Zanimljiv veliki znak, u dobrom stanju. Imam jos slicnih oglasa, mozete ih naci medju ostalim. Licno preuzimanje u Beogradu. Slanje pouzecem.

Autor: Stephen King Godina izdanja: 2018. Br. str.: 384 Povez: Mek Format: 150mm x 225mm Pismo: Latinica Opis Posljednja straža – autor Stephen King U sobi 217 Traumatološke klinike za oštećenja mozga nešto se probudilo. Nešto opako. Brady Hartsfield, masovni ubojica koji je Mercedesom pokosio osmero ljudi i još ih mnogo teško ozlijedio, vegetirao je u klinici pet godina. Prema riječima njegovih liječnika, potpuni oporavak je gotovo nezamisliv. Ali Brady je budan – premda nepokretan te slini i pilji u prazno – i ima nove ubojite moći kojima, ne izlazeći iz bolničke sobe, stvara nezamislivi kaos. Umirovljeni policijski detektiv Bill Hodges, netipični junak romana Gospodin Mercedes i Tko nađe, njegovo, sada vodi privatnu istražiteljsku agenciju u kojoj mu je partnerica Holly Gibney – žena koja je čudovišnog Hartsfielda upravo udarcem u glavu i otpremila u Kliniku za oštećenja mozga. Kada se Bill i Holly nađu na uviđaju dvostrukog samoubojstva povezanog sa slučajem pokolja Mercedesom, bivaju uvučeni u Hartsfieldovu spiralu zla. Životi će im biti ugroženi, a u velikoj opasnosti naći će se i Billov hrabri mladi prijatelj Jerome Robinson i njegova sestra Barbara. Brady Hartsfield vratio se iz otpisanih i silno se želi osvetiti, ne samo Hodgesu i njegovim prijateljima, nego cijelom gradu. Trilerom Posljednja straža Stephen King trilogiju o inspektoru Hodgesu privodi zastrašujućem kraju. Pritom kriminalističko pripovijedanje iz romana Gospodin Mercedes (nagrada Edgar za najbolji triler) i Tko nađe, njegovo spaja s uzbudljivim nadnaravnim trilerom, žanrom koji je postao njegov zaštitni znak. Nitko to ne radi bolje od Kinga. Iz tiska „Znalački napisan triler sa sjajnim likovima. Bogato, snažno, vrlo čitljivo ostvarenje autora koji podjednako dobro piše u svakom žanru što ga odabere.“ THE WASHINGTON POST „Vrući metak od romana… Vožnja autocestom do pakla nikad nije bila tako zabavna.“ THE CHRISTIAN SCIENCE MONITOR „Vrhunski triler s uvjerljivom psihološkom razradom likova.“ THE CLEVELAND PLAIN DEALER

Pred vama je roman, zapravo vodič kroz život u Japanu, iz pera Marćina Bručkovskog, mladog Poljaka koji je otputovao u Japan na godinu dana a u njemu ostao 10 godina. Na duhovit način je prikazan svakodnevni život u savremenom Japanu iz ugla jednog gaiđina... Iz poglavlja AUTOSTOPERSKA IZBIRLJIVOST: ... Zaključavam bicikl na stajalištu ispred velikog, dvanaestospratnog mansiona u Takadanobabi. Ovde stanuju imućni ljudi – prema japanskim standardima. Ili, milioneri po svetskim standardima, jer za jedan ovakav stan može da se kupi luksuzna kuća na Floridi, ili palata u Vilanovu. To je moj jedini čas kod predstavnika japanskih viših klasa. Tačnije, srednje više klase: predajem deci hirurga i njegovih suseda, takođe lekara. Stan ima gotovo evropsku površinu, na podu su daske a ne tatami, stolovi normalne visine i stolice s nogama: potpun luksuz po zapadnim merilima. Tu je i sofa, palma i kristalni luster u salonu. Za potpunu sreću nedostaje samo orman od orahovine. Ali, zato je u podzemlju garaža, u garaži mercedes, a na recepciji – uniformisani domar. Od svih grupa učenika, ovu iz Takadanobabe najmanje volim. Deca su puna osećaja više društvene vrednosti u odnosu na gaiđina koji se po Tokiju vozi na biciklu. U određenim delovima grada ne vozi se, jasna stvar, na biciklu po ulicama. A pogotovo ne sa gitarom na leđima. A ako predaje engleski, onda je u najmanju ruku Amerikanac, ako baš mora Englez, ali sigurno nije Poljak... U očima dece, uostalom, pao sam nisko na različitim frontovima. Diskvalifikuju me, između ostalog, stanovanje u apato, ispijanje piva na ulici i motanje po Tokiju noću. S druge strane, spašava me prestiž mog univerziteta: Joći Daigaku (Univerzitet Sofija) ‒ prestiž, uzgred budi rečeno, u devedeset procenata proističe iz toga što je na njemu studirala izuzetno popularna pevačica: Hajami Ju... Čas brzo prolazi, ponavljamo pesmice iz ove godine i govorimo o godišnjim odmorima. Naterati decu da postavljaju pitanja je teško kao i obično, jer ih japanska osnovna škola uspešno odučava od toga. – Hajde dalje, pitajte me sada kakvi su moji planovi za godišnji odmor. Tišina. Četiri kamena kipa čekaju dok ne naredim ko da me pita. Tri godine škole uspešno su ih naučile da inicijativa nanosi štetu. Zato sledi pokazivanje prstom i odabrana žrtva, blago se kriveći, izbacuje iz sebe: – Učitelj... gde... idete... odmor? – NA odmor – ispravljam. – A idem na Kjušu, u Kumamoto. – Hmm... – mrmljaju s umerenim uvažavanjem. Nije to Pariz, ni Florida, ali može da prođe. Dobro da ne ide kod siromašnih rođaka u Saitamu... – Sledeće pitanje, hajde, čekam! – Ovaj… too... neee... Čime... putujete... gospodine... učitelju? Bicikli...? – (Kikoću se). Shvatam da ne znam kako se na japanskom kaže autostop. Zgrabim rečnik – evo: ヒッチハイク [to zvuči ovako: hićći ha-i-ku]. Deca se zalede, savršeno nepokretna, što je u Japanu sinonim za rečenicu: “Ne razumem u potpunosti šta želite da kažete”. – Znate – prelazim na japanski, već je kraj časa, a na engleskom to sigurno neće razumeti – idete duž puta, mahnete rukom, automobil se zaustavi… Oči su im još razrogačenije. Ubrzo zatim jedan od dečaka preneraženim šapatom tumači ostalima: – Znam, čitao sam u knjizi: on će da moli NEPOZNATE ljude da ga prevezu... Na licima dece oslikava se ničim prikriveni užas. Pokušavam da objasnim da je to veoma lepa tradicija, da se sklapaju nova poznanstva, da gomila studenata u Evropi tako provodi raspust; ali kada dođem do spavanja u šatoru u šumi ili na livadi, dočekuje me toliko neverice i zgražavanja da odustajem. Ispostavilo se da je Poštovani Gospodin Učitelj ispao beskućnik koji prosjači prevoz na autoputu i spava kojekuda po poljima. Skandal! Ne može se ni zamisliti... Konačno se pozdravljamo, dobijam belu kovertu, danas sa posebnim bonusom za kraj semestra. To je znak zahvalnosti majke dece, supruge čuvenog hirurga, koja je daleko skromnija nego njeno potomstvo, uopšte nije naduvena, jednostavno normalna, draga gospođa. Idem do njene sobe da se pozdravim, ali čekam, ne ulazim – upravo svira nokturno na pijaninu. Ne naročito dobro, ali poštovanje prema umetnosti i Frediju naređuje mi da sačekam. Veoma se rastuži kad joj kažem da je ovo poslednji čas, da sam završio studije i da od septembra počinjem da radim puno radno vreme u kompjuterskoj firmi. Klanja mi se nisko i moli da svratim i da im ispričam kako živim. Ko zna, možda to jednom i uradim. Ali, sada – godišnji odmor! Naslov: Nesanica u Tokiju Izdavač: Kokoro Strana: 353 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-89057-33-1