Informacije SKU 8606107694078 Kategorije STRANI PISCI, FILMOVANE KNJIGE Težina 0.84 kg Proizvođač Vulkan izdavaštvo Povez knjige Mek Pismo latinica Pisac Suzan Kolins Godina izdanja 2014 Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Jezik Srpski Format / Tagovi Mono i manjana Suzan Kolins Knjiga Alnari Knjizara Vulkan Vulkan izdavaštvo Beletristika Strani pisci Beletristika-Strani pisci Igre gladi Vulkan izdavaštvo Alnari Igre gladi - Trilogija - Suzan Kolins Filmovane knjige Trilogija

Trilogija sadrzi sledece knjige: - IGRE GLADI - LOV NA VATRU - SJAJ SLOBODE Povez knjige : broširani Strana : 855 Format : 145 x 205 mm, Pismo : latinica

Trilogija sadrzi sledece knjige: IGRE GLADI LOV NA VATRU SJAJ SLOBODE Povez knjige : broširani Strana : 855 Format : 145 x 205 mm, Pismo : latinica Odlično očuvane

Set od 4 knjige, mekani povez. Prva vidljivo po naslovnici sa tragovima citanja (videti slike), ostale tri koriscene ali ocuvane. Pecat biblioteke. Prve tri na zucem papiru. Cetvrta na beljem. Igre gladi: U rusevinama podrucja nekada poznatog kao Secerna Amerika, nalazi se zemlja Panem, sa blistavim gradom Kapitolom i dvanaest distrikts. Kapitol je surov i okrutan, drzi distrikte u pokornosti tako sto ih primorava da svake godine salju po jednog decaka i jednu devojcicu koji ce ucestvovati u Igrama gladi-borbi do smrti koju uzivo prenosi televizija. Sesnaestogodisnja Ketnis Everdin, koja zivi sa majkon i mladjom sestrom, smatra da je potpisala sebi smrtni presudu kada se dobrovoljno prijavila da ucestvuje u igrama umesto sestre. Medjutim, bila je na oragu amrti i ranije-prezivljavanjr je njena druga priroda. Mada joj to nije bila namera, postala je pravi borac. Medjutim, ako zeli da pobedi, korace da bira izmedju prezivljavanja i humanosti, izmedju zivota i smrti. Avantura i romansa stapaju se u ovom uzbudljivom romanu cija se radnja odvija u buducnosti koja na veoma i koja na veoma zabrinjavajuci navin podseca na nasu stvarnost. Pobeda ce te uciniti slavnim. Poraz vpdi u sigurnu smrt. Lov na vatru: Uprkos losin izgledima, Ketnis je pobeda u Igrama gladi. Ona i Pita Melark, tribut iz distrikta 12 preziveli su cudesnom ivrom slucaja. Trebalo bi da odahne, da bude srecna. Najzad, vratila se svojoj porodici i dugogodisnjem prijatelju Gejlu. Ipak, nista nije u skladu sa njenim zeljama. Gejl je ledenim ponasanjem drzi na distanci. Pita joj je potpuno okrenuo ledja. Suska se o pobuni protiv Kapitola-pobuni kojoj su Pita i Ketnis doprineli. Ketnis u soku shvata da je pokrenula nemire koje vise ne moze da zaustavi. Dok se blizi vreme za Pitinu i njenu posetu distriktima tokom okrutne Pobednicke turneje, ulozi su veci nego ikada. Ako ne budu u stanju da dokazu, izvan svake sumnje, da su potpuno zaljubljeni jedno u drugo, posledice ce biti zastrasujuce...Zestok roman u kojem se radnja brzo odvija i drzi vas u neprestanoj neizvesnosti...Nisam mogao da ispustim knjigu iznruku- Stiven King Sjaj slobode: Kapitol je besan. Kapitol zeli osvetu. Koga krivi ,a izbijanje nemira? Ketnis Everdin. Ketnis Everdin je, nasuprot svim sansama prezivela.Igre gladu- i to dvaput. Medjutim, iako je ova krvava pozornica ostala za njom, Ketnis i dalje nije bezbedna. Kapitol je besan i zeli osvetu, a da stvari budu jos gore, predsednik Snou stavio je svima do znanja da zapravo vise niko nije bezbedan. Ni Ketnisina porodica, ni njeni prijatelji, niko od stanovnika Distrikta 12. Vesto napisan i majstorski vodjen, nastavak koji se ne sme propustiti. Najbolji deo serijala, odlicno zamisljen, uzbudljiv i sjajno napisan- Publishers Weekly Balada o ptici pevacici i zmiji: Ambicija ce ga obuzeti. Takmicenje ce ga voditi. Ali moc ima svoju cenu. Na jutro zetce pocece desetogodisnjica Igara gladi. U Kapitplu osamnaestogodisnji Koriolan Snou priprema se za jedinstvenj priliku da ucestvuje kao mentor u Igrama. Bekada mocna porodica Snou dozivela je teska vremena, a njihova sudbina zavisi od tanane sanse da Koriolan svojim sarmom, mudrosci imanevrom pomogne ucenici da osvoji Igre. Sve je protiv njega. Dobio je ponizavajuci zadafak da predvpdi zenski tribut iz distrikta 12, najnizi od najnizih. Njegova sudbina je sada u potpunosti zamrsena: svaki izbor koji napravi moze da dovexe do pobede ili poraza, trijumfa ili pada. U arenj ce doci do borbe protiv smrti. Van arene, Koriolan pocinje da oseca propast svog.tributa...I morace da odabere izmedju licne potrebe da prati pravila i zelje da prezivi bez obzira na sve (ova se cita.prca kao presikvel triologije)

62029) CATCHING FIRE , Suzanne Collins , first edition 2009 , Scholastic press Lov na vatru Igre gladi 2, Suzan Kolins prvo izdanje na engleskom jeziku , tvrd povez , format 14,5 x 21,5 cm , zaštitni omot, 391 strana, 1st edition. Hard Cover in dust jacket. Second book of The Hunger Games trilogy. A fine copy in a fine dust jacket.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Balada o ptici pevačici i zmiji - Suzan Kolins Godina izdanja: 2020 Broj strana: 432 Povez: Mek Četvrta knjiga iz serijala Igre gladi.Na jutro žetve počeće desetogodišnjica Igara Gladi. U Kapitolu, osamnaestogodišnji Koriolan Snou priprema se za jedinstvenu priliku da učestvuje kao mentor u Igrama. Nekada moćna porodica Snou doživela je teška vremena, a njihova sudbina zavisi od tanane šanse da Koriolan svojim šarmom, mudrošću i manevrom pomogne učenicama da osvoje Igre. Sve je protiv njega. Dobio je ponižavajući zadatak da predvodi ženski tribut iz Distrikta 12, najniži od najnižih. Njegova sudbina je sada u potpunosti zamršena: svaki izbor koji napravi može da dovede do pobede ili poraza, trijumfa ili pada. U areni će doći do borbe protiv smrti. Van arene, Koriolan počinje da oseća propast svog tributa… I moraće da odabere između lične potrebe da prati pravila i želje da preživi bez obzira na sve. Prethodni delovi serijala: Igre gladi, Igre gladi: Sjaj slobode i Igre gladi: Lov na vatru.

Igre gladi - Sjaj slobode 1 + 2 (2014 / 2015) Disk 2 sadrži knjižicu. režija: Francis Lawrence uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Donald Sutherland, Julianne Moore, Elizabeth Banks ton: engleski / titl: nemački disk 1 dodaci: izbačene scene, video spot, komentar režisera, trejler disk 2 dodaci: making of, kratki film, TV spot, trejler, komentari Studiocanal, 2015 / 2016. Made in Germany.

Dune ili na našem Dina je špil karata posvećen remek delu naučne fantastike za kojeg se može reći, da je direktno ili indirektno, uticao da naučna fantastika postane široko popularna, što se može videti na delima koja su nastala nakog Dine, primera radi, Ratovi Zvezda, Matriks, Igre gladi itd. Maestralna reljefasta kutija koja na dodir oduzima dah. Jednostavno, ovo treba osetiti i videti uživo. Detalji na kutiji, podsećaju na zaštitno odelo, ma ludilo mozga, jednostavno zapanjujuće, šta drugo reći. Svakim sledećim pogledom primetićete nove detalje, kako na kutiji, tako i na kartama. Štampane u SAD na papiru sa FSC sertifikatom dobijenim zbog korišćenja održivih šuma. Karakteristike: Materijal: papir, Nije preporučljivo za decu mlađu od 3 godine, Zemlja uvoza: SAD, Zemlja porekla: SAD.

THE HUNGER GAMES - Suzanne Collins Izdavač: Scholastic press, New York Godina izdanja: 2008 (First Edition) Format: 21,5 X 15 cm. Povez: Tvrdi, reljefni, luksuzan, zaštitni omot plastificiran Pismo: Latinica (Engleski) Broj strana: 376, Debeo papir, krupna slova DA LI BI MOGAO DA PREŽIVIŠ SAM U DIVLJINI, DOK SE SVI TRUDE DA TI ONEMOGUĆE DA ŽIV DOČEKAŠ JUTRO? U ruševinama područja nekada poznatog pod imenom Severna Amerika, nalazi se zemlja Panem, sa blistavim glavnim gradom Kapitolom i dvanaest distrikta. Kapitol je surov i okrutan, drži distrikte u pokornosti tako što ih primorava da svake godine šalju po jednog dečaka i jednu devojčicu, od dvanaest do osamnaest godina, koji će učestvovati u Igrama gladi – borbi do smrti koju uživo prenosi televizija. Šesnaestogodišnja Ketnis Everdin, koja živi sa majkom i mlađom sestrom, smatra da je potpisala sebi smrtnu presudu kada se dobrovoljno prijavila da učestvuje u Igrama umesto sestre. Međutim, bila je na vratima smrti i ranije – preživljavanje je njena druga priroda. Mada joj to nije bila namera, postala je pravi borac. Međutim, ako želi da pobedi, moraće da bira između preživljavanja i humanosti, između života i ljubavi. Avantura i romansa stapaju se u ovom uzbudljivom romanu čija se radnja odvija u budućnosti koja na veoma zabrinjavajući način podseća na našu sadašnjost. „Nisam mogao da prestanem da čitam... zarazno.“ - Stiven King „Bila sam toliko opsednuta ovom knjigom da sam je nosila sa sobom na večeru i krila ispod stola kako ne bih prekidala čitanje.“ - Stefani Mejer, autorka serijala Sumrak „...od svih romana koje sam ikada pročitao, ovaj je najbliži savršenom avanturističkom romanu.“ - Rik Riordan, autor serije o Persiju Džeksonu i romana 39 znakova „Roman Igre gladi je beskrajno zabavan.“ - L.A. tajms „Survajver sreće Lutriju... obrti su neverovatni.“ - Horn Buk „Izvanredna priča o avanturi, političkoj napetosti i romansi.“ - Buklist „Napeto, dramatično, zaokupljujuće.“ - Skul lajbrari džurnal „Željno iščekujem nastavak.“ - Sivin, 16 godina, Severna Karolina „Igre gladi su roman koji ćete čitati dugo nakon ponoći i sećati se Ketnis Everdin dugo nakon što ste završili sa čitanjem.“ - Ketrin, 14 godina, Kalifornija „Odličan roman! Nisam bio u stanju da ispustim knjigu iz ruku.“ - Robert, 15 godina ***Američko prvo izdanje*** ***Nekorišćeno***

Opis Divergentni je prvi roman američke autorke Veronike Rot i prvi deo istoimene trilogije. Radnja je smeštena u distopijskom Čikagu i, imajući u vidu temu knjige, kao i ciljnu publiku, često se upoređuje sa ostalim popularnim distopijskim romanima, kao što su Igre gladi. Pobunjeni - Drugi deo trilogije Divergentni U distopijskom Čikagu, podeljenom na pet frakcija, dugogodišnji mir je trajno poremećen brutalnim napadom Učenih na Nesebične. Neustrašivi su podeljeni. Kome će se prikloniti Čestiti i da li će Miroljubivi i dalje želeti da ostanu po strani? Tris i Četiri pokušavaju da se snađu u ovom sukobu i spasu ono dobro što je preostalo od njihovog sveta. I od njihovih osećanja. U drugom, još dramatičnijem nastavku popularnog distopijskog serijala otkrijte kakva se neočekivana savezništva pripremaju, koje će dugo skrivane tajne isplivati, šta čeka malu populaciju Divergentnih i – da li su otpadnici, oni koji su van frakcija, sada najjača snaga? Odani - Treći i poslednji deo trilogije Divergentni. Društvo podeljeno na frakcije raspalo se u paramparčad – razorili su ga nasilje i borba za prevlast, a trajno oštetili gubici i izdaje. Tris i Četiri kreću u istraživanje spoljnog sveta, u nadi da će konačno pronaći dugoočekivane odgovore i mir - ipak, čini se da će tek tamo shvatiti kolike žrtve treba da se podnesu i koliko hrabrosti, odanosti i ljubavi je za taj mir zapravo potrebno. Format: 12x21 cm Broj strana: 348+364+373+ Pismo: Latinica Povez: Mek

Stvarnost, Beograd, 1940. 56 strana. Sem što je požutela, knjiga je očuvana, prilepljena je za korice. Pre godinu dana, lord Limington, najstariji sin i naslednik vojvode od Portsmuta, napisao je značajnu i uzbudljivu knjigu. Dobar patriot, koji uživa glas hrabrog vojnika lord Limington bio je za vreme svetskog rata od prvog do poslednjeg dana na bojnom polju on neće da se - zavarava i ne želi da njegovi zemljaci i dalje ostanu u zabludi, što se tiče teške opasnosti beznadežnog samouništenja u koje je, poslednjih pedeset godina, Britanska Imperija zapala po drugi put. Iz njegovih sopstvenih reči videćemo zašto su njegovi pokušaji bili od početka osuđeni na neuspeh. Kocka je bačena, a nama preostaje samo nada, da ćemo iz te pouke o ponosu i poniznosti, kojima smo se isuviše dugo oglušili, naučiti da se otresemo svih naših ludih iluzija. Lord Limington napisao je nekoliko knjiga o socijalnim problemima i drugim temama od opšteg interesa. On shvaća malog čoveka i njegove brige i zato je blizak tom malom čoveku. Кao poljoprivredni stručnjak i farmer velikog stila, on zna o čemu govori kad skreće narodu pažnju na potrebe stvaranja odgovarajućih zaliha hrane za otadžbinu, u vreme mira i rata. Nesrazmera između količine hrane, koja se proizvodi u zemlji, uvoza i rezervi za nepredviđene slučajeve, postaje sve upadljivija na svakoj strani knjige ,,Glad u Engleskoj`. Autor takođe dobro poznaje važne ekonomske i vojne zahteve narodne odbrane ili, da ih nazovemo pravim imenom: pripreme za rat. Otkako je lord Limington poslednji put pokušao da Engleskoj pokaže pravi put ka bezbednosti, sasvim suprotan od „kolektivne nesigurnosti`, ludilo i nedostatak energije naših takozvanih vođa doveo je do toga da smo pali u ponor. Hoćemo li se ikada živi izvući iz njega ? Možemo li se nadati da ćemo se spasti zdravih nogu i neumanjenog prestiža ? Кakve izglede imamo da navedemo nepopravimog optimistu g. Lojda Džordža, koji se odjednom pretvorio u pesimistu da nas glad neće sada prisiliti da se ponizimo i predamo ? Jedva da ih imamo, ako se setimo kako smo bili blizu gladi za vreme prošlog rata. Pa ipak, prilike su tada bile mnogo povoljnije za nas nego danas. Zaokružavanje Nemačke, ta iluzija starih ljudi koji su danas na vlasti, bilo je onda ostvareno delo. U toku tih srećnih dana, gotovo ceo svet bio je uz nas. Sada je slika sasvim drukčija i, izgleda, da ćemo ostati samo sa našim francuskim saveznikom koji bi, eventualno, mogao s vremenom da napusti igru. Čekanje da se jak neprijatelj pripremi za napad i mirno posmatranje koncentrisanja svih njegovih snaga na jednom frontu, to znači za nas teško trošenje živaca. Za sve to vreme, naša poznata prevlast na moru, ponosno nasledstvo naše rase, polako nestaje na horizontu kao magla. S druge strane, najveća vazdušna flota na svetu pretstavlja sve težu i ozbiljniju opasnost i ugrožava našu egzistenciju. 1915 godine, naša ratna i trgovačka mornarica bila je nesravnjivo jača nego danas. Onda smo imali pet miliona ljudi manje za snabdevanje, a gotovo isto toliko miliona hektara zemlje više za obrađivanje. Elen Sinkler Sidžvik s

Knjiga je kao nova. Životinjska farma - Džordž Orvel Izdavač: Kosmos izdavaštvo Godina izdanja: 2021 Broj strana: 125 Format: 20 cm Povez: Broširani Ogorčene zbog ponižavajućih uslova života, izrabljivanja i gladi, životinje su se pobunile i proterale vlasnika imanja. Dok sve pršti od idealističkog poleta, one pokušavaju da izgrade novi poredak, zasnovan na pravdi i jednakosti. Međutim, čak ni čista životinjska duša nije lišena slabosti svojstvenih ljudima i ubrzo dolazi do raslojavanja i počinje da se manipuliše činjenicama, a sve pod izgovorom da je to neophodno zarad ostvarenja viših ciljeva. Iako napisana pre više od sedamdeset godina kao satira na račun staljinističke Rusije, novela Životinjska farma i danas, možda čak više nego ikad, ispunjava čitaoca blagom nelagodom zbog neprijatnog direktnog podsećanja na mračne strane svakog društvenog poretka, preobražavanje ideala u njihovo naličje i igre koje političari i dalje igraju pod maskom opšteg dobra. …ali više se nije moglo odrediti ko je tu svinja, a ko čovek.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Kuća na nasipu - Danijela Raimondi Godina izdanja: 2022 Broj strana: 416 Povez: Mek Porodica Kazadio odvajkada živi u selu Stelata, na razmeđi Lombardije, Emilije Romanje i Veneta. Kazadiovi su jednostavni, dobrostojeći i vredni ljudi.Međutim, početkom XIX veka, jedan ciganski karavan zaustavlja se u ovom seocu na reci Po, i žitelji Stelate su preplašeni, ali i opčinjeni tim čudnovatim svetom boja i nesvakidašnjih običaja. Đakomo, stidljiv i setan naslednik Kazadiovih, zaljubiće se u jednu od njih, prelepu Ciganku divljeg pogleda, Violku Tosku, i tako začeti naraštaje nemirnih i strastvenih ljudi. Otad se svi potomci ove porodice dele na plavooke i plavokose sanjare koji su povukli na Đakoma, i na crnooke i crnokose vidovite naslednike Violkinih veština. Od Akila, rešenog da izmeri težinu udaha, do Edviđe, koja igra briškule sa čukundedom usnulim pre dva stoleća; od Adele, koja je u potrazi za mužem stigla čak do Brazila, i njene sestre Neve, koja kad je srećna, oko sebe širi opojne mirise, Kazadiovi žive rastrgnuti između nezaustavljive želje da se suprotstave sudbini i opasnog običaja da slede svoje snove. Svako svoj izbor do kraja sprovodi, bilo da je reč o ljubavi ili pobuni, o gladi za pravdom ili volji da se promeni svet. Ali pre svega prkose strašnom proročanstvu koje su jedne olujne noći Violki otkrile tarot karte...Saga o porodici koja se raspliće kroz dva stoleća, obuhvatajući i ključne istorijske događaje u Italiji, od revolucionarnih pokreta koji su ishodovali ujedinjenjem do „olovnih godina“ prošlog veka.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Pravilna linija ishrane - Suzan Pirs Tompson Godina izdanja: 2018 Broj strana: 376 Povez: Mek Naučite da živite zdravi, vitki i slobodni.Najnovija naučna otkrića u službi dijete i zdravlja.Hiljade ljudi u 75 zemalja oslobodile su se viška kilograma uz pomoć ove knjige. Pridružite im se.Zasnovana na u najnovijim dostignućima neuropsihologije i biologije, kao i na uspešnoj praksi, knjiga objašnjava zašto oni koji očajno žele da oslabe – gotovo nikada u tome ne uspeju. Odgovor je jednostavan: naš mozak blokira gubitak težine. Pravilna linije ishrane je jednostavan pristup, dizajniran tako da preokrene ovaj proces. Autorka će vam pokazati kako da svoj mozak ubacite u način rada u kojem je on spreman da prihvati smanjenje kilograma, da vas liši neprestane želje za hranom i da prestane da sabotira vaše napore da smršate. Ujedno, ovo je program koji će vam pokazati da samo snaga volje nije dovoljna da uspete i dati vam smernice kako da to ipak uradite.Naučićete kakvu ulogu u procesu mršavljenja igra vaš nivo podložnosti određenim namirnicama, odakle dolazi vaša neutoljiva glad i kako se izboriti s ovim urođenim osobinama mozga. Suzan vas vodi kroz faze Pravilne linije ishrane od početnog gubitka težine, preko održavanja stečenog, do konačne pobede, a njen dinamičan plan ishrane mogu da primene svi počev od vegana, pa preko onih koji se hrane bez glutena, drže paleo ili keto dijetu, do onih koji jedu sve što im dođe pod ruku.Odeljak Napomene autora možete da pronađete ovde.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Nepokoren - Lora Hilenbrand Godina izdanja: 2012 Broj strana: 536 Povez: Mek Jednog majskog popodneva 1943. godine američki bombarder srušio se u Pacifik i nestao ostavivši za sobom samo krhotine i mrlje ulja, goriva i krvi. Onda se na površini okeana pojavilo jedno lice. Pripadalo je mladom poručniku, strelcu bombardera, koji se dokopao čamca za spasavanje i prebacio se u njega. Tako je počela jedna od najneobičnijih odiseja Drugog svetskog rata.Poručnik se zvao Lui Zamperini. Kao dečak bio je lukav, nepopravljiv prestupnik, provaljivao je u kuće, tukao se i bežao od roditelja da se vozi železnicom. Kao mladić usmerio je svoj prkos u trčanje i otkrio da raspolaže izuzetnim darom koji ga je odveo na Olimpijske igre u Berlin i na prag rušenja granice snova. Ali kad je izbio rat, atletičar je postao vazduhoplovac. Tako je krenuo na poslednji zadatak i obreo se u malenom čamcu koji pluta u nepoznato.Zamperinija su čekale hiljade kilometara otvorenog okeana, nasrtljive ajkule, potapanje čamca, glad i žeđ, napadi neprijateljskih aviona, a posle svega toga još veće muke. Nateran do ivice izdržljivosti, Zamperini je na očaj odgovarao dosetljivošću, na patnje nadom, odlučnošću i humorom, na nasilje buntom. Zamperinijeva sudbina, bila pobednička ili tragična, visila je na tankoj niti njegove volje.Ispripovedana bogato i slikovito, ova knjiga govori o nezaboravnom putovanju jednog čoveka u krajnost. Nepokoren je svedočanstvo o otpornosti ljudskog uma, tela i duha.„Izuzetno potresan, neodoljiv, moćno napisan ep o opstanku. Lora Hilenbrand održala je ovom knjigom čas o majstorstvu pripovedanja.“Wall Street Journal„Smela i moćna knjiga, očaravajuća i slikovita kao film.“The New York Times Book Review

Sa srpskom vojskom kroz Albaniju Gehard Gezeman 1915-1916 beograd 1984 tvrd povez 21 cm ilustrovano. stanje vrlo dobro bez nedostataka. SADRŽAJ: Ibarska klisura Jutarnji razgovor o Rusima, Pašiću i drugom. Ušće Ditiramb pegavom tifusu. Boljevac i potporučnik iz Frankfurta na Majni Raška. Igra sudbine. Sećanja Prijateljstvo se otkazuje Na putu za Kosovsku Mitrovicu Na mostu u Mitrovici Pogača i jedno dobro srce. To je njegova otadžbina mogao bi se rastužiti Nevolje novcem Šala Aščinica Pesma o mladom Mustaj-begu Promena novca i poznanica Engleskinja Glad Polazak Kosovo polje Bežanija Prizren Ranjenik. Na mostu kod Đakovice. Pruski red i crnogorsko gostoprimstvo Kroz Metohiju. Sveti Nikola drži reč: Vasilije Đerić Katolički Arbanasi u Peći Uspinjanje ka Crnoj Gori Opaka nizbrdica U hanu Carevića U konaku Lijeva Rijeka Engleskinje i sakato kljuse. Vesela vožnja do Podgorice Podgorica: stara i nova varoš Duklja Kralj Nikola Opet polazak. Gorski vijenac Skadarsko jezero Kod Arbanasa muhamedanaca Kuća i gostoprimstvo. Izgnanik Varoš i tvrđava Skadar Stanje u Skadru Visoka Politika Kod Arbanasa katolika Lješ. More, more! Sveti Jovan Medovski ili iskušenje Arbanaške močvari Komitski vojvoda, Išani Šijak Bombardovanje Drača Kod grčko-katoličkih Arbanasa Varoš Drač Logorska bolest Prilike u Draču Smrt, muzika, stari grčki novac Esad-paša Uzaludni pokušaji Hladna planina opominje Bajram Odlazak Brindizi Dobri Čičeron

Knjaževac! Jugoistok, 1943. Prevod Strahinja M. Đorđević Retko u ponudi! Odlično očuvano! U susedstvu planinskog imanja vedrog i krepkog brđanina Danijela, gde se živi prirodnim načinom života, niče sanatorijum “Torahus”, odmaralište i rehabilitacioni centar za ljude iz grada. Suočavajući ljude prirode i civilizacije, Hamsun na svoj specifičan način, uz njemu svojstvenu ironiju i humor, prati njihove životne sudbine, emotivne nesporazume, skrivene strasti, sitnije i krupnije interese. Iako pisan krajnje realistički, njegov roman izrasta u izuzetnu alegoriju, prepunu simboličkih nagoveštaja o pravom licu naše civilizacije i njenog takozvanog “progresa”. Na kraju romana dat je odličan pogovor o Hamsunovom životu i delu. Knut Hamsun je bio norveški pisac[1] i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. godine. Rođen je 1859. a umro je 1952. godine. Posle Ibzena, najpoznatiji je norveški književnik. Tridesetih godina dvadesetog veka bio je angažovan kao političar, promovišući desničarske ideje. Podržavao je nacističku filozofiju i norvešku kvislinšku vladu, zbog čega je bio osuđen na robiju. Dešavalo se da su mu čitaoci, nezadovoljni političkim idejama koje je izlagao u svojim delima, vraćali kupljene knjige. U književnim počecima pisao je romantičarskim stilom koji je naginjao ka modernoj književnosti. Njegovo prvo značajnije delo bilo je Misterije. Neki kritičari su ovo delo nazvali jevanđeljem modernizma, poredeći ga sa delima poput Tako je govorio Zaratustra. Delo je teško žanrovski definisati budući da se u njemu prepliću lirski i epski elementi uz dominantnu iracionalnost koja počiva na kritičkom odnosu prema građanskom društvu i njegovom nastojanju da se oslobodi stvaralačka ličnost. U vreme nastanka „misterija“ nastala su i dela Pan i Viktorija. Hamsun je u Viktoriji ispevao himnu ljubavi. Romani Pan i Viktorija su delovi trilogije u koju spada i roman Glad. Pan govori o čoveku koji na bolan način shvata kako stapanje čoveka sa prirodom više nije moguće. Hamsun prikazuje onaj deo ljudske istorije kada je „čovek postao bolesno čedo grada“. Bavio i dramom i poezijom, ali sa slabijim uspehom. Nikada se nije pokajao zbog svojih političkih uverenja, čak ni u autobiografiji Na zaraslim stazama. Bio je pionir psihološke literature sa tehnikama toka svesti i unutrašnjeg monologa, i uticao je na autore kao što su Tomas Man, Franc Kafka, Maksim Gorki, Stefan Cvajg, Henri Miler, Herman Hese, Džon Fante i Ernest Hemingvej.[2] Isak Baševis Singer je Hamsuna nazvao „ocem moderne škole književnosti u svakom njegovom aspektu – njegovoj subjektivnosti, fragmentarnosti, upotrebi flešbekova, njegovom lirizmu. Cela moderna škola fikcije u dvadesetom veku potiče od Hamsuna“.[3] Od 1916. godine, nekoliko Hamsunovih dela je adaptirano u filmove. Dana 4. avgusta 2009, otvoren je Centar Knut Hamsun u Hamaroju.[4] Mladi Hamsun se protivio realizmu i naturalizmu. On je tvrdio da glavni predmet modernističke književnosti treba da budu kompleksnosti ljudskog uma, da pisci treba da opisuju „šapat krvi i preklinjanje koštane srži“.[5] Hamsun se smatra „vođom neoromantističke pobune na prelazu iz 20. veka“, sa delima kao što su Glad (1890), Misterije (1892), Pan (1894) i Viktorija (1898).[6] Njegova kasnija dela — posebno njegovi „nordlandski romani“ — bila su pod uticajem norveškog novog realizma, prikazujući svakodnevni život u ruralnoj Norveškoj i često koristeći lokalni dijalekt, ironiju i humor.[7] Hamsun je objavio samo jednu zbirku poezije, Divlji hor, za koju je komponovalo muziku nekoliko kompozitora. Hamsun je imao snažne antiengleske stavove, i otvoreno je podržavao Adolfa Hitlera i nacističku ideologiju.[8][9] Zbog iskazane podrške nemačkoj okupaciji Norveške, posle rata je optužen za izdaju. Nije osuđivan, zbog, kako se smatralo, psiholoških problema i svoje starosti.[10][11] Rad i dela Prvi put je privukao pažnju 1890. godine romanom Glad. U poluautobiografskom delu opisao je pad mladog pisca u ludilo kao rezultat gladi i siromaštva. Ostala dela: Pan, Misterije, Avgust, Skitnice, Ruža, Po zaraslim stazama, Plodovi zemlje, Poslednje poglavlje, Nitkov iz skitničkog života, Krug se zatvara, Glas života, Žene na studencu, Viktorija, Urednik Lunge, Zavodnik i druge priče. Nefikcija 1889 Lars Oftedal. Udkast (Draft) (11 članaka, ranije objavljenih u Dagbladet) 1889 Fra det moderne Amerikas Aandsliv (Kulturni život Moderne Amerike) - predavanja i kritike 1903 I Æventyrland. Oplevet og drømt i Kaukasien (U zemlji čuda) - putopis 1918 Sproget i Fare (Jezik u opasnosti) - eseji Poezija 1878 Et Gjensyn (A Reunion) - epska poema (Objavljeno kao Knud Pedersen Hamsund) 1904 Det vilde Kor, poetry (Divlji hor) Drame 1895 Ved Rigets Port (Na kapiji Carstva) 1896 Livets Spil (Igra života) 1898 Aftenrøde. Slutningspil (Večernje crveno: Igre zaključivanja) 1902 Munken Vendt. Brigantine`s Saga I 1903 Dronning Tamara (kraljica Tamara) 1910 Livet i Vold (U stisku života) Kolekcije pripovedaka 1897 Siesta - kolekcija pripovedaka 1903 Kratskog - kolekcija pripovedaka Serije 1906 Under Høststjærnen. En Vandrers Fortælling (Pod jesenjom zvezdom) 1909 En Vandrer spiller med Sordin (Lutalica svira na prigušenim žicama/Vanderers) (2 sveske) (A Wanderer Plays on Muted Strings/Wanderers) (2 toma) Benoni i Roza 1908 Benoni 1908 Rosa: Af Student Parelius` Papirer (By Student Parelius` Papers) (Roza) Avtustova trilogija 1927 Landstrykere I (Wayfarers) (2 toma) 1930 August (2 toma) 1933 Men Livet lever (Put vodi dalje) (2 toma) Priče 1877 Den Gaadefulde. En kjærlighedshistorie fra Nordland (Milostivi. Ljubavna priča iz Nordlanda) (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) 1878 Bjørger (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) Romani 1890 Sult (Glad) 1892 Mysterier (Misterije) 1893 Redaktør Lynge (Urednik Linč) 1893 Ny Jord (Plitka zemlja) 1894 Pan (Pan) 1898 Victoria. En kjærlighedshistorie (Viktorija) 1904 Sværmere (Mothwise, 1921), (Sanjalice) 1905 Stridende Liv. Skildringer fra Vesten og Østen (Borba protiv života. Prikazi sa Zapada i Istoka) 1912 Den sidste Glæde (Osvrnite se na sreću) 1913 Børn av Tiden (Deca doba) 1915 Segelfoss By 1 (2 toma) (Sigelfos grad) 1917 Markens Grøde 2 toma (The Growth of the Soil) 1920 Konerne ved 2 toma (Žene na pumpi) 1923 Siste Kapitel (2 toma) (Poslednje poglavlje) 1936 Ringen sluttet (Prsten je zatvoren) 1949 Paa gjengrodde Stier (On Overgrown Paths) Dobitnik Nobelove nagrada, pisac Isak Baševis Singer preveo je neka od njegovih dela. Filmske i TV adaptacije Glavno među svim Hamsunovim delima prilagođenim filmu je Glad, film iz 1966. sa Perom Oskarsonom u glavnoj ulozi. Još uvek se smatra jednom od najboljih filmskih adaptacija svih Hamsunovih dela. Hamsunova dela su bila osnova za 25 filmova i adaptacija televizijskih mini serija, počevši od 1916. godine.[12] Knjiga Misterije bila je osnova istoimenog filma iz 1978. (holandske filmske kompanije Sigma pikčers),[13] reditelja Pola de Lusanea, u kojem su glumili Silvija Kristel, Rutger Hauer, Andrea Fereol i Rita Tušingem. Landstrykere (Putnici) je norveški film iz 1990. godine u režiji Ola Soluma. Telegrafista je norveški film iz 1993. u režiji Erika Gustavsona. Zasnovan je na romanu Sanjalice (Sværmere, takođe objavljen na engleskom kao Mothwise). Pan je bio osnova za četiri filma između 1922. i 1995. Najnoviju adaptaciju, istoimeni danski film, režirao je Hening Karlsen, koji je takođe režirao dansku, norvešku i švedsku koprodukciju filma Sult iz 1966. iz Hamsunovog romana istog imena. Remodernistički reditelj Džesi Ričards najavio je da se priprema za režiju adaptacije Hamsunove kratke priče Zov života.[14]

Knjaževac! Edicija A. D. 1940. (kasnije Jugoistok) Biblioteka dobitnika Nobelove nagrade. Urednik Milan Bogdanović Prevod: Nikola Mirković `Dok Isak krči šume, razorava njive i na svojim širokim plećima dovlači balvane za buduću kuću, Inger brine o stoci, pravi sireve, gotovi jela i održava red u zemunici. Oni hvale i bodre jedno drugo, nalaze načina da prevaziđu sušu, nerodnu godinu i svaku drugu nevolju, zajedno dižu čak i glomazne grede za buduću kuću i raduju se kao deca svakoj pobedi. Tako priča o Isaku i Inger izrasta u epopeju o nastanku imanja, doma, porodice, u obnovljenom jedinstvu čoveka i prirode, u atmosferi rada i stvaranja, daleko od pomodnih hirova zahuktale civilizacije. Plodovi zemlje predstavljaju vrhunac Hamsunove proze, gde se najpotpunije spaja njegova izrazita osećajnost, osoben ironijski podtekst i realistički odnos prema modernom društvu i njegovim konvencijama. Roman za koji je Hamsun nagrađen Nobelovom nagradom i koji ga je učinio jednim od najznačajnijih norveških i svetskih pisaca. Prateći sudbinu Isaka sa Selanroa Hamsun je izgradio gromadni književni lik, verovatno jedan od najznačajnijih u literaturi HH veka. Lik svevremenog i celovitog – večnog čoveka – na kome počiva život i koji stoji naspram „ekonomskog čoveka”, „prosečnog građanina” i drugih obeskorenjenih individuuma na kojima se uspostavljaju moderne civilizacijske forme. Osim što je na realističan i ubedljiv način ukazao na iluzornost tih formi, romanom Plodovi zemlje Hamsun je otvorio pitanja kojima naše doba, sa poraznim rezultatima na polju duha, morala, privrede, ekologije, daje važnost i aktuelnost u većem stepenu nego i u vreme kada je roman nastao.`` Knut Hamsun je bio norveški pisac[1] i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. godine. Rođen je 1859. a umro je 1952. godine. Posle Ibzena, najpoznatiji je norveški književnik. Tridesetih godina dvadesetog veka bio je angažovan kao političar, promovišući desničarske ideje. Podržavao je nacističku filozofiju i norvešku kvislinšku vladu, zbog čega je bio osuđen na robiju. Dešavalo se da su mu čitaoci, nezadovoljni političkim idejama koje je izlagao u svojim delima, vraćali kupljene knjige. U književnim počecima pisao je romantičarskim stilom koji je naginjao ka modernoj književnosti. Njegovo prvo značajnije delo bilo je Misterije. Neki kritičari su ovo delo nazvali jevanđeljem modernizma, poredeći ga sa delima poput Tako je govorio Zaratustra. Delo je teško žanrovski definisati budući da se u njemu prepliću lirski i epski elementi uz dominantnu iracionalnost koja počiva na kritičkom odnosu prema građanskom društvu i njegovom nastojanju da se oslobodi stvaralačka ličnost. U vreme nastanka „misterija“ nastala su i dela Pan i Viktorija. Hamsun je u Viktoriji ispevao himnu ljubavi. Romani Pan i Viktorija su delovi trilogije u koju spada i roman Glad. Pan govori o čoveku koji na bolan način shvata kako stapanje čoveka sa prirodom više nije moguće. Hamsun prikazuje onaj deo ljudske istorije kada je „čovek postao bolesno čedo grada“. Bavio i dramom i poezijom, ali sa slabijim uspehom. Nikada se nije pokajao zbog svojih političkih uverenja, čak ni u autobiografiji Na zaraslim stazama. Bio je pionir psihološke literature sa tehnikama toka svesti i unutrašnjeg monologa, i uticao je na autore kao što su Tomas Man, Franc Kafka, Maksim Gorki, Stefan Cvajg, Henri Miler, Herman Hese, Džon Fante i Ernest Hemingvej.[2] Isak Baševis Singer je Hamsuna nazvao „ocem moderne škole književnosti u svakom njegovom aspektu – njegovoj subjektivnosti, fragmentarnosti, upotrebi flešbekova, njegovom lirizmu. Cela moderna škola fikcije u dvadesetom veku potiče od Hamsuna“.[3] Od 1916. godine, nekoliko Hamsunovih dela je adaptirano u filmove. Dana 4. avgusta 2009, otvoren je Centar Knut Hamsun u Hamaroju.[4] Mladi Hamsun se protivio realizmu i naturalizmu. On je tvrdio da glavni predmet modernističke književnosti treba da budu kompleksnosti ljudskog uma, da pisci treba da opisuju „šapat krvi i preklinjanje koštane srži“.[5] Hamsun se smatra „vođom neoromantističke pobune na prelazu iz 20. veka“, sa delima kao što su Glad (1890), Misterije (1892), Pan (1894) i Viktorija (1898).[6] Njegova kasnija dela — posebno njegovi „nordlandski romani“ — bila su pod uticajem norveškog novog realizma, prikazujući svakodnevni život u ruralnoj Norveškoj i često koristeći lokalni dijalekt, ironiju i humor.[7] Hamsun je objavio samo jednu zbirku poezije, Divlji hor, za koju je komponovalo muziku nekoliko kompozitora. Hamsun je imao snažne antiengleske stavove, i otvoreno je podržavao Adolfa Hitlera i nacističku ideologiju.[8][9] Zbog iskazane podrške nemačkoj okupaciji Norveške, posle rata je optužen za izdaju. Nije osuđivan, zbog, kako se smatralo, psiholoških problema i svoje starosti.[10][11] Rad i dela Prvi put je privukao pažnju 1890. godine romanom Glad. U poluautobiografskom delu opisao je pad mladog pisca u ludilo kao rezultat gladi i siromaštva. Ostala dela: Pan, Misterije, Avgust, Skitnice, Ruža, Po zaraslim stazama, Plodovi zemlje, Poslednje poglavlje, Nitkov iz skitničkog života, Krug se zatvara, Glas života, Žene na studencu, Viktorija, Urednik Lunge, Zavodnik i druge priče. Nefikcija 1889 Lars Oftedal. Udkast (Draft) (11 članaka, ranije objavljenih u Dagbladet) 1889 Fra det moderne Amerikas Aandsliv (Kulturni život Moderne Amerike) - predavanja i kritike 1903 I Æventyrland. Oplevet og drømt i Kaukasien (U zemlji čuda) - putopis 1918 Sproget i Fare (Jezik u opasnosti) - eseji Poezija 1878 Et Gjensyn (A Reunion) - epska poema (Objavljeno kao Knud Pedersen Hamsund) 1904 Det vilde Kor, poetry (Divlji hor) Drame 1895 Ved Rigets Port (Na kapiji Carstva) 1896 Livets Spil (Igra života) 1898 Aftenrøde. Slutningspil (Večernje crveno: Igre zaključivanja) 1902 Munken Vendt. Brigantine`s Saga I 1903 Dronning Tamara (kraljica Tamara) 1910 Livet i Vold (U stisku života) Kolekcije pripovedaka 1897 Siesta - kolekcija pripovedaka 1903 Kratskog - kolekcija pripovedaka Serije 1906 Under Høststjærnen. En Vandrers Fortælling (Pod jesenjom zvezdom) 1909 En Vandrer spiller med Sordin (Lutalica svira na prigušenim žicama/Vanderers) (2 sveske) (A Wanderer Plays on Muted Strings/Wanderers) (2 toma) Benoni i Roza 1908 Benoni 1908 Rosa: Af Student Parelius` Papirer (By Student Parelius` Papers) (Roza) Avtustova trilogija 1927 Landstrykere I (Wayfarers) (2 toma) 1930 August (2 toma) 1933 Men Livet lever (Put vodi dalje) (2 toma) Priče 1877 Den Gaadefulde. En kjærlighedshistorie fra Nordland (Milostivi. Ljubavna priča iz Nordlanda) (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) 1878 Bjørger (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) Romani 1890 Sult (Glad) 1892 Mysterier (Misterije) 1893 Redaktør Lynge (Urednik Linč) 1893 Ny Jord (Plitka zemlja) 1894 Pan (Pan) 1898 Victoria. En kjærlighedshistorie (Viktorija) 1904 Sværmere (Mothwise, 1921), (Sanjalice) 1905 Stridende Liv. Skildringer fra Vesten og Østen (Borba protiv života. Prikazi sa Zapada i Istoka) 1912 Den sidste Glæde (Osvrnite se na sreću) 1913 Børn av Tiden (Deca doba) 1915 Segelfoss By 1 (2 toma) (Sigelfos grad) 1917 Markens Grøde 2 toma (The Growth of the Soil) 1920 Konerne ved 2 toma (Žene na pumpi) 1923 Siste Kapitel (2 toma) (Poslednje poglavlje) 1936 Ringen sluttet (Prsten je zatvoren) 1949 Paa gjengrodde Stier (On Overgrown Paths) Dobitnik Nobelove nagrada, pisac Isak Baševis Singer preveo je neka od njegovih dela. Filmske i TV adaptacije Glavno među svim Hamsunovim delima prilagođenim filmu je Glad, film iz 1966. sa Perom Oskarsonom u glavnoj ulozi. Još uvek se smatra jednom od najboljih filmskih adaptacija svih Hamsunovih dela. Hamsunova dela su bila osnova za 25 filmova i adaptacija televizijskih mini serija, počevši od 1916. godine.[12] Knjiga Misterije bila je osnova istoimenog filma iz 1978. (holandske filmske kompanije Sigma pikčers),[13] reditelja Pola de Lusanea, u kojem su glumili Silvija Kristel, Rutger Hauer, Andrea Fereol i Rita Tušingem. Landstrykere (Putnici) je norveški film iz 1990. godine u režiji Ola Soluma. Telegrafista je norveški film iz 1993. u režiji Erika Gustavsona. Zasnovan je na romanu Sanjalice (Sværmere, takođe objavljen na engleskom kao Mothwise). Pan je bio osnova za četiri filma između 1922. i 1995. Najnoviju adaptaciju, istoimeni danski film, režirao je Hening Karlsen, koji je takođe režirao dansku, norvešku i švedsku koprodukciju filma Sult iz 1966. iz Hamsunovog romana istog imena. Remodernistički reditelj Džesi Ričards najavio je da se priprema za režiju adaptacije Hamsunove kratke priče Zov života.

Beograd 1992. Mek povez, ćirilica, 270 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. Sadržaj: PREDGOVOR Glada prva: FRANCUZI U OSMANSKOM CARSTVU Od Fransoa I do Luja XIV Francuska levantska trgovina Francuzi u Carigradu Misionari Traganje za starinama Glava druga: AMBASADA LUJA XIV U CARIGRADU Francuska klasična diplomatija Luj XIV Diplomatski predstavnici Luja XIV Diplomatija u francusko-turskim odnosima Ambasador i veliki vezir Ambasador na poslu Francuska ambasada u Carigradu Ambasadori Luja XIV u Osmanskom Carstvu Diplomatski činovnici Konzuli Glava treća: FRANCUSKA I OSMANSKO CARSTVO U ODNOSIMA DRUGE POLOVINE XVII VEKA Luj XIV — stvaranje francuske prevlasti Mehmed IV — otimanje o Ugarsku i Erdelj Imre Tekeli Turci pod Bečom Sveta liga . Glava četvrta: GODINA 1687 Ambasada Pjera Žirardena Tumač Fonton kod vezira Sulejmana Rusko poslanstvo u Beču Turske pripreme u Carigradu Derviš Dedo Pjer Žirarden i Recep-paša Jermenin Pounijaćeni Sirijci i Jermeni Imre Tekeli u Beogradu Sultanova pljačka Razbojnik Jegen Vezir Sulejman kreće na vojnu Bitka kod Osijeka Bitka kod Haršanja Pobuna Propast vezira Sulejmana i kajmakama Redžepa Prevrat u Carigradu Sulejman III Godina 1687. u evropskoj istoriji Glava peta RAT U SRBIJI I RAT NA RAJNI (1688-1689): Krvava zima u Carigradu Vezirovanje Ismail-pašino “Janičarski sin“ Mustafa-paša Odmetnik Jegen Portino mirovno poslanstvo Zavera protiv sultana i velikog vezira Žirarden kod Mustafa-paše “Stari bedem hrišćanstva” Francuski kralj spasava sultana Smutnje u Podunavlju Smrt Pjera Žirardena Tajanstveni Aleksandar Voner Kraj Jegen-pašin Raskolu francuskoj ambasadi Imre Tekeli na Dunavu Pokreti Srba Nemački prodor na Jugoistok Kastanjer de Šatonjef Zao udes Aleksandra Vonera Ustanak Srba Glava šesta: FRANCUZI I MUSTAFA ĆUPRILIĆ (1690-1691) Dolazak Mustafe Ćuprilića Odmazda Leopold I i Arsenije III Han Krimskih Tatara Igre s Poljskom Kastanjer de Šatonjef i Mustafa Ćuprilić Pohod Mustafe Ćuprilića Francuzi i Velika seoba Srba Poljska i Erdelj ”Siamo fratelli` Rat grofa Tekelija ”Cela Evropa je neprijatelj Turske i Francuske“ Francuzi i Krimski Tatari Početak rata evropskih diplomata na Porti Brige Mustafe Ćuprilića Ugarski nezadovoljnik kod francuskog kralja Ahmed II Bitka kod Slankamena — kraj Mustafe Ćuprilića Nastavak rata diplomata — trijumf Kastanjera de Šatonefa Glava sedma: DO MIRA U RIJSVIJKU (1697) I U KARLOVCIMA (1699) Luj XIV i Viljem III Svršetak Rata Augsburške lige Misija Šarla Feriola Mustafa II Pogibija kod Sente . Ratoborni princ Savojski Arsenije III na usluzi ruskoj diplomatiji Svršetak Rata Svete lige EPILOG BELEŠKA NA KRAJU IZVORI I LITERATURA REGISTRI REČNIK

PRVO IZDANJE NOLIT 1955. Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste[1]. Mladost i književni počeci[uredi] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2]. Književni rad[uredi] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu Ninovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2]. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi] Socijalna poezija[uredi] Pesme (1938)[uredi] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1]. Zrenjanin (1949)[uredi] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1]. Ljubavna lirika[uredi] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1]. Knjige poezije[uredi] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1]. Prozni pisac[uredi] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1]. Roman Pesma (1952)[uredi] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja[uredi] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“[uredi] Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Laureati: Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998. Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999. Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000. Darko Pejović, za roman Uporište, 2001. Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002. Dela[uredi] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. srpski nadrealizam nadrealisticka poezija nadrealizma ... avangarda neoavangarda ... kao nova glanc primerak GaŠa.5

Autor - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Naslov Gospodar zaborava / Oskar Davičo Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1980 Fizički opis 457 str. ; 21 cm Zbirka Globus GOSPODAR ZABORAVA nameće se čitatelju kao proza nekonvencionalnog tipa, a to znači da zbog istovremenih događajnih tokova, raslojenlh likova te posebnih žanrovskih oso-bina izlazi iz tradicionalnih okvira i postaje atipični pripovjedački model. Davičov roman teče prostorima i vremenima, no nametljivost događaja ima i svoju preciznu identifikaciju: Stipica i Pavle Radić, Basariček, Stojadinović, Nikola Pašić, Puniša Račić, Gestapo, logori, konotacije arijevskog sindroma, nekadašnji dorćolski kvart, Beograd nekad i sad. Povijesni prostor romana asocira, dakle, političku realnost prepoznatljivog raspona od 1933. do 1945. godine iako odnosi u toj realnosti ne čine tematski nivo, pogotovo ne njegov „gradivni fond“. Ova panoramski koncipirana proza bogata je likovima od kojih neki ubrzo nestaju, drugi opet ponovo izranjaju ili se tek povremeno apostrofiraju kao posrednici. Konstantna gravitaciona ličnost romana je suludo progonjeni genijalac, ženoljubac, siroče pokraj žive majke, samo- optužujući bratoubojica – drugačiji od ostalih Dorćolaca, dostojanstvenih i ponosnih ljudi široke ruke. Svaku novu sekvencu autor najavljuje nekom vrstom kurziviranog mota koji zvuči i scenski-didaskalično i sudski-svjedočanstveno, čak porotnički. Time roman dobiva dokumentarističku uvjerljivost jer su ga osim autora pisali „obavještajni izvještaji, te mučenici s Dorćola i odasvud, borci i neborci, ljudi nepripravljeni životima na koje su dotle bili osuđeni, za končine što su im bile zadate tako surovo i nenadano“. U knjizi je i najizmišljenije – ono zamišljeno, a vjerojatno i doživljeno kao stvarno i zato GOSPODAR ZABORAVA ne dozvoljava onom tko ga pročita da zaboravi užase koji su se dešavali stoljećima i godinama, manje ili više intenzivno, užasi koji su u drugom svjetskom ratu nadrasli ljudsku maštu. Stoga je ova priča kao piće koje ne štedi srce, ali pomaže da se opreznije živi, da se spremnije dočekaju erupcije ubojica i masovnih ubijanja kojima privremeni moćnici ne uvjeravaju sebe u svoju moć, nego brane svoje interese. Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste. Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928—1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926—1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939). Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma). Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj. Književni rad Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu . Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953–1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“. Za roman „Gladi“, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937–1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije „Po zanimanju izdajnik“ nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. MG73 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje!!! 1968 g. avantgarde design artists book books art neoavangarda signal signalism grupa kod novosadska vojvodjanska avangarda serbian yugoslavian zenit journal magazine surrealism nadrealizam Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik, najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[4] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[4] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2]. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Laureati: Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998. Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999. Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000. Darko Pejović, za roman Uporište, 2001. Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. Avangardna višemedijska umetnica i nekadašnja profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu Bogdanka Poznanović, prva u bivšoj Jugoslaviji koja je u nastavni proces uvela video... Završila je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1956. godine u klasi profesora Mila Milunovića. Bila je jedan od osnivača i urednika na Tribini mladih i `Poljima`. Radila je kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Osnovala je Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja i prva je u bivšoj Jugoslaviji uvela u nastavni proces video-umetnost Kao stipendista Ministarstva inostranih poslova Italije boravila je šest meseci (1968/69) u Firenci i Rimu a na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujući profesor na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985). Zajedno sa svojim suprugom Dejanom Poznanovićem, ranih pedesetih godina XX veka, učestvovala je u osnivanju Tribine mladih u Novom Sadu i bila saradnik prve redakcije ove kulturne institucije tokom 1954. i 1955 godine. U to vreme nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti Oskarom Davičom, Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Milanom Dedincem te Vaskom Popom, Radomirom Konstantinovićem, Borom Ćosićem. Posebno je bio važan njen kontakt sa Miroslavom Krležom. U periodu od 1956. i 1957. godine, kao urednica izložbenog salona, priredila je izložbe Petra Lubarde, Peđe Milosavljevića, Nedeljka Gvozdenovića i drugih. Sa Juditom Šalgom, Biljanom Tomić i Zvonkom Makovićem radila je na programu Likovnog Salona Tribine mladih tokom kasnih šezdesetih. Bila je učesnik alternativne umetničke scene sedamdesetih u Novom Sadu i blisko sarađivala sa Želimirom Žilnikom, Vujicom Rešinom Tucićem, Katalin Ladik, Slobodanom Tišmom, Miroslavom Mandićem, Čedom Drčom, Slavkom Bogdanovićem... Takođe, u toku svoga umetničkog delovanja, Bogdanka Poznanović, sa svojim suprugom Dejanom, uspostavila je brojne veze i prijateljstva sa umetnicima, piscima, intelektualcima sa prostora nekadašnje Jugoslavije: Andraž Šalamun, Taras Kermauner, Marko Pogačnik, David Nez, Franci Zagoričnik, Nuša i Srečo Dragan, Vlado Gotovac, Milica Nikolić... Njen umetnički rad se odvijao od modernističkog slikarstva bliskog apstrakciji i modernog grafičkog dizajna preko istraživanja u kontekstu enformela do postslikarskih praksi: vizuelne poezije, konceptualne umetnosti, nove umetničke prakse, istraživanja komunikacija i novih medija, video umetnosti... Počev od 1955. godine, izlagala je na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dvadeset godina svog rada je posvetila profesorskoj karijeri na novosadskoj akademiji gde je prvi put na prostoru cele Jugoslavije uspostavila predmet interdisciplinarnih istraživanja. Godine 2012, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad), u koprodukciji sa Institutom za istraživanje avangarde (Zagreb) i ORION ART (Beograd) izdao je monografiju Miška Šuvakovića `Bogdanka i Dejan Poznanović – umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne`. U okviru festivala Videomedeja dodeljuje se nagrada `Bogdanka Poznanović` za najbolju instalaciju, nastup uživo, objekat ili url projekat, a Centar za nove medije Kuda.org pokrenuo je dugoročan projekat čuvanja i promovisanje legata `Bogdanke i Dejana Poznanovića` koji obuhvata ekskluzivne i raritetne materijale (knjige, kataloge, fotokopije) iz njihove lične biblioteke koji do sada nisu bili dostupni javnosti.

Odabrani radovi i autori : ZRNO SLOBODE – Nebojša Đurđević KIKICE – Gordana Radovanović ČERGARSKA – Gordana Radovanović KIŠA – Gordana Radovanović ZAVEŠTANJE – Gordana Radovanović HAIKU – Gordana Radovanović ZABORAVLJENA MISIJA – Snežana Marko – Musinov ISPOD POVRŠINE – Snežana Marko – Musinov OSLUŠKIVANJE – Snežana Marko – Musinov OPROŠTAJ – Tamara Kuzmanović – Tamkuz PRELJUBA (I RASKID) – Tamara Kuzmanović – Tamkuz NAŠ DOM JE DALEKO – Petar Jovanović MOJ LET SA VAMA – Alma Buljubašić Maglić TEBI MAJKO – Alma Buljubašić Maglić TRAŽILA SAM TE – Vera Bosazzi PROLJEĆE U NAMA – Vera Bosazzi SANJAR – Vera Bosazzi KAD TIŠINA GOVORI – Vera Bosazzi NAIVNO BUDALASTA – Ilinka Marković KAO VETAR – Ilinka Marković SLIKA SELA – Mladomir Knežević FIGURA – Mladomir Knežević TEBE HOĆU – Mladomir Knežević PROLJETNI PROGRAM – Hajro Ikić JESEN – Hajro Ikić GRADSKE MAKAZE – Hajro Ikić HIMNA ZAVIČAJU – Hajro Ikić SINE, PODIGNI RUČNU – Hajro Ikić PISMO DOKTORU – Hajro Ikić I KADA ĆUTIM – Nadica Ilić REVOLUCIJA – Sanda Ristić – Stojanović U SNU – Matija R. Drljača VIRNA – Spomenka Denda Hamović PROLEĆE JEDNE ZIME – Marina Raičević ČUVARI – Marina Raičević CRTEŽI – Emir Bajrović SVJEDOCI – Emir Bajrović NEVINI DJEČAK – Emir Bajrović MATI – Zorana Gavrilović BANATSKE BULKE – Saša Milivojev ZVUK SLOBODE – Saša Milivojev ŠEMA – Gordana Vladisavljević KITIĆI – Gordana Vladisavljević PESNIK – Gordana Vladisavljević NE VERUJ – Gordana Vladisavljević NEKOM – Dragica Beka Savić MERE I DUŽINE – Olivera Šestakov NE DAM JUTRU – Slobodan Cvitković BUDNA SAM – Biljana Hukić SLOM – Zoran Tankosić MAJCI – Zoran Tankosić FANTOM – Zoran Tankosić NEIZBEŽNOST – Verica Milosavljević SVEDOČANSTVO RAJA I PAKLA – Mirjana Đapo ZABRANJENO VOĆE – Jovan Bajc OTVORENO SRCE - Avdulah Ramčilović PUT KROZ ŽIVOT – Avdulah Ramčilović MAJKA – Avdulah Ramčilović U KRILU LASTE – Jasmina Ćirković ZRENJE – Jasmina Ćirković MOJ PESNIK – Jelena Jeka Kočović PRATNJA – Nada Ranković BAKA I DEKA – Nada Ranković RIJEČI – Suada Suljić Sokolović ZMIJA – Tatjana Tomić OPSTOJNOST BAJKE – Tatjana Tomić UČMALOST – Čedna Radinović Lukić Lalić ATLAS U KOŽNOM POVEZU – Milan S. Kosović MALECKA – Tanja Ajtić IGRA – Tanja Ajtić TIŠINA – Tanja Ajtić CRTEŽI – Jelisaveta Popović PERSEFONA – Milan Marjanović MOŽDA JE MJESEC KRIV – Ognjenka Kalajdžić ŽENA I IGRAČKA – Onjenka Kalajdžić USPORI MALO – Ognjenka Kalajdžić MOJA SAMOĆA – Ognjenka Kalajdžić CRTEŽI – Dušan Kostadinov KADA SPAVAM – Slađana Bajčić AKO POKLEKNEM – Svetlana Mitič AMFORA – Nada Panić IZGOVOR – Nada Panić LAHOR – Nada Panić NAR – Nada Panić ODA PROLEĆU – Nada Panić ORHIDEJE – Nada Panić OSTANI – Nada Panić PROZOR – Miloš Marjanović MINUT ĆUTANJA – Miloš Marjanović KAD PROLEĆE KASNI – Miloš Marjanović ŽALOSNI DUD - Miloš Marjanović DEČAK I MORE – Miloš Marjanović SLIKE – Irena Vučković JER– Margita Zmijanović RANA – Margita Zmijanović U KAPIMA KIŠE – Margita Zmijanović SVE MOJE JUČE I SVE MOJE SUTRA – Margita Zmijanović MORE – Margita Zmijanović KAKAV JE OVO DAN – Margita Zmijanović BEŠE SE DESILO – Mirjana Magura POBEĐEN – Gordana Žakić ŽIVOT – Nina Novak Oiseau TRAŽENJE – Nina Novak Oiseau U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM VREMENOM – Nina Novak Oiseau BLAGOSLOV NOĆI – Violeta Marić Penić ČOVEK – Mirjana Milačić - Bajić PALAC NA KALENDARU – Mirjana Milačić - Bajić PESMA BEZ REČI – Mirjana Milačić – Bajić KOLAŽI – Marijana Maja Jotić ZVEZDA MALA – Marijana Maja Jotić VUK – Marijana Maja Jotić PLAMEN KAMINA – Milica Opačić SELFI – Milica Opačić MOJA REKA – Plamenka Đogo Vulić MJESEC I JA – Zada Šahdanović STARI NOVČIĆ – Zada Šahdanović LEK – Đorđe Simić IMENA MIRA – Cvija Ašćerić – Mitrović STOTI STIH – Haris Bukarić CRTEŽI – Haris Bukarić DAS U DJECI KRILA – Ensar Bukarić MOJ SVIJET – Ensar Bukarić MOJA PESMA – Mevlida Kecap SADE SATI – Roksanda Kovačević DANAS TE NE VOLIM II – Roksanda Kovačević NENAPISANA PESMA – Roksanda Kovačević ISTINA – Jasmina Valentić TRENA - Jasmina Valentić SLIKA – Vesna Đukanović NEĆU DA TE POKLANJAM – Vesna Đukanović PESMA O RAŠI POPOVU – Čika Peca KIČ – Albina Pramenković ČOVJEK – Sonja Padrov Tešanović DA TE PITAM – Sonja Padrov Tešanović ELEKTRIČNA ENERGIJA – Sonja Padrov Tešanović JEDINICA – Sonja Padrov Tešanović NAREDBA – Sonja Padrov Tešanović PALAC – Sonja Padrov Tešanović TO JE ZATO ŠTO SI MALI – Sonja Padrov Tešanović ZNAŠ TO JE ONO… - Sonja Padrov Tešanović TRAG U STOPAMA – Ramiz Šaćirović PROLJEČNA SNOHVATICA – Ramiz Šaćirović PTICE KOJE KRUŽE – Nevenka Bošnjak – Čolić PRODAVNICA SNOVA – Nebojša Stojoski KARIKATURA – Nikola Dragaš PREKASNO IZGOVORENO SLOVO – Violeta Aleksić ZVEZDO SJAJNA – Violeta Aleksić ČITAČI SNOVA – Gordana M Jovanović FOTOGRAFIJE – Gordana M Jovanović VISOKI DEČANI – Gordana M. Jovanović KRAJ BAJRAKLI DŽAMIJE – Gordana M Jovanović KAD BUDEMO STARI – Kosta Kosovac GLAD – Kosta Kosovac NOĆNOM PEŠAKU – Kosta Kosovac POEZIJA – Kosta Kosovac MIRIS LIPE – Vesna Oborina DA SAM JA - Vesna Oborina DALJINA - Ana Žigić IGRA ZAVOĐENJA – Ramona Žugić RAĐANJE VENERE – Ramona Žugić VIOLINSKI KLJUČEVI – Ružena Kraćica KAPLJICA KIŠE – Svetlana Pantović Žilo MALI – Svetlana Pantović Žilo MALO – Svetlana Pantović Žilo NIŠTA TE NEĆU PITATI – Svetlana Pantović Žilo PLIMA – Svetlana Pantović Žilo MJESTO JEDNO ČUVAM ZA TE – Merima Mustafić NAJLJEPŠA MISAO – Merima Mustafić RIJEČ O NAMJERI – Amina Mustafić DRUGAČIJA ISTINA – Amina Mustafić ON – Ružica Golubović ONA – Ružica Golubović PITAM SE – Ružica Golubović NOĆAS I ZAUVEK - Ružica Golubović CRVENA KOČIJA – Marko Marinković RAMENA – Saša Marinković PREDSKAZANJE – Slavica Klein TI SI NELA DRUGA – Luz EGO - Luz LAŽ – Maja Grčić Sara

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! ARGONAUTI ZAPADNOG PACIFIKA, BIGZ, Beograd 1979. Piše: Zoja Karanović Kada izađe iz sopstvenog porekla, morala i kulture uopšte, u kojoj je rođen, ljudskom se biću otvaraju neslućene mogućnosti i potpuna lepota avanture; kao kad se cvetu koji se otvara otkriva nepoznata svetlost. Jedan od ljudi koji je tu lepotu intenzivno osetio bio je i Bronislav Malinovski. Poreklom Poljak, iz bogate porodice, fizičar po obrazovanju, opčinjen čitanjem Frejzerove Zlatne grane, on odlučuje da napusti svoj dotadašnji život i posveti se životu i ispitivanju domorodaca. Zato godine provedene u JSIovoj Gvineji, a posebno na ostrvima Trobrijana, za stvaralaštvo Malinovskog imaju presudan značaj. Kao neposredni rezultat života među domorocima Trobrijanskih ostrva nastalo je jedno od njegovih najznačajnijih dela — Argonauti Zapadnog Pacifika. U nas se ova knjiga, u prevodu, pojavljuje gotovo šezdeset godina nakon njenog nastanka (delo je nastalo 1920. a objavljeno 1922). Bez sumnje zakasnelo, kada je mnoge ideje Malinovskog prevazišla savremena antropologija, ali da li i prekasno, bez smisla? Osnovni predmet interesovanja Malinovskog u ovom delu predstavlja Kula, »specifičan oblik razmene obuhvatnog međuplemenskog karaktera«. Kula se obavlja u širokom prstenu koji predstavlja zatvoren krug. Po ovom kružnom, međuostrvskom putu, neprestano se kreću, u suprotnim smerovima, dve vrste predmeta — ogrlice od crvenih školjki i — u suprotnom smeru — narukvice od belih školjki. `One se neprestano razmenjuju i poces uvek traje. U Kulu je uključen veoma velik broj ljudi. Ova činjenica je važna, jer predmeti koji se razmenjuju u Kuli za domoroca predstavljaju vrhunske vrednosti, pa ih većina ljudi zajednice i poseduje. Posedovanje ovih ogrlica ili narukvica ispunjava čovekovu želju za posedovanjem uopšte. Shvatanje posedovanja se, međutim, mnogo razlikuje od shvatanja kakvo o njemu ima Zapadni čovek. Pošto su ti dragoceni predmeti u stalnoj ih čovek kratko i naizmenično ima. (Vrednosti Kule, naravno, ne predstavljaju vrednosti i za čoveka zapadne civilizacije. Na neki način bi premeti Kule, po značenju koje za domoroca imaju, mogli biti adekvatni najskupljim primercima dijamanata i slično, mada je, čitam tu nedavno, i jedan primerak konzerve od piva za italijanske kolekcionare dostigao vrednost od pola miliona lira. Vrednost neutilitamih predmeta je, uostalom, često veoma relativna. Sve ovo je rečeno da bi čovek evropske kulture i senzibiliteta lakše mogao da pojmi činjenicu da su predmeti Kule stvarno veoma dragoceni za ljude i zajednice koje u njoj učestvuju.) Sam smisao posedovanja, za stanovnike ovog ostrvskog područja, je u razmenjivanju, odnosno u davanju. U tom cilju se preduzimaju dugotrajna i veoma opasna putovanja da bi se predmeti Kule preneli od jednog ka drugom partneru. U nekim od tih putovanja učestvovao je i sam Malinovski. Da bi se ova putovanja mogla ostvariti, stanovnici Trobijana grade specijalne kanue na kojima plove i više stotina milja. Zato ih Malinovski i naziva Argonautima. Izgradnja ovih kanua nije ni lak ni jednostavan posao. Opisujući izgradnju kanua, i neke druge, takođe složene poslove, Malinovski pobija do tada uvreženo mišljenje, koje na žalost nije retko ini danas, da ljudi tzv. primitivnih zajednica nisu sposobni za nikakav složeniji rad. Dokumentovani materijal ove knjige, međutim, samo pokazuje da su motivi koji navode domoroca i čoveka Zapadne civilizacije na rad — različiti. .»Dobit, koja se u civilizovanim zajednicama tako često javlja kao podstrekač rada, u izvornim urođeničkim uslovima nikada ne predstavlja motiv za rad. Zato belci imaju veoma malo uspeha kada pomoću dobiti podstiču urođenika na rad« (140). Karakter samog života i vrednosti čoveka Zapadne civilizacije i čoveka s Trobrjanskih ostrva su različiti. Malinovski to i pokazuje. Zato se oni ne mogu meriti istim merilima. »Ako ga (urođenika) potom merite moralnim, ekonomskim i zakonskim standardima koji su mu takođe suštinski strani, ne možete u svojoj proceni dobiti ništa drugo do običnu karikaturu« (440). Kada se ima u vidu da su moralni, ekonomski i zakonski standardi samo normativne kategorije — odnosno da su relativni, postaje jasnije koliko čovek Zapadne civilizacije postupa ograničeno kada drugačijim kulturama nameće ideale sopstvenih vrednosti. Pošto je za domoroce Kula jedan od najvažnijih oblika života, u nju su uključeni, ili joj se direktno podređuju, mnogi drugi vidovi života. Malinovski ih u okvirima Kule i ispituje. On detaljno govori o društvenoj i socijalnoj hijerarhiji zajednica koje žive na ostrvima Trobrijana. Malinovski otkriva da ovi vidovi hijerarhije postoje i da je ona veoma složena. Ekonomsku moć obično poseduje poglavica ili vrač, ali se od njega, za razliku od konvencija koje vladaju u našem svetu, očekuje i najneposrednije davanje. »Od čoveka koji poseduje očekuje se da deli, da bude poverljiv i velikodušan« .(87). Njegova je dužnost da »ponudi hranu svakom strancu, posetiocu, pa čak i besposličaru iz drugog kraja i seda« (87). (Ovakav običaj je ranije postojao kod mnogih naroda i zajednica različitih vrsta, ali je odavno iščezao.) Od posednika najdragocenijih predmeta Kule očekuje se i da ih predaje dalje, i on to uvek čini. I dok za urođenika s ostrva Trobrijana posedovati znači dati, Zapadni čovek svoje dragocenosti najčešće ljubomorno čuva u trezorima, daleko čak i od pogleda drugih. Malinovski takođe otkriva da se unutar razmene u Kuli razvijaju duboko i istinska prijateljstva među partnerima, a time i čvrste međuplemenske veze koje se stalno prenose na naslednike. Fenomen igre u kojoj čovek ostvaruje neposredni kontakt sa sopstvenim skrivenim snagama i silama prirode, za domoroce u Kuli ima presudan značaj. Kroz delo Malinovskog otkriva se smisao i lepota igre, ne samo za primitivne zajednice, nego i za čoveka uopšte. Verovanja, mitologija i magijski rituali, koji imaju presudnu ulogu u životu ovih zajednica, i pojedinaca u njoj, takođe su veoma složeni. Opisujući ih u okvirima Kule i izvan nje, Malinovski otkriva koliko je neposredan i prisan odnos s prirodom i koliko je ovaj čovek poštuje. Argonauti Zapadnog Pacifka je knjiga koja ima veoma veliku dokumentarnu vrednost za istraživače različitih interesovanja i senzibiliteta: za etnologa, ekonomistu, sociologa i druge, ona predstavlja dragocen izvor informacija ne samo o kulturi o kojoj govori, a koju su belci na žalost uništili, nego o ljudskoj kulturi uopšte. Ovde se, međutim, ne iscrpljuje njen značaj. Malinovski je imao izuzetog dara za živo i zanimljivo pripovedanje. Knjiga je zato puna lepih opisa egzotičnih predela i ljudi. Ona je, pored ostalog, i zanimljiv putopis, pa je s interesovanjem može čitati i obični čitalac. Najveća vrednost ovog dela je, ipak, nešto drugo. »Primitivna kultura« ovde i »civilizaciji« nudi humanije principe života. U ovo vreme neracionalnog korišćenja energija planete, kad se jedan deo čovečanstva guši u raskoši, dok drugi umire od gladi, u vreme u kome čovek bezobzirno uništava prirodu, u vreme akutnih kriza i ratova, čovečanstvu je zaista potrebna pomoć i humaniji oslonac. Malinovski je to intenzivno osećao. On je u saradnji različitih kultura i senzibiliteta, bez dominacije bilo koje od njih, video rešenje za svet. Zato je u ovoj knjizi i optuživao belce što uništavaju jednu kulturu čiji značaj ne shvataju, a koja je umnogome plemenitija od njihove. Zasnovana na principima saradnje, ova kultura čoveka uči humanosti. `U humane principe čovečanstva je Malinovski, uprkos svemu, duboko verovao. Pred sam kraj života, dok su svetom besnele do tada neviđene destruktivne snage (drugi svetski rat), on je u eseju o Džordžu Frejzeru, pored ostalog, rekao: »Pošto se okonča sadašnja katastrofa, odnosi među rasama će morati da se zasnuju na novim principima podjednakih prava (...). Antropolog veruje u pravo svih rasa (...). Mi, predstavnici bele rase, prevashodno smo odgovorni za to, jer mi smo dali svoju religiju, svoje vaspitanje i mnoga druga duhovna dobra drugim rasama i drugim narodima sa prećutnim obećanjem da će, čim prihvate našu civilizaciju, postati ravnopravni sa nama. Ovo obećanje nije ispunjeno.« Knjiga koja je upravo pred nama nas na ovaj neispunjeni dug stalno podseća. Bronislav Malinovski (polj. Bronisław Kasper Malinowski; Krakov, 7. april 1884 — Nju Hejven, 16. maj 1942) je bio poljski antropolog koji se smatra utemeljivačem etnografije i jednim od najznačajnijih antropologa XX veka. Iako je 1908. godine diplomirao fiziku na Jagelonskom univerzitetu, čitanje Frejzerove „Zlatne grane“ ga je okrenulo antropologiji. Prvi je uveo u antropološka istraživanja tehniku opservacije sa participacijom tokom svog višegodišnjeg boravka među urođenicima na Trobrijandskim ostrvima. On je tokom I svetskog rata boravio među urođenicima, naučio njihov jezik i običaje i aktivno živeo među njima podigavši svoj šator u središtu njihovog sela. Istraživao je svojevrstan način razmene dobara među njima poznat kao Kula. U svojim radovima je razvio posebnu teoriju socijalne antropologije poznatu kao funkcionalizam.

KLOD LEVI-STROS MITOLOGIKE 1-3 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom Prevod - Danilo Udovički (I tom), Biljana Lukić (II tom), Svetlana Stojanović i Mirjana Perić (III tom) Izdavač - Prosveta, Beograd; Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd Godina - 1980, 1982, 1983 376 + 408 + 406 strana 24 cm Edicija - Karijatide Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I TOM: Uvertira Tema i varijacije I BORORO PESMA a) Arija kradljivca ptica b) Rečitativ c) Prva varijacija d) Međuigra diskretnog e) Nastavak prve varijacije f) Druga varijacija g) Koda II VARIJACIJE GE a) Prva varijacija b) Druga varijacija c) Treća varijacija d) Četvrta varijacija e) Peta varijacija f) Šesta varijacija g) Rečitativ I SONATA LEPOG PONAŠANJA a) Isticanje ravnodušnosti b) Caetetuov rondo c) Detinjasta uljudnost d) Potisnut smeh II KRATKA SIMFONIJA Prvi stav: Gé Drugi stav: Bororo Treći stav: Tupi I FUGA PET ČULA II NABORUŠINA KANTATA a) Naborušin solo b) Er kao rondo c) Drugi solo d) Finale: vatra i voda Dobro temperirana astronomija I INVENCIJE U TRI GLASA II DVOSTRUKI IZVRNUTI KANON III TOKATA I FUGA a) Vlašići b) Duga IV HROMATSKI KOMAD Rustična simfonija u tri stava I DIVERTIMENTO NA NARODNU TEMU II HOR PTICA III SVADBA Pregled Simbola Bestiarius Indeks mitova Opšti indeks Bibliografija Pregled slika van teksta Pregled slika u tekstu II TOM: Predgovor Usklađivanje SUVO I VLAŽNO I Dijalog meda i duvana II Sušna životinja III Priča o devojci ludoj za medom, o njenom podlom zavodniku i o njenom stidljivom suprugu A U oblasti Chaco B U stepama središnjeg Brazila ŽABIN PIR I Varijacije 1, 2, 3 II Varijacije 4, 5, 6 POST U AVGUSTU I Zvezdana noć II “Zvuci u šumi III Povratak lovca na ptice INSTRUMENTI MRAKA I Buka i smrad II Harmonija sfera Pregled simbola Indeksi mitova Opšti indeks Bibliografija Pregled slika u tekstu III TOM: Predgovor MISTERIJA ŽENE ISEČENE NA KOMADE I Na mestu zločina II Lepljiva polovina OD MITA DO ROMANA I Godišnja doba i dani II Svakodnevica MESEC I SUNCE PUTUJU U PIROGI Egzotične ljubavi II Sunčeva i mesečeva putanja UZORNE DEVOJČICE I Kad je neko gospođica II Pouke bodljikavog praseta VUČJA GLAD I Šta odabrati II Iznutrice na mandanski način JEDNAKOST I Dekade II Tri ukrasa PRAVILA LEPOG PONAŠANJA I Osetljivi skelar II Mali traktat o kulinarskoj etnologiji III Moral mitova Indeks mitova Opšti indeks `Iako se bavio istraživanjem totemizma, strukture srodstva i rasa, proučavanje mitova je dominantna Levi-Strosova preokupacija. Nastalo u vremenu karakterističnih šezdeseti godina dvadesetog veka, mada je završni tom objavljen u prvoj godini sledeće decenije, Levi-Strosovo delo Mitologike spada u ambiciozne i složene intelektualne tvorevine. Ambiciozne zato što su autorove pretenzije usmerene ka otkrivanju i utvrđivanju univerzalnih zakona ljudskog duha, a složene jer su brojni mitovi razmotreni postupkom strukturalne analize. Međutim, i pre nego je započeo njihovo sistematsko proučavanje, on je definisao osobenost mita i izložio osnove svog istraživačkog pristupa. Autor je u voluminoznim četvorotomnim Mitologikama analizirao preko osamsto mitova i više od hiljadu njihovih varijanata. Za razliku od analize strukture jednog dela ili jednog mita, strukturalna analiza koju primenjuje Levi-Stros se zasniva na analizi više različitih mitova u kojima se otkriva kreativna moć ljudskog duha da od ograničenog broja elemenata stvara beskrajne kombinacije. Kako je svaki mit, u stvari, uvek na drugi način ispričana priča, razlika između složenih oblika se iskazuje kao ishod igre tih osnovnih elemenata. Pristupajući mitu kao neposrednom izrazu „divlje misli”, autor Mitologika utvrđuje delovanje osnovnih logičkih zakona ljudskog duha i u oblastima čovekove mentalne aktivnosti oslobođene od svakih spoljašnjih prinuda. Analizom ne pojedinačnih mitova, već samog mehanizma mitskog mišljenja, Levi-Stros otkriva dubinske logičke strukture, način na koji se binarne poruke prenose nesvesnim putem i čiitav jedan sistem arhaičnog oblika filozofije nesvesnog sebe. U tom smislu njemu je i bilo važno da pokaže ne samo kako ljudi misle u mitovima, već i da utvrditi kako na planu nesvesnog procesa mitovi sebe misle u ljudima. Zato se i antropolog koji je protumačio najvažnije poruke analiziranih mitova može smatrati filozofom „divlje misli”. Čitav opus Levi-Strosa je stvoren radi dokazivanja primarnosti i dominantnosti čovekovih racionalnih saznajnih motiva koji su suprotni realnosti vere i verovanja. Ukoliko je racionalno u nesvesnom bitno, onda je isto tako važno i verovanje u ispričano. „U mitskom je imaginacija”, veli Kasirer, „uvek uključen akt verovanja. Bez verovanja u postojanje svog objekta, mit bi izgubio osnovu”. Mit je priča o nestvarnom koje je predmet ljudskog verovanja. Investirajući svoje verovanje u sadržaj ispričanog, čovek zadovoljava svoju potrebu za imaginativnim, fantastičnim, koja je komplementarna njegovoj potrebi za racionalnim, faktičkim i egzaktnim. I upravo u egzistencijalno nesigurnom svetu, u kome je čovek zavistan od samovolje prirodnih sila, vera u natprirodno se i iskazuje čudima kao mogućnostima slučajnih i nepredvidivih zbivanja. Sam čin verovanja daje mitovima psihološku egzistentnost i čini ih socijalno relevantnim.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners