Boris Ciglic, Dragan Savic - Dornier Do 17 The Yugoslav story Operational record 1937-1947. Jeroplan Books, Beograd, 2007. Mek povez, 155 strana, bogato ilustrovano, posveta jednog od autora. RETKO! Дорније Do 17 (нем. Dornier Do 17) је лаки бомбардер, производио се у немачкој фабрици авиона Дорније. Због своје витке линије, у земљама енглеског говорног пордучја добио је надимак „Летећа оловка“. За време Другог светског рата, био је један од три бомбардера који су чинили главни ослонац тактичких бомбардерских снага Луфтвафеа у првим годинама рата.[1] Релативно кратко време га је користила Луфтвафе да би био замењен бољим Јункерсом Ju 88. Усавршена верзија Do 215 произведена је у мањој серији, али ни она није остала дуго у употреби. Дорнијеа покрећу два радијална мотора, уграђена на крилима, а репне површине имају два вертикална стабилизатора. Био је популаран међу својим посадама због лаког управљања на мањим висинама што му је омогућавало изненадне нападе. Ради његове танке конструкције био је мањи циљ и било га је теже погодити него друге немачке бомбардере. Развој Дорније Do 17 је конструисан почетком 1930-их, вођа пројектантског тима је био др. Клод Дорније. Авион је био један од три главна немачка бомбардера кориштена у прве три године Другог светског рата. Своју прву борбену мисију авион је имао 1937. године током Шпанског грађанског рата, у различитим улогама у Легији Кондор. Током Другог светског рата коришћен је у великом броју у предњој линији сваке веће акције све до краја 1941. године, када му је коришћење ограничено само на ношење бомби с чиме му је смањена ефикасност и долет. Производња Дорнијеа је завршена у лето 1940, у корист тада новог и снажнијег Јункерса Ju 88. Наследник Do 17 је био Do 27, који се почео појављивати 1942. године. И поред новијих авиона Do 17 је наставио службу у флоти Луфтвафеа до краја рата у различитим улогама, као ноћни ловац, извиђач, транспортер, школски и авион за разна аеро-испитивања. Знатан број преосталих авиона послат је у земље савезнице Немачке. Само неколико авиона је преостало после рата, а задњи је приземљен у Финској 1952. године. Мања количина модернизованих авиона произвођена је за извоз под ознаком Do 215, али су на крају и ови авиони завршили у флоти Луфтвафеа. Производња Do 215 је престала 1941. Верзије Do 17K На основу успеха Do 17 за време циришких авио трка, Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је откупило лиценцу за производњу авиона у Државној фабрици авиона у Краљеву. Модификације су се састојале у уградњи бољих звезда мотора Гном Рон 14Н, а додат је топ „хиспано“ од 20 mm као и три митраљеза браунинг 7,92 mm. У тадашњој Југославији израђиване су три верзије: бомбардер Do 17 Kb-1, извиђачки Do 17 Ka-2 и такође извиђачки Do 17 Kb-3. Између Ка-1 и Ка-2 постојала је незнатна разлика, задњи нешто увећани део кабине био је помакнут мало уназад. На Do 17 Ka-3 је, према моделу М-1, доњи део крила био прекривен Дуралуминијумом, а ради ширих мотора увећана је и његова оплата. Главни чланак: Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату До почетка Априлског рата укупно је произведено 70 авиона. У току Априлског рата већину авиона су на земљи уништили или непријатељ или посаде авиона. Неколико посада је са авионима пребегло на страну савезника, а 11 су Немци продали квислиншкој НДХ Do 17Z Дорније До-17 Ка-3 ЈКРВ по слетању на Хелиополис Египат април 1941. год. Дорније Do 17Z серија је била је најпрепознатљивија верзија, која је израђена у великом броју. Перформансе ове варијанте су знатно надмашиле перформансе претходника. Прве модификације су настале након стицања борбених искустава у Шпанском грађанском рату, када је уочеан мана да је Do 17 слабо заштићен од напада одоздо. Услед ограничења поља гађања, његов једини митраљез који је постављен надоле није био довољно ефикасан. Због тога је реконструисан предњи део трупа, са застакљеним носом на врху, заједно с пилотском кабином, која је проширена и спуштена с чиме је омогућена уградња додатног митраљеза. И сама купола кабине је била потпуно у стаклу, протегнута је уназад тако да је била упоредна с нападном ивицом крила и његовим кореном. За тестирање ови верзије израђени су модели Do 17S и Do 17U на које су уграђени мотори DB 600. Како су ови мотори били резервисани за ловачке авионе, користили су се Брамо Фафнир 323 А радијални звездасти мотори. Авион је могао понети до 1000 kg бомби, а посади је додат и четврти члан. Ради додатне тежине наоружања и посаде, мотори су се показали преслаби, па су замењени са јачим моторима Брамо 323 P. Изграђена су само три Do 17S и 15 Do 17U. Модификоване верзије су са пуним оптерећењем имале борбени радијус од 322 km. Касније верзије, Do 17Z-3, Z-4 и Z-5, које су биле опремљене с камерама, двоструким контролама и пловцима (за поморске операције) и даље нису могле потпуно савладати проблеме с долетом и пуним оптерећењем наоружања.[2] Верзије Z модела наставиле су се и даље развијати. Z-6 је био извиђачки авион, иако је израђен само као прототип, а Z-8 се није производио. Z-9 је био опремљен посебним механизмом за испуштање бомби и њиховим ослобађањем са задршком за нападе са мањих висина. Посљедње Z верзије, Z-7 Кауц I и Z-10 Кауц II биле су ноћни ловци, који су коришћени до краја 1941. године. Do 215 Do 215 је била извозна (експортна) варијанта авион Do 17 Z, вредно је напоменути да је за њу била заинтересована и Југославија. Та, измењена верзија са ознаком Do 215, од којих је неколико испоручено Луфтвафеу и пре него што је основни нацрт прерађен у знатно бољи модел Do 217. Задње варијанте типа Do 17 били су ноћни ловци Do 17 Z-6 и Do 17 Z-10, код којих је стаклени нос замењен чврстим, наоружаним једним топом и митраљезима.[1] Do 17Z-10 Ћук Три прототипа су израђена из конструкције постојеће З-серије за модел Do 17Z-7 Кауц I (нем. Kauz - Ћук). Каснији редизајнирани модел Do 17Z-10 Кауц II је у свом металном носу имао један IR рефлектор за Spanner Anlage сиситем откривања. Z-10 је био наоружан с четири 7,92 mm MG 17 митраљеза и два 20 mm MG FF у доњем делу носа. Само десет Кауц II авиона је настало реконструкцијом постојећих авиона Z-серије. Спанер систем се показао у већини случајева бескорисним, па у већину авиона Z-10 није уграђиван. Један Z-10, са ознаком као CD+PV је служио је за тестирање и развој Лихтенштајн радарског система 1941. и 1942. године.[3] У тако раној фази рата није се уграђивао радар, а у пролеће 1942, ловци Do 17 кауц искључени су из наоружања. Земље корисници авиона Дорније Do 17 Краљевина Бугарска Финска Краљевина Италија Краљевина Југославија Краљевина Мађарска Хрватска НДХ Њемачка Трећи рајх Краљевина Румунија САД Шпанија Шпанија Швајцарска Уједињено Краљевство Употреба у Краљевини Југославији Дорније До-17 К Југословенског краљевског ратног ваздухопловства Југословенске власти су 1936. године наручиле од Немачке 36 авиона Do 17E, а преговори за добијање лиценце за 36 Do 17Ka су завршили 27. јуна 1938. Југославија је 18. марта 1938. наручила 16 комплета Do 17 Ka-2 и Ка-3 по цени од 3.316.788 РМ. Авиони су испоручени у деловима, а посљедњи је примљен 21. априла 1939. Влада је такође тражила куповину лиценце за производњу. На авион се гледало као на поуздан и квалитетан. Југославија је још током 1920. купила Дорније Комет, којег је користило тадашње Поморско ваздухопловство. Иако много скупљи од Комета, с обзиром на немачку спремност за краткорочну испоруку без ограничења у броју, ипак је одабрана верзија Do 17Ka. Дорнијеи су испоручивани без немачке опреме и мотора те су ови делови набављани из Француске. За уградњу су одабрани француски Гноме-Рон Мистрал Мајор мотори за које се тврдило да имају 649 kW (870 КС) и да могу развити брзину 420 km/h на 3.850 m висине. Пропелери сталне брзине такође су били слаби, а испорука је каснила што је довело и до судског процеса с Пијађо Аеро и Ратијер пропелерсом. Само један од Do 17 испоручен је с немачком опремом. Остали Дорнијеи су били опремљени с белгијским митраљезима FH 7,9 mm, чешким камерама, а неколико је имало Телефункен радио сет. Свеукупно је у југословенским фабрикама израђено 70 примерака авиона Do 17.

Spregnuti nosači formiraju se kombinacijom dva ili više materijala. Armiranobetonske konstrukcije (AB) su u poslednjih 150 godina, a i danas, najšire primenjivane konstrukcije u građevinarstvu. Zbog male nosivosti betona na zatezanje, tridesetih godina prošlog veka otpočela je primena spregnutih konstrukcija (SK). U njima se u zategnutoj zoni, umesto betona, koriste čelični nosači, a u pritisnutoj zoni betonske ploče, njihova povezivanje. Na taj način koriste se prednosti i čeličnih i betonskih konstrukcija, naročito u elemenatima izloženih savijanju, te tako postižu manju težinu i veće raspone. Spregnute konstrukcije su ekonomične za manje i srednje raspone u visokogradnji i mostogradnji. U našim zemljama regulativa o SK je relativno stara, a literatura oskudna. Nasuprot tome, Evropske norme (EN) za konstrukcije donete su u periodu od 2002. do 2005. godine. Da bi se omogućila njihova šira primena nužno je prilagođavanje naših propisa EN koje važe u zemljama Evropske unije. Za SK od značaja je čitav set ovih normi, kao što su: EN 1990-osnove proračuna, EN 1991-dejstva na konstrukcije, EN 1992- betonske, EN 1993 – čelične i EN 1994 – spregnute konstrukcije čelik-beton, kao i EN 1997 za fundiranje i EN 1998 za projektovanje seizmički otpornih konstrukcija. Od posebnog značaja za konstruktersku praksu je i poznavanje teorijskih konstruisanja i oblikovanja detalja SK. I pored toga, u nastavi na građevinskim fakultetima SK se ne poklanja potrebna pažnja. Navedeni razlozi su nas motivisali da pripremimo ovaj rukopis koji će, nadamo se, ublažiti nedostatak literature u ovoj važnoj oblasti građevinskog konstrukterstva. Različito ponašanje materijala od kojih se sastoje spregnute konstrukcije, naročito reološka svojstva monolitno izvedenog betona, bitno utiču na ponašanje preseka spregnutih konstrukcija. Kada se koristi prednaprezanje od značaja je i obuhvatanje relaksacije čelika za prednaprezanje. To je razlog značajne promene stanja napona i deformacija SK, što se mora uzeti u obzir pri njihovom projektovanju. Zbog toga je u ovoj knjizi detaljno obrađena kompleksna analiza napona i deformacija usled relaksacije čelika za prednaprezanje, skupljanje i tečenje betona ugrađenog na mestu građenja. U uvodu je opisan osnovni koncept projektovanja SK čelik- beton. U drugom poglavlju sažeto je prikazan istorijski razvoj spregnutih konstrukcija kod nas i u svetu. U trećem poglavlju analizirana su svojstva materijala koji se primenjuju u SK, sa prikazom i analizom zahteva iz najnovijih EN. Analizirani su čvrstoća betona na pritisak, radni i proračunski dijagrami, određivanje čvrstoće betona na zatezanje, dinamička čvrstoća na lom i u zavisnosti od broja ciklusa - zamor, deformacijska svojstva betona, vrednosti sekantnih modula elastičnosti, kao i promene naprezanja u toku vremena. Kada je o čeliku reč analizirani su dijagrami σ -ɛ. Uporedo su navedene oznake konstrukcionog čelika prema EN i JUS. Četvrto poglavlje posvećeno je teorijskim osnovama proračuna spregnutih preseka sa i bez prednaprezanja. Razmatrana su naponska stanja spregnutih preseka bez sprezanja sa parcijalnim i potpunim sprezanjem, kao i preraspodela napona usled skupljanja i tečenja betona. Detaljno su opisane algebarske veze napona i deformacija betona, što je posebno važno sa aspekta praktičnih proračuna, počev od osnovnog koncepta viskoelastičnosti, reoloških modela uz kritički pregled teorija i radova iz ove oblasti. Prikazan je proračun presečnih sila u spregnutim presecima i njihova preraspodela, uz korišćenje aproksimativnih metoda. Detaljno je prikazana analiza preseka ali i elemenata konstrukcije, izloženih savijanju, metodom konačnih elemenata (MKE) uz generalizaciju proračuna. Matrica krutosti linijskih konačnih elemenata formirana je korišćenjem metode slojeva, a reološka svojstva betona i čelika za prednaprezanje uvedena su preko fiktivnog opterećenja. Pri tome su za viskozne materijale korišćene generalizovane inkrementalne veze napona i deformacija i metoda deformacije. Pokazano je kako se tačnost rezultata popravlja podelom elementa/konstrukcije na minimalni broj konačnih elmenata. Peto, najobimnije poglavlje, posvećeno je problemu proračuna SK čelik - beton. Polazi se od koncepta sigurnosti u skladu sa EN 1994 i dokaza graničnih stanja. Obrađeni su spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima, spregnute rešetkaste konstrukcije i spregnuti stubovi. Za pune nosače analizirani su preseci za potpuno i parcijalno sprezanje uz klasifikaciju preseka i određivanje efektivnog preseka. Tretirani su: nosivost spregnutih preseka za savijanje, vertikalno smicanje, interaktivno dejstvo savijanja i smicanja, stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka, preraspodela napona usled dugotrajnih procesa, kao i nosivost na podužno smicanje. Na numeričkim primerima ilustrovan je postupak dokaza nosivosti, kao i kriterijum upotrebljivosti. Analizirane su specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima i rešetkaste spregnute konstrukcije. Spregnuti stubovi razmatrani su sa aspekta dokaza nosivosti pri centričnom opterećenju, opterećenju pritiskom i jednoosnim savijanjem. Analiziran je uticaj poprečnih sila i uvođenje opterećenja u spregnuti stub. Analiza je propraćena primerom proračuna sa svim dokazima nosivosti i procene područja uvođenja opterećenja. Detaljno su obrađeni spojevi za zglobne sisteme, princip kontinuiranja, vijčani i kontaktni spojevi. Na kraju ovog poglavlja prikazane su i analizirane specifičnosti primene spregnutih konstrukcija u zgradama i specifičnosti u vezi sa seizmičkom otpornošću. Prikazane su, takođe, vrste spregnutih mostova sa osvrtom na njihov razvoj i analizu karakterističnih primera mostova izgrađenih u SFRJ i u inostranstvu. Opisano je izvođenje spregnutih mostova bez skela i oplate. Pri tome, čelične grede primaju početne uticaje od sopstvene težine. Prikazana je tehnologija građenja mostova sa etapnim betoniranjem i uvođenjem prednaprezanja u betonsku ploču. Analizirani su neki rezultati novijih ispitivanja spregnutih preseka, sa vruće valjanim profilima i njihova optimizacija. Opisana je primena montažnih kolovoznih ploča čime su redukovani uticaji usled skupljanja i tečenja betona. Sažeto su komentarisane preporuke za projektovanje, oblikovanje detalja i izvođenje SK mostova različitih tipova. Prikazan je način dokaza nosivosti spregnutih mostova, kao i analiza smičućih veza i fenomena zamora. lzložene teorijske osnove i drugi aspekti analize i projektovanja spregnutih konstrukcija usaglašene su sa Evropskim normama. Da bi se lakše razumeo i koristio tekst, prikazano je nekoliko numeričkih primera. Polazeći od stanja u ovoj oblasti, naznačeni su pravci razvoja ovih konstrukcija. Iz recenzije: “…Ovo delo po svojoj strukturi I sadržaju predstavlja širu studiju posvećenu analizi I konstruisanju spregnutih kosntrukcija čelik-beton različite namene I može biti od interesa za: projektante, studente završnih godina studija građevinarstva, kao I studente poslediplomskih i/ili doktorskih strudija…” Prof.dr Dušan Najdanović, Gradjevinski fakultet Beograd, V.prof. dr Đorđe Lađinović, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad Naslov: Spregnute konstrukcije čelik-beton: monografija Izdavač: AGM Knjiga Strana u boji: 362 Povez: meki Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-86363-56-5

Ovaj priručnik je namenjen projektantima, inženjerima, investitorima, izvođačima radova, kao i svima ostalima koji su na bilo koji način povezani sa elektroinstalacijama u građevinarstvu. U knjizi se nalaze opisi radova sa cenama izvođenja tih radova. Opisi su detaljni a dobijene cene su usklađene sa građevinskim normativima i cenama materijala na tržištu Srbije, a prikazane su u eurima Priručnik sadrži 55 kategorija radova i obuhvaćena je jaka i slaba struja i kao takav predstavlja najobimniji priručnik ove vrste na našim prostorima. Cene koje se nalaze u priručniku su projektantske cene. Da bi dobili izvođačke cene potrebno je cene iz priručnika umanjiti za 10 - 30 %, zavisno od pozicije, vaših uslova rada, kao i od svega što može uticati da cena bude niža ili viša. Izvod iz sadržaja 1. Isporuka i polaganje plastičnih instalacionih cevi 2. Isporuka i polaganje metalnih instalacionih cevi 3. Isporuka i polaganje fleksibilnih i krutih instalacionih cevi 4. Isporuka i polaganje kablovica 5. Isporuka i uvlačenje provodnika sličnih tipu P 6. Isporuka i uvlačenje provodnika sličnih tipu PP ili kablova sličnih tipu PP00 7. Isporuka i uvlačenje kablova sličnih tipu PP00 8. Isporuka i uvlačenje signalnih kablova sličnih tipu PP00 9. Isporuka i polaganje provodnika sličnih tipu PP/R 10. Isporuka i polaganje kablova sličnih tipu PP00 11. Isporuka i polaganje signalnih kablova 12. Isporuka i polaganje provodnika sličnih tipu PP 13. Isporuka i polaganje energetskih kablova 14. Isporuka i polaganje energetskih kablova nazivnog napona 1 kV 15. Isporuka materijala i uvlačenje telefonskih providnika izolovanih termoplastičnim masama 16. Isporuka materijala i uvlačenje telefonskih kablova 17. Isporuka materijala i polaganje telefonskih instalacionih kablova 18. Isporuka materijala i polaganje telefonskih kablova sa metalnim plaštom 19. Isporuka materijala i izrada suvih završeteka energetskih kablova 20. Isporuka materijala i izrada nastavka - spojnica 21. Povezivanje elemenata elektromotornog pogona i puštanje u rad termotehničkih i hidro instalacija 22. Povezivanje elemenata automatike elektromotornog pogona i puštanje u rad termoteh. i hidro instalacija 23. Povezivanje elektromotora 24. Isporuka i postavljanje razvodnih ormana 25. Isporuka i postavljanje kablovskih priključnih uvodnih ormana 26. Isporuka i postavljanje razvodnih tabli za stanove 27. Isporuka i postavljanje instalacionog pribora i opreme 28. Isporuka i postavljanje u razvodne table 29. Isporuka i postavljanje fluoroescentnih svetiljki 30. Isporuka i postavljanje stubova, svetiljki i pribora 31. Isporuka materijala i postavljanje nosača kablova - regala i pribora 32. Isporuka materijala i izrada regala kombinacijom ugaonog i pljosnatog gvožđa 33. Isporuka i postavljanje, zidnih elektroinstalacionih kanala sa priborom 34. Isporuka materijala i postavljanje elemenata podne električne instalacije i pribora 35. Isporuka i postavljanje kanalnih vodova za osvetljenje ili male potrošače 36. Energetska postrojenja - sabirnice 37. Gromobranske instalacija i uzemljenje 38. Isporuka materijala i polaganje optičkih kablova 39. Isporuka i postavljanje telefonskih ormana 40. Isporuka i postavljanje telefonskih kablovskih razdelnika 41. Isporuka materijala i izrada završnih glava telefonskih kablova 42. Isporuka materijala i izrada telefonskih spojnica za telefonske kablove 43. Isporuka materijala, montaža i povezivanje priključnih i rastavnih telefonskih regleta 44. Isporuka materijala i izrada spojeva provodnika - parica slabe struje 45. Isporuka i postavljanje opreme i pribora sistema signalizacije požara 46. Isporuka i postavljanje opreme i pribora sistema signalizacije provale 47. Isporuka materijala i postavljanje zajedničkih antenskih uređaja 48. Isporuka i postavljanje razglasnih uređaja, zvučnika 49. Isporuka i postavljanje interfonskih uređaja i pribora 50. Prateći građevinski i kopački radovi 51. Prateći građevinski i zanatski radovi 52. Pomoćni građevinski radovi mašinsko bušenje rupa 53. Prateći bravarski radovi 54. Isporuka materijala i izrada spojnica za signalne kablove 55. Ostali elektroinstalaterski radovi IZVOD IZ KNJIGE 1. Isporuka i polaganje plastičnih instalacionih cevi 1.1. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih ili ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 11 mm i instalacionih kutija pod malter bez izrade žljebova i otvora u zidu, za električne instalacije osvetljenja, priključnica i druge razgranate instalacije." 1.2. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih ili ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 11 mm i instalacionih kutija sa izradom žljebova i otvora u zidu od opeke, za električne instalacije osvetljenja, priključnica i druge razgranate instalacije." 1.3. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih ili ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 11 mm i instalacionih kutija sa izradom žljebova i otvora u zidu od betona, za električne instalacije osvetljenja, priključnice i druge razgranate instalacije." 1.4. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih ili ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 11 mm i instalacionih kutija pod malter bez izrade žljebova i otvora u zidu, za direktne napojne i upravljačke električne instalacije, bez granjanja instalacija." 1.5. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih ili ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 11 mm i instalacionih kutija sa izradom žljebova i otvora u zidu od opeke, za direktne, napojne i upravljačke električne instalacije, bez granjanja instalacija." 1.6. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih ili ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 11 mm i instalacionih kutija sa izradom žljebova i otvora u zidu od betona, za direktne, napojne i upravljačke električne instalacije, bez granjanja instalacija." 1.7. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih ili ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 11 mm i instalacionih kutija na drvenu oplatu pre livenja betona." 1.8 "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih ravnih savitljivih cevi pvc-s ø 9 mm. na podlogu pre betoniranja poda." 1.9. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih tvrdih cevi pvc-t ø 12/14 mm na odstojne obujmice i instalacionih kutija na zid od opeke (malterisane ili fasadne) za električne instalacije osvetljenja, priključnica i druge razgranate instalacije." 1.10. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih tvrdih cevi pvc-t ø 12/14 mm na odstojne obujmice i instalacionih kutija na zid od betona, za električne instalacije osvetljenja, priključnica i druge razgranate instalacije." 1.11. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih tvrdih cevi pvc-t ø 12/14 mm na odstojne obujmice na zid od opeke (malterisane ili fasadne), za direktne, napojne i upravljačke električne instalacije, bez granjanja instlacije." 1.12. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih tvrdih cevi pvc-t ø 12/14 mm na odstojne obujmice na zid od betona, za direktne napojne i upravljačke električne instalacije bez granjanja instalacijeije." 1.13. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih tvrdih cevi pvc-t ø 12/14 mm na podlogu pre betoniranja poda." 1.14. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih tvrdih cevi pvc-t i ø 12/14 mm pomoču odstojnih obujmica na metalnu konstrukciju kao zaštita kablova od mehaničkog oštečenja." 1.15. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih tvrdih cevi pvc-t 41/46 mm za izradu kablovske kanalizacije u već iskopan rov." 1.16. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih rebrastih standardnih cevi ø 11 mm na regale." 1.17. "Isporuka i polaganje instalacionih plastičnih ravnih savitljivih cevi ø 11 mm na regale." 1.18. "Isporuka i polaganje plastičnih tvrdih cevi pvc-t ø 100/110 mm - 1 cev, za izradu kablovske kanalizacije u več iskopan rov." Naslov: Elektroinstalaterski radovi: Predmer radova sa cenama Izdavač: AGM Knjiga Strana: 180 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17,0 x 24,0 cm Godina izdanja: 2012 ISBN: 978-86-86363-32-9

Ova knjiga je nastala izborom i obradom obuhvaćenih tekstova i priloga iz obimne stručne građe koja će po nahođenju i iskustvu autora u oblasti proejktovanja i građenjem objekata u podzemlju i stručnoj nastavi, moći što prikladnije poslužiti budućim korisnicima. Namera je da to bude prihvatljiv podsetnik graditeljima koji se ličnim opredeljenjem ili sticajem okolnosti bave radovima u podzemlju i žele ih obavljati bezbedno, stručno i odgovorno, bez obzira da li su i u kojoj su meri prethodno imali odgovarajuće stručno obrazovanje. U tom cilju nastojano je da izlaganja budu sveobuhvatna, ali i u sažetoj formi, da su pregledna i dovoljno jasna. Iz sadržaja: 1. Pogled na građenje u podzemlju kroz vreme 2. Principi i razvoj savremenog građenja u podzemlju 3. Specifičnosti radova u podzemlju i pojave koje ih mogu pratiti 4. Savremene podzemne konstrukcije 5. Ponašanja konstrukcija i stenske mase i njihovo uzajamno delovanje Kruta konstrukcija Delimično kruta konstrukcija Popustljiva konstruklcija Privremeno osiguranje iskopa Karakteristična kriva linija stene 6. Podzemni pritisci, naponska stanja i deformacije brdske mase Osnovni pojmovi i algebarski izrazi Rabčevićeva teorija podzemnih pritisaka Tumačenje profesora Lunardija Procena sleganja površine terena usled radova u podzemlju 7. Betoni u podzemnim radovima Istorijat, statistički pokazatelji, vrste Mlazni beton Tradicionalni mlazni beton Suvi postupak Mokri postupak Mikroarmirani mlazni beton Čelična vlakna Sintetička vlakna Mikrosintetička vlakna Makrosintetička vlakna Polipropilenska vlakna Staklena vlakna Integralna staklena vlakna Karbonska vlakna Mikroarmirani mlazni beton sa čeličnim vlaknima Mikroarmirani mlazni beton sa polipropilenskim vlaknima Primena mikroarmiranih betona Rezultati ispitivanja i ocena upotrebljivosti vlakana Provera nosivosti preseka mlaznog betona Otpornost mikroarmiranog betona na požar Sprečavanje ljuštenja i zaštita armirano betonskih konstrukcija od požara Osnove samougrađujućeg betona 8. Sidrenje stenskih masa Klinasto sidro Ekspanzivno sidro SN sidro Obično (neprednapregnuto) SN sidro Prednapregnuto SN sidro Prednapregnuto SN sidro sa patronama od veštačke smole Pobijeno injektirano sidro Pobijeno cevno sidro Cevno sidro sistem „Sveleks“ Samobušeće sidro Perfosidro Sidro od čeličnog užeta Kontrola nosivosti štapnog sidra Malter za zaštitu sidra Podložne ploče Korozija sidra Plastična sidra Čelična koplja 9. Klasifikacije materijala Lauferova klasifikacija Rabčevićeva klasifikacija RQD klasifikacija Klasifikacija prema opisu vrste, strukture i postojanosti brdskog materijala Geomehanička klasifikacija (RMR) Klasifikacija „Q“ sistema Klasifikacija profesora Lunardiju 10. Istraživanja i merenja Istraživanja za potrebe projektovanja Mjerenja i istraživanja u toku građenja Opažanja na licu mesta (monitoring) Metode opažanja Merenja deformacija Merenje deformacija na konturi iskopa (konvergencija) Geodetska merenja Nivelmansko merenje Fotogrametrijsko merenje Profilografija Određivanje vektora pomeranja tačke na konturi iskopa Određivanje deformacionih karakteristika brdskog materijala presiometrom Merenje napona u konsrtukciji Ispitivanje sidra Merenje deformacija brdskog materijala u okolini podzemnog iskopa pomoću ekstezometara Električni ekstenzometri Bušotinski ekstenzometri Višestruki ekstenzometar u bušotini iz tunela Višestruki ekstenzometar u bušotini sa površine Ugibometatrski lanac u horizontalnoj bušotini Inklinometri Izvod iz programa istraživanja kod jednog objekta Piezometri 11. Hidroizolacije Hidroizolacija od PVC traka Vodonepropusna membrana sistema hemijske kompanije BASF Izolacija od tefond HP traka Čuvanje hidroizolacije 12. Odvodnjavanje Odvodnjavanje u toku građenja Odvodnjavanje putnih tunela Posledice usled infiltriranja vode u podzemni objekat 13. Razvoj, saznanja i iskustva 14. Pogled na građenje tunela 15. Saobraćajni tuneli Putni tuneli Železnički tuneli Tuneli za gradske podzemne železnice 16. Hidrotehnički tuneli Brodski tuneli Tuneli za provođenje voda Tuneli u sastavu hidrocentrala Prednapregnute konstrukcije hidrotehničkih tunela Konstrukcije hidrotehničkih tunela od montažnih elemenata 17. Podvodni tuneli Konstrukcija kružnog preseka 18. Okna Izrada okna odozgo prema dole Izrada okna u slabim (mekim) materijalima Izrada okna pod zaštitom dijafragme Izrada okna na tunelski način Izrada okna odozdo prema gore Izrada kosog okna Izrada okna pomoću rotacionih mašina Zaštita iskopa okna injektiranjem 19. Kratki gradski saobraćajni i pešački tuneli Gradski saobraćajni tuneli Pešački tuneli Konstrukcije tunela pravouglog poprečnog preseka Osnove proračuna plitkih tunela Metode građenja kratkih gradskih tunela Kotlovska metoda Tranšejna (rovovska) metoda Izmenjena rovovska metoda Metoda štita 20. Ventilacija tunela Ventilacija u toku građenja Ventilacija putnih tunela u eksploataciji Prirodna ventilacija Veštačka ventilacija Podužna ventilacija Poprečna ventilacija Polupoprečna ventilacija Kombinovana ventilacija 21. Osvetlenje tunela Osvetlenje tunela u toku građenja Osvetlenje putnih tunela u eksploataciji 22. Portali i preduseci portali preduseci Izrada preduseka u čvrstoj steni Zaštita kosina preuseka 23. Galerije Galerije lakog tipa Galerije teškog tipa Statički proračun galerija 24. Bezbednosne mere u putnim tunelima Pozari u tunelima, pojave i posledice Bezbednosne mere u slučaju opasnosti Službene staze (trotoari) Poprečne veze za pešake Poprečne veze za vozila Niše za sklanjanje vozila u kvaru Protivpožarne (hidrantske) niše Telefonske ili SOS niše Snabdevanje vodom za gašenje požara Ostala oprema u tunelu 25. Građenje tunela u čvrstim stenama Iskop u punom profilu Iskop profila po fazama Obeležavanje profila Itrada minskih bušotina Punjenje minskih bušotina Ventilacija Izrada zaštitne konstrukcije Utovar i izvoz iskopanog materijala Doterivanje profila Druge mogućnosti iskopavanja stene Iskop hidrauličkom lopatom i hidrauličkim čekićem Iskop rezanjem stene Hidrauličko rezanje stene Razaranje stene pomoću materijala koji ekspandiraju 26. Miniranje u tunelima Osnovne veličine Prečnik bušotine i eksplozivnog punjenja Dubina bušenja Broj bušotina Linija najmanjeg otpora Specifična potrošnja eksploziva Raspored i vrste mina Količina eksploziva za jedno punjenje Zalomi Kosi zalomi Piramidalni zalom Klinasti zalom Leprzasti zalom Paralelni zalom Kombinovani zalom Konturno (ravno) miniranje Metoda prethodnog stvaranja pukotine Tehnika ravnog miniranja Konstrukcija i prečnik eksplozivnog punjenja 27. Mašinski iskop u čvrstim stenama Mašine za iskop kružnih profila Mašine za iskop profila potkovičastog oblika 28. Građenje tunela u mekim stenama i tlu Cevni krov A.DE.CO-RS pristup Etape i faze A.DE.CO-RS pristupa Primeri izvedenih tunela Mlazno injektiranje Tehnologije mlaznog injektiranja Radni postupak Kontrola kvaliteta Primena tehnologije mlaznog injektiranja Mašine za građenje tunela u slabim materijalima Iskop tunela pod zaštitom čeličnog štita Mehanizovani štit za rad u mekim materijalima Mehanizovani štit za rad u nekoherentnim materijalima Mehanizovani štit sa vazduhom pod pritiskpm Mehanizovani hidrištit Fazna razrada profila Građenje tunela otvorenim načinom Zaštita iskopa mlaznim betonom, armaturnim reržama i sidrima Zaštita iskopa čeličnim profilima i oplatom Zaštita iskopa dijafragmom 29. Poboljšanje trošnih stena i tla Injektiranje Zamrzavanje Sniženje nivoa podzemne vode 30. Geodetski radovi za potrebe tunela Geodetski radovi na površini-iskolčavanje osovine tunela preko brda Direktno iskolčavanje osovine tunela Iskolčavanje osovine tunela kroz okno Posredno iskolčavanje osovine tunela pomoću triangulacije Iskplčavanje osovine tunela u krivini 31. Građenje prostorija velikih profila 32. Građenje tunela malih profila utiskivanjem gotovih elemenata Pilot tuneli 33. Rehabilitacija tunela Metodologija pregleda Podaci o objektu Pregled i njegova svrha Ekipa za pregled Dokumentovanje nalaza Preliminarni pregled Registrovanje podataka Obuka izvršilaca Rutinski pregled Posebni elementi tunela Specijalne konstrukcije Geofizičko nedestruktivno istraživanje Istraživanje pomoću zvuka i ultrazvuka Merenje brzine Metoda radara Prikazivanje podataka Ocena podataka Rehabilitacija konstrukcija Opravke betona Metode opravki betona Priprema površine Čišćenje armature Popravka armature Upotreba livenog betona i ograničenja u tunelu Polimer cementni malter Mlazni beton Injektiranje Opravke pukotina Opravke strukturnih pukotina Sprečavanje procurivanja vode injektiranjem Opravke na metalnim elementima Poboljšanje uslova u postojećim tunelima bez hidroizolacije Opravke zidova od opeke 34. Statički proračun Alternative proračunskih modela Kontinum ili diskontinum model Model akcije i reakcije Empirijski pristup Metoda opažanja (opservacije) Približan proračun sigurnosti konstrukcije na osnovu nosivosti njenih elemenata Savremeni proračunski paketi 35. Prilozi, tabele i upotrebljeni termini 36. Korišćena literatura Naslov: Savremeno građenje u podzemlju Izdavač: AGM Knjiga Strana u boji: 750 Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: B5 Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-86363-45-9

Autor - osoba Krauthajmer, Ričard Ćurčić, Slobodan Naslov Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura / Ričard Krauthajmer, Slobodan Ćurčić ; [prevod Srđan Krtolica] Jedinstveni naslov Early Christian and Byzantine Architecture. scc Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2008 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis 548 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Krtolica, Srđan Zbirka ǂBiblioteka ǂKolonada ISBN 978-86-395-0529-5 (karton) Napomene Prevod dela: Early Christian and Byzantine Architecture / by Richard Krautheimer with Slobodan Ćurčić Tekst štampan dvostubačno Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 5 Napomene uz tekst Napomene: str. 451-511 Rečnik termina: str. 513-517 Bibliografija: str. 519-521 Spisak ilustracija: str. 523-532 Registar. Predmetne odrednice Ranohrišćanska arhitektura Vizantijska arhitektura Knjiga sveobuhvatno predstavlja tematiku vezanu za arhitekturu od početaka hrišćanstva pa sve do kraja Vizantijskog carstva. Istraživanja dvojice autora trajala su godinama, s obzirom na raštrkanost spomenika i na njihov stepen očuvanosti. Autori se bave hrišćanskom arhitekturom na Istoku od njenog početka do pada Carigrada, dok na Zapadu predstavljaju razvoj do kraja IV veka, ali ne i posle toga. Razlozi za takvo viđenje stvari nalaze se u činjenici što hrišćanska arhitektura na istoku nastavlja principe kasnoantičkog graditeljstva u prirodnom razvoju, dok na Zapadu tip antičke građevine, relativno ranog datuma, izumire, samo da bi bio ponovo oživljen kao deo pokreta obnove. Knjiga Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura, danas već klasik u oblasti kojom se bavi, predstavlja koherentni pregled istorije i prati promene koje su se odigravale u i ranohrišćanskoj i vizantijskoj arhitekturi, od Rima (uključujući i ranu crkvu Sv. Petra) i Milana, do severne Afrike, zatim od Carigrada do Grčke i Balkana, preko Egipta i Jerusalima, pa sve do sela i manastira u Siriji, Maloj Aziji, Jermeniji i Mesopotamiji. Za ovo četvrto izdanje, profesor Ričard Krauthajmer u saradnji sa kolegom profesorom Slobodanom Ćurčićem sa Prinston univerziteta, izvršio je temeljitu reviziju, a knjiga je osavremenjena uz pomoć oko 700 napomena, konceptovanih u vidu informacija većeg obima, kao i pomoću 400 ilustracija, čime je postignuta ravnoteža između ondašnjih istraživanja i podataka koje knjiga sadrži. Vizantijska arhitektura Vizantijska arhitektura je nastala na području koje se nalazi na teritoriji Istočnog rimskog carstva (Vizantija) i vezana je za Carigrad i ako nema tačne demarkacione linije njenog odeljivanja od hrišćanske umetnosti može se smatrati da je nastala u početku 5. veka.[1][2] Ovaj naziv koriste moderni istoričari prilikom označavanja srednjovekovnog rimskog carstva, koje se razvilo kao prepoznatljivi kulturni i umjetnički entitet sa središtem u Konstantinopolju novom središtu carstva nakon Rima. Kao i kod Vizantijske umetnosti, rana vizantijska arhitektura je bila samo nastavak tradicije rimske arhitekture, te zbog toga istoričari umetnosti nisu bili u stanju da uspostave oštru liniju njihovog arhitektonskog stilskog razdvajanja. Tokom više od 11 vekova postojanja, Vizantijsko carstvo (koje je objedinjavalo bogatu grčko-rimsku tradiciju) je imalo ogroman uticaj na evropsku i bliskoistočnu arhitekturu, te je na taj način bilo glavna osnova za kasniji razvoj renesansne i osmanlijske arhitektonske tradicije. Ovo doba arhitekture može se grubo podeliti u tri faze: rana, srednja i kasna (komnenska i paleološka) epoha. Ranovizantijska arhitektura Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura Vizantijske crkve u osnovi imaju oblik krsta kod koga su svi kraci jednake dužine. Prostor u sredini krsta kao i sva četiri bočna prostora presvojavaju se kupolama. Grupisanje polukupola oko centralne kupole je karakteristično za ovu arhitekturu. Primenom pandantifa ostvareno je prelaženje sa kvadratne osnove u prizemlju na kružnu osnovu kupole. Sa konstruktivne tačke gledišta pandantifima je omogućeno da se izbegnu masivni bočni zidovi pošto se opterećenje od kupole prenosi na oporce u uglovima kvadratne osnove. Na taj način kvadratna osnova se može sa svih strana otvoriti lukovima čime se redukuju bočne zidne površine i omogućava prirodno osvetljenje. Kod građenja kupola vizantijski građevinari su uvek primenjivali lake građevinske materijale kao što je šuplja opeka, ili liveni zidovi sa agregatom od plovućca. Grandiozno dostignuće, kako u spoljnom oblikovanju tako i formiranju unutrašnjeg prostora vizantijskim zasvođavanjem, ostvareno je crkvom Sv. Sofije u Carigradu. MG139 (N) Posle ranovizantijskog perioda, arhitektura Vizantije teži da razvije jedinstven plan centralnog tipa sa kupolom koja simbolizuje vaseljenu. Građevine centralnog plana su najčešće u obliku krsta, slobodno razvijenog ili upisanog krsta. Iz arhitekture hrišćanskog istoka – Vizantije usavršen je oblik upisanog krsta, koji se javlja u više varijanti: Razvijeni upisani krst(sa jednom ili pet kupola), Sažeti upisani krst sa jednom kupolom, Razvijeni upisani krst sa obimnim brodom(jedna ili pet kupola), Upisani krst sa suženim kracima, Kombinovani sa elementima upisanog krsta. Pored toga grade se i manje crkve sa planom slobodnog krsta. Najuticajnije su bile Carigradska i Grčka škola. Najznačajniji spomenici rane vizantijske arhitekture i umetnosti se nalaze u Carigradu – Konstantinopolju, širom Vizantijskog carstva, italijanskoj Ravenni koja je 402. g. bila prestonicom Rimskog carstva, a za vreme cara Justinijana tu je sedište vizantijske vlasti u Italiji (535. g.). Crkva San Vitale u Ravenni (526–547. g.) ima osnovu osmougaonika iznad čijeg središnjeg dela je kupola. Središnji brod komplikovano je povezan s bočnim brodom i to nizom polukružnih niša. Crkva ovakve osnove sa kupolom preovladava u pravoslavlju sve od Justinijana, kao što na Zapadu preovladava bazilikalni tip crkve. Crkva Aja Sofija (532–537) u Carigradu je najpoznatija građevina Vizantijske umetnosti. Osnova je kombinacija uzdužne bazilike i centralnog tipa sa kupolom u sredini. Tada najveću kupolu na svetu podupiru dve polu-kupole i sferni (kružni) trouglovi zvani pandatifi. Kupola je prošarana prozorima i svjetlucavim mozaicima pa se čini kao da je bez težine. Spolja je volumen zatvoren ravnim geometrijskim površinama, dok je iznutra zid potpuno dematerijalizovan mermernim oplatama i mozaicima koji mu daju slikarski karakter. U kasnijim razdobljima vizantijske arhitekture javlja se nekoliko tipova crkava, smanjuju se veliki jedinstveni prostori (koji su dominirali u zlatnom dobu), a spoljašnja obrada volumena dobija na važnosti gde se javljaju i ornamentalni ukrasi od opeke (npr. Crkva sv. Luke u Fokidi, Grčka, manastiri Svete gore, Manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu koji je zadužbina kralja Milutina ili sv. Pantelejmon kod Skoplja, Makedonija). Jedini očuvani ranovizantijski spomenik u Hrvatskoj je trobrodna Eufrazijana|Eufrazijeva bazilika u Poreču iz 5. veka, sa mozaicima iz 6. veka. Poznovizantijska arhitektura Početkom 10. veka potpuno će se oformiti tipična građevina Vizantije, to je crkva u osnovi upisanog krsta (istokrakog) u osnovu kvadrata. Kupole će povećati svoj tambur (donji okvir kupole) i na tom visokom tamburu otvoriti će se mnogi prozori i tako obasjati tu građevinu građenu potpuno bez prozora na zidu. Takav tip crkve je i crkva Sv. Marko u Veneciji (1063), iako nije bila pod vlašću Vizantije, bila je pod direktnim umetničkim uticajem. Ona ima osnovu grčkog upisanog krsta u osnovu kvadrata i kupole iznad središnjeg kvadrata i svakog kraka krsta - odlike vizantske gradnje. Venecijanske kupole nemaju tambur nego su obložene drvenim krovovima. Unutrašnjost je vrlo prostrana i ukrašena mozaicima. U 13. veku Carigrad pada u ruke krstaša i formira se latinsko carstvo, što dovodi do intenzivnijeg razvoja umetničke delatnosti na periferiji Vizantije kao što je Makedonija, Srbija i Rusija. U Srbiji nastaju crkve „Raške škole“ u kojoj se osjete uticaji romanike. Dok Crkva Manastira Gračanice na Kosovu (1315. god.) zbog svoje visine podsjeća na gotičku građevinu. Ona ima predulaz spojen s centralnim prostorom kvadratne osnove (upisan grčki krst) koji je spolja naglašen stupnjevanjem četiri manje kupole iz kojih se u sredini izdvaja peta – najviša i najveća. Sjajan ritam nižih i viših tela koja skoro ne izlaze iz kvadratne osnove. MG139 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Imfrid Libšer, Franc Vilert Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika.[10][11] Osobine Zbog svojih jonskih i kovalentnih veza, keramika je obično tvrda, krta, ima visoku temperaturu topljenja, nisku električnu i toplotnu provodljivost, dobru hemijsku i toplotnu stabilnost i visoku čvrstoću na pritisak. Keramike mogu da budu jednostavni monofazni materijali ili složeni materijali. Najčešći tip monofazne keramike su aluminijumov i magnezijumov oksid. Složeni (višeslojni) keramički materijali su kordierit (magnezijum-alumosilikat) i forsterit (magnezijum-silikat). Primena keramike Keramički materijali imaju široku primenu; od izrade građevinarskih opeka, crepova, sanitarnih uređaja, alata za sečenje metala, vatrostalnih obloga ložišta, vetrobrana i stakala vozila, svećica motora, dielektrika kondenzatora, senzora, magnetnih memorija. I spejs šatlovi imaju toplotnu izolaciju od 25.000 lakih poroznih keramičkih pločica koje joj štite aluminijumske oplate od prekomernog zagrejavanja pri prolazu velikim brzinama kroz Zemljinu atmosferu. Istorijat i razvoj keramike Razvoj keramike možemo pratiti od paleolita i pojave najstarijih kultura. Iz paleolitskih grnčarija razvila se današnja savremena keramika. Proizvodnja keramike koja je danas u velikoj meri industrijska je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti. Najstariji nalazi se mogu datirati do mlađeg kamenog doba. Prvo su to bili koševi koji su bili oblepljeni glinom, a posle celoglineni proizvodi. Posude koje su proizvedene ručno bile su ne samo za svakodnevnu upotrebu već su služile i u kultne, religiozne svrhe (npr. za pohranjivanje pepela umrlih). Plastični proizvodi od gline i glineni idoli su najstariji dokazi religioznih predstava ljudskog roda. U praistoriji je keramika bila pretežno lepljena iz pojaseva i izuzetno gnječena, a kasnije je bila proizvedena na grnčarskom točku koji je značio znatni tehnološki napredak u proizvodnji keramike i grnčarije. Keramika je često bila pre pečenja ili posle njega obrađivana ili oslikavana. U arheologiji je jedno od najznačajnijih vidova poznavanja slojeva kultura, njenih razvojnih odnosa, umetničkih potreba kao npr. gajtanska keramika ili češljasta keramika predstavljaju arheološke grupe koje se zovu kulture u praistoriji.[12] U istorijskoj epohi su poznate keramike iz 4000. godine p. n. e. iz staroegipatske grnčarije koja je ukrašena bogatim oslikavanjem i glazurama u boji kao i iz prednje Azije iz arhitekture od opeka i reljefa od opeka u boji pa preko kritsko-mikenske kulture do grčkih vaza i etrurskih glinenih sarkofaga, da bi sa raspadom rimske imperije nestala i keramika u Evropi. Značajna je i kineska keramika koja je naročiti značaj dobila u vreme dinastije Ming. Takođe se beleži i razvoj keramike kod Indijanaca Južne Amerike koja je dobila na značaju i dostizala zavidan nivo. U srednjem veku se ponovo razvija keramika i dobija na značaju naročito u doba gotike i proizvodnji gotskih pehara. Sa islamskom kulturom se u Evropu javlja interes za fajans i pod imanom majolika se žiri u Italiji u 13. veku i iz nje se raširuje po Francuskoj, Švajcarskoj, Nizozemskoj i u 16. veku u Nemačku.[12]Raširenost fajansa je postepeno potisnuo kineski porcelan koji je u Evropu bio dovezen u 15. veku, U težnji da se imitira kineski porcelan je bila imitacija porcelana u Italiji (medičijevski porcelan) u i Francuskoj a kasnije i u Engleskoj kao meki porcelan koji je bio potisnut nakon pronalazka tvrdog porcelana od strane majisenskog apotekara i alhemičara Johana Fridriha Botgera („Johann Friedrich Böttger“) koji je prvi u Evropi upotrebio kaolin i 1710. godine je nastala prva manufakturna proizvodnja u Majisenu („Meißen“) nedaleko od Drezdena u Nemačkoj.[12] Postepeno se ova proizvodnja raširila po celoj Evropi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika.[10][11] Osobine Zbog svojih jonskih i kovalentnih veza, keramika je obično tvrda, krta, ima visoku temperaturu topljenja, nisku električnu i toplotnu provodljivost, dobru hemijsku i toplotnu stabilnost i visoku čvrstoću na pritisak. Keramike mogu da budu jednostavni monofazni materijali ili složeni materijali. Najčešći tip monofazne keramike su aluminijumov i magnezijumov oksid. Složeni (višeslojni) keramički materijali su kordierit (magnezijum-alumosilikat) i forsterit (magnezijum-silikat). Primena keramike Keramički materijali imaju široku primenu; od izrade građevinarskih opeka, crepova, sanitarnih uređaja, alata za sečenje metala, vatrostalnih obloga ložišta, vetrobrana i stakala vozila, svećica motora, dielektrika kondenzatora, senzora, magnetnih memorija. I spejs šatlovi imaju toplotnu izolaciju od 25.000 lakih poroznih keramičkih pločica koje joj štite aluminijumske oplate od prekomernog zagrejavanja pri prolazu velikim brzinama kroz Zemljinu atmosferu. Istorijat i razvoj keramike Razvoj keramike možemo pratiti od paleolita i pojave najstarijih kultura. Iz paleolitskih grnčarija razvila se današnja savremena keramika. Proizvodnja keramike koja je danas u velikoj meri industrijska je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti. Najstariji nalazi se mogu datirati do mlađeg kamenog doba. Prvo su to bili koševi koji su bili oblepljeni glinom, a posle celoglineni proizvodi. Posude koje su proizvedene ručno bile su ne samo za svakodnevnu upotrebu već su služile i u kultne, religiozne svrhe (npr. za pohranjivanje pepela umrlih). Plastični proizvodi od gline i glineni idoli su najstariji dokazi religioznih predstava ljudskog roda. U praistoriji je keramika bila pretežno lepljena iz pojaseva i izuzetno gnječena, a kasnije je bila proizvedena na grnčarskom točku koji je značio znatni tehnološki napredak u proizvodnji keramike i grnčarije. Keramika je često bila pre pečenja ili posle njega obrađivana ili oslikavana. U arheologiji je jedno od najznačajnijih vidova poznavanja slojeva kultura, njenih razvojnih odnosa, umetničkih potreba kao npr. gajtanska keramika ili češljasta keramika predstavljaju arheološke grupe koje se zovu kulture u praistoriji.[12] U istorijskoj epohi su poznate keramike iz 4000. godine p. n. e. iz staroegipatske grnčarije koja je ukrašena bogatim oslikavanjem i glazurama u boji kao i iz prednje Azije iz arhitekture od opeka i reljefa od opeka u boji pa preko kritsko-mikenske kulture do grčkih vaza i etrurskih glinenih sarkofaga, da bi sa raspadom rimske imperije nestala i keramika u Evropi. Značajna je i kineska keramika koja je naročiti značaj dobila u vreme dinastije Ming. Takođe se beleži i razvoj keramike kod Indijanaca Južne Amerike koja je dobila na značaju i dostizala zavidan nivo. U srednjem veku se ponovo razvija keramika i dobija na značaju naročito u doba gotike i proizvodnji gotskih pehara. Sa islamskom kulturom se u Evropu javlja interes za fajans i pod imanom majolika se žiri u Italiji u 13. veku i iz nje se raširuje po Francuskoj, Švajcarskoj, Nizozemskoj i u 16. veku u Nemačku.[12]Raširenost fajansa je postepeno potisnuo kineski porcelan koji je u Evropu bio dovezen u 15. veku, U težnji da se imitira kineski porcelan je bila imitacija porcelana u Italiji (medičijevski porcelan) u i Francuskoj a kasnije i u Engleskoj kao meki porcelan koji je bio potisnut nakon pronalazka tvrdog porcelana od strane majisenskog apotekara i alhemičara Johana Fridriha Botgera („Johann Friedrich Böttger“) koji je prvi u Evropi upotrebio kaolin i 1710. godine je nastala prva manufakturna proizvodnja u Majisenu („Meißen“) nedaleko od Drezdena u Nemačkoj.[12] Postepeno se ova proizvodnja raširila po celoj Evropi.....

Autor: Radomir FolićSpregnuti nosači formiraju se kombinacijom dva ili više materijala. Armiranobetonske konstrukcije (AB) su u poslednjih 150 godina, a i danas, najšire primenjivane konstrukcije u građevinarstvu. Zbog male nosivosti betona na zatezanje, tridesetih godina prošlog veka otpočela je primena spregnutih konstrukcija (SK). U njima se u zategnutoj zoni, umesto betona, koriste čelični nosači, a u pritisnutoj zoni betonske ploče, njihova povezivanje. Na taj način koriste se prednosti i čeličnih i betonskih konstrukcija, naročito u elemenatima izloženih savijanju, te tako postižu manju težinu i veće raspone. Spregnute konstrukcije su ekonomične za manje i srednje raspone u visokogradnji i mostogradnji.U našim zemljama regulativa o SK je relativno stara, a literatura oskudna. Nasuprot tome, Evropske norme (EN) za konstrukcije donete su u periodu od 2002. do 2005. godine. Da bi se omogućila njihova šira primena nužno je prilagođavanje naših propisa EN koje važe u zemljama Evropske unije. Za SK od značaja je čitav set ovih normi, kao što su: EN 1990-osnove proračuna, EN 1991-dejstva na konstrukcije, EN 1992- betonske, EN 1993 – čelične i EN 1994 – spregnute konstrukcije čelik-beton, kao i EN 1997 za fundiranje i EN 1998 za projektovanje seizmički otpornih konstrukcija. Od posebnog značaja za konstruktersku praksu je i poznavanje teorijskih konstruisanja i oblikovanja detalja SK. I pored toga, u nastavi na građevinskim fakultetima SK se ne poklanja potrebna pažnja. Navedeni razlozi su nas motivisali da pripremimo ovaj rukopis koji će, nadamo se, ublažiti nedostatak literature u ovoj važnoj oblasti građevinskog konstrukterstva.Različito ponašanje materijala od kojih se sastoje spregnute konstrukcije, naročito reološka svojstva monolitno izvedenog betona, bitno utiču na ponašanje preseka spregnutih konstrukcija. Kada se koristi prednaprezanje od značaja je i obuhvatanje relaksacije čelika za prednaprezanje. To je razlog značajne promene stanja napona i deformacija SK, što se mora uzeti u obzir pri njihovom projektovanju. Zbog toga je u ovoj knjizi detaljno obrađena kompleksna analiza napona i deformacija usled relaksacije čelika za prednaprezanje, skupljanje i tečenje betona ugrađenog na mestu građenja.U uvodu je opisan osnovni koncept projektovanja SK čelik- beton. U drugom poglavlju sažeto je prikazan istorijski razvoj spregnutih konstrukcija kod nas i u svetu. U trećem poglavlju analizirana su svojstva materijala koji se primenjuju u SK, sa prikazom i analizom zahteva iz najnovijih EN. Analizirani su čvrstoća betona na pritisak, radni i proračunski dijagrami, određivanje čvrstoće betona na zatezanje, dinamička čvrstoća na lom i u zavisnosti od broja ciklusa - zamor, deformacijska svojstva betona, vrednosti sekantnih modula elastičnosti, kao i promene naprezanja u toku vremena. Kada je o čeliku reč analizirani su dijagrami ? -?. Uporedo su navedene oznake konstrukcionog čelika prema EN i JUS.Četvrto poglavlje posvećeno je teorijskim osnovama proračuna spregnutih preseka sa i bez prednaprezanja. Razmatrana su naponska stanja spregnutih preseka bez sprezanja sa parcijalnim i potpunim sprezanjem, kao i preraspodela napona usled skupljanja i tečenja betona. Detaljno su opisane algebarske veze napona i deformacija betona, što je posebno važno sa aspekta praktičnih proračuna, počev od osnovnog koncepta viskoelastičnosti, reoloških modela uz kritički pregled teorija i radova iz ove oblasti. Prikazan je proračun presečnih sila u spregnutim presecima i njihova preraspodela, uz korišćenje aproksimativnih metoda. Detaljno je prikazana analiza preseka ali i elemenata konstrukcije, izloženih savijanju, metodom konačnih elemenata (MKE) uz generalizaciju proračuna. Matrica krutosti linijskih konačnih elemenata formirana je korišćenjem metode slojeva, a reološka svojstva betona i čelika za prednaprezanje uvedena su preko fiktivnog opterećenja. Pri tome su za viskozne materijale korišćene generalizovane inkrementalne veze napona i deformacija i metoda deformacije. Pokazano je kako se tačnost rezultata popravlja podelom elementa/konstrukcije na minimalni broj konačnih elmenata.Peto, najobimnije poglavlje, posvećeno je problemu proračuna SK čelik - beton. Polazi se od koncepta sigurnosti u skladu sa EN 1994 i dokaza graničnih stanja. Obrađeni su spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima, spregnute rešetkaste konstrukcije i spregnuti stubovi. Za pune nosače analizirani su preseci za potpuno i parcijalno sprezanje uz klasifikaciju preseka i određivanje efektivnog preseka. Tretirani su: nosivost spregnutih preseka za savijanje, vertikalno smicanje, interaktivno dejstvo savijanja i smicanja, stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka, preraspodela napona usled dugotrajnih procesa, kao i nosivost na podužno smicanje. Na numeričkim primerima ilustrovan je postupak dokaza nosivosti, kao i kriterijum upotrebljivosti. Analizirane su specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima i rešetkaste spregnute konstrukcije.Spregnuti stubovi razmatrani su sa aspekta dokaza nosivosti pri centričnom opterećenju, opterećenju pritiskom i jednoosnim savijanjem. Analiziran je uticaj poprečnih sila i uvođenje opterećenja u spregnuti stub. Analiza je propraćena primerom proračuna sa svim dokazima nosivosti i procene područja uvođenja opterećenja. Detaljno su obrađeni spojevi za zglobne sisteme, princip kontinuiranja, vijčani i kontaktni spojevi. Na kraju ovog poglavlja prikazane su i analizirane specifičnosti primene spregnutih konstrukcija u zgradama i specifičnosti u vezi sa seizmičkom otpornošću.Prikazane su, takođe, vrste spregnutih mostova sa osvrtom na njihov razvoj i analizu karakterističnih primera mostova izgrađenih u SFRJ i u inostranstvu. Opisano je izvođenje spregnutih mostova bez skela i oplate. Pri tome, čelične grede primaju početne uticaje od sopstvene težine. Prikazana je tehnologija građenja mostova sa etapnim betoniranjem i uvođenjem prednaprezanja u betonsku ploču. Analizirani su neki rezultati novijih ispitivanja spregnutih preseka, sa vruće valjanim profilima i njihova optimizacija. Opisana je primena montažnih kolovoznih ploča čime su redukovani uticaji usled skupljanja i tečenja betona. Sažeto su komentarisane preporuke za projektovanje, oblikovanje detalja i izvođenje SK mostova različitih tipova. Prikazan je način dokaza nosivosti spregnutih mostova, kao i analiza smičućih veza i fenomena zamora.lzložene teorijske osnove i drugi aspekti analize i projektovanja spregnutih konstrukcija usaglašene su sa Evropskim normama. Da bi se lakše razumeo i koristio tekst, prikazano je nekoliko numeričkih primera. Polazeći od stanja u ovoj oblasti, naznačeni su pravci razvoja ovih konstrukcija.Iz recenzije:“…Ovo delo po svojoj strukturi I sadržaju predstavlja širu studiju posvećenu analizi I konstruisanju spregnutih kosntrukcija čelik-beton različite namene I može biti od interesa za: projektante, studente završnih godina studija građevinarstva, kao I studente poslediplomskih i/ili doktorskih strudija…”Prof.dr Dušan Najdanović, Gradjevinski fakultet Beograd,V.prof. dr Đorđe Lađinović, Fakultet tehničkih nauka Novi SadSADRŽAJ1. Uvodne napomene1.1 Osnovni koncept1.2 Vrste spregnutih konstrukcija čelik-beton, prednosti i nedostatci2. Istorijski razvoj spregnutih konstrukcija3. Materijali za spregnute konstrukcije3.1 Beton3.1.1 Čvrstoća betona3.1.2 Deformaciona svojstva betona3.2 Čelik3.2.1 Konstruktivni čelik3.2.2 Hladno oblikovani profilisani lim3.2.3 Betonski čelik4. Teorijske osnove za proračun spregnutih preseka4.1 Geometrijske karakteristike preseka4.2 Naponska stanja spregnutih konstrukcija4.3 Algebarske veze napona i deformacija betona4.3.1 Osnovni koncept viskoelastičnosti4.3.2 Reološki modeli4.3.3 Pregled teorija i radova4.3.3.1 Teorija starenja betona4.3.3.2 Poboljšana teorija starenja betona4.3.3.3 Bolcmanov (Boltzman) princip superpozicije4.3.3.4 Ilston-Džordanova (Illston-Jordan) veza napona i deformacija4.3.3.5 Nasledna teorija starenja4.3.3.6 Predlog profesora Milana Đurića4.3.3.7 Rešenje Dišingerove (Dischinger) diferencijalne jednačine prema autorima Rišu i Jingvirtu (Rusch i Jungwirth)4.3.3.8 Predlog Trosta4.3.3.9 Izraz po Ulickom4.3.3.10 Predlog prof. Ivkovića4.3.3.11 Bažantov modul-efektivni modul starenja4.3.3.12 Opšti oblik inkrementalne veze napona i dilatacija betona4.4 Proračun presečnih sila u spregnutim presecima4.4.1 Preraspodela presečnih sila4.4.2 Definicija preraspodele presečnih sila u matematičkom smislu4.4.3 Aproksimativne metode određivanja preraspodele presečnih sila4.4.3.1 Rešenje pomoću približne funkcije toka vremenski zavisnih presečnih sila4.4.3.2 Diferencna metoda4.4.4 Izrazi prema prof. M. Đuriću4.5 Primer određivanja presečnih sila u spregnutim presecima čelik – beton4.5.1 Sistem jednačina4.5.2 Primer određivanja presečnih sila u spregnutom preseku čelični nosač – prednapregnuta betonska ploča5. Proračun spregnutih konstrukcija čelik - beton5.1 Koncept sigurnosti5.1.1 Uvod5.1.2 Dokazi graničnih stanja5.1.2.1 Karakteristične vrednosti za uticaje5.1.2.2 Karakteristične vrednosti za svojstva materijala5.1.3 Pouzdanost i verovatnoća otkaza5.2 Spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima5.2.1 Puno i parcijalno sprezanje, stepen sprezanja5.2.2 Nosivost spregnutih preseka5.2.2.1 Klasifikacija preseka5.2.2.2 Efektivni presek5.2.2.3 Nosivost na savijanje5.2.2.4 Nosivost na vertikalno smicanje5.2.2.5 Interakcija savijanje-smicanje5.2.2.6 Stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka5.2.2.7 Uticaj tečenja i skupljanja u spregnutim nosačima (preraspodela napona)5.2.2.8 Nosivost na podužno smicanje5.2.3 Proračunski primer 1 – Dokaz nosivosti5.2.3.1 Ulazni podaci5.2.3.2 Prethodno dimenzionisanje5.2.3.3 Klasifikacija poprečnih preseka5.2.3.4 Plastični moment nosivosti u polju5.2.3.5 Plastični moment nosivosti nad osloncem5.2.3.6 Dokaz nosivosti na savijanje5.2.3.7 Dokaz nosivosti na poprečne sile5.2.3.8 Bočno – torziono izvijanje5.2.3.9 Dokaz sprezanja5.2.4 Upotrebljivost spregnutih preseka5.2.4.1 Kriteriji upotrebljivosti5.2.4.2 Proračunski primer 1 – Dokaz upotrebljivosti5.2.5 Specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima5.3 Spregnute rešetkaste konstrukcije5.4 Spregnuti stubovi5.4.1 Dokaz nosivosti centrično opterećenih stubova5.4.2 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i jednoosnim savijanjem5.4.3 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i dvoosnim savijanjem5.4.4 Uticaj poprečne sile5.4.5 Uvođenje opterećenja u spregnuti stub5.4.6 Eksperimentalne i teorijske analize5.4.7 Proračunski primer 2 – spoljašnji stub 7-spratne poslovne zgrade5.4.7.1 Statički sistem i geometrija5.4.7.2 Analiza opterećenja5.4.7.3 Prethodno dimenzionisanje5.4.7.4 Geometrijske karakteristike komponenti spregnutog preseka5.4.7.5 Ograničenja primene pojednostavljenog postupka proračuna5.4.7.6 Dokaz nosivosti na centrični pritisak5.4.7.7 Dokaz nosivosti na pritisak i jednoosno savijanje5.4.7.8 Dokaz nosivosti na poprečne sile5.4.7.9 Dokaz prionljivosti čeličnog profila i betona (područje uvođenja opterećenja)5.5 Spojevi5.5.1 Principi zglobnih spojeva5.5.2 Principi kontinuiranih spojeva5.5.3 Vijčani spojevi5.5.4 Kontaktni spojevi6. Primena sprezanja u mostogradnji6.1 Vrste spregnutih mostova i njihove prednosti6.2 Razvoj spregnutih mostova6.3 Napomene za projektovanje i izvođenje spregnutih mostova6.4 Dokaz nosivosti6.5 Smičuća veza6.6 Zamor7. Završne napomene8. Popis literature9. Sažetak i Summary10. Indeks pojmova

Spregnuti nosači formiraju se kombinacijom dva ili više materijala. Armiranobetonske konstrukcije (AB) su u poslednjih 150 godina, a i danas, najšire primenjivane konstrukcije u građevinarstvu. Zbog male nosivosti betona na zatezanje, tridesetih godina prošlog veka otpočela je primena spregnutih konstrukcija (SK). U njima se u zategnutoj zoni, umesto betona, koriste čelični nosači, a u pritisnutoj zoni betonske ploče, njihova povezivanje. Na taj način koriste se prednosti i čeličnih i betonskih konstrukcija, naročito u elemenatima izloženih savijanju, te tako postižu manju težinu i veće raspone. Spregnute konstrukcije su ekonomične za manje i srednje raspone u visokogradnji i mostogradnji. U našim zemljama regulativa o SK je relativno stara, a literatura oskudna. Nasuprot tome, Evropske norme (EN) za konstrukcije donete su u periodu od 2002. do 2005. godine. Da bi se omogućila njihova šira primena nužno je prilagođavanje naših propisa EN koje važe u zemljama Evropske unije. Za SK od značaja je čitav set ovih normi, kao što su: EN 1990-osnove proračuna, EN 1991-dejstva na konstrukcije, EN 1992- betonske, EN 1993 – čelične i EN 1994 – spregnute konstrukcije čelik-beton, kao i EN 1997 za fundiranje i EN 1998 za projektovanje seizmički otpornih konstrukcija. Od posebnog značaja za konstruktersku praksu je i poznavanje teorijskih konstruisanja i oblikovanja detalja SK. I pored toga, u nastavi na građevinskim fakultetima SK se ne poklanja potrebna pažnja. Navedeni razlozi su nas motivisali da pripremimo ovaj rukopis koji će, nadamo se, ublažiti nedostatak literature u ovoj važnoj oblasti građevinskog konstrukterstva. Različito ponašanje materijala od kojih se sastoje spregnute konstrukcije, naročito reološka svojstva monolitno izvedenog betona, bitno utiču na ponašanje preseka spregnutih konstrukcija. Kada se koristi prednaprezanje od značaja je i obuhvatanje relaksacije čelika za prednaprezanje. To je razlog značajne promene stanja napona i deformacija SK, što se mora uzeti u obzir pri njihovom projektovanju. Zbog toga je u ovoj knjizi detaljno obrađena kompleksna analiza napona i deformacija usled relaksacije čelika za prednaprezanje, skupljanje i tečenje betona ugrađenog na mestu građenja. U uvodu je opisan osnovni koncept projektovanja SK čelik- beton. U drugom poglavlju sažeto je prikazan istorijski razvoj spregnutih konstrukcija kod nas i u svetu. U trećem poglavlju analizirana su svojstva materijala koji se primenjuju u SK, sa prikazom i analizom zahteva iz najnovijih EN. Analizirani su čvrstoća betona na pritisak, radni i proračunski dijagrami, određivanje čvrstoće betona na zatezanje, dinamička čvrstoća na lom i u zavisnosti od broja ciklusa - zamor, deformacijska svojstva betona, vrednosti sekantnih modula elastičnosti, kao i promene naprezanja u toku vremena. Kada je o čeliku reč analizirani su dijagrami σ -ɛ. Uporedo su navedene oznake konstrukcionog čelika prema EN i JUS. Četvrto poglavlje posvećeno je teorijskim osnovama proračuna spregnutih preseka sa i bez prednaprezanja. Razmatrana su naponska stanja spregnutih preseka bez sprezanja sa parcijalnim i potpunim sprezanjem, kao i preraspodela napona usled skupljanja i tečenja betona. Detaljno su opisane algebarske veze napona i deformacija betona, što je posebno važno sa aspekta praktičnih proračuna, počev od osnovnog koncepta viskoelastičnosti, reoloških modela uz kritički pregled teorija i radova iz ove oblasti. Prikazan je proračun presečnih sila u spregnutim presecima i njihova preraspodela, uz korišćenje aproksimativnih metoda. Detaljno je prikazana analiza preseka ali i elemenata konstrukcije, izloženih savijanju, metodom konačnih elemenata (MKE) uz generalizaciju proračuna. Matrica krutosti linijskih konačnih elemenata formirana je korišćenjem metode slojeva, a reološka svojstva betona i čelika za prednaprezanje uvedena su preko fiktivnog opterećenja. Pri tome su za viskozne materijale korišćene generalizovane inkrementalne veze napona i deformacija i metoda deformacije. Pokazano je kako se tačnost rezultata popravlja podelom elementa/konstrukcije na minimalni broj konačnih elmenata. Peto, najobimnije poglavlje, posvećeno je problemu proračuna SK čelik - beton. Polazi se od koncepta sigurnosti u skladu sa EN 1994 i dokaza graničnih stanja. Obrađeni su spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima, spregnute rešetkaste konstrukcije i spregnuti stubovi. Za pune nosače analizirani su preseci za potpuno i parcijalno sprezanje uz klasifikaciju preseka i određivanje efektivnog preseka. Tretirani su: nosivost spregnutih preseka za savijanje, vertikalno smicanje, interaktivno dejstvo savijanja i smicanja, stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka, preraspodela napona usled dugotrajnih procesa, kao i nosivost na podužno smicanje. Na numeričkim primerima ilustrovan je postupak dokaza nosivosti, kao i kriterijum upotrebljivosti. Analizirane su specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima i rešetkaste spregnute konstrukcije. Spregnuti stubovi razmatrani su sa aspekta dokaza nosivosti pri centričnom opterećenju, opterećenju pritiskom i jednoosnim savijanjem. Analiziran je uticaj poprečnih sila i uvođenje opterećenja u spregnuti stub. Analiza je propraćena primerom proračuna sa svim dokazima nosivosti i procene područja uvođenja opterećenja. Detaljno su obrađeni spojevi za zglobne sisteme, princip kontinuiranja, vijčani i kontaktni spojevi. Na kraju ovog poglavlja prikazane su i analizirane specifičnosti primene spregnutih konstrukcija u zgradama i specifičnosti u vezi sa seizmičkom otpornošću. Prikazane su, takođe, vrste spregnutih mostova sa osvrtom na njihov razvoj i analizu karakterističnih primera mostova izgrađenih u SFRJ i u inostranstvu. Opisano je izvođenje spregnutih mostova bez skela i oplate. Pri tome, čelične grede primaju početne uticaje od sopstvene težine. Prikazana je tehnologija građenja mostova sa etapnim betoniranjem i uvođenjem prednaprezanja u betonsku ploču. Analizirani su neki rezultati novijih ispitivanja spregnutih preseka, sa vruće valjanim profilima i njihova optimizacija. Opisana je primena montažnih kolovoznih ploča čime su redukovani uticaji usled skupljanja i tečenja betona. Sažeto su komentarisane preporuke za projektovanje, oblikovanje detalja i izvođenje SK mostova različitih tipova. Prikazan je način dokaza nosivosti spregnutih mostova, kao i analiza smičućih veza i fenomena zamora. lzložene teorijske osnove i drugi aspekti analize i projektovanja spregnutih konstrukcija usaglašene su sa Evropskim normama. Da bi se lakše razumeo i koristio tekst, prikazano je nekoliko numeričkih primera. Polazeći od stanja u ovoj oblasti, naznačeni su pravci razvoja ovih konstrukcija. Iz recenzije: “…Ovo delo po svojoj strukturi I sadržaju predstavlja širu studiju posvećenu analizi I konstruisanju spregnutih kosntrukcija čelik-beton različite namene I može biti od interesa za: projektante, studente završnih godina studija građevinarstva, kao I studente poslediplomskih i/ili doktorskih strudija…” Prof.dr Dušan Najdanović, Gradjevinski fakultet Beograd, V.prof. dr Đorđe Lađinović, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad SADRŽAJ 1. Uvodne napomene 1.1 Osnovni koncept 1.2 Vrste spregnutih konstrukcija čelik-beton, prednosti i nedostatci 2. Istorijski razvoj spregnutih konstrukcija 3. Materijali za spregnute konstrukcije 3.1 Beton 3.1.1 Čvrstoća betona 3.1.2 Deformaciona svojstva betona 3.2 Čelik 3.2.1 Konstruktivni čelik 3.2.2 Hladno oblikovani profilisani lim 3.2.3 Betonski čelik 4. Teorijske osnove za proračun spregnutih preseka 4.1 Geometrijske karakteristike preseka 4.2 Naponska stanja spregnutih konstrukcija 4.3 Algebarske veze napona i deformacija betona 4.3.1 Osnovni koncept viskoelastičnosti 4.3.2 Reološki modeli 4.3.3 Pregled teorija i radova 4.3.3.1 Teorija starenja betona 4.3.3.2 Poboljšana teorija starenja betona 4.3.3.3 Bolcmanov (Boltzman) princip superpozicije 4.3.3.4 Ilston-Džordanova (Illston-Jordan) veza napona i deformacija 4.3.3.5 Nasledna teorija starenja 4.3.3.6 Predlog profesora Milana Đurića 4.3.3.7 Rešenje Dišingerove (Dischinger) diferencijalne jednačine prema autorima Rišu i Jingvirtu (Rusch i Jungwirth) 4.3.3.8 Predlog Trosta 4.3.3.9 Izraz po Ulickom 4.3.3.10 Predlog prof. Ivkovića 4.3.3.11 Bažantov modul-efektivni modul starenja 4.3.3.12 Opšti oblik inkrementalne veze napona i dilatacija betona 4.4 Proračun presečnih sila u spregnutim presecima 4.4.1 Preraspodela presečnih sila 4.4.2 Definicija preraspodele presečnih sila u matematičkom smislu 4.4.3 Aproksimativne metode određivanja preraspodele presečnih sila 4.4.3.1 Rešenje pomoću približne funkcije toka vremenski zavisnih presečnih sila 4.4.3.2 Diferencna metoda 4.4.4 Izrazi prema prof. M. Đuriću 4.5 Primer određivanja presečnih sila u spregnutim presecima čelik – beton 4.5.1 Sistem jednačina 4.5.2 Primer određivanja presečnih sila u spregnutom preseku čelični nosač – prednapregnuta betonska ploča 5. Proračun spregnutih konstrukcija čelik - beton 5.1 Koncept sigurnosti 5.1.1 Uvod 5.1.2 Dokazi graničnih stanja 5.1.2.1 Karakteristične vrednosti za uticaje 5.1.2.2 Karakteristične vrednosti za svojstva materijala 5.1.3 Pouzdanost i verovatnoća otkaza 5.2 Spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima 5.2.1 Puno i parcijalno sprezanje, stepen sprezanja 5.2.2 Nosivost spregnutih preseka 5.2.2.1 Klasifikacija preseka 5.2.2.2 Efektivni presek 5.2.2.3 Nosivost na savijanje 5.2.2.4 Nosivost na vertikalno smicanje 5.2.2.5 Interakcija savijanje-smicanje 5.2.2.6 Stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka 5.2.2.7 Uticaj tečenja i skupljanja u spregnutim nosačima (preraspodela napona) 5.2.2.8 Nosivost na podužno smicanje 5.2.3 Proračunski primer 1 – Dokaz nosivosti 5.2.3.1 Ulazni podaci 5.2.3.2 Prethodno dimenzionisanje 5.2.3.3 Klasifikacija poprečnih preseka 5.2.3.4 Plastični moment nosivosti u polju 5.2.3.5 Plastični moment nosivosti nad osloncem 5.2.3.6 Dokaz nosivosti na savijanje 5.2.3.7 Dokaz nosivosti na poprečne sile 5.2.3.8 Bočno – torziono izvijanje 5.2.3.9 Dokaz sprezanja 5.2.4 Upotrebljivost spregnutih preseka 5.2.4.1 Kriteriji upotrebljivosti 5.2.4.2 Proračunski primer 1 – Dokaz upotrebljivosti 5.2.5 Specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima 5.3 Spregnute rešetkaste konstrukcije 5.4 Spregnuti stubovi 5.4.1 Dokaz nosivosti centrično opterećenih stubova 5.4.2 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i jednoosnim savijanjem 5.4.3 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i dvoosnim savijanjem 5.4.4 Uticaj poprečne sile 5.4.5 Uvođenje opterećenja u spregnuti stub 5.4.6 Eksperimentalne i teorijske analize 5.4.7 Proračunski primer 2 – spoljašnji stub 7-spratne poslovne zgrade 5.4.7.1 Statički sistem i geometrija 5.4.7.2 Analiza opterećenja 5.4.7.3 Prethodno dimenzionisanje 5.4.7.4 Geometrijske karakteristike komponenti spregnutog preseka 5.4.7.5 Ograničenja primene pojednostavljenog postupka proračuna 5.4.7.6 Dokaz nosivosti na centrični pritisak 5.4.7.7 Dokaz nosivosti na pritisak i jednoosno savijanje 5.4.7.8 Dokaz nosivosti na poprečne sile 5.4.7.9 Dokaz prionljivosti čeličnog profila i betona (područje uvođenja opterećenja) 5.5 Spojevi 5.5.1 Principi zglobnih spojeva 5.5.2 Principi kontinuiranih spojeva 5.5.3 Vijčani spojevi 5.5.4 Kontaktni spojevi 6. Primena sprezanja u mostogradnji 6.1 Vrste spregnutih mostova i njihove prednosti 6.2 Razvoj spregnutih mostova 6.3 Napomene za projektovanje i izvođenje spregnutih mostova 6.4 Dokaz nosivosti 6.5 Smičuća veza 6.6 Zamor 7. Završne napomene 8. Popis literature 9. Sažetak i Summary 10. Indeks pojmova

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, ilustrovano, kvalitetna hartija, veoma retko u ponudi Аутор Kljajić, Marko Наслов Sveti Juraj u Petrovaradinu : 1693-2003 / Marko Kljajić ; [fotografije Srđan Veljović, Marko Kljajić, Nenad Baor, Nikola Džafo, Dragutin Savić] Врста/садржај тыпе оф материал књига Језик хрватски Година 2004 Издавање и производња Petrovaradin : Rimokatolički župni ured svetoga Jurja, 2004 (Petrovaradin : Maxima) Остали аутори Veljović, Srđan Baor, Nenad Džafo, Nikola Savić, Dragutin Srakić, Marin Bašić-Palković, Tomislav Samaržija, Zdenko Физички опис 307 str. : ilustr. ; 23 cm Напомене Tiraž 1.000 Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Str. 5-6: Predgovor / Marin, biskup Str. 302-304: Pogovor - recenzije / Tomislav Bašić-Palković, Zdenko Samaržija Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom Bibliografija: str. 305-307. ISBN (Broš.) Предметне одреднице Црква св. Јурја - Петроварадин Петроварадин - Културна историја - 1693-2003 Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu Prijeđi na navigacijuPrijeđi na pretraživanje Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu, pročelje Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu, pogled sa stuba petrovaradinske tvrđave Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu nalazi se u podgrađu petrovaradinske tvrđave, u Srijemu, u Vojvodini, u Srbiji. U toj crkvi je 16. listopada 1801. kršten hrvatski ban Josip Jelačić. Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu, unutrašnjost Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu, orgulje Crkva sv. Jurja u Petrovaradinu, krstionica Sadržaj 1 Povijest i izgled crkve sv. Jurja u Petrovaradinu 1.1 Unutrašnjost crkve 2 Poznate povijesne osobe u crkvi sv. Jurja 3 Popis župnika i upravitelja župe sv. Jurja u Petrovaradinu 4 Literatura 5 Vanjske poveznice Povijest i izgled crkve sv. Jurja u Petrovaradinu Crkvu su poslije odlaska Turaka izgradili Isusovci. Isusovce je u Petrovaradin doveo kardinal, grof Leopold Karlo Kolonić, za vrijeme isusovačkog generala o. Tirza Gonzalesa de Aantella (1687-1703.) u Rimu. Imena petrovaradinskih isusovaca prvi put nalazimo u šematizmu isusovačkog reda iz 1695. godine, u kojem se spominje o. Ivan Farkaš kao starješina, a o. Ignacije Rames kao dušobrižnik za Nijemce u Petrovaradinu. Petrovaradinska Isusovačka misija je jedna od jedanaest osnovanih misija u tadašnjoj austrijskoj provinciji. Isusovci su u Petrovaradinu obavljali župničke poslove iako nije postojala župa. Ovi navodi dokazuju činjenicu da prilikom dolaska isusovaca u Petrovaradinu nije bilo crkve, osim male kapele svetog Jurja u Gornjoj tvrđavi (koja je davno porušena). U namjeri da bi što skorije došli do crkve, zamolili su isusovci kardinala Kolonića da im se preda za bogosluženje napuštena džamija kod Tekija, udaljena četiri kilometra od Petrovaradina. Ovu džamiju pretvorili su u kapelu Bezgrješnog začeća Blažene Djevice Marije. U obnovljenoj crkvi na Tekijama obavljali su isusovci vjersku službu. Čim su se isusovci afirmirali u Petrovaradinu, počeli su zidati crkvu sv. Jurja. Prema Matiji Paviću, koji se poziva na zapisnik kanonskih vizitacija biskupa Szőrenyia iz 1736-1746. godine, gradnja je financirana iz milodara, koji su tokom godine nadmašili svotu od 500 rajnskih forinti. Crkvu je u kratkom roku sagradio poduzetni i sposobni isusovac Ivan Farkaš, tako da je u njoj, već iste godine (1701.), uza silno mnoštvo, svečano proslavljeno Ignacijevo, 31. srpnja. Crkva je posvećena 20. svibnja 1714. godine. Kanonski je župa osnovana u Tvrđi po kardinalu Koloniću 1701. godine. Župnikom je bio sve do ukinuća reda Družbe isusove 1773. godine, superior komu je Kolonić odredio bir u vinskoj desetini. Isti je odlukom od 13. srpnja 1703., godine izuzeo župu od redovite jurisdikcije srijemskog biskupa i podredio ju neposrednoj jurisdikciji ostrogonskoga nadbiskupa. Crkva je sagrađena u baroknom stilu, bez pretjerivanja i bogatog kićenja. Orijentirana je svojom duljom osi sjever-jug, ako se zanemari odstupanje kuta od 15 stupnjeva prema istoku, odnosno sa začelja zapadu. Glavno pročelje i ulaz u crkvu je na sjevernoj strani, iz Strossmayerove ulice, s pogledom na ulicu Vladimira Nazora (prije Isusovačka potom Ilirska). Pročelje crkve se odlikuje izvanrednom elegancijom barokne arhitektonike, paladijevski mirne, u čemu se graditelj očigledno ugledao na matičnu isusovačku crkvu Il Gesu (Isus) u Rimu. Osnova oblika crkve je pravokutnik s jednim brodom (lađom) kojem je u dubini sužena apsida. Vanjska dužina je 36,7 m, širina 14,75 m, unutarnji raspon građevine je 12,1 m, apsida 8,8 m, debljina zidova iznad poda je 1,3 m, a visina od poda do stropa je 13,8 m. Površina je oko 500 m2. Uz crkvu izgrađen je samostan. Crkva i samostan povezani su trojim vratima: između sakristije i apside, između kora i „Strossmayerove sobe“ na prvom katu samostanske kuće, a u prizemlju, ispod kora, na lijevom bočnom zidu, načinjen je otvor s dvostrukim dvokrilnim vratima za prolaz u hodnik i dvorište samostanske kuće. Potonja komunikacija ostvarena je 1984. godine kao prijeka potreba kod crkvenih procesija. Crkvu sa samostanskim prostorom povezuje sakristija, dimenzija 6x6 m, u kojoj se čuva misno ruho s paramentima i ostalim inventarom koji se koristi u liturgiji. Fasada je obrađena postojanom žbuka rađenom od krupnog pijeska i vapna, prirodnog je tona i od proteka vremena dobila je patinu. Glavno pročelje sa sjeverne strane čine četiri pilastra preko kojih se iznad kapitela pružaju dva profilirana vijenca. Produžena srednja dva pilastra nose na vrhu lučni fronton s frizom. Dva pilastra na krajevima ranije se prekidaju na svojim linijama u jednu skladnu cjelinu. Ovu harmoničnu arhitektonsku vrijednost remeti zvonik koji je 1736. godine premješten na prednju stranu crkve i ne čini estetsko jedinstvo s njom. Ispod današnjeg tornja nema okomite potpore stupova u prostoru kora. Cijelu konstrukciju zvonika nose vezači. Prednji dio krovnog vezača oslanja se na zid pročelja, a onaj koji nosi zvonik i krov oslanja se svojim krajevima na bočne podužne zidove. Crkveni zvonik isprva se nalazio na stražnjem dijelu crkve. Kada je 1736. godine premješten zvonik sa stražnje na prednju stranu popravljeno je i pročelje crkve u stilu klasičnog baroka. Pročelje je tada ukrašeno i kipovima sv. Franje Ksaverskog i sv. Ivana Nepomuka. U sredini pročelja crkve je glavni ulaz s pristupom od šest stuba i gazištem na tri strane. Unutrašnjost crkve Zasvođena prostrana unutrašnjost kaosa i nešto suženog oltarnog dijela podijeljena je pilastrima koji nose ojačavajuće stropne lukove od oplate, trske i žbuke, a samo na užem dijelu iznad apside svod je od opeke. Visoke konstrukcije glavnog i pobočnih oltara rađene su od kamena, odnosno rezbarenog, štikiranog i pozlaćenog drveta, u stilu austrijske varijante rokokoa. Nad glavnim ulazom nalazi se kor s orguljama i kovanom ogradom iz prve polovine 18. stoljeća. Monumentalni oltar iz crvenog mramora dovršili su domaći majstori tek 1774. godine, uoči Božića, a na polnoćki po prvi puta, župnik je na njemu pjevano prvu euharistiju, uz radosno sudjelovanje ogromnog mnoštva pobožnih Petrovaradinaca. Isto jutro su na njemu održane još čeitiri mise, a najsvečanija u pola devet uz jeku trubalja i bubnjeva. Prema zapisu župnika Ivana Filipa Winklera von Mohrenstreita u “Protokolumu” župe, oltar je građen pune dvije godine. Ukrašen je relikvijarima i slikom sv. Jurja, zaštitnikom vojnika i vitezova, koju je izradio znameniti bečki slikar Felix Ivo Leicher za 500 forinti. Djelo toga slikara, najboljeg učenika glasovita austrijskoga baroknog majstora Franca Antona Maulbertscha, zbog neznanja, uklonjeno je 1906. godine i zamijenjeno bezvrijednim. Crkvu na slici simbolizira djevojka (Djevica, zaručnica Kristova). Prema župnoj spomenici, oltarna slika sv. Jurja je 1903. godine nabavljena od češkog slikara Langa Reichemana i zajedno sa slikama sv. Franje Ksavera, sv. Petra i sv. Ivana Nepomuka plaćena 1.050 kruna. Prema Franji Schamsu, na oltaru su stajali crveni kipovi triju apostola koji su vremenom nestali, a da o njima nema spomena u crkvenim knjigama. Danas se na lijevoj strani glavnog oltara nalazi kip sv. Ignacija Lojole, utemeljitelja isusovačkog reda, koji u lijevoj ruci drži otvorenu knjigu. Na lijevoj strani knjige vide se slova A-D, a na desnoj M-G, što su kratice isusovačkog gesla: Ad Maiorem Dei Gloriam (Na veću slavu Božju). S desne strane oltara kip je isusovca sv. Franje Borgie. Uz sv. Ignacija nalazi se kip sv. Longina, a uz sv. Franju je kip sv. Dimitrija-srijemskog. Sadašnja oltarna slika sv. Jurja veličine je 7×4 m, a kipovi na istom oltaru visoki su 2 m. Osim glavnog oltara podigli su isusovci i oltar sv. Križa (altare privi-legiatum) s raspelom od velike umjetničke vrijednosti. „Altare Crucifixi“ bio je oltar Bratovštine muke i smrti Isusove (Congregatio Agoniae Domini illiti Bonae mortis), pa je vjerojatno i podignut troškom ove bratovštine. Kada je 1713. godine osnovana Bratovština, već prve godine u nju se upisalo preko 600 članova. Upisni album kupio je u Beču za 90 forinti perillustris D. Richardus de Keting. Ovaj oltar postao je i središtem pobožnosti koja se za Hrvate obavljala ponedjeljkom, a za Nijemce petkom. Bila su i dva glavna blagdana Bratovštine u godini, Gluha nedjelja i petak iza Svih Svetih, kada su se držale mise na oltaru Bratovštine za žive i pokojne članove, te litanije Muke Isusove i ostale pobožnosti. Oltar u čast Blažene Djevice Marije, s kipovima sv. Roka i sv. Sebastijana, visoki 1,60 m, zaštitnika od kuge i bolesti općenito, smješten je nasuprot oltaru sv. Križa. Ova dva kipa postavljena su na Gospin oltar poslije kuge koja je harala Petrovaradinom, od rujna do studenog, 1738. godine. Tom prigodom uvedena je procesija na dan sv. Fabijana i Sebastijana, 20. siječnja, iz gradske crkve u franjevačku crkvu s Presvetim oltarskim sakramentom. Svaki dan se 1738. godine zvonilo ujutro u 7 sati i popodne u 5 sati, da se narod moli za nebesku pomoć. Od tada se, do danas, spomendan sv. Fabijana i Sebastijana slavi kao zavjetni dan župe sv. Jurja. Za pomoć od bolesti kuge utjecalo se i sv. Rozali