Autor: Nikola Bešević (1892-1970) Tehnika: Ulje na platnu kaširano na lesonit Naziv dela: Pajac Godina nastanka: Oko 1967. god. Dimenzije: 58x66cm-ram 48x56,5cm-rad Rodjen u Splitu 1892. godine. Slikarsko obrazovanje Bešević je započeo u Zagrebu, a nastavio u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu na kojoj je diplomirao 1913. godine i iste godine započeo studije slikarstva na Akademiji u Rimu. Studije je prekinuo da bi kao dobrovoljac Srpske đačke čete učestvovao u I svetskom ratu. Zbog teške bolesti biva otpušten iz vojske, te nastavlja studije 1916.godine na Španskoj likovnoj akademiji u Rimu, gde je živeo i stvarao do 1924. godine. Osim u Italiji, svoj slikarski izraz usavršavao je na studijskim putovanjima u Parizu i Nemačkoj. Boravio je i radio u Parizu (1928), Estoniji (1935), Rimu (1935), i u mnogim drugim evropskim centrima kulture i umetnosti. Prvi put izlagao na IV jugoslovenskoj umetničkoj izložbi 1912. i od tada je nastavio da redovno učestvuje na zajedničkim smotrama, a od 1922. da se predstavlja na samostalnim izložbama kod nas i u svetu. Bio je profesor u beogradskoj Umetničkoj školi od 1927. do 1918. i od 1932. do 1939, a potom od 1940. u IX muškoj gimnaziji i od 1945. u IV ženskoj beogradskoj gimnaziji. U svojim delima Nikola je najčešće obrađivao predele, portrete i mrtve prirode. godine. Preminuo 1970. godine u Beogradu. Uz delo ide stručno mišljenje g. Nikole Kusovca, sa svojstvom kulturnog dobra.

Naziv slike: Pored reke Tehnika: akvarel Dimenzija: 33*49cm Period nastanka: 1939. godina Opis: Estimacija dela: LOW _________eur, HIGH ___________eur Oštećenja: Kolekcija:

Naziv slike: Dzamija Tehnika: akvarel Dimenzija: 48*33cm Period nastanka: Opis: Estimacija dela: LOW _________eur, HIGH ___________eur Oštećenja: Kolekcija:

NIKOLA BEŠEVIĆ - Žetelice ( 1933. ) NARODNI MUZEJ čista

Kaseta i omot dobro očuvani, kao sa slike Br.107

Kaseta nije preslušana, puštena je malo sa obe strane. Vizuelno: Omot 5-/5 Kaseta 5-/5

Omot kao na slikama Ploca 4+ Najveci izbor singlova narodne muzike na Kupindu.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Akvarel 32x21.5 cm

OMOT 3+ LP 5-

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Бешевић-Борели, Иванка, 1924-2013 = Bešević-Boreli, Ivanka, 1924-2013 Наслов Радост боја : живот и дело Николе Бешевића / [аутор текста Иванка Бешевић-Борели ; [превод Силвија Борели-Милер ; фотографија Бранислав Николић, Драгослав Мирковић] = The Joу of Colors : the life and work of Nikola Bešević / [author of text] Ivanka Bešević-Boreli ; [translator Silvija Boreli-Miller Упоредни наслов The Joу of Colors Врста грађе књига Језик српски Година 1998 Издање photographs Branislav Nikolić, Dragoslav Mirković] Издавање и производња Београд : Народни музеј ; = Belgrade : The National Museum, 1998 (Београд : Завод за израду новчаница и кованог новца) Физички опис 204 стр. [40] стр. с таблама : илустр. ; 31 cm Други аутори - особа Борели-Милер, Силвија = Boreli-Miler, Silvija Николић, Бранислав, 1943-2001 = Nikolić, Branislav, 1943-2001 Мирковић, Драгослав, 1946- = Mirković, Dragoslav, 1946- Кусовац, Никола, 1935- = Kusovac, Nikola, 1935- Збирка Историја уметности / Народни музеј, Београд. Посебна издања ; књ. 1 = History of art / ǂThe ǂNational Museum, Belgrade. Special editions ; ǂb. ǂ1 ISBN (Пл. с омотом) Напомене Слике Н. Бешевића И на оба спојна листа фотогр. Тираж 1.000 Стр. 195-196: Сведочанство сачињено од живота / Никола Кусовац Summary: Јоy of colors Хронологија живота и рада Николе Бешевића: стр. 197-198 Библиографија: стр. 199-201. Предметне одреднице Бешевић, Никола, 1892-1970 УДК 929:75(497.11) Бешевић Н. COBISS.SR-ID 139268103 О сликарству Николе Бешевића Никола Бешевић у свом атељеу. Никола Бешевић рано је показао таленат за сликарство. Најпре је био под утицајем старих мајстора, а касније је прихватио модерни израз близак симболизму, ар-нувоу, па ар-декоу, а затим ради у духу поетског реализма, карактеристичног за београдско сликарство четврте деценије, са траговима сезанизма.[4] Био је снажан колориста, а у своје смирено сликарство уносио је експресивне елементе. Бавио се сликањем портрета, предела, мртве природе, фигуралних композиција. Био је изврстан цртач и акварелиста, а радио је и илустрације и карикатуре.[4] Често је сликао и цртао пределе из Београда, града стално рушеног и поново зиданог, Дубровника, чији је сваки кутак знао и опевао бојама, али и Травника, везирског града пуног оријенталних мотива. Српски критичар Тодор Манојловић писао је да је Бешевић успео да „ону флуидност и провидност, што већ давно одликује његове аквареле, пренесе и на платна”. За библијске теме рекао је да су „мајсторски компоноване, колорисане штедро сочно и жарко, у смислу најбоље млетачке традиције”, док су акварели „свежи, живописни и технички савршени до виртуозности”.[1] Историчар уметности Станислав Живковић, у предговору каталога комеморативне изложбе 1971, о кретању Николиног сликарства рекао је: „Свој драгоцени таленат за музичко осећање боје, за полифоно оркестрирање, максимално је развио на мање значајним темама предела и нарочито цвећа. Раније пластични израз сменила је површина, драматичне тонове - чисте, оптимистичке боје, цртеж - арабеска и орнамент. Својим најбољим сликама из овог периода, тадашњи члан групе „Облик” представља нам се као један од протагониста значајног историјског тренутка, који је нашу предратну уметност водио из њене експерименталне фазе ка квалитетном врхунцу”.[1] Галерија Портрет Алисе Бешевић, уље на платну, 1922. Портрет Алисе Бешевић, уље на платну, 1922. Аутопортрет, уље на платну Аутопортрет, уље на платну Портрет Вукице Бешевић, супруге Иве Бешевића, уље на платну Портрет Вукице Бешевић, супруге Иве Бешевића, уље на платну Аутопортрет, уље на платну. Аутопортрет, уље на платну. Предео са чемпресима, уље на платну. Предео са чемпресима, уље на платну. Поглед на Травник, акварел. Поглед на Травник, акварел. Трабакуле (далматински бродови), акварел, 1939. Трабакуле (далматински бродови), акварел, 1939. Стари град Талин, акварел, 1928. Стари град Талин, акварел, 1928. Градска кућа у Талину, акварел. Градска кућа у Талину, акварел. Мотив из Палилуле, уље на платну Мотив из Палилуле, уље на платну Дубровник, уље на платну Дубровник, уље на платну Приложене слике део су заоставштине Николе Бешевића у Удружењу „Адлигат” Референце Bešević-Boreli, Ivanka. (1998). Radost boja : život i delo Nikole Beševića. Narodni muzej. стр. 189—193. OCLC 47804928. Bešević-Boreli, Ivanka. (1998). Radost boja : život i delo Nikole Beševića. Narodni muzej. стр. 13. OCLC 47804928. Bešević-Boreli, Ivanka. (1998). Radost boja : život i delo Nikole Beševića. Narodni muzej. стр. 17—18. OCLC 47804928. Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,, Popov, Čedomir,, Bešlin, Branko, 1960-, Лесковац, Младен,, Форишковић, Александар, (2004). Srpski biografski rečnik. Novi Sad. стр. 519. ISBN 86-83651-49-5. OCLC 61286184. Литература Бешевић Борели, Иванка (1998). Радост боја: живот и дело Николе Бешевића. Народни музеј. Архивирано из оригинала 20. 04. 2021. г. Приступљено 20. 04. 2021. Спољашње везе Никола Бешевић Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2020) на веб-сајту riznicasrpska. Нормативна контрола Уреди на Википодацима Опште ISNI 1VIAF 1WorldCat (via VIAF) Народне библиотеке Француска (подаци)Сједињене Државе Остало Фасетирана примена предметне терминологије Категорије: Рођени 1892.Умрли 1970.Српски сликариСликари експресионизмаСликари модернизмаСплићани

RADOST BOJA život i delo NIKOLE BEŠEVIĆA - Ivanka Bešević Boreli Izdavač: NARODNI MUZEJ Beograd Godina izdanja: 1998. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Broj strana: 204 Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro

život i delo Nikole Beševića

Dodatne informacije Pisac IVANKA BEŠEVIĆ-BORELI Izdavač NARODNI MUZEJ – BEOGRAD Izdanje 1998 Povez TVRDI Strana 204 Stanje Vrlo Dobro

Stanislav Živković - BEOGRADSKI IMPRESIONISTI (Zlatousti, Beograd, 2004, tvrd povez, 143 str., ilustrovano) Nikola Bešević, Dragoslav Vasiljević-Figa, Beta Vukanović, Paško Vučetić, Dragomir Glišić, Mališa Glišić, Miloš Golubović, Viktor Živković, Ljubomir Ivanović, Danica Jovanović, Kosta Josipović, Vidosava Kovačević, Aleksandar-Šaca Lazarević, Zorica Simeonović-Lazić, Ana Marinković, Kosta Miličević, Milan Milovanović, Živorad Nastasijević, Dragoljub Pavlović, Miodrag Petrović, Nadežda Petrović, Pavle Predragović, Veljko Stanojević, Borivoje Stevanović, Natalija Cvetković

Stanislav Živković - Beogradski Impresionisti (Zlatousti, Beograd, 2004, tvrd povez, 143 str., ilustrovano) Nikola Bešević, Dragoslav Vasiljević-Figa, Beta Vukanović, Paško Vučetić, Dragomir Glišić, Mališa Glišić, Miloš Golubović, Viktor Živković, Ljubomir Ivanović, Danica Jovanović, Kosta Josipović, Vidosava Kovačević, Aleksandar-Šaca Lazarević, Zorica Simeonović-Lazić, Ana Marinković, Kosta Miličević, Milan Milovanović, Živorad Nastasijević, Dragoljub Pavlović, Miodrag Petrović, Nadežda Petrović, Pavle Predragović, Veljko Stanojević, Borivoje Stevanović, Natalija Cvetković

Naslov: Na Golgotu Autor: Stevan Bešević Izdavač: Beograd : Knjižara `Napredak` Godina izdanja: 1920 Pismo: ćirilica Br. strana: 110, ilustrovano Format: 20 cm Povez: meki, prošiveno Knjiga je solidno očuvana iako je stara više od 100 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, ali su neznatno iskrzani na slobodnim ivicama, pogotovu u slobodnim uglovima; korice su kao na slici, papirne su, nedostaje deo papira na rikni i jedan ugao na zadnjoj strani. Na unutrašnjoj strani predlista posveta sa veoma lepim pečatom škole (Osnovna škola grada Mladenovca) koja je ovom knjigom darovala svog odličnog učenika (na skeniranoj slici je ime učenika virtuelno prekriveno, u prirodi se vidi). Ilustrovao Nikola Bešević, naš poznati slikar, inače sin Stevanov. Stevan Bešević (Sremska Mitrovica, 23. avgust 1868 — Beograd, 6. novembar 1942) je bio sudijski činovnik, advokat, novinar, urednik satiričnog lista Vrač pogađač i ilustrovanih dečjih novina Naš list, konstruktor i graditelj letećih modela. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Potpis prethonog vlasnika na predlistu. Izdavač: Jugoslavija - Beograd, 1977. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 28 cm. 147 str. Kunstdruk, ilusreacije pun kolor Nikola Bešević, Dragoslav Vasiljević-Figa, Beta Vukanović, Paško Vučetić, Dragomir Glišić, Mališa Glišić, Miloš Golubović, Viktor Živković, Ljubomir Ivanović, Danica Jovanović, Kosta Josipović, Vidosava Kovačević, Aleksandar-Šaca Lazarević, Zorica Simeonović-Lazić, Ana Marinković, Kosta Miličević, Milan Milovanović, Živorad Nastasijević, Dragoljub Pavlović, Miodrag Petrović, Nadežda Petrović, Pavle Predragović, Veljko Stanojević, Borivoje Stevanović, Natalija Cvetković

Knjiga je nova. Slikarstvo Srba iz Krajine u XX vijeku / Petar Petrović, Nikola Kusovac Beograd 2001. Mek povez, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (27 cm), 116 strana. Umetnici: Pero Popović, Todor Švrakić, Lazar Drljača, Stojan Aralica, Jovan Bijelić, Đoko Mazalić, Sreten Stojanović, Nikola Bešević, Milica Bešević, Lazar Mikulić, Kosta Hakman, Živko Stojsavljević, Dragutin Mitrinović, Božidar, Nikolić, Milan Četić, Nikola Graovac, Dušan Brkić, Miloš Bajić, Mirko Počuča, Dmitar Trivić, Branko Omčikus, Olivera Kangrga, Ksenija Divjak, Boško Karanović, Stojan Ćelić, Milovan Vidak, Petar Omčikus, Milan Sovilj, Dragan Čubrić, Svetislav Đurić, Sreten Mlinarević - Miskin, Dušan Simić, Jovan Spremo, Đorđe Petrović, Đuro Jančić, Radovan Kragulj, Zdravko Mandić, Branko Miljuš, Rajko Samardžija, Marko Stupar, Zdravko Vajagić, Milorad Maravić, Dušan Gavela, Dragan Dobrić, Vladan Subotić, Đuro Radlović, Mile Grozdanić, Drago Došen, Mirjana Maoduš, Milan Blanuša, Dragoš Kalajić, Čedomir Kesić, Ljiljana Bursać, Tatjana Jerot - Đuričković, Milutin Kopanja, Ljubica Mrkalj Mirko Kukolj Don, Nikola Rusić, Marina Nonković Šrajber, Ljubomir Gajić, Luka Dukić, Milan Sabljić, Biljana Gavranović, Zdravko Mirčeta, Mihailo Rakita, Boško Vukojević, Danica Basta, Divna Jelenković - Novković, Jovo Puškar, Zoran Egić, Verica Karanović - Ilić, Novica Arnaut, Nenad Vojčić, Zoran Marković, Nenad Bračić, Stojan Rađenović, Nikola Džepina, Slobodan Dragaš, Slobodan Graovac, Radomir Knežević, Mirjana Rokvić - Zlatanović, Đorđe Arnaut, Branka - Brana Omčikus, Žarko Vučković, Zoran Graovac, Željko Komosar, Milenko Divjak, Zoran Banović, Aleksandar Graovac, Petar Radlović, Zoran Radonjić

Stevan Bešević Sa starih žicaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтеван Бешевић[1] (Сремска Митровица, 23. август 1868 — Београд, 6. новембар 1942) био је судијски чиновник, адвокат, новинар, уредник сатиричног листа Врач погађач и илустрованих дечјих новина Наш лист, конструктор и градитељ летећих модела.БиографијаПородица Стевана Бешевића: отац, мајка, супруга и четворо деце.Стеван Бешевић рођен је у Срему, у Митровици, крајем лета 1868. године. Потиче из православне свештеничке породице из села Баљци код Дрниша. Отац Петар, грађевински радник а затим трговац, као млад се доселио из Далмације у Срем, где је оженио Милеву Њиноверсковић, Стеванову мајку аустријско-пољског порекла.[2]Стеван са супругом Олгом.Стеван је у родном граду завршио основну школу и започео реалну гимназију, коју је потом завршио у очевом завичају у Сплиту. Сарађивао је у српским листовима од 1893. године, најпре у Бранковом колу и задарском Српском гласу.[3] Књижевни рад започиње у Сплиту, где је од 1892. године био судски практикант. Након што се настанио у Сплиту, 1895. оженио се Олгом Питоњеф, Русинком из угледне породице земљопоседника, некадашњих Козака, са којом је већ имао двоје деце, Николу и Петра.[2] Олга је била виолинисткиња, а касније професорка Музичке школе „Станковић" у Београду. У Сплиту је отворио адвокатску канцеларију, а потом и у Дубровнику. Због алегоријске песме Вила и орао из 1894. године, која је била забрањена, одговарао је пред аустроугарском влашћу.Стеван Бешевић и ћерка Милица Бешевић.Након што је добио треће дете са Олгом, Милицу, са породицом се 1896. године преселио у Загреб, због бољих могућности за рад и за школовање деце.[2] У Загребу се родила и Вукосава, четврто дете у породици. У овом периоду, Стеван се бавио новинарством и књижевношћу, а једно време је имао и фотографску радњу. Као велики следбеник Змаја био је један од организатора Змајеве прославе 1899. године у Загребу. Изабран је крајем 1906. године за потпредседника загребачког Друштва за оснивање српских народних књижница. Примао је једно време, као „осиротели књижевник" у Загребу, новчану помоћ од „Задужбине Мијаила и Марије Миливојевића". Године 1911, у немирна времена и предвечерје великих ратова, са породицом се доселио у Београд, како би избегао ратовање на аустроугарској страни против Србије.[4]Стеван је на почетку Првог светског рата био чиновник Српског Пресбироа, у својству преводиоца. Примљен је децембра 1914. године заједно са супругом Олгом и децом у српско поданство.[5] Повлачио се са српском војском и стигао на Крф 1916. године. Ту је уређивао Српске новине. Стева је био блиски пријатељ и заштитник песника Владислава Петковића Диса. Године 1928. му је званично признато (за године указне службе) да је од 28. августа 1891. па до 28. јуна 1914. године провео као „национални радник".[6] Пензионисан је 1935. године.Уређивао је више година двонедељни лист Врач, као и илустровани шаљиви календар Врач погађач (од 1906).[7] Био је уредник дечијег Нашег листа у Београду од 1921. године и уредник Службених новина Краљевине Југославије од 1934. до 1941. године. Бавио се и поезијом и за разне часописе писао песме, лирске и сатиричне. За његову поезију, додуше, Урош Џонић рекао је Као песник нема снажнијих акцената у изразу ни дубине у емоцији. Његова поезија је више дескриптивна, одише нечим старинским и конвенционалним. Има нешто успелих песама за децу, али те дечје и хумористично-сатиричне песме (око 1.000) — у доба Змаја или одмах после њега — немају много духа и оштрине.[8] Аутор је задружне химне „Ратарка" (1899).За време немачког бомбардовања Београда 1941. године тешко је рањен, а у бомбардовању су трагично погинуле супруга Олга и кћерка Милица. Умро је септембра 1942. године у престоничкој болници, од последица повреда.[9]Деца Стевана Бешевића су Петар, дугогодишњи дописник агенције „Авала” и интендантски официр српске војске у Солуну, кћерка Вукосава, модел Уроша Предића, син Никола Бешевић и кћерка Милица Бешевић, академски сликари.[10]КонструкторСтеван Бешевић био је човек свестраних интересовања и радозналог духа. Осим што је био адвокат и новинар, веома су га привлачиле и књижевност, биологија, филозофија и техника, а бавио се узгред многим наукама. Био је један од првих људи у Србији који су израђивали моделе авиона. Прве моделе израдио је у Загребу и демонстрирао их 1910. године. Загребачке новине Србобран су и 1909. године писале о његовом изуму: Стеван Бешевић, пјесник и припадник Србобрановог круга направио је нови модел, прототип летјелице. Аутор каже да су се стручњаци веома повољно изразили о Соколу који има облик велике птице са раширеним крилима и репом. Жали се да Срби немају вјере у своје људе, који вјерују додуше у напредак, али на томе... раде неки други уди, а не Срби. [11][12] Касније је наставио рад у Београду, а то демонстрирао 1911. године, где је највише пажње побудио лет модела хеликоптера. После Првог светског рата наставио је са новим моделима једнокрилаца, двокрилаца па и вишекрилаца, а циљ му је био проверавање замисли о усавршавању авиона, те је стекао признања за неколико патената из аеро-наутике. Његови модели су за погон користили гумену траку.9/5

Stevan Bešević Sa starih žicaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтеван Бешевић[1] (Сремска Митровица, 23. август 1868 — Београд, 6. новембар 1942) био је судијски чиновник, адвокат, новинар, уредник сатиричног листа Врач погађач и илустрованих дечјих новина Наш лист, конструктор и градитељ летећих модела.БиографијаПородица Стевана Бешевића: отац, мајка, супруга и четворо деце.Стеван Бешевић рођен је у Срему, у Митровици, крајем лета 1868. године. Потиче из православне свештеничке породице из села Баљци код Дрниша. Отац Петар, грађевински радник а затим трговац, као млад се доселио из Далмације у Срем, где је оженио Милеву Њиноверсковић, Стеванову мајку аустријско-пољског порекла.[2]Стеван са супругом Олгом.Стеван је у родном граду завршио основну школу и започео реалну гимназију, коју је потом завршио у очевом завичају у Сплиту. Сарађивао је у српским листовима од 1893. године, најпре у Бранковом колу и задарском Српском гласу.[3] Књижевни рад започиње у Сплиту, где је од 1892. године био судски практикант. Након што се настанио у Сплиту, 1895. оженио се Олгом Питоњеф, Русинком из угледне породице земљопоседника, некадашњих Козака, са којом је већ имао двоје деце, Николу и Петра.[2] Олга је била виолинисткиња, а касније професорка Музичке школе „Станковић" у Београду. У Сплиту је отворио адвокатску канцеларију, а потом и у Дубровнику. Због алегоријске песме Вила и орао из 1894. године, која је била забрањена, одговарао је пред аустроугарском влашћу.Стеван Бешевић и ћерка Милица Бешевић.Након што је добио треће дете са Олгом, Милицу, са породицом се 1896. године преселио у Загреб, због бољих могућности за рад и за школовање деце.[2] У Загребу се родила и Вукосава, четврто дете у породици. У овом периоду, Стеван се бавио новинарством и књижевношћу, а једно време је имао и фотографску радњу. Као велики следбеник Змаја био је један од организатора Змајеве прославе 1899. године у Загребу. Изабран је крајем 1906. године за потпредседника загребачког Друштва за оснивање српских народних књижница. Примао је једно време, као „осиротели књижевник" у Загребу, новчану помоћ од „Задужбине Мијаила и Марије Миливојевића". Године 1911, у немирна времена и предвечерје великих ратова, са породицом се доселио у Београд, како би избегао ратовање на аустроугарској страни против Србије.[4]Стеван је на почетку Првог светског рата био чиновник Српског Пресбироа, у својству преводиоца. Примљен је децембра 1914. године заједно са супругом Олгом и децом у српско поданство.[5] Повлачио се са српском војском и стигао на Крф 1916. године. Ту је уређивао Српске новине. Стева је био блиски пријатељ и заштитник песника Владислава Петковића Диса. Године 1928. му је званично признато (за године указне службе) да је од 28. августа 1891. па до 28. јуна 1914. године провео као „национални радник".[6] Пензионисан је 1935. године.Уређивао је више година двонедељни лист Врач, као и илустровани шаљиви календар Врач погађач (од 1906).[7] Био је уредник дечијег Нашег листа у Београду од 1921. године и уредник Службених новина Краљевине Југославије од 1934. до 1941. године. Бавио се и поезијом и за разне часописе писао песме, лирске и сатиричне. За његову поезију, додуше, Урош Џонић рекао је Као песник нема снажнијих акцената у изразу ни дубине у емоцији. Његова поезија је више дескриптивна, одише нечим старинским и конвенционалним. Има нешто успелих песама за децу, али те дечје и хумористично-сатиричне песме (око 1.000) — у доба Змаја или одмах после њега — немају много духа и оштрине.[8] Аутор је задружне химне „Ратарка" (1899).За време немачког бомбардовања Београда 1941. године тешко је рањен, а у бомбардовању су трагично погинуле супруга Олга и кћерка Милица. Умро је септембра 1942. године у престоничкој болници, од последица повреда.[9]Деца Стевана Бешевића су Петар, дугогодишњи дописник агенције „Авала” и интендантски официр српске војске у Солуну, кћерка Вукосава, модел Уроша Предића, син Никола Бешевић и кћерка Милица Бешевић, академски сликари.[10]КонструкторСтеван Бешевић био је човек свестраних интересовања и радозналог духа. Осим што је био адвокат и новинар, веома су га привлачиле и књижевност, биологија, филозофија и техника, а бавио се узгред многим наукама. Био је један од првих људи у Србији који су израђивали моделе авиона. Прве моделе израдио је у Загребу и демонстрирао их 1910. године. Загребачке новине Србобран су и 1909. године писале о његовом изуму: Стеван Бешевић, пјесник и припадник Србобрановог круга направио је нови модел, прототип летјелице. Аутор каже да су се стручњаци веома повољно изразили о Соколу који има облик велике птице са раширеним крилима и репом. Жали се да Срби немају вјере у своје људе, који вјерују додуше у напредак, али на томе... раде неки други уди, а не Срби. [11][12] Касније је наставио рад у Београду, а то демонстрирао 1911. године, где је највише пажње побудио лет модела хеликоптера. После Првог светског рата наставио је са новим моделима једнокрилаца, двокрилаца па и вишекрилаца, а циљ му је био проверавање замисли о усавршавању авиона, те је стекао признања за неколико патената из аеро-наутике. Његови модели су за погон користили гумену траку.9/5

Stevan Bešević Sa starih žicaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтеван Бешевић[1] (Сремска Митровица, 23. август 1868 — Београд, 6. новембар 1942) био је судијски чиновник, адвокат, новинар, уредник сатиричног листа Врач погађач и илустрованих дечјих новина Наш лист, конструктор и градитељ летећих модела.БиографијаПородица Стевана Бешевића: отац, мајка, супруга и четворо деце.Стеван Бешевић рођен је у Срему, у Митровици, крајем лета 1868. године. Потиче из православне свештеничке породице из села Баљци код Дрниша. Отац Петар, грађевински радник а затим трговац, као млад се доселио из Далмације у Срем, где је оженио Милеву Њиноверсковић, Стеванову мајку аустријско-пољског порекла.[2]Стеван са супругом Олгом.Стеван је у родном граду завршио основну школу и започео реалну гимназију, коју је потом завршио у очевом завичају у Сплиту. Сарађивао је у српским листовима од 1893. године, најпре у Бранковом колу и задарском Српском гласу.[3] Књижевни рад започиње у Сплиту, где је од 1892. године био судски практикант. Након што се настанио у Сплиту, 1895. оженио се Олгом Питоњеф, Русинком из угледне породице земљопоседника, некадашњих Козака, са којом је већ имао двоје деце, Николу и Петра.[2] Олга је била виолинисткиња, а касније професорка Музичке школе „Станковић" у Београду. У Сплиту је отворио адвокатску канцеларију, а потом и у Дубровнику. Због алегоријске песме Вила и орао из 1894. године, која је била забрањена, одговарао је пред аустроугарском влашћу.Стеван Бешевић и ћерка Милица Бешевић.Након што је добио треће дете са Олгом, Милицу, са породицом се 1896. године преселио у Загреб, због бољих могућности за рад и за школовање деце.[2] У Загребу се родила и Вукосава, четврто дете у породици. У овом периоду, Стеван се бавио новинарством и књижевношћу, а једно време је имао и фотографску радњу. Као велики следбеник Змаја био је један од организатора Змајеве прославе 1899. године у Загребу. Изабран је крајем 1906. године за потпредседника загребачког Друштва за оснивање српских народних књижница. Примао је једно време, као „осиротели књижевник" у Загребу, новчану помоћ од „Задужбине Мијаила и Марије Миливојевића". Године 1911, у немирна времена и предвечерје великих ратова, са породицом се доселио у Београд, како би избегао ратовање на аустроугарској страни против Србије.[4]Стеван је на почетку Првог светског рата био чиновник Српског Пресбироа, у својству преводиоца. Примљен је децембра 1914. године заједно са супругом Олгом и децом у српско поданство.[5] Повлачио се са српском војском и стигао на Крф 1916. године. Ту је уређивао Српске новине. Стева је био блиски пријатељ и заштитник песника Владислава Петковића Диса. Године 1928. му је званично признато (за године указне службе) да је од 28. августа 1891. па до 28. јуна 1914. године провео као „национални радник".[6] Пензионисан је 1935. године.Уређивао је више година двонедељни лист Врач, као и илустровани шаљиви календар Врач погађач (од 1906).[7] Био је уредник дечијег Нашег листа у Београду од 1921. године и уредник Службених новина Краљевине Југославије од 1934. до 1941. године. Бавио се и поезијом и за разне часописе писао песме, лирске и сатиричне. За његову поезију, додуше, Урош Џонић рекао је Као песник нема снажнијих акцената у изразу ни дубине у емоцији. Његова поезија је више дескриптивна, одише нечим старинским и конвенционалним. Има нешто успелих песама за децу, али те дечје и хумористично-сатиричне песме (око 1.000) — у доба Змаја или одмах после њега — немају много духа и оштрине.[8] Аутор је задружне химне „Ратарка" (1899).За време немачког бомбардовања Београда 1941. године тешко је рањен, а у бомбардовању су трагично погинуле супруга Олга и кћерка Милица. Умро је септембра 1942. године у престоничкој болници, од последица повреда.[9]Деца Стевана Бешевића су Петар, дугогодишњи дописник агенције „Авала” и интендантски официр српске војске у Солуну, кћерка Вукосава, модел Уроша Предића, син Никола Бешевић и кћерка Милица Бешевић, академски сликари.[10]КонструкторСтеван Бешевић био је човек свестраних интересовања и радозналог духа. Осим што је био адвокат и новинар, веома су га привлачиле и књижевност, биологија, филозофија и техника, а бавио се узгред многим наукама. Био је један од првих људи у Србији који су израђивали моделе авиона. Прве моделе израдио је у Загребу и демонстрирао их 1910. године. Загребачке новине Србобран су и 1909. године писале о његовом изуму: Стеван Бешевић, пјесник и припадник Србобрановог круга направио је нови модел, прототип летјелице. Аутор каже да су се стручњаци веома повољно изразили о Соколу који има облик велике птице са раширеним крилима и репом. Жали се да Срби немају вјере у своје људе, који вјерују додуше у напредак, али на томе... раде неки други уди, а не Срби. [11][12] Касније је наставио рад у Београду, а то демонстрирао 1911. године, где је највише пажње побудио лет модела хеликоптера. После Првог светског рата наставио је са новим моделима једнокрилаца, двокрилаца па и вишекрилаца, а циљ му је био проверавање замисли о усавршавању авиона, те је стекао признања за неколико патената из аеро-наутике. Његови модели су за погон користили гумену траку.9/5

Stevan Bešević Sa starih žicaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтеван Бешевић[1] (Сремска Митровица, 23. август 1868 — Београд, 6. новембар 1942) био је судијски чиновник, адвокат, новинар, уредник сатиричног листа Врач погађач и илустрованих дечјих новина Наш лист, конструктор и градитељ летећих модела.БиографијаПородица Стевана Бешевића: отац, мајка, супруга и четворо деце.Стеван Бешевић рођен је у Срему, у Митровици, крајем лета 1868. године. Потиче из православне свештеничке породице из села Баљци код Дрниша. Отац Петар, грађевински радник а затим трговац, као млад се доселио из Далмације у Срем, где је оженио Милеву Њиноверсковић, Стеванову мајку аустријско-пољског порекла.[2]Стеван са супругом Олгом.Стеван је у родном граду завршио основну школу и започео реалну гимназију, коју је потом завршио у очевом завичају у Сплиту. Сарађивао је у српским листовима од 1893. године, најпре у Бранковом колу и задарском Српском гласу.[3] Књижевни рад започиње у Сплиту, где је од 1892. године био судски практикант. Након што се настанио у Сплиту, 1895. оженио се Олгом Питоњеф, Русинком из угледне породице земљопоседника, некадашњих Козака, са којом је већ имао двоје деце, Николу и Петра.[2] Олга је била виолинисткиња, а касније професорка Музичке школе „Станковић" у Београду. У Сплиту је отворио адвокатску канцеларију, а потом и у Дубровнику. Због алегоријске песме Вила и орао из 1894. године, која је била забрањена, одговарао је пред аустроугарском влашћу.Стеван Бешевић и ћерка Милица Бешевић.Након што је добио треће дете са Олгом, Милицу, са породицом се 1896. године преселио у Загреб, због бољих могућности за рад и за школовање деце.[2] У Загребу се родила и Вукосава, четврто дете у породици. У овом периоду, Стеван се бавио новинарством и књижевношћу, а једно време је имао и фотографску радњу. Као велики следбеник Змаја био је један од организатора Змајеве прославе 1899. године у Загребу. Изабран је крајем 1906. године за потпредседника загребачког Друштва за оснивање српских народних књижница. Примао је једно време, као „осиротели књижевник" у Загребу, новчану помоћ од „Задужбине Мијаила и Марије Миливојевића". Године 1911, у немирна времена и предвечерје великих ратова, са породицом се доселио у Београд, како би избегао ратовање на аустроугарској страни против Србије.[4]Стеван је на почетку Првог светског рата био чиновник Српског Пресбироа, у својству преводиоца. Примљен је децембра 1914. године заједно са супругом Олгом и децом у српско поданство.[5] Повлачио се са српском војском и стигао на Крф 1916. године. Ту је уређивао Српске новине. Стева је био блиски пријатељ и заштитник песника Владислава Петковића Диса. Године 1928. му је званично признато (за године указне службе) да је од 28. августа 1891. па до 28. јуна 1914. године провео као „национални радник".[6] Пензионисан је 1935. године.Уређивао је више година двонедељни лист Врач, као и илустровани шаљиви календар Врач погађач (од 1906).[7] Био је уредник дечијег Нашег листа у Београду од 1921. године и уредник Службених новина Краљевине Југославије од 1934. до 1941. године. Бавио се и поезијом и за разне часописе писао песме, лирске и сатиричне. За његову поезију, додуше, Урош Џонић рекао је Као песник нема снажнијих акцената у изразу ни дубине у емоцији. Његова поезија је више дескриптивна, одише нечим старинским и конвенционалним. Има нешто успелих песама за децу, али те дечје и хумористично-сатиричне песме (око 1.000) — у доба Змаја или одмах после њега — немају много духа и оштрине.[8] Аутор је задружне химне „Ратарка" (1899).За време немачког бомбардовања Београда 1941. године тешко је рањен, а у бомбардовању су трагично погинуле супруга Олга и кћерка Милица. Умро је септембра 1942. године у престоничкој болници, од последица повреда.[9]Деца Стевана Бешевића су Петар, дугогодишњи дописник агенције „Авала” и интендантски официр српске војске у Солуну, кћерка Вукосава, модел Уроша Предића, син Никола Бешевић и кћерка Милица Бешевић, академски сликари.[10]КонструкторСтеван Бешевић био је човек свестраних интересовања и радозналог духа. Осим што је био адвокат и новинар, веома су га привлачиле и књижевност, биологија, филозофија и техника, а бавио се узгред многим наукама. Био је један од првих људи у Србији који су израђивали моделе авиона. Прве моделе израдио је у Загребу и демонстрирао их 1910. године. Загребачке новине Србобран су и 1909. године писале о његовом изуму: Стеван Бешевић, пјесник и припадник Србобрановог круга направио је нови модел, прототип летјелице. Аутор каже да су се стручњаци веома повољно изразили о Соколу који има облик велике птице са раширеним крилима и репом. Жали се да Срби немају вјере у своје људе, који вјерују додуше у напредак, али на томе... раде неки други уди, а не Срби. [11][12] Касније је наставио рад у Београду, а то демонстрирао 1911. године, где је највише пажње побудио лет модела хеликоптера. После Првог светског рата наставио је са новим моделима једнокрилаца, двокрилаца па и вишекрилаца, а циљ му је био проверавање замисли о усавршавању авиона, те је стекао признања за неколико патената из аеро-наутике. Његови модели су за погон користили гумену траку.9/5

Izdavač: Jugoslavenski leksikografski zavod `Miroslav Krleža` Godina: 1984.-1987. Broj strana: 1437, ilustrovano Format: 29x21.5 Povez: tvrd sa omotom veoma dobro / odlično očuvano omotači kao na slikama retko u ponudi tags: istorija jugoslovenskog slikarstva umetnosti janson istorija umetnosti savremeno jugoslovensko srpsko hrvatsko slikarstvo slikari jugoslavije jugoslovenski umetnici moderna avangarda postmoderna romantizam barokno slikarstvo baroka naivna naivno naiva leonid sejka mediala aleksandar tomasevic Ante Abramović (1903—1985) Aleksa Arsović (1948) Marina Abramović (1946), umetnik performansa Dimitrije Avramović (1815—1855) Dušan Adamović (1893—1975) Miroljub Aleksić (1919) Nikola Aleksić (1808—1873) Stevan Aleksić (1876—1923) Đorđe Alfirević (1976) Đorđe Andrejević Kun (1904—1964) Krsta Andrejević (1928—1989) Mileta Andrejević (1925—1989) Danica Antić (1916—1989) Emanuil Manojlo Antonović (oko 1785—1829), ikonopisac i pozlatar Stojan Aralica (1883—1980) Svetomir Arsić-Basara (1928) Milenko Atanacković (1875—1955) Borislav Boro Aleksić (1936) Lazar Vozarević (1925—1968) Miro Glavurtić (1932) Nedeljko Gvozdenović (1902—1988) Radomir Damnjanović Damnjan (1935) Aleksandar Deroko (1894—1988) mih s petrov mihailo s petrov Živko Đak (1942) Hristofor Žefarović (1710—1753) Radojica Živanović Noe (1903—1944) Olja Ivanjicki (1931—2009) Olga Jevrić (1922—2014) Ignjat Job (1895—1936) ... Miloš Bajić (1915—1995) Georgije Bakalović (1786—1843) Bora Baruh (1911—1942) Dragan Bartula (1959—) Danica Basta (1951) Dimitrije Bačević (poč. XVIII veka — 1762) Bojan Bem (1936) Radivoj Berbakov (1925—2003) Nikola Bešević (1892—1970) Jovan Bijelić (1886—1964) Aleksandar Blatnik (1944) Nikola Kolja Božović (1975) Mihajlo Bokorić (1730—1817) Kosara Bokšan (1925—2009) Ana Bondžić (1976) Đorđe Bošan (1918—1984) Kosta Bradić (1927) Janko Brašić (1906—1994) Ljubiša Brković (1943) Miroslava Brković (1979-) Dobrivoje Beljkašić (1923) Zoran M. Blagojević (1947—2007) Spiridon Špiro Bocarić (1876—1941) Anastas Bocarić (1864—1944) Slavoljub Slava Bogojević (1922—1978) Vera Božičković Popović (1920—2002) Ana Bukvić Ivković (1947—2016) Kosta Bunjuševac (1948) Milan Butozan (1905—1943)

Autor: Branko Lale Stanković (1915-1989) Tehnika: Crtež - tuš Naziv dela: Brza Palanka Godina nastanka: 1979 god. Dimenzije: 56x42cm-ram 40x27,5cm-rad Rodjen 1915 u selu Bresnica kod Cacka. Detinjstvo i mladost proveo je u Sapcu, u kojem je zavrsio osnovnu skolu i gimnaziju. Slikarstvo i likovnu pedagogiju, zavrsio je u Umetnickoj skoli u Beogradu, a nastavnici su mu bili Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Dragi Stojanović. Zatim se usavrsavao na akademskom tecaju kod Ivana Radovića i Nikole Beševića, a vajarstvo je izucavao kod Simeuna Roksandića. Bio je profesor likovnih umetnosti u Pozarevcu, Knjazevcu i Beogradu. Ucestvovao je na vise grupnih izlozbi u svim vecim gradovima Jugoslavije, a priredio je vise od 30 samostalnih. 1966 dobio je nagradu ULUS-a, kao i plaketu Skupstine grada Beograda 1969 godine.

Autor: Branko Lale Stanković (1915-1989) Naziv dela: Kings Canyon Tehnika: Crtež Godina nastanka: 1973 god. Dimenzije: 56,5x45cm-ram 30x22cm-rad Rodjen 1915 u selu Bresnica kod Cacka. Detinjstvo i mladost proveo je u Sapcu, u kojem je zavrsio osnovnu skolu i gimnaziju. Slikarstvo i likovnu pedagogiju, zavrsio je u Umetnickoj skoli u Beogradu, a nastavnici su mu bili Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Dragi Stojanović. Zatim se usavrsavao na akademskom tecaju kod Ivana Radovića i Nikole Beševića, a vajarstvo je izucavao kod Simeuna Roksandića. Bio je profesor likovnih umetnosti u Pozarevcu, Knjazevcu i Beogradu. Ucestvovao je na vise grupnih izlozbi u svim vecim gradovima Jugoslavije, a priredio je vise od 30 samostalnih. 1966 dobio je nagradu ULUS-a, kao i plaketu Skupstine grada Beograda 1969 godine.