvalifikuje hermeneutički projekat postuliranjem istinskog smisla nekog teksta i osobađanjem čitanja horizonta smisla bića ili istine bića.19) Ovo izlaganje nagoveštava budućnost, a to da li je moguće feminističko promišaljnje filozofije? U odgovoru na to pitanje Derida odgovara Fauziji Asad da bi: Da li ste mi postavili lično pitanje? Mnogo bih voleo da pišem kao neka žena, takođe. Pokušavam.20) Od ovog momenta stavljen je pečat na tajni savez između feminističkog pokreta i Deride, između Deride i žena, koje su oduvek bile potcenjene kao filozofi i a njihova socijalna i ontološki problem potisnut na marginu filozofije. Ne volim tajnu, to očigledno ima veze s tim što se ne svrstavam. Uvek se trgnem od straha ili užasa pred političkim prostorom, npr. javnim prostorom u kome nema mesta tajni. Za mene demokratija istog momenta postaje totalitarna kad zahteva da svako sve stavi na javno mesto i da ne postoji ništa u dubini duše. […] Ako ne čuvamo pravo na tajnu, nalazimo se u totalitarnom procesu.21) U jednom od svojih radijskih intervjua Žak Derida se pita: Zašto filozofi ćute o ulozi ljubavi u svom životu? Kakav je bio seksualni život Hegela ili Hajdegera; dok će docnije na jednom od seminara reći da je potrebna akademska revizija ljubavne priče o Hajdegeru i Hani Arent, koja je bila mnogo više od toga jer je bila involvirana filozofija, antagonizam, prijateljstvo i tajna. Kao što je bila veza između Silvije Agazanski i Deride koja je trajala niz godina, iz koje je rodjen sin Danijel. Ta veza bila je javna porodična tajna ali je u vreme predsedničkih izbora francuska javnost saznala o tome mnogo više nego što bi Žak Derida želeo. Silvija Agazanski se udaje za Lionela Žospena, kandidata na francuskim predsedničkim izborima 2002. godine. U tom svetlu; na uporno ćutanje Silvije Agazanski; štampa će provlačiti ovu ljubavnu aferu na svojim stupcima. Derida je uvek imao na umu privatnost i istinitost; kao što se usprotivio objavljivanju prepiske između Pola Celana i njegove supruge Žizel Lestranž, jer je smatrao da bi jedno takvo izdanje moglo biti varljivo bez drugih prepiski koji je Celan vodio sa Ingeborg Bahman i Ilianom Šmueli. Samo je privatnost istinita, priče su privid! Derida je imao potrebu da osvaja, bio je zavodnik i s godinama je sticao sigurnost. S početka se oblačio akademski sivo, neupadljivo, a tokom godina njegov stil postaje sve elegantniji. Ali nije sve u formi mnogo je više u suštini jer kao što kaže Margarit Diras o Žaku Deridi: Oduvek sam smatrala da Žak osvaja žene zato što ume da sluša. Kao što bi sam Derida rekao bila je to neka mešavina poistovećivanja i saosećanja kao da je osećao da su na njegovoj strani. S godinama je radije birao društvo žena više nego li muškaraca, i smatra se da su ga žene najbolje čitale. Uprkos svim Žakovim izletima brak izmedju Margarit i Žaka će ostati neuništiva zajednica, jer je supružnica bezuslovno verovala u Deridu kao i njegovu filozofsku misiju. Njena distanca prema Silviji Agazanski ili drugim ženama iz okruženja njenog supruga bila je prećutana uz nekoliko blagih gestova. Diskretna uloga i podrška kao i uloga porodice biće nezamenljiv faktor stabilnosti u životu i radu Žaka Deride. U vreme protivljenja seminaru Žaka Lakana na ENS-u još davne 1964. godine, direktor Rober Flasijer je već dugo tražio izgovor da ga se rastosilja. Smatrao je metod i način predavnja skaradnim; dok su Lakana, Luj Altiser i Žak Derida podržali, rekavši da su njegova predavanja sasvim ozbiljna: Zbog toga sam činio sve što je zavisilo od mene kako Lakanova predavačka aktivnost na École normale ne bude prekinuta – Derida. Međutim, sukob je bio neizbežan. Mnogo pre oštrog teorijskog sukoba sredinom sedamdesetih, odnosi između Lakana i Deride su počeli veoma loše, još od seminara u Baltimoru 1966. kad mu Lakan saopštava: Vi ne podnosite ono što sam ja već rekao ono što vi imate želju da kažete. Lakanova aluzija na Deridinu krađu ideja, polaganje prava nad pojmovima, i prenaglašena narcisoidnost bila je toliko očigledna, koji je prima facie zvezda Francuske dok je Derida tek početnik za njega! Sa te pozicije očekivao je da će na seminaru u Balitmoru, biti tako primljen, ali njegovo izlaganje jer nije dobro vladao francuskim pretvorilo se u lakrdiju kao i naslov: O strukturi kao inmitskovanju drugosti, što je pretpostavka svakog drugog subjekta – dok je izlaganje Deride bi sasvim pozitivno primljeno! Deridini prijatelji, bračni par Abraham i Marija Terek u Naklapanju Čoveka vuka, predlažu novo čitanje memoara Čoveka vuka, jednog od najslavnijih Frojdovih pacijenata.22) Ovaj slučaj su izmedju ostalih su komentarisali Lakan i Delez… Derida piše predgovor za ovu knjigu. Bračni par psihoanalitičara uvodi novu terminologiju, nove koncepte kao što su omotač mog ja i kripta, neka vrsta lažnog nesvesnog ja ispunjenog avetima, to jest fosilizovanim rečima, živim mrtvacima i stranim telima.23) Ovu knjigu s oduševljenjem prihvatiti Lakanovci. Nasuprot tome, knjiga će izazvati žestoki Lakanov osvt. Kritika će u najotrovnijem smislu biti upućena na račun Deride: Učinak filozofije je ono od čega bi Fuko hteo da se izvuče, ne misleći da se bavi filozofijom, ali, paradoksalno, njome se bavimo uvek više nego što mislimo, smatra Lakan. Nema ni jednog klizavijeg terena od filozofije, što i nije neki povod za ushićenje. Postoji nešto što me čudi – još više nego širenje mojih učenja, o mojim idejama, nešto što me još više čudi , a to što je Naklapanje Čoveka vuka ne samo što ne tonu nego čak rađaju mlade, i što je neko za koga nisam znao – istinu govoreći, mislim da taj ide na psihoanalizu – ali to je samo pretpostavka – neki Žak Derida napisao je predgovor tom naklapanju24) – takvo lupetanje, tako ću vam reći, ne mogu da vam kažem kako se nadam da ćete ih pogledati. Ovaj Lakanov intelektualni žongleraj izazvao je salvu smeha na pomen imena Deride u sali; na njegovom seminaru 11. januara 1977. godine, a sam Derida će se nekih deset godina docnije osvrnuti na ovu malicioznu kritiku na okruglom stolu Lakan s filozofima. Francuska scena sve više umara Žaka Deridu, neprihvatanje, odbijanje, kritike, marginalizacija na univerzitetu, dovode ga do očajanja. Derida je već izgradio prestižnu karijeru u Francuckoj, ali ostala je jedna velika francuska institucija na kojoj su predavali: Bergson, Merlo-Ponti, Levi Stros. Fuko, Rolan Bart – Koledž de Frans. Pjer Burdije je rešio da kandiduje Deridu u proleće 1990.godine, ali naišao je na mnogobrojne prepreke. Iako je situacija posle velikog broja teorijskih objavljenih radova i međunarodne slave izgledala povoljno, ispalo je suprotno od onog čemu se Burdije nadao. Deridina kaniditatura izaziva takvo protivljenje da se sam Burdije našao u čudu te je docnje izjavio da se osećao kao magarac. Derida stiče titulu počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu, uprkos brojnom protivljenju analitičkog filozofskog korpusa. Glavna protivnička struja smatra da je Derida zasnovao svoju karijeru na nizu dosetki i štosova bliskih dadaizmu, što je vrlo originalno ali ne zadovoljava merila da bude dostojan kandidat za počasni doktorat. U julu mesecu profesori Kembridža su pozvani da glasaju, tako da je većinskim brojem glasova 1992. godine Derida stekao naziv počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu. Međutim, Deridin uspeh u Americi je više nego očigledan. Američki faktor procvetao je sedamdesetih godina, činjenica da je Pol de Man izdejstvovao poziciju gostujućeg profesora svake godine na Jejlu, na Odseku za književne studije, u januaru 1975. Reference prema kojim je Žak u Francuskoj najbolje bio prihvaćen: (sosirovska lingvistika, lakanovska psihoanaliza, altiserovski marksizam), koji ne čine deo stečene kulture američkih studenta. Iznad svega, ta publika ima ograničena filozofska znanja jer preko Deride upoznaje Hegela, Huserla, Ničea, Hajdegera. U početku Derida govori isključivo francuski na američkim katedrama, ali tokom godina počinje da vlada i kolokvijalnim jezikom. U to vreme sreće Gajatri Čakavovrit Spivak, mladu Indijku koja će prevesti Gramatologiju na engleski jezik. Takođe je bitna knjiga French theory, Fransoa Kisea, u kome je ovaj filozof veoma dobro opisao ključni zaokret koji je Gajtari Spivak napravila predstavivši Hegela, Ničea, Frojda, Huserla i Hajdegera kao programatologe. U tom smislu Amerikanci će videti Deridu kao završnu tačku, neku formu empirijske misli koju su sami pripremili njegovi nemački prethodnici. Na američkim univerzitetima dekonstrukcija ulazi na mala vrata, ali postaje generalno prihvaćena teorija iz koje se izvlače modaliteti jednog novog pribeleženog čitanja književnih klasik. Za Deridu je ova pozicija bitna zbog intelektualnog zajedništva sa Polom de Manom, bez opterećivanja karijerom na američkim univerzitetima. Žak Derida je želeo i nastojao da bude beskonačno voljen ali je podjednako uzvraćao od detinjstva doslednom odanošću i ljubavlju. Podnosio je ljude koji su bezrezevno mogli da prihvate njegov genije. U javnim sukobima očekivao bezrezevnu podršku, dok je nekad dugo i lukavo čekao da uzvrati, a nekad je impulsivno bez kontrole odgovarao na napade koji su dolazili iz različitih uglova… Studenti su govorili da je uvek je bio otvoren za konsultacije, komunikaciju i pomaganje svojih štićenika. Ostaće zapamćen po svojoj torbi u kojoj je uvek nosio gotove zabeleške i pripremljena predavanja, spremljene replike na moguća pitanja za različite seminare i kongrese u Francuskoj i širom sveta. Takodje i po kultnim seminarima na Sorboni, ENS-u, Jelju, Irvajnu, koji su do poslednjeg mesta bili ispunjeni slušaocima. Poznat je i njegov veoma blizak odnos sa njegovim kajmanom/mentorom za filozofiju na École Normale Supérieure (ENS) Lujom Altiserom, kome u jednom trenutku najtežeg duševnog pada Derida postaje jedina porodica. Žak Derida će biti iskren prijatelj bivšem profesoru, do kraja Altiserovog života, bez obzira na neka politička razilaženja još u vreme ‘1968. godine, u dobu ideoloških i političkih previranja na ENS-u. Reklo bi se da je u doba šezdesetih to bila jedna staljinistička institucija, puna unutranjih rovovskih borbi medjusobno političkih suprotstavljenih frakcija! Prosto je neverovatno ćutanje ili potpuno slepilo francuske inteligencije na posledice kineske kulturne revolucije – reći će u jednom docnijem intervju Žak Derida. Ćutanje o posledicama kolonijalnog režima u Alžiru ili odnosu prema unutrašnjem konfliktu između Palestinaca i Izraela, o svemu tome će radikalno govoriti Derida u poznijim godinama. Dakle, ako bi se recimo u ono doba Derida deklarisao kao komunista, to je kao bi Kenedi izjavio da je Nemac. U vreme studentske erupcije 1968. godine Derida se držao po strani; iako je njegova teorija dekonstrukcije bila involirana u docnije liberalne posledice politike. To što je od komunističe partije i časopisa Te Quel te iz različitih ultra levičarskih pravaca kao glavni profesor na katedri na ENS-u podnosio ćuteći napade, po različitim povodima i osnovama: nije podnosio marksitički dogmatizam, mada će napisati knjigu kao jezgrovit odgovor i izazov Fukujami: Marksove sablasti.25) Medjutim tih godina kad se na stranicama časopisa Te Quel (1971–1973), vodila žestoka polemika o dijalektičkom materijalizmu, kulturnoj revoluciji u Kini, i lenjinizmu, Derida odbija dijalog o tome; ma koliko svaka akademska godina na ENS-u bila prožeta akademskim radikalizmom. Derida nikad nije bio član KPF, ni njen simpatizer; jer mu je staljinizam kao svaki anahroni dogmatizam bio nepodnošljiv otkako ga je video na ENS-u. Derida je želeo da ostane veran demokratskoj levici dok je KPF bila zatvorena u ljušturu, i vodila samoubilačku politiku. Gubila je na svim planovima, i bila izolovana u zemljama Varšavskog pakta. Ono što je zanimljivo jeste da je i altiserizam za Deridu predstavljao tvrdu struju u partiji, samobilačkije od Komunističke partije Francuske. Međutim, Altiseru bi trebalo da budemo zahvalni na obnovi teorijske misli. – veli Derida.26) Mnoga prijateljstva ostaju zaledjenja, a raskid sa časopisom Te Quelom u kojem je godinama objavljivao postaje definitivan, a napadi ne prestaju. U Pragu će mu se dogoditi početkom osamdesete velika neprijatnost, na povratku sa seminara koje je održavao za političke disidente; na izlasku iz Čehoslovačke; biće mu podmetnuta droga. Tek na oštar diplomatski protest Francuske, pustiće ga da izađe iz zemlje. Derida je tokom celog svog sistematskog rada pisao o Hajdegeru ali do planiranog sastanka između njih dvojice nikad nije došlo; iz više razloga. Hajdeger je smatrao je da su radovi Žaka Deride veoma bitni ali pitao se pitao po čemu su oni bili bitni za evropsku filozofsku misao. Međutim, Hajdegeru nije bilo moguće objasniti Deridino tumačenje huserlove misli; uz to, tadašnji belgijski fenomenolog Žak Taminioa bio je prinuđen da izbegne pominjanje pojma dekonstrukcija koje je i Hajdeger koristio. Poimanje termina Différance, (rAzlike) u nemačkom i francuskom jeziku bile su drastične te je bilo bolje i preskočiti ih. U oktobru 1973. godine Hajdger je umro tako da do susreta nikad nije ni došlo. Afere Pol De Man i Hajdeger 1987/88. se podjednako dotiču nacizma i pogađaju Deridu jer mu je Pol de Man bio blizak prijatelj, a Hajdeger sve i svja u filozofiji. Otkriće jednog novinara o Polu de Manu da je bio kolaboracionista u Belgiji za vreme okupacije biće jak udarac za Žaka. U vreme kad je publikovana u Njujork tajmsu brižljivo skrivana tajna ; Pol de Man je bio mrtav već četiri godie. Njujork tajms objavljuje na prvoj stranici 1987. godine: Yale Scholar found in the Nazi Papers. Potpuno se poklopivši sa aferom oko Hajdegera ona se obrušava na Deridu u najtežem momentu, jer je povoljna za povlačenje površnih paralela. Hajdegerovska debata je uglavnom evropska; tiče se Francuza koliko i Nemaca; dok je afera Pol de Mana isključivo drugi deo američki priče o nacizmu. Poput negativnih glasina o Ferdinandu Selinu i nacizmu tako i buka o Hajdegerovom angažmanu u IV rajhu, izbijaju na površinu iznova skoro svakih petnaest godina. Deridu se našao na meti optužbi Žan Pjer Faja još 1969. godine u vreme kad se pojavljuje knjiga Hajdeger i nacizam, Derida u to vreme objavljuje dela Psihé i knjigu O Duhu, pa je ovaj poslednje delo shvaćeno kao odgovor Farijasu. Medjutim, posle dugih rasprava biće organizovan susreta između Deride i Gadamera u Hajdelbergu na mestu gde je Hajdger održao čuveni govor Univerzitet u Novom rajhu – 1933. Susret, po mnogo čemu istorijski, biće prilika da jedan neposredan svedok pokuša da objasni Hajdegerevu zabludu; to veče Gadameru pruža priliku da govori posle dugogišnjeg ćutanja o jednom periodu. Postavlja se pitanje da li je bilo moguće ćutanje pred Polom Celanom o angažovanju na strani nacista u vreme Aušvica? Derida se usuđuje da postavi smelu hipotezu da je Hajdeger možda rekao sebi: osudu nacizma moći ću da izgovorim samo ako mogu da je izgovorim onim jezikom koji je po meri onog što sam već rekao nego i onoga što se tamo desilo… Deridine emocije i strasti nisu pobile istorijski fakticitet Hajdegerovog angažmana u nacističkom režimu; ali su dale povod zlim jezicima! Odbrana Pola de Mana, biće više emotivna Kao šum mora u školjci: rat za Pola de Mana. Pišući odbranu optuženog Derida, se izlaže rizicima, pruživši njegovim neprijatljima priliku za radikalan napad na njega. Afera De Man izaziva veliko talasanje na svim američkim univerzitetima, dovodeći do rascepa i u deridovskim krugovima u Americi. Reklo bi se obe afere su imale negativne konsekvence u to vreme po Deridu jer su bile: »Odbrana neodbranjivih stvari»! Izmedju ostalog Derida je objavio sedamdeset knjiga i mnogo eseja i članaka. Između ostalog Posmrtnu zvonjavu, u izdavačkoj kući Galilee, 1974, komparacija dva teksta Hegelovog kanonskog filozofskog teksta i Žaneovog, opscenog, u neviđenom format, dvostubačno. Na prvi pogled, dva teksta ne komuniciraju međusobno. Bez fusnota, uvoda, pogovora, desni stubac posvećen je Hegelovom poimanju porodice iz Filozofije prava, a drugi stubac Žaneovom delu, odsustvu porodice i razmetanju homoseksualnošću. Izdvajamo dela: La vérité en peinture, (Istina u slikarstvu) 1978., La Carte postale Razglednice (1980), jednu zagonetku koja ne razgraničava privatno i javno, svedočanstvo i fikciju, što ne sprečava Deridu da u naznakama ostavi imena ljudi, mesta, poverljive datume, intimne konverzacije, prepoznatljive događaje kao u slagalici, bez početka i kraja. Objavljuje i Psyché, Inventions de lautre, 1987. Cirkumfesije, nastaju 1991. u četri sloja: kao autobiografska anamneza, bdenje kraj majke na samrti, izvodi iz svezaka o obrezivanju, citati iz Ispovesti Svetog Avgustina. Smatra se da je ovo delo jedno od najimpresivnijih Deridinih dela koje je po svojoj posebnosti duboko emotivno. Iz jednog intervjua Osvaldu Munjozu; za El Pais, a koji se završava tradicionalnim Prustovim upitnikom, koji nikad nije objavljen jer je otkrivao više nego što bi Derida želeo,ovde ćemo citirati jedan: Derida: Moj san o sreći? “Da nastavim da sanjam.” U tom intrevju je sav onaj svet zagonetki i mozaika skrivenih u Razglednicama, Cirkumfesijama, spaljenoj prepisci sa Silvlijom Agazanski u portetu šezdesetogodišnjeg filozofa. Derida je kao lik iz Šekspirove Bure Prospero za koga je život isuviše kratak – da bi sve postigao, da bi sve uspeo da napiše, da odgovori na sva pisma iz korespodencije da podeli svoju ljubav i interesovanja sa svojim prijateljima. Pisanje je za njega uvek sa nekom unutrašnjom inspiracijom, povodom, uz zanimaciju za tehnike pisanja, a tekst je vrsta pasivne odluke u njemu samom kao piscu nema ničeg zanimljivog što bi mu dalo pravo da kaže: Evo knjige koje sam lični isplanirao, niko mi nije tražio.27) Jedna od tema koja opseda Deridu jeste opravdanost smrtne kazne; opominjući da su mnogi filozofi od Platona do Hegela, od Rusoa i Kanta, izričito, bez griže savesti opredelili za smrtnu kaznu. Kao da je čovek jedino živo biće koje uživa u zlu zarad samog zla. Iza Žaka Deride ostala je ogromna pisana zaostavština tako da je jedan deo arhive ostao pohranjen na Univerzitetu Irvajn Special Collection, a drugi zaveštan udruženju IMEC (Institut memoires de l’édition contemporaine) u Francuskoj.28) Benoa Peters je napisao sjano delo za buduće generacije, prikazavši Deridu u jednom novom svetlu kroz neograničenu radoznalost. Vreli temperament pretočen u duboku filozofsku sagu koju je smrt bezuslovno presekla. Niko ne zna šta bi nam još sve ostalo od Žaka Deride, a dovoljno je velika zaostavština da je i sama biografija povest filozofije povezana sa životom, ljubavlju, strastima, prijateljstvima, ljubavima, žestokim raskolima, intelektualnim polemikama. To je beleška o jednom vremenu i mnogi protagonisti pomenuti u biografiji su veoma važni, deo i evropske francuske kulturne baštine. Stoga je ova detaljno, istraživački ispisana knjiga o jednom životu čoveka čija je deviza bila: Radije kažem hoću – vredna svake pažnje čitalaca.29) Biografiju Žaka Deride prevele su Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović sa francuskog, dok se urednik Dejan Aničić potrudio bude sve preneseno u ovo srpsko izdanje Karposa iz originalnog izdanja. Ovo je još jedna knjige u ediciji Biografija, ove izdavačke kuće, vredna svake pažnje, posvećenog čitanja i istraživačkog rada, jer je puna detalja. Svakako značaj dokument jedne epohe čiji smo bili svedoci. Na koncu same Deridine reči iz Epitafa koji je sam sastavio sebi: Uvek birajte život i stalno potvđujte da ste živi. Autorka: Anja Veber Lektura: Vladimir Stokić NOVI MAGAZIN, 21.02.2018. U knjizi Benoa Petersa osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja http://www.novimagazin.rs/vesti/u-novom-broju-nedeljnika-novi-magazin-procitajte356 Anđelka Cvijić Da biografije nije lako pisati uverio se i francuski pisac i filozof Benoa Peters kada je ušao u veliki, pokazalo se i višegodišnji istraživački posao sa ciljem da izradi biografiju jednog od najpoznatijih svetskih filozofa 20. veka, Žaka Deride. Derida, koji spada u najvažnije pripadnike francuske moderne misli, koliko izuzetan i slavljen, toliko i danas za mnoge kontroverzan, tvorac ideje o dekonstrukciji kojom je filozofiji oduzeo pravo na aposlutno vlasništvo metafizike, svojim životnim putem i delom predstavlja veliki izazov svakome ko bi razmišljao o tome kako bi bilo napisati njegovu biografiju. Jer, kako Peters kaže u kratkom uvodu u knjigu koja sadrži blizu 550 gusto kucanih stranica teksta, i barem još 100 sa Beleškama (bezbroj fusnota koje na njih referišu), Bibliografijom i Indeksom imena, pisati o životu Žaka Deride, to znači ispričati priču o malom Jevrejinu u Alžiru koji je sa dvanaest godina isključen iz škole, koji je postao najprevođeniji francuski filozof na svetu, priču o osetljivom i namučenom čoveku koji je sebe, do samog kraja, neprestano video kao „nevoljenog“ od francuskog univerziteta. I ne samo to. Znači, nastavlja Peters, evocirati izuzetan niz prijateljstava s najistaknutijim piscima i filozofima, Lujem Altiserom i Morisom Blanšoom, Žanom Ženeom i Elen Siksu, Emanuelom Levinasom i Žan-Likom Nansijem. Znači rekonstruisati ne manje dugačak niz polemika, značajnih po ulozima ali često brutalnih, s misliocima kao što su Klod-Levi Stros, Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl ili Jirgen Habermas, kao i više afera koje su se prelile daleko van akademskih krugova, a od kojih se najčuvenije tiču Hajdegera i Pola de Mana. Znači iznova prikazati niz hrabrih političkih angažmana u korist Nelsona Mandele, ljudi bez dokumenata i gej brakova. Znači izneti sudbinu jednog pojma – dekonstrukcije – i njegovog izvanrednog uticaja, daleko izvan filozofskog sveta… na proučavanje književnosti, arhitekture, prava, teologije, feminizma, queer studies i postcolonial studies. Sve ovo što je naveo u uvodu, Peters je uspeo da unese u knjigu koja je u originalu objavljena 2010. godine; kod nas ju je 2017. objavio jedan od naših najboljih izdavača, „Karpos“ iz Loznice, koji svojom, po obimu skromnom ali po kvalitetu izvanrednom delatnošću čini čast srpskoj kulturi. Biografija Žaka Deride (urednik Dejan Aničić, s francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović) izašla je u biblioteci Biografeme u kojoj su se, u relativno kratkom periodu od par godina, pojavile i sjajne biografije velikana kao što su Margerit Jursenar, Karl Marks, Mišel Fuko, Rolan Bart, Strindberg, Seren Kjerkegor, Lorens Darel i Henrik Ibzen. Njen autor držao se striktno perioda koje je idući tragom Deridinog života i stvaranja delio prema najvažnijim događajima, od ranog detinjstva preko mladosti do univerzitetske karijere koja se iz Francuske proširila na gotovo celi svet, a najviše na SAD gde je, mnogo više nego u svojoj rodnoj zemlji, Derida bio gotovo bezuslovno prepoznat i dizan u zvezde. Petersova knjiga školski je primer kako se piše jedna dobra biografija. I to kakav primer! Fascinantan, kakav se retko stvara, izvanredno tanani spoj ideja koje se rađaju iz susreta njima ne uvek naklonjene realnosti, i znanja; ideja koje vaja jedan radoznali duh čije žeđ za novim saznanjima i, još lepše, želja da se ona prenesu drugome, nikada, čak ni pred smrću, ne gasnu. U ovom delu osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja. Bilo je to vreme i intelektualnih podela, pogotovu posle 1968, kada su u taj svet aktivno ušli i politika i pitanje angažmana intelektualaca. To je doba kada su intelektualci vodili žestoke polemike bilo u svojim predavanjima, tekstovima u teorijskim časopisima ili u knjigama, a kada su izdavači, iako sa zebnjom što se profita tiče, svesno ulazili u velike poduhvate objavljujući dela filozofa, antropologa, sociologa, psihologa; pokazalo se da se te knjige i te kako prodaju, neke čak bivaju i razgrabljene. I, najzad, to je vreme informativnog prevrata u kojem su mediji dobili sasvim drugačije, važnije, mesto. Tokom tih decenija Francuska je iznedrila niz novih pojmova i teorija koje su, šireći se po Evropi i SAD, osvojile svet – neke od njih već su odavno klasika humanističkih i društvenih nauka. U srpskom izdanju posebno je važno istaći veliki trud prevoditeljki iz čijih se dodatnih fusnota ili beleški može videti koliko je naša kultura išla u korak sa vremenom, i koliko je kapitalnih dela ovih važnih predstavnika francuske moderne misli predstavljeno našim čitaocima. Žaki Derida (1930 – 2004), kasnije Žak Derida jer će „i“ izbaciti iz svog imena, rođen je u El Bijaru, predgrađu grada Alžira, u jevrejskoj porodici. U Francusku, u Pariz, došao je sa devetnaest godina. Njegova studentska a kasnije univerzitetska karijera nisu tekle putem koji je posut ružama; naprotiv, žestoko se borio za svoje mesto u društvu, i u nauci, sa nepokolebljivim uverenjem da je u pravu, a strepeći u sebi od neuspeha koje je, pogotovu u naučničkoj sredini u kojoj se kretao, doživljavao ne tako retko. Ono što ga je celog života krasilo bile su upornost, neverovatna fizička izdržljivost nasuprot tananoj psihi, ogromna, nezasita i temeljna erudicija u rasponu od filozofije do politike, gotovo apsolutna moć pronicanja u suštinu sveta ideja i dalekovidost u sagledavanju situacija. Autor Deridine biografije umeo je da pronikne u poimanje sveta ovog filozofa, sveta istovremenog osećanja ogromne strepnje a potom euforije zbog spoznaje onoga za čim se traga, uznemirenosti i hladne pronicljivosti a potom umeća sinteze i elokvencije, besedništva koje je ponekada umelo da traje bez prekida dva, pa i tri cela sata u salama krcatim onima koji su hteli da tog čarobnjaka reči čuju, makar uvek i ne razumevajući njegove ideje. Benoa Peters je napisao knjigu koja se čita kao najuzbudljivije štivo. U njoj porodičnog i intimnog ima taman onoliko koliko je neophodno; sve drugo je podređeno Deridinom naučnom radu, ali ni u kom slučaju pukim prepisivanjem delova tekstova ili definicijama njegovih ideja, pre svega one najvažnije po kojoj je čuven, ideji dekonstrukcije. Iz cele knjige koja govori o filozofiji ali nije filozofska, koja govori o sukobima i sučeljavanjima u francuskim filozofskim i njima naučno bliskim krugovima, nećete naći decidne definicije ni dekonstrukcije ni drugih Deridinih filozofskih koncepcija; njih, nazovimo ih teorijama, ni sam nije uvek precizno i dosledno definisao, ali ih jeste svakom prilikom, u predavanjima, u brojnim kritikama knjiga svojih kolega (čime se mnogima zamerio) ili u radovima rasutim po časopisima, doterivao, bogatio primerima i pojašnjavao. Biografija Žaka Deride nije, dakle, intelektualna u smislu da su joj prioriteti definisanje i objašnjavanje Deridinih ideja, ali u njoj se na osnovu odlomaka iz brojne Deridine korespondencije ili studija, rasprava i knjiga, može steći relativno jasno saznanje o tome šta je dekonstrukcija, polazeći od problema jezika čija se, prema Deridi podrazumevana metafizika suprotstavlja konačnim, ustaljenim shemama i značenjima, zahtevajući stalno preispitivanje i traganje za onim „iza“. Otud se Deridinom postupku dekonstrukcije pripisuje i parafraza Dekartovog „Mislim, dakle postojim“ u novom ruhu – „Mislim, dakle mislim drugo“. U vezi sa dekonstrukcijom zanimljivo je navesti i neke američke zgode: naime, Derida je u SAD postao medijska zvezda i, po tipičnim američkim sklonostima da mnogo čemu dodaju „vašarski aspekt“, neke su revije za uređenje enterijera pozivale čitaoce da „dekonstrišu svoj vrt“, reklamirani su „sako Derida“ i „dekonstrukcionističko odelo“, ali je vrhunac svakako bio, piše Benoa Peters, da se i Bil Klinton, usred afere Monicagate, poslužio dekonstrukcijom ne bi li se odbranio. Optužen da je lagao tvrdeći kako nije imao seksualne odnose s mladom stažistkinjom, predsednik je odgovorio: „ It d Naslov: Žak Derida : biografija Izdavač: Karpos Strana: 652 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-066-2

Život i običaji `Planinaca`pod Fruškom Gorom *6252*10-2022 Miloš Đ. Škarić autor, naslov: Život i običaji `Planinaca` pod Fruškom Gorom, narodna nošnja-bećarci- običaji i verovanja- jela i pića- tumačenje snova... izdavač: Srpska kraljevska akademija, Srpski etnografski zbornik knj. LIV. Drugo odeljenje Život i običaji narodni knj. 24, Beograd, 1939.g Povez mek-naknadno pvc karton,ćirilica,274.strane, format: x cm, težina .grama stanje: vrlo dobro-ima tragova sejlotepa na pojedinim tabacimapri sredini poveza-nema ispisivanja...stanje kao na slikama geografski položaj,stanovništvo,privreda,sprave, alati,gajenje životinja, ..pčela,..zanatstvo,.pokućanstvo..,jela i pića,...narodna nošnja-bećarci- običaji i verovanja- - tumačenje snova... Sadržaj NARODNE PESME a) Starije pesme (većinom u desetercu) PESME KOJE SE PEVAJU UZ POST OSTALE PESME KOJE SE PEVAJU U RAZNIM ZGODAMA BEĆARAC OSTALE MOMAČKE PESME v) DEVOJAČKE PESME g) PESME RAZNE SADRŽINE PESME KOJE SE PEVAJU UZ VINO NARODNE PESME a) Starije pesme (većinom u desetercu) I Vino pije Gromović Ilija II Razbole se jedinac u majke III Robila je Rosa robinjica IV Rodi majka nejaka Stevana V Seja brata na večeru zvala VI Bol boluje bolani Radule VII Rodi majka devet devojaka VIII Devojka se Suncu protivila IX Rodi majka dva sina nejaka X Zazvonilo rano na jutrenje XI Vino piju oci kaluđeri XII Boga moli Džaver-begovica XIII Rani majka nejakog Stevana XIV Sunce zađe za neven za goru XV Čujte, braćo, da Vam pevam samo XVI Lepo ti je pod noć pogledati XVII Devojka posadi XVIII Kad Lazaru osekoše glavu XIX Čujte, braćo, jednu pesmu novu XX Puče puška sa grada Peškira XXI Diže se vojvoda XXII Tri bumbula svu noć propevaše XXIII Tresla je Toda jabuke XXIV Čobanine, brigo materina PESME KOJE SE PEVAJU UZ POST XXV Obrodila ranka kruška XXVI Bere uja jagode XXVII Pade listak na livadu XXVIII Obrodio drenak XXIX Kaloper Pero, Jelo XXX Vrana vranu karala XXXI Igralo kolo pod Budim XXXII Ide šorom devojčica OSTALE PESME KOJE SE PEVAJU U RAZNIM ZGODAMA XXXIII San me mori, san me lomi XXXIV Pijem vino i rakiju XXXV Dobro jutro, moj bekrijo XXXVI Sinoć meni knjiga stiže XXXVII Srdo moja, ne srdi se na me XXXVIII Pastirče mlado Danilo XXXIX Haj, lumpuj, lumpuj, lumpuj de HL Kad sam sinoć išla iz dućana HLI Oj jesenske duge noći * * * BEĆARAC Uredi To je bila, a i sad je, najomiljenija pesma Planincima, a može se reći i svima Sremcima. Iz Srema se raširio, može se reći, po svima krajevima srpstva. Pevaju ga najviše momci, a i zreliji ljudi. U svima veselijim zgodama peva se, a naročito ako su tu i svirači. „Bećarac“ se obično sastoji od dva, ređe od tri, stiha. Ako je od dva stiha, svaki se stih u pevanju ponavlja, a između stihova će koji uzviknuti „ih-haj“. Ako su tri stiha, samo se prvi ponavlja. Pesme koje se pevaju kao „bećarac“ mogu imati i po četiri ili šest ili deset stihova. 1. Misli nana da ja spavam sama 2. Švigarice, rano ste počele 3. A što mene sad svetuju žene 4. Ala sam se šilera navuko 5. Znaš li, curo, šta ti dolikuje 6. Niko tako u selu ne živi 7. Volem diku, dika vole mene 8. Jebo otac popa i žandara 9. Bećar jesam, bećarski se vladam 10. Nisam bećar, ko št’ ima bećara 11. Da sam bećar celo selo znade 12. Mano bi se šora i sokaka 13. Ovim šorom nikad blata nema 14. U mog dike oči povelike 15. U mog dike drombuljasta usta 16. Voleli se ja i moja dika 17. Pijem bela kad šilera nema 18. Pevaj, Mila, živa braći bila 19. Crna zemljo i zelena travo 20. Mlati, tuci, al’ nemoj po ruci 21. Zagrli me, lolo, oko struka 22. Mene mati i psuje i tuče 23. Mesečina, moje zlato spava 24. Mila mati, podaj me za diku 25. Ljubila sam, ni gledala nisam 26. Što ću tužan, kad sam mnogo dužan 27. Poznaje se jedinac u majke 28. Poznaje se ko je bećar pravi 29. Sjaj, meseče, al’ nemoj s večeri 30. Ala volem garavo čeljade 31. Ala volem garavo, pa malo 32—33. Nije znala ni zemlja ni trava 34. Oj komšijo, moja stara lolo 35. Da znaš, mati, kako švaler ljubi 36-37. Kaži pravo, ti curice bela 38. Ide jesen i kiselo vino 39. Ta j... m mu i oca i sina 40. Mesec sjao kad sam konje krao 41. Desetice, crveno ti lice 42. Svirajte mi, sedam tamburaša 43. Svirajte mi, tamburaši, besno 44. Da sam gazda, da imam ovaca 45. Da sam gazda, ko što sam jedinac 46. Ja ne pevam što ja brige nemam 47. Brigo moja, pređi na drugoga 48. Da sam gazda, ne bi’ nikad spavo 49. Caruj, care, al’ nemoj ko lane 50. Oči crne i obrve vrane 51. Mesečina i tijo je vreme 52. Garavušo, moja moraš biti 53. Garav lola svaki je pijanac 54. Oj devojko u košulji tankoj 55. Iroš jesam, iroški se vladam 56. Svi iroši na divan su došli 57. Umri, ženo, da te više nema 58. Poljubi me, lolo, ma jedared 59. Sviraj, svirče, u tu žicu tanku 60. Ala volem rapavo da ljubim 61. A gle gada što govori sada 62. Oči moje, i vi ste mi krive 63. Garavušo, mezimice mala 64. Daj mi, curo, što si obećala 65. Srce moje, cepaj se na dvoje 66. Pomrčina svu nedelju dana 67. Kaži pravo, ti zelena travo 68. Oj, bećaru, a što bećaruješ 69—71. Oj devojko, brigo materina 72—73. Meni moja svekrva zamera 74. Lolo, tiče, bar da si jedinče 75. Lolo, tiče, tebe oči diče 76. Pevaj, Mile, ti se ne boj vile 77. Ovim šorom potkresuju granje 78—79. Kad sam bila od sedam godina 80. U garave oči na vr’ glave 81. Ala sam se, imena mi moga 82. Umri, gadu, da te više nema 83. Što ću, što ću, kad ne spavam noću 84. A gle šora kud sam prolazio 85. Pevaj meni, moj golube beli 86. Nije mene rodila Ciganka 87. Pi’te momci, ja ću iz bokala 88. Grlo moje, što si me izdalo 89. Šaren ćilim po jendeku pružen 90. Preko neba pružio se lanac 91—92. Di si, lolo, opaprio usta 93. Pevala bi’, al’ ne mogu sama 94. Pevaj, drugo, nećemo zadugo 95. Drugarice, a di ti je lola 96. Gori lampa nasred Karlovaca 97. A što mi se lola zaštudiro 98—99. Dođi, lolo, doveče zacelo 100—101. Zete, pseto i obešenjače 102. Aoj moja soldačijo gorka 103. Misli svako da je baki lako 104. Telećaku, dokle ću te vući 105. Ovim šorom šlingujedu leđa 106. Curu moju pomorandžom ranim 107. Curo moja, nemoj se srditi 108—109. Curo moja, je l’ te tukla mati 110—111. Curo moja, doveče izađi 112—113. Časti, Geco, bečkerečke lole 114. Rodi, mati, još jednoga sina 115. Žali, curo, žalićeš za veka 116. Curo moja, otvor’ pendžer levi 117—118. Misli cura da ću je moliti 119. Vidiš, curo, onaj mesec gore 120—121. Kad popevam tio oko sela 122. Di si, curo, di si, pa šta radiš 123. Oči moje i obrve tvoje 124. Idem šorom, pa se fino lolam 125. Curo moja, volem oči tvoje 126. Svi mi kažu da ja ljubim lažu 127. Skidaj, curo, te dukate s vrata 128. Curo moja, ne lezi, ne spavaj 129. Sve ću moje da potrošim novce 130. Cura bela i opet se beli 131. Sve su cure otvorile vrata 132. Što si, curo, obrve navukla 133. Misli nana da j’ rodila kralja 134—135. Svi bećari sobe molovali 136. Garavušo, al sam te zavolo 137. Oj garava, šteta što si mala OSTALE MOMAČKE PESME 138. Šta si curo mislila 139. Oj garava, garava 140. Oj Jelena, Jelena 141. Oj Jelena, Jelena 142. Oj Jelena, Jelena 143. Oj Jelena, Jelena 144. Oj Jelena, Jelena 145. Tri curice, a ja sam 146. Ala mati, ala ti 147. Mesečina sijala 148. Ala i to ne volem 149. Što ću mati, gadan sam 150. Ja sam, mati, sitan, žut v) DEVOJAČKE PESME Mogu se pevati istom arijom kao i bećarac; ali devojke pevaju većinom kao onu poznatu: „Ej, čija frula ovim šorom svira“. 1. Ja sam đavo, a moj dika lola 2. Ja sam moju uljuljala lolu 3. Stragan kapa i za njome gomba 4. Vidiš, mati, koga banda prati 5. Lolo moja, da si ko ikona 6. Lolo moja u šarenoj beni 7. Lolo, pazi, ranije dolazi 8. Mesečina uprla na vrata 9. Da j’ umreti kad je čija volja 10. Imam ruva, imam i odela 11. Zalud, lolo, tvoje irošenje 12. Sinoć mala s velikim stajala 13. Ljubila sam u majke jedinca 14. Ala sam se, imena mi moga 15. Staro lane, našla sam ti mane 16. Mene snajka zove trešnja ranka 17. Ljubi, varaj, moja mila diko 18. Mila mati, sve ću te slušati 19. Mesečina, čarape se bele 20. Ide dika, sija se cigara 21. Veruj, nano, veruj milom Bogu 22. Čuj, derane, šta naši divane 23. Ja i moja lola preko dola 24. A što mi se drugarica koči 25. Drugarice, ti duše ne gubi 26. Imam diku ko ruzmarin lepu 27. Mesec sija, ne sija po modi 28. Mene moji i grde i tuku 29. Pazi, lolo, kad od mene pođeš 30. Teraj, lolo, tvoje konje vrane 31. Bolje s milim leći, pa umreti 32. Trune, vene, dudovo korenje 33. A što mi se rasrdilo grožđe 34. Da je lola makar kakvo drvce 35. Lolo moja, da si ko sunašce 36. Ne vole se po lepoti dika 37. Nije ruga kad poljubi sluga 38. Ala sam se narumenisala 39. U mog lole za šeširom lala 40. Moj se lola na mašinu šiša 41. Mila mati, dukate mi veži 42. Prodaj mati krmaču i njivu 43. Moja mati ćuriće sapela 44. A što mi se bunar-voda muti 45. Kunem nanu što me rodi lepu 46. Lolo moja, nemoj ni mišljati 47. Je l’ još koga ostavila lola 48. Crna oka u dragana moga 49. Crne oči, lolo, posvedoči 50. Ljubičice, i ja bi te brala 51. S one strane Mitrovice male 52. Ala imam umiljato lane 53. Ala su mi nedra puna jeda 54. Ala sam se navarala Raca 55. Diko moja u starom šeširu 56. Maramica na skale savita 57. Kad popevam na zelenoj travi 58. Navio se oblak dole Savi 59. Imam oči ko dve trnjinice 60. Sokolovi, gazdački sinovi 61. Imam oči ko dve trnjinice 62. Oči plave varaju garave 63. Bela rekla na izvoru prana 64. Imam oči, vrede Varadina 65. Maramica od četiri špica 66. Kaži, bela, ko te je ljubio 67. Voleli se ja i moja lola 68. Gospodine, kako se zovete 69. Imala sam, al’ umela nisam 70. Imala sam tri para švalera 71. Kakva bi se ja devojka zvala 72. Gospodine, kako Vam je ime 73. Sve ću redom da napojim jedom 74. Peva tica u šumi lepojče 75. Peva tica u šumi na grani 76. Ala i ja i lola trunemo 77. Dolom, ladom ide lola kradom 78. Laž’te momci oko švigarica 79. Mene nana u staklo zatvara 80. Cvetala je ljubičica plava 81. Svi švaleri jedu šećer beli 82. Što ću, nano, dika me se mano 83. Što se Bela na mene napela 84. Mila mi je kuća švalerova 85. Stejanovci, ni selo ni varoš 86. Ja poznajem diku po koraku 87. Znaš li, lolo, kad smo bili mali 88—89. Što ću, mati, umreću ti mlada 90. Ljubi mene, neženjeno dere 91. Drugarice, ja ti nisam kriva 92. Lolo moja iz drugoga šora 93. Ja sam moje minđuše prodala 94. Duni, vetre, iz prekog sokaka 95. Ja ću moje obrve lagirat 96. Misli dika da za njega marim 97. U Srem neću ni za gospodara 98. Prođi, lolo, šorom venta radi 99. Kad popevam tio, pa polako 100. Svi me moji imenom zovedu 101. Voleću se s bratovim ortakom 102. Ja ću bratu maramu navesti 103. Boluj leti, moja mila diko Ove se pesme dalje pevaju kao ona: „Ja sam cura šabačka“: 104. Da znaš, mati, šta ja znam 105. Moj se lola šalio 106. Mesečina s večera 107. Oj šumice zelena 108. Oči moje, očice 109. Lolo moja odavde 110. Čuješ, mati, ne čula 111. Šta ja, lolo, čujem glas 112. Širok Dunav, ravan Srem 113. Oko moje garavo 114. Zelen ora’, debo lad 115. Oči moje, očice 116. Zelen ora’ ko gora 117. Zelen ora’ u gori 118. Bela dika, bela ja 119. Vinogradi zeleni 120. Idem gore i dole 121. Ide momak iz Rače 122. Lolo moja, al’ si lep 123. Mesečina s večera 124. Što ću mati pa što ću 125. Zeleni se zimzelen 126. A gle mati, a gle, gle 127. A gle lole šta oće 128. Ja sam cura, pa cura 129. Ja sam cura šabačka 130. Bačka kola klokoću 131. Ja sam cura nevina 132. Zelen ora’, debo lad 133. Široka je avlija 134. Tri jabuke i gunje 135. Mesec sija, Mesec sja 136. S one strane Srbije 137. Imala sam švalera 138. Imala sam šeboj plav 139. Imala sam švalera 140. Meni mati ćilim tka 141. Sunce jarko visoko 142. Sinoć ja i moj mili 143. Moja dika rođena 144. Sjajno sunce zaseda 145. Mnoge cure ne znaju 146. Zeleni se livada 147. Otkad sam se rodila 148. Kad sam diku ja htela 149. Na Dunavu debo led 150. Lolo moja, i jesi i nisi 151. Svinje pasu, a ja berem sasu 152. Sinoć mi je vražala Ciganka 153. Šta je kome za marame moje 154. Peva peto na dudu jalovcu 155. Jedva čekam da nedelja dođe 156. Zeleni se avlija 157. Moga lolu ujela komara 158. Ide lola, al’ ne ide meni 159. Oj jeseni, ide Sveti Savo 160. Padaj, kišo, al’ nemoj po putu 161. Oči moje na zejtinu stoje 162. Tri sam dana kukuruzu brala 163. Dođi, lolo, doveče 164. Dođi, lolo, i nemoj Momačke pesme pevaju momci, a devojačke devojke, a na sastancima i zajedno. g) PESME RAZNE SADRŽINE 1. Svi šajkaši odoše 2. Ori, pluže, zaori 3. Kad sam bio i ja mlad 4. Ljudi kažu — to je šala 5. Čuj, braca, ne buncaj 6. Sinoć sam pio iz bokala 7. Čije je ono luče 8. Brala sam papriku 9. Šorom ajka, treba ženi štranka PESME KOJE SE PEVAJU UZ VINO 10. Car je David kazo 11. Tri devojke trumbetale, trumbeto 12. Česte su male gomilice 13. Tri sam pića ostavio 14. Popevajte, moja braćo mila 15. Sprem’te, braćo, tog veselja nama 16. Što je nama do tog stalo