SAHRANITE MI SRCE KOD RANJENOG KOLENA -Di Braun Indijanci o povesti američkog zapada Američki zapad u periodu od 1860-1890-te, godine pogaženih obečanja, razbijenih iluzija, rata i maskara. Ovaj epski američki bestseler nam donosi priču sa strane crvenog čoveka. Vidimo njihova lica, čujemo im glasove dok se muče da spreče da im rudari, rančeri, salundžije i vojnici oduzmu njihovu zemlju, njihovo nasleđe i, konačno, njihovu slobodu. U ovu čudesnu sagu o surovosti, prevari i nasilništvu upredene su fascinantne priče o čuvenim ratnicima i plemenskim poglavicama kao što su Bik Koji Sedi, Kočiz, Ludi Konj i Džeronimo. Beograd 1983 god, 415 str, tvrd povez, zaštitni omot oštećen, ostalo u dobrom stanju. L.1.O.4.P.1.

Opis Di Braun SKZ 1983

Di Braun - Sahranite mi srce kraj Ranjenog Kolena , izdanje Otvorena knjiga . Knjiga - 5-

Sahranite mi srce kod ranjenog kolena Di Braun Izdavac: SKZ 1983. Tvrd povez, strana 416 Na predlistu pisano hemijskom, i nekoliko recenica u knjizi podvuceno hemijskom

Pun naslov : SAHRANITE MI SRCE KOD RANJENOG KOLENA - INDIJANCI O POVESTI AMERIČKOG ZAPADA Autor : Di BRAUN Izdavač : Puna kuća - Beograd ; 2003.god. Stanje : Veoma dobro(4) Broj strana : 387.

Indijanci o povesti američkog zapada Srpska književna zadruga 1983 415 strana, 23 strane s tablama : ilustrovano očuvanost 4

novo, nekorišćeno

Milan Bogojević je u knjizi „ Zaboravljeni junaci Velikog rata” oteo od zaborava čitavu galeriju ličnosti, čije su životne priče neverovatnije od mita. Srpski seljaci početkom 20. veka pretvorili su se u prekaljene ratnike, vojskovođe u čudesne stratege, a mala Srbija oborila je jednu carevinu na kolena. Ove čudesne povesti ratnih komandanata, ratara koje je crkveno zvono pozvalo u rat, žena koje su bacale bombe i umirale negujući ranjenike toliko su fantastične i toliko su istinite da nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Sanja Tomić, urednik strana 310 format 20cm ilustrovano

07531) DUH INDIJANACA , Čarls Istman Ohijesa , Utopija Beograd 2006 , Čarls Istman je bio sin majke poluindijanke i oca čistokrvnog Indijanca. Odrastao je onako kako su vekovima živeli njegovi indijanski preci. Kasnije je završio studije medicine i bio jedini lekar koji je pomagao žrtvama masakra kod Ranjenog kolena. Napisao je brojne knjige o životu svojih saplemenika. U Duhu Indijanaca Istman je opisao religiozni i duhovni život Indijanaca onakav kakav je on bio pre dolaska belih ljudi. Opisujući verovanja Indijanaca u Veliku tajnu, njihove rituale i obrede, nepisane tekstove i etički kodeks, Istman je nameravao da pokaže da značaj Indijanaca ne leži u njihovoj meterijalnoj civilizaciji već pre svega u njihovoj duhovnosti koja ima univerzalni značaj... mek povez, format 12 x 20 cm , latinica, 80 strana

ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ PUTIN PORODIČNA LOZA PREDSEDNIKA RUSIJE VLADIMIRA VLADIMIROVIČA PUTINA Pogovor - Petar Rosić Prevod - Sava Rosić Izdavač - Nikola Jovanović, Beograd; Informatika, Beograd Godina - 2017 248 strana 21 cm ISBN - 978-86-84497-57-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `U knjizi je iznesena istorija porodične loze Predsednika Ruske Federacije V.V. Putina počev od prvog poznatog pretka iz dvanaestog kolena rođenog 1610-1630. godine i pradedova, preko dedova i roditelja, sve do njegovog školskog doba. Izdanje predstavlja skraćenu Verziju knjige A. M. Putina „Porodična loza Predsednika V.V. Putina. Građa istraživana od 1986. do 2002. godine „, Moskva, 2013. Ova knjiga sadrži građu o poreklu prezimena i rezultate potrage za porodičnim korenima u državnom, federalnom, oblasnom i opštinskom arhivu. Korišćeni su i porodični arhivi članova loze, uključujući fotografije. U knjizi su prikazani događaji koji su prethodili radu V.V. Putina kao Predsednika države i političara. Na kraju knjige, umetnut je veliki rodoslov, porodično stablo porodice Putin. Namenjana je širokim krugovima srpskog čitalaštva.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Zar se sme nehatom i zaboravom zatrpavati naša sjajna narodna prošlost i naša istinska narodna istorija danas, kad je drugi, koji je nikako i nemaju, silom izmišljaju i falsifikuju i pored svih njihovih madžarskih banova i austriskih štathaltera? I kod svih njihovih ugodaba i nagodaba, trebalo je da dođe ovaj naš „opančarski” Kralj i ovi naši „batinaški” pukovi pa da njihovi Agram i Lajbah postanu Zagreb i Ljubljana. Kosta N. Hristić, 1923 Tada, do 1914. je već bilo u Beogradu porodica koje su imale uvek istu adresu od 1849. Pa čak i od ranije.Skoro svi Beograđani su bili među sobom u nekome srodstvu ili kumstvu, u nekoj poslovnoj vezi ili prijateljstvu i takoreći u nasleđenome poznanstvu. U toj sredini znalo se ko je ko u dva ili tri kolena, a ako se baš i nije znalo, moglo se lako proveriti i utvrditi. Milan Jovanović-Stojimirović, 1957 Sve poruke od Beograda seljaku i selu, sve veze gospode i seljaštva, osnivale su se na usredsređivanju trezvenih glava. Isidora Sekulić, 1940 Beograđanin je miroljubiv i pomirljiv; često je spreman da sa osmehom popusti kako bi izbegao nepotrebne razmirice. Miloš Crnjanski, 1936 Beograd je uvek mera srpskih uspona i srpskih prekretnica. U minula dva veka usponi Beograda bili su znakovi za uspon cele Srbije, a njegovi padovi bili su znaci krize i malaksanja srpskog života. Uspon je izazov i uslov nacionalnog procvata, a pad je kob tih procvata. Mirko Magarašević. 2021

Novi Sad: kafanologija i prostitucija - Zoran Knežev Autor:: Zoran Knežev Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: Z. Knežev Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 592 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 24 cm lepo ocuvana ,ima samo posveta na najavnoj stranici ,ispisana hemijskom ,kao POSVETA jednoj divnoj mladoj dami ,mislim da je od autora Kafana, reč koja se na ovim prostorima oduvek izgovarala sa ushićenjem, a često i pisala sa velikim slovom, kao što biva sa imenom Boga. Vlasti su se menjale, kao i gazde i nazivi, ali su kafane uvek bile pune varošana, salašara, nakupaca, dođoša i svakojakog naroda, jer običnom svetu nije bitna ni vlast, ni gazda, ni naziv, on hoće među ljude, u kafanu. I baš zato je „volemo“, takvu svakojaku, punu mirisa i ukislu od močvara i ustajalih voda po ovoj našoj pustoj ravnici. Al i odvažnu i gospodsku, kada se naredi za kakav kirbaj ili svetac, sa čistim kariranim stolnjacima na astalima, nalivenim od prokislog vina, pa kad nagrnu momci u straganskim šubarama i bundama, i kada se toči i ne pita „šta košta“. Svuda ih je bilo, u svakoj ulici, u centru, na prilazima gradu, po pristaništima, pored krstova krajputaša, železničkih stanica, pijaca, ispod lipa, breza, jablanova, hrastova... Bilo ih je malih i velikih, na dobrom i lošem glasu, sa dobrim i lošim vinom, bilo ih je raznih, i sve su ušle u „istoriju“ koja se prenosi sa kolena na koleno i ostaje neizbrisivo urezana u svaki gen onoga ko bar jednom kroči u njeno veličanstvo... Kafanu. (kutija 7)

Свака књига о Јасеновцу је као камичак у огромном мозаику који ће Срби стављати у следећим хиљадама година не би ли подсећали себе, пре свега себе и своје џелате о страшном и неокајаном геноциду који се догодио у Јасеновцу и који се догађа још увек и вечно ће трајати догод не буде окајан и док се џелат не обрати жртви на коленима молећи за опроштај! ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1948. ГОДИНЕ СВЈЕТЛОСТ САРАЈЕВО; МЕКИ ПОВЕЗ, ФОРМАТ А5, 140 СТРАНА!

Izdavač: Svet knige - putopisi Mek povez, 213 str, 21 cm, ilustrovano Pozdrav Ararata Uzavrela zemlja Večni Ečmiadzin Presudna bitka Oktemberjanski orlovi Ožiljci genocida Sumgajitska mina Argištijevi temelji Zvezda Kočar Movses Gorgisjan Svetlost Kavkaza Jermensko Cetinje Ratna zona Sveta tamnica Od svih stranaca koji su posetili Cicernakaberd i čuli ovu bolnu priču mi Srbi smo, zbog onoga što smo i sami doživeli, najbolje razumeli Jermene. Do danas ni Jermenima ni Srbima svet nije priznao da su nad njima izvršeni genocidi. Zločinci koji su izveli zločine nisu čak ni prozvani, ni ukoreni, a kamoli kažnjeni. Prema stradanju dva naroda svet nije pokazao ni najmanje saosećanje ni razumevanje. Ni na jednom jeziku, kao najermenskom, reč genocid nema tako jezivo značenje i ne izaziva tako bolan odjek u duši. Jermeni su narod koji je prvi na svetu na svojoj istorijskoj sudbini iskusio najveći mogući zločin – pokušaj potpunog istrebljenja. Genocidni dvadeseti vek se javio u Turskoj koja je u Zapadnoj Jermeniji pobedila blizu dva miliona Jermena, razorila njihovih staništa i svetišta i izbrisala tragove njihovog milenijumskog postojanja. Zločin ogromnih razmera izazvao je kolektivnu živu ranu u svesti svih Jermena koja se prenosi sa kolena na koleno, sa naraštaj u naraštaj. Osećaju je svi Jermeni, bez obzira gde žive – u Jermeniji ili u svetu. I mi Srbi smo narod koji je saznao značenje užasne reči – genocid. Ali mi svi nemamo isti odnos prema tom zlu. Uglavnom ga razumeju potomci onih Srba čiji su se preci u vreme Drugog svetskog rata zatekli u granicama Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske, gde su hrvatske ustaše pod pokroviteljstvom domova Nemaca, u ime katoličke Evrope, pobedile su se više od miliona i bljusti Srba. Pravo značenje reči genocid uglavnom razumeju Srbiju poreklom iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Slavonije, Srema. Osetili su ga i Srbi iz Raške i Kosmeta čije vratove je klao šiptarski i muslimanski nož. Ali strahote genocida nisu znali niti su se trudili da ga shvate Srbi iz Beograda, Šumadije, Pomoravlja, Južne i Istočne Srbije. Oni kao da ne veruju da se tako nešto moglo doći njihovim sunarodnicima.

Naslov: Stari mostovi u Bosni i Hercegovini Autori: Džemal Čelić, Mehmed Mujezinović Izdavač: Sarajevo : `Veselin Masleša` Pismo: latinica Br. strana: 281 Format: 27 cm Povez: tvrdi, originalni zaštitni providni PVC omot Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama; na zadnjem, praznom listu trag savijanja u donjem slobodnom uglu; u vrhu predlista (praznog) uredno prelepljena sitno ispisana posveta; korice su minimalno zaprljane po gornjoj i donjoj ivici - kada se knjiga gleda `odozgo` i `odozdo`. Knjiga je štampana na kvalitetnom sjajnom papiru i obogaćena mnogobrojnim fotografijama i crtežima. Biblioteka Kulturno nasljeđe Istorija, kulturna istorija, građevinarstvo, arhitektura, arheologija Iz predgovora: ...Voda ljude privlači jer im je potreba za vodom zajednička, okuplja ih i zbližava. Ali ih, isto tako i razdvaja, kao pirirodana prepreka kontaktu dviju suprotnih obala ... ...Ova knjiga ima za cilj, prvenstveno, da obuhvati i prikaže mostove u kulturnoj i privrednoj historiji Bosne i Hercegovine. Manje ili više, ona obuhvata prikaz objekata ove vrste koji su se na teritoriji naše države sačuvali, sve ono što se o tim, kao i o već uništenim historijskim mostovima zna, što je na neki način konstatirano, zabilježeno, ili se bar s koljena na koljeno prenosilo kao legenda... ...Mostovi su relativno rijetko privlačili pažnju historičara i drugih stručnjaka koji su se bavili arhitekturom ranijih stoljeća. Zapisi o mostovima su, kao po pravilu, uzgredne i nevažne bilješke, bez obzira na njihovu društveno-ekonomsku ili stratešku vrijednost (s izuzetkom mostarskog i višegradskog mosta) i bez obzira na njihovu likovno-arhitektonsku kvalitetu... Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko poslednju sliku uvećate do pune veličine. Bosna i Hercegovina, mostovi, kameni mostovi

Drita Tutunović Tragovi u snegu: sefardska narodna književnost: tradicija prenošenja i očuvanja kulturnog nasleđa španskih Jevreja u Srbiji, Beogradu Knjigu `Tragovi u snegu: sefardska narodna književnost: tradicija prenošenja i očuvanja kulturnog nasleđa španskih Jevreja u Srbiji, Beogradu` sastavila je Drita Tutunović, jedna od poslednjih Sefardkinja na području Srbije kojoj je jevrejsko-španski maternji jezik. Drita je čuvar jedinstvene folklorne građe koja se u njenoj porodici s kolena na koleno prenosila stotinama godina. Deo tog materijala, skladištenog u njenom sećanju, već je objavila u dve zbirke - `Izgreva mesec` (Ya sponto la luna` i `Kantigas del korason`, kao i na kompakt disku `Donde tiyenes ojos?` Takođe je objavila `Ladino-srpski rečnik`. Ova knjiga predstavlja sefardsko folklorno blago na području Srbije i istražuje na koji se način, u kojoj meri, kom obimu i obliku sačuvalo tokom vekova. Kada su u pitanju Balkan i područje bivše Jugoslavije, dosad je u ovakvim proučavanjima prednost davana Bosni i Makedoniji, usled brojnosti i organizovanosti tamošnjih jevrejskih zajednica. Drita Tutunović se u svom istraživanju nadovezala na radove prethodnika sa ovih prostora (kako sakupljača i zapisivača, tako i proučavalaca), s tim što ona, za razliku od većine, u centar svojih razmatranja stavlja kulturnu i književnu delatnost Sefarda u Srbiji i Beogradu. Njeno istraživanje se, takođe, odnosi na sefardsku narodnu književnost u celini, što znači da obuhvata i pesničke i prozne forme (iz Predgovora Jasne Stojanović). Tekst na srpskom i ladino jeziku (text in Serbian and Ladino). Izdavanje ove knjige pomogla je Jevrejska kulturna i humanitarna fondacija `Sabitaj Buki Finci`, Beograd. (The publishing of this book was assisted by the Jewish Cultural and Humanitarian Foundation `Sabitaj Buki Finci`, Belgrade). Rezime: `U ovom radu predstavili smo usmenu književnost beogradskih Sefarda (proznu i poetsku tradiciju), tačnije deo koji je do današnjeg dana sačuvan - nešto više od pet vekova - prenošenjem iz generacije u generaciju, što su činile naše majke, bake, tetke, ujaci... Mnogo smo vremena utrošili istražujući i tražeći materijale u Beogradu, ali, iz razloga koje smo već naveli, imali smo mnogo teškoća usled nedostajanja kazivača, kao i materijala koji su pripadali beogradskim sefardskim porodicama, kojih više nema. Ovaj rad je, na prvom mestu, namenjen budućim isdtraživačima, a takođe je trag koji su za sobom ostavili naši preci`.

Kud se dede Nemanjića blago Dragan Todorović tvrd povez nekorišćena ima posvetu autora i pečat da je poklon knjiga 128 strana Legenda ili stvarnost. Gde je zagubljen zlatni transport despota Đurađa Brankovića? Zašto Srbijom od davnina kruže neobične priče? Da li se nešto zaista krije nadomak Vujna u pećinama ispod Sokolice? Romantična težnja Dragana Todorovića, poznatog tragača za neobičnim i nadasve nesvakidašnjim temama, odvela ga je ponovo, kao i u novinarskoj karijeri, u priliku da neobično spaja sa običnim, ne moguće sa mogućim. Ova provokativna knjiga, puna autentičnih kazivanja i svedočenja – na granici neverovatnog – vešto je dopunjena i povezana sa detaljima iz romansirane pripovetke „Rajko od Rasine“ Čedomilja Mijatovića. Čita se u jednom dahu... – iz recenzije Rodoljuba Petrovića Odlomci iz knjige Dragana M. Todorovića ``Kud se dede Nemanjića blago``: Blizina nekad dobro utvrđenog grada Ostrovica, i zapisi da je srpski vladar Đurđe Branković, pre pada Smedereva, sklanjajući se od Turaka, dovezao dragocenosti sa svog dvora i ostavio ih ’’negde na Rudniku’’ iznedrili su legendu o Teodosiju i skrivenom zlatu koja se u ovom kraju prenosi sa kolena na koleno. Ona odavno podgreva nadu da će despotovo blago jednog dana zaista biti i nadjeno. Zbog toga se u čačanskom kraju, a posebno u Ostri i Vujetincima, od kako se pamti, šapuće da je ono možda smešteno u nedrima još neistraženih, podzemnih odaja ispod Sokolice. Zato se i pojavljivanje zagonetnog isposnika u njenoj blizini, po svemu sudeći, i dovodi u tesnu vezu sa despotovim blagom. Možda se baš zbog tog blaga pod Ostricom, i priče da je Đurđevo bogatstvo u tajnosti ostavljeno u planini iznad Ostre, u ovom selu i događaju neke neobične stvari. Uz ostale, ma kako to zvučalo, jedna je sigurna i istinita: Neke čudne vatre odavno, bez tragova pepela, gore pod Sokolicom. Međutim, po svemu sudeći, ne pale ih, ali ih i ne gase, ovdašnji meštani. One se, izgleda, javljaju same od sebe i kod onih, koji su ih videli, izazivaju opravdanu zabrinutost. O tajni onoga što se ovde, možda, negde zaista i drije i da li je to ’’nešto’’ uzrok ovakvih pojava, ne zna se mnogo. Izgleda, o tome najviše znaju sokolovi i ogromni orlovi koji u jatima i danas krstare visinama i bde nad zagonetnim visom Sokolice koji ispod njih vekovima, zarastao u gustiš, mirno i neumorno drema.

Nikšić, 1995. 271 strana. Lepo očuvana. Autor: Imao sam srece da cujem kazivanje jednog od najpoznatijih pamtisa iz Stitarice, Novaka Vukovica, koji je `zakacio` pune dvije decenije zivota iz 19. vijeka, zatim Milivoja Vukovica, Nikola Boskova Rakocevica,Vida Krgovica, Milovana Rubezica, Mijaila Vukovica, Djoka Rakocevica, i mnogih drugih koji su znali lijepo da pripovijedaju o svom kraju a svi rodjeni krajem 19. vijeka, i ratnika svih ratova koji su kazivali svoja sjecanja, i sjecanja koja su culi od svojih predaka, koja sam i prihvatio kao jedini pouzdani izvor, kojemu se, uslovno receno, mora vjerovati, jer drugih izvora i nema. Zalim sto nijesam mogao da nadjem pisanih izvora o Stitarici prije 1809. godine, sto bi blize odredilo njeno ime i stanovnistvo, odnosno od doseljenja Rakocevica iz Morace. Nakon ovog datuma, stoji jedna praznina, sem sto su prisutna sjecanja, price koju su prenosene sa koljena na koljeno, punih 15 decenija, da bi se, tek negdje oko 1875. godine, opet pojavila neka dosta stura verzija o dogadjaju koji se desio u Stitarici. Pa tako sve do 1886. godine, kada je oslobodjena od turaka. No, bez obzira na sve poteskoce trudio sam se da sto vise saznam i zapisem o nasem kraju. U nedostatku dokumenata, ja sam najvise koristio sjecanja. Prenosio sam ih na papir bas onako kako sam ih cuo od kazivaca. Trudio sam se da saznam ko su sve bili zitelji Stitarice. Odakle su se doselili, i njihovo dalje kretanje. I nadam se da sam u tom donekle uspio. Zabiljezio sam i migraciona kretanja, jer je poznato da su se, narocito u drugoj polovini 19. vijeka, brojna bratstva selila iz Crne Gore, Morace, Rovaca i Uskoka, u pravcu Raske oblasti, Metohije i dalje, pa su se, uzgredno, i neka od njih nakratko, zadrzavala, odnosno naseljavala u Stitarici, da bi odatle, nakon izvjesnog vremena odlazila dalje trazeci `srecnu` zemlju za svoje staniste. U svemu tome, moguce je i da neko bratstvo bude izostavljeno sto mi nije bila namjera. Posebno sam se trudio da vjernije prikazem period koji ja pamtim i za koji sam imao dokaze od savremenika toga doba. No, i tu je moguc previd koji ne treba uzeti za zlo.

Description Herodotova istraživanja – Branimir Džoni Štulić Herodotova istraživanja prvi su istorijski zapisi i istraživanja. Ona su još uvek usko vezana sa pričanjem priča. Heleni znaju deve tako da neću opisivati Njihove oblike ali reći ću nešto što se Ne znade deva na stražnjim nogama imade Četiri buta i četiri koljena i spolovila Okrenuta prema repu među stražnjim nogama Živeći u 21 veku i budući okruženi s jedne strane raznim blagodetima i tehnilkim pomagalima, a s druge strane zlom, nasilnošću i prevarama, mi niše nismo u stanju da odredimo ko smo, kakvi smo po našoj prirodi, a šta nas je nagnalo da postanemo ovakni kakni smo danas. Ti odgovori nikada nisu bili potpuni jer je stvarnost postajala sve okrutnija i neverovatnija. Čitanjem i prevođenjem dela antičkih pisaca, istoričarai filozofa, Štulić je počeo da sklapa sopstveni mozaik čovečanstva. Ukazalo se da su svu istinu i sve odgovore već dali ovi veliki stvaraoci, ljudi koji su umeli da misle i pričaju priče.Deset knjiga antičke književnosti u Štulićevom prevodu, nastojanje su da se ta dela, neka ponovo, a neka po prvi put, pročitaju i razumeju na pravi način, oslobođena svih dosadašnjih kočnica.

Пред читаоцем стоји велико дело спаковано у минималну форму! Минуциозно концентрисан на велике замахе историје који су захватали Балканско полуострво, или исправније речено Хелм, непознати аутор успева да у пар реченица успостави правило понашања тзв `западних сила`, у којем свакако најважнију улогу игра Ватикан, према балканским православним народима, пре свега Србљима. Оно што ауторово размишљање чини величанственим јесте то да је његово размишљање о тадашњим приликама постало кључ за разумевање савремених трагичних догађаја у Словенству и савременом злочиначком свету западног човека. Добра вест је да је тај и такав западни човек на издисају, као и његов крвави, пљачкашки свет и да се рађа један праведнији и обећавајући свет који предводе Русија и Kина. То правило које овај аутор успоставља јесте бацимо свим расположивим снагама у што веће муке, губитке и искушења православне и чекајмо њихов долазак на коленима у Ватикан да замоле да се `ујединимо` - како аутор мудро каже, `римска је столица држала, да ће тешка невоља, патње и страх од Турака најпосле сломити у православнима одвратност и противност коју показиваше против свију тежња својих владалаца и против сваког уједињења са Римом...` Сагледано кроз призму савремених догађаја (2023. г.) Украјина је потпуно опљачкана, становништво истребљено и расејано по свету и Украинская православная церковь уништена: KРАЈ! ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 80 СТРАНА, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ!

Autor: Herbert Fajs Izdavač: Vojno delo Broj strana: 944 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Na kraju najkrvavijeg rata koji je svet video, pre 75 godina, Saveznici su želeli da spreče da se takvo razaranje ikad ponovi. Nacistička Nemačka nalazila se na kolenima. Sovjetske trupe su se približavale Berlinu, dok su Savezničke snage prešle zapadnu granicu Nemačke. Na Pacifiku, američke trupe su postojano ali krvavo napredovale ka Japanu. Dok su se njihove armije spremale za trijumf, takozvana Velika trojica - američki predsednik Frenklin Ruzvelt, britanski premijer Vinston Čerčil i sovjetski lider Josif Staljin - dogovorili su se da se sastanu u Jalti, sovjetskom odmaralištu u Crnom moru. Ali i SAD i SSSR su želeli da diktiraju uslove te saradnje. Uprkos dogovoru iz Jalte, za svega nekoliko meseci bio je pripremljen teren za Hladni rat - borbu između dve nove supersile koja je decenijama delila planetu u ideološke kampove. „Ako je cilj u Jalti bio da se postave temelji za istinski miran posleratni poredak, onda je ta konferencija omanula`, rekao je za BBC procesor Endrju Bačević sa Univerziteta u Bostonu. „Ali imajući u vidu oprečne težnje SAD-a i SSSR-a, taj cilj nikad nije ni bio u planu.` Knjiga je čitana. Vidljivi tragovi starosti. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bordjoski, Nikolajevicev, Tekelijin, Stratimirovicev, i Koviljski rukopis Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Sadržina Zakonika Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[5] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika.[6][7] Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine),[8] ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara. Car Dušan, freska iz manastira Lesnovo, oko 1350. Srbija u vreme cara Dušana, oko 1350. Rad na Zakoniku je započet odmah posle krunisanja Dušana za cara Srba i Grka (u originalu: car Srbljem i Grkom) 1346. godine. U samom nazivu svoje titule car Dušan je istakao svoju nameru da bude naslednik Vizantijskih careva, a Srpsko carstvo je trebalo da nasledi Vizantijsko carstvo. Naime, srpska država je i pre zakonika poznavala razne pravne norme koje su se bavile odnosima među ljudima, funkcionisanje institucija i delovanje vladarevih službenika. Još prilikom osnivanja autokefalne srpske crkve, Sveti Sava je preveo vizantijski zbornik crkvenih prava Nomokanon (Zakonopravilo), koji je sadržao i pravila imovinskog prava, propise o građenju i drugo. U Srbiji se preko Zakonopravila Svetog Save već 130 godina primenjivala rimsko-vizantijsko pravo. Postojala su i dva manja pravna teksta: Zemljoradnički zakon i Zakon cara Justinijana prevedena sa grčkog, koji su regulisali odnose zemljoradnika i neka pitanja o nasleđivanju. Zakonsku snagu su imale i povelje Dušanovih prethodnika, koje su regulisale obaveze podanika nad crkvenim vlastelinstvima, sudsku nadležnost nad njima i slične predmete. Povelje vladara izdate Dubrovčanima koje su propisivale načine suđenja na njihovim međusobnim sporovima. Osim pisanih izvora prava, veliku ulogu je imalo i običajno pravo, čije su norme, mada nisu bile zapisane, bile poznate i prenosile su se s kolena na koleno i prožimale se kroz sve oblasti društvenog života, zajedno s običajima i verovanjima, a važilo je za male društvene zajednice, iz kojeg su izašla i prava o položaju i pravima vladaoca i dužnostima podanika....

Нова Србија и Славеносрбија Мите Костића је књига о људима који су послужили Милошу Црњанском као инспирација за генијалне Сеобе и Другу књигу Сеоба. Ко су они били? Незадовољни односом угарских власти, многи српски граничари са породицама одселили су се у XVIII веку у Русију, у данашњи Донбас и Херсонску област. Међу народом и војним властима били су упамћени као врсни војници, али већ крајем XIX века на пописима тих крајева Срба готово да није било. Њихова презимена су се изгубила, али имена градова и села и даље носе траг далеког српског порекла. Књига Мите Костића је о њиховој судбини. Она прати историју српски сеоба у јужне крајеве тадашње Русије од првих српских јединица у првој половини 19. века, па до већих покрета и оснивања Нове Србије у Херсонској области, односно Славеносрбије у Донбасу. Аутор прати прве податке о пресељењу у Русију преко докумената из архива у Бечу и Будимпешти. Такође, у великој мери користи и архиве СПЦ (Карловачке митрополија), као и доступну мемоарску грађу. Мита Костић је у овој књизи описао главне актере сеобе, насеља која су подигли, број људи који се одселио у Русију, али и њихову даљу судбину. Већ у другом колену, они су се асимиловали. Припадници виших слојева, пореклом из водећих официрских породица, ступили су у редове руског племства, док су обични војници временом постали део велике масе украјинског сељаштва. Данас само понеко име места чува успомену на њих, највише град Славјаносербск у Луганског области. А5 формат, тврд повез, 196 страна

Autor: Mita Kostić Žanrovi: Politika, Istorija Pismo: Ćirilica Broj strana: 195 Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2022. Izdavač Catena Mundi Nova Srbija i Slavenosrbija Mite Kostića je knjiga o ljudima koji su poslužili Milošu Crnjanskom kao inspiracija za genijalne Seobe i Drugu knjigu Seoba. Ko su oni bili? Nezadovoljni odnosom ugarskih vlasti, mnogi srpski graničari sa porodicama odselili su se u XVIII veku u Rusiju, u današnji Donbas i Hersonsku oblast. Među narodom i vojnim vlastima bili su upamćeni kao vrsni vojnici, ali već krajem XIX veka na popisima tih krajeva Srba gotovo da nije bilo. Njihova prezimena su se izgubila, ali imena gradova i sela i dalje nose trag dalekog srpskog porekla. Knjiga Mite Kostića je o njihovoj sudbini. Ona prati istoriju srpski seoba u južne krajeve tadašnje Rusije od prvih srpskih jedinica u prvoj polovini 19. veka, pa do većih pokreta i osnivanja Nove Srbije u Hersonskoj oblasti, odnosno Slavenosrbije u Donbasu. Autor prati prve podatke o preseljenju u Rusiju preko dokumenata iz arhiva u Beču i Budimpešti. Takođe, u velikoj meri koristi i arhive SPC (Karlovačke mitropolija), kao i dostupnu memoarsku građu.Mita Kostić je u ovoj knjizi opisao glavne aktere seobe, naselja koja su podigli, broj ljudi koji se odselio u Rusiju, ali i njihovu dalju sudbinu. Već u drugom kolenu, oni su se asimilovali. Pripadnici viših slojeva, poreklom iz vodećih oficirskih porodica, stupili su u redove ruskog plemstva, dok su obični vojnici vremenom postali deo velike mase ukrajinskog seljaštva.Danas samo poneko ime mesta čuva uspomenu na njih, najviše grad Slavjanoserbsk u Luganskog oblasti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vitraž (franc. Vitrail) je površina sastavljana od raznobojnih stakala likovno uređenih i spojenih olovnim trakama i služi za zastakljivanje prozora. Izraz se upotrebljava i za označavanje slikarske tehnike za njegovu proizvodnju. Tokom svoje hiljadugodišnje istorije, termin se primenjivao skoro isključivo na prozore crkava i drugih značajnih verskih objekata. Iako se tradicionalno izrađuju u ravnim panelima i koriste kao prozori, kreacije modernih vitražnih umetnika takođe uključuju trodimenzionalne strukture i skulpture. Savremena narodna upotreba često proširuje pojam „vitraž” na domaće olovno svetlo i umetničke predmete napravljene od staklene folije sa primerima poznatih svetiljki Luisa Komforta Tifanija. Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista je najčešće i zanatlija i umetnik. Može se baviti izradom vitraža prema svojoj ili tuđoj zamisli, ili restauracijom već postojećih. Ovo je danas veoma cenjeno zanimanje. Veština izrade vitraža izučava se najčešće u umetničkim školama[1] i na specijalističkim kursevima,[2] a nije retkost da se zanat prenosi u porodici s kolena na koleno.[3] Istorija Vitraži su počeli da se pojavljuju u gradnji srednjoevropskih gotskih katedrala koje su imale otvore suviše velike da bi se zastaklile jednim staklom i moralo se spajati više stakala u jednu celinu. Postepeno je ovo postala umetnost. Kako se pre vitraž upotrebljavao samo u crkvama, hramovima i manastirima u današnjem vremenu on se upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje vrata i prozora kao dekoracija na njihovim delovima. Izrada i restauracija vitraža Vitražista Tom Holdman u svojoj radionici Vitraž iz 13. veka, na vitražu prikazan Tomas Beket Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista uklapa precizno oblikovane komade najčešće obojenog stakla prema modelu i spaja ih pomoću posebnih olovnih profila koji se zagrevaju. U radu koristi, kalupe, klješta, makaze, pincete, lemilicu i dodatne preparate. Vitražista često može i sam da priprema staklo, koje boji metalnim oksidima, nakon čega se sve greje u pećima na visokim temperaturama.[4] Izrada idejnih rešenja, nacrti, biranje, sečenje i bojenje stakla tradicionalnim metodama takođe spadaju u delatnosti vitražiste. Izrada vitraža je spoj kreativnosti, umetnosti i zanatstva. Restauracija je posebno važan segment ovog umetničkog zanata. To je način da se sačuvaju neka izuzetno vredna dela starih majstora. Jedna od zakonitosti restauracije je svakako očuvanje originalnog stanja dela u što većoj meri. Trajanje restauracije nekog vitraža uglavnom zavisi od opšteg stanja samog dela.[5] Vitražista je zanimanje kojim se češće bave muškarci, ali ima i žena.[3] Najteži deo posla je montaža, jer se vitraži često montiraju na visokim pozicijama, gde i vremenski uslovi mogu biti otežani.[6] Klasičan vitraž Klasičan vitraž nastaje spajanjem raznobojnog stakla na hladno pomoću olovnih profila i upotrebljava se za dekorisanje prozorskih otvora ili vrata. Tifani vitraži Tifani vitraž je novija, filigranskija tehnika, stara nekih stotinak godina. Ona pre svega omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakala, fuge su mnogo tanje i u prostorijama gde imate bliski kontakt sa vitražima, tifani vitraži deluju mnogo elegantnije. Zatim, tifani tehnika je omogućila da vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni. Najpoznatije su tifani lampe, ali je moguće izrađivati razne umetničke i upotrebne predmete. Lažan vitraž Lažan vitraž pripominje na klasičan vitraž koji je stvoren za razliku od klasičnog pomoću nanošenja boje na staklo i lepljenjem olovne trake ili čak naglašavanje kontura pomoću boje. Osnovni princip da se vitraž sastoji od staklenih delova se ovde ne primenjuje. Proizvodnja stakla Tokom kasnog srednjeg veka, fabrike stakla su osnovane gde je bilo dostupno snabdevanje silicijum dioksidom, osnovnim materijalom za proizvodnju stakla. Silicijumu je potrebna veoma visoka temperatura za topljenje, što nisu sve fabrike stakla mogle da postignu. Takvi materijali kao što su kalijum, soda i olovo mogu se dodati da bi se smanjila temperatura topljenja. Druge supstance, poput kreča, dodaju se za obnovu oslabljene mreže i čine staklo stabilnijim. Staklo se boji dodavanjem metalnih oksidnih prahova ili fino usitnjenih metala dok je u rastopljenom stanju.[7] Oksidi bakra proizvode zelenu ili plavičastozelenu boju, kobalt čini tamno plavu, a zlato proizvodi vinsko crveno i ljubičasto staklo. Većina modernog crvenog stakla proizvodi se koristeći bakra, koji je jeftiniji od zlata i daje svetliju, crvenu nijansu crvene boje. Staklo obojeno dok se nalazi u glinenom loncu u peći poznato je kao metalno staklo u loncu, za razliku od blistavog stakla..... Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.