Opis "Igre gladi - Trilogija - Suzan Kolins" Trilogija sadrzi sledece knjige: - IGRE GLADI - LOV NA VATRU - SJAJ SLOBODE Povez knjige : broširani Strana : 855 Format : 145 x 205 mm, Pismo : latinica

Informacije Kategorije STRANI PISCI, KOMPLET, FILMOVANE KNJIGE, SAJAM 2023 Težina 1.1 kg Proizvođač Vulkan izdavaštvo Povez knjige Mek Pismo latinica Pisac Suzan Kolins Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Jezik Srpski Format / Tagovi Mono i manjana Suzan Kolins Knjiga Alnari Knjizara Vulkan Vulkan izdavaštvo Beletristika Strani pisci Beletristika-Strani pisci Igre gladi Vulkan izdavaštvo Alnari Filmovane knjige Komplet Igre gladi Suzan Kolins

Komplet sadrzi sledece knjige: - IGRE GLADI - LOV NA VATRU - SJAJ SLOBODE - BALADA O PTICI PEVAČICI I ZMIJI Povez knjige : broširani Strana : 855 Format : 145 x 205 mm, Pismo : latinica

Opis Komplet sadrzi sledece knjige: - IGRE GLADI - LOV NA VATRU - SJAJ SLOBODE - BALADA O PTICI PEVAČICI I ZMIJI Povez knjige : broširani Strana : 855 Format : 145 x 205 mm, Pismo : latinica

Komplet sadrzi sledece knjige: - IGRE GLADI - LOV NA VATRU - SJAJ SLOBODE - BALADA O PTICI PEVAČICI I ZMIJI Povez knjige : broširani Strana : 855 Format : 145 x 205 mm, Pismo : latinica

Trilogija sadrzi sledece knjige: - IGRE GLADI - LOV NA VATRU - SJAJ SLOBODE Povez knjige : broširani Strana : 855 Format : 145 x 205 mm, Pismo : latinica

Takenoko je društvena igra Takenoko (na srpskom jeziku) koja igračima daje priliku da obrađuju baštu, navodnjavaju i uzgajaju jednu od tri vrste bambusa uz pomoć carskog baštovana kako bi carev vrt bambusa uvek bio lep i uredan. Oni će morati, kako znaju i umeju, da utole glad ove svete životinje za sočnim bambusom. Igrač koji najbolje bude održavao delove bašte i uzgajio najviše bambusa, a usput uspe da utoli glad pande pobediće u igri. Radnja igre Nekada davno na japanskom kraljevskom dvoru, kineski car je poklonio velikog pandu kao simbol mira japanskom caru. Od tada članovi dvora (igrači) imaju težak zadatak, da održavaju carevu omiljenu baštu bambusa dok se panda slobodno šeta po istoj...a svi znamo da je pandama omiljena hrana bambus. Ne znam da li znate ali bambus je niskokalorična biljka te pande provode najmanje 12 sati dnevno jedući ovu biljku. Pande pojedu čak 38 kila bambusa dnevno. Sadržaj igre 28 pločica bašte 28 zelenih drvenih delova bambusa 26 žutih drvenih delova bambusa 24 roze drvenih delova bambusa 20 drvenih štapića za navodnjavanje 9 tokena poboljšanja 46 karata zadataka 4 table za igrače 8 drvenih tokena akcija 1 kockica vremenskih prilika 1 figurica pande 1 figurica baštovana 1 pravila Nagrade i priznanja 2013 Ludoteca Ideale Official Selection Winner 2013 Games Magazine Best New Family Game Winner 2012 Tric Trac Nominee 2012 Spiel der Spiele Hit für Familien Recommended 2012 Nederlandse Spellenprijs Nominee 2012 Lys Grand Public Winner 2012 Le Lys Grand Public Finalist 2012 JoTa Best Family Board Game Nominee 2012 Hra roku Nominee 2012 Golden Geek Best Family Board Game Nominee 2012 Golden Geek Best Children's Board Game Nominee 2012 Golden Geek Best Board Game Artwork/Presentation Winner 2012 Golden Geek Best Board Game Artwork/Presentation Nominee 2012 As d'Or - Jeu de l'Année Winner 2012 As d'Or - Jeu de l'Année Nominee 2011/2012 Boardgames Australia Awards Best International Game Nominee Karakteristike: Jezik: srpski, Broj igrača: 2 do 4, Vreme trajanja igre: oko 45 minuta, Uzrast: od 8 pa na više godina, Nije preporučljivo za decu mlađu od 3 godine, Zemlja uvoza: Zemlja porekla: Kina. [embed]https://youtu.be/GvXqqsFKNH0[/embed]

proroci i filozofi su predviđali dolazak kraja sveta, upozoravajući na očigledne znake. Čovečanstvo je godinama zanemarivalo te znakove, trujući svoj okoliš i izazivajući ratove, glad i nesreće. samo nekoliko ljudi brinulo se o planeti, uz niz pokušaja da umanje štetu. ali sve je bilo uzalud jer su stari, vanzemaljski bića sa zvezda, imala svoje mračne planove: preobražaj zemlje po njihovim kriterijuma. otrovi i radijacija su im poslužili da zemlju učine gostoljubivom za sebe. nakon što su se zvezde poravnale, njihov uticaj je rastao, ubrzavajući propast planete. ratovi su izbili bez da su stari morali poduzeti puno napora. Čovečanstvo se samouništilo, dok su ulice postale udarni centri masakra. svet je goreo od razaranja i ekstaze dok su stari ustajali iz dugog sna, a sve je zastalo kao da je čitav svet zadržao dah. ratovi ktulua: duel je brza strateška igra za dva igrača o usponu velikih starih i kraju sveta. svaki igrač predstavlja jednog velikog starog gde možeš da biraš između uloge velikog ktulua ili crnog jarca, svaki sa svojim kosmičkim užasima i kultovima. ova igra je zasnovana na strateškoj igri za više igrača - cthulhu wars - ali je zver za sebe. u cthulhu wars: duel plastične minijature su zamenjene kartonskim stalcima, što olakšava transport igre prilikom putovanja ali i štedi prostor na stolu. postavka cthulhu wars: duel takođe ne zauzima toliko prostora na stolu kao prvobitna verzija igre. ukratko, ovo je najpristupačnija verzija cthulhu ratova ikada napravljena!

Proroci i filozofi su predviđali dolazak kraja sveta, upozoravajući na očigledne znake. Čovečanstvo je godinama zanemarivalo te znakove, trujući svoj okoliš i izazivajući ratove, glad i nesreće. Samo nekoliko ljudi brinulo se o planeti, uz niz pokušaja da umanje štetu. Ali sve je bilo uzalud jer su Stari, vanzemaljski bića sa zvezda, imala svoje mračne planove: preobražaj zemlje po njihovim kriterijuma. Otrovi i radijacija su im poslužili da Zemlju učine gostoljubivom za sebe. Nakon što su se zvezde poravnale, njihov uticaj je rastao, ubrzavajući propast planete. Ratovi su izbili bez da su Stari morali poduzeti puno napora. Čovečanstvo se samouništilo, dok su ulice postale udarni centri masakra. Svet je goreo od razaranja i ekstaze dok su Stari ustajali iz dugog sna, a sve je zastalo kao da je čitav svet zadržao dah. Ratovi Ktulua: Duel je brza strateška igra za dva igrača o usponu Velikih Starih i kraju sveta. Svaki igrač predstavlja jednog Velikog Starog gde možeš da biraš između uloge Velikog Ktulua ili Crnog jarca, svaki sa svojim kosmičkim užasima i kultovima. Ova igra je zasnovana na strateškoj igri za više igrača - Cthulhu Wars - ali je zver za sebe.  U Cthulhu Wars: Duel plastične minijature su zamenjene kartonskim stalcima, što olakšava transport igre prilikom putovanja ali i štedi prostor na stolu. Postavka Cthulhu Wars: Duel takođe ne zauzima toliko prostora na stolu kao prvobitna verzija igre. Ukratko, ovo je najpristupačnija verzija Cthulhu ratova ikada napravljena!

Odlično očuvana, nekorišćena knjiga, ali ima oštećenje korica u gornjem levom uglu, kao na slici Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu; Slatina, 26. novembar 1909 — Pariz, 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudskog postojanja. Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela. Biografija[uredi | uredi izvor] Jonesko je rođen 26. novembra 1909. u rumunskom gradu Slatini. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja grčko-rumunskog porekla.[1] Otac mu je bio pravoslavne vere. Njegova baka sa majčine strane bila je grkopravoslavne vere, ali se preobratila u religiju svog supruga, protestantizam, te je i Joneskova majka odgajena kao protestantkinja. Sam Jonesko je kršten kao rumunski pravoslavac. Mnogi izvori navode njegov datum rođenja kao 1912, ali to je greška nastala iz Joneskove vlastite taštine.[2] Jonesko se 1911. seli u Francusku gde ostaje sve do 1922. kada se vraća u rodnu Rumuniju.[3] Njegovi roditelji su se razveli za vreme boravka u Francuskoj, 1916.[3] Po povratku u Rumuniju, morao je ponovo da uči rumunski jezik kako bi mogao da normalno prati predavanja tokom školovanja u Bukureštu.[3] Nakon srednje škole, 1928. počinje studije francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu. Na univerzitetu je diplomirao 1933. Za vrijeme studija upoznao se sa Emilom Sioranom i Mirčom Elijadom, te su njih troje postali doživotni prijatelji. Jonesko se 1936. oženio sa Rodicom Burileanu (1910 - 2004). Brak im je doneo jednu kći za koju je Jonesko napisao mnogo nekonvencionalnih priča za decu. Dobivši stipendiju[3] 1938, beži pred rumunskim fašizmom nazad u Francusku gde je završio svoj doktorski rad. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata 1939, ostao je tamo, u Marselju, ali se konačno nastanio u Francuskoj tek 1942. Nakon oslobađanja Pariza 1944, Jonesko se sa porodicom preselio tamo. Uprkos dogotrajnom boravku u Francuskoj, državljanstvo je dobio tek 1950.[4] Jonesko je 1970. odlikovan članstvom u Francuske akademije.[5] Jonesko je dobio i mnogo nagrada od kojih su najistaknutije: Nagrada na Turskom festivalu za film 1959, Prix Italia 1963, Nagrada Asocijacije pozorišnih pisaca 1966, Grand Prix National za pozorište 1969, Monaco Grand Prix 1969, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost 1970, Nagrada Jerusalim 1973, te počasni doktorati na univerzitetima u Njujorku, Levenu, Vorviku i Tel Avivu. Jonesko je preminuo u Parizu 28. marta 1994. u svojoj 84. godini, a sahranjen je na pariškom groblju Monparnas. Iako je Jonesko pisao gotovo samo na francuskom, on je jedan od najodlikovanijih rumunskih umetnika. Jonesko - književnik[uredi | uredi izvor] Koreni njegove prve drame[uredi | uredi izvor] Kao i Semjuel Beket, Jonesko je u pozorište došao jako kasno. Svoju prvu dramu, Ćelavu pevačicu, napisao je tek 1948, a prvi put je izvedena je tek 1950. Sa 40 godina odlučio je da nauči engleski jezik koristeći Asimil metodu brižnog kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego je otkrivao neke zapanjujuće istine kao ta da ima 7 dana u nedelji, da je tavanica gore, a pod dole tj. stvari koje je već znao, ali koje su ga iznenedno pogodile kao zapanjujuće koliko su one zapravo neosporno istinite. Ovaj osjećaj samo se intenzivirao sa predstavljanjem likova znanih kao „G. i Gđa. Smit” u kasnijim iskustvima. Na njegovo iznenađenje, Gospođa Smit obavestila je svoga supruga da imaju nekoliko dece, da žive u Londonu, da se prezivaju Smit, da je gospodin Smith službenik, da imaju sluškinju Meri, koja je Engleskinja, baš kao i njih dvoje. Veliki značaj gospođe Smit, mislio je, je njezina jako metodična procedura u njezinom traganju za istinom. Za Joneskja, klišeji i istinite činjenice iz uvodnog razgovora raspadale su se u divlju karikaturu i parodiju gde se sam jezik raspada i puca na fragmente reči. Jonesko je odlučio da prevede to iskustvo u dramu, Ćelavu pevačicu, koja je prvi put izvedena 1950, a režirao ju je Nikolas Bataj. Izvođenje je bilo totalni krah i prošlo je neopaženo sve dok par uspešnih kritičara i pisaca, među kojima su bili i Žan Anuj i Rajmond Keno, nisu pohvalili predstavu. Ranija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova najranija, ali i najinovativnija dela su jednočine antidrame: Ćelava pevačica (1950), Poduka (1951), Stolice (1952) i Žak ili pokornost (1955). Ti apsurdni skečevi, kojima je dao naziv „antikomadi” ili „antidrame” (fra. anti-pièce), opisuju moderni osećaj otuđenosti, i nemogućnosti i besmislenosti komunikacije sa nadrealnom komičnom silom, parodirajući konformizam buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonosko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu, i umesto toga uzima njihovu dramsku strukturu iz akcelerirajućih ritmova i(li) cikličnih ponavljanja. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet sa mehaničkim, skoro lutkarskim likovima koji govore na non-sequituru. Jezik postane sve ređi, sa rečima i materijalnim objektima koji dobiju vlastiti život, povećavajući likove i stvarajući osećaj opasnosti. Velike drame[uredi | uredi izvor] Sa Neplaćenim ubicom (1959, njegova druga velika, prava drama; prva je bila Amedi ili kako ga se otarasiti), Jonesko je započeo istraživanje više podržanih dramskih situacija sa više humaniziranih likova. Od istaknutijih likova treba spomenuti Berengera, koji je bio glavni lik u više Joneskovih drama, od kojih je zadnja Vazdušni pešak iz 1963. Berenger je poluautobiografski lik koji izražava Joneskovo čudenje i strepnju za otuđenost stvarnosti. On je komično naivan, čime zadobiva simpatiju publike. U Neplaćenom ubici on se susreće sa smrću u obliku serijskog ubice. U Nosorogu on posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga dok on sam ostaje nepromenjen protiv tog talasa konformizma. Baš u ovoj drami, Jonesko silno izražava njegov strah prema ideološkom konformizmu, inspirisanoj usponom Željezne garde u Rumunskoj za vreme 1930-ih. Kralj umire iz 1962. predstvlja ga kao kralja Berengera I, lika prosečnog čovjeka koji pokušava da se pomiri sa vlastitom smrću. Kasnija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova kasnija dela dobila su znatno manju pažnju. Među ta dela spadaju i Žeđ i glad (1966), Igre od krvoprolića (1971), Magbet (1972, slobodna adaptacija Šekspirovog Magbeta) i Ce formidable bordel (1973). Osim libreta za operu Maksimilin Kolbe (za koju je muziku napisao Dominik Probst), koja je izvedena u 5 zemalja, ekranizirana i snimljena na CD, Jonesko nije pisao nijedno pozorišno delo posle Putovanja k mrtvima 1981. Međutim, Ćelava pevačica se još i danas igra u Pozorištu Hačete[6] gde je prvi put izvedena 1952. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Njegove najznačajnije drame su: Ćelava pevačica (1950) Lekcija (1951) Stolice (1952) Amede, ili kako ga izgubiti (1954) Žak, ili pokornost (1955) Novi stanar (1955) Almina improvizacija (1956) Nosorog (1959) Kralj umire (1962) Šetnja po vazduhu (1963) Žeđ i glad (1964) Magbet (1972) avangardna drama avangarda

Prvo izdanje iz 1950. godine. Spolja kao na slikama. Nema pečata, pisanja, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Naslov Višnja za zidom / Oskar Davičo Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1950 Fizički opis 197 str. ; 17 cm Zbirka Savremena poezija / Novo pokolenje Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste. Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939). Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj. Književni rad Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu . Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953–1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“. Za roman „Gladi“, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937–1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije „Po zanimanju izdajnik“ nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. MG9 (K)

Laguna Ukupno 872 strane u dve knjige Може замена за стрипове које немам! Kakav je bio čovek koji se od siromašnog gruzijskog dečaka uzdigao do Vođe i zavladao ruskim carstvom? Ko su bili njegovi Himler, Gering, Gebels? Kako je živelo „prvih deset porodica“? Ova istorija Staljinovog carskog dvora blistavo oživljava strah i izdaju, povlastice i razvrat, porodični život i surova ubistva. Prvi deo knjige govori o vremenu od 1932. do 1941. „Najcivilizovanija i najelegantnija hronika svireposti i bezdušja.“ Rut Rendel, Njujork tajms „Sumorno remek-delo puno opčinjujućih ličnih pojedinosti, koje vas šiba crnim humorom.“ Antonija Frejzer, Mejl on sandej „Užasavajuća, zapanjujuća, otrežnjujuća knjiga. Trijumf pažljivog istraživanja.“ Džon le Kare, Obzerver Staljinove jevrejčice SADRŽAJ Spisak ilustracija . ......................................... xi Staljinova porodica. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . xvii Mape ............................................... . . .xix Uvod i izjave zahvalnosti .................................. xxi Lica ................................................. xvii Prolog - Praznična večera: 8. novembar 1932 Prvi deo - Ta divna vremena: Staljin i Nada, 1878-1932. 1. Gruzin i učenica 2. Kremaljska porodica 3. Zavodnik. 4. Glad i veselo društvo: Staljin na vikendu 5. Odmor i pakao: Politbiro na moru 6. Vozovi puni mrtvaca: Ljubav, smrt i histerija 7. Staljin intelektualac Drugi deo - Veseli drugari: Staljin i Kirov, 1932-1934. 8. Sahrana 9. Svemoćni udovac i voljena porodica: Sergo, boljševički knez 142 10. Okaljana pobeda: Kirov, zavera i Sedamnaesti kongres 11. Ubistvo ljubimca Treći deo - Na ivici, 1934-1936. 12.„Ostao sam siroče`: Poznavalac sahrana 13. Tajno prijateljstvo: Novgorodska ruža 14. Patuljkov uspon, Kazanovin pad 15. Car se vozi metroom 16. Odaberite partnere, zajašite zatvorenike: Montirani procesi Četvrti deo - Pokolj: Ježov, otrovni patuljak, 1937-1938. 17. Dželat: Berijin otrov i Buharinova doza 18. Sergo: Smrt „savršenog boljševika` 19. Pokolj generala, Jagodin pad i majčina smrt 20. Krvoproliće u brojevima 21. Kupina na poslu i u dokolici 22. Krvavi rukavi: Bliski krug ubica 23. Društveni život za vreme čistke: Supruge i deca velikaša Peti deo - Pokolj: Dolazi Berija, 1938-1939. 24. Staljinove Jevrejčice i porodica u opasnosti 25. Berija i dželatski premor 26. Tragedija i razvrat Ježovih 27. Smrt Staljinove porodice: Neobična prosidba i domaćica Šesti deo - „Velika igra`: Hitler i Staljin, 1939-1941. 28. Čerečenje Evrope: Molotov, Ribentrop i Staljinovo jevrejsko pitanje 29. Ubistvo supruga 30. Molotovljevi kokteli: Zimski rat i Kulikova žena 31. Molotov upoznaje Hitlera: Kockanje i samozavaravanje 32. Odbrojavanje: 22. jun 1941. * * * DRUGI DEO KNJIGE * * * Sedmi deo - Rat: Trapavi genije, 1941-1942. 33. Optimizam i slom 34. „Žestok kao pas`: Ždanov i opsada Lenjingrada 35. „Možete li da odbranite Moskvu?` 36. Molotov u Londonu, Mehlis na Krimu, Hruščov pod nervnim slomom 37. Čerčil posećuje Staljina: Marlboro protiv Velingtona 38. Staljingrad i Kavkaz: Berija i Kaganovič u ratu Osmi deo - Rat: Genijalni pobednik, 1942-1945. 39. Staljingradski vrhovnik 40. Sinovi i kćeri: Staljin i deca Politbiroa u ratu 41. Staljinov muzički konkurs 42. Teheran: Ruzvelt i Staljin 43. Razmetljivi osvajač: Jalta i Berlin Deveti deo - Opasna igra za nasledstvo, 1945-1949. 44. Bomba 45. Berija: Moćnik, muž, otac, ljubavnik, ubica, silovatelj 46. Jedna noć u noćnom životu Josifa Visarionoviča: Tiranija filmovima i večerama 47. Molotovljeva prilika: „Ti ćeš svašta učiniti kad si pijan!` 48. Prestolonaslednik Ždanov i Abakumovljev krvavi tepih 49. Zalazak Žukova i pljačkaši Evrope: Carska elita 50.„Cionisti su te prevarili!` 51. Usamljeni starac na letovanju 52. Dve neobične smrti: Jevrejski glumac i očigledni naslednik Deseti deo - Hromi tigar, 1949-1953. 53. Hapšenje drugarice Molotove 54. Ubistvo i venčanje: Lenjingradski slučaj 55. Mao, Staljinov rođendan i Korejski rat 56. Patuljak i lekari ubice: Udri, udri, udri još! 57. Slepi mačići i nilski konji: Uništavanje stare garde 58. „Sredio sam ga!`: Bolesnik i njegovi prestravljeni lekari Epilog Beleška o izvorima Indeks

Iz recenzije : ’’Najnovijom zbirkom pjesama Dobri za sve autorica Sonja Manojlović obogaćuje i proširuje raspone svoje iznimno elastične imaginacije i posebno razuđene sintaktičke opuštenosti. Mogli bismo kazati kako zaokružuje i (istodobno) raspršuje stvaralačke pretpostavke svojega izraza, posebno zamjetljive u ciklusu knjiga nastalih posljednjega desetljeća, a tvore ga „Pjesme i crteži“ (2008.), „Hod na rukama“ (2010.), „A sa šest labradora na more putovat“ (2012.) i „Daj naslov“ (2013.) uglavnom uz crtačku suradnju Saše Šekoranje. Riječ je o neospornoj suverenosti kretanja protegama riječi i prostorima stranice, o iznimno slobodnoj plovidbi između obala značenja i hridina besmisla ili tautologije. Koliko god pjesnikinja bila nesputana obavezama referencijalnosti ili potrebama vezivanja u zbilju, navest ćemo jednu fusnotu koja prati naslov pjesme „Prijedlog bez osmijeha“. Fusnota glasi: „U rujnu 2014. novine su prenijele prijedlog iz jedne od susjednih zemalja: ženama zabraniti smijanje u javnosti“. Smijemo li dakle, navedenu pjesmu smatrati svojevrsnim odgovorom na navedeni izazov, pa iz toga zaključiti da i autorica tako konzumira svoje pravo na javni smijeh. Iz takve premise dalo bi se zaključiti također kako ona, na neki način, dijeli i Pirandellov stav o jednoj razini svojega pisanja: „ma non è una cosa seria...“ Kako bilo, pisanje Sonje Manojlović možda nema izričitu humornu notu, želju za izazivanjem smijeha, ali svakako se bavi pripitomljavanjem paradoksa, provociranjem apsurda, zazivanjem parodije, njegovanjem groteske, poantiranjem aporije... Na planu tumačenja njezinih polazišta svakako treba izbjegavati svaku jednoznačnost, odustati od nužde svođenja na isti zajednički nazivnik svih uvrštenih tekstova. Možda bismo jednu od poetičkih pretpostavki mogli naći u približavanju infantilnom senzibilitetu, nekom prvotnom viđenju koje uočava stvari mimo konvencionalnih uloga, fiksiranih podjela, kodificirana smisla („kroz neuko oko“). Doista, nerijetka su autoričina pozivanja na svijet djece: „Djetetu ću prići, za odraslim zatvoriti vrata“, odnosno, jedino u suprotnom slučaju: „a ako neće dijete odraslom se obrati“. Dakle, „nadiru djeca“, „gdje brboću djeca“, „zlo postaje lice djeteta“, „uzela je dječja ruka“, tu je „mjesečevo dijete“ ili pak „božji dečec“. Neosporno je važno da „dijete preživi“, odnosno da se sačuva nesputanost pogleda („Slikovnica“), sposobnost igre i slojevite kombinatorike („Babuška“), nužda otvorenosti prema naizgled nemogućem: „čudo je sa mnom na ti“. Drugu komponentu prvotnosti ili senzualne podloge niza stihova potražit ćemo u učestalim asocijacijama ili aluzijama na proces hranjenja, na fiziologiju okusa. Pjesma „Opipavanje hrane, rituali“ prepuna je kulinarskih formulacija: „dosoli, prinese, pospremi“, odnosno „Na pladnju i kuhano i pečeno / i restano“, dapače: „s priborom u zraku gost do gosta sluti / opipat će i želudac iznutra“. I u drugim pjesmama ne nedostaju slične naznake „jer vječno je žlica podignuta, / vječno su usta razjapljena.“ Pjesma „Gozba“ započinje auftaktom: „Za pojest će se“, da bi u nastavku naizgled reterirala: „A rekli su, neće se jesti ono što ima oči, doživljaje / najbolje je nijema riblja mlađ.“ Pjesma „Ono što i inače radiš“ također je nabijena metaforičnim „degustiranjem“: „A nije li moguće da je bilo / naprosto / hranjivo / plakanje / I kome je bilo jestivo / to glasno nebo / Ispod nepca“. Pjesma pak „Što radiš večeras“ ustvrđuje: „Sad im je već sve hrana, kotlovi se njišu, / opkole ih dječja usta“. Nije li simptomatično što spomen dječjih usta povezuje nagonsko uzimanje nužnih obroka i nesputano izricanje inače tabuiziranih evidentnih istina? Pjesma „Što jedeš“ već je inflatorna ili čak redundantna u svojem taksativnom nabrajanju: „Jedem sjemenke i bobe, / i klicu i plod / tamanim istim žarom // Jedem šarene zmije, / nađem ih, ščepam, na grudi pritegnem // Boje, šumove, sjajeve, / ni naziva im ne znam, putujem, / što nađem, / što mi daju“. Ali u pjesmi „Svakodnevica“ lirski subjekt isto tako se ne može lišiti misli na hranu: „redim po kući, klečim, vučem krpe, / onda dugo i nepomično sjedim, / a kad se sasvim smirim, ogladnim, / pa trčeći idem van / prositi iće i piće,/jer do mojega vina... još je dugo hodanja u mjestu“. A pjesma „Poslijepodne u kinu“, sa svoje strane, priziva statiku i shematiku svakidašnjice: „Skokovi u mjestu, udarci iznutra“, da bi se apostrofom okrenula banalnom sugovorniku, tipičnom suvremeniku, konzumerističkom suputniku: „čovjek si gladi“. Velika amplituda krajnosti, izazov zijeva između suprotnosti još je jedno neosporno inspirativno polazište pjesnikinjina pisanja/pjevanja. Raspon ide „iz nevidljivog u vidljivo“, „iz ničega u nešto“, „iz šupljeg u prazno“, „iz jedne u drugu“ ili „svakome za pod zub, svakome za pod glavu“, „ono što jest i ono što nije“, „ostavljaš dojam da imaš i kad nemaš“, „može ovako, ali, gle, može i onako“, „ja da / i ja ne“, „za i protiv“ itd. Posebna je pak polarizacija kad je sama riječ predmet razdvajanja, rastakanja, problematičnog statusa: „riječ za pod glavu / nož za pod vrat / sve može“, „riječ po riječ / A ipak, tu, uzmanjka koja?“, „u riječi sam se skrio i ljubio“, „što mi znače riječi/ znam čak i u snovima“, „a prizor je već riječ“. „Samoće od riječi, iz jedne u drugu“ naslov je koji otvara problemski sloj verbalnih metamorfoza: „opisujem jedno kao da je drugo“, sustavno klizanje značenja iz evidencije i izričitosti u polisemiju i, postupno, u potpunu negaciju: „i čemu toliko riječi da bi se reklo ne“, odnosno, apodiktički, „sa mnom se razgovarati ne da“. Pjesnički svijet Sonje Manojlović konstituiran je neizvjesnostima i nepouzdanostima, slutnjama i domišljanjima, odustajanjima i odjecima, priklonima i razlaganjima, levitacijom i sublimacijom, uzvratima i obratima, egzistencijalnim treperenjem i refleksivnim relativiziranjem. Ali sve je to bolje i uvjerljivije izrazila sama pjesnikinja konstatacijom: „Umjesto jasnoće, tu je njezina jeka“. Naime, jasnoća ni ne može biti ideal iole zahtjevnijega poetskog programa, jednoznačnost i čvrstoća definicija dokidaju „auru“ estetske kontemplacije i doživljajnog supstrata. Nasuprot tomu, prostor jeke može obuhvatiti sav dinamizam inače proturječnih ili suprotno usmjerenih silnica, može prizvati ono ujevićevsko „sunce od jasnoće“, latentno upravo u jezgri iracionalnog i magmatičnog govora poezije. Najnovijom zbirkom Sonja je Manojlović posvjedočila svoju pripadnost zahtjevnim tražiteljima istančanoga odaziva akumulirane jezične građe, potvrdila svoje posebno, i visoko istaknuto, mjesto u suvremenom hrvatskom pjesništvu.’’ Tonko Maroević, časopis Poezija

Izuzetno retko s koricama, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina anonimnog autora, ali u stilu „Nolitovih“ izdanja koja je dizajnirao Pavle Bihaly Merin. Iskrzano po ivicama, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Kukić, Stanko Naslov A život teče... : roman / Stanko Kukić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1934 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjižarnica Radomira D. Đukovića, 1934 (Beograd : Davidović) Fizički opis 186 str. ; 21 cm. Miodrag Milovanović Stanko Kukić, „Svet pod maskom“ (prikaz romana iz 1938) Koliko malo poznajemo istoriju srpske naučne fantastike najbolje pokazuje činjenica da svake godine otkrivamo bar po jedan zaboravljeni roman ili priču sa početka ovog veka kojima nas naši preci podsećaju na ono što, istina u velikoj meri zadojeni mlekom komunizma koje nije tako lako isprati iz svake ćelije tela, često zaboravljamo, da naša kultura nije počela 1945. Baš kao što nikako ne možemo da se naviknemo da računamo predratna (mislim na Drugi svetski) fudbalska prvenstva, tako smo skoro potpuno zaboravili da je pre tog istog rata postojala književnost koja se razlikovala od one realističke koju smo pomno izučavali u školama, književnost do kojoj se vraćamo čeprkajući po antikvarnicama i buvljacima u potrazi za knjigama nezabeleženim u postojećim istorijama književnosti. Svet pod maskom Stanka Kukića je jedan od takvih romana. Njegova umetnička vrednost sasvim sigurno nije na dovoljnom nivou da bi ušao u udžbenike ili istoriju književnosti jednoga naroda, ali je neshvatljivo da se, barem u krugovima koji se bave naučnom fantastikom kojoj ovaj roman nesumnjivo pripada, potpuno izgubi svaki trag romanu koji 1938. godine anticipira rat koji će uslediti samo koju godinu kasnije. Roman sam prvi put pronašao sasvim slučajno, preturajući sredinom godine po pristiglim knjigama u antikvarnici Srpske književne zadruge, a da nije preterano redak, dokaz je što sam uskoro naleteo na još jedan primerak na krajnje bizarnom mestu - kod Cigana na pijaci na Banovom Brdu, kupujući pomorandže za klinca, a kasnije se ispostavilo da je još jedan član Društva „Lazar Komarčić“, Ljuba Damnjanović, naišao na njega u istoj antikvarnici. Roman je izdala Izdavačka knjižarnica Ratomira D. Ćurkovića iz Beograda, a osim imena štamparije, Davidović, i, naravno, imena pisca i naslova romana, na unutrašnjim stranicama nema drugih podataka o knjizi. Povez je mek, a na naslovnoj strani predstavljen je kolaž sa prizorima razaranja, preko koga su crvenim pisanim slovima dati naslov romana, pisac, mesto izdanja, Beograd, i godina, 1938. Roman ima 202 stranice i štampan je ćirilicom. Pregledom kataloga Narodne biblioteke otkrio sam da je Stanko Kukić objavio samo još jedan roman, 1934. godine, pod nazivom „A život teče“, koji verovatno ne spada u žanr naučne fantastike. Na početku romana Svet pod maskom nalazi se piščev kratak uvod, koga prenosim u celini: Ovaj roman nema svoje naročito nacionalno obeležje, kao što ni materija samog dela nema granica. On je pisan jedino u želji da se pomogne napaćenim generacijama koje su prošle kroz kalvariju svetske tragedije rata. Ako bi se, ne daj Bože, ostvarilo ono o čemu se u ovom romanu govori, on bi se mogao primeniti na sve države i sve narode koji strepe za svoju nezavisnost, za mir i slobodan razvoj. Ovoga trenutka, kada se mutni oblaci gomilaju nad svodom svih kulturnih i prosvećenih naroda, fantom budućeg rata urezan je u misao čovekovu više nego ikada. Roman počinje u Beogradu, 193_, kako kaže pisac, čijim ulicama se vuče glavni junak, Stanković, knjigovođa bez posla, otac troje dece, čiju glavu pritiskaju sve veće i veće nedaće. Ekonomska je kriza, posla nema, deca su mu na ivici gladi, žena sve nervoznija, a on se vraća kući nakon još jednog dana uzaludnog obijanja pragova. Kući ga čekaju još veće nevolje. Vlasnik stana rešio je da izbaci Stankoviće jer već nekoliko meseci nisu platili kiriju i doveo je žandara da to lakše učini. Stankoviću pada mrak na oči i počinje na davi stanodavca, posle čega završava u zatvoru, a njegova porodica u podrumu na periferiji. Po izlasku iz zatvora jedna devojka, sirotica sa sela koja je došla u grad da uči školu, a zbog bede je prinuđena da telo iznajmljuje načelniku, iz prijateljstva prema njegovom poznaniku Košutiću uspeva da Stankoviću sredi zaposlenje. U trenutku kad pomisli da se stvari sređuju, dolazi katastrofa. Prvo se u novinama pojavljuju vesti o zaoštravanju odnosa na Dalekom istoku između Japana i Rusije, a zatim i o tome kako neprijatelj (do kraja knjige će ostati neprijatelj) uprkos jake odbrane uništava Brisel. Stanković vodi rasprave sa prijateljem o tome da je rat samo smicalica onih koji gospodare našom voljom. Raspinju nas bez potrebe na dve polovine: između dužnosti i ljubavi, između patriotizma i krvi... Pitaj onoga što sedi u autu od osam cilindera, gde je patriotizam, on će ti odgovoriti: u stomaku, kod ljubavnice, u novčaniku... Ni na kraj pameti mu neće biti da kaže da je patriotizam na bojištu. Ipak, Stanković je samo pion u igri života i kada dođe do mobilizacije, jer danas pre podne je naša vlada odbila uvredljive zahteve i naredila mobilizaciju. Na okup junaci!... Dignite visoko barjak slobode... Nema popuštanja... Narode koji sa pesmom umireš na usnama... Heroji prošlih dana, budni čuvari budućnosti, vi imate reč!... on odlazi u borbu na granicu. Rat je surov i nemilosrdan. Rovovi, blato, bodljikava žica, artiljerijska paljba na sve strane, raskomadana tela, bojni otrovi. Usavršena ratna tehnika prenosi se i na pozadinu. Avioni nečujni, nevidljivi, zaštićeni veštačkom maglom i jesenjim gustim neprozirnim oblacima iskrsavaju svakog dana nad gradovima, selima, sejući otrov i smrt na svakom koraku... Vreme protiče a rat se ne okončava, visoki napon struje uništava sve živo na zemlji, čelik se topi pod smrtonosnim zracima, uvode se novi avioni koji se zaustavljaju u vazduhu, ali ni neprijatelj ne miruje, neprestano bombarduje Beograd. Stankovićeva žena dobija otkaz i pritisnuta nemaštinom predaje se udvaranju njegovog kolege, grbavca Ljubića. Pisma prestaju. U jednoj akciji Stanković biva ranjen i po puštanju iz Bolnice zapućuje se vozom ka Beogradu. Grad je izmenio fizionomiju. Svuda ruševine... svuda isprepleteni podzemni hodnici, tuneli. Iznad Slavije nema podzemnih lavirinata, tu su samo stare, isprepletene, izrovane ulice sa porušenim domovima. Ulice su puste, a tek ovde-onde promakne brzo pored njega po neka senka sa gas-maskom na licu. Stanković nalazi decu kod stare Anke, gde žive u kući sa relativno sigurnim podrumom, odvojeni od majke. Tu saznaje za ženino neverstvo, a sve zagorčava činjenica da oni plivaju na parama zarađenim na fabrici bojnih otrova. Besan, polazi u potragu za njima, ali ga u gradu zatiče vazdušni napad. Neprijatelj baca bojne otrove. Stanković juri nazad do dece i zatiče najstarijeg sina mrtvog na ogradi. Izbezumljen, juri gradskim ulicama bez cilja... lud... Korača bez gas-maske i ništa ne čuje. Umor mu krši i lomi snagu. Pluća se duboko nadimaju, tražeći vazduha. Iperit polako... polako da ga ne povredi u bezmernom bolu, razara plućna tkiva, raskida mu život na sitne čestice, koje stopljene zajedno sa njegovim suzama, iskidanim srcem ulaze u novi , čistiji, plemenitiji život, gde nema zlobe, gde nema Ljubića, a gde rad zamenjuje rat kao sredstvo za sretniju budućnost čovečanstva... Prilikom iznošenja sadržaja romana trudio sam se da što više koristim reči samog pisca, ne bi li vam što vernije dočarao njegov stil, do zla boga patetičan i operisan od svakog osećaja za suptilnost. Likovi uzdišu, pitaju se: Dokle!... Dokle!... Zar ima Boga? Dijalozi su uglavnom na nivou: - Ja moram uspeti!... Razumi... Moram raditi zbog dece! - Moraš!... Moraš!... Likovi su crno-beli i prilično su karikaturalno dati, čak i fizički (i Ljubić i stanodavac koji ih isteruje iz stana su grbavci), pri čemu je jedino glavni junak, Stanković, nešto iznijansiranije (u granicama mogućnosti pisca) predstavljen. Sličnu neukost pisac pokazuje i u kompoziciji dela. Kako uvede novi lik, pisac se raspriča o njemu potpuno gubeći kontinuitet radnje. S obzirom na sve navedeno, ono što bi današnjeg čitaoca ipak moglo navesti da pročita roman Svet pod maskom Stanka Kukića očito ne leži u literarnoj ravni dela. Mene je najviše impresionirala neverovatna sličnost mojih razmišljanja o suludosti rata koji se u ovom trenutku (godine 1992) vodi, i razmišljanja pisca o ratu koji će samo koju godinu od pisanja njegovog dela uslediti. Osim toga, mnogobrojan nakot nacional-romantičara mogao bi da se uveri da ni pre rata nije sve bilo baš tako ružičasto u zemlji srpskoj. KC (K)

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. KORDUN,od vojne granice do Republike Srpske Karjine 1881-1995 Izdavač:Institut za savremenu istoriju,Beograd,2018. Biljana Stojić: Kordun - od razvojačenja do ujedinjenja (1881-1918) ,,…Proces razvojačenja započet je u vrijeme bana Mažuranića (1873–1880), ali ga on nije doveo do kraja. Kompromitovan pobunom generala Filipovića, ali i činjenicom da je procedura predugo trajala, ban Mažuranić je 1880. godine podnio ostavku, koju je car prihvatio i potvrdio u decembru 1881. godine. Mažuranićev posao je nastavio i dovršio njegov nasljednik, ban Ladislav Pejačević (1880–1883). On je zvanično 1. avgusta 1881. godine preuzeo upravu nad teritorijom Krajine. Ipak, ni grof Pejačević se nije dugo zadržao na dužnosti bana. Njegov osnovni zadatak je bio da proces ujedinjenja sprovede do kraja, kada je to završio podnio je ostavku u avgustu 1883. godine, koju je car uvažio 4. septembra. O podnijetoj ostavci grof Pejačević je obavijestio sve ugledne ličnosti u Hrvatskoj, a između ostalog i vladiku gornjokarlovačkog Teofana (Živkovića), kome se zahvalio na podršci i saradnji tokom „banovanja“… …Pribićević i regent su se dogovorili da se od tri člana srpske Vlade (Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić) i tri člana Narodnog vijeća (Ante Pavelić, Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka) formira poseban odbor, koji bi odlučio kako treba proglasiti čin ujedinjenja. Zaključak odbora je bio da je najlegitimniji način proglašenja ujedinjenja na zajedničkoj sjednici srpske Narodne skupštine i izaslanstva Narodnog vijeća, ali je ovaj način bio nemoguć, jer se većina delegata srpske Skupštine i dalje nalazila u inostranstvu, mahom u Francuskoj. Budući da se proglašenje ujedinjenja nije htjelo odlagati, dogovoreno je da delegacija Narodnog vijeća uputi Adresu regentu Aleksandru, u kojoj će mu zvanično saopštiti zaključke Narodnog vijeća na sjednici od 24. novembra, a u svom odgovoru na ovu Adresu, regent bi proglasio ujedinjenje Srbije sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba. Čin ujedinjenja je sproveden 1. decembra u večernjim časovima u kući Krsmanovića, regentovoj rezidenciji na Terazijama.`` Aleksandar Lukić: Kordun u jugoslovenskoj kraljevini (1918-1941) Tokom Prvog svjetskog rata Srbima na svim njihovim prostorima Balkanskog poluostrva bliža je bila ideja ujedinjenja svih srpskih zemalja. Pred kraj ratnog sukoba još uvijek je bio u važnosti Londonski ugovor, kojim su saveznici garantovali proširenje Srbije teritorijama u Bosni i Hercegovini, Sremu, dijelu Slavonije, Bačkoj, južnoj Dalmaciji i sjevernoj Albaniji. Pored ovoga, Nikola Pašić je tražio pridruživanje šibenskog područja, gdje je pravoslavni živalj činio većinu stanovništva. Ministar predsjednik srpske kraljevske vlade prilazio je jugoslovenstvu oprezno i s nepovjerenjem, pogotovo nakon u dobroj mjeri negativnog iskustva iz saradnje sa Jugoslovenskim odborom, te činjenicom da mu nije bilo nepoznato učešće jugoslovenskih vojnika Austro-Ugarske u pokoljima nad civilnim stanovništvom Srbije 1914. godine, i srčanost koju su uglavnom ispoljavali u borbama sa srpskom vojskom tokom rata. Imao je u vidu i odnose u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Rusiji, gdje je dolazilo do ozbiljnih sukoba i incidenata srpskih sa hrvatskim i slovenačkim vojnicima na nacionalnoj i vjerskoj osnovi u prvom redu… …Do kraja postojanja jugoslovenske monarhije Karađorđevića vrlo malo se promijenilo u privrednim i kulturno-prosvetnim prilikama na Kordunu. Određena društva i ustanove su postojali sve do Aprilskog rata 1941. godine, poput pojedinih u srezu Slunjskom, od kojih su aktivnost uoči propasti jugoslovenske monarhije obavljali vatrogasna društva u Slunju i Drežnik gradu, Sokolsko društvo u Primišlju, društvo Malih križara (osnovano 1939), Hrvatsko katoličko prosvjetno društvo, Steg hrvatskog junaka (osnovano 1939), Seljačka sloga koja je opismenjavala ljude u hrvatskim selima, a Seljačko kolo je istu funkciju obavljalo u srpskim selima. U srezu Vojnićkom većina društva nisu bila uopšte aktivna, već su postojala „samo na papiru“, izuzev pojedinih sokolskih udruženja. Ipak, i pored svih nedostataka „pasivnog kraja“, Kordun je u pogledu populacije tokom postojanja jugoslovenske monarhije uočljivo napredovao. Ogroman porast broja stanovnika, posebno srpske nacionalnosti, biće surovo prekinut genocidnom politikom Nezavisne Države Hrvatske tokom postojanja ove monstruozne tvorevine 1941–1945. godine.`` Nebojša Stambolija: Kordun u Drugom svjetskom ratu (1941-1945) ,,…Jugoslovenske jedinice, slabo opremljene i neorganizovane, ni na području Korduna nisu pružile ozbiljniji otpor nastupajućim neprijateljskim trupama, uglavnom bez otpora predajući oružje i opremu. Jedina veća vojna formacija na ovom području, jedinica koja je gradila utvrđenja na području Slunja, povučena je 30. marta 1941. za Slavonski Brod, gdje joj je bio ratni raspored. Nije se osjećalo ni prisustvo Karlovačkog garnizona, koji je uglavnom okupljao vojne obveznike sa Korduna. Već 10. aprila u garnizonu dolazi do prevrata. Grupa oficira hrvatske nacionalnosti, na čelu sa pukovnikom Ivanom Tomaševićem i potpukovnikom Stjepanom Sertićem, uz pomoć organa Hrvatske seljačke stranke – Seljačke i Građanske zaštite, preuzima komandu i razoružava vojnike srpske i slovenačke nacionalnosti. Novi komandant područja postaje dotadašnji zamjenik komandanta potpukovnik Stjepan Sertić. Politički lider proustaških snaga koje učestvuju u zauzimanju vlasti u gradu bio je dr Ante Nikšić, dotadašnji predsjednik Okružnog suda u Karlovcu. Ukupno su razoružana 183 oficira i 537 vojnika bivše Jugoslovenske vojske, nakon čega su zatvoreni u Hrvatski dom i Domobransku kasarnu, a po dolasku Nijemaca predati njima i otpremljeni u zarobljeništvo u dvije grupe… … Drugi svjetski rat je na prostor Korduna ostavio strahovite posljedice. Velike ljudske i materijalne žrtve koje je podnijelo stanovništvo ove oblasti, prije svega srpske nacionalnosti, po razmjerama je nemjerljivo sa prethodnim periodima u prošlosti ovog područja. Teroristički ustaški pokret je po dolasku na vlast kao jedan od svojih glavnih ciljeva zacrtao fizičko istrebljenje srpskog naroda. U početku, mameći narod raznim perfidnim metodama, u ovoj namjeri su ustaše imale i uspjeha. Ipak, odupirući se istrebljenju, srpsko stanovništvo pruža otpor i diže ustanak. Ovaj ustanak, na početku stihijski i pojedinačan, prerasta u opštenarodni. Značajnu ulogu u organizaciji, na prostoru Korduna i Banije, uzimaju komunisti koji postepeno preuzimaju vođstvo koristeći borbeni potencijal naroda proizišao iz najelementarnijeg samoodbrambenog instinkta. Počevši sa lokalnim odredima od tek nekoliko desetina naoružanih seljaka, Kordunaši kraj rata dočekuju sa divizijom od preko 7.000 boraca koja igra ključnu ulogu u predaji i razoružavanju čitavog njemačkog armijskog korpusa. U pokret otpora, koji je na početku bio gotovo isključivo srpski, od kraja 1943. godine ulaze masovno i hrvatske i muslimanske narodne mase. Stradanje naroda, osim u sistematskim pokoljima, dešavalo se i u zbjegovima prilikom većih ofanziva, od zaraznih bolesti, gladi, teških životnih uslova…`` Dragomir Bondžić: Kordun u socijalističkoj Jugoslaviji (1945-1990) ,,…Tokom prvih mjeseci poslije završetka Drugog svjetskog rata na čitavoj teritoriji Hrvatske nastavljeno je formiranje i učvršćivanje novih „narodnih“ organa vlasti koje je započelo još tokom rata. Pod rukovodstvom i nadzorom Komunističke partije Hrvatske i njenih organa na terenu (oblasnih, okružnih, kotarskih i mjesnih komiteta i osnovnih organizacija-ćelija po mjestima, fabrikama i ustanovama) formirani su po svim mjestima narodni odbori. Više teritorijalne jedinice bili su kotari, okruzi i oblasti. Mjesni narodni odbori na prostoru Korduna su pripadali kotarima Vojnić, Vrginmost i Slunj i okrugu Karlovac. Na tom prostoru, pod Okružnim komitetom KPH Karlovca nalazili su se kotarski komiteti Karlovac, Slunj, Vojnić, Vrginmost i Mjesni komitet Karlovac. Pravni i politički okviri za djelovanje novih područnih organa vlasti davani su kroz stavove i propise viših organa federalne Hrvatske (Vlada od aprila 1945, ZAVNOH koji je krajem jula 1945. prerastao u Sabor), koje je u suštini oblikovao vrh Komunističke partije, odnosno Politbiro CK KPH (po direktivama Politbiroa CK KPJ), a sprovođenje na terenu strogo kontrolisali organi tajne policije OZN-e (Odjeljenje za zaštitu naroda, od 1946. UDB – Uprava državne bezbjednosti). Radi održavanja reda i mira osnivani su organi Narodne milicije, a radi sprovođenja partijske i državne politike na terenu odbori masovnih organizacija: Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta odnosno Narodnog fronta (JNOF, NF), omladine (SKOJ i USAOH-Ujedinjeni savez antifašističke omladine Hrvatske, kasnije NOH – Narodna omladina Hrvatske), žena (AFŽ-Antifašistički front žena), sindikata i pionira. Sva navedena područna tijela i organi formirani su do ljeta 1945. i na Kordunu… …Međutim, čuvanje tradicija NOR-a i revolucije krajem 80-ih godina 20. vijeka nije moglo da zaustavi, pa ni da uspori, korjenite političke, društvene, ekonomske i istorijske promjene i potrese na unutrašnjoj i spoljnoj sceni. Krajem 80-ih godina jugoslovenski samoupravni socijalistički sistem, vladajuća partija, ekonomija, jedinstvena država su se nalazili u dubokoj krizi. Insistiranje na jugoslovenstvu, bratstvu i jedinstvu, tradicijama NOR-a i revolucije i izgradnji socijalizma je imalo sve manje uporišta u stvarnom unutrašnjepolitičkom životu, a naročito u međunarodnim odnosima. U nastupajućim istorijskim okolnostima Kordun je dijelio sudbinu jugoslovenske države, a Srbi na Kordunu sudbinu srpskog naroda u Hrvatskoj i Jugoslaviji uopšte. Na samom kraju 80-ih i na početku 90-ih godina su se, umesto izlaska iz političke i ekonomske krize, počeli nazirati obrisi novih političkih i međunacionalnih sukoba, umjesto bratstva i jedinstva budile su se stare mržnje i netrpeljivosti, umjesto izgradnje socijalizma, oživjele su rane i sjećanja iz ne tako davno završenog svjetskog rata. U Hrvatskoj i na Kordunu se spremao novi rat.`` Milan Gulić: Kordun u ratu 1991-1995. ,,…U proljeće 1991. godine vrilo je na Kordunu. Početkom marta je i pomirljivi Dmitar Obradović isticao da sa hrvatskim vlastima nema pregovora i saradnje, kao i da Zagreb više ne može računati na lojalnost srpskog stanovništva jer su Srbi „izbačeni“ iz novog hrvatskog Ustava i jer su hrvatski državni simboli neprihvatljivi za Srbe. Isticanje novih hrvatskih obilježja na zgradi Stanice javne sigurnosti u Topuskom dovelo je do velikog protesta na kojem je, uz skidanje sporne table, traženo vanredno zasjedanje SO Vrginmost, vanredni lokalni izbori, a predsjednik Opštine i njegovi saradnici pozvani su na odgovornost. Dva dana i jednu noć (14. i 15. marta 1991. godine) oko 200 ljudi je protestovalo pred zgradom Opštine. Iako je, uz saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), sporna tabla skinuta, okupljeni narod je ostao pred opštinskom zgradom sve dok mu nije obećano da će u toku naredne sedmice biti održano zasjedanje na kojem bi se razmatrala sporna pitanja. Ovaj protest u Vrginmostu bio je samo jedan od pritisaka opozicije iz redova SDS-a na opštinske vlasti predvođene Dmitrom Obradovićem. Uopšte uzevši, radilo se o kulminaciji već više mjeseci zategnute političke situacije u Vrginmostu, koja je proisticala iz sukoba vlasti (birane na listi nekadašnjeg SKH-SDP) i opozicije (SDS) u kojem je opozicija tražila vanredne izbore, smatrajući da vlast nema legitimitet i da je iznevjerila očekivanja Srba… …Zbog svega navedenog ne treba da čudi da je ogromna većina srpskog stanovništva napustila Kordun. Samo malobrojni su ostali. O tome koliko je bio mizeran procenat onih koji su se usudili da dočekaju uspostavu hrvatske vlasti, govori podatak da je na području čitave Opštine Vojnić ostalo 463 ljudi. Preciznije podatke za Vrginmost, Krnjak i Slunj nemamo. Kakvi su bili dometi Oluje i šta je za Kordun značio taj avgust 1995. najbolje se vidjelo po rezultatima popisa stanovništva iz 2001. godine. Radilo se o prvom posljeratnom popisu koji je sprovela Hrvatska kao nezavisna država. Na području nekadašnje Opštine Slunj nastale su tri administrativne jedinice – Grad Slunj i opštine Rakovica i Cetingrad. U Slunju je bilo 6.096 stanovnika, od čega 5.305 Hrvata (87,02%) i 575 Srba (9,43%). U Rakovici je bilo 2.623 stanovnika, od čega 2.387 Hrvata (91%) i 94 Srba (3,58%). U Cetingradu je bilo 2.746 stanovnika, od čega 2.105 Hrvata (76,66%) i 145 Srba (5,28%). Tako je na području Slunja šest godina nakon rata bilo svega 814 Srba od 5.540 prije rata. Osim toga falilo je i oko 2.000 Hrvata. Od nekadašnjih skoro 19.000 stanovnika na tom prostoru, šest godina poslije rata bilo je svega oko 11.500. Opština Vojnić je ostala jedinstvena, a na popisu iz 2001. godine imala je 5.495 stanovnika, od čega 2.747 Srba (49,99%) i 1.980 Hrvata (36,03%). Prema tome, broj Srba na području Vojnića jedva da je prešao trećinu predratnog, iako su oni i dalje bili većina u tom kordunaškom gradiću. Sa druge strane, broj Hrvata na području Vojnića uvećan je 17 puta – sa 116 na 1.980. Ukupno uzevši, od nekadašnjih oko 8.200 stanovnika, Vojnić je spao na nepunih 5.500. Nekadašnja Opština Vrginmost podijeljena je na tri nove opštine – Gvozd, Topusko i Lasinju. U Gvozdu je živjelo 3.779 stanovnika, od čega 2.193 Srba (58,03%) i 1.500 Hrvata (39,69%). U Topuskom je živjelo 3.219 stanovnika, od čega 2.045 Hrvata (63,35%) i 954 Srba (29,64%). U Lasinji je živjelo 1.938 stanovnika, od čega 1.697 Hrvata (87,56%) i 199 Srba (10,27%). Područje Vrginmosta je tako naseljavalo svega oko polovine predratnog stanovništva, sa oko 16.600 broj stanovnika je spao na nepunih 9.000. Broj Srba je bio tek nešto više od četvrtine predratnog broja, od nekadašnjih 11.729 bilo je samo 3.346, dok je broj Hrvata sa 4.043 porastao na 5.242.`` Milana Ljubičić, Vladimir Vuletić: Kordunaši van Korduna - Kordun (n)i ovdje n(i) tamo ,,…U ovom poglavlju bavili smo se analizom (o)sjećanja prognanih Kordunaša u vremenskim odječcima: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Naša namjera je bila da zajedno sa našim sagovornicima pokušamo doći do odgovora na pitanje da li, i gdje oni pripadaju. Pošli smo od pretpostavke da naši sagovornici posjeduju određene karakteristike – mentalitet grupe, kreiran u specifičnom istorijskom, geografskom i društvenom kontekstu. Iako je teško dokazati postojanje kolektivnog arhetipa, pogotovo imajući na umu da smo razgovor vodili sa malim brojem sagovornika, ova teza nam je omogućila da razumijemo kako je moguće pomiriti duboki egzistencijalni očaj i paradoksalno, izuzenu životnu snagu. Valja podsjetiti i na to da smo u traganju za odgovorom na pitanje o (ne)pripadanju, otvarali brojne teme. To su: priče o prošlosti u kojima smo tragali kako za sjećanjima tako i za osjećanjima vezanim za život prije rata, za progon i dolazak u novu sredinu, te porodično stradanje. Takođe, bavili smo se analizom tzv. socijalne i emocionalne adaptiranosti prognanika na život u novoj sredini, razgovarajući sa njima o socijalnim kontaktima sa starim prijateljima i sa onima stečenim u novoj sredin, aktivizmu (političkom, građanskom), te osjećanju pripadanja i prihvaćenosti od strane domicilnog stanovništva. Posebno, zanimalo nas je da sa našim sagovornicima otvorimo teme o sjećanjima na Kordun nekad i o Kordunu danas, ne bi li smo dobili odgovor na pitanje da li Kordun živi (i) u Busijama… … Na kraju, ostalo nam je da ukažemo na to da nalazi našeg istraživanja nipošto ne mogu biti generalizirani. Razlog je jasan – uzorak naših sagovornika je veoma mali i čini tek jednu subgrupu prognanika (one koji žive u homogeno prognaničkoj sredini). Odatle, upućujemo poziv za dalje istraživanje ove tematike. Za to imamo najmanje jedan razlog: prognanička populacija, nezavisno od toga što je normativno integrisana, potencijalno je slabo psihološki adaptirana. Neznanje o tome sa kojim problemima se suočavaju, kako ih rješavaju, koje potrebe imaju, konačno nezainteresovanost za to šta imaju kazati, je nedopustivo, pogotovo ukoliko na umu imamo njihovu brojnost.``

DE GUŠTERIBUS, EPISTOLARNI ESEJ ili ESEJ Edicija: TABAK, Beograd Izdavači: Bogdan Bogdanović, Miodrag Darmićanin Godina izdanja: 1986 Korice: Miro Glavurić Povez: meki Broj stranica: 16 Ediciju Tabak pokrenuo je sredinom osamdesetih godina prošlog veka Miodrag Dramićanin, vlasnik kultne knjižare „Bata“ koja se nalazila u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Svaka knjiga imala je tačno 16 strana (jedan štamparski tabak), a osim Kalajićevog „Codexa Solarnog reda“, objavljene su još i sledeće sveske „Siv“ (Milan Oklopdžić), „Sekualni život kamila“ (Zvezdana Popović), „Pejsaži dubokog života“ (Žan-Luj Žak), „De gušteribus“ (Bogdan Bogdanović i Rada Iveković) i dr. Ilustracije na koricama delo su slikara Mira Glavurtića. Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 – Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta, graditelj, umetnik i filozof, profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga – kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Mada je kršten još kao dete, njegovi posmrtni ostaci kremirani su u Beču, dok je urna sa pepelom smeštena na Jevrejsko groblje u Beogradu. Posmrtni ostaci njegove supruge Ksenije, koja je preminula 2017. godine, nalaze se na istom mestu. Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su: Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951–1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952–1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959–1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959–1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960–1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960–1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804–1815, 1876–1878, 1912, 1914–1918, 1941–1945), Knjaževac, 1961–1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969–1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969–1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970–1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971–1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972–1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića - Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eseji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5. Spomen obeležje „Kameni cvet“ u Jasenovcu Spomenik palim borcima revolucije, Vlasotince. Spomen-park Revolucije, Leskovac Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep Slobodište, Kruševac Povratak grifona Krug na četiri ćoška Postmoderna IVEKOVIĆ, Rada, filozofkinja i književnica (Zagreb, 18. XII. 1945). Kći Mladena, političara. U Zagrebu maturirala 1964. te diplomirala indologiju i anglistiku 1969. Polazila poslijediplomski studij na Odsjeku za budističke studije Sveučilišta u New Delhiju 1970–72. i 1972. doktorirala iz filozofije tezom The Problem of the »Soul« in Pali Buddhism (Supported by Evidence from Sutta-pitaka and the Milindapanka) – A Critical and Comparative Study. God. 1987. boravila u Indiji učeći sanskrt na Sveučilištu u Varanasiju. Na zagrebačkom Filozofskom fakultetu predavala je azijsku i indijsku filozofiju, kao znanstvena suradnica 1982–84, docentica 1984–88. te izvanredna profesorica 1988–92. Od 1991. predaje komparativnu i indijsku filozofiju na Université de Paris-VIII (Saint-Denis). Kao gostujuća profesorica predavala na University of Philadelphia, John Hopkins University (Washington), na sveučilištima u Grazu i Sarajevu te u zagrebačkom Centru za ženske studije. U indološkim i filozofskim radovima bavi se problemom sepstva i apsoluta u ranom budizmu (Rana buddhistička misao), indijskom etikom i estetikom, brahmanističkom ortodoksnom filozofijom i određenjem budizma u odnosu na brahmansku socijalnu strukturu, usporedbom vedskoga i tantričkoga tijeka indijske misli (Druga Indija) te suvremenom indijskom filozofijom i srodnim disciplinama (Indija – fragmenti osamdesetih). Razmatrajući i aspekte zapadne postmoderne filozofije (G. Vattimo, J. F. Lyotard, P. Sloterdijk), inovativno je istraživala strukturalne i metodološke srodnosti između indijske intelektualne tradicije i zapadne meke (slabe) misli (vrijeme indijske tradicije i povijest u postmodernoj, pomičnost obzora izbavljenja u indijskoj filozofiji, prazno mjesto drugoga/druge u postmodernoj misli), a pisala je i o kastinskom sustavu, indijskim vjerskim pokretima, filozofiji filma G. Deleuzea, suvremenoj indijskoj anglofonoj književnosti (S. Rushdie, V. S. Naipaul, N. Chaudhury) te kazališnoj adaptaciji Mahābhārate u režiji P. Brooka. U studijama s područja feminističke teorije propituje aspekte tzv. ženske problematike (ženska prava i položaj žene unutar pojedinih političkih sustava, žene u ratu, pitanja ženskoga identiteta). Od 1991. intenzivnije se bavi balkanskom problematikom; uzroke konflikta na prostoru bivše Jugoslavije analizira s feminističkoga stajališta smatrajući nacionalne razlike posljedicom rodnih. Uz filozofske studije i književne eseje (Benares. Esej iz Indije), objavila je roman ženske problematike Sporost–oporost. Surađivala u periodicima Gledišta (Beograd 1976), Forum (1977), Naše teme (1977, 1982–83), Odjek (1977), Kulturni radnik (1978, 1982–83), Marksistička misao (1978), Dometi (1979), Filozofska istraživanja (1985–88, 1990), Republika (1985), Gordogan (1986), Kulture Istoka (Beograd 1986), Synthesis philosophica (1986), Most (1990), Confluences-Méditerranée (Pariz 1993, 1999), Hypatia. A Journal of Feminist Philosophy (Bloomington, Indiana, 1993, 2000), Belgrade Circle Journal (1994), République des lettres (Pariz 1994, 1996, 1998), Issues in Contemporary Culture and Aesthetics (Maastricht 1997), Treća (1998), Identities. Journal for Politics, Gender and Culture (Skoplje 2001) i zbornicima Žena i društvo – kultiviranje dijaloga (Zagreb 1987), Postmoderna. Nova epoha ili zabluda (Zagreb 1988), Sudesika. Festschrift Bhikkhu Nanajivako (Zagreb 1997), Žena i politika mira (Zagreb 1997), Trava od srca. Hrvatske Indije II (Zagreb 2000). Izabrala je tekstove te napisala pogovor, napomene i glosarij antologije Počeci indijske misli (Beograd 1981). Uredila je zbornike Studije o ženi i ženski pokret (Beograd 1981), Europe – Inde – Postmodernité. Pensée orientale et pensée occidentale (s J. Poulainom, Pariz 1993), La Croatie depuis l’effondrement de la Yugoslavie (Pariz 1994), Hommage à Sarajevo, Destruction de l’image/image de la destruction (s Dunjom Blažević, Pariz 1997), Otherhood and Nation (s Nadom Pagnon, Ljubljana 1998), Guérir de la guerre et juger la paix (s J. Poulainom, Pariz 2000). DJELA: Rana buddhistička misao. Sarajevo 1977. — Indijska i iranska etika (suautor Č. Veljačić). Sarajevo 1980. — Pregled indijske filozofije. Zagreb 1981. — Druga Indija. Zagreb 1982. — De Gušteribus (suautor B. Bogdanović). Beograd 1985. — EEJI. Epistolarni eseji (suautor B. Bogdanović). Beograd 1986. — Sporost–oporost. Zagreb 1988. — Indija – fragmenti osamdesetih. Filozofija i srodne discipline. Zagreb 1989. — Benares. Esej iz Indije. Zagreb 1990 (njem. prijevod Graz—Wien 1993; franc. prijevod Paris 2001). — Orients, critique de la raison postmoderne. Essais. Paris 1992. — Briefe von Frauen über Krieg und Nationalismus (suautorica). Frankfurt 1993. — Jugoslawischer Salat. Graz 1993. — Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (suautorica). Beograd 1994. — La balcanizzazione della ragione. Roma 1995. — Le Sexe de la philosophie. Essai sur Jean François Lyotard et le féminin. Paris 1997. — L’Autopsie Yougoslave. Paris 1999 (tal. prijevod Autopsia dei Balcani. Milano 1999; njem. prijevod Autopsie des Balkans. Graz 2001). Miro Glavurtić (Kotor, 1932) je crnogorski slikar i pisac Miro Glavurtić je slikar i pisac rođen u Kotoru, Crna Gora 1932. godine. Završio je Šumarski fakultet u Beogradu ali se bavio slikarstvom i spisateljstvom. Bio je član i teoretičar umetničke grupe Mediala kojoj su pripadali Šejka, Vuković, Olja Ivanjicki, Milić Stanković (Milić od Mačve), Milovan Vidak i Ljuba Popović. Bio je urednik titogradskog (podgoričkog) lista „Ovdje“ i saradnik više listova i časopisa kao što su: Vidici, Delo, Savremenik, Književne novine i Politika. Bavi se problemima savremene umetnosti kako književnošću tako i likovnom umetnošću. Njegova platna prikazuju nadrealni svet okružen neizvesnošću. Od 1992. živi u Hrvatskoj. Bibliografija Glad, Matica Srpska, Novi Sad (1964) Zvekir, Prosveta, Beograd (1969) Satana, M. Glavurtić, Beograd (1978) Psine, Zapis, Beograd (1982) Pakao, M. Glavurtić, Beograd (1986) Satana u savremenom čoveku i svetu, Ihtus, Beograd (1996) Romski car, Otkrovenje, Beograd (2011) KC (N)

Kao na slikama Retko Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige

Kao na slikama Retko u ponudi Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3