Opis Ratko Dangubić Stubovi kulture 2000

KUTIJA ZA MUŠKE CIPELE Ratko Dangubić 2000 beograd mek povez 16,5 cm stanje vrlo dobro bez ikakvih nedostataka

Kutija za muške cipele ratko dangubić 2000 beograd mek povez 16,5 cm stanje vrlo dobro bez ikakvih nedostataka

Iz recenzije : ’’U sedam poglavlja autorka je ponudila elemente za razumevanje kulturnog sećanja, zašto i na koji način je ono važno, te šta ono znači u eri tehnološkog, društvenog i kulturnog preobražaja. Počela je od praktičnog problema – sređivanja kutije za cipele prepune predmeta sećanja – i lagano ga pretvorila u akademsko istraživanje koje je pokrenulo ozbiljna epistemološka, ontološka i pragmatička pitanja. To je dovelo do osmišljavanja teorijskog modela čiji je cilj da pomogne u analiziranju konkretnih slučajeva kulturalnog sećanja. Autorka ističe da nema iluzija da će ova knjiga dati konačne odgovore na sva ta pitanja. Ona je samo skroman predlog za ponovno uobličavanje značenja kulturalnog sećanja koje se menja u vremenu tranzicije, kao i o povezivanju brojnih stanovišta različitih disciplina za otkrivanje novih pogleda na ovu fascinantnu temu.’’

U sedam poglavlja autorka je ponudila elemente za razumevanje kulturnog sećanja, zašto i na koji način je ono važno, te šta ono znači u eri tehnološkog, društvenog i kulturnog preobražaja. Počela je od praktičnog problema – sređivanja kutije za cipele prepune predmeta sećanja – i lagano ga pretvorila u akademsko istraživanje koje je pokrenulo ozbiljna epistemološka, ontološka i pragmatička pitanja. To je dovelo do osmišljavanja teorijskog modela čiji je cilj da pomogne u analiziranju konkretnih slučajeva kulturalnog sećanja. Autorka ističe da nema iluzija da će ova knjiga dati konačne odgovore na sva ta pitanja. Ona je samo skroman predlog za ponovno uobličavanje značenja kulturalnog sećanja koje se menja u vremenu tranzicije, kao i o povezivanju brojnih stanovišta različitih disciplina za otkrivanje novih pogleda na ovu fascinantnu temu. Joze van Dejk: (1960) od 2017. predaje na Ultreht univerzitetu. Od 2001. do 2006. bila je profesor komparativnih studija medija i dekan univerziteta u Amsterdamu. Autor je nedavno objavljenih knjiga Posredovana sećanja u digitalnom dobu i Kultura povezanosti. Od 2010. Van Dejkova je članica Holandske kraljevske akademije umetnosti i nauka, a od 2015. prva žena predsednica ove značajne institucije. Holandski časopis Opzij je 2016. proglašava najuticajnijom Holanđankom.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Posredovana sećanja u digitalnom dobu - Joze van Dejk Izdavač: Clio Godina izdanja: 2019 Broj strana: 313 Format: 21 cm Povez: Tvrdi U sedam poglavlja autorka je ponudila elemente za razumevanje kulturnog sećanja, zašto i na koji način je ono važno, te šta ono znači u eri tehnološkog, društvenog i kulturnog preobražaja. Počela je od praktičnog problema – sređivanja kutije za cipele prepune predmeta sećanja – i lagano ga pretvorila u akademsko istraživanje koje je pokrenulo ozbiljna epistemološka, ontološka i pragmatička pitanja. To je dovelo do osmišljavanja teorijskog modela čiji je cilj da pomogne u analiziranju konkretnih slučajeva kulturalnog sećanja. Autorka ističe da nema iluzija da će ova knjiga dati konačne odgovore na sva ta pitanja. Ona je samo skroman predlog za ponovno uobličavanje značenja kulturalnog sećanja koje se menja u vremenu tranzicije, kao i o povezivanju brojnih stanovišta različitih disciplina za otkrivanje novih pogleda na ovu fascinantnu temu. Joze van Dejk: (1960) od 2017. predaje na Ultreht univerzitetu. Od 2001. do 2006. bila je profesor komparativnih studija medija i dekan univerziteta u Amsterdamu. Autor je nedavno objavljenih knjiga Posredovana sećanja u digitalnom dobu i Kultura povezanosti. Od 2010. Van Dejkova je članica Holandske kraljevske akademije umetnosti i nauka, a od 2015. prva žena predsednica ove značajne institucije. Holandski časopis Opzij je 2016. proglašava najuticajnijom Holanđankom.

politikin zabavnik broj 1311, datum 11. 2. 1977. Stripovi: - Paja Patak, Miki Maus, Pluton, - Hogar strašni, - Zanimljivosti sa Olimpijada, - Sloboda se brani oružjem..., - Bim i Bum, - Šrafko, - KOMPLETAN STRIP: Gorak ukus, - Popaj; Tekstovi: - Tajna barake 33, - Kutija za cipele, - 200 godina alpinizma: Zaverenici u gojzericama, - priča iz života: Na leđima nemani, - Moda: Najlepše oči na svetu, - dvorac poetičnog grofa: Dvospratno orlovsko gnezdo, - narodi i nošnje kroz vekove: Franci - ilustrovano, - Plavokosi sunđer, - Dva života nenadmašnog lopova, - Tajna ponosa šampanje: Veliki pohod kralja vina, - govor iz trbuha, - Nije, vala, po moralu, - Pobednici Indijanopolisa - automobili od 1919 do 1939.- ilustrovano, - hit strana: Bi Džiz, - Kad je majka otac: Čuvak se tate Emua, - igre u kući, - Zašto je srebro plemenito? - Tanka žica sjaja, - fantastična priča: Nije sve ružičasto (Isak Asimov); Stanje kao na slici. Lično ili slanje kao preporučena pošiljka

Momo Kapor Porodični albumAna i Jelena KaporMeki povezPitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije, slike roditelja i prijatelja. "Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću, i imanje, i nameštaj. Samo više nikada neću biti mlad da se ponovo slikam." (Momo Kapor)13/0

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Павлов, Милутин Ж., 1943- = Pavlov, Milutin Ž., 1943- Наслов Ципеле враног коња / Милутин Ж. Павлов Врста грађе кратка проза Језик српски Година 2007 Издавање и производња Нови Сад : Прометеј : Тиски цвет, 2007 (Нови Сад : Прометеј) Физички опис 194 стр. : ауторова слика ; 21 cm Други аутори - особа Вукајловић, Стеван Јовановић, Софија, 1946- = Jovanović, Sofija, 1946- Садржај С а д р ж а ј: Туга Штеве Цинцара (7-9); Варошка кућа иште таксу (10-11); На јајету Мрков (12-13); Коњско сликање (14-15); Чешагија генерације шугавих коња (16-17); Деда Срејин тестамент (18-19); Шифоњер који хрче (20-22); Око с копитом на души (23-24); Оглас добошарског одбора (25-26); Ноћ алаве вангле (27); Жути фијакер шареног вашара (28-30); Отвори очи широм да ветрењачу не изгубиш из памети (31-32); Комшилук џепне државе (33-34); Ноћ када је Панта шинтер оставио шинтерај (35-36); Теча Радован ожежен фарбама равнице (37-38); Ко магарцу не верује ни коњу се не може надати (39-40); Куршмит Мита Пролин (41-42); Плави коверат уловљеног мрака (43-44); Мрка радијска кутија марке Филипс у шталском дувару (45-49); Аксентије ипсилон обрће стране света на дугмету црног капута (50-52); Прва љубав са пекмезом од шљива (53-54); Ексер у трави цветалог маслачка (55-56); Лупало се и пре добоша, а лупање је остало и иза добоша (57-58); Крмача и труба отаџбини под облаке (59-61); Пупак сигурног паковања (62-64); Живот иза завесе дуванског дима (65-66); Коштуњава јесења ноћ (67); Црвени бицикл Андреја Мироновича Басјука (68-69); Коста Пиструја, чувени шинтер мале вароши (70-72); Добошар не муца, реченица му је тесна (73-74); Човек са коњском душом седи на клупи испод дуда и пева белим вранама (75-77); Панта Цуцин на плавом бициклу народног милицајца (78-80); Поплава (81-83); Опово са скелеџијом међ деда Грујиним ребрима са северне стране света када трчиш према биртији од трећег шора ушрег (84-86); Векер од месинга (87-88); Рокенрол две недеље уочи дана када ће се наша јоркширка Цуца опрасити (89-91); Звижди вода у лименом бокалу (92-93); Ноћ у кући светог Николе (94-97); Корбач наѕорника Уроша (98-100); Биоскоп на голој месечини жуто цветалих ружа (101-102); Креденац за два бокала и четири чаше у пролазу (103-104); Бели багрем у вртлогу (105-106); Бело блато у рапорту војника коњичког ескадрона Наполеона Бонапарте (107-108); Тешко добошу који се не чује, а види се (109-110); Марифетлук кућног коња (111-112); Прича о коњима које су појели марвени курјаци (113-115); Возови картонских кофера (116-117); Чича Радин фијакер за путовање небеских гостију (118-119); Две срцолике нуле (120-121); Граорасти петлић у шупи на греди (122-124); Мокрин опет приређива борбу гускова (125-126); Петлић гушчијег срца (127-128); Мириси жмиравих пенџера (129-130); Лаје кера отишла бандера (131-133); Весела браћа у жутим окнима (134-135); Ватра Винсента ван Гога (136-137); Нестала грива у мирису дизела (138-139); Добош је човеку што и овну клепетуша (140-141); Заћка (142-143); Кутија скривених значака (144-145); Комшилук без коњске длаке на магарећем језику (146-148); Јабланови са брестом у средини пред Галикином кућом (149-150); Нико није савршен (151-153); Ђаволу иза леђа, анђелима блиска у сну траве (154-155); Петао ни не отвори кљун, а добошар кукурикне врућу вест (156-157); Коњске душе (158-159); Кафана жутог точка (160-161); Филмска тајна картонске кутије у три срца за пољубац у подне (162-164); Три угурсуза и једна крава (165-166); Слика коју је појела киша (167-168); Дођи, анђеле брате, да не плачеш усамо (169-170); Добошар није кишодер (171-172); Маваг (173-174). У трагању за изгубљеним судбинама / Стеван Вукајловић (175-177). Речник мање познатих и ганц нових речи и израза / Соња Бајандићева Јовановић (178-187). Белешка о аутору (189-190). ISBN 978-86-7264-032-8 (ТЦ) 978-86-515-0062-9 (Прометеј; картон) Напомене Тираж 500. Стр. 175-177: У трагању за изгубљеним судбинама / Стеван Вукајловић Стр. 178-187: Речник мање познатих и ганц нових речи и израза / Соња Бајандићева Јовановић Белешка о аутору: стр. 189-190. УДК 821.163.41-34

Arhipelag, 2020. Nekoliko istorija se susrelo u novom romanu Ratka Dangubića Štuka u novinama.Jedno je istorija zločina i udesa Drugog svetskog rata s njihovim odjecima u nekoliko porodičnih istorija.Drugo su ratovi devedesetih sa svojim lomovima, sukobima i zločinima.Treće su dvehiljadite godine u kojima junaci presabiraju svoja sećanja i lična iskustva uvek opterećena istorijskim teretom i ličnim i porodičnim sećanjima.Roman o istoriji koja se ne završava, o bekstvima i odlascima, o nemogućnosti bekstva i o potrebi za pričanjem. Ratko Dangubić (Žrvanj, Ljubinje, 1946) srpski je pripovedač, romansijer, aforističar. Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Član je Srpskog književnog društva.[1] Objavljena dela Knjige aforizama Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) Crveni tepih (2017) Knjige priča Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002) Pola ikone (2011) Toliko toga je već tamo (2016) Dosije Maslačak (2020) Romani Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018), Švapski notes (2019), Štuka u novinama (2020), Portret Mao Cedunga (2021), Dobošarski dnevnik (2022). Poezija Poema: Hercegovina (2019), Voštano platno (Književna opština Vršac, 2022).

Priče poznatog savremenog romansijera i pripovedača. Ostvarene u jeziku, sigurne u postupku, uzbudljive u detaljima. Pripovedanje kao magijska rekonstrukcija svakodnevice, kao i sećanja na javne i privatne događaje. U pričama Ratka Dangubića prepoznaje se svet koji pokušava da osmisli vlastiti život. Neki od junaka vraćaju se u svet svog detinjstva, neki u mesto svog porekla, neki prebiraju po porodičnim istorijama, neki u skrajnutim hronikama otkrivaju suštinske istine svoga vremena. Hercegovina, Beograd, Voljvodina, Perast i Beč – samo su neki od prostora u kojima se odvijaju ove melanholične, otkrivajuće i promišljene priče. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak MOMO KAPOR -,, PORODIČNI ALBUM ANE I JELENE KAPOR ,,Albatros Plus, 2013. Udžbenički četvrtasti format, 142 ilustrovane strane. Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije, slike roditelja i prijatelja. "Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću, i imanje, i nameštaj. Samo više nikada neću biti mlad da se ponovo slikam." (Momo Kapor) --- 2023-11-05 12:53:59 prodavac je promenio načine slanja ---

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Pola ikone - Ratko Dangubić Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2011 Broj strana: 160 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Priče poznatog savremenog romansijera i pripovedača. Ostvarene u jeziku, sigurne u postupku, uzbudljive u detaljima. Pripovedanje kao magijska rekonstrukcija svakodnevice, kao i sećanja na javne i privatne događaje. U pričama Ratka Dangubića prepoznaje se svet koji pokušava da osmisli vlastiti život. Neki od junaka vraćaju se u svet svog detinjstva, neki u mesto svog porekla, neki prebiraju po porodičnim istorijama, neki u skrajnutim hronikama otkrivaju suštinske istine svoga vremena. Hercegovina, Beograd, Voljvodina, Perast i Beč – samo su neki od prostora u kojima se odvijaju ove melanholične, otkrivajuće i promišljene priče. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Iznenada pronađeni dnevnik otkriva susret dva sveta u ne tako dalekoj prošlosti u kojoj je već bila počela naša budućnost. Mlada naučnica iz Beograda dobija jednogodišnju Fulbrajtovu stipendiju početkom sedamdesetih godina i odlazi u Sjedinjene Američke Države u potrazi za naučnim usavršavanjem i istraživačkim i životnim snovima. Njen odlazak na stipendiju označava i susret dva sveta: Jugoslavije i Amerike, komunizma i kapitalizma, samoupravljanja i demokratije. A na vidiku se ukazuje Kina. Dnevnik mlade naučnice je svedočanstvo o onome što je videla i doživela, o zemlji u koju je došla i o zemlji koju je privremeno napustila, o nadi i nostalgiji. Danas, kada u Dangubićevom romanu oživljava njen dnevnik, nema više Jugoslavije iz koje je otišla, ali nema više ni Amerike kakvu je očekivala i koju je tokom svog boravka našla. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Portret Mao Cedunga - Ratko Dangubić Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2021 Broj strana: 239 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Iznenada pronađeni dnevnik otkriva susret dva sveta u ne tako dalekoj prošlosti u kojoj je već bila počela naša budućnost. Mlada naučnica iz Beograda dobija jednogodišnju Fulbrajtovu stipendiju početkom sedamdesetih godina i odlazi u Sjedinjene Američke Države u potrazi za naučnim usavršavanjem i istraživačkim i životnim snovima. Njen odlazak na stipendiju označava i susret dva sveta: Jugoslavije i Amerike, komunizma i kapitalizma, samoupravljanja i demokratije. A na vidiku se ukazuje Kina. Dnevnik mlade naučnice je svedočanstvo o onome što je videla i doživela, o zemlji u koju je došla i o zemlji koju je privremeno napustila, o nadi i nostalgiji. Danas, kada u Dangubićevom romanu oživljava njen dnevnik, nema više Jugoslavije iz koje je otišla, ali nema više ni Amerike kakvu je očekivala i koju je tokom svog boravka našla. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV.

Dramatična ispovest glavne junakinje koja iz perspektive bolesti presabira čitav svoj život, ispovedajući se u magnetofonsku traku. Takav trenutak i takav način ispovesti oslobađaju je svih mogućih kompromisa i obaveza, svake političke korektnosti i društvene mimikrije. Ona govori neposredno i u prvom licu. Govoreći o odlasku iz kuće u Banatu, o životu u Beogradu i potom o preseljenju u Beč, o tome kako je neočekivano postala grofica, a potom se suočila s mnogim preokretima i otkrivenim tajnama u svojoj i u egzistenciji svojih bližnjih, junakinja Dangubićevog romana ispoveda istine i laži, obmane i privide vlastitog života, oštra i prema sebi i prema drugima. „Neko je zatočen u prošlosti, neko u sopstvenom egu, neko u laži.“ Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Arhipelag, 2021. Novi roman Ratka Dangubića. Iznenada pronađeni dnevnik otkriva susret dva sveta u ne tako dalekoj prošlosti u kojoj je već bila počela naša budućnost. Mlada naučnica iz Beograda dobija jednogodišnju Fulbrajtovu stipendiju početkom sedamdesetih godina i odlazi u Sjedinjene Američke Države u potrazi za naučnim usavršavanjem i istraživačkim i životnim snovima. Njen odlazak na stipendiju označava i susret dva sveta: Jugoslavije i Amerike, komunizma i kapitalizma, samoupravljanja i demokratije. A na vidiku se ukazuje Kina. Dnevnik mlade naučnice je svedočanstvo o onome što je videla i doživela, o zemlji u koju je došla i o zemlji koju je privremeno napustila, o nadi i nostalgiji. Danas, kada u Dangubićevom romanu oživljava njen dnevnik, nema više Jugoslavije iz koje je otišla, ali nema više ni Amerike kakvu je očekivala i koju je tokom svog boravka našla. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Autor - osoba Dangubić, Ratko, 1946- = Dangubić, Ratko, 1946- Naslov Dobošarski dnevnik / Ratko Dangubić Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2022 (Valjevo : `Topalović`) Fizički opis 303 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 O piscu: str. 303. Roman Ratka Dangubića Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti. Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu. MG19

Jednom pročitana, praktično nekorišćena. Godina izdanja: 2022 ISBN: 978-86-523-0384-7 Autor: Domaći Jezik: Srpski Autor - osoba Dangubić, Ratko, 1946- = Dangubić, Ratko, 1946- Naslov Dobošarski dnevnik / Ratko Dangubić Vrsta građe roman odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2022 (Valjevo : `Topalović`) Fizički opis 303 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 O piscu: str. 303. Roman Ratka Dangubića Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti. Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Ovu uzbudljivu i jedinstvenu zbirku priredili su: Alis Marić i Goran Stojičić. Pisci i priče iz knjige: Branislav Jankovic: Belo; Miomir Petrovic: Četiri muškarca i nargile; Djuro Radosavovic: Proleću kroz noć; Ljubivoje Ršumović: Đurđina ime osvete; Ivana Plechinger Kovačić: Zbog tebe bih ostavio sve; Slavimir Stojanovic Futro: Global; Jelena Milenković: Orhideja, Nikša Sviličić: Noć odluke, Karlo Astrahan: Između misli, Branka Selakovic: So, Vladimir Jovanović: Umetnik u ljubavi, Nikola Popovic: Konji u noći, Suzana Matić: Tijelo zime, Aleksandra Cimpl: Metro, Maja Djordjevic: Solilokvij nokturno, Vladimir Krakov: Mesec i alarmi, Aleksandar Bećić: Kutije, Jelena Ćuslović i Goran Stojičić: Nevidljivost, Milica Pantovic: Divljina, Zoran Cvjetićanin: Vratite mi moje snove, Sumrah Tatjana: Pismo, Zoran Stojšin: Samovar, Jana Fon Ti: Prva noć, Vladimir Đurđić: Ključne reči Slađana Ljubičić: Smrt je ženski žanr, Emir Salihovich: Cipele mrtvog čoveka, Tanja Taubner: Skica za autoportret, Dusan Mancic Golmajer: U vakuumu. (Izdavač: Ammonite Books, Ammonite Records)

Arhipelag, 2018. Novi roman Ratka Dangubića Kafe Kengur smešten je u mitsko i stvarno banatsko mesto Modoš. Ali da bi priča roman mogla da se odigra i ispriča u Modošu, bilo je neophodno da njen junak opiše pun krug: od mladića koji odlazi iz Modoša, otiskujući se u sve dalje prostore, dok ne završi u Australiji u kojoj će provesti uzbudljiv život sve do iznenadne poslovne propasti, da bi se onda vratio u Modoš, gde, posle životnog gubitka, još jedino može da u priči o sopstvenom i epohalnom iskustvu pretrajava završne dane svog života. Povratnik iz inostranstva, na samom kraju svog života, u dotrajalom kafeu Kengur u Modošu, priča o svom odrastanju u zemlju i o svojim decenijskim stranstvovanjima po svetu. Njegov sagovornik sluša, upija i beleži tu ispovest u kojoj se lična i porodična istorija stapaju sa istorijom jedne zemlje i istorije jedne emigracije u burnim tokovima modernog doba. Na taj način jedna privatna istorija u romanu Kafe Kengur pokazuje se kao istorija mesta Modoš i istorija zahuktalog sveta iz koga se vratio neobični Dangubićev junak koji je svestan da se priča vlastitog života mora ispričati da bi se u životu obnovilo dostojanstvo i obnovio sam smisao. Junak romana Ratka Dangubića je bio na mnogim mestima, upoznao je mnoge ljude, svedok je mnogobrojnih događaja. U romanu Kafe Kengur on pamti i svedoči. Njegova priča ima snagu ispovesti i netremice drži pažnju, svejedno da li priča o detinjstvu u doba kolektivizacije i prinudnog otkupa, o pobunjeničkom bekstvu iz komunističke zemlje, o svom trgovačkom poslu i propasti u potrošačkom svetu Australije, o bratu koji je poginuo na Košarama 1999. godine ili o odluci da sve napusti i vrati se u Srbiji i o lancu događaja koji će iz toga uslediti. Ratko Dangubić (Ljubinje – Žrvanj, Hercegovina, 1946), pripovedač, romansijer, aforističar. Knjige aforizama: Umesto istine (1972), Made in Glava (1986), Rečnik jeretika (1991), Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017). Knjige priča: Ruska kola (1995), Večera u vrtu (1997), Secondhand Story (2002), Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Romani: Kutija za muške cipele (2000), Nemački u sto lekcija (2005), Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019). Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pisao je i dramske tekstove za radio i TV. U izdanju Arhipelaga objavljene su Dangubićeve knjige aforizama Testament besmrtnika (2007) i Crveni tepih (2017), romani Bela priča (2009), Moving Day (2012), Ostrvo od pepela (2013), Kafe Kengur (2018) i Švapski notes (2019), kao i knjige priča Pola ikone (2011), Toliko toga je već tamo (2016) i Dosije Maslačak (2020). Živi i radi u Novom Sadu i Beogradu.

Život se okreće, život ti vraća ono što neguješ, ono u čemu grešiš. Vonj blatnjavih algi i gustog peska, mokrog perja. Drevni krater, sad ispunjen vodom – to je jezero u Bračanu, gde se, posle bekstva iz Rima, iskrcala porodica Antonije Kolombo, žene čiji se ponos graniči s tvrdoglavošću, koja se sama stara o nepokretnom mužu i četvoro dece. Antonija je oličenje poštenja, Antonija ne prihvata kompromise, Antonija veruje u opšte dobro, pa ipak želi da se njena ćerka Gaja, u borbi s nedaćama, oslanja samo na sopstvene sposobnosti. Zato je uči: da ne jadikuje, da se svakog dana ukrca u regionalni voz kako bi stigla do škole, da čita knjige, da skriva mobilni telefon u kutiji od cipela, da skače u jezero iako struje vuku na dno. Čini se da taj devojčurak pun pegica saginje glavu; međutim, kad podigne pogled, iz očiju joj blesne mrkli sjaj. Svaki izraz razboritosti survava se u njoj kao za onih noći u kojima juri na motociklu ugašenih farova. Na banalnu bljutavost života, na doživljenu nepravdu, Gaja reaguje neočekivanom nasilnošću, odlučnošću zamuklog božanstva. Dve hiljadite su godine, Gaja i njeni prijatelji odrastaju u svetu udaljenom od velikih političkih i građanskih borbi, blizu je samo kratka priobalna plovidba onog što imaju, ili im je uskraćeno, prvih SMS-ova, nepomične vode jednog bivstvovanja lišenog obzorja. Đulija Kaminito udahnula je život romanu ukotvljenom u stvarnosti, ujedno prožetom radikalnim nemirom, koji od jednog odmerenog teksta svedenog na sopstvenu suštinu, nabusitog i poetičnog, gradi poslednji bedem pred utvarama što se nad njim nadvijaju. Jezero je čarobno ogledalo: na njegovom dnu, zajedno s potopljenim Hristovim jaslama, vidimo mladost, njeno jogunasto suprotstavljanje nezadovoljstvu.

Život se okreće, život ti vraća ono što neguješ, ono u čemu grešiš. Vonj blatnjavih algi i gustog peska, mokrog perja. Drevni krater, sad ispunjen vodom – to je jezero u Bračanu, gde se, posle bekstva iz Rima, iskrcala porodica Antonije Kolombo, žene čiji se ponos graniči s tvrdoglavošću, koja se sama stara o nepokretnom mužu i četvoro dece. Antonija je oličenje poštenja, Antonija ne prihvata kompromise, Antonija veruje u opšte dobro, pa ipak želi da se njena ćerka Gaja, u borbi s nedaćama, oslanja samo na sopstvene sposobnosti. Zato je uči: da ne jadikuje, da se svakog dana ukrca u regionalni voz kako bi stigla do škole, da čita knjige, da skriva mobilni telefon u kutiji od cipela, da skače u jezero iako struje vuku na dno. Čini se da taj devojčurak pun pegica saginje glavu; međutim, kad podigne pogled, iz očiju joj blesne mrkli sjaj. Svaki izraz razboritosti survava se u njoj kao za onih noći u kojima juri na motociklu ugašenih farova. Na banalnu bljutavost života, na doživljenu nepravdu, Gaja reaguje neočekivanom nasilnošću, odlučnošću zamuklog božanstva. Dve hiljadite su godine, Gaja i njeni prijatelji odrastaju u svetu udaljenom od velikih političkih i građanskih borbi, blizu je samo kratka priobalna plovidba onog što imaju, ili im je uskraćeno, prvih SMS-ova, nepomične vode jednog bivstvovanja lišenog obzorja. Đulija Kaminito udahnula je život romanu ukotvljenom u stvarnosti, ujedno prožetom radikalnim nemirom, koji od jednog odmerenog teksta svedenog na sopstvenu suštinu, nabusitog i poetičnog, gradi poslednji bedem pred utvarama što se nad njim nadvijaju. Jezero je čarobno ogledalo: na njegovom dnu, zajedno s potopljenim Hristovim jaslama, vidimo mladost, njeno jogunasto suprotstavljanje nezadovoljstvu.

Bertolt Brecht Furcht und Elend des Dritten Reiches Bertolt Breht Strah i beda Trećeg rajha „Strah i beda od Trećeg rajha je drama nemačkog dramskog pisca Bertolta Brehta, koju je napisao u egzilu između 1935. i 1943. Margarete Štefin i Breht su počeli da prikupljaju materijal o svakodnevnim događajima u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj 1934. godine. Krajem 1937. pet scena koje su sažete pod naslovom Strah Dalje scene su pisane brzo, maja 1938. bilo ih je već 25, od kojih je osam prikazano na pariskoj premijeri 21. maja 1938. Do juna 1938. broj scena se povećao na 27. Breht je kompilaciju opisao kao `montažu`, koja testira umetnički metod koji je razvio u novim uslovima. Godine 1942/43. stvorena je verzija za američko tržište, koja je uključivala još jednu scenu i dobila je naslov Privatni život glavne rase (prevod je uradio Erik Bentli).U scenama, kojima prethodi kratka pesma, nacionalsocijalizam je prikazan u svakodnevnom nemačkom životu. Scene nemaju direktnu vezu; protagonisti se pojavljuju samo u jednoj sceni. Sve u svemu, oni ilustruju kako nacionalsocijalistička diktatura prodire u sve društvene klase i oblasti života ljudi i širi strah i nepoverenje. Produkcija Henrija Šniclera 7. juna 1945. na Univerzitetu u Kaliforniji i produkcija Berthold Kuarter-a 12. juna 1945. u Polin Edvards teatru Gradskog koledža Njujorka više nisu nailazile na neko posebno interesovanje publike mesec dana. po završetku rata . Osam scena iz predstave izašlo je 21. maja 1938. godine. premijerno prikazan u Parizu pod naslovom 99% (podnaslov: Slike iz Trećeg Rajha). Režiser je bio Slatan Dudov. Prvo izvođenje američke adaptacije odigralo se 7. juna 1945. u Berkliju. (U programu osnivačkog kongresa UN prikazana je produkcija Henrija Šniclera sa 17 scena.) Švajcarska premijera bila je novembra 1946. Turska premijera bila je u sezoni 1971/72. Režiser je bio Jilmaz Onaj. Posle pet izvođenja predstava je zabranjena. . Delo je prvi put objavljeno 1938. godine u Izdavačkoj kući Malik u Pragu, ali je gotov za štampu verovatno uništen krajem 1938. u vezi sa političkim događajima. Američka adaptacija objavljena je u SAD septembra 1944. godine, prvo izdanje na nemačkom jeziku, koje je sadržalo 24 scene, takođe je objavljeno u SAD u Njujorku 1945. godine. U Nemačkoj je komad objavio Aufbau-Verlag 1948.` sa vikipedia ____ `U scenama, kojima prethodi kratka pesma, nacionalsocijalizam je prikazan u svakodnevnom nemačkom životu. Scene nemaju direktnu vezu; protagonisti se pojavljuju samo u jednoj sceni. Sve u svemu, oni ilustruju kako nacionalsocijalistička diktatura prodire u sve društvene klase i oblasti života ljudi i širi strah i nepoverenje.` sa vikipdia SADRŽAJ: Nacionalna zajednica - Izdaja - Krst od krede - Mavrski vojnici - Služba narodu - Pronalaženje Pravo - Profesionalna bolest - Fizičari - Jevrejka - Doušnik - Crne cipele - Radna služba - Čas radnika - Kutija - Otpušteni - Zimska pomoć - Dva pekara - Seljak hrani krmaču - Stari borac - Beseda na gori - Reč upozorenja - Pucanje se odvija u kasarni poznatoj iz Almerije - otvaranje radnih mesta - referendum - odlično očuvana DEUTSCH.9

Via print, 2022. Dva vremešna seoska momka sa grupom istomišljenika, u donkihotovskom naporu grade novi život u zagrljaju netaknute prirode. Ali njihov svet je brutalno napadnut. Ratni profiteri i prevaranti, lažnodiplomci, pseudorodoljupci, i vlasnici vlasti, nasrću i na goru i na vodu, i na čoveka i na Boga. Reke guraju u uske betonske cevi, kradu narodnu volju, seku i rasprodaju šume, promovišu lažnu nauku, kopaju rudnike trovačnice, slave šund i troše narodne pare. Junaci ovog romana, Džontra i Gorča, veruju da se takvom zlu mora stati za vrat. Roman Saše Mladenovića Kozji ustanak, slika obične ljude, neiskvarenih duša i namera, odane prirodi i izvornim vrednostima, spremne da se bore za pravičnost, solidarnost i čovekoljublje i uspravan život na sopstvenoj zemlji. Pisac ne štedi aktere izmilele iz tmuše aktuelne stvarnosti. I kad je zlo gotovo nadomak trijumfa, zajednica se budi, ljudi se prepoznaju, otpad se povlači pred glasnim talasom naroda. Jer, kazano je već – tek će padati kiša, nove će poteći bujice, poslednja će biti narodna volja. Autobiografija: Zovem se Saša Mladenović. Rano sam počeo da skitam. Još kao dete. Ne znam da li su tome krive priče koje bi mi deda pričao o ratovima i zemljama dalekim po kojima je bio, ili svakojake nabubrele stranice starih čitanki, stripova ili atlasa gledajući različite boje iscrtanih država i svakojakih čudesa koja su u sebi nosili, dok bi krave mirno pasle. I tada sam naučio da ne moraš prelaziti kilometre da bi bio skitnica. Dovoljno je u sebi tragati za nekim svojim, dalekim i skrivenim svetom i uvek ćeš biti tamo gde niko kročio nije. Imao sam sreću da imam roditelje takve, kod kojih je sve moglo, onako, kako ja odlučim. Učen sam da sam sam sebi jedini sudija. I za dobro, a i za loše. Sa dvanaest sam već menjao autobuse bivše nam države, a sa četrnaest sam prvi put otišao u daleku Bosnu, koja tada nije bila toliko daleka kao sada. A ja, išao sam samcat: autobusom pa vozom. Nosač kofera će mi uzeti pola para koje su mi moji dali jer ću misliti da u prestonici živi fin i kulturan svet koji želi da pomogne. Čak sam morao da se snalazim za prenoćište. Sam i u nepoznatom gradu. Mlad svet je tada išao po radnim i istraživačkim akcijama. Smislila je tada država dobro: mladi su gradili prugu da bi pruga gradila njih, a one druge, ne manje vredne, ali koji su znali da pitaju svakojaka pitanja, išli su u Mlade istraživače. Dakle, država je plaćala studentariju i školarce da stvaraju svakojaka dobra. To mu danas dođe kao ovi različiti vladini i nevladini mladi stranački činovnici u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim. Ali tada je tako bilo. Završiću farmaciju, jer su me po tim akcijama učili da maštam kako ću iz nekih bilja lekovite sokove izvući. Tamo su me zarazili gitarom, tako da sam vrlo brzo od šegrstke ušteđevine svog brata kupio gitaru. Nastaće grupa Deca evolucije, koja će biti uspešna kao i vreme u kome je nastala. Ostaće mi u memoriji na desetine pesama koje smo vežbali na starom lampašu koiji je služio kao pojačalo na kome bi kačili gitare putem žice koju smo vezivali za membranu izvađenu iz ručnog digitronskog sata koji su tada bili moderni. Imao sam čast da svoje studentske dane provodim u najprespektivnijem dobu naše istorije. Te hiljadudevetsto devedeset i treće živeću u Studentskom domu 4 April. Nosiću đubretarac, naočare lenonke, krašću hleb iz menze (jer te godine nas je sledovalo samo tri parčeta) trpajući ga u džepove đubretarca koji su bili procepani. A onda ćemo u sobi u najvećoj slasti mazati pekmez, mast, šećer… I posle toga čitaonica. Jesu se pravile puškice ali među nama nije bilo zabušanata. I danas, što bi ovi čestiti rekli, pod punom materijalnom i moralnom odgovornošću mogu reći da sve moje kolege sa Farmaceutskog fakulteta su ispite polagali neispavani i bledi kao kreč. Mi, u to vreme, nismo znali za nepotizam. Bar kad je Farmacija bila u pitanju. Ali, ako je i bilo, to je bilo da smo svi međusobno jednaki ali da su neki sasvim malo bili jednakiji od drugih. Nisam tada znao da će apoteke postati radnje za prodaju onoga što se prodajalo na vašarima. Biće to ratno vreme kada je instikt za preživljavanjem bio, onaj, životinjski. I kada su se za pazuhom trenerki, u kojima su bile uvučene kožne jakne, nosile utoke, ili jel’te pištolji. Tako da će u neke sitne sate, neki Vesko, pijan, da upadne u čitaonicu, izvuče pištolj, uperi u glavu momku koji je studirao pravo i da mu kaže, ajd’ pjevaj da vidim što si naučio . A momak peva li peva. I danas mu je verovatno zahvalan jer takvo preslišavanju ne bi dobio ni od roda rođenog. Živeću i u Studenjaku, Loli, Patrisu… I biću na čelu studentske kolone koja je htela da menja svet. Naravno, sa istim žarom, sa kojima smo spremali ispite i imali snove velike. Neću znati da će oni pored mene vrlo brzo svet prilagoditi sebi. Iz perioda moga studiranja napisaću dva romana: Rt dobre nade, o Studentskim demonstracijama 1996/97; i drugi, o mojim brucoškim danima, te magične 1993, Vaše karte molim. Po zavšetku fakulteta obrešću se u vojsku u kojoj sam imao čast da upoznam divne ljude. Radiću kao bolnički farmaceut u Vojnoj bolnici, završiću specijalizaciju iz medicinske biohemije koja mi nikada ni zašta neće trebati, sem da nekoj starijoj babi ili dedi iz komšiluka pogledam rezultate. Tada će mi biti jasno da oni koji su prepisivali ne vole nas neprepisivače. I da te debele knjige ne uče onim drugim stvarima, kako opstati u društvu. Gledaću kako mladi ljudi puni znanja dolaze i odlaze, a država se neće truditi da ih zadrži i povratiti novac uložen u njihovo obrazovanje. Odlučivaće oni koji su teže završili niže škole od doktorata. Doktorati će se nositi kao nekada repuljci Halida Muslimovića ili Dragane Mirković. Iz tog perioda perioda, mnogo godina kasnije, napisaću jednu crnu komediju Guten morgen, Srbijo. Svet se, ma kakav god bio, lakše prihvata uz smeh. Vojska će mi omogućiti da budem deo prvog kontigenta Plavih šlemova nakon naših nesrećnih ratova i sloma države koji će otići u Afriku da pruža pomoć onima koji su u ratu. Imaću čast da provedem vreme sa sjajnim profesionalcima, oficirima, lekarima i medicinskim tehničarima, u zbrinjavanju povređenih i obolelih pripadnika UN-a. Nosiću plavi šlem, isto kao što su nekada, neki drugi nosili u mojoj zemlji. I imaću jako gorak ukus u ustima. Tamo ću upoznati ljude iz različitih krajeva sveta. Dobijaću poklone i suvenire, učiti njihove običaje i veselite se sa njima na jednom jedinom jeziku, ljudskom. Moje najveće bogastvo je Kukri nož (dobijen od nepalskog vojnog lekara); majca sa slikom Himalaja ( dobijena od nepalskog medicinskog tehniara); vojna ruska kapa ( dobijena od ruskog doktora); polo vojna majca (dobijena od norveškog farmaceuta); čast da sa egipćanima jedem rukama; ananas dobijen od čistača iz Centralnoafričke republike; simbol koji je nigerijski vojnik skinuo sa uniforme i dao meni… i na desetine sličnih stvarčica… U Čadu ću obići Vadu Rai, oazu na kojoj se nalazi lokalna pijaca na kojoj se skupljaju nomadi iz okolnih sela po kojima se zadržavaju izvestan period u toku godine. Živeće srećnim životom trgujući stokom, mesom iz tek zaklanih životinja, saharskim povrćem, zrnevljem, kineskim sandalama i papučama, afrčkim haljinama… Na jednoj tezgi pokušaću da fotografišem muškarca koji sedi, priča mobilnim telefonom i prodaje koplja i noževe… Videću najlepšu decu i žene i naučiću kako je lepo da se život posmatra mesečevim očima. Pokušavajući da se sklonim na nekoj steni kako bih pobegao od očiju dece i na miru pojeo svoje sendviče, neko će me prstom lupiti po leđima i videću lepog dečaka u čistoj, kao sneg beloj, afričkoj odori. Oko njega će biti musavi sitni dečaci. Ovaj je bio pubertaš. Ponudiće mi novčanicu od pet CEF-a za hranu i vodu. Postideće me. Ostaviću mu i hranu i vodu iza stene, jer UN ne dozvoljava da se daje lokalcima. Jer kako kažu, izbije sukob zbog flaše vode. Surova su pravila tamo gde je i život surov. Jedan od njih će mi pokloniti komad šećerne trske sa kojom umalo nisam slomio zube. Pre nego što će mi je dati, on će zagrsisti poveći griz, da mi pokaže kako se jede i ja ću, sa iste strane, pokušati da zagrizem za njim. Ali njegovi zubi načeti karijesom , biće jači od mojih redovno servisiranih. Videću kako su afričkim vojnicima dovoljne samo kutije da naprave filharmoniju i kako će sve ostale pokrenuti ritam i shvatiću krilaticu Litla Ričarda, Dajte mi ritam i ja ću promeniti svet. Kao uspomenu na taj period napisaću roman Laku noć Mr Hokins, koji će ući u finale za dodelu Deretine nagrade, ali neće pronaći izdavača. U Centralnoafričkoj republici ću upoznati Džaslina. Mladog momka sa najlepšim osmehom koji sam ikada video. Dan u bolnici bi mi počinjao kafom koju bi skuvao njemu i sebi. On bi kasnije uzimao kofu sa džogerom a ja bi se okretao pacijentima. Davao bih mu fotoaparat i on bi mi donosio fotografije od tamo, kuda moje oko nije moglo da proviri, jer je u Bangiju bilo sukoba. Pitaće me jednom da li mogu da mu pozajmim pare za cipele. Dao sam mu novac. Došao je sav srećan pokazujući cipele pitajući me da li su lepe. On se radovao kao dete, a ja sam učio kako da se radujem. Nama je ovde ponestala ta sposobnost. NLP coach i kurs te to ne mogu naučiti. Doneće mi ananas. I slikaćemo se: ja, Džaslin i ananas. Pričaće mi o vrlo ukusnim gusenicama koje su specijalitet tamo, ja ću se mrštiti a on će se tako lepo smejati da mi sav rat, vrućina, sparina i ne znam sve šta je bilo oko nas, bilo gotovo nebitno. Kada ću poći nazad za Srbiju, dovešće svoje dve jednogodišnje bliznakinje da se slikamo svi zajedno. Obućiće im najlepše haljinice koje su imale. U Bangiju ću upoznati i čoveka koji će pričati srpski. Imaće ogromnu familiju, dvorište u kome će žene spremati ručak i gomilu dece koja će se igrati, smejati i radovati gostima. Bio je on nekada diplomata u Jugoslaviji u vreme kada se Tito družio sa Bokasom. Govoriće mi o ćevapima na Slaviji i jednoj Svetlani sa kojom je dobio ćerku koju nikada više nije video. Eto, ako kojim slučajem ta, sada žena, čita ovo, moći će da sazna da ima jako dobrog oca i prelepu familiju u Centalnoafričkoj republici. Toliko o meni… A da i umalo da zaboravim. Napisao sam i dramu Guten morgen, Serbia.