Autor: Ivan Krivec Povez: broširan Br. strana: 183 Format: 13,5 x 22 Kolor fotpgrafije, štampano na kunstdruku Godina : 2009 Stanje : Lepo ocuvana, cista unutrasnjost. dar kut

Srce u zavicaju Ivan Hetrich Zagreb, 1986. Tvrd povez, strana 235 Ima posvetu, vrlo dobro ocuvana

SRCE U ZAVIČAJU - Ivan Hetrich Format: 25x18 cm Broj stranica: 237 Uvez: tvrdi Godina izdanja: 1986 Izdavač: Iros, Zagreb Djelo hrvatskog književnika i režisera Ivana Hetricha u izdanju zagrebačkog IROS-a iz 1986. godine vrlo dobro ocuvana ,sadrzaj je cist / ima samo potpis na zadnjoj stranici -organizovani transport podrazumeva slanje posiljke ,kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (kutija 6 )

Mek povez

Putopisi i pisma Bernar, 2011. 184 strane. Veoma lepo očuvana.

Tezina: 0.3 kg Izdavač: Naklada Dubrava Autor: Ivan Esih Opis: Zagreb 1944, tvrdi povez, stanje vrlo dobro 4+, str. 170, latinica

IVAN ALVIROVIĆ - PUTOPISI: PUTEVIMA SNOVA I SAZNANJA TRAGOVIMA POLA I KOLOMBA UKRŠTAVANJA IZDAVAČ: AUTORSKO IZDANJE STRANA: 262 ILUSTROVANIH MEKOG POVEZA Godina : 1989 Stanje : Dosta dobro ocuvana, ima posvetu pisca, unutrasnjost cista. D- ter

Književni klub Subotica 155 strana Posveta na prvoj strani

Crno-beli kontinent Godina : 1994 STranica : 155 STanje : Pisano na prednjoj korici, ima posvetu autora, sem toga odlicno ocuvana, bez nekih mana. D-ter

Stranica : 100 Godina : 2001 Stanje : Fino ocuvana, cista unutrasnjost D-ter

Put u proslost i buducnost Herceg Novi Godina : 2000 STranica : 100 Stanje : Fino ocuvana, ima posvetu autora na prvoj stranici, unutrasnjost cista. D-ter

mek povez 136 str 1997 god b5

U dobrom stanju, sa posvetom autora Lovrenović, Ivan, 1943- = Lovrenović, Ivan, 1943- Sedam dana po Bosni : u kolovozu godine 2008. / Ivan Lovrenović ; fotografije Josip Lovrenović Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Ljevak, 2009 Fizički opis 245 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lovrenović, Josip Zbirka Biblioteka Cicero / [Ljevak] ISBN 978-953-303-061-6 Napomene Bilješka o piscu: str. 241-244 Bilješka o autoru fotografija: str. 245. Predmetne odrednice Bosna i Hercegovina -- Putopisi U zrelo ljeto 2008. Ivan Lovrenović zaputio se sa sinom Josipom, koji mu je u ovoj prilici bio suradnik (fotograf), na višednevno putovanje po Bosni. Postojao je i formalni razlog, iako bi se vjerojatno putovalo i bez njega: serijal reportaža koje će biti objavljene u sarajevskome magazinu Dani. Premda se išlo autom, sam model putovanja bio je vrlo starinski i skoro bez presedana u našoj novijoj prozi. Poput francuskih, engleskih, njemačkih ili austrijskih putnika, koji su kroz devetnaesto stoljeće pohodili Bosnu, vrlo često po zadaći dobivenoj na dvoru, a rjeđe kao avanturisti, znatiželjnici i pioniri u otkrivanju bliskoga Orijenta. Ti su putnici otkrivali Bosnu na jednom od njezinih zalazaka i javljali su zapadnim dvorovima kako stoje stvari s turskom vladavinom, bi li se ta neobična pokrajina kako mogla preoteti, ali i kakvi su njezini običaji, kako se živi u tim gradovima i selima. Tako je, na kraju, nastala čitava golema biblioteka knjiga putopisaca po Bosni, od kojih neke nikada nisu ni prevedene, ali većina jest. Tako je, moglo bi se reći, nastao i poseban žanr bosanskih putopisnih izvještaja. Ti su stranci, obično, putovali od čaršije do čaršije, susretali ljude i razgovarali s njima, a u stankama bi, oni ili njihovi pratitelji, olovkom ili perom i tušem skicirali i crtkali vedute gradova, žanr sličice na kojima bi pokušavali zaustaviti ono najkarakterističnije od lokalnoga života. U narednih stotinjak godina mnogi su se bosanski pisci i mudraci dobro morali potruditi da objasne, najprije sebi i svojima, a potom, možda, i svijetu kako to i nije bilo najkarakterističnije. Ali to je već druga priča. Lovrenović je preuzeo nešto u tonu i smislu od starog bosanskog putničkog žanra. Iako je putovao kao domaći, a još uvijek ne kao stranac, savršeno je ovladao umijećem da predjele kroz koje prolazi gleda prvi put. Njegovo znanje o toj zemlji je potpuno, kao u izvještajima koje su svojim glavarima s puta pisali bosanski fratri (na koji se žanr također naslanja ova proza), ali ono je istovremeno nenametljivo i - na neki način - važno samo priči u koju je upisano i ničemu drugom, i nikome drugom. Ono što ovu prozu čini začudnom jest to što ona, mimo svojih žanrova, bilježi malo o živome svijetu. Putuje se, uglavnom, po grobljima i okolo njih, obilazi se nevidljivi svijet, u kojemu su najživlja imena i toponimi. Međutim, atmosfera nije ni tmurna, ni grobljanska - o, daleko od toga! - riječ je o prozi ispunjenoj vedrinom i nevjerojatnim unutarnjim ozarenjem. Kao stari fratar koji se oprašta od ovozemaljskog života, vjerujući u Kraljevstvo Nebesko, tako se pisac oprašta s jednom Bosnom. Velika je to priča, nakon čijeg se čitanja i gledanja, čovjek osjeti sretnim što je postojala. (Miljenko Jergović) *** Ivan Lovrenović rođen je u Zagrebu 18. 4. 1943. godine. Pisac, urednik, novinar. Osnovnu školu i nižu realnu gimnaziju završio u Mrkonjić-Gradu, a gimnaziju i filozofski fakultet u Zagrebu (južnoslavenske književnosti, jezik, etnologija). Do 1976. predavao književnost u gimnaziji u Mrkonjić-Gradu, potom radio u Sarajevu kao urednik u reviji za kulturu Odjek, te kao glavni urednik u izdavačkim kućama Veselin Masleša i Svjetlost. Od 1992. godine, nakon bijega s obitelji iz okupirane sarajevske četvrti Grbavica, godinu dana živio u opsjednutom Sarajevu, a od 1993. do 1996. u egzilu u Zagrebu i u Berlinu. Nakon Daytonskoga sporazuma i reintegracije Grbavice 1996. godine, vratio se u Sarajevo. Književnu prozu, eseje, novinske članke i komentare objavljuje od 1969. godine. Surađivao u svim važnijim listovima i časopisima u Bosni i Hercegovini i u Jugoslaviji. Proza, članci i eseji prevođeni su mu na njemački, engleski, arapski, ruski, francuski, španjolski, poljski, češki, nizozemski, slovenski, makedonski i druge jezike. Od 1992. do 1996. eseji i članci o aspektima rata u Bosni objavljivani su mu u listovima i časopisima New York Times, Frankfurter Rundschau, Frankfurter Algemeine Zeitung, Die Zeit, Le Messager Europeen itd. Lovrenovićeva knjiga o kulturnoj historiji Bosne i Hercegovine (Unutarnja zemlja) prevedena je na njemački, češki, madžarski i engleski jezik.

Uzbudljiva knjiga o životu, načinu donošenja odluka, više o porazima nego o pobedama, u kojoj je penjanje na jedan od vrhova uzeto samo kao okvir i metafora za životne priče. Himalaji ili Kako sam zavoleo more neobična je priča planinara početnika, koji se, iako nije u cvetu mladosti, hrabro upušta u planinske avanture sa ironijom i samoironijom. Nije to samo putovanje fizičkim stazama Himalaja, već i kroz unutrašnje vrhove i doline, kao i metafora za životne uzlete i padove. Autor se suočava sa izazovima planina, otkrivajući kako tajne njihovih vrhova, tako i dublje istine o sopstvenom postojanju. Himalaji ili Ka ko sam zavoleo more nije samo priča o osvajanju staza; to je putovanje koje prelama led i osvaja vrhove ljubavi, porodičnih veza i poslovnih izazova. Ova knjiga nije putopis; to je priručnik za život, koji nudi dragocena učenja o ranjivosti i suštinskom značaju odluka. Uz divlje okruženje kao kulisu, autor koristi ironiju kako bi osvetlio složenost ljudskog iskustva i nudi duboke uvide u sopstvene snage i slabosti, prožimajući priču praktičnim savetima koji nadmašuju nadmorsku visinu. Međutim, nije ovo klasična knjiga o samospoznaji – napisana je tako da izmami osmeh, ali i da suptilno podstakne čitaoca na samoposmatranje. Bez obzira na to da li ćete se smejati ili ozbiljno razmišljati, ova knjiga pruža priliku da istražite vlastitu unutrašnjost kroz ironični filter života na visinama.

U dobrom stanju, omot iskrzan RETKO Put vjetrova / I. A. Jefremov ; [preveo Franjo Gaži] Jedinstveni naslov Doroga vetrov. scr Jezik srpski Godina 1965 Zagreb : Epoha, 1965 Fizički opis 381 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Gaži, Franjo Zbirka Biblioteka Globus Prevod djela: Дорога ветров / Иван Антонович Ефремов Tumačenja i rječnik: str. [377]-381. Predmetne odrednice Pustinja Gobi -- Ekspedicije -- Mongolija -- 1946-1949 Efremov, Ivan Antonovič Put vetrova je publicistička knjiga Ivana Jefremova o njegovom trogodišnjem putovanju po Mongoliji (1946–1949) kad je bio vođa sovjetsko-mongolske paleontološke ekspedicije.

Put vjetrova I. A. Jefremov Putopisi Put vjetrova Ivan Jefremov Izdavač: Epoha, Zagreb 1965; biblioteka Globus Detaljnije: tvrd povez strana 381+ilustracije, 20cm, stanje: vrlo dobro. L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

Mek povez. U odličnom stanju.

Naziv: Praški turistički vodič Autor: Jana Hofmeisterova, Ivan Pfaff, František Schulz, Jan Piotr, Boris Goulek, Stanislav Sigmund, Jindrich Pokorni Godina izdanja: 1957 Izdavač: Sportovní a turistické nakladatelství, Prag Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: 18 dvobojnih crteža u tekstu i crteža na mapi centra grada Karela Milera, crteža u odeljku „Informacije“ Jiržija Rehaka, ilustracije, mapa u prilogu, 189 strana karton 13k17cm

Gojko Banović : PO NAŠOJ ZEMLJI - Reportaže , Beograd : Rad, 1949 (Beograd : Rad) Fizički opis 96 str. ; 20 cm Očuvanost 3- ; malo pohabano. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Naziv: Makedonija turistički vodič, Jugoslavija Autor: Tosko Ivan, Minčev Aleksandar Godina izdanja: 1956 Izdavač: Turistička sojuz na Makedonija, Skopje Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Zaštitni omot je ishaban. Sa ilustracijama. Opis: PREDGOVOR Postoje dve vrste ljudi koji posećuju jednu zemlju ili jedan kraj. Jedni žele, da se dublje i svestranije upoznaju sa narodom zemlje ili kraja koji posećuju (njegovom istorijom, kulturom, privredom itd.), a drugi su zadovoljni ako pored prijatnog odmora i šetnje upoznaju usput, bez naročitog udubljivanja i interesovanja, i po nešto drugo. Vodeći računa i o jednima i o drugima, Vodič Makedonija` podeljen je na dva dela. U prvi Opšti deo, pored istoriskog pregleda i kulturno-istoriskih spomenika, uključeno je i poglavlje o privrednom, kulturnom i političkom razvitku Narodne Republike Makedonije. U ovom delu se izlaže kontinuelno nit istoriskih zbivanja, kulturnih dostig- nuća i duhovnih manifestacija makedonskog naroda od dolaska na Balkansko Poluostrvo, početkom VII veka, do današnjih dana, sa naročitim aspektom na postignuća u svim oblastima društvenog i državnog života kroz Narodnooslobodilačku borbu i od 1944 godine u Narodnoj Republici Makedoniji. U drugom Praktičnom delu, posetilac će naći sva potrebna obaveštenja o mestima, koja želi posetiti, kao i kratka uputstva i opise najinteresantnijeg, što bi eventualno želeo videti i upoznati. Pošto su, pri sastavljanju ovog Vodiča, korišćeni materijali i kompilirani tekstovi iz prilično velikog broja objavljenih (kao i neobjavljenih) dela i članaka to u samom tekstu nisu navođena imena autora, kako bi se izbegla prenatrpanost primedbama (spisak korišćene literature, priložen je na kraju knjige). Skraćenja uslovljena ograničenim prostorom, kao i eventualni manji propusti i greške verujemo da neće umanjiti značaj Vodiča.

Иван Димитријевич Папањин: ЖИВОТ НА САНТИ (дневник) Издавач: Накладни Завод Хрватске, Загреб, 1947.год. Тврди повез, 353 стране, илустровано, латиница. Очувано као на фотоградијама. ` 1. Важна прекретница у историји истраживања Арктика био је 6. јун 1937. године. Тога дана су совјетски научници званично отворили прву поларну научноистраживачку плутајућу станицу на свету. Станица се звала „Северни пол 1“, пише Russia beyond. 2. Четири члана експедиције и пас Весели привремено су обитавали на огромној санти леда широкој 3 км, дугачкој 5 км и дебелој нешто више од 3 метра. Било је планирано да научници изврше потребна истраживања док се санта креће на југ према Гренланду. 3. Током 1930-их је истраживање суровог арктичког региона било далеко теже него данас, у доба ледоломаца на нуклеарни погон. Полазило се од тога да ће плутајућа станица обезбедити услове за научна истраживања безмало током целе године, што није било могуће извести ни на један други начин. Научници са „Северног пола 1“ имали су задатак да прате метеоролошке показатеље, да прикупљају хидрометеоролошке, хидробиолошке и геофизичке податке, да мере дубину океана на путањи којом се креће ледена санта и да узимају узорке тла са дна. Поред тога, имали су обавезу да помоћу радио-везе и извештаја о временским условима опслужују први директан лет из СССР-а у САД преко Северног пола, који је извршила посада Валерија Чкалова. 4. За станицу су припремљене обилне резерве хране, довољне за 700 дана. Нико није очекивао да ће експедиција трајати толико дуго, али су организатори претпоставили да део намирница може пропасти, и испоставило се да су били у праву. „Са копна смо понели још 150 килограма пељмена“, написао је у својим мемоарима „Лед и пламен“ шеф станице „Северни пол 1“ Иван Папањин: „Они су били замрзнути, али су се због дугог пута и пролећног отопљења претворили у кашу непријатног мириса. Морали смо да их бацимо и уместо њих узмемо неколико свињских и говеђих полутки. На станици смо открили да ни поховани одресци које су најбољи кувари припремили са толико љубави, више нису јестиви“. У пар наврата су научници покушали да устреле брадату фоку и породицу белих медведа који су залутали на санту, али без успеха. 5. Као пребивалиште је члановима експедиције служио шатор од цераде, широк и дугачак четири метра и утопљен са два слоја перја од гавке. Поред тога, видевши да снег може бити изванредан грађевински материјал, научници су направили снежни „дворац“. За истраживачке радове су имали на располагању специјалне гумиране шаторе, два ваздушна чамца за спасавање, два кајака и лаке саонице од јасеновине. 6. Станица је плутала на југ прилично великом брзином. Прелазила је око 30 км за 24 часа. „Санта леда нас је приморавала на непрекидан и напоран рад. Током првих недеља смо се толико умарали да ја понекад нисам имао снаге да узмем оловку и упишем у дневник белешку за тај дан“, сећао се Папањин. 7. Арктичко лето са температуром од неколико степени изнад нуле и непредвидљивом сменом киша и вејавица потпуно је одсекло станицу од „великог копна“. Авион једноставно не би имао где да слети на санту леда са пуно воде која се скупљала од падавина. „На санти има толико језера да им већ можемо давати називе... Ишао сам да видим како вода тече по нашој санти. На једном месту се чак направио водопад, и ако би човек ту пао не би се више извукао“. 8. Поред обавезних научних извештаја радиста Ернст Кренкељ стално је слао са станице у СССР репортаже за новине које су детаљно описивале свакодневицу најнеобичније експедиције на свету. У то време су били популарни радио-маратони, и тада је Кренкељ могао да успостави везу са радио-аматером из Јужне Аустралије и морнаром са Хавајских острва, који су такође будно пратили дешавања на станици „Северни пол 1“. 9. У септембру је већ могао да се осети долазак арктичке зиме. Свакога дана је период сумрака постајао све дужи, сунце се појављивало ниско изнад хоризонта, температура није прелазила нулу, почеле су обилне снежне падавине. „Ветар је у налетима дувао бризном и по 20 метара у секунди. Ретко који метеоролог је на копну имао прилику да прати овакву појаву! Ветар је обарао с ногу. Нисмо могли да изађемо из шатора и удахнемо свежег ваздуха, а у нашој платненој кућици било је истовремено и загушљиво и хладно. Понекад нам се чак вртело у глави“, написао је Папањин. 10. Како се кретала на југ према Гренландском мору, санта се све више осипала, појавиле су се пукотине и почели да отпадају комади. Чланови експедиције су ноћима са зебњом ослушкивали како негде испод њих пуца лед. „Око нас су пукотине и велике водене површине између санти леда. Ако за време ове снежне мећаве, дође до сабијања, тешко ћемо се спасти... Саонице и кајак је засуо снег. Нема изгледа да се пробијемо до складишта са намирницама...“, записао је Папањин у свом дневнику за 29. јануар. 11. У олуји која је почетком фебруара трајала скоро недељу дана на територији станице су се појавиле пукотине широке од пола метра до 5 метара. Потопљено је једино складиште намирница, а складиште технике је било одсечено. Назирала се пукотина испод шатора. „Селимо се у снежну кућу. Координате ћу саопштити накнадно у току дана. Ако се изгуби веза молим вас да се не узнемиравате“, тако је гласила порука коју је радиста послао на „велико копно“. 12. 19. фебруара 1938. године, неколико десетина километара од обала Гренланда, два совјетска парна ледоломца „Тајмир“ и „Мурман“ покупила су научнике са остатака некада огромног леденог острва. Прва плутајућа поларна станица на свету сада се налазила на минијатурној санти леда дугачкој 300 и широкој 200 метара. 13. Чланови експедиције су за 274 дана на санти леда превалили преко 2.400 км. Код куће су дочекани као прави хероји, а убрзо затим су и званично добили такав статус. За изузетан подвиг у проучавању Арктика руководилац станице Иван Папањин, меторолог и геофизичар Јевгениј Фјодоров, радиста Ернст Кренкељ и хидробиолог и океанограф Петар Ширшов награђени су звањем Хероја Совјетског Савеза. После прве плутајуће станице „Северни пол“ СССР је организовао још 30 сличних експедиција. Оне се и даље регуларно организују у савременој Русији. Данас је ово Мјасњицка улица у Москви. Станица „Северни пол 1“ званично је отвоена 6. јула 1937. Девет месеци касније, након 274 дана плутања према југу, станица се нашла у Гренландском мору. Санта леда је превалила преко 2.000 км.`

Konstantin Mihailovic - Janicarove uspomene ili turska hronika Јаничарове успомене или турска хроника настала на почетку XVI века представља једно од најстаријих дела писаних на пољском језику. Мијајло Константинов или Константин Михаиловић из Острвице (рудничка Острвица, једно од најважнијих утврђења средњовековне Србије) у пролеће 1453. године бива послат са 1500 одабраних коњаника султану Мехмеду II од стране деспота Ђурђа под вођством Јакше Брежића (деда Ивана Грозног). Године 1455. султан Мехмед II осваја Ново Брдо, заробио је 320 мушких душа и око 700 женских које је раздао својим војницима као робље, а најлепше момке оставио је за себе, да му буду јаничари, и послао их је одмах у Малу Азију. Међу овим несрећницима био је и наш Мијајло из Острвице са своја рођена два брата. „И тако терали су нас Турци“, приповеда он сам, „у једној гомили; а кад смо год ушли у шуме или међу горе, свагда смо размишљали о том, да оне Турке побијемо, па да побегнемо у гору. Но ипак смо нас дванаест побегли од њих ноћу у једно село; ал` кад су нас уловили, тако су нас повезали тукли и вукли за коњима, да је дивно чудо како је остала душа у нама.“ Године 1456. при нападу на Београд Константин је већ био у јаничарима, учествовао је и у рату против Мореје, против Трапезунта, Узун Хасана у Караманској и војводе Дракула. По освајењу Босне Мемхмед II оставио је јаничара Константина Михаиловића у утврђењу, о чему пише: „оставио је у једном граду, који се зове Звечај, недалеко од Јајца, дао ми је 50 jаничара у посаду за тај град. Но кад је султан отишао из ове земље, угарски краљ Матија неоклевајући дође одмах у јесен у Босну, опседне Јајце и град Звечај, у ком сам ја био. Како краљ Матија доби Јајце на предају, одмах дође к угарској војсци под Звечај, и тако морасмо се и ми предати. А ја сам хвалио Бога, што сам могао тако с образом и поштењем вратити се опет натраг међу хришћане.” 230 стр. Мек повез је 800 рсд, тврд 1000 рсд

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dvadesetak recenica podvuceno obicnom olovkom, sve ostalo uredno! Splin Pariza - dnevnik samoće 2000-2004 - Vidosav Stevanović Život između svetova - istovremeno i muka i poklon sudbine. Dok je Vidosav bežao u Pariz, Balkanci su potrčali u istoriju i prolost, uvereni da su na putu ka nebeskom uspenju. Ušuškani u svojim nacionalnim državama, sanjaju plemenski san o bliskosti i jednakosti, bez tuđina i gospodara, pod čizmom obožavanih domaćih tirana. Ovo je knjiga o Parizu, knjiga o Balkanu, knjiga o krvavim ratovima, besmislenim satima. Knjiga o splinu. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Veliki srpski pisac, iz plejade u kojoj su Crnjanski, Dučić, Andrić, rođen je 3. marta 1898. u Beogradu, a umro je 1949. u Americi. Skoro sve što je napisao objavio je do 1930, kada je svoje delo krunisao čudesnim putopisom Afrika. Da je kojim slučajem napisao Afriku na engleskom jeziku, ova neverovatno uzbudljiva knjiga bila bi proglašena za najveći putopis ikad napisan, i sada bi reke hodočasnika i avanturista išlo Rastkovim putem, od Sijera Leone u Zapadnoj Africi do srca Afrike. Rastko Petrović (rođen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949) je bio srpski književnik, pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, slikar i diplomata. Bavio se likovnom[1][2][3] i književnom kritikom. [4] Sa mnogobrojnih putovanja ostavio je zanimljive putopise Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde poznate likovne umetnice i Milice, pesnikinje. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić. Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. godine pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini. Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena „Burleska Gospodina Peruna Boga Groma“. Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama „Otkrovenje“. Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma kod nas. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika. Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom „Afrika“. Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu. Drugi svetski rat proveo je u SAD. Piše pesme za zbirku „Ponoćni delija“. Poboljeva. U 51. godini, dana 15. avgusta 1949. iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju. Dela Zbirka pesama „Kosovski soneti“ - Krf, 1917. Roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“ - Beograd, 1921. Zbirka pesama „Otkrovenje“ - Beograd, 1922. Roman „Sa silama nemerljivim” – Beograd, 1927. Putopis „Afrika“ - Beograd, 1930. Roman „Ljudi govore“ - Beograd, 1931. Roman „Dan šesti“ - Beograd, 1961. Likovna kritika Rastko Petrović je duboki trag u srpskoj kulturi ostavio i kao likovni kritičar. Aktivno se bavio likovnom kritikom od 1921. godine kada sarađuje sa brojnim listovima, najpre u Zagrebu, a potom u Beogradu. Začetnik je „sintetičke kritike“ umetnosti koju je objaljivao u „Zenitu“, „Radikalu“, „Kritici“, „Savremeniku“, „Misli“, „Raskrsnici“, „Vremenu“. Od 1931. do 1935. redovni je kritičar Politike kada je pisao pod inicijalima N. J. - N(isam) J(a). Objavljivao je retko, početkom treće i četvrte decenije, i to samo onda kada je imao šta novo da kaže. Dobro obrazovan na tradiciji francuske teorije i estetike umetnosti, sa urođenim senzibilitetom postao je pionir i protagonosta moderne likovne kritike u Srbiji. Snažno je delovao na našu modernu umetnost jer je njegov kritičku sud među umetnicima bio merodavan i uvažavan. Takođe je prvi podržao nove tendencije u srpskom slikarstvu - „konstruktivizam“ i „novi realizam“. Sagledavao je srpsku umetnost u kontekstu aktuelnih evropskih tendencija svog vremena. Bibliografija (izbor) 1921. Picasso, Zenit, br. 3. pp. 7–8, Zagreb 1921. Sava Šumanović i estetika suviše stvarnog u novoj umetnosti, Savremenik, god. XVI, br. III. pp. 183–184Zagreb 1922. Umetnička izložba, Misao, knj. X, sv. 6. pp. 1686–1691, Beograd 1923. Petar Palavičini, Raskrsnica, knj. I, br. 1. pp. 52–54, Beograd 1926. Savremeno francusko slikarstvo, Srpski književni glasnik, knj. XIX. pp. 297–301, Beograd 1929. Povodom izložbe udruženja „Zemlja“ - Zagreb, Nova literatura, oktobar, br. 11. pp. 315–316, Beograd 1931. Andre Breton, Vreme, 5. april, Beograd 1931. Prolećna izložba jugoslovensih umetnika, Politika, 11. maj, Beograd 1931. Šesta izložba „Oblika“, Politika, 8. novembar, Beograd 1932. Slikarstvo Ivana Radovića, Politika, 5. mart, Beograd 1932. Izložba slika Milana Konjovića, Politika, 30. oktobar, Beograd 1933. Umetnici „Zografa“ u Umetničkom paviljonu, Politika, 22. mart, Beograd 1933. Trideset godina „Lade“, Politika, 5. april, Beograd 1933. Mladi Crnogorac Petar Lubarda izlaže u Beogradu, Politika, 17. maj, Beograd 1933. Petar Dobrović slika..., Politika, 28. oktobar, Beograd 1933. Deseta izložba udruženja „Oblik“, Politika, 18. decembar, Beograd 1934. Kolektivna izložba Zore Petrović, Politika, 5. januar, Beograd 1934. Izložba Sretena Stojanovića u Umetničkom paviljonu, Politika, 21-22. april, Beograd 1934. Slikarstvo Petra Dobrovića, Politika, 12. decembar, Beograd 1935. Leon Koen, slikar „Večnoga Jude“, Politika, 21. februar, Beograd 1935. Izložba „Zemlje“, Politika, 3. mart, Beograd 1935. Izložba Stojana Aralice, Politika, 22. mart, Beograd 1935. Još jedan umetnik Crnogorac, Politika, 26. septembar, Beograd

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje Naslov Beleške iz Amerike / Vladimir Dedijer Jezik: Srpski Godina: 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1945 (Beograd : Kultura) Fizički opis 237 str. : ilustr. ; 20 cm Mladost Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd -{I}- 1945, Beogrd -{II}- 1946, Beograd -{III}- 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (-{II}- izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.