7 klupka belog kvalitetnog konca za vez. Kupljeno u Italiji, 6 nenacetih, 1 naceto, drugog prizvodjaca, 50g je bilo tesko, a 6 nenacetih ne znam koje su duzine, znatno su veca od nacetog, na slikama mozete videti.

USHA mašina za šivenje na nožni pogon, stara preko 50 godina, veoma retka, može da bude kolekcionarski primerak, ispravna, ne korišćena, ima dodatak i pripor za vez, originalni alat, ulje, konac. Ima kutiju.

USHA mašina za šivenje na nožni pogon, stara preko 50 godina, može da bude kolekcionarski primerak, veoma retka, ne korišćena, ispravna, ima dodtak i pribor za vez, originalni alat, ulje i konce. Ima svoju kutiju.

VINTAGE: RUČNO VEŽENI STOLNJAK IZ 1935. Vezeni stolnjak Proizvedeno u: domaćoj radinosti Zemlja porekla: Vojvodina Vreme: oko 1935.godine Materijal: Šifonsko platno Boje: osnova – bela motiv koncem u raznim bojama Motiv: Buketići plavog cveća Dimenzije: dužina 200 cm x 115 cm Status: Antikvitet Detaljno stanje: Odlično, bez obzira na protok vremena, jer je ovaj komad veza stajao u ormanu, malo se koristio. Opis: Ovaj komad platna od kojeg je izvežen ovaj stolnjak vežen na materijalu koji je otkan u kućnoj radinosti, prirodnom platnu koji se koristio isključivo za vez. Očigledno da je otkano na razboju male širine, jer je stolnjak sastavljen iz tri uzdužnog komada platna ( 200 cm x 45 cm + 200 cm x 25 cm + 200 cm x 45 cm). To je platno sa razboja širine 45-50 cm na kojem se vezlo pamučnim kvalitetnim koncem. Celom površinom stolnjaka su rasuti buketići plavog cveća. Boje konca kojim je vežen u bojama: plava, zelena, žuta… Jednostavan i sveden vez na stolnjaku čini da je ovaj vintage komad i danas vrlo privlačan i zgodan za etno ambijenat .

Raskošna etno vezena bluza sa dugačkim rukavima Proizvedeno: U domaćoj radinosti Materijal: Ručno tkanje Motiv: Puni vez, cvetovi raznih boja Boja: podloga: bež cvetovi – boje konca: plava, žuta, crvena, ljubičasta, zelena i crna Vezeni motiv na prednjici: Visina: 25 cm, Širina 20 cm Dugmeta: 3 pamučna Veličina: procenjuje se da je broj 38 Dimenzije: Ukupna dužina: 60 cm Rukavi dužina : Ranglan (iz ramena): 72 cm, širina, obim (ispod pazuha): 40 cm, obim na ručnom zglobu:18 cm Obim prsa ispod pazuha: 114 cm Obim ukupan po obodu: 150 cm Porub: 0,7 cm Detaljno stanje: Bluza je sačuvana potpuno. Ne postoji ni jedan feler. Opis: Bluza je širokog kroja, tako da je raskošna i u kroju i u motivima jarkih boja. Cvetni motivi izveženi su savršenim vezom, koji se zove puni bod. Puni bod se uglavnom koristio za ispunjavanje cvetnih motiva, koji se radi od ivice do ivice mustre, gusto zbijeno, tako da deluje reljefno. I na ovoj bluzi punim bodom je izveženo 25 cvetova sa plavim, žutim, crvenim, ljubičastim, zelenim i crnim koncem koji je postojanih boja. Podloga je ručno otkano tanko, meko, a opet pomalo rustično platno.

U častv 60. godišnjice Saveza komunista Jugoslavije Proučavanjem, djela akademika dr Grge Novaka a posebno onih 0 prošlosti srednje Dalmacije i njenih otoka, primjerice Hvara 1 Visa, uočljivo je da on nije stigao da šire objasni mukotrpan život i rad obalnih i otočkih težaka, ribara i radnika, pogotovo u međuratnom razdoblju. Na trud njihovih predaka ukazuju količinski i dužinski neizmjerne, rukom izgrađene gomile. Pomoću njih su oni na pobrđima i po »poljima« onemogućavali prirodno-erozivno djelovanje, a da bi prokrčili tlo, odvajali zemlju od kamena, te silnim znojem zasadili terasaste vinograde maslinjake i površine pod aromatičnim biljem. Iz redova siromašnih i srednjih težaka, najčešće željnih i tvrda kruha, ponikle su mase profesionalnih i sezonskih ribara, te najamnih radnika svih vrsta. Njihovim znojem podignute su luke i najljepše zgrade u naseljima, njihovim otporom suzbijane su talijanske denacionalizatorsko-asimilatorske težnje, a njihova borba i prolivena krv doprinijeli su osnivanju nove države Srba, Hrvata i Slovenaca. U monarhističkoj Jugoslaviji navedene socijalne grupacije bezdušno su iskorištavane i izigravane. Na viškom otočju, pripadnici viške težačke grupacije, usprkos žustroj i upornoj borbi, grubo su izigrani od monarhističkog režima, a sve građanske stranke i crkveni krugovi nastojali su, bez trajnijeg uspjeha, da onemoguće razvitak i djelovanje komiško-općinskog radničko-težačko- -ribarskog bloka, predvodnika siromašnih i većeg dijela srednje egzistentnih slojeva. To povijesno razdoblje između dva svjetska rata autor je obradio u djelu koje mu je omogućilo da bolje shvati kasnija lokalna i zbivanja šireg značenja koja su se na viškom otočju odigrala tijekom narodnooslobodilačke borbe (NOB-e). Međutim, novčani i drugi uvjeti omogućavaju da se sada objavi ovo djelo, koje obuhvata čitav period NOB-e, uz prethodne sažete SADRŽAJ Strana PREDGOVOR UVODNI PODACI Viško otočje u historiografiji 20. stoljeća Opći podaci geografskog karaktera Neke značajke međuratnih prilika DIO PRVI ETAPA VIŠKO-OTOCKOG ZNAČENJA (od sloma u travnju 1941. do kapitulacije Italije 9. rujna 1943) Glava I ORGANIZACIONO STANJE KPH I PROMJENE 1941. GODINE Partijske organizacije Organizacije SKOJ-a Oslonac na mase Procjene predvodničkih snaga Glava II POČETAK DRUGE TALIJANSKE OKUPACIJE I ANEKSIJE Stanje do dolaska okupatora Uspostavljanje talijanske okupacije Aneksija i početne mjere Glava III ORGANIZIRANJE AKTIVNOG OTPORA I PRVE ŽRTVE Početne aktivnosti i širenje utjecaja komunista Hapšenja, prvi ilegalci i smrt Mladena Ivulić-Burela Poziv KPJ na oružani ustanak i pripreme na otočju Lik i pogibija Ante Brajčića, prvog viško-otočkog borca u NOP odredima na kopnu Glava IV AKTIVNOSTI ZA SIRENJE ORGANIZIRANOSTI NOP-a Ilegalno prevoženje dobrovoljaca ribarskim brodovima sredinom kolovoza 1941. godine Organiziranje otpora talijanskoj politici odnarođivanja Mjere za jačanje aktivnosti Paljenje tvornice sardina »Braća Mardešić« u Komiži Protutalijanske demonstracije komiških žena 10. prosinca 1941. Stanje NOP-a na viškom otočju koncem 1941. godine Glava V PRIPREME ZA UPUĆIVANJE DOBROVOLJACA U NOP ODREDE NA KOPNU Talijanska kaznena ekspedicija na otoku Visu početkom 1942. godine - 71 Jakov Radišić-Malenko žrtva talijanske zasjede . . . . . . . 74 Napori za uspostavljanje ilegalnih pomorskih kanala za prebacivanje dobrovoljaca u NOP odrede na kopnu Glava VI ORGANIZIRANOST NOP-a U 1942. GODINI Osnivanje Kotarskog komiteta KPH za viški kotar i organizaciono stanje Organizacije SKOJ-a Osnivanje i razvitak Saveza mlade generacije (SMG) Odbori narodne pomoći Osnivanje narodnooslobodilačkih odbora, masovnih i političkih organizacija Važnije aktivnosti Glava VII RAZVITAK I DJELOVANJE ORGANA NARODNE VLASTI DO KAPITULACIJE ITALIJE Opći podaci Specifičnosti u razvitku ilegalnog sistema narodne vlasti Djelatnost narodnooslobodilačkih odbora u omasovljavanju NOP-a Organizacioni oblici Ilegalna tehnika i tisak Sadržaji »Izvještaja« Ekonomske prilike i mjere Narodnooslobodilački fond Narodno sudstvo i njegove mjere Glava Vili RAZVITAK I DJELOVANJE PARTIJSKIH I MASOVNIH ORGANIZACIJA U 1943. GODINI DO OSLOBOĐENJA VIŠKOG KOTARA Strana Partijske organizacije Organizacije SKOJ-a i USAOH-a Masovne organizacije NOP-a Najvažnije aktivnosti za razvitak i učvršćenje NOP-a Glava IX PROCES DOBROVOLJNOG STUPANJA U NOP ODREDE NA KOPNU I ILEGALNA PREVOŽENJA (od početka NOB-e do 8. rujna 1943) Mogućnosti i teškoće Ilegalni kanal sa Splitom i napori za povoljnija rješenja Ilegalni kanal s trogirsko-rogozničkim područjem Ilegalni kanal viško-hvarsko-biokovsko područje Zbirni rezultati Glava X DOGAĐAJI I STANJE PRED KAPITULACIJU ITALIJE Herojska smrt Nikole Marinković-Topa Osnivanje Viškog udarnog bataljona i »Leteće čete« Razoružanje posade izvidno-signalne stanice na brdu Hum Kaznena ekspedicija, represalije i strijeljanje 20 talaca Predaja posada talijanskih garnizona i stanje NOP-a DIO DRUGI ETAPA HISTORIJSKOG ZNAČENJA (od 9. rujna 1943. do 26. listopada 1944) Podjela etape Glava XI PRERASTANJE ZNAČENJA OTOKA VISA DO ODLUKE O NJEGOVOJ UPORNOJ OBRANI Mjere narodne vlasti na oslobođenom području Obrambene mjere i osnivanje novih viških jedinica —r Prvi viški bataljon — »Leteća četa«; dvije samostalne čete; Komanda otoka — Viška flotila . . — Drugi viški bataljon — Treći viški bataljon — Viški dobrovoljački bataljon Uspostavljanje prvih veza sa saveznicima u južnoj Italiji Porast značenja otoka Visa do konca njemačke jesenje ofenzive . . . 208 Kako je donijeta konačna odluka VS NOV i POJ o upornoj obrani otoka Visa Glava XII PRETVARANJE OTOKA U SNAŽNU BAZU NOVJ Uloga 26. divizije, ostalih jedinica i stanovništva u utvrđivanju otoka Razvitak Mornarice NOVJ s osloncem na otok Vis Vojno-pozadinska organizacija i zadaci Saveznički dijelovi i njihova uloga Viški aerodrom, saveznička i zračna baza NOVJ Sistem veza — Pomorsko-saobraćajni pravci i veze — Veze tehničkim sredstvima (signalne, telefonsko-telegrafske, radio-veze — Tanjugova djelatnost na otoku Visu Glava XIII ULOGA OTOKA VISA U RAZBIJANJU NJEMAČKE PREVLASTI NA JADRANU I NAPADNE AKTIVNOSTI S OTOKA Raznovrsnosti značenja otoka Visa Njemački planovi za osvajanje otoka i njihove važnije aktivnosti . . . 273 Planovi za napadne aktivnosti s otoka Visa Desantni diverzioni prepadi Desantno-prepadne operacije ograničenih razmjera —• Desantni prepad na otok Mljet — Desantno-prepadna operacija na otoku Korčuli — Desantni prepad na otok Šoltu —■ Tragedija pri potapljanju bolničkog broda »Marin II« — Desantno prepadna operacija na otok Brač Aktivnosti za neprekidno iznuravanje protivnika Desatna operacija za konačno oslobođenje otoka i obale — Pripreme do Titovog govora 12. rujna — Desant na srednjodalmatinske otoke i poluotok Pelješac . . . 288 — Desant na kopno Glava XIV RAZNOVRSNOST OPCE I VOJNE NAMJENE OTOKA VISA KAO BAZE Prihvatno-otpremni centar ranjenika, bolesnika i izbjeglica — Zbrinjavanje ranjenika i bolesnika — Zbrinjavanje izbjeglica Transportno skladišni centar Snabdjevačko i pomorsko-prometno središteSnabdijevanje — Pomorski promet Centar obuke vojno-stručnih i političkih kadrova Središte sportskih aktivnosti i jedinice NK »Hajduk-NOVJ« Glava XV SREDISTE DALMACIJE (od 28. prosinca 1943. do 26. listopada 1944) Razlozi boravka oblasnih rukovodstava na otoku Visu Oblasni komitet kao usmjeritelj djelatnosti Oblasni NO odbor kao organizator vlasti i poslovanja — Organiziranost ONOO-a i razvitak narodne vlasti — Rješavanje opće problematike — Poljoprivreda — Ribarstvo i industrija za preradu ribe — Unutarnja trgovina Trgovina s južnom Italijom Agitaciono-propagandna i izdavačka djelatnost na otoku Visu — Vojno-izdavačka djelatnost — Izdavačka djelatnost političkih i organa vlasti Glava XVI SREDISTE SREDNJODALMATINSKOG OTOČKOG PODRUČJA (od 28. prosinca 1943. do 26. listopada 1944) Organiziranost na okružnom području Djelatnost Okružnog NOO-a za SDO područje — Radne brigade i posebne radne čete Privredna i politika obnove — Vinogradarstvo i ratarstvo — Ribarstvo i zanatstvo — Narodnooslobodilački fond i procjene šteta Glava XVII KOTAR VIS I NJEGOVO STANOVNIŠTVO OD SIJEČNJA DO 20. LISTOPADA 1944. GODINE Do prestanka opasnosti njemačkog desanta Partijsko-političke organizacije i njihov rad Djelatnost organa narodne vlasti Dobra i proizvodnja na raspolaganju okupljenima na otocima Visu i Biševu SREDIŠTE NOVE JUGOSLAVIJE (od 7. lipnja 1944. do 15. listopada 1944) Prikaz prethodnih napora NOP-a za međunarodno priznanje tekovina NOB-e Dolazak VŠ NOV i POJ i centralnih rukovodstava NOP-a s maršalom Josipom Brozom Titom na čelu na otok Vis Smještaj i početni boravak maršala . Tita i članova centralnih rukovodstava NOP-a Proces i rezultati borbe za međunarodno priznanje nove Jugoslavije na otoku i s otoka Visa — Do sporazuma — Sporazum Tito-šubašić ili »Viški sporazum« — Titov posjet savezničkim predstavnicima u Italiji i rezultati 377 — Nova dostignuća Govor maršala Tita 12. rujna i njegov odlazak sa otoka Visa 18. rujna Neke od djelatnosti centralnih rukovodstava na otoku Visu — Usmjeravanje razvitka NOVJ i rukovođenje operacijama — Napori za daljnji razvitak narodne vlasti — Ugovori općeg značenja i razvitak međunarodne suradnje — Zakonodavni akti DIO TREĆI ZAVRŠNA ETAPA (od 20. listopada 1944. i do konca NOB-e) . . Glava XIX KOTAR VIS U ZAVRŠNOJ ETAPI NOB-e Borci s viškog kotara u jedinicama NOVJ Normaliziranje prilika na području viškog kotara Izbori za mjesne i seoske narodnooslobodilačke odbore Djelatnost NO odbora od rujna 1944. godine do kraja NOB-e Izbor narodnih zastupnika i povratak izbjeglica ■ 1- Glava XX REKAPITULACIJA DOPRINOSA I ŽRTAVA U NOB-i Općenito o doprinosima stanovništva i značenju otoka Visa Zbirni podaci Pregledi-spiskovi rekapitulacije — Članovi KPJ na viškom otočju polovinom travnja 1941. godine — Članovi KPJ na viškom otočju od polovine travnja 1941. do 9. rujna 1943. godine. 504 — Pregled stanja partijskih organizacija, kandidata i simpatizera KPJ od travnja 1941. do rujna 1943. godine — Organizacije SKOJ-a, SMG-e i USAOH-e do konca rujna 1943. godine — Komiški i biševski dobrovoljci pri pokušaju da 16/17. VIII 1941. ilegalnim prevoženjima stupe u NOP odrede na kopnu — Ilegalna prevoženja dobrovoljaca s viškog otočja radi stupanja u NOP odrede i NOVJ zaključno 7/8. rujna 1943. godine — Žrtve tijekom NOB-e — Nosioci »Spomenice 1941.« i važnija odlikovanja Zaključak22 PRILOZI I — Objašnjenje skraćenica II — Tablice, pregledi i pjesme III — Sheme i crteži . IZVORI I LITERATURA I — Arhivi 1. Neobjavljena građa . 2. Objavljena građa . . . . . II — Memoarska građa 1. Neobjavljena građa 2. Objavljena građa 3. Konzultirani III — Enciklopedije i zbirke IV — Literatura 1. Knjige 2. Radovi u raznim izdanjima (časopisi)8 3. Tisak 4. Tisak na otoku Visu 1943—1944 odlično očuvana NOVLI.10

Iz tiska je izašla nova publikacija u izdanju Kulturno-povijesnog instituta Bosne Srebrene u Sarajevu. Riječ je o novoj ediciji pod naslovom Colloquia franciscana, a predviđeno je da u potpunosti bude posvećena proučavanju franjevačke kulturne baštine. Stoga će u ovoj ediciji biti objavljivani tekstovi sa znanstvenih skupova što se održavaju u sklopu manifestacije Dani franjevačke kulturne baštine u Sarajevu, ali će uredništvo primati i druge vrijedne priloge. Prvi svezak ove edicije koji je nedavno objavljen na 710 stranica naslovljen je Zbornik fra Marka Karamatića. Uredništvo edicije sačinjavaju Mile Babić, Sanja Cvetnić, Dolores Grmača, Marijana Horvat, Marko Karamatić i Ivan Nujić, dok su recenzenti za prvi svezak bile Lada Badurina, Marija Pehar i Lahorka Plejić Poje. Urednica je ovoga zbornika bila Dolores Grmača, koja je u uvodu istaknula kako je ovaj prvi svezak nove edicije Colloquia franciscana osmišljen kao slavljeničko izdanje u povodu 70. rođendana fra Marka Karamatića, a nastao je na temelju izlaganja s manifestacije Dani franjevačke kulturne baštine u sklopu koje je održan znanstveni skup u profesorovu čast 1. i 2. prosinca 2017. na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu. „Sukladno s dobrim običajima obilježavanja važnih obljetnica u životu znanstvenika, sedam stotina stranica Zbornika fra Marka Karamatića simboličan je način iskazivanja poštovanja i zahvalnosti. Povezani s područjima fra Markovih istraživanja, radovi uključuju širok tematski i problemski opseg, zahvaćajući od teoloških tema preko povijesti umjetnosti, književne povijesti i napose franjevačke jezikoslovne i kulturne baštine”, napisala je urednica Grmača. U skladu s time, prilozi zbornika raspoređeni su u dvije cjeline. Prva cjelina sadrži 11 znanstvenih studija. Zbornik otvara teološki rad Bože Lujića Uloga hebrejskog načina razmišljanja u stvaranju povijesnoga mišljenja. Slijedi tekst Stjepana Duvnjaka Teologija slike II. Nicejskog sabora 787., zatim prilog Ivane Prijatelj Pavičić naslovljen Dvostruka relikvija iz Kraljvee Sutjeske kao nepresušna, izazovna tema za znanstvenike i muzealce, Sanje Cvetnić Slikarski settecento u Bosni rebrenoj: prijedlozi za Francesca Zugna i sljedbenika Pietra Antonija Rotarija te Andree Radošević Egzempli u Divkovićevim Besjedama i glagoljskim Disipulima prema djelu Sermones Discipuli Johannesa Herolta. Sljedeći tekst nastao je u suatorstvu Marijane Horvat i Sanje Perić Gavrančić pod naslovom Funkcionalna raslojenost jezika u Divkovićevim Besjedama. Urednica edicije Dolores Grmača potpisuje prilog Analiza razlika u izdanjima kratke inačice malog Nauka fra Matije Divkovića, a Ivo Pranjković Jezik bosanski aliti ilirički fra Stipana Margitića. Slijede tekstovi O transkripciji Lastrićevih homiletičkih tekstova Ruggera Cattanea, Protesti biskupa fra Alojzija Mišića protiv zločina Petra Jeleča te Pastoralni rad bosanskih franjevaca Ive Markovića. Druga cjelina zbornika sadrži tri raznolika i važna priloga. Prvi je Mile Babića u kojemu se osvjetljava mnogostrano djelovanje fra Marka Karamatića i donosi njegova bogata bibliografija koja je do trenutka pisanja priloga obuhvaćala 405 naslova. Drugi je prilog radionica Intertekstualne veze: franjevački ljetopisi – Andrić – suvremeni pripovjedači. Teorijski i praktični dijelovi radionice krovno su povezani književnim korpusom – frnjevačke kronijke iz 18. stoljeća, roman Gloria in excelsis Miljenka Jergovića, opus Josipa Mlakića i Knjiga o krilatom fratru Dragana Pavelića. Zbornik zaključuje svojevrsna monografija Čudna zemlja, čudni ljudi: Bosna i Hercegovina u međunarodnoj karikaturi između 1878. i 1918. koju je priredio Jozo Džambo. Zaključno je u uvodniku urednica Grmača objasnila kako raspon tematskih preokupacija i metodoloških pristupa u ovom slavljeničkom prvom svesku nove edicije Colloquia franciscana zrcale širinu znanstvenih, kulturnih i pastoralnih interesa fra Marka Karamatića: „Na koncu, pravi sadržaj fra Markova heterogenoga opusa nije samo o povijesti crkve, o povijesti umjetnosti, o teologiji, o franjevačkoj književnoj i umjetničkoj baštini, te o suvremenim i političkim događanjima nego i o važnosti načina na koji su konstruirani entiteti koji nas okružuju, ali i o uvjetovanosti i konstruiranosti naših identiteta. Upravo je u tomu važnost organiziranja Dana franjevačke kulturne baštine i mogućnosti razmjene razmišljanja i ideja koje vode prepoznavanju pravih sadržaja i kulturnih veza. Prvi svezak nove edicije donosi priloge koji predstavljaju nezanemariv doprinos proučavanju franjevačke kulturne riznice i kulturne povijesti Bosne i Hercegovine, a poticajni su i za daljnja proučavanja jednoga važnoga segmenta naše baštine.” Naklada edicije nalazi se na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu, na adresi Aleja Bosne Srebrene 111. Fra Marko Karamatić, ugledni franjevački znanstvenik, profesor, povjesničar i teolog svojim je znanstvenim, nastavnim, kulturnim i pastoralnim djelovanjem višestruko zadužio ne samo matičnu instituciju Franjevačku teologiju u Sarajevu, na kojoj predaje više od četiri desetljeća, nego i provinciju Bosnu Srebrenu te širu znanstvenu i kulturnu zajednicu organiziranjem brojnih znanstvenih skupova i postavljanjem temelja za proučavanje franjevačke kulturne baštine. Jedan od onih koji nikad ne odbija zaduženja i svaki svoj posao napravo savjesno, samozatajno i nenametljivo, fra Marko svojim raznovrsnim stvaralaštvom svjedoči o profesionalnoj odgovornosti intelektualca, profesora i bosanskog franjevca. – Dolores Grmača Sadržaj Uvodna riječ Božo Lujić: Uloga hebrejskog načina razmišljanja u stvaranju povijesnoga mišljenja Stjepan Duvnjak: Teologija slike II. Nicejskog sabora Ivana Prijatelj Pavičić: Dvostruka relikvija iz Kraljeve Sutjeske kao nepresušna, izazovna tema za znanstvenike i muzealce Sanja Cvetnić: Slikarski settecento u Bosni Srebrenoj: prijedlozi za Francesca Zugna i sljedbenika Pietra Antonija Rotarija Andrea Radošević: Egzempli u Divkovićevim Besjedama i glagoljskim Disipulima prema djelu Sermones Discipuli Johannesa Herolta Marijana Horvat, Sanja Perić Gavrančić: Funkcionalna raslojenost jezika u Divkovićevim Besjedama Dolores Grmača: Analiza razlika u izdanjima kratke inačice malog Nauka fra Matije Divkovića Ivo Pranjković: Jezik bosanski aliti ilirički fra Stipana Margitića Ruggero Cattaneo: O transkripciji Lastrićevih homiletičkih tekstova Petar Jeleč: Protesti biskupa fra Alojzija Mišića protiv zločina Ivo Marković: Pastoralni rad bosanskih franjevaca . NEKORIŠĆENA

Lepo očuvano kao na slikama August Cesarec (Zagreb, 4. prosinca 1893. - zagrebačka Dotrščina 17. srpnja 1941.) je bio istaknuti hrvatski komunista, intelektualac, pisac i španski borac. Ubijen je zajedno sa drugim zatočenicima prilikom bijega iz ustaškog logora Kerestinec 1941. godine. Poznat je i kao autor izraza `zlatna mladež`. Sadržaj/Садржај 1 Životopis 1.1 Partijski rad 1.2 Španski građanski rat 1.3 KPJ tokom Velike čistke 1.4 Logor Kerestinec 2 Književni rad 3 Djela 3.1 Objavljena za života 3.2 Objavljena posthumno 4 U popularnoj kulturi 5 Izvori 6 Literatura 7 Vanjske veze Životopis[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon osnovne škole pohađa gimnaziju (1904.-1912.) kada puno čita domaće i strane pisce (S.S. Kranjčević, Janko Polić Kamov, Emil Zola, Maksim Gorki, S. Stepnjak Kravčinski, P.A. Kropotkin i dr.). Već kao gimnazijalac bio je socijalistički usmjeren, zbog čega je pod stalnom policijskom paskom i više puta je zatvaran. 1912. godine uhićen je i optužen za suučesništvo u atentatu na kraljevskog povjerenika Slavka Cuvaja te osuđen na tri godine robije. Robiju izdržava u kaznionici Srijemska Mitrovica. Godine 1914. Cesarec je pušten sa robije i odmah podnosi molbu za prijem u Socijaldemokratsku stranku ali molba mu nije prihvaćena s obrazloženjem: da se stranka ne bi kompromitirala. Pred kraj godine 1915. biva mobiliziran i poslan u Kruševac u okupiranoj Srbiji. Partijski rad[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon sloma Austro-Ugarske vraća se u Zagreb te pristupa Socijaldemokratskoj stranci. 1919. godine se opredjeljuje za ljevicu koja na Kongresu ujedinjenja u Beogradu osniva SRPJ (komunista) a 1920. na Drugom Kongresu u Vukovaru mijenja ime u KPJ. S Miroslavom Krležom pokrenuo je i uređivao 1919. godine časopis Plamen koji u kolovozu iste godine biva zabranjen. U jesen 1922. godine od KPJ je poslan, u svojstvu delegata, na IV. kongres Komunističke internacionale u Moskvu. Poslije Kongresa u Moskvi ostaje pet mjeseci a na povratku je, na granici, uhićen i potom osuđen na dva mjeseca zatvora. Na vijest o uhićenju i utamničenju Augusta Cesarca listovi Borba i Savremenik traže njegovo puštanje na slobodu a Miroslav Krleža u svom poznatom članku Slučaj Augusta Cesarca u listu Nova Evropa (br. 16, 1923.) diže optužbu protiv tadašnje žalosne situacije u državi. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, August Cesarec je 1934. godine u levičarskom listu Danas pisao o nespojivosti socijalizma i nacionalizma i nemogućnosti da isti pokret bude istovremeno i socijalan i nacionalan. Kapital, međutim, i kada je „najinternacionalniji po svojim vezama“, dok je imperijalističan i pred nuždom rata radi osvajanja novih tržišta, uvek se služi nacionalizmom. Zaključivao je da je zato nebitno da li on to radi iz oportunizma ili ne, iskreno ili neiskreno, jer iza „raspirenog nacionalizma i šovinističkih strasti“ uvek stoji samo njegov interes.[1] Španski građanski rat[uredi - уреди | uredi kôd] Jugoslovenski borci u Španiji. August Cesarec drugi s desna u donjem redu. Kao uvjereni antifašist boravio je 1937. godine u Španjolskoj, o čemu je pisao u knjizi Španjolski susreti. KPJ tokom Velike čistke[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke U svom Dnevniku Miroslav Krleža iznosi svoje utiske o Augustu Cesarcu, posebno o njegovom držanju tokom staljinskih čistki: Wikiquote „Godinama me nervirao svojim nastranim stavovima, ah, tako često kao bezidejni politički gnjavator, i ne samo to, nego kao fanatik, koji bi istog trenutka, čim bi nanjušio ’politički sumnjivo lice’ počeo da mijenja boju glasa kao partijski istražni sudac. Koji je đavo ubrizgao u tog lirskog fantastu tako opasno jaku dozu fanatizma? Ne, to nije bila destilirana klasna svijest! Njegova strastvena klasna netrpeljivost, javljala se nesumnjivo kao znak izobličenja te svijesti, jer, po svojoj prijatnoj naravi, on je bio staromodno sentimentalan nervčik, da, ako se smije reći, upravo dekadentna, isposniöka pojava. Biti komunist za Augusta značilo je gladovati s gladnima, robovati sa političkim osuđenicima, stradavati sa stradalnicima iz solidarnosti. [...] Ljudi se udaljuju jedan od drugoga usprkos magnetizmu osobnim sklonostima zbog takozvanih ’Pogleda’ na nešto što oni misle da je ’Istina’. Politika među nama bila je trajnim izvorom razdora od beogradskog kongresa (1919) pa sve do finskog rata i do moskovskih procesa do konca. Iako su Đuka, i Milček, i Jovanka, i Vlado, i Sima, i Zora, i Filip, i Štefek, i svi oni drugi, s onom pedesetoricom naših, negdje u Sibiru ostali bezimeni grobovi, koliko god je bio sentimentalan, on se spram tih grobova odnosio inkvizitorski strogo. Bio ie uvjeren da su pravedno likvidirani i s time se uzvišeno, nadljudski pomirio.[2]“ (Miroslav Krleža) Logor Kerestinec[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: Bijeg iz logora Kerestinec 1941. Poruka komunista uhvaćenih nakon bijega iz ustaškog logora u Kerestincu, koju je napisao August Cesarec. Nakon okupacije i uspostave NDH, zatočen je u logoru Kerestinec. Nakon strijeljanja Otokara Keršovanija i drugova organiziran je, u noći između 13. i 14. srpnja, bijeg iz Kerestinca. Bijeg nije uspio zbog loše organizacije i gotovo svi su bjegunci uhvaćeni i odvedeni u podrum zatvora u ulici Račkoga 9. Par dana poslije stavljeni su pred senat pokretnog prijekog suda i zbog pokušaja pobune protiv Državne vlasti osuđeni na smrt. Vjerojatno je pogubljen zajedno sa ostalim drugovima u zagrebačkoj Dotrščini 17. srpnja 1941.[3] Poslije Drugog svjetskog rata, tokom preuređenja prostorija u bivšem ustaškom zatvoru u ulici Račkoga 9, pronađen je zapis: `U ovim su prostorijama proživjeli svoje posljednje časove internirani borci iz Kerestinca četrdeset četvorica. Osudu o strijeljanju primili su svi uzdignute glave, jer su znali da umiru za pravednu stvar, za stvar radnog naroda. Živjela sovjetska Hrvatska!`.[4] Ekspertizom rukopisa utvrđeno je da je autor zapisa August Cesarec.[4] Književni rad[uredi - уреди | uredi kôd] Objavljivao je putopise, prevodio Maksima Gorkog, Victora Hugoa i Emilea Zolu te je pisao mnogim listovima, časopisima i tjednicima kao što su: Plamen (1919), Istina (1919), Nova Istina (1919), Novi svijet (1920), Komunista (1921), Borba (1922.-1924.), Kritika (1922), Omladinska borba (1923), Književna republika (1923.-1925.), Nova Evropa (1923), Savremenik (1923, 1926.-1927.), Radnička borba (1924), Obzor (1925), Jutarnji list (1925), Hrvat (1925.-1926.), Vijenac (1925.-1928.), Hrvatsko kolo (1927.-1932.), Zaštita čovjeka (1928.-1929.), Hrvatska revija (1928.-1932.), Književnik (1928.-1933.), Literatura (1931.-1932.), Savremena stvarnost (1933), Danas (1934), Nova riječ (1938.-1939.) i Izraz (1939.-1941.). U početku piše ekspresionistički (njegov roman Bijeli lutalac zasigurno je najveće hrvatsko romansijersko ekspresionističko djelo), a poslije se sve više priklanja realističkom konceptu književnog oblikovanja. Najznačajniji dio opusa čine mu romani Careva kraljevina, Zlatni mladić i Bjegunci u kojima se bavi moralnom dekadencijom hrvatskoga građanskog društva prije i neposredno nakon Prvog svjetskog rata. Cesarčevo posljednje za života objavljeno djelo, Sin domovine, drama o Eugenu Kvaterniku, napisana je u duhu slobodarskih težnji hrvatskog naroda. Cesarčeva Sabrana djela, u dvadeset svezaka, objavljena su u Zagrebu (1982.-1988.). Djela[uredi - уреди | uredi kôd] Spomenik Augustu Cesarcu, Zagreb. Objavljena za života[uredi - уреди | uredi kôd] Đački pokret, Zagreb 1912. (pod pseudonimom Budislav Mirković) Stihovi, Zagreb 1919. Sudite me, Zagreb 1922. Careva kraljevina, 1925. Stjepan Radić i republika, Zagreb 1925. Za novim putem, Zagreb 1926. Zlatni mladić i njegove žrtve, Koprivnica 1928. Tonkina jedina ljubav, 1931. Psihoanaliza i individualna psihologija, Zagreb 1932. (u vlastitoj nakladi) Bjegunci, Zagreb 1933. Današnja Rusija, Zagreb 1938. (pod pseudonimom Vuk Korneli) Španjolski susreti, Toronto 1938. Izraelov izlazak i druge legende, Zagreb 1938. Novele, Zagreb 1939. Putovanje po Sovjetskom Savezu, Zagreb 1940. Na Ukrajini, Zagreb 1940. Kod sovjetskih malih naroda, Zagreb 1940. Sin domovine, Zagreb 1940. Objavljena posthumno[uredi - уреди | uredi kôd] Smijeh Jude Iškarijota, Zagreb 1946. (Novele) Put u novi život, Zagreb 1947. (Novele) Legende i druge pripovijesti, Zagreb 1951. Kći crne ruke - Ćuk u njenome duplju, Zagreb 1951. Kriza stranke prava i naši `komunari` 1871, Zagreb 1951. Majka božja bistrička, Zagreb 1955. (Roman) Izabrane pjesme, Zagreb 1961. Izbor članaka, Beograd, 1962. Svjetlost u mraku, Zagreb 1963. (publicistički radovi i članci Augusta Cesarca, priredio Jure Kaštelan) Eseji i putopisi, Zagreb-Beograd-Sarajevo 1964. (Izabrana djela) (Knjiga II. Izbor i napomene: Marin Franičević i Marijan Matković. Srpski i hrvatski pisci XX veka. Kolo I. Knjiga 7.) Otkriće (Tragedija u tornju i gledana kroz toranj jedne vile), Krčma široko grlo (Drama), Legenda o zvonu na groblju (Fragment), Zagreb 1965. (Rad JAZU. Knjiga 342.) `AUGUST CESAREC, I, Pjesme, Novele, Zapisi, Eseji i Putopisi` Zagreb 1966. Brodolom obitelji Rožman, Beograd 1968. Bijeli lutalac, Zagreb 1982. Roman Bjegunci, koji je Cesarec pisao kroz cijele dvadesete godine i napokon ga objavio 1933. (prvi nacrt romana potječe iz 1920.) , govori o emigrantima koji su od jugoslavenskog i mađarskog (Horthyjeva) režima pobjegli u Prag, glavni grad tadašnje demokratske republike Čehoslovačke. Roman iscrtava tableau u kojem se sukobljavaju različite političke pozicije čiji su predstavnici socijaldemokrati i komunistički revolucionari, buržujski političari, reformisti i mistici. Strukturiran je oko središnjeg sukoba između studentice Buge i njezine majke, licemjerne aktivistice zagrebačkog buržoaskog feminističkog pokreta (vjerojatno spisateljica Zofka Kveder). Sukob između majke i kćeri nadrasta, međutim, privatni horizont i odražava cijeli dijapazon sukobljenih političkih strana 1920-ih, kada buržoazija pokušava provesti moralnu i duhovnu reformu kojoj prkose mladi zagovaratelji revolucije. Ove druge, međutim, ne predstavlja toliko Buga sama koliko njezini poznanici, primjerice Nikola Višnjić, kojeg njezina majka optužuje da zagovara nasilje: „A radilo se o tom da je Višnjić dolazio sve više pod uticaj događaja u Rusiji, oktobra, Brestlitovska... I naročito ona brestlitovska logika je majku silno revoltirala, ona ju je smatrala samo zločinom.“ Kao što majka optužuje Višnjića zbog priklanjanja revolucionarnom nasilju, tako Buljuz, koji nije samo zagovaratelj revolucije, nego i potpuni fanatik, optužuje Bugu za prazne fraze i defetizam: „Samo kultura, kultura, inkvizicija, inkvizicija, čovječnost, čovječnost… sve to, što smo već bezbroj puta čuli od različitih frazera... […] A onda kada se radi da se borbom dođe do čovječnosti, onda odbija tu borbu, kao uostalom i ti!“ Za razliku od Buge, koja pada žrtvom korumpirane ekonomije obitelji, njezin kolega sa studija, umjetnik Ilija Koren uspijeva se trgnuti iz estetskih „fantazija“ i „snova“ te tako doživljava političko „buđenje“: „A ja hoću da život i stvari gledam lice u lice, onako kakve su one u stvarnosti! I stvarno da učestvujem u životu i radim na izmjeni toga života, pa makar, kako rekoh, i uz žrtvu samoga sebe!“ Nakon što prođe kroz tu transformaciju, on kao glavnu prepreku Buginoj političkoj subjektivizaciji ističe privatne brige. Slično kao i Višnjić, koji uzvikuje da je potrebno samo „znati se snaći i odlučiti, to je sve!“, Koren tvrdi da upravo bujanje privatnog života – čega je Bugina majka glavni nositelj – blokira političko ostvarenje: „Pa majka! Nema sumnje da je pojam majke nešto veliko, što nas još danas manje više sve intimno veže na jednu sferu osjećajnosti.“ Međutim, mi smo „tim nesretniji, čim se više povlačimo u svoj privatni život, koncentriramo se u svoje intimnosti!“ Begunci Minerva

omiljeni slikar pisca Jovana Radulovica iz Bukovice i Ravnih Kotara za koga niste ni culi. Njegovi radovi su ektremno retki, a ime mu je: Dusan BRKIC (Obrovac, 6. april. 1913 - Beograd, 28. juli 2000) Obrovac, Zrmanja ili drugi krajiski motiv akvarel 36 x 52 cm plus ram potpis dole levo Verovatno je sledeci tekst razlog zasto se o njemu u javnosti malo zna, jer da nije bilo Dusana Brkica granica izmedju Hrvatske i Srbije, navodno, danas bi bila u Zemunu... Датум и време објављивања: 9.3.2013 10:38 Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари. СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“. РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена. Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито. ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна. У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање. Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен. Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње. Пише Ратко Дмитровић Извор: ПЕЧАТ besplatna dostava za srbiju, prodavac ne ucestvuje u troskovima dostave za inostrane adrese.