plakat 66x49cm

plakat 67x47

zlatna serija 224 - Dijadema od perja - Mark odlično očuvan

Vidi slike. Strip je kompletan, čvrst, kompaktan! Svi nedostaci su prikazani na slikama. Za ostale informacije raspitajte se putem poruka. Strip šaljem preporučenom tiskovinom. Uplata post netom ili na tekući račun banke Poštanska štedionica 200-58999105-62 Po završetku aukcije, najbolje bi bilo da se čujemo telefonom ili preko limundo poruka, radi dogovora oko uplate i slanja stripa. STRIP SE PRODAJE U STANJU PRIKAZANOM NA SLICI, ako niste sigurni u zadovoljavajući kvalitet, NE LICITIRAJTE!

Velika ilustrovana enciklopedija SVEOBUHVATNА • AUTORITATIVNА • PUNА ŽIVOTA • VIZUELNO ZADIVLJUJUĆА • neverovatno vizuelno putovanje kroz životinjsko carstvo: na nebu, u vodi, na zemlji i pod njom • više od 2.000 divljih životinjskih vrsta na jednom mestu – od milimetarskih knjiških moljaca do džinovskih plavih kitova, velikih kao košarkaški teren • plod istraživanja međunarodnog tima od preko 70 zoologa i prirodnjaka NAUČITE kako da razlikujete afričkog slona od indijskog na osnovu surle. SAZNAJTE kako se kreću zmije i kako kornjače uvlače glavu u oklop. PRONAĐITE najveću kopnenu životinju ili najmanju pticu na svetu. PROVERITE da li svi delfini žive u slanoj vodi. OTKRIJTE koju poruku šimpanze šalju pokazivanjem zuba a koju keženjem. RASPOZNAJTE divlje mačke na osnovu šara na krznu. POGLEDAJTE IZBLIZA kako bogomoljke love plen, kako se rađa mladunče gnua, kako se slonovi posipaju prašinom, kako majmuni koriste prosto oruđe, kako izgleda svadbeni ples ždralova... OTKRIJTE koji sisari nose jaja, koje životinje lete a nemaju perje i koje ribe na mesto gde će položiti jaja putuju kopnenim putem!

Opis Dečja enciklopedija o dinosaurima sadrži sve što poželite da saznate o dinosaurima i drugim praistorijskim životinjama i predstavlja spektakularan vizuelni vodič kroz praistorijski život na Zemlji. Knjiga sadrži detaljne opise više od četiristo vrsta životinja: čudovišne džinovske škorpije u prvim okeanima, milipedi veličine krokodila, džinovske „strašne ptice“ koje su jele konje, sve do sada poznate vrste dinosaura, mamute koje su u kamenom dobu istrebili ljudi, naše majmunolike pretke i mnoge druge. Otkrijte koji je dinosaur bio najveći, da li je tiranosaur imao perje i zašto dinosauri zapravo nikada nisu izumrli. Naučite još ponešto o tiranosauru, velocioraptoru i ostalim glavnim zvezdama Parka iz doba jure. Nekoliko stotina digitalnih rekonstrukcija najneverovatnijih životinja iz prošlosti Zemlje vratiće vas kroz vreme u fascinantni iščezli svet. Trijas, jura, kreda – sigurno ste čuli za ove čudne nazive. Niste sigurni. Uz ovu knjigu lako ćete naučiti o svim periodima u razvoju Zemlje, pre, posle i za vreme kada su planetom vladali dinosauri. Dečja enciklopedija o dinosaurima je oda čitavoj istoriji životinjskog sveta na Zemlji. Format: 216 x 276 mm br. str.: 304 povez: tvrd Pismo: latinica

Mirella FerreraO knjiziBez obzira je li im boja kože bijela, crna, crvena, žuta ili smeđa, svejedno kojoj religiji pripadaju i koji jezik govore, bilo da žive u gradskim ili seoskim područjima, imaju li sjedilački ili nomadski način života, bogati ili siromašni, narodi svijeta tvore mnogovrsne kulture, koje se često isprepleću i dopunjavaju prelazeći nacionalne granice. Svjedočeći o ljepoti i bogatstvu ove ugrožene ostavštine i slaveći raznolike kulture koje postoje unutar čovječanstva, knjiga “Narodi svijeta” nudi suvremeni znanstveni opis većine antropološki zanimljivih etničkih skupina: uključujući Maure, Rome, Masaje, Eskime, Inuite i narode Amazonije.Knjiga, koja je podijeljena na dijelove na osnovi kontinentalnih područja, može se pohvaliti izuzetno kvalitetnim fotografijama i mapama. U svakom dijelu nalazi se uvod, opis naroda koji su važni za određeno kulturno područje i zemljopisna mapa koja ilustrira zone u kojima pojedini narodi žive.Snažan naglasak stavljen je na “dekorativnu “ stranu po kojoj se grupe ističu: složene frizure, oslikavanje lica i tijela, nakit, perle, perje , i sve se to poklapa s izražajnim i fascinantnim kriterijima ljepote. Uživajte u prekrasnim fotografijama i nadasve zanimljivom tekstu.

Zašto Vuk Bojović kaže da je ovo najbolja knjiga o životinjama koju je ikada imao u rukama Čudesno carstvo životinja oživeće pred Vašim očima u ovoj knjizi koju ćete godinama čitati sa istim žarom! Enciklopedija Životinje je oda raznolikosti, lepoti i bogatstvu sveta životinja u vreme kada sa planete Zemlje nestaju mnoge vrste živih organizama. Uz mnoštvo vrhunskih fotografija i zanimljivih tekstova predstavljamo vam preko 2.000 vrsta životinja, od dobro poznatih koje svakodnevno srećemo pa sve do krajnje retkih koje je videlo svega nekoliko ljudi. Tu je i niz novih priloga svetskom katalogu životinja: novootkrivene vrste majmuna, treća vrsta slona, retke vrste kitova... sve do sićušnih, malo poznatih grupa beskičmenjaka i liste kritično ugroženih životinja.Knjiga je namenjena malim i velikim ljubiteljima prirode, stručnjacima i radoznalcima. Dragocena enciklopedija jedinstvena na našem tržištu - knjiga uz koju ćete naučiti puno toga, uz koju će se promeniti vaš pogled na svet. Velika ilustrovana enciklopedija SVEOBUHVATNА • AUTORITATIVNА • PUNА ŽIVOTA • VIZUELNO ZADIVLJUJUĆА • neverovatno vizuelno putovanje kroz životinjsko carstvo: na nebu, u vodi, na zemlji i pod njom • više od 2.000 divljih životinjskih vrsta na jednom mestu – od milimetarskih knjiških moljaca do džinovskih plavih kitova, velikih kao košarkaški teren • plod istraživanja međunarodnog tima od preko 70 zoologa i prirodnjaka NAUČITE kako da razlikujete afričkog slona od indijskog na osnovu surle. SAZNAJTE kako se kreću zmije i kako kornjače uvlače glavu u oklop. PRONAĐITE najveću kopnenu životinju ili najmanju pticu na svetu. PROVERITE da li svi delfini žive u slanoj vodi. OTKRIJTE koju poruku šimpanze šalju pokazivanjem zuba a koju keženjem. RASPOZNAJTE divlje mačke na osnovu šara na krznu. POGLEDAJTE IZBLIZA kako bogomoljke love plen, kako se rađa mladunče gnua, kako se slonovi posipaju prašinom, kako majmuni koriste prosto oruđe, kako izgleda svadbeni ples ždralova... OTKRIJTE koji sisari nose jaja, koje životinje lete a nemaju perje i koje ribe na mesto gde će položiti jaja putuju kopnenim putem! *4

Izdavač: Mladinska knjiga Beograd 2007. Tvrd povez, veliki format (31 cm), bogato ilustrovano, 623 strana. Knjiga je odlično očuvana. Zašto Vuk Bojović kaže da je ovo najbolja knjiga o životinjama koju je ikada imao u rukama Čudesno carstvo životinja oživeće pred Vašim očima u ovoj knjizi koju ćete godinama čitati sa istim žarom! Enciklopedija Životinje je oda raznolikosti, lepoti i bogatstvu sveta životinja u vreme kada sa planete Zemlje nestaju mnoge vrste živih organizama. Uz mnoštvo vrhunskih fotografija i zanimljivih tekstova predstavljamo vam preko 2.000 vrsta životinja, od dobro poznatih koje svakodnevno srećemo pa sve do krajnje retkih koje je videlo svega nekoliko ljudi. Tu je i niz novih priloga svetskom katalogu životinja: novootkrivene vrste majmuna, treća vrsta slona, retke vrste kitova... sve do sićušnih, malo poznatih grupa beskičmenjaka i liste kritično ugroženih životinja.Knjiga je namenjena malim i velikim ljubiteljima prirode, stručnjacima i radoznalcima. Dragocena enciklopedija jedinstvena na našem tržištu - knjiga uz koju ćete naučiti puno toga, uz koju će se promeniti vaš pogled na svet. Velika ilustrovana enciklopedija SVEOBUHVATNА • AUTORITATIVNА • PUNА ŽIVOTA • VIZUELNO ZADIVLJUJUĆА • neverovatno vizuelno putovanje kroz životinjsko carstvo: na nebu, u vodi, na zemlji i pod njom • više od 2.000 divljih životinjskih vrsta na jednom mestu – od milimetarskih knjiških moljaca do džinovskih plavih kitova, velikih kao košarkaški teren • plod istraživanja međunarodnog tima od preko 70 zoologa i prirodnjaka NAUČITE kako da razlikujete afričkog slona od indijskog na osnovu surle. SAZNAJTE kako se kreću zmije i kako kornjače uvlače glavu u oklop. PRONAĐITE najveću kopnenu životinju ili najmanju pticu na svetu. PROVERITE da li svi delfini žive u slanoj vodi. OTKRIJTE koju poruku šimpanze šalju pokazivanjem zuba a koju keženjem. RASPOZNAJTE divlje mačke na osnovu šara na krznu. POGLEDAJTE IZBLIZA kako bogomoljke love plen, kako se rađa mladunče gnua, kako se slonovi posipaju prašinom, kako majmuni koriste prosto oruđe, kako izgleda svadbeni ples ždralova... OTKRIJTE koji sisari nose jaja, koje životinje lete a nemaju perje i koje ribe na mesto gde će položiti jaja putuju kopnenim putem!

ОЛИВЕРА КАТАРИНА Романија / За крст !!!!!!!!!!!! КАСЕТА СТЕРЕО ДОЛБИ СИСТЕМ РЕНОМЕ Бијељина ОЛИВЕРА КАТАРИНА Једна од најбољих српских певачица и глумица свих времена која је играла и певала заједно са легендарном глумцем БЕКИМОМ ФЕХМИЈОМ, у култном српском филму `СКУПЉАЧИ ПЕРЈА, ремек делу Александра Петровића, који је у Кану добио 1967. Гран при жирија и кандидован за Оскара Америчке филмске академиије! У том филму ОЛИВЕРА КАТАРИНА (тада Вучо) певала је сада већ култну циганску песму `Ђелем, ђелем...` Пажња !!! КАСЕТА је била поклон !!!!!!!! ПОСВЕТА ЛЕГЕНДАРНЕ ПЕВАЧИЦЕ на омањем папиру, формата 11 x 6,5 cm, стављеном у омоту у касети и адресовано на име !!!!!!!!!! ............................................................ На овој касети ОЛИВЕРА КАТАРИНА пева патриотске песме босанских Срба, Крајишника и Срба из Книна, пуне бола и поноса, самостално или уз пратњу ансамбла `РЕНЕСАНС`, а наступа самостално и изворна група `ТРОМЕЂА` !!! Касета посвећена брату Радовану (штампано) !!!!!!!!!!!! Преслушано, ОДЛИЧАН звук !!!!!!!!!!! Касета и омот ОДЛИЧНО очувани !!!!!!!!!! КАСЕТА И ПЕСМЕ ЗА СВА ВРЕМЕНА, ЛЕГЕНДАРНЕ ПЕВАЧИЦЕ, ОЛИВЕРЕ КАТАРИНЕ !!!!!!!!!!! КОЛЕКЦИОНАРСКИ примерак !!!!!!!!!!!! Уз ПОСВЕТУ касета је и прворазредни РАРИТЕТ !!!!!!! Овако НЕШТО може само да се сања !!!!!!!!1 Екстра !!!!!!!!!!!!!! g1O

Spisak naslova: -Lepota poroka -Potera za sreckom -Skupljaci perja -Nebo iznad krajolika -Suza i njene sestre -Fine mrtve devojke -Sejtanov ratnik -Ceracemo se jos -Nevinost bez zastite -Crni Gruja 2 svih 13 epizoda -Momo Kapor Ivana -Gorski Vijenac -Teatar audicija Sarajevo-Sve mi diraj ocevinu ne -Evo vam Ckalje -Optimisti -Sminka -Cavka -Uslovna sloboda -Lutalica -Stepenice za nebo -Tako su govorili -Seljaci ep. 1-6 -Sasvim licno -Kad budem mrtav i beo -Volim te najvise na svetu -Tri boje duge -Kabare Putuj Evropo -Agencija SIS -Vratice se rode ep.1-5 -Yu folk extra soder -Lopovi prve klase -Ceracemo se -Velika frka -Bosko Buha -Samo za tvoje usi -Dobro ustimovani mrtvaci -Sedam i po -Gorski vijenac -Sofinisticka farsa -Rece mi jedan coek -Vukovar jedna prica -Bice bice -Veliki transport -Kafic bice bolje -Partizani -Radio Vihor zove Andjeliju -Tri karte za Hollywood -Zene u zatvor -Nebo iznad krajolika -Poslednji krug u Monci -Kabare putuj Evropo Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao „Svilen konac“? Šta je to „crni talas“? Koji naš glumac je igrao i u „Kozari“ i u „Skupljačima perja“ i u „Lepa sela lepo gore“? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU jer to je porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Tom pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu – za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... VELIKI PORODIČNI LEKSIKON SOVA je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Odrednice u VELIKOM PORODIČNOM LEKSIKONU SOVA napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: • 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu (oko 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora) • 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport) • znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...) • više od 1.200 strana suvog znanja • više od 3.700 fotografija • više od 200 karata • korisne grafikone i tabele • Dimenzije: 21 x 39 cm • Luksuzna i izdržljiva oprema: eko koža i zlatotisk (za listanje i čitanje generacijama)

Ко је донео први саксофон у Београд? Чиме се бавила Мага Магазиновић? Да ли се бајадер једе? Има ли и данас бесребреника? Чијем пантеону припада бог Велес и шта је пантеон уопште? Ко је компоновао „Свилен конац“? Шта је то „црни талас“? Који наш глумац је играо и у „Козари“ и у „Скупљачима перја“ и у „Лепа села лепо горе“? Ако не знате одговоре на сва ова питања, консултујте СОВУ јер то је породични једнотомни лексикон какав је недостајао свакој кућној библиотеци! Том пун података који се не могу лако наћи, а поготово не на једном месту – за њим ће често посезати сви чланови породице, било да задовоље знатижељу, провере своје знање, подсете се оног што су заборавили, лакше ураде домаћи задатак, разреше неку дилему при изради стручног рада... ВЕЛИКИ ПОРОДИЧНИ ЛЕКСИКОН СОВА је незаобилазно штиво, јединствено по значају и вредности. Одреднице у ВЕЛИКОМ ПОРОДИЧНОМ ЛЕКСИКОНУ СОВА написане су једноставним стилом и врло су јасне и кратке, тако да их може разумети свако, па и школско дете, а корисне су свима који траже прецизну и проверену информацију. У СОВИ ћете наћи: • 60.000 одредница распоређених по азбучном реду (око 10.000 занимљивих одредница из етнологије, религије, музике, плеса, науке, историје, спорта са ових простора) • 57 области (природне и друштвене науке, култура и спорт) • знање више од 60 врхунских стручњака (на челу с главним уредником Василијем Крестићем – Петар Крестић, Мило Ломпар, Весна Ломпар, Јован Ћирилов, Љиљана Миочиновић-Поповић, Биљана Крстић, Петар Јањатовић, Часлав Оцић, Марко Бабац, Александар Милајић...) • више од 1.200 страна сувог знања • више од 3.700 фотографија • више од 200 карата • корисне графиконе и табеле • Луксузна и издржљива опрема: еко кожа и златотиск (за листање и читање генерацијама) Наслов: СОВА - Велики породични лексикон Издавач: Mladinska knjiga Страна у боји: 1214 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 x 39 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-7928-315-3

Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao „Svilen konac“? Šta je to „crni talas“? Koji naš glumac je igrao i u „Kozari“ i u „Skupljačima perja“ i u „Lepa sela lepo gore“? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU jer to je porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Tom pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu – za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... VELIKI PORODIČNI LEKSIKON SOVA je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Odrednice u VELIKOM PORODIČNOM LEKSIKONU SOVA napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: • 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu (oko 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora) • 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport) • znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...) • više od 1.200 strana suvog znanja • više od 3.700 fotografija • više od 200 karata • korisne grafikone i tabele • Dimenzije: 21 x 30 cm • Luksuzna i izdržljiva oprema: eko koža i zlatotisk (za listanje i čitanje generacijama)

Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao "Svilen konac"? Šta je to "crni talas"? Koji naš glumac je igrao i u "Kozari" i u "Skupljačima perja" i u "Lepa sela lepo gore"? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU, porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Knjiga koja daje odgovore na mnoga pitanja. Leksikon pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu - za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... Veliki porodični leksikon Sova je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Baza je korisnih informacija sa kojima proširujete svoje znanje. Odrednice u velikom porodičnom leksikonu Sova napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: - 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu; - 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora; - 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport); - znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...); - više od 1.200 strana suvog znanja; - više od 3.700 fotografija; - više od 200 karata; - korisne grafikone i tabele. Za listanje i čitanje generacijama. Autor: Grupa autora Godina izdanja: 2011. Broj strana: 1.214 Dimenzije: 21 x 30 cm Kupovina na rate: Pogledajte uputstvo za kupovinu na rate.

Sova - veliki porodični leksikon Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao „Svilen konac“? Šta je to „crni talas“? Koji naš glumac je igrao i u „Kozari“ i u „Skupljačima perja“ i u „Lepa sela lepo gore“? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU jer to je porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Tom pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu – za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... VELIKI PORODIČNI LEKSIKON SOVA je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Odrednice u VELIKOM PORODIČNOM LEKSIKONU SOVA napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: • 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu (oko 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora) • 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport) • znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...) • više od 1.200 strana suvog znanja • više od 3.700 fotografija • više od 200 karata • korisne grafikone i tabele • Dimenzije: 21 x 39 cm • Luksuzna i izdržljiva oprema: eko koža i zlatotisk (za listanje i čitanje generacijama) Prikaži više

Olivera Katarina ARISTOKRATSKO STOPALO RETKO U PRODAJI Prosveta Beograd, 2006. godine, 352 strane, ilustrovano. Ćirilica. Knjiga je kao nova, rekla bih da nije čitana. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK SA POTPISOM OLIVERE KATARINE !!! OSVEŠTANO U GRČKOM MANASTIRU ALEKSANDAR, BLAGOSLOV DAO MONAH VASILIJE UROŠEVIĆ. ARISTOKRATSKO STOPALO je autobiografija naše velike filmske i muzičke umetnice Olivere Katarine. Ova uzbudljiva knjiga predstaviće nam uspone i padove jedne od poslednjih pravih diva sa ovih prostora, kroz čiji život su se prelamale ključne figure i događaji Jugoslavije. Moći ćete izbliza da se upoznate sa njenim velikim umetničkim uspesima i pričama o pozorišnim i filmskim ulogama po kojima je ostala zapamćena u domaćoj, evropskoj i svetskoj kinematografiji. `Imao sam samo dvanaest godina kada sam među pločama svoje majke naišao na jednu staru, prašnjavu ploču, na čijem omotu se nalazila žena retke lepote, bujne crne kose, kako stoji na bini u dugoj plavoj haljini. Išao sam redom po pločama ne znajući šta da očekujem, jer izbor je bio više nego šarenolik. Dakle, od Iglsa do Tozovca. Na omotu je krasnopisom pisalo: „Olivera Katarina”, i u tom trenutku začuo sam taj kliker koji se kotrlja u grlu, i osetio neku bujicu strasti koja je preplavila celu sobu. Dobro se sećam koliko sam bio iznenađen i, mada sam još uvek bio dete, savršeno svestan da ta žena i njeno pevanje u čoveku bude nešto iskonsko. Mnogo godina kasnije imao sam priliku da pogledam i film „Skupljači perja”, koji se savršeno podudario sa mojim prvobitnim osećanjem duboke tuge koju sam osetio u njenom pevanju. Dakle, od tuge do vulkana strasti, ali uvek na tankoj žici, ova žena je živela kao diva, onda kada su se tako nazivale samo retke osobe – one kojima je dato sve, i koje su sa time znale šta da urade.` - Vladimir Manigoda Opis preuzet sa interneta. # 67

Opis Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao „Svilen konac“? Šta je to „crni talas“? Koji naš glumac je igrao i u „Kozari“ i u „Skupljačima perja“ i u „Lepa sela lepo gore“? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU jer to je porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Tom pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu – za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... VELIKI PORODIČNI LEKSIKON SOVA je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Odrednice u VELIKOM PORODIČNOM LEKSIKONU SOVA napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: • 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu (oko 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora) • 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport) • znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...) • više od 1.200 strana suvog znanja • više od 3.700 fotografija • više od 200 karata • korisne grafikone i tabele • Dimenzije: 21 x 39 cm • Luksuzna i izdržljiva oprema: eko koža i zlatotisk (za listanje i čitanje generacijama)

Ko je doneo prvi saksofon u Beograd? Čime se bavila Maga Magazinović? Da li se bajader jede? Ima li i danas besrebrenika? Čijem panteonu pripada bog Veles i šta je panteon uopšte? Ko je komponovao „Svilen konac“? Šta je to „crni talas“? Koji naš glumac je igrao i u „Kozari“ i u „Skupljačima perja“ i u „Lepa sela lepo gore“? Ako ne znate odgovore na sva ova pitanja, konsultujte SOVU jer to je porodični jednotomni leksikon kakav je nedostajao svakoj kućnoj biblioteci! Tom pun podataka koji se ne mogu lako naći, a pogotovo ne na jednom mestu – za njim će često posezati svi članovi porodice, bilo da zadovolje znatiželju, provere svoje znanje, podsete se onog što su zaboravili, lakše urade domaći zadatak, razreše neku dilemu pri izradi stručnog rada... VELIKI PORODIČNI LEKSIKON SOVA je nezaobilazno štivo, jedinstveno po značaju i vrednosti. Odrednice u VELIKOM PORODIČNOM LEKSIKONU SOVA napisane su jednostavnim stilom i vrlo su jasne i kratke, tako da ih može razumeti svako, pa i školsko dete, a korisne su svima koji traže preciznu i proverenu informaciju. U SOVI ćete naći: • 60.000 odrednica raspoređenih po azbučnom redu (oko 10.000 zanimljivih odrednica iz etnologije, religije, muzike, plesa, nauke, istorije, sporta sa ovih prostora) • 57 oblasti (prirodne i društvene nauke, kultura i sport) • znanje više od 60 vrhunskih stručnjaka (na čelu s glavnim urednikom Vasilijem Krestićem – Petar Krestić, Milo Lompar, Vesna Lompar, Jovan Ćirilov, Ljiljana Miočinović-Popović, Biljana Krstić, Petar Janjatović, Časlav Ocić, Marko Babac, Aleksandar Milajić...) • više od 1.200 strana suvog znanja • više od 3.700 fotografija • više od 200 karata • korisne grafikone i tabele • Dimenzije: 21 x 39 cm • Luksuzna i izdržljiva oprema: eko koža i zlatotisk (za listanje i čitanje generacijama)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mladinska knjiga! Velika ilustrovana enciklopedija SVEOBUHVATNА • AUTORITATIVNА • PUNА ŽIVOTA • VIZUELNO ZADIVLJUJUĆА • neverovatno vizuelno putovanje kroz životinjsko carstvo: na nebu, u vodi, na zemlji i pod njom • više od 2.000 divljih životinjskih vrsta na jednom mestu – od milimetarskih knjiških moljaca do džinovskih plavih kitova, velikih kao košarkaški teren • plod istraživanja međunarodnog tima od preko 70 zoologa i prirodnjaka NAUČITE kako da razlikujete afričkog slona od indijskog na osnovu surle. SAZNAJTE kako se kreću zmije i kako kornjače uvlače glavu u oklop. PRONAĐITE najveću kopnenu životinju ili najmanju pticu na svetu. PROVERITE da li svi delfini žive u slanoj vodi. OTKRIJTE koju poruku šimpanze šalju pokazivanjem zuba a koju keženjem. RASPOZNAJTE divlje mačke na osnovu šara na krznu. POGLEDAJTE IZBLIZA kako bogomoljke love plen, kako se rađa mladunče gnua, kako se slonovi posipaju prašinom, kako majmuni koriste prosto oruđe, kako izgleda svadbeni ples ždralova... OTKRIJTE koji sisari nose jaja, koje životinje lete a nemaju perje i koje ribe na mesto gde će položiti jaja putuju kopnenim putem! Zašto Vuk Bojović kaže da je ovo najbolja knjiga o životinjama koju je ikada imao u rukama? Čudesno carstvo životinja oživeće pred Vašim očima u ovoj knjizi koju ćete godinama čitati sa istim žarom! Enciklopedija Životinje je oda raznolikosti, lepoti i bogatstvu sveta životinja u vreme kada sa planete Zemlje nestaju mnoge vrste živih organizama. Uz mnoštvo vrhunskih fotografija i zanimljivih tekstova predstavljamo vam preko 2.000 vrsta životinja, od dobro poznatih koje svakodnevno srećemo pa sve do krajnje retkih koje je videlo svega nekoliko ljudi. Tu je i niz novih priloga svetskom katalogu životinja: novootkrivene vrste majmuna, treća vrsta slona, retke vrste kitova... sve do sićušnih, malo poznatih grupa beskičmenjaka i liste kritično ugroženih životinja. Knjiga je namenjena malim i velikim ljubiteljima prirode, stručnjacima i radoznalcima. Dragocena enciklopedija jedinstvena na našem tržištu - knjiga uz koju ćete naučiti puno toga, uz koju će se promeniti vaš pogled na svet. BOGATSTVO BOJA I PRIZORA Izuzetna, jedinstvena kolekcija originalnih fotografija životinja u njihovom prirodnom staništu, uključujući i nagrađivane portrete i slike retkih vrsta, snimljene kamerom profesionalnih fotografa nakon višemesečnih istraživanja. Enciklopedija Životinje dolazi sa čak 5.000 fenomenalnih fotografija u kojima ćete beskrajno uživati i diviti se lepoti prirode i živog sveta. DA NIŠTA NE PROPUSTITE Na kraju knjige nalaze se iscrpan pojmovnik, u kojem se tumače zoološki i tehnički pojmovi koji su korišćeni u knjizi i indeks, koji vam omogućava brzo pretraživanje. Svaki od opisa donosi očaravajuću priču o vrsti kao i kartu rasprostranjenosti i fotografiju u boji, čak i za najređe životinjske primerke. Ilustrovana enciklopedija Životinje će biti sjajan pratilac tokom svih istraživanja životinjskog sveta i prava riznica znanja. STRUKTURA ENCIKLOPEDIJE Knjiga je podeljena u tri glavna dela, od kojih svaki sistematično objašnjava obilje životinjskog sveta na jednostavan i svakom pristupačan način. Uvod U uvodnom delu knjige uopšteno se govori o životinjama i njihovom načinu života. Iako su se razvile posle ostalih živih bića, životinje danas predstavljaju dominantan oblik života na Zemlji. Jedan od faktora koji je to omogućio jeste njihova sposobnost prilagođavanja u ponašanju i kretanju. Ovaj deo knjige proučava izgled životinja, prikazuje puteve njihove evolucije, njihov odgovor na životne uslove i način na koji su ih biolozi klasifikovali. Na kraju, daje se i osvrt na glavne uzroke njihove ugroženosti i nestajanja. Staništa Jedino mesto u svemiru za koje se zna da je na njemu moguć život jeste Zemlja. Kao i ostala živa bića, životinje su zauzele sva područja između donjeg sloja Zemljine atmosfere i dna okeana . Bez obzira na to gde žive, životinje stupaju u međusobne odnose, odnose sa drugim živim bićima i sa svojom okolinom, stvarajući složeno okruženje koje se stalno menja i koje nazivamo stanište. U ovom poglavlju obrađuju se sva svetska staništa, kao i životinje koje u njima žive. Životinjsko carstvo Do danas je opisano oko dva miliona vrsta – smatra se da je stvaran broj nekoliko puta veći. Carstvo životinja obuhvata kako beskičmenjake jedva vidljive golim okom, tako i kičmenjake (kitove) duže od 30 m. Način života vrlo je raznolik: neke vrste su nepokretne, a druge su pokretne grabljivice, koje mogu da se kreću brzinom i do 100 km na sat. Ovo poglavlje pruža uvid u carstvo životinja, opisujući više od 2.000 vrsta – od najvećih i najpoznatijih do najmanjih i najređih. Životinjsko carstvo je u ovoj knjizi podeljeno na šest delova: sisari, ptice, gmizavci, vodozemci, ribe i beskičmenjaci. Svaki deo počinje uvodom za pojedinu grupu životinja a završava se spiskom ugroženih vrsta. Autori poglavlja: SISARI: dr Juliet Clutton-Brock PTICE: dr Francois Vuilleumier REPTILI: Chris Mattison VODOZEMCI: Professor Tim Halliday RIBE: Professor Richard Rosenblat BESKIČMENJACI: dr George C. McGavin, dr Richard Barnes, dr Frances Dipper Ostali saradnici: dr Richard Barnes, dr Paul Bates, dr Simon K. Bearder, Deborah Behler, John Behler, Keith Betton, dr Michael de L. Brooke, dr Charles R. Brown, dr Donald Bruning, George H. Burgess, dr Kent E. Carpenter, Norma G. Chapman, Ben Clemens, Dr. Richard Cloutier, Malcolm C. Coulter, Dominic M. Couzens, dr Timothy M. Crowe, dr Kim Dennis-Bryan, dr Christopher Dickman, Joseph A. DiConstanzo, dr Philip Donoghue, dr Nigel Dunstone, dr S. Keith Eltringham, Prof. Brock Fenton, Joseph Forshaw, Susan D. Gardieff, dr Anthony Gill, dr Joshua Ginsberg, dr Colin Groves, dr Jurgen H. Haffer, Prof. Tim Halliday, Gavin Hanke, dr Cindy Hull, dr Barry J. Hutchins, dr Paul A. Johnsgard, dr Angela Kepler, dr Jiro Kikkawa, dr Nigel Leader-Williams, dr Douglas Long, dr Manuel Marin, Chris Mattison, dr George C. McGavin, dr Jeremy McNeil, dr Rodrigo A. Medellin, dr Fridtjof Mehlum, Chris Morgan, Rick Morris, dr Bryan G. Nelson, dr Gary L. Neuchterlein, Jemima Parry-Jones, Malcolm Pearch, prof. Christopher Perrins, dr Ted Pietsch, dr Tony Prater, dr Galen B. Rathbun, dr Ian Redmond, dr James D. Rising, Robert H. Robins Jeff Sailer, dr Scott A. Schaeffer, dr Karl Schuchmann, prof. John D. Skinner, dr Andrew Smith, dr Ronald L. Smith, dr David D. Stone, dr Mark Taylor, dr David H. Thomas, dr Dominic Tollit, dr Jane Wheeler, dr Ben Wilson, dr David B. Wingate, dr Hans Winkler, dr Kevin Zippel

Prvo izdanje iz 1908. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, nedostaje zadnja korica. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Vinjeta na prednjoj korici Beta Vukanović. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Jovanović, Vojislav M. Naslov Naši sinovi : komad u četiri čina, sa epilogom / Vojislav M. Jovanović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića, 1907 Fizički opis 184 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂknj. ǂ28 ; ǂsv. ǂ139-140 Drama „Naši sinovi” je priča o sudaru svetova, tradicionalnog i modernog. O krizi autoriteta oca, o pobuni sina pesnika podjednako netrpeljivog, kako prema patrijarhalnim okvirima tako i prema bogatim skorojevićima, priča o čovekovoj zavisnosti od socijalne sredine, o degradirajućoj bedi. To je drama jarkih likova i situacija, žestokog humora, dokumentaristički natopljena životom. Život u njoj pulsira u smehu i očaju... Sve su to razlozi zbog kojih je rediteljka Tanja Mandić-Rigonat, kako je upravo navela, bez dvoumljenja odlučila da na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu postavi dramu Vojislava Jovanovića Maramboa: „Naši sinovi”. Premijera je u petak uveče, 24. januara, u 20.30 časova. Dramaturg je Slavko Milanović, scenograf Aleksandar Denić, kostimograf Olja Mrđenović. U brojnoj glumačkoj ekipi su: Miodrag Krivokapić, Olga Odanović, Nataša Ninković, Milutin Milošević, Nenad Stojmenović, Branko Vidaković, Predrag Vasić, Marko Janketić, Vjera Mujović, Branka Petrić, Zoran Ćosić, Bojana Bambić, Ljuma Penov i Jelena Blagojević. Marambo je dramu „Naši sinovi” pisao između 1905. i 1907. u Londonu. Priča se dešava u Beogradu, s početka 20. veka na Čuburi koja je tada bila van varoškog rejona, i u prostoru trgovačkog kraja Savamale, koji već tada naseljavaju bogati beogradski trgovci. Drama priča i o beogradskim miljeima, o tome kako oni koji su došli u Beograd putem braka udružuju svoje snage. Jedni znanje i ugled, drugi svoj imetak, da bi u novom modernom vremenu opstali i unapredili svoj socijalni, društveni i materijalni status. Nepravedno zapostavljeni Vojislav Jovanović Marambo renesansna ličnost, erudita, istoričar književnosti, dramski pisac, bibliofil, arhivista, na početku 20. veka ponašanjem i izgledom provocirao je sredinu. Zato su o njemu govorili kao o: „Belosvetskoj sakaludi što perja u džak po Kalimegdan”, jer je redengot sašio od materijala od kojeg se prave džakovi. Drama „Naši sinovi”, delimično zaboravljeni biser naše dramaturgije, imala je praizvedbu početkom 20. veka na sceni Narodnog pozorišta. Reditelj Miroslav Belović je postavio, 1966. godine, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a Jagoš Marković 1995. godine u Zvezdara teatru. Vojislav Jovanović rođen je u Beogradu 12. oktobra 1884; gimnaziju završio u rodnom gradu 1903. Studirao književnost u Lozani, Ženevi i Londonu; doktorirao u Grenoblu 1911. Godine 1912. izabran je za docenta Beogradskog univerziteta za uporednu književnost. Tokom prvog svetskog rata bio je član ratnog Presbiroa srpske Vrhovne komande i šef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu. Za vanrednog profesora izabran 1919. da bi samo godinu dana kasnije zauvek napustio univerzitetsku karijeru. Uređivao Srpski književni glasnik 1920 -1921. Godine 1924. postavljen je za načelnika istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela i na tom je poslu, s kraćim prekidima, ostao do 1950. Od 1950-1962. radi u Srpskoj akademiji nauka kao naučni savetnik i naučni saradnik. Umro je u Beogradu 1968. Jovanovićev književni rad započinje 1903. godine saradnjom u Malom žurnalu gde pod pseudonimom Marambo objavljuje između ostalog i pozorišne kritike. Prvu dramu pod naslovom Tako reče Zaratustra napisao je te iste godine i poslao na anonimni konkurs Matice srpske (drama je odbijena uz obrazloženje da je `predmet koji se tu obrađuje vrlo neobičan i tugaljive prirode u moralnom pogledu`). Prema podacima koje daje sam Jovanović 1914. u `Napomeni` uz knjigu drama pod zajedničkim naslovom Karijera ostali pozorišni komadi nastali su sledećim redom: Naš zet 1905, Naši očevi 1905–1906, Naši sinovi 1906, Karijera 1907. Naši sinovi i Naši očevi dobili su drugu nagradu na konkursu Narodnog pozorišta 1906. Jedan deo Jovanovićevog tematski vrlo raznorodnog naučnog rada vezan je za proučavanje naše narodne književnosti. Najveći doprinos u toj oblasti predstavlja njegova doktorska disertacija „Gusle` Prospera Merimea, u kojoj je, služeći se obimnom dokumentacijom, rešio pitanje postanka i izvora ove poznate književne mistifikacije i tako prikazao i ulogu naše narodne poezije u evropskom romantizmu. Ovome treba dodati i čuvene antologije: Srpske narodne pesme (1922) i Srpske narodne pripovetke (1925). Jovanovićevo interesovanje za političku istoriju dalo je takođe dragocene rezultate: uredio je zbirku dokumenata o pitanjima granice s Albanijom, o Rapalskom ugovoru, o Londonskom paktu i knjigu o jugoslovenskim arhivima iz drugog svetskog rata. U tom poslu posebno važno mesto zauzima Engleska bibliografija o istočnom pitanju u Evropi (prvo izdanje iz 1908; drugo dopunjeno i ispravljeno izdanje, objavljeno 1978, priredila Marta Frajnd). Prevodio je Voltera i Ibzena. Beta Vukanović (1872–1972). Beta Vukanović, ili kako je njeno pravo ime, Babet Bahmajer, je rođena 18. aprila 1982. godine u Bambergu, Nemačka. Učila je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Udala se za kolegu sa Akademije, Ristu Vukanovića i promenila ime u ono po kome je danas poznata u Srbiji. Ona je zaslužna za uvođenje u domaću umetnost mnogih likovnih vrsta, koje pre nje kod nas nisu postojale. Preselila se u Beograd i prvi put ovde izlagala 20. septembra 1898. godine. Izložbi je prethodilo svečano otvaranje, što je u to vreme bila prava retkost, kao i izlaganje u prostoru kao što je sala Narodne skupštine. Izložbi je prisustvovao i kralj Milan Obrenović i tom prilikom pozvao nju i drugih dvojicu izlagača (Rista Vukanović, Simeon Roksandić) da izlažu na Dvoru. Ona je uticala na tadašnje umetnike da izađu iz ateljea i stvaraju u prirodnom okruženju, otud termin „plain air“, koji se vezuje za njeno ime. Preminula je u Beogradu, nakon čitav vek duge životne priče, 31. oktobra 1972. godine. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.