Novo, nečitano, nema posvete. Projekat ikona: arhitektura, gradovi i kapitalistička globalizacija - Lesli Skler Godina izdanja: 2022 Broj strana: 344 Povez: Mek U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstituišu trijumfalni „projekat Ikona“ današnjeg globalnog kapitalizma, promovišući sve veću nejednakost i hiperkonzumerizam. Dva najznačajnija tipa ikonične arhitekture – jedinstvene ikone koje su prepoznate kao umetnička dela, a projektovali su ih ljudi poput Gerija, Fostera, Kolhasa i Hadidove, kao i uspešne, imitativne ikone koje kopiraju elemente rada arhitekata zvezda– govore o centralnom značaju hiperkonzumerizma u savremenom kapitalizmu. Pored objašnjenja načina na koji arhitektonska industrija organizuje društvenu proizvodnju i marketing ikoničnih građevina, Skler takođe pokazuje kako korporacije sve više dominiraju izgrađenom sredinom i promovišu razvoj u pravcu globalizujućih, konzumerističkih gradova. „Projekat Ikona“ je, tvrdi on, oružje u borbi za učvršćivanje kapitalističke hegemonije kao i za jačanje transnacionalne kapitalističke kontrole nad time gde živimo, šta konzumiramo i kako razmišljamo.

kona i sekira - Džejms Bilington Istorija ruske kulture, jedno tumačenje Izdavač: Rad Biblioteka: `Rad` Prevod dela: The Icon and the Axe an Interpretive History of Russien Culture - James H. Billington Prevod: Branko Vučićević Godina: 1988 Broj strana: 718 Format: 24.5x15 Povez: tvrd sa omotom Očuvanost: odlično 5 ------- Druga polovina 19.veka u delu Džejmsa Bilingtona, Ikona i sekira: istorija ruske kulture, jedno tumačenje Zahvaljujući najpre političkim, društvenim i verskim vezama istorija Rusije često je predmet interesovanja Srba. Međutim, nedostatak istoriografske literature o Rusiji na srpskom jeziku više je nego primetan. Upravo zbog toga je prevod knjige američkog akademika, Džejmsa Bilingtona, privukao pažnju kako naučne, tako i šire javnosti. Bilingtonova knjiga obrađuje period istorije ruske kulture od formiranja Kijevske Rusije, tj. pokrštavanja kneza Vladimira 988.g. pa do Hruščovljeve ere (1953-1964). Prema rečima samog autora, za naslov dela su izabrane dve tvorevine od trajnog značaja za ruski narod – ikona i sekira – koje služe da nagoveste dva aspekta ruske kulture, vizionarski i ovozemaljski.[1] Pojam kultura u knjizi se koristi u svom najširem značenju, kao skup karakterističnih postignuća, verovanja i tradicija tokom razvoja ruskog života. Knjiga se sastoji iz šest poglavlja. U ovom radu će u osnovnim crtama biti predstavljene opšte karakteristike druge polovine 19.veka u Rusiji, viđene Bilingtonovim očima. Uvodni deo petog poglavlja govori o ,,potrazi za novim oblicima umetnosti i života sred društvenih poremećaja, industrijskog razvoja i urbanizacije tokom druge polovine 19.veka.“[2], te nosi naziv ,,Ka novim obalama“. Iako slika Rusije kao broda ima korene u ranoj hrišćanskoj simbolici, u drugoj pol.19.veka ona postaje odraz ruske političke svesti da Tihi okean i Crno more nude prostor za razvijanje trgovine. Talentovani slikar jermenskog porekla, Ivan Ajvazovski (1817-1900), možda je najviše učinio kako bi Rusiju doveo u vezu sa morem – pre svega svojim slikama među kojima se ističu ,,Bure“, ,,Deveti talas“ i ,,Uništenje turskog bojnog broda“. U okviru petog poglavlja obrađuje se rusko ,,Okretanje društvenoj misli“ koje je karakteristično za period od 40-ih do 80-ih godina 19.veka. Ova društvena misao bila je zapravo odgovor na događanja i reforme u Francuskoj između 1830. i 1848.g. U ovom periodu ruski intelektualci – aristokrate pokazuju ozbiljnije interesovanje za analizu društva. Autor smatra da je remek-delo ovog žanra delo Nikolaja Turgenjeva ,,Rusiji i Rusima“, objavljeno u Parizu 1847.g. Turgenjev se u delu divio naprednijim delovima Carstva (Poljskoj i Finskoj), dok je prema podjarmljenoj Rusiji pokazivao samo naklonost. Bilington posebno ističe činjenicu da ruska aristokratija nije upoznala muke seljaka na sopstvenim imanjima, već u knjigama.[3] Tek nakon što je baron Avgust fon Haksthauzen 1843.g. objavio trotomnu studiju o ruskom svakodnevnom životu običnog čoveka, ruska aristokratija je shvatila da je poboljšanje položaja seljaštva put ka opštem boljitku. U ovom kontekstu autor naglašava da je ,,Krimski rat vododelnica u ruskoj istoriji“[4], jer je poraz na domaćem tlu ostavio podsticaj za reforme. Međutim, nijedan potez nije tako direktno ukazivao na društvene promene kao izgradnja železničkih pruga. Prva pruga išla je linijom Sankt Peterburg – Carsko Selo iz 1835.g. God.1851. Moskva je šinama povezana sa Sankt Peterburgom, s tim da su francuski sen-simonovci finansirali veliki deo ovih aktivnosti. Drugi deo ovog poglavlja bavi se ,,Agonijom narodnjačke umetnosti“, tj. pokušajima običnog sveta da odbrani tradiciju, kako u svakodnevnom životu, tako i umetnosti, pri uticaju ,,modernizujućih sila Zapada.“ Dva stvaralačka genija najdublje su obeležila ovaj period: Modest Musorgski (1839-1881) i Fjodor M. Dostojevski (1821-1881). Musorgski je bio istinski čovek iz naroda, hvalio se nedostatkom muzičkog obrazovanja smatrajući da je umetnost sredstvo razgovora sa narodom. Za sobom je ostavio dve velike opere: Borisa Godunova i Hovanščinu. Kao što je već rečeno, uz Musorgskog stoji Dostojevski koji je i sahranjen nedaleko od kompozitora na groblju manastira Aleksandra Nevskog. Od svog prvog romana koji opisuje gradski život (,,Bedni ljudi’’), Dostojevski pokazuje otpor prema zataškavanju neprijatnih činjenica iz ruske svakodnevice, ali i prema romantičnim bekstvima u istoriju. Treći deo ovog poglavlja nosi naziv „Nove perspektive veka na izmaku“. Sa stanovišta kulture, vladavina Aleksandra Trećeg (1881-1894) bila je razdoblje duboke depresije u kome je narodnjačka umetnost nastavila da dominira.[5] Upravo je ovaj period dao dva dugo rađena remek-dela: Rjepinovu sliku ,,Zaporoški kozaci pišu pismo sultanu“ i Borodinovu operu ,,Knez Igor“. Rjepinova slika predstavlja spontani i zajednički prkos kolektiva zavojevaču, dok Borodinova opera obrađuje epsku stranu Igorovog boja sa Polovcima sjedinjujući komiku i stvarnost. Namučeni narod je utehu tražio i u lepoti baleta Petra I. Čajkovskog, ,,Labudovom jezeru“, ,,Krcku Oraščiću“, ,,Uspavanoj lepotici“, odnosno operama ,,Evgenije Onjegin“ i ,,Pikova dama“. Vodeći slikar ovog razdoblja, Isak Levitan se potpuno otuđio od ljudi i na njegovim slikama iz poslednjih 20 godina njegovog života takođe nema ni jedne ljudske figure. Možda najtužnije raspoloženje vlada u delima Levitanovog prijatelja, Antona P. Čehova. Autor ističe da čitalac nigde više nego u Čehovljevim dramama ne nalazi patetičnu komediju ljudske uzaludnosti. Čehovljeve velike drame poput ,,Galeba“, ,,Ujka Vanje“ i ,,Tri Sestre“ veličaju one koji pate, ali ne ulivaju nadu da će likovi pronaći sreću i spokoj na zemlji. Usred umora ovog perioda, u Rusiji su se istakle dve ličnosti: Konstantin Pobedonoscev i Lav Tolstoj. Koliko god bili suprotstavljeni, obojica su se suprotstavljali revolucionarima iz 60-ih godina i bili verni narodnjačkom dobu u kome su odgajani. Pobedonoscev je kao pravnik i svetovni šef crkvenog Sinoda postao tvorac i simbol Aleksandrovog programa reakcije, dok je Tolstoj preobrazivši se iz književnika u verskog propovednika postao simbol anarhističkog narodnjačkog protesta.[6] Kakav je odnos običan ruski čovek imao sa autorom ,,Ane Karenjine“ i ,,Rata i mira“, svedoči činenica da su mnogi Rusi izjavljivali da imaju dva cara – krunisanog cara u Sankt Peterburgu i nekrunisanog u Jasnoj Poljani. Autor na samom kraju poglavlja zaključuje da je kultura Rusije početkom 20.veka bila i egzotična i nenadmašna. ,,To je bila gozba delikatesa obojena crnom slutnjom.“[7] Knjiga ,,Ikona i sekira“ daje nov i upečatljiv pogled na rusku kulturu, a upravo zbog toga može biti zanimljiva kako stručnoj, tako i široj javnosti. Posebnu vrednost knjizi daje bogata bibliografija koja u mnogome može olakšati posao budućim istraživačima. Knjiga je pisana jasnim i čitljivim stilom, a sam autor je u predgovoru naveo da je pisao za širi krug čitalaca. Međutim, određeni delovi teksta često zahtevaju solidno poznavanje ruske istorije. Bez obzira na Bilingtonovo naglašavanje da ova studija odražava ,,objektivnu stvarnost Rusije“, on je na mnogim mestima u suprotnosti sa slikom koja je do sada bila zastupljena u nama dostupnoj literaturi. ----- Kristina Jorgić

28,5x21,5 cm ŠTAMPANA IKONA USEKOVANJE GLAVE SVETOG JOVANA KRSTITELJA, OSVEĆENA 29.06.1941. U CRKVI PRESVETE BOGORODICE. PEČAT CRKVE PRESVETE BOGORODICE, POTPIS PAROHA BEOGRADSKOG, PEĆAT STAKLOREZCA. RAM NA DONJOM DELU IMA JEDNU MALU RUPU (TAMO GDE JE OBASJAO BLIC NA POSLEDNJOJ SLICI).

Ikona Sveti Nikola bakrotisak na dasci dim.40x28 cm. ocuvana

Ikona u punom drvetu,dimenzije 40×30,radjena najstarijom tehnikom oslikavanja drveta,gde se umesto boje,krista i papira upotrebljava vatra. Pirografija zahteva dosta vremena jer se u potpunosti radi rukom, a svaka linija se posebno iscrtava/spaljuje. Nakon spaljivanja ikona je prelakirana radi zastite.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Ruski ikonopis - Viktor Nikitič Lazarev Izdavač: Logos Godina izdanja: 2008 Broj strana: 399 Format: 14 cm Povez: Tvrdi Kapitalno delo jednog od najpoznatijih svetskih istoričara umetnosti. Ono obuhvata vremenski period od XI veka, kada su pod vizantijskim uticajem nastajale najstarije ikone u Novgorodu, preko dela Teofana Grka i Andreja Rubljova, do početka XVI veka i ikona moskovske škole. Pored datiranja, estetičke i tehničke analize ikona, autor je jasnim jezikom objasnio poreklo i delanje različitih slikarskih škola na ruskoj teritoriji. V.N. Lazarev je pokazao kako je posle propasti Vizantijskog carstva rusko slikarstvo, posebno ikonopis, preuzelo vodeću ulogu u umetnosti na prostorima pravoslavnog hrišćanstva i postalo njihov uzor. Ovo delo sadrži 260 tabli u boji sa reprodukcijama ruskih ikona.

SRPSKE SLAVE Knjiga o svim srpskim slavama,kalendaru,svecima, i obredima.Opremljena fotografijama ikona,originalni tekstovi.Biografije svetaca,poreklo slava kod Srba Edukativni koncept.Lukzuzno izdanje,sa ili bez kutije.Izuzetan kvalitet stampe,i tehnicke opremljenosti,namenjeno generacijama koje dolaze,kao vid duhovnog nasledstva! PRODAJA NA RATE..GOTOVINSKI POPUST

Knjiga je kao nova. Ikone stila Srbije XX-XXI veka - Nada Todorović Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2018 Broj strana: 333 Format: 34 cm Povez: Tvrdi “U antologiji Ikona stila nijedna ličnost ne narušava integritet prirodnosti i individualne slobode. Postojanje individualne ličnosti preduslov je za postojanje njihovog stila. One, umom i talentom prožete, posvećene pozivu, ne pristaju na zarobljenost maskom i samoprevarom. I kad lepota, kao dar prirode, doživi promene, stil je trajno stanje njihovog bića, dok njihov individualni stil prati svežina mladosti i stamenost zrelosti.”

Zeiss Ikon Box-Tengor 54/2 Box camera *Zeiss Ikon*02-2022 Antique Camera. Zeiss Ikon Film. 6 x 9 cm. BII 2 ¼ x 3 ¼ in. Hard Original Box Zeiss Ikon Box-Tengor 54/2 Box camera later version Box cameras were dedicated to photographic beginners. Some models of Goerz`s and later Zeiss Ikon`s Box-Tengor series were more sophisticated models of such beginners cameras, with simple distance and aperture preselection. Different Tengors were offered for the film formats 116, 120 and 129. 6x9 Box-Tengor I Specifications of type 54/2, later version: Type: Box camera Manufacturer: Zeiss Ikon (product line taken over from Goerz) Years of production: 1934-38.g Film: 120 roll film Lens: Goerz Frontar Shutter: single speed Aperture: switchable: 1:11, 1:16 or 1:22 Focusing: switchable: 1m, 3m+, 8m+ Construction : Metal Film Type : 120 Film Width : 62mm Image Size : 6 x 9 cm No. of Images : 8 Lens Type : Goerz Frontar Focal Length : 100mm Focus Type : Variable Focal Range : 1m - inf. Aperture Type : Multihole Apertures : f/11, f/16, f/22 Shutter Type : Rotary Shutter Speeds : T, I*(1/50s) Size (w x h x d) : 83 x 110 x 115 mm Viewfinder: two built-in brilliant finders, one for vertical, one for horizontal image format Weight :cca 530.g weight camera with leather case 760.grams težina fotoaparata/kamere: /sa filmom unutar aparata cca 550.grama težia camere sa kožnom futrolom 760.grama

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Manastiri Fruške gore - Branka Kulić Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2012 Broj strana: 295 Format: 31 cm Povez: Tvrdi Fotomonografija Manastiri Fruške gore predstavlja dragocen zbir fotografija, gravira, crteža, reči i arhivskih dokumenta, koji su u istraživačkom poslu najvažniji izvori znanjao fruškogorskim manastirima, “biserima” srpske sakralne arhitekture i svojevrsnim riznicama u kojim i danas živi duhovnost, tradicija i kultura srpskog naroda. Obnovljeno i dopunjeno izdanje ove knjige, prikazuje šta je sve tokom poslednjih dvadest godina istraženo i obnovljeno na manastirskim građevinama, koliko je restaurisanih ikona i ikonostasa, fresaka i zidnih slika pažljivo ispitano i još pažljivije vraćeno u život manastirskih crkava i konaka. Cilj nam je da u ovom izdanju, koje objavljujemo povodom obeležavanja šezdesete godišnjice rada Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, predstavimo koliko je znanja, rada i truda uloženo u otkrivanju, obnavljanju i očuvanju naše kulturne baštine. (Zoran Vapa)

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Niče i Jung - Lusi Haskinson Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2021 Broj strana: 359 Format: 25 cm Povez: Broširani Knjiga Niče i Jung posvećena je ličnostima i idejama dveju ikona filozofske i psihološke misli dvadesetog veka, otkrivajući nesvakidašnju povezanost među njima. Pažljivim ispitivanjem njihovog opusa, delo Niče i Jung uspeva da rasvetli složena područja Ničeove misli i razreši dvosmislenosti u Jungovom prihvatanju Ničeovih teorija. Kroz analizu mesta i uloge suprotnosti u celovitom jastvu kako ga je video Jung sagledava se puni domašaj Ničeovog uticaja. Poduprta Jungovim seminarom o Ničeovom Zaratustri, ova rigorozna i originalna analiza jungovske teorije i njenih filozofskih korena vodi novom tumačenju teorija oba mislioca. Njihov zajednički model jastva biće stavljen na praktičnu probu a ličnost svakog ponaosob ocenjena po kriterijumima mentalnog zdravlja koje je postavio onaj drugi, u nastojanju da se utvrdi da li su Niče i Jung i sami bili celoviti. Knjiga Niče i Jung pokazuje kako se naše razumevanje analitičke psihologije može obogatiti ispitivanjem njenih filozofskih korena, postavljajući pitanje da li je celovito jastvo realistična mogućnost za svakog od nas. Ovo štivo će zaokupiti sve koji proučavaju psihologiju, filozofiju i religiju isto koliko i jungovske analitičare okrenute praksi. Lusi Haskinson predaje u Centru za psihoanalitičke studije Univerziteta Eseks. Objavljivala je radove u časopisima Journal of Analytical Psychology i Harvest Journal for Jungian Studies.

Novo, nečitano, nema posvete. Niče i Jung: Celovito jastvo u jedinstvu suprotnosti - Lusi Haskinson Godina izdanja: 2021 Broj strana: 359 Povez: Mek Knjiga Niče i Jung posvećena je ličnostima i idejama dveju ikona filozofske i psihološke misli dvadesetog veka, otkrivajući nesvakidašnju povezanost među njima.Pažljivim ispitivanjem njihovog opusa, delo Niče i Jung uspeva da rasvetli složena područja Ničeove misli i razreši dvosmislenosti u Jungovom prihvatanju Ničeovih teorija. Kroz analizu mesta i uloge suprotnosti u celovitom jastvu kako ga je video Jung sagledava se puni domašaj Ničeovog uticaja. Poduprta Jungovim seminarom o Ničeovom Zaratustri, ova rigorozna i originalna analiza jungovske teorije i njenih filozofskih korena vodi novom tumačenju teorija oba mislioca. Njihov zajednički model jastva biće stavljen na praktičnu probu a ličnost svakog ponaosob ocenjena po kriterijumima mentalnog zdravlja koje je postavio onaj drugi, u nastojanju da se utvrdi da li su Niče i Jung i sami bili celoviti.Knjiga Niče i Jung pokazuje kako se naše razumevanje analitičke psihologije može obogatiti ispitivanjem njenih filozofskih korena, postavljajući pitanje da li je celovito jastvo realistična mogućnost za svakog od nas. Ovo štivo će zaokupiti sve koji proučavaju psihologiju, filozofiju i religiju isto koliko i jungovske analitičare okrenute praksi.Lusi Haskinson predaje u Centru za psihoanalitičke studije Univerziteta Eseks. Objavljivala je radove u časopisima Journal of Analytical Psychology i Harvest Journal for Jungian Studies.

Novo, nečitano, nema posvete. Rok legende - Ernesto Asante Godina izdanja: 2019 Broj strana: 507 Povez: Tvrd Iz pera jednog od vodećih evropskih i svetskih muzičkih kritičara Ernesta Asantea, prvi put kod nas jedinstvena istorija rokenrola sa preko 500 ekskluzivnih fotografija. Ova dragocena knjiga u nešto drugačijem poretku od kanonskog i sa pregršt nepoznatih i novih informacija, oživljava karijere i sudbine najvećih rok ikona, od Elvisa i Dilana, preko Morisona i Hendriksa, do Radioheada i Nirvane, prateći hronološki na koji su način njihove pesme i muzika menjali svet i uticali na globalnu politiku i kulturu. Na kraju knjige, posebno mesto zauzima i antologijski dodatak o kratkom istorijatu EX YU ROKA, kultnog muzičkog kritičara i novinara Petra Janjatovića, koji samosvojnim uvidima uspostavlja jedan novi kontekst u okvirima mejnstrima i alternative, zahvatajući širok raspon od pionirskih rok bendova Iskri i ilueta, preko Smaka i Bijelog dugmeta, Pankrta, Azre i Idola, sve do Kanda, Kodže i Nebojše i Dubioze kolektiva. „Rok želi promjeniti svijet na bolje. Stoji na postulatima Francuske revolucije, na jednakosti, bratstvu i slobodi. Bori se za istinu, pravdu i ljudska prava. Bori se protiv nacionalizma i seksizma. Rok mora biti originalan, provokativan i sadržajan. Rok je način života. Rok je ljubav.“– Zoran Predin „Za mene je rok uvek bio pre svega način osvajanja lične slobode. Iščupao me je iz ljušture stidljivog, kratkovidog klinca sa violinom i podario mi život u radu koji predstavlja uživanje.“– Dejan Cukić „Meni rok znači – stena. Rok muzika mi je zapravo intimno vrlo često bila isforsirana i gonila me u vrstu egzaltacije koju nisam prepoznavao kao stvarnu i istinitu. Djelomično je nalazila odjeka u mojim seksualnim fantazmima, ali zbilja djelomično. Ali mogu prepoznati impuls oslobađanja u njoj i drago mi je tad.“– Darko Rundek

Kao novo. Bez posvete. Antologija ruske duhovne proze - Zdravko Šćepanović Broj strana: 1197 Povez: Tvrd I konačno svi su tu. Kao u Nebeskom Jerusalimu, Puškin i Gogolj, Tolstoj i Dostojevski, Gorki i Turgenjev, Šmeljov i Bunjin, Andrejev i Bulgakov, Fudelj i Iljin i mnogi, mnogi drugi čuvari ruskoga roda i duha. Ova antologija je lektira svakog mislećeg bića, ona je putokaz za svakog verujućeg čoveka, dragoceni biser slovenske i hrišćanske kulture i duhovnosti. Proživljena i posvedočena, stradalna i bolna, knjiga utehe i nadanja, to je ova nastolna knjiga. Na hiljadu i dve stotine stranica sabrani su odlomci i dela koje objavljuje Bernar i promovišu Panonske niti. Prepoznaćete mnoge hrišćanske priče i naći nove, u odličnim prevodima. Povez knjige je vrhunski, kakav i dolikuje knjizi koja će se kao ikona prenositi sa dede na unuka. Ova knjiga je i pomoćno sredstvo za veronauku dece i odraslih, i pravi dar najviđenijima i najbližima, najdražim gostima i najboljim domaćinima.Oprostite što je ovako neskromno predstavljamo, ali i sami se radujemo što je još jedna antologija, gotovo bez ičije pomoći, pred vama. Dakle, ima blagoslov. Ja verujem da nema ničeg divnijeg, dubljeg, simpatičnijeg, razumnijeg, ljudskijeg i savršenijeg od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju ja govorim sebi, da ne samo nema Njemu slična, nego i da ne može biti. Šta više, ja izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom a ne sa istinom. Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete slaviti mesto Hrista! Hristos je Bog onoliko koliko je to zemlja bila u stanju da posvedoči. Da, već sama žeđ za duhovnom kulturom je duhovna prosvećenost. Savest bez Boga je užas, ona može da zabludi do najnemoralnijih granica.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ikonopisci srpskih seoba - Dinko Davidov Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2014 Broj strana: 259 Format: 21 cm Povez: Tvrdi …Neki do sada slabo poznati majstori i još manje poznata njihova dela svakako će, preko ove izložbe, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII veka… Zahvaljujući Matičinoj Galeriji i njenim ljudima, dobili smo ovaj neočekivani poklon, tek otkrivene i očišćene slike iz crkava i kuća naših predaka iz dalekih kolonija Hungarije HVIII veka. Sada još bolje vidimo koju su svoju posebnu umetnost imali naši paori, sveštenici, vojnici, majstori i purgeri i kako su oni uživali u njenoj lepoti. Zastajući pred njom, čini nam se da se još bolje otvorio pogled u onaj drugi, skriveniji svet unutrašnjeg života junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, svet koji izmiče reči i jedino pokazuje u slici. Ove misli o srpskom zografskom slikarstvu HVIII stoleća, baš onom nastalom vremenu nespokoja i seoba, napisao je istoričar umetnosti, profesor Svetozar Radojčić povodom izložbe Ikone srpskih crkava u Mađarskoj priređene u Galeriji Matice srpske ipotom u Narodnom muzeju u Beogradu, a objavio u „Politici“ 26. januara sada već davne 1974. godine. Na ovu izložbu Profesor je došao iz svog srednjeg veka kojemje,svojim naučnim poniranjem ali i plemenitom dušom,sav pripadao. Živeo je, dakle, okružen srednjovekovnim monumentalnim slikarstvom, ikonopisom, minijaturama ali i književnošću o čemu je razmišljao, predavao, pisao. A o svomprofesoru njegovi su neposrednisledbenici na katedri za istoriju umetnosti napisali i ovu rečenicu: „Svetozar Radojčić je… umeo da sagleda glavne tokove srednjovekovne srpske umetnosti i da o tome piše zanimljivo, upečatljivo“. Takav „sav srednjovekovac“ stajao je tada pred slikama njemu stranim, prvi put viđenim, pa je i o njimapisao poneseno, toplo i uzbudljivo, prelepim stilom. Istorijsku potkuje dobro poznavao, mislim tu našupost-seobnu epohu,o njoj supisali njegovinešto stariji savremenici Jovan Radonić, DušanJ. Popović, Vasa Stajić, Radoslav Grujić i drugi. Ipak, Profesor se nije oslonio samo na znanje već na isvojaviđenja prošlosti, na pretke u Hungariji i njihovu posebnu umetnost ali pri tome je u tim zografskim slikama tražio i onaj drugi, kako je rekao, skriveniji svet unutrašnjeg života, junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, koji su bili savremenici ikonopisaca srpskih seoba. Sada,posle toliko decenija proteklihod one izložbe i Profesorovog članka, koji sam sačuvao jer je tako uverljivo ali i čudesno njegovo povezivanje ikonopisnih likova zografskih ispisateljskihlikova Crnjanskovih.-On je ta dva sveta na svoj način sagledao i približio. Moju pažnju u Profesorovom članku privlači i ona misao da će neka, tada odista nedovoljno poznata slikarska dela, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII stoleća. – Posle višegodišnjeg bavljenja slikarstvom ove uzbudljive epohe reših da ostvarim amanet – da od nekoliko stotina ikona, koje se sada nalazeu Galeriji Matice srpske, u Muzeju Eparhije budimskeu Sentandreji, u Vladičanskom dvoru u Temišvaru, Mitropolijskom dvoru u Zagrebu sastavim narečenu antologiju. Naslov knjige Ikonopisci srpskih seoba podseća na tu epohu odista omeđenu seobama: prvom Velikom seobom Srba (1690), drugom seobom patrijarha Arsenija IV (1739) i trećom seobomu Malu Rusiju-Ukrajinu (1751-1760). To nestalno doba (od 1690.do 1760), odista označava zlatni period slikara-ikonopisaca, pa time i period koji je omeđen ovom knjigom.

Ново издање књиге Дечанска ризница настало је у сарадњи издавачке куће Платонеум из Новог Сада са братством манастира Високи Дечани. Душан Вујичић, директор Платонеума, који је прошле године објавио ново издање Студеничке ризнице каже да су обе Шакотине књиге о ризницама, најстаријој студеничкој и најбогатијој дечанској, постале чувари тих ризница, јер њиховом појавом нико више никада не може порећи да су предмети описани и у њима представљени део богатог духовног и културног наслеђа манастира Дечана и Студенице, Српске Православне Цркве и српског народа. Ова богато илустрованa и савремено дизајнирана књига на 530 страна великог формата, приказује импозантне збирке икона од 14. до 19. века, крстова, путира и чаша, панагија, кандила, печата, бакрорезних плоча, пафти и појасева, тканина и везова, црквених предмета од дрвета, докумената на турском, српском и грчком језику. Посао око фотографисања и техничког уређења књиге издавачи су поверили г. Ивану Јовановићу са Православног богословског факултета у Београду. Проф. Бранислав Тодић у уводу књиге наглашава: -Она није само антологијски избор најлепших дела из ризнице, већ потпуна обрада свега оног што је вековима слагано у Дечанима и што је време поштедело до наших дана. Књига представља студиозан, добро документован и изузетно прегледан рад о дечанској ризници, заснован на строгим научним и стручним начелима. Појава ове књиге је прворазредни догађај у нашој култури. Свакој изученој скупини у књизи претходе општа разматрања, неретко испуњена узбудљивим и потресним причама поменутим на почетку, за којима следи исцрпан каталог урађен по свим правилима савремене музеолошке праксе, са потпуном библиографијом... Био је то огроман посао, који се граничио са подвигом: сваки предмет је измерен и описан, сви су натписи на њима прочитани и разрешени, и изложена је њихова историја онолико колико је била позната. Све је то дало сјајне резултате. Највећа манастирска збирка у Србији добила је и најпотпунију и најпоузданију обраду из пера нашег најбољег стручњака. Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић, помињући да је велики број предмета дечанске ризнице био у богослужбеној употреби и да су многе ризничке предмете направили сами монаси, изразио је посебну радост што и данашња генерација монаха, између осталог и овом књигом, следује завету Светог краља Стефана, који при крају своје оснивачке повеље манастира Дечани поручује: Потрудите се не само да се не разори или не одузме што од мога прилога и дара овоме храму, него штавише да надопуните оно што недостаје... Ауторка Мирјана Шакота о другом издању Дечанске ризнице Када се пре 32 године преда мном појавило прво издање Дечанске ризнице спонтано сам у одушевљењу успела да изговорим само: Ова књига је чудо!. Нисам могла да поверујем да се брдо папира и фотографија са подацима о нашој највећој и најлепшој ризници, које сам сакупљала, бележила и проучавала низ година, сложило у једну лепу и обимну књигу. Нисам могла ни да сањам да ћу једног далеког дана пред собом угледати још лепше и богатије опремљено дело, као што је ово преда мном. У блиставо белом омоту и са репродукцијама у боји одузело ми је дах. Оно што сам сада у стању да кажем то је: Велико хвала свима који су својом жељом, креативношћу и од срца успели да остваре овакво дело!. Овде, пре свега, мислим на братство манастира Дечана на челу са његовим игуманом архимандритом Савом Јањићем, а затим на издавачку кућу Платонеум из Новог Сада, већ одавно истакнутог борца за афирмацију српске културе и уметности, оличених у господи Душану Вујичићу и Ивану Јовановићу. Посебно, Министарству културе Републике Србије које је схватајући значај овог чина материјално помогло да се оно оствари. Посебну захвалност дугујем проф. др Бранку Тодићу који је својим предговором и излагањем обогатио данашњи догађај, а мене посебно задужио својим надасве стручним и за мене изузетно дирљивим текстом, чиме ми је дао наду да свој живот нисам узалуд потрошила. Сви поменути и овом приликом непоменути деjатељи на овој књизи учинили су велики подухват у правцу очувања и заштите данас веома угрожене српске културне баштине нашег Косова и Метохије.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Vatra slobode - Volfram Ajlenberger Izdavač: Agora Godina izdanja: 2021 Broj strana: 262 Format: 21 cm Povez: Tvrdi ŠTA ZAPRAVO ZNAČI ŽIVETI ISTINSKI SLOBODNIM ŽIVOTOM Nakon izuzetnog ostvarenja V. Ajlenbergera – knjige Vreme čarobnjaka, koja je za samo dve godine po izlasku iz štampe prevedena na više od 20 svetskih jezika, pritom našavši se na listi najboljih knjiga od strane kritičara TIMES-a za 2020. godinu – Ajlenberger je svojim čitaocima predstavio svoje sledeće remek-delo. I ovaj put na jedan sasvim autentičan i živopisan način, u delu Vatra slobode, koje se može iščitavati na tromeđi filozofske literature, biografije i romaneskne proze, Ajlenberger nam donosi svedočanstvo o izuzetnoj intelektualnoj konstelaciji i rađanju nove filozofske misli baš u deceniji kada je celu Evropu, pa i svet, obuzimalo jedno od možda najtežih civilizacijskih iskušenja – bila je to decenija između 1933. i 1943, možda i najmračnije poglavlje evropskog modernizma. Za razliku od prethodne knjige u kojoj su se čitaoci mogli upoznati sa grupnim portretom četiri briljantna mlada filozofa posle Prvog svetskog rata – M. Hajdegera, V. Benjamina, E. Kasirera i L. Vitgenštajna koje je ujedinio „duh vremena”, glavne junakinje ove posve dinamične epizode u istoriji svetske filozofije jesu Simon Vejl, Ajn Rand, Simon de Bovoar i Hana Arent, koje su, suočene sa istorijskom i civilizacijskom katastrofom, razvijale sopstvene vizionarske ideje, na različite načine mislile i definisale slobodu i postavile nove temelje istinski slobodnom, emancipovanom društvu. Može se reći da je Vatra slobode briljantna knjiga o četiri globalne ikone koje su, na ponoru 20. veka i uticajem širom sveta do današnjeg trenutka ilustrovale šta zapravo znači živeti istinski slobodnim životom, a u impresivnoj veštini pripovedanja, Ajlenberger je umećem „epizodnog istančavanja“ ukazao na raznolike nijanse ovih životnih epizoda. Ovaj pustolovni put vodi od Staljinovog Lenjingrada do Holivuda, od Hitlerovog Berlina i okupiranog Pariza do Njujorka; ali pre svega revolucionarnim mislima, bez kojih naša sadašnjost – i budućnost – ne bi bile iste. Njihova postojanja – kao izbeglica, aktivista, boraca otpora, izuzetnih mislilaca svoga doba – pokazuju se kao proživljena filozofija i impresivno svedoče o oslobađajućoj snazi misli.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill

Autor Mlakar, Peter Nakladnik Ljubljana ; Zagreb : Arkzin, 2000 Materijalni opis 144 str. : slika autora ; 18 cm Nakladnički niz Bastard biblioteka ; B 17 Edicija teorija Napomena Str. 142: Bilješka o autoru. Tekst na hrv., slov. i njem. jeziku. Predmetna odrednicaBog - filozofsko gledište Klasifikacijska oznaka130.2 Filozofija kulture. Kulturni sustavi. Teorija kulturnih krugova 27-14 Bog. Kršćansko shvaćanje Boga 2-14 Bog. Bogovi (personalizirani bogovi za razliku od imanentno duhovnih) Anotacija Citirajući brojne velikane filozofske misli, autor na postmodernistički način prilazi klasičnoj metafizičkoj tematici. U prvome dijelu to je problem Božje opstojnosti, a ishodište rasprave predstavlja ontološki dokaz. Drugi dio čine `Berlinska predavanja` s podnaslovom `Božje lice i njemačka seksualna disciplina`, a nastoji, uz naglašeno ironičan odnos, pokazati što je to na Bogu što se dade povezati s ljubavnim (erotskim) užicima. Potom slijede `Tri studije o zlu`, gdje se ironijski odnos prenosi na područje etike. Član skupine `Neue slowenische Kunst` i suradnik u projektima skupine `Laibach`, ovaj autor na provokativan način parodira tradicionalnu filozofsku disciplinu i njezino pojmovlje, kao i specifičan visoki stil, te unosi elemente pop-kulture Jezik hrvatski Građa Knjiga Jedini nedostatak je manja polukružna ogrebotina na naslovnoj, platnenoj korici- u suštini beznačajno, ali ipak napominjem (vidljivo na prvoj fotografiji). Unutrašnjost besprekorna, na predlistu potpis dizajnera knjige. PETER MLAKAR, rođen 1951. u Ljubljani, filozof, član NEUE SLOWENISCHE KUNST, ODJEL ZA ČISTU I PRAKTIČNU FILOZOFIJU; autor knjiga s područja filozofije i erotike: Spisi o nadnaravnem, Govori nemški naciji [Beč, Turia & Kant], Uvod v Boga, Hribi in doline; Mera in čut, Skrivnosti srca; tekstovi u NSK knjizi [AMOK PRESS, Los Angeles, u suradnji s GZH, Zagreb], različitim stranim i domaćim publikacijama; surađuje sa skupinom LAIBACH; sudjelovao u projektima 300 000 VERSCHIEDENE KRAWALLE [divizija LAIBACH KUNST], CD PETER, `PARACELSUS`; raznim projektima skupine IRWIN, NOVOG KOLEKTIVIZMA, GLEDALIŠČA NOORDUNG i nastupima NSK kao kolektiva; televizijske propovijedi na nacionalnoj TV, predavanja. Glavna područja istraživanja: klasične filozofske teme i njihove anomalije; pitanje o Bogu u povezanosti sa scientifiziranim, tehnologiziranim, kibernetiziranim svijetom; seksualnost i njezino značenje u odnosu spram Apsoluta i pojmom zla; teoontologija s psihoanalizom, metafizika s logičnim pozitivizmom, mistika sa znanošću. Ova knjiga sadrži eseje o Bogu i prodike koje je ovaj član Odjela za primijenjenju filozofiju NSK držao prije koncerata LEIBACHA i izložni IRWINA. Filozof Peter Mlakar dio je kontroverznog slovenskog umjetničkog kolektiva Neue Slowenische Kunst (NSK) osnovanog 1984. godine, koji se u svojim nastupima često poigrava sa simbolima totalitarizma, nacionalizma i različitih političkih ideologija. iako je najznačajniji predstavnik kolektiva skupina Laibach, NSK ima široko područje djelovanja (od kazališta do grafičkog dizajna). Jedno od područja djelovanja NSK je Katedra za čistu i praktičnu filozofiju koju vodi Mlakar, a Uvod u Boga jedno je od djela objavljenih prvo u Ljubljani, a potom u Zagrebu. Riječ je o prikupljenim predavanjima ili esejima o Bogu i Mlakarovim predavanjima sa Laibachovih koncerata. Hrvatsko izdanje knjige primjer je Kršića i Rutinog ironičnog dizajna: od bogohulno biblijskog oblika knjige do dobro skrivenih subverzija poput detalja `sexlibris` na unutarnjoj strani naizgled klasične naslovnice. Stari vrag na novom pladnju (tekst iz časopisa Vijenac, maj 2001) Peter Mlakar, Uvod u Boga, Arkzin 2000, prijevod Metka Jelenc Onaj koji vas pokuša uvjeriti u to kako će vam na luđačkom partyju ispeći vraga kao kozlića na božjem ražnju, ili je naprosto bolestan čovjek, ili je neki strašno zabavan televizijski propovjednik. Peter Mlakar, slovenski filozof, predavač i propovjednik na državnoj slovenskoj televiziji te idejni začetnik brojnih projekata Neue Slowenische Kunsta jest nedvojbeno i jedno i drugo. Ako mislite da se neslano šalimo, onda slobodno zavirite u njegovu knjižicu Uvod u Boga, što ju je u nas izdao Arkzin, i na vlastite se oči uvjerite u ispravnost rečenoga, čitajući nimalo bezazlene retke: »...dajemo vam ljubav pa i onda ako vam donosimo bolest...«, »...da bismo iskusili užitak, moramo na sebe preuzeti nesreću. Ali ne vaš blef, već pakao u kojem molite za smrt, ali niste uslišani...« Bojiš li se i ti strašila-šeprtlje Dijagnoza o Mlakarovoj bolesti, dakako, narativni je trik. I odnosi se na njegovu konceptualističku pozu kojom je sve ove godine nastojao na koncertima Laibacha izazvati sveopću sablazan, pročišćenje ili pak neku finiju elevaciju u visinske sfere apsolutnog duha. No i pored silne duhovne pretenzije, Uvod u Boga samo je izuzetno zabavno napisano štivo. I protiv autorove volje, usudimo se primijetiti. Da budemo precizniji: Mlakarove su prodike, govori i disertacije što ih je sakupio na jednome mjestu, otjelovljenje onog rijetko lucidnog uma kakvog bismo zacijelo sreli u filmskim komedijama Edyja Murphyja, samo kad bi njegove uloge zahtijevale kvocijent inteligencije veći od 140. I upravo ovdje otkrivamo kratak spoj koji je bitan za razumijevanje odnosa između Mlakara i njegovih današnjih slušatelja; spoj koji je možda važniji i od sveg Mlakarova deklarativnog prosvjetiteljskog poslanja. Da se razumijemo: knjižica Uvod u Boga prvorazredno je literarno štivo. Ali ono koje u prvom redu potvrđuje Lacanovu tezu da bit komunikacije leži u uspješnom nerazumijevanju. Što će reći da je Mlakar, baš kao i većina drugih pop ikona današnjice (od Kylie Minogue pa do Mahira Cagrija), zanimljiv samo po tome što je vic kojemu se smiju svi njegovi fanovi. Kad u pompoznim tiradama nastoji biti strog učitelj i nepopustljiv trener, ili kad bi htio ljude poučiti šibom ne vidi, ili se barem pravi da ne vidi, kako njegove lajbahovske govore prati ionako pripitomljena publika. Ona koju i ne treba posebno pripitomljavati. U jednom trenutku to i sam priznaje tvrdeći da ni fašizam više nema pravoga zla i da je obična šuplja poza koju odmah prepoznajemo. Odmah iza toga zapada u stanje komičnog egzorcizma govoreći da su današnji negatori istine sve odreda strašila-šeprtlje. Pa gdje su onda ti divni monstrumi koje bi njegov kvalitetni totalitarizam trebao savladati? Na svu sreću Mlakar i ne sluti koliko je zabavan kad recimo piše da slast ljubavi... preobražava smrt u ono što je esencija bledskih kremšnita, ili kad je u mozgovnoj spermi zadovoljstvo potpuno. I tako od strašila-šeprtlje i ne očekujući dobivamo vrhunskog komičara. Zapitajmo se na trenutak što se u toj transformaciji u međuvremenu dogodilo. Ako su nam se nekad i pri samoj pomisli na odlazak na kocert, ili predstavu NSK-a od straha i strahopoštovanja tresle gaće, danas u doba mrežne devize Dosjea X — FEAR IS THE ONLY LINK — to više nije slučaj. U ovo doba posttotalitarnih ideologija i sam se strah sveo na neku vrstu marketinške halucinacije. Tako sve više stječemo dojam da je i NSK-ove djelatne premise itekako neutralizirao neumitni hod vremena. Nekadašnja je lajbahovska analnost, osim toga, bila primjerenija drugačijem obliku ideološkog kondicioniranja nego što je to današnje. Da je to doista tako svjedoče i primjeri u kojima današnji Mlakarov cut and paste hegelijanizam graniči s banalnošću. Posebice kad za NATO izjavljuje da je osjetilno blistanje ideje, a građanima Sarajeva poručuje da poslije svega što su pretrpjeli imaju pravo na atomsku bombu!? Ma kužimo mi koncept. Nismo idioti. Znamo da hoće biti totalitarniji od totalitarizma, papskiji od pape, ili agresivniji od agresora, no nas bi puno više zanimao neki učinkovitiji uvid u operativne sisteme današnjih mehanizama vladanja. Kako to radi najnovije ideološko snimanje, tehnološki nadzor ili lukavo navikavanje potrošačkog oka na tehnologije procurile iz vojnih laboratorija (i bez da se trenira neka rigidna strogoća), više bi nas interesiralo od tako velikih i svevremenih tema kojima se danas bave i Mlakar i Laibach. Ipak, momcima treba odati priznanje za minuli rad. Jer u ona su vremena prohujaloga mraka mladi ročnici itekako znali zaglaviti na informativnom razgovoru samo stoga što su u vojničkim ormarićima posjedovali pamflete Laibacha. Starješinski je kadar JNA strepio od NSK-a. Njima su se pri pomisli na sjajno izdizajnirane umjetničke manifeste Laibacha bogme tresle sivomaslinaste gaće. Analni sadizam koji je pratio masovnu psihologiju jugoslavenskog kolektivizma znali su aktivisti NSK-a zatitrati do perfekcionizma. Vic kojemu se smijemo samo kao fanovi No opis današnjega doba totalitarnog individualizma, kojeg za razliku od kolektivističkog totalitarizma u svojim djelima seciraju neki drugi teoretičari, mogao bi biti dobar putokaz u kojem bi se smjeru trebala razvijati relevantnija umjetnička praksa što se ne bi samo samodopadno šepurila u Zeitgestu, njemačkoj idealističkoj pretenziji i navodno radikalnoj kulturnoj ideologiji. Stare hladnoratovske ideologije masovne uniformiranosti danas više ne važe. A osvajanje realnog vremena od strane vojno-industrijskog kompleksa (pomislimo samo na dnevničku devizu — direktno s mjesta događaja) i s tim povezano preseljenje informacijskih vojnih tehnologija (poput mobitela) u civilnu javnu sferu, svjedoči da je doba geopolitički ukorijenjenoga Građanina zamijenjeno dobom infožderskog Suvremenika. Treniranje civilnog oka i uha odvija se sada u tehno-vremenskom kontinuumu trajnoga bdijenja. Ili kako to fino rekoše u Dosjeima X, da opet ponovimo: JEDINO STRAH POVEZUJE. Možda je ono što tražimo ovdje prezahtjevno, ali od Mlakara i družine navikli smo barem do sada na nemoguće. U međuvremenu dok se to stvarno i ne desi zabavljat ćemo se čitajući smiješne stranice ispisane rukom genijalnog Murphyja. I smijati se njegovim vicevima kao najvjerniji fanovi. Predrag Madžarević

cetverac sa gumom, peta se prodaje zasebno na kupindu ... Twentieth Anniversary of Martyr`s Death - General Mihailovitch IN MEMORIAM 1946 - 1966 4 marke post stamps Dragoljub Draža Mihailović (27.4. 1893. – 17.7. 1946.) bio je vođa četnika u drugom svjetskom ratu. Borio se prvo protiv okupatora, a potom protiv jugoslavenskih partizana u saradnji sa okupatorom.[1] Pukovnik Mihailović, predratni oficir Jugoslovenske vojske, nakon aprilskog rata izbegao je zarobljavanje i sa grupom oficira otišao u planinu. Po izbijanju ustanka u Srbiji 1941. godine, Mihailović je prišao borbama, ali se ubrzo ponudio Nemcima za borbu protiv partizana. No, Nemci su nakon obračuna sa partizanima, krenuli na Mihailovića. Gonjen od Nemaca, Mihailović je stekao saveznička priznanja i čin generala Jugoslovenske vojske u otadžbini. General Mihailović od proleća 1942. godine boravi u Crnoj Gori, gde se njegovi četnici pod komandom Italijana bore protiv partizanskog ustanka. Naoružani od okupatora, četnici vrše pokolje muslimana Sandžaka i istočne Bosne, dok istovremeno Mihailović dobija de Golovo odlikovanje za junački otpor okupatoru. Početkom 1943. godine, Mihailović pod komandom fašističke Italije učestvuje u osovinskoj operaciji Vajs protiv jugoslovenskih partizana, tokom koje su četnici poraženi na Neretvi. Istodobno, očekujući iskrcavanje Saveznika na Jadranu, Nemci zahtevaju od Italijana da odbace Mihailovićeve četnike. U nemačkoj operacija Švarc četnici su hapšeni, ali se Mihailović izvukao. Po povratku u Srbiju sredinom 1943. godine, Nemci ponovo raspisuju poternicu za Dražom Mihailovićem. Istovremeno, Saveznici bivaju sve nezadovoljniji njegovih delovanjem. Mihailović u jesen 1943. pokreće ofanzivu u istočnoj Bosni, ali se saveznici na teheranskoj konferenciji ipak okreću vojno jačim partizanima. Nakon gubitka engleske podrške, Mihailović tajno uspostavlja saradnju sa Nemcima protiv partizana. On istovremeno pomaže evakuaciju savezničkih avijatičara, nadajući se američkoj pomoći. Leta 1944. godine general Mihailović otkazuje poslušnost kralju Petru II Karađorđeviću, koji ga je razrešio dužnosti Načelnika generalštaba i pozvao četnike pod komandu NOVJ. Tokom Bitka za Srbiju 1944. godine, Mihailović se borio na strani Wehrmachta. Nakon poraza u Srbiji, Mihailovićeva grupacija sa Nemcima prelazi u Bosnu, gde nastavlja borbu protiv Jugoslovenske armije sve do kapitulacije Nemačke, nakon čega biva razbijena na Zelengori. Po završetku rata Mihailović se još neko vreme krio. Draža Mihailović je 1946. godine uhvaćen od strane novih jugoslavenskih vlasti te osuđen na beogradskom procesu i pogubljen zbog kolaboracije s okupatorom i ratnih zločina. Tokom raspada SFRJ i ratova 1990-ih, Mihailovićeva ideologija antikomunizma, velikosrpstva i etničkog čišćenja postala je veoma rasprostranjena. Draži se dižu spomenici, a dospeo je i na ikone pravoslavne crkve. Godine 2006. u Srbiji je započet sudski proces rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića, koji još traje. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 1.1 Rani život i karijera 1.2 Drugi svjetski rat 1.2.1 Ustanak u Srbiji 1941. 1.2.2 Ponuda Nemcima 1.2.3 Napad na partizane 1.2.4 Operacija Mihailović 1.2.5 Prelazak u Crnu Goru 1942. 1.2.6 Pripreme za operaciju Vajs 1.2.7 Pokolj muslimana Sandžaka i istočne Bosne 1.2.8 Francusko odlikovanje 1.2.9 Bitka na Neretvi 1.2.10 Operacija Švarc 1.2.11 Povratak u Srbiju 1943. 1.2.12 Ofanziva u istočnoj Bosni 1.2.13 Gubitak savezničke podrške 1.2.14 Saradnja sa Nemcima u Srbiji 1.2.15 Operacija Vazdušni most 1.2.16 Bitka za Srbiju 1944. 1.2.17 Povlačenje u Bosnu 1.3 Posleratno hvatanje 1.4 Suđenje i pogubljenje 2 Politička ideologija 2.1 Antikomunizam 2.2 Etničko čišćenje 2.3 Neopiranje okupatoru 2.4 Dočekati pobedu na strani saveznika 3 Posthumna reputacija 3.1 Američka Legije zasluga 3.2 Proces rehabilitacije 4 Lik Draže Mihailovića u fikciji 5 Reference 6 Literatura 7 Vidi još 8 Vanjske veze Biografija Rani život i karijera Dragoljub Mihailović se rodio u gradiću Ivanjica u Srbiji, u porodici sreskog pisara Mihaila Mihailovića. Zajedno sa svojom sestrom Jelicom i Milicom je rano ostao bez roditelja, pa se preselio u Beograd gdje je živio pod skrbništvom strica Vladimira Mihailovića, veterinarskog majora tadašnje srpske kraljevske vojske. Godine 1910. se upisao u Nižu školu Vojne akademije u Beogradu. Mihailović je kao pitomac Akademije u septembru 1912. poslan u prvi balkanski rat, te se istakao hrabrošću u Kumanovskoj bitci. U ljeto 1913. je sudjelovao u drugom balkanskom ratu i dobio Zlatnu medalju za hrabrost. Nakon toga je vraćen u Beograd radi nastavka školovanja na Vojnoj akademiji. Njegovo dalje školovanje je prekinulo izbijanje prvog svjetskog rata. Mihailović, sada potporučnik, je sudjelovao u Cerskoj bitci, Kolubarskoj bitci, a nakon invazije Centralnih sila na Srbiju 1915. godine i u povlačenju srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju. Godine 1916. je zajedno sa srpskom vojskom bio smješten na otoku Krf, a kasnije je poslan na Solunski front. Tamo je 11.9. 1916. teško ranjen, ali se nekoliko mjeseci kasnije vratio u službu. Rat je završio u redovima Jugoslovenske divizije gdje je unaprijeđen u čin poručnika, a u septembru 1918. je sudjelovao u proboju Solunskog fronta. Po završetku rata poručnik Mihailović je služio u Skoplju, a kraće vrijeme u Kraljevoj gardi, odakle je izbačen zbog disciplinskog prekršaja. Godine 1920. se oženio za Jelicu Branković s kojom će imati sinove Branka, Ljubivoja i Vojislava, te kći Gordanu. Tih je godina nastavio napredovanje u službi te je od 1926. godine služio u Generalštabu. Godine 1930. je Mihailović, tada u činu potpukovnika, poslan na dodatnu naobrazbu u Pariz gdje se sreo i sprijateljio s budućim francuskim vojskovođom i državnikom Charlesom de Gaulleom. Mihailović je nakon toga služio kao jugoslavenski vojni ataše u Sofiji, odakle je protjeran navodno zbog neprimjerenih kontakata s bugarskim oficirima, te u Čehoslovačkoj. Od 1937. je ponovno na službi u Ljubljani, gdje je bio načelnik štaba Dravske divizijske oblasti, a od 1940. godine je nastavnik na Vojnoj akademiji u Beogradu. Zbog javnog iznošenja stavova protiv Sila Osovine je disciplinski kažnjen od strane svog pretpostavljenog, generala Milana Nedića, te poslan u Mostar. Drugi svjetski rat Glavni članak: Drugi svjetski rat u Jugoslaviji Okupaciona podela Jugoslavije, 1941. godine Pukovnik Mihailović je, kao i relativno veliki broj oficira i vojnika bivše kraljevske vojske, uspio izbjeći zarobljavanje u aprilskom ratu. Dio njih, pogotovo onih u nepristupačnijim krajevima, ili nije bio upoznat ili nije htio prihvatiti kapitulaciju potpisanu 17.4. 1941. Neki od njih, uključujući Mihailovića, su bili odlučni nastaviti makar simboličnu oružanu borbu. Grupa s pukovnikom Mihailovićem koja je brojala 7 oficira i 24 vojnika je 8.5. stigla na Ravnu Goru u Srbiji, a 14.6. se proglasila Četničkim odredima Jugoslovenske vojske kojima je cilj bilo oslobođenje teritorija Kraljevine Jugoslavije od okupatora. Ustanak u Srbiji 1941. Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941. i Saradnja četnika sa Nedićevom vladom Procena situacije u Srbiji: Po mišljenju komandanta Srbije, a u suprotnosti sa iznetim za Hrvatsku, nemiri se u prvom redu i gotovo isključivo imaju pripisati komunističkom uticaju. Četnici... izgleda da će u potpunosti izbegavati prepade na posadne trupe.[2] – Operacioni dnevnik načelnika Štaba komandanta Srbije od 11. avgusta 1941. Uz Mihailovićevu grupu, za nekoliko mjeseci je stvoreno još nekoliko ustaničkih grupa i paravojnih formacija, dio kojih je, poput onih pod vodstvom Koste Pećanca u Srbiji bio vođen četničkom tradicijom. Svim tim grupama su snažan poticaj dale represalije protiv srpskog stanovništva na okupiranim teritorijima, pogotovo na području novostvorene NDH, a još više njemački napad na SSSR koji je kod mnogih stvorio dojam da bi Sile Osovine ipak mogle izgubiti rat. Podstaknuti delimičnim uspešno vođenim borbama od strane komunista, nacionalni Srbi organizovali su takođe borbene formacije protiv Nemaca.[3] – Obaveštenje Komandnog štaba nemačkog Komandanta Srbije od 16. septembra 1941. o razvoju oružanog ustanka Četnici i partizani, zajedno, sprovode zarobljene nemačke vojnike u Užicu 1941. Mihailovićev četnički pokret, koji je okupljao gotovo isključivo Srbe, je već u ljeto 1941. godine formulirao strategiju koja je isključivala otvorene oružane sukobe s okupatorskim formacijama, u svrhu izbjegavanja represalija i očuvanja četničke organizacije radi preuzimanja vlasti u Jugoslaviji nakon poraza Sila Osovine. Toj strategiji je u prilog išla kako praksa italijanskog okupatora koji je srpske ustanike i četničke formacije u svojoj okupacionoj zoni ne samo tolerirao, nego i oružano potpomagao pod uvjetom da se uzdrže od ustaničkih akcija. Mihailović se nadao da bi sličan aranžman mogao postići u njemačkoj okupacionoj zoni, pa je već u ljeto 1941. stupio u kontakt sa kvislinškim režimom Milana Aćimovića[4], potom sa Nedićevom kvislinškom vladom, a preko nje i s predstavnicima njemačkih vlasti. Zahvaljujući relativno dobrim vezama s diplomatskim zborom u Beogradu, Mihailović i njegova grupa su, za razliku od ostalih, relativno brzo ostvarili kontakte s britanskom obavještajnom službom, odnosno s izbjegličkom vladom Dušana Simovića u Londonu. Temeljem toga se Mihailović nametnuo kao vođa svih onih paravojnih formacija u bivšoj Jugoslaviji kojima je cilj bio ne samo završetak okupacije, nego i obnova predratnog ustavnog poretka temeljenog na unitarnoj monarhiji na čelu s dinastijom Karađorđević. Mihailović je takođe planirao da tokom okupacije radi na stvaranju