Detalji predmeta Stanje Polovno Detaljno stanje Dobro Materijal Metal, Guma Sve slike su originalne Fali retrovizor i nasloni za prednja sedista ui slucaju slanja pakuje se veoma dobro.. ako vas jos nesto interesuje slobodno me kontaktirajte

U ponudi lajsne sa slike enterijera eksterijera brave vrata,kompletna prednja i zadnja sedista sa dosta pratecih limarijskih delova i sofersajbnama,za OPEL OLIMPIJU REKORD P1 Za vise informacija kontakt BOJAN 064-210-64-68

Burago 1/24 Mercedes 450 SEL Made in Italy Veoma redak model. U dosta dobrom stanju ali nekompletan: - Sva vrata su odlična, donja ploča je odlična. - Nedostaje prednja maska, naslon vozačevog sedišta, volan, 1 ratkapna. U svemu odgovara slikama.

Burago 1/24 Mercedes 450 SEL Made in Italy Veoma redak model. U dosta dobrom stanju ali nekompletan: - Sva vrata su odlična, donja ploča je odlična. - Nedostaje prednja maska, naslon vozačevog sedišta, volan, 1 ratkapna. U svemu odgovara slikama.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Dosta dobro Materijal Metal Burago 1/24 Mercedes 450 SEL Made in Italy Veoma redak model. U dosta dobrom stanju ali nekompletan: - Sva vrata su odlična, donja ploča je odlična. - Nedostaje prednja maska, naslon vozačevog sedišta, volan, 1 ratkapna. U svemu odgovara slikama.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Materijal Metal Detaljno stanje Dosta dobro Auto, Porše Burago, Made in Italy stanje vidi sa slike Otvaraju se vrata i gepek, točkovi se okreću, okreće se volan i pomera prednje točkove, sedišta se pomeraju. Ima poneku ogrebotinu.

masivan autic, nedostaje prednji znak, kvalitetno uradjen i sedista se spustaju sve se precizno otvara, stanje sa slike

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Dosta dobro Materijal Metal, Plastika Staro decije igracko sto vide mnogo igre i ljubavi ... Al osta bez par delova.Pa da ih nabrojim -Jedan naslon sedista - Retrovizor -Dva brisaca -Prednji branik Malo farbe na pojedinim mestima.Ali inace u finom stanju za dekicu...

STARI RUČNI RAD Ručni rad od pre 80 godina koji nikada ne izlazi iz mode, unikat, jedinstven, neponovljiv, bakina devojačka sprema iz škrinje, nije korišćeno. Stavlja se na prednji deo kreveta, od polovine sedišta. Nekada se ovakav komad krevetnine koristio kao ukras, a danas se može koristiti za muzeje i interesantno je za kolekcionare i ljubitelje starina. Čaršav je od pamučnog materijala, vez na platnu sa punim bodom, lepi cvetni motivi, sa naglašenim delovima u uglovima i na sredini. Postoje flekice od stajanja, vidi se kad uveličate fotografiju, zbog toga je označeno kao `nekorišćeno sa felerom`. Dimenzije su 196cm x 80cm. Za dodatna pitanja stojim na raspolaganju i odgovaram u najkraćem roku.

STARI RUČNI RAD Ručni rad od pre 80 godina koji nikada ne izlazi iz mode, unikat, jedinstven, neponovljiv, bakina devojačka sprema iz škrinje, nije korišćeno. Stavlja se na prednji deo kreveta, od polovine sedišta. Nekada se ovakav komad krevetnine koristio kao ukras, a danas se može koristiti za muzeje i interesantno je za kolekcionare i ljubitelje starina. Čaršav je od pamučnog materijala, vez na platnu sa punim bodom, lepi cvetni motivi sa naglašenim delovima na sredini i u uglovima. Čaršav ima neznatne flekice od stajanaj, može se videti kad se slike uveličaju, zato je označen kao `nekorišćen sa felerom`. Dimenzije su 196cm x 80cm. Za dodatna pitanja stojim na raspolaganju i odgovaram u najkraćem roku.

Opis Knjiga „ O pisanju“ je delom biografija a delom zbirka saveta ovog svestranog pisca. U poslednjim poglavljima, on detaljno opisuje detalje svoje nesreće koja mu se dogodila. U junu 1999. godine bio je blizu svoj kuće u Maineu u šetnji kada se iznenada iza brda pojavio plavi mini van koji u potpunosti bio van kontrole. Vozio ga je lokalni stanovnik Brajan Smit. King napominje da Smit nije gledao na put ispred sebe jer je njegov rotvajler skocio iz zadnjeg dela minivana u prednji gde su bila sedišta i frižider u kome se nalazilo meso. Smit je pomislio da je udario u malog jelena, ali ustvari, on je udario pravo u Kinga. Nakon sto je bio bačen sa vetrobranskog stakla, naš autor se našao na putu a njegov svet je bio okrenut naopačke. Njegova noga bila je polomljena na nekoliko mesta. Tokom dugog perioda punog agonije, njegova najveća podrška bila je njegova porodica i King iskazuje svoju zahvalnost u ovoj knjizi. Upravo u ovom periodu, King je napisao ovu sjajnu knjigu.Knjiga govori o ustajanju, oporavljanju i prevazilaženju teškoća. Format: 145x205 br. str.: 280 povez: mek Pismo: latinica

Schuco Ferrari Formel 2 iz prve polovine 70ih. U veoma dobrom stanju. Kljuc za navijanje sam zagubio. Potreban mu je mali pit stop, osim sedista i jednog retrovizora svi delovi su tu. Jedan zadnji drzac se odsrafio, necu da ga otvaram zbog toga. Amortizeri lepo rade. Originalni srafofi za tockove. Sami tockovi u odlicnom stanju, guma na njima takodje. Prednji tockovi se okrecu levo-desno, voloanom. Duzina: 25cm Sirina: 13cm (kod zadnjih guma)

Brougham kocija na cetiri tocka koju pokrece konjska zaprega iz XIX veka. Ima telo sa dvoje vrata i sediste za vozaca ispred. Za razliku od tadasnjih slicnih kocija ima prednji prozor tako da putnici mogu da gledaju napred. Kocija je poreklom iz Praga, dovezena kao miraz u Srbiju 1924. godine i stalno je u vlasnistvu porodice. Garazirana je i u izvornom je stanju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja i zadnja korica se odvojila od tabaka, drze se jos uvek, sve ostalo uredno! Retko u ponudi! Adolfo Mussafia (njemački: Adolf Mussafia, hrvatski i: Adolf Musafija, rođen kao Abraham Mussafia, Split, 15. veljače 1835. – Firenca, 7. lipnja 1905..) austrijski je filolog, dalmatinski Židov, utemeljitelj romanistike na Sveučilištu u Beču, austrijski i talijanski akademik. Rođen je u Splitu, gdje su mu i djed i otac bili rabini, u sefardskoj židovskoj obitelji porijeklom iz Bosne. Prešao je na katoličko kršćanstvo 1855.[1], odbacivši ime Abraham i prihvativši na krštenju imena Arturo Adolfo. Obrazovanje Maturirao je u Klasičnoj gimnaziji u Splitu[2], u doba kada je sva javna nastava u Kraljevini Dalmaciji bila na talijanskome. Na Sveučilištu u Beču započeo je 1852. studij medicine[2], jer je tako htio njegov otac rabin Jacob Amadeo Mussafia, ali ga je napustio po očevoj smrti 1854. [1], sa čime se suglasila i njegova majka Rahela r. Levi (iz Sarajeva)[1]. Još od 1852. je usporedno privatno učio filologiju, uglavnom po radovima Friedricha Dieza[2][1]. Ostavši bez potpore kako oca, tako i Židovske općine u Splitu, prihvatio je slabo plaćenu dužnost lektora za talijanski jezik na Sveučilištu u Beču[1]. Istodobno je počeo objavljivati znanstvene radove, u čemu je bio veoma plodan do kraja života: objavio ih je ukupno 366[3]. Sveučilišna karijera Tim naporom očito je postigao izvanredan rezultat, jer je već 1860. imenovan izvanrednim profesorom romanske filologije na Sveučilištu u Beču, a 1867. redovitim. Već 1869. imenovan je začasnim profesorom, navodno da bi se pokrila njegova medicinska nepodobnost za daljnju nastavu[2] uslijed nervne bolesti koja mu je prouzročila česte i dugotrajne boli, povremeno ga posve onemogućujući da hoda[1]. Njegov pedagoški rad time nije bio zaustavljen, jer je predavao ukupno 100 semestara[1]. Dapače, kasnijih godina su, među inima, pod njegovim vodstvom doktorirali Antonio Ive iz Rovinja, istraživač istarske usmene tradicije te ladinskog supstrata i rovinjskome i uopće u istarskim govorima, te Giulio Matteo Bartoli iz Labina, istraživač krčkoromanskoga (veljotskoga) govora dalmatskog jezika, pa je Mussafia kao mentor dao snažan poticaj i usmjerenje istraživanjima i toga romanskog korijena hrvatske jezične kulture, krčeći put kasnijim istraživanjima Giovannija Mavera, Petra Skoka, Henrika Barića, Žarka Muljačića, Nikole Vuletića i drugih. Među njegovim studentima bio je i Hugo von Hofmannsthal[1]. Paralelno s time bio je 1857. – 1877. knjižničar i prepisivač i (amanuensis) u Dvorskoj biblioteci (Hofbibliothek) u Beču, sadašnjoj Austrijskoj nacionalnoj knjižnici (Österreichische Nationalbibliothek) uz iberoromanista akademika Ferdinanda Wolfa[1]. Njegov udžbenik talijanskoga s gramatikom doživio je od 1860. do 1999. ukupno 58 izdanja. Priznanja Od 1865. bio je član njemačkoga Danteova društva (za njegovanje talijanske kulture) sa sjedištem u Dresdenu. Od 1866. bio je dopisni, a od 1871. pravi član Austrijske akademije znanosti (ÖAW)[2]. Od 1883. bio je član i talijanske firentinske Accademije della Crusca[1], a od 1897. i rimske znanstvene Accademije dei Lincei, te inih akademija i znanstvenih društava. Imenovan je 1901. za člana Magnatskoga (gornjeg) doma (Herrenhaus) Carevinskog vijeća. Vezanost uz Split Iako je sav svoj zreli život proveo daleko od Dalmacije, ostao je vazda duboko vezan uza Split. Svake je godine slao dobrovoljni prilog za splitske siromahe i za talijansku školu u gradu. U članku o pluralu toponima (Il plurale dei nomi di città, luoghi e villaggi) „Ja, koji osjećajno volim gradić u kojemu sam se rodio, zamišljam onaj drevni Rim, bogat spomenicima vjekovne slave, i veličanstvenost njegovu i njegovih vremena, to reproduciram i opetujem u svojim mislima, stvaram dojam o Rimu barem deset puta, i sam sebi kažem: `Draži mi je moj Split od deset Rimova`.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manastir Krušedol pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nalazi se na jugoistočnim obroncima Fruške gore u Vojvodini. Sam manastir se nalazi u ataru sela Krušedol, na putu između sremskog gradića Irig i sela Maradik. Manastir je zadužbina porodice poslednjih srpskih despota u Sremu - Brankovića. Krušedol se sastoji od dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima koji je osnovao vladika Maksim Branković i ženskog manastira sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina. Vladika Maksim započinje izgradnju manastira Krušedol koji postaje sedište Beogradsko-sremske mitropolije. Sagrađeni su manastirska crkva posvećena Blagoveštenju i konaci na zemljištu srpskog despota Jovana Brankovića između 1509. i 1521. godine.[1] Prethodno je despot Jovan u Berkasovu izdao darovnu gramatu 4. maja 1496. godine. U njoj je naveo da 16 svojih u Sremu ležećih sela daje manastiru Krušedolu.[2] Porodica Đorđa Brankovića, dva patrijarha Srpske pravoslavne crkve i kralj Milan Obrenović su sahranjeni u Krušedolu. Krušedol se sastoji od dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima koji je osnovao vladika Maksim Branković i ženskog manastira sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina.[3] Manastir je osnovao despot Đorđe Branković (u monaštvu nazvan Sveti Maksim) uz pomoć vlaškog vojvode Jovana Njagoja, između 1509. i 1516. godine. Neki istraživači smatraju da se na tom mestu nalazilo svetilište stare slovenske vere.[4] Krušedol Nedaleko od manastira Krušedola, majka Angelina je podigla crkvu i ženski manastir u kojem je i sama živela. Ta crkva je kasnije postala parohijska crkva sela Krušedola. U 19. veku su još postojali ostaci manastirskih ćelija u kojima je živela krušedolska porodica Ćelijašević.[5] U istoriji monaštva se postojanje dvojnih manastira može pratiti od najstarijih vremena, a mogućnost njihovog osnivanja predviđena je već tipikom Svetog Vasilija Velikog.[6] U manastiru su održana dva srpska crkveno-narodna sabora 1706. i 1708. godine. Sredinom 17. veka manastir ima impozantan broj kaluđera. Bilo ih je po svedočenju vladike Melentijevića (1723) tada - 90 kaluđera i 12 staraca koji su živeli u `kinovijskoj zajednici`.[7] Prilikom povlačenja Turaka iz Srema 1716, manastirski konaci su oštećeni, a crkva spaljena. Bilo je to tokom opsade Petrovaradina, kao i nakon turskog poraza. Po arhimandritu Dimitriju Krestiću[8]: Manastir kao i sav predeo oplene; monahe koji se nisu uklonili, potuku; a telesa svetitelja iseku i iskomadaju.[9] Obnavljanje Manastira Zvonik iz 1726. godine na Blagoveštenskoj crkvi Manastira Krušedol Obnavljanje manastira je počelo 1721. godine i trajalo je 35 godina.[10] Mitropolit Vićentije Popović je napravio opštu kuhinju, trpezariju, podrum. Autori uljanog zidnog slikarstva u obnovljenom manastiru bili su Jov Vasiljević i Stefan Tenecki.[10] Najveće zasluge je imao Nikanor Melentijević, episkop Pečujski. On je tu bio od prvog dana monaškog života; prošao sve stepenice od đaka, preko đakona do sveštenika. Patrijarh Arsenije ga je postavio za arhimandrita Krušedolskog, a Mitropolit Sofronije - za episkopa Pečujskog. Ali kada je saznao da je izgoreo manastir Krušedol, on je ostavio svoju vladičansku stolicu u Pečuju, došao na Frušku goru i sav se posvetio obnovi Krušedola. Podigao je dugu istočnu stranu manastira sa kapelom, uz koju je napravio svoju ćeliju prozvanu Vladikina soba. Izgradio je još i gostionicu i ostave za useve, čije je plodove manastir desetkom ubirao.[11] U manastiru se Nikanor i upokojio 1739. godine, a na grobnom spomeniku je bilo uklesano: Bist velikij ktitor. Uz zapadno krilo konaka izgrađen je visoki barokni zvonik 1726, visok 16 hvati, koji su platili Novosađani, Bogdanovići - Nedeljko, Stojić i Vasilije. Braća su i postavili zvona, ali i crkvu pokrili.[12] Između 1742. godine, kada je produžena prednja strana manastira, i 1750. godine obnovljena je crkva. Izgradnja četvorostranih manastirskih konaka završena je 1753. godine. Proiguman Pajsije podigao je pred crkvom klisarnicu sa ćelijama i podrumom. Duhovnik Sofronije obnovio je ćelije. Hadži Isaija iz manastira Grabovca, napravio je nove stolove i krstove. Tokom 1855-1856. godine vršena je velika obnova zdanja i manastirskih krovova. Knez Mihajlo Obrenović je 1856. godine dao manastiru 2000 f. za opravku. A Karlovčanin, advokat Stefan Ristić, platio je da se plehom pokrije oltar na kapeli Sv. Maksima, arhiepiskopa i Despota srpskog, u kojoj su tada bile mošti prepodobne majke Angeline.[13] Georgije episkop Temišvarski je 1751. godine dao da se oslika oltar. Jovan episkop Karansebeški je 1756. godine realizovao oslikavanje srednje crkve i izgradio pevnice. U crkvi postoje dva sloja zidnog slikarstva. Stariji sloj su freske slikane između 1543. i 1546, a drugi sloj su uzane zidne slike koje su nastale između 1750. i 1756. godine. Na zapadnoj fasadi crkve je freska sa predstavom strašnog suda nastala krajem XVII veka. Sahrana kralja Milana u manastiru Krušedol Godine 1724. manastirsko bratstvo je činilo 26 kaluđera, među kojima su bili: Nikanor Melentijević, episkop Krušedolski, Atanasije arhimandrit Krušedolski, proigumani Avakum i Georgije, Stefan duhovnik, Hadži Avakum, te devet jeromonaha, šest đakona i četiri prosta monaha.[14] U Drugom svetskom ratu, manastir nije razoren, ali je opljačkana bogata i vredna manastirska riznica. Manastir je posle rata obnovljen. U crkvi, ispred ikonostasa, nalaze se kivoti u kojima su smešteni ostaci moštiju svetih Brankovića, tj. despota Đorđa Brankovića i njegovih roditelja, Angeline i slepog Stefana Brankovića. Ti kivoti su napravljeni i obojeni 1759. godine zahvaljujući novosadskom birovu Davidu Rackoviću. U priprati sa desne strane nalazila se zidana grobnica Sv. Maksima (1838). U manastirskoj crkvi, u priprati leže i posmrtni ostaci mnogobrojnih značajnih Srba. Između ostalih tu su sahranjeni: patrijarh Arsenije III Čarnojević (1706), mitropolit Isaija Đaković (1708), patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta (1748), mitropolit Vikentije Popović (1725), grof Đorđe Branković (tu od 1744), pukovnik graničarski Atanasije Rašković (umro 1753), vojvoda Stevan Šupljikac (1848), knjeginja Ljubica Obrenović i kralj Milan Obrenović...

Stanje kao na fotografijama. Formuli fali prednji i zadnji spojler, osim toga koliko ja vidi sve je u redu! Retko u ponudi !!! Scale: 1/25 Carmodel code: CAR10782 Manufacturer code: FX7 Colour: RED Material: die-cast Year: 1974 Polistil S.p.A. (u početku nazvan Politoys) talijanski je brend igračaka i bivša proizvodna tvrtka sa sjedištem u Milanu, s proizvodnim centrom u Chiariju, u blizini Brescie. Polistil se specijalizirao za lijevane i plastične modele vozila svih veličina. Postoji nova stranica o svijetu igračaka i njegovoj povijesti tvornice Polistil: `Quelli della Polistil` na www.quellidellapolistil.it Tvrtka je također proizvodila igračke i modele tenkova, lutke, robote i priključke za TV. Nakon 33 godine i suradnje s Tonkom, Polistil se ugasio 1993., ali sada je brend pod May Cheong Group (vlasnik brenda Maisto), uz ime bivšeg konkurenta Bburago. Tradicionalno, glavni talijanski konkurenti Polistilu bili su Mercury, Mebetoys i kraći Ediltoys. Povijest Podrijetlo Politoysa kao tvrtke pomalo je nejasno. Tvrtka je započela kao `Politoys APS` oko 1960. i započela je proizvodnju 100 plastičnih automobila u mjerilu 1:41 (Sinclair 1979., str. 387–388). Neki od njih bili su suvremeni automobili, a neki veterani – poput trkaćeg automobila Alfa iz kasnih tinejdžerskih godina i francuskog Gobron Brilliea iz 1899. (Smeed 1980., str. 35). Kako su 1960-e napredovale, neki su se modeli proizvodili od stakloplastike - čvršće od plastike i manje sklone savijanju. Slijedeći trendove koje su postavili drugi talijanski pionir Mercury, te Corgi Toys, Dinky Toys, Norev i Solido, tvrtka je 1964. ili 1965. prešla na vozila od lijevanog metala (Rixon 2005., str. 36, Sinclair 1979., str. 387). Oko 1970. ime tvrtke promijenjeno je u Polistil, vjerojatno zbog sličnosti s imenom britanskog Palitoya (Breithaupt bez datuma; Force 1992., 208–209). Ipak, neke rane kutije za igračke imale su imena `APS`, `Polistil`. `Politoys` i `Policar` svi na kutiji istovremeno (kao što se vidi na plavim kutijama serije Penny i tim redoslijedom). Glavni istraživački i dizajnerski centar tvrtke bio je u Milanu. Ovdje su se proizvodile veće igračke za djecu, uključujući velike kamione i lutke. Većina vozila proizvedena je u proizvodnom centru Chiari, Brescia, koji se fokusirao na proizvodnju lijevanih vozila (Polistil 1975.). Dok su kolekcionarski pogoni kao što su Rio Models ili Brumm izrađivali iste modele ponekad desetljećima, David Sinclair kaže da je vjerojatnije da će se Polistil izravnije suočiti s tržišnim trendovima – mijenjajući linije modela svake dvije ili tri godine (Sinclair 1979., str. 387). . Kao što se vidi u nastavku, Polistil je pratio svoje linije vozila korištenjem skupova velikih slova iza kojih slijede brojevi, a ne korištenjem samo nizova brojeva. M-serija Većina, ali ne svi, Polistilovi redovi bili su predznačeni slovima: CE, RJ, S, MS itd., ali tvrtka nije počela s početkom abecede. S Politoysovom lijevanom M-serijom u mjerilu 1:43 koja je počela 1965., tvrtka je nedvojbeno postala jedno od najcjenjenijih imena desetljeća u precizno lijevanim vozilima zajedno s francuskim Solidom, drugim talijanskim Mebetoysom i njemačkim Schucom (Rixon 2005., str. 80). . Dinky i Corgi također su bili jaki konkurenti, a Politoys nikada nije dostigao njihov uspjeh u Sjedinjenim Državama niti su proizvodili tako široku paletu modela kao ta dva lidera na tom području. Politoysova linija tlačno lijevane serije M u omjeru 1:43 predstavljena je 1965. Tvrtka se prije toga fokusirala na plastiku. Serije M bile su precizno detaljizirane sa širokim rasponom ponuda. U prvoj godini predstavljeno je šesnaest vozila, s brojevima koji počinju na 500. Automobili su imali mnogo pokretnih dijelova (obično su bila 2 vrata, hauba i prtljažnik otvoreni), a motori, pa čak i podvozje imali su dobre detalje. Plastična sjedala gotovo su uvijek bila nagnuta prema naprijed, a na nekim modelima bila su prekrivena nejasnim materijalom koji je imitirao velur. Iako su tvrtke poput Corgija tvrdile da imaju prvi model sa svim značajkama otvaranja u svom Chrysleru Ghia L6.4 iz 1963., Politoys M je bila prva lijevana linija u kojoj su se (neko vrijeme) svi otvori otvarali na svakom modelu! (Politoys 1968; Rixon 2005, str. 79; Gardiner i O`Neill 1996, str. 72–73). To je u suprotnosti s Dinkyjem i Corgijem koji su težili tržištu `igračaka` s trikovima te TV i filmskim vozilima. Politoys je, međutim, išao za dosljednim realizmom. Drugi jedinstveni reklamni kut Politoys M bio je naglasiti kako ih se može rastaviti. Jedan oglas američkog predstavnika Lynn International na američkom tržištu prikazuje 518 Rolls-Royce Silver Cloud III iz 1965. (Mulliner Park Ward `slant eye` verzija) u komadima i postavlja pitanje `Kako dječak može posjedovati Rolls Royce...biti kolekcionar i mehaničar sve u isto vrijeme! S Politoys M, to je kako` Ispod, oglas je nastavio, `Sastavljen baš kao oni veliki – pravi čvrsti – s 52 dijela, od kojih većinu rastavljate dio po dio s uvijanjem odvijača, zatim ga ponovno sastavite...` Oglas je zatim zaključio: `To su Politoysi. Skupljajte ih. Prčkajte s njima. Igrajte se s njima.` (Politoys tvrtke Polistil bez datuma). Do kasnih 1960-ih, raspon M-serije se proširio na 37 modela: 500 – Alfa Romeo Giulia Sprint GT 501 – Maserati 3500 GT Coupe 502 – Siata Coupe Fiat 1500 503 – Mercedes-Benz 230SL 504 – Ferrari 250 GT Berlinetta 505 - Autobianchi Bianchina Pregled 506 – Alfa Romeo Giulia SS 507 – Ford Cortina 508 – Innocenti Morris IM 3 509 - Lancia Flavia Zagato 1800 510 – Opel Kadett Coupe 511 – Fiat 600 512 - Fiat 500 Giardinetta 513 - Fiat 850 514 – Alfa Romeo 2600 Coupe GT 515 – ISO Rivolta Coupe GT 516 – Alfa Romeo Giulia Zagato 517 - Fiat 850 Coupe 518 – Rolls-Royce Silver Cloud III `Slant Eye` 519 – Ford Taunus 20 M.T.S. 520 - Lancia Fulvia Coupe 521 – Opel Diplomat 8V 522 – Primula Bianchi 523 – Alfa Romeo Giulia T.I. Super 524 – Simca 1500 525 – Ferrari `LeMans` Peninfarina 526 – 527 – Porsche 912 528 - Fiat 1500 GT Ghia 529 – Alfa Romeo Giulia Canguro 600 530 – Alfa Romeo 2600 Zagato 531 – Alfa Romeo Giulia `Gazella` 532 – Alfa Romeo GS Zagato 533 – OSI 1200 Coupe 534 – Ford Lola GT 535 – 536 – Dino `Ferrari` 537 – Alfa Romeo 2600 Pantera 538 – 539 – Lamborghini 350 GT+ Brojevi 526 (Fiat 1100), 535 (Porsche 904) i 538 (Volkswagen 1600 TL) nisu spomenuti u ovim podacima s izvornog kataloškog lista jer su uvedeni kasnije (Politoys 1968). M-serija se očito koncentrirala na talijanska vozila. Na primjer, 76 posto modela u ovom katalogu bili su talijanski, a 37 posto samo Alfa Romeo. Jedinstveni proizvedeni modeli koji nisu pronađeni drugdje bili su Iso Rivolta viđen gore, kasniji Chevrolet Corvette Pininfarina Rondine Coupe i prvi Lamborghini – bugeye – 350 GT (Rixon 2005., str. 37). Od samog početka, M-serija je imala ogromnu konkurenciju. Tijekom 1960-ih svaka tvrtka za modeliranje pod pritiskom imala je jedinstven pristup i jedinstveno tržište. Dinky i Corgi općenito su imali različita tržišna područja, ali su bili popularniji u SAD-u. Francuski Dinky i Solido bili su popularniji u Francuskoj. Tekno je bio glavni danski oslonac kao i Gama, Schuco i Marklin u Njemačkoj. Što je još važnije, talijansko tržište je bilo puno. Mercury je dugo bio predvodnik talijanske industrije tlačnog lijeva, ali tek što je Politoys predstavio M-seriju, pridružili su im se Mebetoys i Edil, potonji samo nakratko, ali konkurencija Mercuryju i Mebetoysu – koji često ponudio slične modele – bio je izazov. Nadalje, Mattelovi Hot Wheels smanjili su američko tržište nakon 1967. Slično kao Corgi, Dinky i Mebetoys, Politoys M koristio je dragulje za prednja svjetla, dok je francuski Solido izabrao realističnije prozirne plastične leće. Ipak, Politoys je često imao delikatno izrađene okvire prednjih svjetala i druge pažljivo izrađene detalje (Gardiner i O`Neill 1996., str. 72). Dok je niša konkurenta Solida na tržištu lijevanog pod pritiskom nudila jedinstvene stilove kotača za svaki model, generički žičani kotači M-serije nisu bili autentični stvarnim vozilima, ali su bili prilično atraktivni, otmjeni i tipični za izgled tog vremena. Do 1968. tvrtka je također eksperimentirala s plastičnim kotačima na osovinama s niskim trenjem – slično promjenama koje su napravili Dinky, Corgi, Lonestar i drugi kao reakcija na uspjeh Hot Wheelsa. To je dodalo vrijednost igre, ali umanjilo realizam. Kako su 1960-e odmicale, Politoys je proizvodio više sportskih i egzotičnih automobila, a manje svakodnevnih automobila. To je bila ista taktika koju je koristio Solido u to vrijeme, ali Corgi, Dinky i French Dinky nastavili su nuditi mnoge uobičajene limuzine. Varijacije u mjerilu 1:43 Godine 1968. serija 500 počela je uključivati ​​modele označene kao `Izvoz`. Oni su bili nešto grublji od M-serije, s manje početnih značajki. Do 1970. Politoys je `istrošio` brojeve od 500 do 599, uključujući i neke metalne verzije modela koji su se prethodno proizvodili u plastici. Kasnije serije u mjerilu 1:43 bile su E, EL i HE. Neki od ranih modela u tim serijama još uvijek su bili na razini Politoya M u detaljima, poput dobro napravljene Lamborghini Espada i Islero (koji je imao sklopiva prednja svjetla) (Gardiner i O`Neill 1996., str. 73). Detalji karoserije često su bili vrlo dobri s pametnim značajkama, kao što je Alfa Romeo Alfasud s kompletnom skijaškom opremom na krovu. Međutim, u kasnijim izdanjima iz 1970-ih, poput ovog, modeli su imali generički kromirani plastični kotač nalik igračkama koji je bio prilično ružan. EL-serija je bila puno bolja od E u tom pogledu. David Sinclair, uvoznik iz Erieja, Pennsylvania, koji je bio odgovoran za pokretanje većine hobija sakupljanja lijevanih automobila u državama, primijetio je da je jedan zanimljiv model u liniji EL bio AMC Gremlin (Sinclairov 1977; Levine 2009). Bilo je dovoljno jedinstveno vidjeti bilo koji američki automobil u europskom livenom obliku, a još manje AMC model! Počevši od 1967. Politoys je također nudio svoju seriju Penny u omjeru 1:66 kako bi se natjecao s manjim Kutijom šibica i Majorette, vjerojatno namijenjenim američkom tržištu, ali nova serija nikada nije stekla svoju popularnost pa je većina prodana u Italiji (Breithaupt No Date). Stoga je teško pronaći primjerke u kovanim kutijama (Rixon 2005., 54). U kasnim 1970-ima različiti prijašnji odljevci Polistila otpremljeni su u Meksiko i prodani kao marka McGregor (Force 1992., 208). McGregor je prodavao i plastične i lijevane verzije Polistilovih igračaka, a modeli su obično bili ms imenima Politoys i McGregor. Čini se da su neki modeli također došli do SSSR-a kako bi tamo bili oblikovani u plastiku, poput Maserati Mistrala. Pionir u širim razmjerima Lancia Fulvia 1600 HF iz Polystila u mjerilu 1:25 Do ranih 1970-ih, Polistil se donekle diverzificirao, nudeći automobile i veća metalna mjerila. Godine 1973. serija S u mjerilu 1:24 (korišteno je i mjerilo 1:22) izravno se natjecala s novim Martoysima (kasnije Bburago) (Rixon 2005., str. 14). Politoys je bila jedna od prvih tvrtki koja je prešla na ovu veću i unosniju veličinu, stoga je bila pokretač trendova za veće lijevane kalupe koji su i danas popularni. Iako su proporcije na vozilima Polistil većih razmjera ponekad malo odstupale (kao i neki od Martoya, a i Bburago i Maisto kasnije su poboljšani), kreativna prezentacija je to nadoknadila. Na primjer, reli vozila kao što je Lancia Fulvia polar expedition bila su zapanjujuća. Ovaj je automobil imao bijelu i smeđu boju prošaranu po cijelom automobilu – simulirajući snijeg i prljavštinu. Serija TG još većih automobila u omjeru 1:16 kao što su Alfa Romeo 1750C, BMW 328 roadster, Lamborghini Countach, Ferrari GTO, Ferrari 250 California roadster i Morgan Plus 8 predstavljena je oko 1980. Neki od tih modela, međutim, nisu nemaju pojedinosti o konkurentima Bburago ili Maisto. Morgan je, na primjer, lijep s vratima koja se otvaraju, ali gume su od tvrde plastike, a ne od gume; upravljač i prednji kotači su fiksni; a hauba se ne otvara, štedeći troškove dodatnih dijelova. Alfa Romeo 1750 je, međutim, dolazio u dvije verzije; vrh gore i vrh dolje. Do kraja 1980-ih, međutim, veći modeli bili su okosnica prodaje Polistila, dok je trajao, a veličina 1:43 sada je prepuštena višim kolekcionarskim markama kao što su Eligor, Vitesse i časni Solido. MS i MT serije motocikala u mjerilu 1:15 također su se pojavile oko 1980. Trkaće serije (vidi sljedeći naslov) svih mjerila postale su forte. U ponudi su bili razni kamioni i tenkovi (serija `CA`) i druga vojna vozila. Jedna vrlo lijepa vojna ponuda bio je motocikl BMW Afrika Corps s bočnom prikolicom u pustinjsko bež boji. Pojavile su se i TV i filmske figure i vozila, ali nisu bili toliko popularni kao oni koje su nudili Corgi Toys ili Dinky Toys, a danas su nešto rjeđi. Primjeri su vozila Batman, Superman i Disney. Osim toga, vojne akcijske figure Mego i Lion Rock plasirane su pod imenom Polistil. Serija J bili su veći šareni kamioni nalik igračkama koji su koristili više plastike za karoserije i veće plastične kotače. Jedan primjer je J85 Mercedes-Benz Unimog kiper kamion. Trkaći naglasak Jedno područje u kojem je Polistil vjerojatno prošao bolje od bilo koje konkurencije bila su trkaća vozila raznih razina, uglavnom za Formulu 1, i po razumnim maloprodajnim cijenama. Serije F i FK bile su u omjeru 1:32 i prvi put su predstavljene 1970. i trajale su do otprilike 1980., mijenjajući dizajn kotača kako su godine prolazile. Serija CE u mjerilu 1:41 pojavila se 1978. i uključivala je Renault, Ligier, Lotus, Brabham, Alfa Romeo i Williams, među ostalima. Začudo, nekoliko se traktora također pojavilo u seriji CE (Force 1992., 81–88). Serija RJ (Serija Penny) nosila je najmanje 45 bolida za Grand Prix i Formulu 1, dok su serije TG i L bile u omjeru 1:16. Kao i mnoge druge momčadi, fascinantni Tyrrell P34 F1 bolid sa 6 kotača pojavio se u dvije različite razine. Krajem 1970-ih Polistil je započeo serijsku proizvodnju električnih staza za trkaće automobile. Bili su vrlo popularni u Europi.[potreban citat] Kraj Polistila Do kasnih 1980-ih, Polistil je izdao preko 500 različitih vozila svih veličina (Force 1992, 62-89). U kasnim 1980-ima, veće vage su se prodavale u SAD-u u novom odnosu s Tonkom. Navodno je Tonka kupila Polistil. Kutije za vozila su u to vrijeme ostale crvene, ali su sada označene Polistil/Tonka. To uključuje veće automobile u omjeru 1:14. Nažalost, konkurencija s novijim i nadolazećim tvrtkama Bburago, Maisto i poštom kao što je Franklin Mint Precision Models dovela je do porasta konkurencije u većim razmjerima i doprinijela propasti Polistila. Do 1993., baš kad je potražnja za modelima u omjeru 1:18 počela dosezati vrhunac, Tonka je odustala od imena, odbacila talijansku proizvodnju, a časni Polistil je nestao. Ponovno se pojavljuje kineski Polistil Godine 2014., May Cheong Group, proizvođač robne marke Maisto, ponovno je pokrenula ime Polistil. Sada Polistil prodaje različite proizvode: sustave za automatske automobile, automobile na radio upravljanje, lijevane modele građevinskih strojeva, traktore, karikaturalne automobile, automobile Formule 1 i tako dalje. Dakle, ovo je zanimljiv slučaj u kojem je azijski gigant igračaka zaslužan za oživljavanje dva poznata talijanska brenda – Bburago i Polistil, ali se proizvodi sada proizvode u Kini, a ne više u Italiji. Na kutijama je sada otisnuto `Proizvođač: Polistil International LTD, Hong Kong` ili `Proizvođač: Most Success Trading LTD, Hong Kong`. Nova tvrtka navodno je osnovana u Hong Kongu 27. kolovoza 2013. (Poslovni imenik Hong Konga n.d.).

oktobar 1944 - beograd mega retko, cisti provizorijum neposredno posle oslobadjanja terazije - kolarceva - knez mihajlova zgrada albanije Beogradska operacija (ili Beogradska ofanziva) predstavlja jednu od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Operacija je trajala od 12. do 20. oktobra 1944. godine i predstavljala je deo opsežnog operativnog plana Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije i Prve armijske grupe NOV i POJ, nadovezujući se bez zastoja na operacije u istočnoj Srbiji i nastavljajući se gonjenjem neprijatelja kroz Srem. Združene jedinice NOV i POJ i Crvene armije nanele su u ovoj operaciji nemačkoj Grupi armija Srbija težak poraz, oslobodile Beograd, glavni grad Jugoslavije i veliki deo Srbije. Beogradskom operacijom okončana je 1287 dana duga nemačka okupacija glavnog grada Jugoslavije. Beograd je po oslobođenju postao vojni, politički i administrativni centar i sedište vlade nove Demokratske Federativne Jugoslavije. Pojam Beogradska operacija (rus. Белградская операция), odnosno Beogradska strateška ofanzivna operacija (rus. Белградская стратегическая наступательная операция), različito se tumači u jugoslovenskoj/srpskoj i sovjetskoj/ruskoj istoriografiji. Ranija jugoslovenska, a današnja srpska istoriografija Beogradsku operaciju opisuje kao borbe za oslobođenje Beograda, od 11. do 22. oktobra, odnosno u užem smislu od 14. do 20. oktobra 1944. godine. Sovjetska, a kasnije ruska istoriografija, Beogradsku operaciju opisuje kao borbe vođene od 28. septembra do 20. oktobra, odnosno od prelaska jedinica Crvene armije, iz Rumunije i Bugarske, na teritoriju Jugoslavije do konačnog oslobođenja Beograda. Pojedini ruski istoričari, za početak operacije uzimaju 15. septembar, pošto su jedinice 17. vazduhoplovne armije, od 15. do 21. septembra[5] vršile vazdušne prelete na železničke mostove i druge važne objekte u regionima Niša, Skoplja i Kruševca, u nameri da spreče povlačenje nemačkih trupa iz Grčke i južnih delova Jugoslavije. Takođe, sovjetska/ruska istoriografija, Beogradsku stratešku ofanzivnu operaciju, ne opisuje samo kao borbe vođene u širem rejonu Beograda, već na čitavoj teritoriji Srbije, uključujući i operaciju za oslobođenje Niša. Različito sagledavanje vremena i prostora operacije, ogleda se i u različitom navođenju angažovanih jedinica, kao i gubitaka, s obzirom da je samo deo jedinica 57. armije Trećeg ukrajinskog fronta, odnosno 75. streljački i 4. mehanizovani korpus, učestvovao u neposrednim borbama za oslobođenje Beograda, dok je 68. streljački korpus učestvovao u borbama za oslobođenje centralne, a 64. streljački korpus za oslobođenje južne Srbije. Takođe, u borbama za oslobođenje južne Srbije učestvovale su i jedinice Prve i Druge armije Bugarske narodne armije, koje se takođe navode kao učesnice Beogradske strateške ofanzivne operacije. Sa vojno-strateškog stanovišta, Srbija predstavlja ključnu oblast Balkana, jer kroz Dunavsku, Moravsku i Ibarsku dolinu prolaze najvažnije saobraćajnice. Nemačka je okupirala Balkan 1941. a nakon gubitka Afrike u maju 1943. bila je primorana da organizuje odbranu. Bez držanja vitalnih komunikacija bilo bi nemoguće držanje položaja na južnom Balkanu i bila bi jako otežana koordinacija između Grupe armija E u Grčkoj i Druge oklopne armije u Jugoslaviji. Beograd je ključna raskrsnica balkanskih komunikacija. Zbog ovoga je nemačka Komanda jugoistoka ulagala velike napore u odbranu komunikacija u Srbiji tokom cele 1944, organizujući prvenstveno ofanzivne operacije protiv koncentracija snaga NOVJ koje su pretile ugrožavanjem pozicija u Srbiji.[7] Srbija je takođe predstavljala važan privredni i ljudski resurs, a Beograd je bio glavni grad savezničke Jugoslavije u kojoj je nacistička Nemačka imala neugodnog neprijatelja. Zapadni saveznici pridavali su veliki značaj Balkanu i Srbiji. Do ugrožavanja nemačkih položaja u Srbiji došlo je međutim sa istoka. U Beogradu je bio smešten nemački štab Komande jugoistoka. Pod njegovom komandom nalazile su se dve krupne operativne formacije: Druga oklopna armija (Nemačka) u Jugoslaviji (bez Slovenije), i Grupa armija E u Grčkoj, svaka sa preko 300.000 vojnika jačine. Takođe, Komanda jugoistoka raspolagala je policijsko-zaštitnim i satelitskim trupama pod komandom generala Felbera u Srbiji. NOVJ je u Srbiji imala na raspolaganju 5 divizija i veći broj samostalnih brigada i partizanskih odreda. Radilo se uglavnom o novoformiranim jedinicama, nedovoljno popunjenim, veoma oskudno opremljenim i sa malim borbenim iskustvom. Ove jedinice su ipak predstavljale značajnu pretnju vitalnim komunikacijama. Štab generala Felbera organizovao je protiv njih u julu 1944. dve uzastopne ofanzive: „Trumpf“ i „Halali“ (Jablaničko-toplička operacija), u kojima su pored nemačkih, učestvovale bugarske, četničke i Nedićeve snage. Svestan vojne i političke važnosti Srbije, Vrhovni štab NOVJ nastojao je da snage u Srbiji ojača ubacivanjem iskusnih jedinica iz Sandžaka i istočne Bosne. Protiv njihove koncentracije 2. oklopna armija preduzela je Andrijevička operacija u julu i Durmitorska operacija u avgustu 1944. Jedinice NOVJ uspele su da se oslobode pritiska i da početkom avgusta sa tri divizije prodru preko reke Ibar na istok, a početkom septembra sa Prvim proleterskim i Dvanaestim korpusom u zapadnu Srbiju. Nemačke planove za suprotstavljanje ovoj grupaciji omeli su događaju na istoku. Pobeda Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije nad nemačkom Armijskom grupom „Južna Ukrajina“ u Jašisko-kišinjevskoj operaciji 20-26. avgusta 1944. izazvala je prevrat u Rumuniji koja je sklopila primirje sa Sovjetskim Savezom i objavila rat Nemačkoj. Izbijanje Crvene armije na bugarsku granicu izazvalo je sličan razvoj i u Bugarskoj 5-9. septembra. Nemački vitalni položaji u Srbiji iznenada su postali izloženi udaru Crvene armije i bugarske vojske. Nemačka vrhovna komanda je bila prinuđena da formira odbrambenu liniju na istočnoj granici Jugoslavije. Taj front trebalo je da posednu jedinice Grupe armija E iz Grčke. Radi potreba novostvorenog fronta i da se izbegne rizik od odsecanja, nemačka vrhovna komanda odlučila se na postepenu evakuaciju Grčke počev od 1. septembra 1944. Međutim, pokušaj pravovremenog prebacivanja AgE iz Grčke u Srbiju završen je neuspehom. U zajedničkoj operaciji „Retvik“ (Ratweek) jedinice NOVJ u koordinaciji sa savezničkim vazduhoplovstvom temeljno su uništili puteve, pruge i saobraćajnu infrastrukturu na glavnim pravcima. Prednji ešeloni Grupe armija E tokom celog septembra obezbeđivali su prolaz kroz Makedoniju u borbama protiv NOVJ i bugarskih delova koji su prešli na stranu Saveznika. Najdalja tačka njihovog proboja na sever prema moravskoj komunikaciji bilo je Vranje, koje su dosegli tek 10. oktobra. Komunikacija dolinom Reka Vardara i Južne Morave je presečena i izbačena iz upotrebe. Počela je trka s vremenom u kojoj je Komanda jugoistoka vukla iznuđene poteze. Iz Grčke je u Banat, uz znatne teškoće i zastoje, prebačena 4. SS policijska oklopna grenadirska divizija (železnicom preko Kosovske Mitrovice) i jurišni puk „Rodos“ (avionskim transportom), a za njima se probijala 117. lovačka divizija. Ostale snage morala je obezbediti 2. oklopna armija iz Jugoslavije. Početkom septembra prebačena je iz Sandžaka u istočnu Srbiju 1. brdska divizija, a 7. SS divizija pomerena je u dolinu Morave. Privučeni su još delovi divizije „Brandenburg“ i 92. motorizovani puk, a 118. lovačka divizija se sredinom oktobra još uvek po delovima izvlačila iz Dalmacije. Od pripadnika Vermahta koji su se zatekli u Beogradu formiran je puk „Tvrđava Beograd“ (nem. Grenadier-Regiment »Veste Belgrad«). Ove jedinice stavljene su na raspolaganje vojnoupravnom komandantu u Beogradu generalu Felberu. Te jedinice, uz policijske i kvislinške snage koje su mu i pre bile podređene, trebalo je da posluže za odbranu Srbije od udara Crvene armije i NOVJ.

DKW Junior Operating Handbook. T.-Nr. 601 969 01 00 010. WB 2684 (17 F 120 XXVII) April 1960. DKW Autounion. Manual measures 8 1/8 x 5 7/8 inches and has 72 pages The DKW Junior was a small front wheel drive saloon manufactured by Auto Union AG. The car received a positive reaction when first exhibited, initially badged as the DKW 600, at the Frankfurt Motor Show in March 1957. The ‘Junior’ name was given to the (by now) DKW 750 in 1959 when the car went into volume production, but failed to survive an upgrade in January 1963, after which the car was known as the DKW F12. In addition to the saloon, a pretty ‘F12 Roadster’ (cabriolet version) was produced in limited numbers. DKW Junior DKW F11 / DKW F12 DKW Junior 1959 741cc at Schaffen-Diest Fly-Drive 2013.JPG 1959 DKW Junior Overview Manufacturer Auto Union AG Production 1959–1963 (Junior) 1963–1965 (F11 / F12) Assembly Düsseldorf, West Germany Ingolstadt, West Germany Body and chassis Body style 2-door saloon 2-door cabriolet Layout Front-engine, front-wheel-drive Powertrain Engine 741 cc two-stroke I3[1] 796 cc two-stroke I3 889 cc two-stroke I3 Transmission 4-speed manual Dimensions Wheelbase 2,175 mm (85.6 in) Junior 2,250 mm (89 in)F11/F12 Length 3,968 mm (156.2 in) Curb weight 700 kg (1,500 lb)- 770 kg (1,700 lb) (empty) The car was known for its two-stroke engine. A number of European auto-makers produced two-stroke powered cars in the 1950s, but by the time the DKW Junior came along, the market was beginning to resist two-stroke powered cars as the industry increasingly standardised on four-stroke four-cylinder units which accordingly were becoming cheaper to produce. Two-stroke-engined cars were perceived by some as rough and noisy by comparison. In terms of its size and pricing, the DKW Junior slotted into the range just below the Auto Union 1000, which itself underwent an upgrade and a name change (from DKW to Auto Union) in 1957. The Junior was therefore from its introduction until August 1963 the only DKW branded car. Design Edit The Auto Union 1000 had a form that closely followed that of a prototype first presented in 1938. In contrast, the smaller Junior had an uncompromisingly modern ponton, three-box design, filled out to the corners and featuring tail fins which were just beginning to appear on one or two of Europe’s more fashionable designs at this time. Despite its modern shape, the body sat on a separate chassis. Chronology Edit The name DKW F12 Roadster The DKW Junior prototype exhibited in 1957 featured a two-cylinder 660 cc two-stroke engine reminiscent of the two-stroke engine last seen in the DKW F89 Meisterklasse phased out in 1953. A new plant was constructed at the company`s Ingolstadt location for production of the car (DKWs having been assembled since the war till now at Düsseldorf), and by the time the Junior went into production, the prototype’s engine had been replaced by a three-cylinder two-stroke unit of 741 cc for which an output of 34 bhp (25 kW) was claimed. The four speed manual transmission was controlled via a cable linkage using a column mounted gear lever.[2] In 1961 the DKW Junior retailed for 4790 Marks.[2] It offered more luggage space and a wider cabin than the market leading Volkswagen Beetle, and customers willing to pay an extra 160 Marks for the optional heater had the advantage in winter of a car that warmed up much more rapidly than the Volkswagen with its air-cooled power unit.[2] It is not clear whether the DKW Junior de Luxe, introduced in 1961, was intended to replace or to complement the original Junior which, in any case, was withdrawn in 1962. The Junior de Luxe had its cylinders bored out: total displacement was now 796 cc. Claimed power output was unchanged but the torque was marginally increased and the wheel size grew from 12 to 13 inches. Claimed maximum speed increased from 114 km/h (71 mph) to 116 km/h (72 mph). In January 1963 the Junior De Luxe was replaced by the DKW F12.[3] Outwardly there was little change, but the C pillar became more angular and the engine was enlarged to 889 cc which was reflected by a claimed increase in output to 40 bhp (29 kW).[3] Apart from the engines, the big news from the F12 involved the brakes: the F12 was the first car in this class to be equipped with front disc brakes. In August the Junior’s 796 cc engine reappeared in the DKW F11 which was in effect a reduced specification F12. The DKW F12 roadster which appeared in 1964 extracted 45 bhp (33 kW) from its 889 cc three-cylinder engine, and this more powerful unit became available in the F12 saloon for a few months from February 1965. DKW (nem. Dampf-Kraft-Wagen) je bio nemački proizvođač automobila i motocikala. Kompanija i brend je jedan od pretka modernog Audija, kao jedan od četiri kompanije koje formiraju Auto union.[2] DKW DKW Autounion Logo.png Vrsta Deoničarsko društvo Delatnost Automobilska industrija Osnovano 1916. Osnivači Dr. Jorgen Skafte Rasmusen[1] Sedište Cšopau, Nemačka (1906—1932) Kemnic (1932—1949) Ingolštat (1949—1969) Proizvodi Automobili i Motocikli Danski inženjer Jorgen Skafte Rasmusen je 1916. godine, osnovao fabriku u Cšopauu, Saksonija, Nemačka, za proizvodnju armaturue za parna postrojenja. Iste godine je pokušao da proizvede automobil na parni pogon, pod nazivom DKW.[3] Iako neuspešan pokušaj, on je svojj dvotaktni motor z 1919. godine, nazvao Des Knaben Wunsch, što znači `dečakova želja`. Malo izmenjenu verziju ovog motora je ugradio u motocikl nazvavši ga Das Kleine Wunder[3], `malo čudo` i to je u stvari početak DKW brenda, koji je u kasnim 1920-tim postao najveći proizvođač motocikala na svetu. Četiri auto proizvođača Horh, Audi, DKV i Vanderer su se 29. juna 1932. godine, spojili formirajući Auto Union AG, Kemnic.[3] Nakon Drugog svetskog rata, DKV se preselio u Zapadnu Nemačku, a u originalnoj fabriici postaje preduzeće MZ. [1] Auto union je od 1957. godine u vlasništvu Dajmler-Benca da bi 1964. godine bio kupljen od strane Folksvagen grupe. Poslednji proizveden automobil sa znakom DKW bio jeF102, čija je proizvodnja prestala 1966. godine, a njegov naslednik, četvorotaktni F103, pojavljuje se na tržište pod markom Audi. Automobili sa oznakom DKW proizvodili su se i dalje po licenci u Brazilu do 1967. i Argentini do 1969. godine. DKW zaštitni znak je trenutno u vlasništvu Auto Union GmbH, podružnice u vlasništvu kompanije Audi AG, koja je i vlasnik prava nad drugim istorijskim oznakama i intelektualnom svojinom Auto union kombinata. Automobili proizvedeni između 1928. i 1942. godine Uredi DKW vozila su od 1928. do 1966. godine, osim prekida nastalog zbog Drugog svetskog rata, uvek koristi dvotaktne motore, što čini da kompanija od kraja 1920. godine, postaje najveći proizvođač motocikala na svetu. Prvi DKW automobil, mali i vrlo sirov tip P, pojavio se 7. maja 1928. godine [4] i nastavio je da se proizvodi u fabrici u Špandau (Berlin), prvo kao roudster, a kasnije kao moderansportski automobil, sve do 1931. godine. Značajniji niz jeftinih automobila prozveden je 300 km na jugu u Cvikau, u fabrici stečenoj kada je Audi Werke AG postao većinski vlasnik.[5] Modeli F1 do F8 (F za front-napred) su proizvedeni između 1931. i 1942. godine, i to je bio prvi proizvodni kapacitet u Evropi za proizvodnju automobila sa pogonom na prednje točkove. Motor je bio poprečno postavljen, sa dva cilindra, zapremine 584 ili 692 cm³, maksimalne snage samo 15 KS, a od 1931. godine izbor između 18 i 20 KS (15 kW). Ovi modeli su imali generator koji je kao starter, montiran direktno na radilice, poznat kao Dynastart.[6] DKW u Cvikauu proizveo otprilike 218.000 jedinica između 1931. i 1942. godine.[4] Većina automobila je prodato na domaćem tržištu, a preko 85% od proizvedenih DKW modela u 1930. bili su mali automobili F serije. DKW dostigao drugo mesto u prodaji automobila na nemačkom tržištu tokom 1934. godine, a 189.369 prodatih automobila između 1931. i 1938. godine, činilo je više od 16% nemačkog tržišta.[7] Između 1929. i 1940. godine, DKW proizvodi manje poznate, ali tehnički intrigantne sa pogonom na zadnje točkove automobile pod nazivom (između ostalih imena) Schwebeklasse i Sonderklasse sa dvotaktnim V4 motorima.[8] zapremine 1000 cm³, a kasnije 1.100 cm³. Motori su imali dva dodatna cilindre za prisilnu indukciju, pa su se pojavili kao V6 motori, ali bez svećica na prednjem paru cilindara. DKW je 1939. godine, napravio prototip sa tri cilindra, zapremine od 900 cm³, snage 30 KS (22 kW) i maksimalne brzine 115 km/h. Ovaj model je pušten u proizvodnju posle Drugog svetskog rata, prvo kao Industrieverband Fahrzeugbau (IFA) F9 (kasnije Vartburg) u Cvikau, Istočna Nemačka, a ubrzo nakon toga u DKW fabrici u Diseldorfu kao 3 = 6 ili F91. DKV motore je koristio i Sab za svoj dvotaktni model, Sab 92 iz 1947. godine. Automobili proizvedeni nakon 1945. godine Uredi Auto union sa sedištem u Saksoniji pripao je DDRu te je bilo potrebno malo vremena da se pregrupiše posle rata. Kompanija je 1949. godine registrovana u Zapadnoj Nemačkoj kao Auto Union GmbH, najpre kao prodavac rezervnih delova, ali uskoro preuzima proizvodnju motocikla DKW RT 125 i nove isporuke kombija pod imeno Schnellaster F800, koji je koristio isti motor kao poslednji F8 napravljen pre rata. Njihov prvi proizvodni pogon formiran je u Diseldorfu. Njihov prvi automobil je bio F89 koristeći karoseriju od prototipa F9 napravljen pre rata sa dvocilindričnim, dvotaktnim motorom od poslednjeg F8. Proizvodnja je trajala od 1953. do 1955. godine, dok nije zamenjen uspješnijim trocilindričnim motorom koji je došao sa modelom F91 koji je zamenjen većim modelom F93 u 1956. godini. F91 i F93 je imao trocilindrični dvotaktni motor zapremine 900 cm³, snage kod prvih isporuka 34 KS (25 kW) i poslednjih 38 KS ( 28 kW). Sistem za paljenje sastoji tri nezavisna skupa automatskih prekidača i kalemova, po jedan za svaki cilindar, sa tačke postavljen u grupi na prednjem kraju radilice. Model F93 proizvodio se do 1959. godine kada je zamenjen modelom Auto union 1000. Ovaj model se proizvodio sa dvotaktnim motorom, zapremine 1.000 cm³, sa snagom 44 KS (33 kW) ili 50 KS (37 kW) u S verziji do 1963. godine. Tokom ove tranzicije, proizvodnja je premeštena iz Diseldorfa u Ingolštata, gde je Audi imao svoju proizvodnju. Od 1957. godine, automobili su mogli biti opremljeni saksomatom, varijantom automatskog kvačila, prvi put ova opcija za male automobile. U poslednjoj verziji Auto union 1000 S imao disk kočnice kao opciju. Sportska varijanta sa 2 + 2 sedišta bila je dostupna kao Auto union 1000 Sp od 1957. do 1964. godine, u prvim godinama samo kao kupe i od 1962. i kao kabriolet. Godine 1956., proizvodi vrlo redak model Monca u maloj seriji po privatnoj inicijativi, kao sportski dvosed sa karoserijom od fiberglasa na standardnoj šasiji modela F93. Naziv je dobio po imenu autodroma Monca u Italiji. Broj proizvedenih jedinica je oko 230 i proizvodnja je završena do kraja 1958. godine. Mnogo uspešniji niz automobila je proizveden od 1959. godine, koji je zasnovan na Junior / F12 seriji građeni po modernom konceptu iz kasnih 1950-ih. Opseg se sastoji od Junior (osnovni model) napravljen od 1959. do 1961. Godine, Junior de luks (malo poboljšana verzija) od 1961. do 1963. Godine, F11 (malo veći model), F12 (još veći i sa većim motorom) od 1963. do 1965. godine, i F12 (45 PS) roadster od 1964. do 1965. Godine. Junior / F12 serija je postala veoma popularna, te su mnogi modeli proivedeni u velikim serijama. U Irskoj je formirana fabrika koja je po licenci DKW-a sklapala razne modele vozila i u periodu između 1952. i 1964 proizvela približno 4.000 jedinica što limuzina, kombija i motocikala i komercijalnih kombajna. To je bila jedina DKW fabrika van Nemačke u Evropi. Trocilindrični, dvotaktni motor davao jeposleratnim automobila neki sportski potencijal i čini osnovu za mnoge reli pobede DKW-a u 1950-im i ranim 1960-im, tako je DKW bio brend sa najviše pobeda u Evropskoj reli ligi nekoliko godina tokom pedesetih godina. 1960, godine DKW razvio V6 motor kombinujući dva trocilindrična dvotaktna motora, sa zapreminom od 1.000 cc. Kapacitet je povećavan tako da konačna V6 verzija u 1966. imao kapada citet od 1.300 kub koji je razvio 83 ks (62 kV) pri 5000 rpm koristeći standardnu konfiguraciju sa dva karburatora. Četvoro-karburator verzija proizvodila je 100 ks (75 kV), a verzija sa šest karburatora 130 hp (97 kV). Motor je imao samo 84 kg. Planirano se V6 koristi u modelu Munga i F102. Proizvedeno je oko 100 ovih motora u svrhu testiranja od kojih je 13 ugrađeno u F102 a neki model Munga u toku 1960. godine.[9] Poslednji DKW model je bio F102, dolazi u proizvodnju 1964. godine kao zamena za Auto union 1000 zastarelog izgleda. Međutim, F102 vrlo loše prodavao u velikoj meri zahvaljujući dvotaktnom tehnologijom motora koja je bila na granici svog razvoja, što dovodi do toga da Daimler-Benz želi da se rastereti Auto uniona i prodaje ga Folksvagenu. Automobil je ponovo projektovan sa četvorotaktnim motorom i ponovno lansiran pod vaskrslim brendom Audi kao F103. Prelazak na četvorotaktne motore označio kraj DKW-a brenda, kao i ponovno rođenje brenda Audi. Od 1956. do 1961. godine, holandski uvoznik Hart, Nibbrig & Greve počinje montažu automobila u napuštenoj fabrici asfalta u Sasenhajmu, gde je bilo 120 zaposlenih radnika, i dva transportera. Oni su uvozili DKW automobile u kitu iz Diseldorfa i na taj način montirali oko 13.500 automobila. Kada je DKW preselila proizvodnju uvoz kitova je zaustavljen, jer je postalo preskupo.[10] DKW u Južnoj Americi Uredi Od 1956. do 1967. godine, DKW vozila su se proizvodila u Brazilu od strane lokalne kompanije Vemag (Veículos e Máquinas Agrícolas S.A., `Vehicles and Agricultural Machinery Inc.`).[11] Vemag je istovremeno sklapao kamione Skania Vabis sve dok to nije postala nezavisna kompanija u julu 1960. godine.[12] Prvobitni planovi su bili da se proizvodi terenc (Munga) pod nazivom Candango i program limuzina sa četvoro vrata, pod nazivima Vemaguet i Belkar. Prvi model koji je proizveden bio je model F91, zapremine 900 cm³ sa nazivom F91 Univerzalna a Belkar i Vemaguet su imena koja su korišćena kasnije. Druga serija DKW-Vemag Belkar iz 1967. god napre i prva serija iz 1964. god. DKW-Vemag Belkar pozadi 1958. godine pokrenuta je proizvodnja modela F94 sa četvoro vrata limuzina i karavan, koji su početkom 1960-ih preimenovani Belkar i Vemaguet. Kompanija takođe proizvodi luksuzni kupe (DKW Fissore) i terenac Munga (lokalno nazvan Candango). U 1960. Vemag automobili su dobio veći motor od jedne litre i 50 KS (37 kW), koji je ugrađivan u Auto union 1000.[13] Vemag je imao uspešn zvanični rejsing tim, sa kupe automobilom od fiberglasa GT Malzoni. Ovaj projekat je utemeljio poznati brazilski brend sportskih automobila Puma. Brazilska model F94 je poboljšan sa nekoliko kozmetičkih promena i počeo je sve više i više da se razlikuje od nemačkih i argentinskih modela. Vemag imao kapitala za ulaganje u nove proizvode, ali je došao pod pritisak vlade da spoji sa Fordom. U razdoblju 1964.1965 godine Folksvagen postepeno preuzima akcije Auto uniona, a Vemag postaje manjinski vlasnik, da bi 1967. godine Folksvagen kupio i ostatak akcija.[14] Folksvagen ubrzo je počeo ukidanje proizvodnje DKW-Vemag i uvođenje svog modela Folksvagen 1600 kupe u staroj Vemag fabrici, posle ukupno 109,343 DKW-Vemag proizvedenih automobila.[13][15] DKW vozila su pravljena i u Argentini od 1960. do 1969. godine u fabrici IASF S.A. (Industria Automotriz Santa Fe Sociedad Anónima) u gradu Sauce Viejo, Santa Fe. Najlepši su bili automobili Cupé Fissore, koji su vozila mnoga poznata imena (Hulio Sosa, Cezar Luis Menoti i drugi). Ostali modeli koji su se proizvodili u ovoj fabrici bili su Auto union 1000 S Sedan (21.797 primeraka je proizvedeno do 1969. godine), Auto union 1000 S (6.396 primeraka je proizvedeno do 1969. godine).[16] i kombi/pik-ap. Poslednja verzija Auto union kombi/pik-ap (DKV F1000 L), koju je proizvodila ova fabrika, lansiran je 1969. godine, i nakon nekoliko meseci je kupila firma IME (Industrias Aeronáuticas y Mecánicas del Estado), koja je nastavila proizvodnju do 1979. godine.[17] 1967 DKW-Vemag Fissore DKW GT Malzoni Kombi i terenska vozila Uredi DKW Munga Terensko vozilo DKW Munga je proizvodio Auto union u Ingolšadtu. Proizvodnja je počela u oktobru 1956, a okončana je u decembru 1968. godine, sa 46,750 proizvedenih jedinica. Od 1949. do 1962. godine, DKW proizvodio svoje dostavno vozilo DKW Schnellaster. Španska podružnica IMOSA proizvodi modernog naslednika od 1963. godine DKW P 1000 L. Ovaj kombi je u početku imao motor sa tri cilindra, zapremine 1000 cm³, ali je kasnije zamenjen disel motorom Mercedesove proizvodnje i 1975. godine je preimenovan u Mercedes-Benz. DKW automobili Uredi Modeli sa pogonom na zadnje točkove Berlin-Spandau (1928—1940) Uredi Tip Godina proizvodnje Cilindri Zapremina Snaga Maks. brzina tip P (15 PS) 1928/1929 2 u redu 584 cm³ 15 PS (11 kW) 80 km/h tip P 4=8 (25 PS) 1929 4 V 980 cm³ 25 PS (18,4 kW) 90 km/h tip PS 600 sport 1930/1931 2 u redu 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 100 km/h tip V 800 4=8 1930/1931 4 V 782 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h tip V 1000 4=8 1931/1932 4 V 990 cm³ 25 PS (18,4 kW) 90 km/h tip 432 specijalna klasa 1932 4 V 990 cm³ 25 PS (18,4 kW) 95 km/h tip 1001 specijalna klasa 1932–1934 4 V 990 cm³ 26 PS (19,1 kW) 90 km/h izbalansirana klasa 1934/1935 4 V 990 cm³ 26−30 PS (19,1−22 kW) 90 km/h izbalansirana klasa 1935–1937 4 V 1054 cm³ 32 PS (23,5 kW) 95 km/h specijalna klasa 1937–1940 4 V 1054 cm³ 32 PS (23,5 kW) 95 km/h Modeli sa pogonom na prednje točkove iz Cvikaua (1931—1942) Uredi DKW F7 Tip Godina proizvodnje Cilindri Zapremina Snaga Maks. brzina F1 FA 600 1931/1932 2 u red 584 cm³ 15 PS (11 kW) 75 km/h F2 visoka klasa 601 1932/1933 2 u red 584 cm³ 15 PS (11 kW) 75 km/h F2 luksuzna klasa 1933–1935 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F2 visoka klasa 701 1933–1935 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85−90 km/h F4 visoka klasa 1934/1935 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F5 luksuzna klasa 600 1935/1936 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F5 visoka klasa 700 1935/1936 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F5K dvosed 600 1936 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F5 Front luksuz kabriolet 700 1936/1937 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F5K Front luksuz sport 700 1936/1937 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 90 km/h F7 luksuzna klasa 600 1937/1938 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F7 visoka klasa 700 1937/1938 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F7 Front luksuz kabriolet 1938 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F8 luksuzna klasa 600 1939/1940 2 u red 589 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F8 Front luksuz kabriolet 700 1939/1940 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F8 visoka klasa 700 1939–1942 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F9 (prototip) planirano od 1940 3 u red 896 cm³ 28 PS (20,6 kW) 110 km/h Modeli sa pogonom na prednje točkove iz Ingolštata i Diseldorfa (1950—1968) Uredi Auto union je do 1968. godine proizvodio automobile pod nazivom DKW. Tip Godina proizvodnje Cilindri Zapremina Snaga Maks. Brzina DKW Schnellaster 1949–1962 2 bzw. 3 u redu 688–896 cm³ 20–32 PS (14,7–23,5 kW) 70–90 km/h F89 visoka klasa 1950–1954 2 u redu 684 cm³ 23 PS (16,9 kW) 95–100 km/h F91 specijalna klasa 1953–1957 3 u redu 896 cm³ 34 PS (25 kW) 110–120 km/h F91/4 Munga 1954–1956 – nur Vorserie – Versuchsträger 3 u redu 896 cm³ 38 PS (27,9 kW) 98 km/h F93/94 više DKW 3=6 1955–1957 3 u redu 906 cm³ 38 PS (27,9 kW) 123 km/h Monca 1956 3 u redu 896 cm³ 40 PS (29 kW) 130 km/h F91/4 Munga 1956–1959 3 u redu 896 cm³ 40 PS (29 kW) 98 km/h Monca 1957/1958 3 u redu 980 cm³ 44−50 PS (32,3–37 kW) 135 km/h F93/94 više DKW 3=6 1957–1959 3 u redu 906 cm³ 40 PS (29 kW) 115 km/h Auto union 1000 1957–1960 3 u redu 980 cm³ 44 PS (32,3 kW) 120–130 km/h Auto union 1000 Sp 1958–1965 3 u redu 980 cm³ 55 PS (40 kW) 140 km/h F91 tip 4 + 6 Munga 1958–1968 3 u redu 980 cm³ 44 PS (32,3 kW) 98 km/h F91 tip 8 produžen 1962–1968 3 u redu 980 cm³ 44 PS (32,3 kW) 95 km/h Auto union 1000 S 1959–1963 3 u redu 980 cm³ 50 PS (37 kW) 125–135 km/h Junior 1959–1962 3 u redu 741 cm³ 34 PS (25 kW) 114 km/h Junior de luks 1961–1963 3 u redu 796 cm³ 34 PS (25 kW) 116 km/h F11 1963–1965 3 u redu 796 cm³ 34 PS (25 kW) 116 km/h F12 1963–1965 3 u redu 889 cm³ 40 PS (29 kW) 124 km/h F12 (45 PS) 1964/1965 3 u redu 889 cm³ 45 PS (33 kW) 127–128 km/h F102 1964–1966 3 u redu 1175 cm³ 60 PS (44 kW) 135 km/h DKW-Schnellaster DKW visoka klasa (F89) DKW Munga DKW 3=6 (F93) DKW Monza Auto union 1000 S kupe Auto union 1000 Sp DKW Junior DKW F102 DKW motocikli i skuteri Uredi DKW trkački motocikl iz 1922 DKW trkački motocikl iz 1925 Tokom kasnih 1920-ih i do Drugog svetskog rata, DKW je postao najveći proizvođač motocikala na svetu.[18] i pionir prednjih automobila privoda sa svojim DKV Front, [19], zajedno sa Citroen Traction Avant. DKW 1931. godine sa svojim timom na čijem čelu je bio Ing Coler, počeo proizvodnju motocikla sa motorom `split-single` i ovaj koncept učinio je da DKW postane dominantan na trkama motocikala u lakoj i junior klasi između dva rata.[19] Ogranak DKW-a za proizvodnju motocikala predstavlja poznate modele, kao što je DKW RT 125 koji se proizvodio pre i posle Drugog svetskog rata. Nakon Drugog svetskog rata sa proizvodnjom se počelo u originalnoj fabrici u DDRu koja je nosila ime MZ[1] gde su pravljeni modeli 175, 250 i 350. Na ime ratne odštete, crteže za DKW RT 125 dobili su Harli-Devidson u SAD i BSA u Velikoj Britaniji. Harli-Devidson po njima radi verziju, poznatu kao Hamer, dok ih BSA koristi za izradu modela Bantam. IFA a kasnije MZ nastavljaju proizvodnju sve do 1990-ih, kada se ekonomski više nije isplatila proizvodnja dvotaktnih motora. I drugi proizvođači kopirali su DKW dizajn, zvanično ili na neki drugi način. To se može videti u sličnosti mnogih malih dvotaktnih motocikala iz 1950. godine, uključujući i one iz Jamahe, Voshoda, Maseratija, i poljskog PZLa. Modeli DKW motocikala i skutera Uredi DKW ARE 175 DKW Golem Sesselrad DKW KM 200 DKW KS 200 DKW Lomos Sesselrad DKW ORE 250 DKW SB 200 DKW SB 350 DKW SB 500 DKW ZS 500 DKW ZSW 500 (vodeno hlađenje) DKW NZ 250 DKW NZ 350 DKW NZ 500 DKW RT 100 DKW RT 125 DKW Sport 250 DKW SS 500 (vodeno hlađenje) DKW SS 600 (vodeno hlađenje) DKW-Hobby-Roller DKW Hummel DKW RT 175 DKW RT 200 DKW RT 200H DKW RT 250 H DKW RT 250/VS DKW RT 250/S DKW RT 250/1 DKW RT 250/2 DKW RT 350 S DKW trkački motocikl PRe 500 (1929) DKW SS 600 (1929) DKW KM 200 (1938) DKW NZ 250 (1939) DKW RT 125 W]] (1950) DKW RT 200 (1952) DKW RT 350 S (1955) u muzeju motocikala u Ibenbirenu DKW RT 175 S (1955) DKW RT 175 VS (1956) DKW Hummel DKW skuter Hobi (1954) Ekspres T. sport DKW motorom Uputstvo za upotrebu Koriscenje Automobili dkv upotreba automobil auto automobili

format: 7` SP gatefold, 4. pressing artist: BIJELO DUGME (Bosnia, Yugoslavia) title: Da mi je znati, koji joj je vrag / Blues za moju bivšu dragu release date: 1975 label, Cat No.: Jugoton, SY 22781 style: rock Ploča: 4- (4-), omot: G (3), jer je papirni gatefold rascepljen po sredini, što se vidi na slikama. Ali, kompletan je, dobijate ga u plastičnoj kesici, i novi vlasnik može lako da ga zalepi selotejpom, što ja nisam voleo da radim. Greškom nije slikana prednja strana omota, već samo zadnja i dve unutrašnje. 4. pressing (od 4) - redak, nema ga na Discogsu. 1. pressing najlakše raspoznajemo, jer na omotu nema oznaku `srebrna ploča`, kao naredna 3, a i strane ploče na etiketama su obeležene malim slovima `a` i `b`, dok je na ostala 3 pressinga - `STRANA 1` i STRANA 2`. Na žalost, matriks je isti za sva 4 pressinga, pa nam to baš nikako ne pomaže. Ovaj poslednji pressing ipak lakše razlikujemo u odnosu na ove sa oznakom `srebrna`, jer je na njemu na etiketama naziv benda ispisan u jednom redu, ovako: GRUPA `BIJELO DUGME` a ne u dva reda, kao na 2. i 3. pressingu, gde to izgleda ovako: GRUPA `BIJELO DUGME`. A Da mi je znati, koji joj je vrag B Blues za moju bivšu dragu ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče BIJELOG DUGMETA: BIJELO DUGME - kompletna vinilna diskografija: I – studijski LP albumi (uključujući i LP sa Malim Račom): 1) LP BIJELO DUGME - `Kad bi` bio bijelo dugme` (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/70374017_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-1974-BREGIN-AUTOGRAM- https://www.kupindo.com/Ploce/71448485_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-74-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/74681341_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-1-press-G- https://www.kupindo.com/Ploce/74001793_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-74-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74001797_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-1974-G- https://www.kupindo.com/Ploce/74681357_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-5-press-G- https://www.kupindo.com/Ploce/74681365_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-6-pres-G-VG https://www.kupindo.com/Ploce/76223597_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-1976-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76517481_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74001801_LP-BIJELO-DUGME-Kad-bi-bio-bijelo-dugme-1976-VG-VG 1a) LP BIJELO DUGME - `Kad bi` bio bijelo dugme`, reizdanje (2014, Croatia Records) 2) LP BIJELO DUGME - `Šta bi dao da si na mom mjestu` (1975, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76984097_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-1975-1-pres-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74664289_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-mom-1975-1-pres https://www.kupindo.com/Ploce/76984105_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-1975-1-press-F-G https://www.kupindo.com/Ploce/76223725_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-1975-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74001813_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-mom-1975-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76517497_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-mom-1975-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/76517501_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-1976-ODLICNA- https://www.kupindo.com/Ploce/76984089_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-1976-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74664305_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-mom-1977-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74664313_LP-BIJELO-DUGME-Sta-bi-dao-da-si-na-mom-1977-G-VG- 2a) LP BIJELO DUGME - `Šta bi dao da si na mom mjestu`, reizdanje (2014, Croatia Records) 3) LP BIJELO DUGME - `Eto! Baš hoću!` (1976, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76223617_LP-BIJELO-DUGME-Eto-Bas-hocu-1976-2-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76517557_LP-BIJELO-DUGME-Eto-Bas-hocu-1976-2-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76517561_LP-BIJELO-DUGME-Eto-Bas-hocu-1976-3-pres-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/76984125_LP-BIJELO-DUGME-Eto-Bas-hocu-1976-3-pres-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76517565_LP-BIJELO-DUGME-Eto-Bas-hocu-1976-3-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/76984137_LP-BIJELO-DUGME-Eto-Bas-hocu-1976-3-press-G-VG 3a) LP BIJELO DUGME - `Eto! Baš hoću!`, reizdanje (2014, Croatia Records) 4) LP BIJELO DUGME - `Bitanga i princeza` (1979, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76983773_LP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1979-1-press-G- https://www.kupindo.com/Ploce/76983849_LP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1979-2-pres-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76983941_LP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1979-4-pres-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74664233_LP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1979-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/76983885_LP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1987-13-pres-NM https://www.kupindo.com/Ploce/76223657_LP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1990-ODLICNA 4a) LP BIJELO DUGME - `Bitanga i princeza`, reizdanje (2014, Croatia Records) 5) LP BIJELO DUGME - `Doživjeti stotu` (1980, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/73253533_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/76983041_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76983069_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74666589_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74001861_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76983001_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74667009_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-G-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/73253545_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/76982965_LP-BIJELO-DUGME-Dozivjeti-stotu-1980-G-VG 5a) LP BIJELO DUGME - `Doživjeti stotu`, reizdanje (2015, Croatia Records) 6) LP BORŠIĆ, Ratimir - Rača (i BIJELO DUGME) - `...a milicija trenira strogoću!` (1983) https://www.kupindo.com/Ploce/66366005_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/63943881_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-83-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/71448569_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-83-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/69104117_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-1983-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/70374109_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-83-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/66366009_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-1983-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67412485_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-1983- https://www.kupindo.com/Ploce/69104125_LP-MALI-RACA-A-milicija-trenira-strogocu-1983-G-VG 7) LP BIJELO DUGME - `Uspavanka za Radmilu M.` (1983, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/70373861_LP-BIJELO-DUGME-Uspavanka-za-Radmilu-M-1983-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74664201_LP-BIJELO-DUGME-Uspavanka-za-Radmilu-M-1983-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/74001865_LP-BIJELO-DUGME-Uspavanka-za-Radmilu-M-1983-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/70373917_LP-BIJELO-DUGME-Uspavanka-za-Radmilu-M-1983-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76517597_LP-BIJELO-DUGME-Uspavanka-za-R-M-1983-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/76984185_LP-BIJELO-DUGME-Uspavanka-za-Radmilu-M-1983-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71448545_LP-BIJELO-DUGME-Uspavanka-za-Radmilu-M-1983-VG-NM 7a) LP BIJELO DUGME - `Uspavanka za Radmilu M.`, reizdanje (2014, Croatia Records) 8) LP BIJELO DUGME - `Bijelo Dugme (Kosovka devojka)`, (1984, Diskoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76223613_LP-BIJELO-DUGME-Kosovka-1984-1-press-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/76223609_LP-BIJELO-DUGME-Kosovka-1984-2-press-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/76517637_LP-BIJELO-DUGME-Kosovka-1984-2-press-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/76517661_LP-BIJELO-DUGME-Kosovka-1984-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/76517621_LP-BIJELO-DUGME-Kosovka-1985-4-press-vrlo-dobra 8a) LP BIJELO DUGME - `Bijelo Dugme (Kosovka devojka)`, reizdanje (2014, Croatia Records) 9) LP BIJELO DUGME - `Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo` (1986, Diskoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74668737_LP-BIJELO-DUGME-Pljuni-i-zapjevaj-1986-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/76223601_LP-BIJELO-DUGME-Pljuni-i-zapjevaj-1986-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/76223605_LP-BIJELO-DUGME-Pljuni-i-zapjevaj-1986-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/76983973_LP-BIJELO-DUGME-Pljuni-i-zapjevaj-moja-1986-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76983997_LP-BIJELO-DUGME-Pljuni-1991-2-pressing-RETKO 9a) LP BIJELO DUGME - `Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo`, reizdanje (2014, Croatia Records) 10) LP BIJELO DUGME - `Ćiribiribela` (1988, Diskoton) kupindo.com/Ploce/76983233_LP-BIJELO-DUGME-Ciribiribela-1988-G- 10a) LP BIJELO DUGME - `Ćiribiribela`, reizdanje (2014, Croatia Records) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - II – koncertni (live) LP albumi: 1) LP BIJELO DUGME - `Koncert Kod Hajduccke Ccesme` (1977, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74681309_LP-BIJELO-DUGME-Koncert-kod-Hajducke-cesme-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/76984153_LP-BIJELO-DUGME-Koncert-kod-Hajducke-cesme-samo-LP https://www.kupindo.com/Ploce/76984169_LP-BIJELO-DUGME-Koncert-kod-Hajducke-cesme-ODLICNA 2) LP BIJELO DUGME - `5. April `81.` (1981, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/73245801_LP-BIJELO-DUGME-5-April-81-1981-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/73252709_LP-BIJELO-DUGME-5-April-81-1981-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/66366001_LP-BIJELO-DUGME-5-April-81-1981-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67412553_LP-BIJELO-DUGME-5-April-81-1981-VG-G- 3) 2LP BIJELO DUGME - `Mramor kamen i željezo (Bijelo Dugme UŽivo)`, (1987, Diskoton) https://www.kupindo.com/Ploce/70370273_2LP-BIJELO-DUGME-Mramor-kamen-i-zeljezo-1987-VG-VG - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - III – kompilacijski LP albumi: 1) LP BIJELO DUGME - `Singl ploče (1974-1975)`, (1982, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76517701_LP-BIJELO-DUGME-Singl-ploce-1974-1975-1982-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76983457_LP-BIJELO-DUGME-Singl-ploce-1974-1975-1982-G-VG- 2) LP BIJELO DUGME - `Singl ploče (1976-1980)`, (1982, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74675945_LP-BIJELO-DUGME-Singl-ploce-1976-1980-1982-VG-VG- 1-2a) 2LP BIJELO DUGME – `Singl ploče (1974. - 1980.)`, reizdanje (2022, Croatia Records) 3) LP BIJELO DUGME - `Sanjao sam noćas da te nemam (Velike rock balade)`, (1984, Jugoton) 4) LP BIJELO DUGME - `Nakon svih ovih godina` (1990, Diskoton) 5) 2LP BIJELO DUGME - `Ima neka tajna veza` (1994, PGP RTS) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - IV – intervju i promo ploče: 1) intervju LP BIJELO DUGME & DRAŽEN VRDOLJAK – `Doživjeti stotu (Intervju Dražena Vrdoljaka, razgovor s Goranom Bregovićem uz nove pjesme)` (1980, Jugoton) 2) intervju 2LP BIJELO DIGME / ZDRAVKO ČOLIĆ – Jugoton Express (1983, Jugoton) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - V – kompletna singl (SP) diskografija (uključujući i JUTRO, GORAN BREGOVIĆ i BIJELO DUGME, IPE IVANDIĆ i BIJELO DUGME i ŽELJKO BEBEK i BIJELO DUGME): BIJELO DUGME (i JUTRO) - SINGLOVI, kompletna zvanična vinilna diskografija (bez promo i test pressinga): 1) SP JUTRO - Ostajem tebi / Sad te vidim (1972, Beograd Disk) 2) SP JUTRO - `U subotu mala / Kad bih bio bijelo dugme` (1973, PGP Radio Kruševac), 1. pressing 2a) SP GRUPA JUTRO – `Kad bih bio bijelo dugme / U subotu mala` (1975, PGP RTB), 2., 3., i 4. pressing https://www.kupindo.com/Ploce/76521009_SP-BIJELO-DUGME-JUTRO-Kad-bih-bio-4-pres-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/76521033_SP-BIJELO-DUGME-JUTRO-Kad-bih-bio-4-pres-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74001377_SP-BIJELO-DUGME-JUTRO-Kad-bih-bio-4-pres-VG-VG- 3) SP BIJELO DUGME - `Top / Ove ću noći naći Blues` (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67411225_SP-BIJELO-DUGME-Top-1974-1-pressing-G-VG 4) SP BIJELO DUGME - `Glavni junak jedne knjige` (1974, Diskoton), 1. pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74001601_SP-BIJELO-DUGME-Glavni-junak-1974-1-press-retko 4a) SP BIJELO DUGME - `Glavni junak jedne knjige` (1974, Jugoton/RTV Sarajevo), 2. - 6. pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74001545_SP-BIJELO-DUGME-Glavni-junak-1974-2-press-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/76229045_SP-BIJELO-DUGME-Glavni-junak-1974-3-press-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76520585_SP-BIJELO-DUGME-Glavni-junak-1974-4-pressing-VG- 5) SP BIJELO DUGME - `Da sam pekar / Selma` (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67411521_SP-BIJELO-DUGME-Da-sam-pekar-Selma-3-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67411437_SP-BIJELO-DUGME-Da-sam-pekar-Selma-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/76225085_SP-BIJELO-DUGME-Da-sam-pekar-Selma-6-press-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74000021_SP-BIJELO-DUGME-Da-sam-pekar-Selma-7-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73253905_SP-BIJELO-DUGME-Da-sam-pekar-Selma-7-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/73253909_SP-BIJELO-DUGME-Da-sam-pekar-Selma-7-press-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/65823925_SP-BIJELO-DUGME-Da-sam-pekar-1975-8-pressing-RETKO 6) SP BIJELO DUGME - `Da mi je znati, koji joj je vrag / Blues za moju bivšu dragu` (1975, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76228469_SP-BIJELO-DUGME-Da-mi-je-znati-1975-1-pres-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74001461_SP-BIJELO-DUGME-Da-mi-je-znati-1975-1-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/73253889_SP-BIJELO-DUGME-Da-mi-je-znati-koji-1-press-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74001481_SP-BIJELO-DUGME-Da-mi-je-znati-4-press-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/76228525_SP-BIJELO-DUGME-Da-mi-je-znati-4-press-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/73253865_SP-BIJELO-DUGME-Da-mi-je-znati-koji-joj-je-vrag-VG https://www.kupindo.com/Ploce/71448169_SP-BIJELO-DUGME-Da-mi-je-znati-koji-joj-je-vrag-VG- 7) SP GORAN BREGOVIĆ I BIJELO DUGME - `Ima neka tajna veza / I kad prođe sve pjevat ću i tad` (1975, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76520449_SP-BIJELO-DUGME-BREGOVIC-Ima-neka-tajna-veza-ODLICNA 8) SP BIJELO DUGME - `Ne gledaj me tako i ne ljubi me više / Sve ću da ti dam samo da zaigram` (1975, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74001009_SP-BIJELO-DUGME-Ne-gledaj-me-tako-1975-3-pres-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73253917_SP-BIJELO-DUGME-Ne-gledaj-me-tako-i-ne-samo-ploca 9) SP BIJELO DUGME - `Eto! Baš hoću! / Došao sam da ti kažem da odlazim` (1976, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/69103913_SP-BIJELO-DUGME-Eto-Bas-hocu-1976-G-VG- 10) SP BIJELO DUGME - `Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac / Ne spavaj mala moja muzika dok svira` (1976, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76229345_SP-BIJELO-DUGME-Tako-ti-je-mala-moja-1976-2-press https://www.kupindo.com/Ploce/69103789_SP-BIJELO-DUGME-Tako-ti-je-mala-moja-1976-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73253925_SP-BIJELO-DUGME-Tako-ti-je-mala-moja-1976-4-press 11) Single Sided 6` flexy BIJELO DUGME - `Himna lista Zdravo` (1976, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76228749_6-flexy-ploca-BIJELO-DUGME-Himna-lista-Zdravo-VG- 12) SP IPE IVANDIĆ I BIJELO DUGME - `Džambo / Vatra` (1976, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76520661_SP-IPE-IVANDIC-I-B-DUGME-Dzambo-Vatra-76-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/76230001_SP-IPE-IVANDIC-I-B-DUGME-Dzambo-Vatra-1976-VG-VG- 13) SP ŽELJKO BEBEK I BIJELO DUGME - `Milovan / Goodbye, Amerika` (1976, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/71448121_SP-ZELJKO-BEBEK-I-BIJELO-DUGME-Milovan-1-pres-G-F- https://www.kupindo.com/Ploce/71448145_SP-ZELJKO-BEBEK-I-BIJELO-DUGME-Milovan-bez-omota https://www.kupindo.com/Ploce/65273141_SP-ZELJKO-BEBEK-I-BIJELO-DUGME-Milovan-1976-2-pres https://www.kupindo.com/Ploce/76520905_SP-ZELJKO-BEBEK-I-BIJELO-DUGME-Milovan-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69103661_SP-ZELJKO-BEBEK-I-BIJELO-DUGME-Milovan-2-press-VG- 14) SP BIJELO DUGME - `Lične stvari (Pristao sam biću sve što hoće / Šta je tu je)` (1979, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74001329_SP-BIJELO-DUGME-Licne-stvari-1979-1-press-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/71448009_SP-BIJELO-DUGME-Licne-stvari-1979-3-pres-perfektna https://www.kupindo.com/Ploce/76228797_SP-BIJELO-DUGME-Licne-stvari-1979-3-press-ODLICNA 15) SP BIJELO DUGME - `Bitanga i princeza / Dede bona, sjeti se, tako ti svega` (1979, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76228677_SP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1979-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71448053_SP-BIJELO-DUGME-Bitanga-i-princeza-1979-VG-G- 16) SP BIJELO DUGME - `Dobro vam jutro Petrović Petre / Na zadnjem sjedištu moga auta` (1980, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/76228345_SP-BIJELO-DUGME-Dobro-vam-jutro-Petrovic-Petre-MINT 17) promo SP BIJELO DUGME – `Playing The Part / Doživjeti stotu` (1981, Jugoton) 18) neobjavljeni promo SP BIJELO DUGME – `Kosovka / Kosovka` (1983, Jugoton) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - VI – BIJELO DUGME na kompilacijskim pločama: 1) 2LP V/A - `Pop festival Ljubljana `74 - Boom` (1974, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Ove ću noći naći Blues (live) 2) LP V/A - `Hitovi 1974` (1975, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Da sam pekar 3) LP V/A - `Pop start` (1975, PGP RTB) pesma: VIS JUTRO - Kad bih bio bijelo dugme https://www.kupindo.com/Ploce/70591665_LP-V-A-Pop-start-75-Pop-masina-Smak-YU-grupa-G- https://www.kupindo.com/Ploce/73999689_LP-V-A-Pop-start-75-SMAK-INDEXI-JUTRO-G-G 4) LP V/A - `Hitovi 1975` (1975, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Da mi je znati koji joj je vrag 5) LP V/A - `Hitovi Br. 1` (1976, Jugoton) pesma: GORAN BREGOVIĆ, BIJELO DUGME i ZAGREBAČKI GUDAČKI KVARTET - Ima neka tajna veza 6) LP V/A - `Hitovi Br. 2` (1976, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac 7) LP V/A - `Hitovi Br. 3` (1977, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - `ŽELJKO BEBEK i `BIJELO DUGME` - Milovan https://www.kupindo.com/Ploce/74653977_LP-V-A-Hitovi-3-1977-Dugme-Oliver-Cola-Fosili 8) LP V/A - `Ovo je naša noć` (1977, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Da sam pekar https://www.kupindo.com/Ploce/64454269_LP-V-A-Ovo-je-nasa-noc-1977-Sretna-78-RETKO- 9) LP V/A - `Hitovi Br. 7` (1979, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Bitanga i princeza https://www.kupindo.com/Ploce/72509049_LP-V-A-Hitovi-7-1979-Dugme-Metak-Prva-Ljubav https://www.kupindo.com/Ploce/72509053_LP-V-A-Hitovi-7-1979-Cola-Oliver-Dugme-Fosili 10) LP V/A – Disco (1980, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Na zadnjem sjedištu moga auta 11) LP V/A - `Svi marš na ples!` (1981, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Ha, ha, ha https://www.kupindo.com/Ploce/74655069_LP-V-A-Svi-mars-na-ples-1981-Sarlo-Idoli-Haustor https://www.kupindo.com/Ploce/74655085_LP-V-A-Svi-mars-na-ples-1981-4-press-Idoli-Azra 12) LP V/A - `Hitovi Br. 8` (1981, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Doživjeti stotu https://www.kupindo.com/Ploce/72509045_LP-V-A-Hitovi-8-1981-Dugme-Cola-Senad-od-Bosne- 13) 2LP V/A - `Jugoton` (1982, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Doživjeti stotu 14) LP V/A - `Veliki tulum - 16 hitova` (1983, Jugoton) pesme: a) BIJELO DUGME - Ako možeš, zaboravi b) RATIMIR BORŠIĆ - RAČA (i BIJELO DUGME) - Milicija trenira strogoću 15) LP V/A - `Ljubav i Rock & Roll` (1991, Jugoton) pesma: BIJELO DUGME - Ružica si bila, sada više nisi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna losije, i prednje korice se drze na mrezicama, sve ostalo uredno! Vinston Leonard Spenser Čerčil (engl. Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Vudstok, 30. novembar 1874 — London, 24. januar 1965) bio je britanski državnik, vojnik i političar koji je služio kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva u dva mandata od 1940. do 1945. tokom Drugog svetskog rata i od 1951. do 1955. godine. Osim dve godine između 1922. i 1924, bio je član Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva od 1900. do 1964. godine. Ideološki pristaša ekonomskog liberalizma i imperijalizma, veći deo svoje karijere bio je član Konzervativne partije, koju je vodio od 1940. do 1955. godine. Bio je član Liberalne partije od 1904. do 1924. godine. Mešanog engleskog i američkog porekla, Čerčil je rođen u Oksfordširu u bogatoj aristokratskoj porodici Spenser. Pridružio se britanskoj vojsci 1895. godine i video akcije u Britanskoj Indiji, Mahdistički rat (takođe poznat kao Anglo-Sudanski rat) i Drugi burski rat, kasnije je stekao slavu kao ratni dopisnik i pisao knjige o svojim kampanjama. Izabran za konzervativnog poslanika 1900. godine, prebegao je liberalima 1904. godine. U liberalnoj vladi Herberta H. Askvita, Čerčil je bio predsednik Odbora za trgovinu i ministar unutrašnjih poslova, zagovarajući reformu zatvora i socijalno osiguranje radnika. Kao prvi lord Admiraliteta tokom Prvog svetskog rata, nadgledao je Galipoljusku kampanju, ali, nakon što se ona pokazala katastrofalnom, degradiran je na kancelara Vojvodstva Lankaster. Dao je ostavku u novembru 1915. i pridružio se kraljevskim škotskim fuzilijerima na Zapadnom frontu na šest meseci. Godine 1917. vratio se u vladu pod Dejvidom Lojdom Džordžom i sukcesivno služio kao ministar za municiju, državni sekretar za rat, državni sekretar za vazduhoplovstvo i državni sekretar za kolonije, nadgledajući Anglo-irski sporazum i britansku spoljnu politiku na Bliskom istoku. Nakon dve godine van parlamenta, služio je kao kancelar blagajne u konzervativnoj vladi Stenlija Boldvina, vraćajući britansku funtu 1925. na zlatni standard na njenom predratnom paritetu, potez koji se široko smatra stvaranjem deflatornog pritiska i depresijom britanske ekonomije. Tokom dve godine van Vlade 1930-ih, Čerčil je preuzeo vođstvo u pozivanju na britansko ponovno naoružavanje kako bi se suprostavili rastućoj pretnji militarizma u nacističkoj Nemačkoj. Po izbijanju Drugog svetskog rata ponovo je imenovan za prvog lorda Admiraliteta. U maju 1940. godine postao je premijer, nasledivši Nevila Čemberlena. Čerčil je formirao nacionalnu vladu i nadgledao britansko učešće u savezničkim ratnim naporima protiv sila Osovine, što je rezultiralo pobedom 1945. godine. Nakon poraza konzervativaca na opštim izborima 1945. godine postao je lider opozicije. Početkom hladnog rata sa Sovjetskim Savezom, on je javno upozorio na `gvozdenu zavesu` sovjetskog uticaja u Evropi i promovisao evropsko jedinstvo. Između premijerskih mandata napisao je nekoliko knjiga u kojima je ispričao svoje iskustvo tokom Drugog svetskog rata. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine. Izgubio je izbore 1950, ali se vraća na premijersku funkciju 1951. godine. Njegov drugi mandat bio je zaokupljen spoljnim poslovima, posebno anglo-američkim odnosima i očuvanju onoga što je ostalo od Britanskoe imperije u čijem sastavu više nije bila Indija. Na domaćem planu, njegova vlada je naglašavala izgradnju kuća i završila razvoj nuklearnog oružja (koji je započeo njegov prethodnik). Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, Čerčil je 1955. podneo ostavku na mesto premijera, ostajući član Parlamenta do 1964. godine. Nakon njegove smrti 1965. godine priređena mu je državna sahrana. Široko smatran jednim od najznačajnijih ličnosti 20. veka, Čerčil je i dalje popularan u Ujedinjenom Kraljevstvu i ostatku Anglosfere, gde se generalno posmatra kao pobedničkim ratnim liderom koji je igrao važnu ulogu u odbrani liberalne demokratije od širenja fašizma. Iako je bio kritikovan zbog svojih stavova o rasi i imperiji, uključujući i neke njegove ratne odluke, istoričari Čerčila često rangiraju kao najvećeg premijera u britanskoj istoriji. Rani život: 1874-1904 Detinjstvo i školovanje: 1874-1895 Dženi Spenser Čerčil sa svojim sinovima, Džekom (levo) i Vinstonom (desno) 1889. godine Čerčil je rođen 30. novembra 1874. godine u Blenhajm palati u Oksfordširu.[1] Po očevoj strani bio je član britanske aristokratije, kao direktan potomak Džona Čerčila, prvog vojvode od Melboroa.[2] Njegov otac, lord Rendolf Čerčil, koji je predstavljao Konzervativnu partiju, izabran je za člana parlamenta iz Vudstoka 1874. godine.[3] Njegova majka Dženi bila je kćerka američkog biznismena Leonarda Džeroma.[4] Godine 1876. Čerčilov deda po ocu, Džon Spenser-Čerčil, 7. vojvoda od Melboroa, imenovan je za vicekralja Irske, tada još u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. Rendolf je postao njegov privatni sekretar i porodica se preselila u Dablin.[5] Vinstonov brat Džek rođen je tamo 1880. godine.[6] Tokom većeg dela 1880-ih, Rendolf i Dženi su bili praktično otuđeni,[6] a o braći je uglavnom brinula njihova dadilja Elizabet Everest.[7] Kada je umrla 1895. godine, Čerčil je napisao da je `bila moj najdraži i najintimniji prijatelj tokom čitavih dvadeset godina koliko sam živeo`.[8] Čerčil je počeo da pohađa internat Svetog Đorđa u Askotu, Berkšir, sa sedam godina, ali je njegovo ponašanje bilo loše.[7] Godine 1884. prešao je u školu Brunsvik u Houvu, gde se njegov akademski uspeh poboljšao.[7] Aprila 1888, sa 13 godina, za dlaku je položio prijemni ispit za školu Harou.[7] Njegov otac je želeo da se priprema za vojnu karijeru, te su tako njegove tri poslednje godine na Harou bile u vojnoj formi.[6] Iz trećeg puta upisao se na Kraljevski vojni koledž u Sandhurstu.[7] Septembra 1893. godine primljen je kao kadet u konjicu.[7] Njegov otac je umro u januaru 1895. godine, mesec dana nakon što je Čerčil diplomirao na Sandhurstu.[7] Kuba, Indija i Sudan: 1895-1899 Čerčil u vojnoj uniformi 4. Kraljičinih Husara u Olderšotu 1895. godine Februara 1895. Čerčil postaje potpukovnik u 4. Kraljičinom Husarskom puku britanske vojske sa sedištem u Olderšotu.[7] Željan da učestvuje u vojnim akcijama, iskoristio je uticaj svoje majke kako bi bio poslan u ratnu zonu.[9] U jesen 1895. on i njegov tada podređeni prijatelj Redži Barns su otišli na Kubu da posmatraju rat za nezavisnost i uključili se u okršaje nakon što su se pridružili španskim trupama u pokušaju da potisnu borce za nezavisnost.[10] Čerčil je slao izveštaje o sukobu londonskom listu Dejli Grafik.[11] Otišao je u Njujork i, zadivljen Sjedinjenim Američkim Državama, pisao svojoj majci o tome `kako su Amerikanci izuzetan narod!`.[12] Sa Husarima je u oktobru 1896. otišao u Mumbaj.[13] Sa sedištem u Bangaloru, bio je u Indiji 19 meseci, posetio je Kolkatu tri puta i pridružio se ekspedicijama u Hajderabadu i na severo-zapadnoj granici.[13] U Indiji, Čerčil je započeo projekat samoobrazovanja,[14] čitajući niz autora uključujući Platona, Edvarda Gibona, Čarlsa Darvina i Tomasa Babingtona Makolaja.[15] Knjige mu je slala majka, sa kojom se često dopisivao dok je bio u inostranstvu. U jednom pismu iz 1898. osvrnuo se na svoja verska uverenja, rekavši: `Ne prihvatam hrišćansko ili bilo koji drugi oblik verskog uverenja`.[16] Čerčil je kršten u Anglikanskog crkvi,[17] ali je, kako je kasnije ispričao, prošao kroz žestoku antihrišćansku fazu u mladosti,[18] i kako je odrastao postao je agnostik.[19] U drugom pismu jednom od svojih rođaka, on je o religiji govorio kao o „ukusnom narkotiku“ i izrazio je prednost protestantizmu nad katolicizmom jer ga je smatrao „korak bliže razumu“.[20] Zainteresovan za britanski parlamentarizam,[21] sebe je proglasio „liberalom po svemu osim po imenu“, dodajući da nikada ne može podržati Liberalnu partiju zbog njene podrške irskoj autonomiji.[22] Umesto toga, on se udružio sa torijevskim demokratskim krilom Konzervativne partije i u poseti kući održao je svoj prvi javni govor za partijsku organizaciju Primrose ligu u Klaverton Daunu, blizu Bata.[23] Mešajući reformističku i konzervativnu perspektivu, podržao je promociju sekularnog, nekonfesionalnog obrazovanja, dok se protivio ženskom pravu glasa.[24] Čerčil se dobrovoljno pridružio Malakandskim snagama u njihovoj kampanji protiv Mohmand pobunjenika u dolini Svat u severozapadnoj Indiji. Komandant Bindon Blad ga je prihvatio pod uslovom da bude raspoređen kao novinar.[25] Vratio se u Bangalor u oktobru 1897. i tamo je napisao svoju prvu knjigu o ratnim iskustvima koja je dobila pozitivne kritike.[26] Napisao je i svoje jedino romantično beletristično delo.[27] Da bi bio potpuno zaokupljen, Čerčil je prihvatio pisanje kao ono što Roj Dženkins naziva svojom „celom navikom“, posebno kroz političku karijeru kada je bio van funkcije. Pisanje je bilo njegova glavna zaštita od ponavljajuće depresije, koju je nazivao svojim „crnim psom“.[28] Koristeći svoje kontakte u Londonu, Čerčil se povezao sa vojnom kampanjom generala Herberta Kičenera u Sudanu u sastavu 21. lensera, dok je, pored toga, radio kao novinar za časopis Morning post.[29] Posle borbe u bici kod Omdurmana 2. septembra 1898. godine, 21. lanseri su povučeni.[30] U oktobru se Čerčil vratio u Englesku i počeo da piše Rečni rat, izveštaj o kampanji koji je objavljen u novembru 1899. godine. U to vreme je odlučio da napusti vojsku.[31] Bio je kritičan prema Kičenerovim postupcima tokom rata, posebno prema njegovom nemilosrdnom tretmanu neprijateljskih ranjenika i njegovom skrnavljenju grobnice Muhameda Ahmada u Omdurmanu.[32] Dana 2. decembra 1898, Čerčil je krenuo u Indiju da bi rešio svoje vojne poslove i dostavio svoju ostavku iz 4. Kraljičinih Husara. Tamo je mnogo vremena provodio igrajući polo, jedini sport sa loptom koji ga je ikada zanimao. Nakon što je napustio Husare, isplovio je iz Mumbaja 20. marta 1899, rešen da započne karijeru u politici. Politika i Južna Afrika: 1899-1901 Čerčil 1900. godine za vreme njegovog prvog izbora za Parlament Tražeći poslaničku karijeru, Čerčil je govorio na sastancima konzervativaca[34] i bio je izabran kao jedan od dva parlamentarna kandidata stranke za vanredne izbore juna 1899. u Oldamu, Lankašir.[35] Dok je vodio kampanju u Oldamu, Čerčil je sebe nazivao „konzervativcem i torijevskim demokratom“.[36] Iako su mesta u Oldamu ranije držali konzervativci, rezultat je bila tesna pobeda liberala.[37] Predviđajući izbijanje Drugog burskog rata između Britanije i Burskih republika, Čerčil je otplovio u Južnu Afriku kao novinar Morning posta.[1] U oktobru je otputovao u zonu sukoba u blizini Ledismita, koju su tada opkolile burske trupe, pre nego što je krenuo ka Kolensu.[traži se izvor] Nakon što je njegov voz iskočio iz šina usled granatiranja od strane burske artiljerije, uhvaćen je kao ratni zarobljenik i interniran u logor burskih zarobljenika u Pretoriji.[3] U decembru, Čerčil je pobegao iz zatvora tako što se ukrcao u teretne vozove i sakrio se u rudnik. Na kraju je stigao na sigurno u portugalskoj istočnoj Africi.[4] Njegovo bekstvo privuklo je veliki publicitet.[5] Januara 1900. nakratko se ponovo pridružio vojsci kao poručnik u južnoafričkom puku lake konjice, pridruživši se borbi Redversa Bulera da ublaži opsadu Ledismita i zauzme Pretoriju.[38] On i njegov rođak, Čarls Spenser-Čerčil, 9. vojvoda od Marlboroa, zahtevali su i dobili predaju 52 čuvara burskih logora.[39] Tokom celog rata, on je javno kudio antiburske predrasude, pozivajući da se prema njima postupa sa „velikodušnošću i tolerancijom“,[40] a posle rata je podsticao Britance da budu velikodušni u pobedi.[41] U julu, nakon što je dao ostavku na čin poručnika, vratio se u Britaniju. Njegove depeše Morning posta su objavljivane kao knjiga.[42] Čerčil je iznajmio stan u londonskom elitnom delu Mejfer, koristeći ga narednih šest godina. Ponovo se kandidovao kao jedan od konzervativnih kandidata u Oldamu na opštim izborima u oktobru 1900. godine, te obezbedivši tesnu pobedu postao je član Parlamenta sa 25 godina.[43] Istog meseca objavio je knjigu o svojim južnoafričkim iskustvima,[44] koja je postala fokus turneje sa predavanjima u novembru kroz Britaniju, Ameriku i Kanadu. U Americi, Čerčil je upoznao Marka Tvena, predsednika Vilijama Makinlija i potpredsednika Teodora Ruzvelta, s kojim se nije dobro slagao.[45] Kasnije, u proleće 1901. godine, održao je još predavanja u Parizu, Madridu i na Gibraltaru.[46] Konzervativni poslanik: 1901-1904 Čerčil 1904. godine tokom parlamentarne debate U februaru 1901. Čerčil je zauzeo mesto u Domu komuna, gde je njegov prvi govor dobio široku medijsku pokrivenost.[47] Povezao se sa grupom konzervativaca poznatih kao Huligans,[48] grupom koja je bila nepoverljiva prema tadašnjem lideru konzervativaca Arturu Balforu, ali je bio kritičan prema konzervativnoj vladi po raznim pitanjima, posebno o povećanju finansiranja vojske. Smatrao je da dodatni vojni izdaci treba da idu za mornaricu.[49] Ovo je uznemirilo parlamentarnu `prednju klupu` konzervativaca, ali su ga podržali liberali, sa kojima se sve više družio, posebno liberalni imperijalisti poput Herberta Henrija Askvita.[50] U tom kontekstu, Čerčil je kasnije pisao da je „postojano kretao ulevo“ parlamentarne politike.[51] Privatno je razmatrao „postepeno stvaranje evolucionim procesom demokratskog i progresivnog krila u Konzervativnoj partiju“,[52] ili kreiranje alternativne „Centralne partije“ kako bi se ujedinili konzervativci i liberali.[53] Do 1903. došlo je do stvarne podele između Čerčila i konzervativaca, uglavnom zato što se protivio njihovom promovisanju ekonomskog protekcionizma. Čerčil je osećao da će ga animozitet mnogih članova stranke sprečiti da dobije mesto u kabinetu pod konzervativnom vladom. Liberalna partija je tada privlačila sve veću podršku, tako da je na njegov prebeg 1904. možda takođe uticala lična ambicija.[54] Sa liberalima je sve više glasao protiv vlade.[55] Na primer, protivio se povećanju vojnih rashoda;[56] podržao je predlog zakona liberala o vraćanju zakonskih prava sindikatima;[55] i protivio se uvođenju carina na robu uvezenu u Britansku imperiju, opisujući sebe kao ` trezvenog poštovalaca“ principa slobodne trgovine.[57] Vlada Artura Balfora objavila je protekcionističko zakonodavstvo u oktobru 1903. godine.[58] Dva meseca kasnije, ogorčeni Čerčilovom kritikom vlade, Konzervativna asocijacija Oldama ga je obavestila da neće podržati njegovu kandidaturu na sledećim opštim izborima.[59] Maja 1904. Čerčil se suprotstavio vladinom predlogu zakona o strancima, osmišljenom da obuzda migraciju Jevreja u Britaniju.[60] On je naveo da će se predlog zakona „apelovati na ostrvske predrasude prema strancima, na rasne predrasude prema Jevrejima i na radničke predrasude protiv konkurencije” i izrazio se u korist „stare tolerantne i velikodušne prakse slobodnog ulaska i azila do koje se ova zemlja tako dugo pridržavala i od čega je toliko mnogo dobila“.[60] Dana 31. maja 1904. promenio je stranu, prebegavši od konzervativaca da bi sedeo kao član Liberalne partije u Domu komuna.[60] Liberalni poslanik: 1904-1908 Čerčil i nemački kajzer Vilhelm II tokom vojnog manevra u blizini Vroclava, Šleska oblast, 1906. godine Kao liberal, Čerčil je napao politiku vlade i stekao reputaciju radikala pod uticajima Džona Morlija i Dejvida Lojda Džordža.[61] U decembru 1905. Balfor je podneo ostavku na mesto premijera, a kralj Edvard VIII je pozvao liberalnog lidera Henrija Kembel-Banermana da zauzme njegovo mesto.[62] U nadi da će obezbediti radnu većinu u Domu komuna, Kembel-Banerman je raspisao opšte izbore u januaru 1906. godine, na kojima su pobedili liberali.[63] Čerčil je osvojio poslaničko mesto u severo-zapadnom Mančesteru.[64] Istog meseca je objavio biografiju svoga oca[64] i dobio avans od 8.000 funti.[65] Generalno je dobro primljen.[66] U to vreme je objavljena i prva biografija samog Čerčila, koju je napisao liberal Aleksandar Mekalum Skot.[67] U novoj vladi, Čerčil je postao podsekretar za kolonijalnu kancelariju, nižu ministarsku poziciju koju je tražio.[68] Radio je ispod državnog sekretara za kolonije, Viktora Brusa, 9. grofa od Elgina,[69] i uzeo je Edvarda Marša za svog sekretara, koji će ostati Čerčilov sekretar 25 godina.[70] Čerčilov prvi zadatak bio je pomaganje u izradi ustava za koloniju Transval,[71] i pomogao je u nadgledanju formiranja vlade u koloniji Reka Oranje.[72] Baveći se južnom Afrikom, nastojao je da obezbedi ravnopravnost između Britanaca i Bura.[73] Takođe je najavio postepeno ukidanje upotrebe kineskih plaćenih radnika u Južnoj Africi; on i vlada su odlučili da bi iznenadna zabrana izazvala previše uznemiravanja u koloniji i da bi mogla oštetiti ekonomiju.[74] Izrazio je zabrinutost zbog odnosa između evropskih doseljenika i crnog afričkog stanovništva. Nakon što je narod Zulu pokrenuo svoju Bambata pobunu u koloniji Natal, Čerčil se žalio na „odvratno kasapljenje domorodaca“ od strane Evropljana.[75] Član Askvitove vlade: 1908-1915 Predsednik Odbora za trgovinu: 1908-1910 Čerčil i njegova zaručnica Klementina Hozier neposredno pre njihovog venčanja 1908. godine Askvit je 8. aprila 1908. nasledio smrtno bolesnog premijera Kembel-Banermana, a četiri dana kasnije Čerčil je imenovan za predsednika Odbora za trgovinu, nasledivši Lojda Džordža koji je postao kancelar finansija.[76] Sa 33 godine, Čerčil je bio najmlađi član Kabineta od 1866. godine.[77] Novoimenovani ministri kabineta bili su zakonski obavezni da traže reizbor na dopunskim izborima i 24. aprila Čerčil je izgubio dopunske izbore na severo-zapadu Mančestera od konzervativnog kandidata za 429 glasova.[78] Liberali su ga 9. maja kandidovali u bezbednoj izbornoj jedinici u Dandiju, gde je odnio pobedu.[79] U privatnom životu Čerčil se verio sa Klementin Hozier. Venčali su se 12. septembra 1908. u Crkvi Svete Margarite u Vestminsteru i proveli medeni mesec u Bavenu, Veneciji, i zamku Veverži u Moravskoj.[80] Živeli su na trgu Eklston broj 33 u Londonu, a njihova prva kćerka Dajana rođena je u julu 1909. godine.[81] Čerčil i Klementina su bili u braku preko 55 godina, sve do njegove smrti. Uspeh njegovog braka bio je važan za Čerčilovu karijeru jer mu je Klementinina neprekidna naklonost obezbedila siguran i srećan privatni život.[82] Jedan od prvih Čerčilovih zadataka kao predsednika Odbora bio je da arbitrira u industrijskom sporu između brodskih radnika i poslodavaca na reci Tajn.[79] Nakon toga je osnovao Stalni arbitražni sud za rešavanje budućih industrijskih sporova,[83] uspostavljajući reputaciju miritelja.[84] U kabinetu je radio sa Lojdom Džordžom na zagovaranju društvenih reformi.[85] Promovisao je ono što je nazvao „mrežom državne intervencije i regulacije“ po nemačkom modelu.[86] Nastavljajući rad Lojda Džordža,[82] Čerčil je predstavio Zakon o osmočasovnom radnom vremenu rudara, koji je zakonski zabranjivao rudarima da rade više od osmočasovnog radnog dana.[87] Godine 1909. uveo je Zakon o trgovinskim odborima, stvarajući trgovinske odbore koji bi mogli da gone poslodavce koji su izrabljivali radnike. Usvojen velikom većinom, uspostavio je princip minimalne zarade i pravo radnika na pauze za obrok.[88] U maju 1909. godine predložio je Predlog zakona o birou rada, da se uspostavi preko 200 biroa rada preko kojih bi se nezaposlenima pomagalo u pronalaženju zaposlenja.[89] Takođe je promovisao ideju o šemi osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koju bi delimično finansirala država.[90] Da bi obezbedili finansiranje svojih reformi, Lojd Džordž i Čerčil su osudili politiku pomorske ekspanzije Redžinalda Mekena,[91] odbijajući da veruju da je rat sa Nemačkom neizbežan.[92] Kao kancelar, Lojd Džordž je 29. aprila 1909. predstavio svoj „Narodni budžet“, nazvavši ga ratnim budžetom za eliminisanje siromaštva. Sa Čerčilom kao najbližim saveznikom,[82] Lojd Džordž je predložio poreze bez presedana za bogate da bi finansirao liberalne socijalne programe.[93] Na budžet su uložili veto konzervativci koji su dominirali u Domu lordova.[94] Čerčil je postao predsednik Budžetske lige[95] i upozorio je da bi opstrukcija više klase mogla da naljuti britansku radničku klasu i da dovede do klasnog rata.[96] Vlada je raspisala opšte izbore u januaru 1910, koji su rezultirali tesnom pobedom liberala. Čerčil je zadržao svoje mesto u Dandiju.[97] Nakon izbora, predložio je ukidanje Doma lordova u memorandumu vlade, predlažući da ga nasledi ili jednodomni sistem ili novi, manji drugi dom koji nije imao ugrađenu prednost za konzervativce.[98] U aprilu su lordovi popustili i `Narodni budžet` je usvojen.[99] Čerčil je nastavio da vodi kampanju protiv Doma lordova i potpomagao je usvajanje Zakona o Parlamentu iz 1911. koji je smanjio i ograničio njegova ovlašćenja.[95] Ministar unutrašnjih poslova: 1910-1911 U februaru 1910. Čerčil je unapređen u ministra unutrašnjih poslova, dobijajući kontrolu nad policijom i zatvorskim službama.[97] Sproveo je program reforme zatvora.[100] Mere su uključivale razliku između krivičnih i političkih zatvorenika, uz ublažavanje zatvorskih pravila za političke.[100] Postojale su obrazovne inovacije kao što je osnivanje biblioteka za zatvorenike,[100] i zahtev da svaki zatvor organizuje zabavu četiri puta godišnje.[101] Pravila o samici su donekle ublažena,[100] a Čerčil je predložio ukidanje automatskog zatvaranja za one koji nisu platili kazne.[102] Ukinut je zatvor za lica uzrasta od 16 do 21 godine osim za najteža krivična dela.[102] Jedno od glavnih domaćih pitanja u Britaniji bilo je pravo glasa žena. Čerčil je podržavao davanje glasa ženama, ali bi podržao predlog zakona u tom smislu samo ako bi imao većinsku podršku (muškog) biračkog tela.[103] Njegovo predloženo rešenje je bio referendum o ovom pitanju, ali to nije naišlo na naklonost Askvita i pravo glasa žena je ostalo nerešeno do 1918. godine.[104] Borci za pravo glasa žena su verovale da je Čerčil posvećeni protivnik prava glasa žena.[105] U novembru 1910. borac za pravo glasa žena Hju Frenklin napao je Čerčila bičem. Frenklin je uhapšen i zatvoren šest nedelja.[105] Čerčil (drugi s leva) fotografisan kod opsade ulice Sidnej 1911. godine U novembru 1910. Čerčil je morao da se izbori sa nemirima u Tonipandiju, u kojima su rudari uglja u dolini Ronda nasilno protestovali zbog svojih radnih uslova.[106] Glavni policajac Glamorgana zatražio je od vojnika da pomognu policiji da uguši nerede. Čerčil, saznavši da trupe već putuju, dozvolio im je da idu čak do Svindona i Kardifa, ali je blokirao njihovo raspoređivanje. Bio je zabrinut da bi upotreba trupa mogla dovesti do krvoprolića. Umesto toga, poslao je 270 londonskih policajaca, koji nisu bili opremljeni vatrenim oružjem, da pomognu svojim kolegama iz Velsa.[106] Kako su se nemiri nastavljali, demonstrantima je ponudio razgovor sa glavnim vladinim industrijskim arbitrom, što su oni prihvatili.[107] Privatno, Čerčil je smatrao i vlasnike rudnika i rudare koji štrajkuju kao „veoma nerazumne“.[105] Tajms i drugi mediji optužili su ga da je previše blag prema izgrednicima;[108] nasuprot tome, mnogi u Laburističkoj partiji, koja je bila povezana sa sindikatima, smatrali su ga previše grubim.[109] Kao posledica ovog poslednjeg, Čerčil je navukao dugoročnu sumnju radničkog pokreta.[95] Askvit je raspisao opšte izbore u decembru 1910. i liberali su ponovo izabrani sa Čerčilovom pobedom u Dandiju.[110] U januaru 1911. Čerčil se uključio u opsadu ulice Sidnej; tri letonska provalnika su ubila nekoliko policajaca i sakrila se u kuću u istočnom delu Londona, koju je policija opkolila.[110] Čerčil je stajao uz policiju iako nije rukovodio njihovom operacijom.[111] Nakon što se kuća zapalila, rekao je vatrogascima da ne ulaze u kuću zbog pretnje koju su predstavljali naoružani ljudi. Nakon toga, dvojica provalnika su pronađena mrtva.[111] Iako se suočio sa kritikama zbog svoje odluke, on je izjavio da je „mislio da je bolje da pusti kuću da izgori, nego da izgubi dobre britanske živote u spasavanju tih svirepih hulja“.[111] U martu 1911. Čerčil je u Parlament uveo drugo čitanje zakona o rudniku uglja. Kada je usvojen, nametnuo je strože bezbednosne standarde u rudnicima uglja.[112] Takođe je formulisao Predlog zakona o prodavnicama za poboljšanje uslova rada radnika u radnjama; suočio se sa protivljenjem vlasnika radnji i zakon je usvojen u mnogo blažem obliku.[112] U aprilu, Lojd Džordž je uveo prvi zakon o zdravstvenom osiguranju i osiguranju od nezaposlenosti, Zakon o nacionalnom osiguranju iz 1911. godine, čiji je nacrt sačinio Čerčil.[112] U maju je Klementina rodila njihovo drugo dete, sina Rendolfa, nazvanog po Čerčilovom ocu.[113] Kao odgovor na eskalaciju građanskih sukoba 1911. godine, Čerčil je poslao trupe u Liverpul da uguše brodare koji su protestovali i okupio se protiv nacionalnog štrajka železnica.[114] Tokom Druge marokanske krize u aprilu 1911, kada je postojala pretnja rata između Francuske i Nemačke, Čerčil je predložio savez sa Francuskom i Rusijom kako bi se zaštitila nezavisnost Belgije, Danske i Holandije kako bi se suprotstavio mogućem nemačkom ekspanzionizmu.[115] Druga marokanska kriza je imala dubok uticaj na Čerčila i on je promenio svoje stavove o potrebi za pomorskom ekspanzijom....

Prva, izuzetno retka knjiga o Bijelom dugmetu sa potpisom Gorana Bregovića,potpis se vidi na trećoj slici, mek povez, ilustrovano, 63 strane , (kompletna i kompaktna) grafička oprema Ljubiša Stojanović ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta. Istina o Bijelom dugmetu, Danilo Štrbac Izdato u Beogradu, 1977god. Originalni pečat `Džuboks poklon`. Malo iskrzane prednje korice po ćoškovima. Unutrašnjost odlično očuvana! ----------------------------------------- Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Istorija Uredi Nastanak Uredi Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. tags: DZUBOKS DZU BOKS časopis ex yu rock Goran Bregović rok muzika jugoslovenski bendovi d. štrbac

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]