Autor - osoba Raičković, Stevan, 1928-2007 = Raičković, Stevan, 1928-2007 Naslov Jedan mogući život / Stevan Raičković ; priredio Miroslav Maksimović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod : Srpska književna zadruga, 1996 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 438 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Maksimović, Miroslav Zbirka Biblioteka Razgovori s piscima Napomene Tiraž 1500 Hronologija: str. 423-426 Bibliografija: str. 427-434. Predmetne odrednice Raičković, Stevan, 1928- Stevan Raičković (5. jul 1928 – 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”. Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971). Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2004) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993) Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962) Krajcara i druge pesme (1971) Vetrenjača (1974) Male bajke (1974) Slike i prilike (1978) Selidba (1983) Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964) Šest ruskih pesnika (1970) zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974) Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka (1990) Autobiografija Jedan mogući život 2003 Pesnik o poeziji „Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju – da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati! Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo: Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim – sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…) Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…” Iz književne kritike o pesnikovom delu Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. – Slobodan Rakitić Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. – Radivoje Mikić, Motivacija pesme Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. – Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života – jer su oni u neraskidivoj vezi – pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. – Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada – Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, „Neven”, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković”, „Ljubiša Jocić”, „Goranov vijenac”, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić”, Vukove, „Desanka Maksimović”, „Vasko Popa“, „Dušan Vasiljev”, „Bogorodica Trojeručica”, „Meša Selimović”. MG111

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom zadivljujućem memoaru koji je najprodavaniji New York Times – koji je Harper prvi put objavio 1967. – Svetlana Alliluyeva, tema hvaljene biografije Rosemary Sullivan, Staljinova kći, opisuje nadrealno iskustvo odrastanja u Kremlju u sjeni svog oca Josepha. Staljin. Svetlana Iosifovna Alliluyeva, kasnije poznata kao Lana Peters, bila je najmlađe dijete i jedina kći Josipa Staljina i Nadežde Alilujeve, njegove druge žene. Godine 1967. pobjegla je iz Sovjetskog Saveza u Indiju, gdje se obratila američkom veleposlanstvu za azil. Tamo je svom CIA-inom voditelju pokazala nešto izvanredno: osobne memoare o odrastanju u Kremlju koje je napisala 1963. Indijski veleposlanik u SSSR-u, s kojim se sprijateljila, prokrijumčario je rukopis iz Sovjetskog Saveza prethodne godine — i vratio joj ga čim je stigla u Indiju. Strukturiran kao niz pisama “prijatelju” – Svetlana ga je odbila identificirati, ali sada znamo da je to bio njezin bliski prijatelj Fyodor Volkenstein – ovaj zapanjujući memoar razotkriva mračno ljudsko srce Kremlja. Nakon otvaranja Staljinovom smrću, Svetlana se vraća u djetinjstvo. Svako slovo dodaje novi pramen njezinoj izvanrednoj priči; neki su čežnjivi – romantizirana sjećanja na njezine rane godine i njezinu obitelj – dok su drugi očajnički egzorcizmi tragedija koje su je mučile, poput samoubojstva njezine majke i sve veće okrutnosti njezina oca. To je na neki način i ljubavno pismo Rusiji, sa svojim drevnim naslijeđem i spektakularno raznolikom zemljopisnom lokacijom. Iskreno, iznenađujuće i krajnje uvjerljivo, Dvadeset pisama prijatelju nudi jedan od najotkrivenijih portreta života unutar Staljinovog užeg kruga i samog ozloglašenog diktatora. Svetlana Iosifovna Alliluyeva[a] (28. veljače 1926. – 22. studenog 2011.), kasnije poznata kao Lana Peters, bila je najmlađe dijete i jedina kći sovjetskog vođe Josipa Staljina i njegove druge supruge Nadežde Alilujeve. Godine 1967. izazvala je međunarodni bijes kada je prebjegla u Sjedinjene Države i 1978. postala naturalizirana državljanka. Od 1984. do 1986. nakratko se vratila u Sovjetski Savez i vratila joj sovjetsko državljanstvo.[1] Bila je Staljinovo posljednje preživjelo dijete. Svetlana Alliluyeva rođena je 28. veljače 1926. godine.[4] Kako je njezina majka bila zainteresirana za profesionalnu karijeru, Alexandra Bychokova je angažirana kao dadilja da se brine o Alilujevu i njezinom starijem bratu Vasiliju (rođen 1921.). Alliluyeva i Bychokova su se prilično zbližili i ostali prijatelji 30 godina, sve dok Bychokova nije umrla 1956. godine.[5] Dana 9. studenog 1932. Alliluyeva majka se ustrijelila.[6] Kako bi prikrili samoubojstvo, djeci su rekli da je umrla od peritonitisa, komplikacije od upale slijepog crijeva. Proći će 10 godina prije nego što saznaju istinu o majčinoj smrti.[7] Dana 15. kolovoza 1942. Winston Churchill vidio je Allilujevu u Staljinovim privatnim stanovima u Kremlju, opisujući je kao `zgodnu crvenokosu djevojku, koja je poslušno poljubila oca`. Churchill kaže da me Staljin `gledao sa svjetlucanjem u očima kao da, pa sam pomislio, da bih rekao `Vidite, čak i mi boljševici imamo obiteljski život``[8]. U dobi od šesnaest godina, Alliluyeva se zaljubila u Alekseja Kaplera, židovskog sovjetskog filmaša koji je imao 38 godina. Njen otac je žestoko odbijao vezu i Kapler je 1943. osuđen na pet godina progonstva u Vorkuti, a zatim je 1948. ponovo osuđen na pet godina u radnim logorima u blizini Inte.[9] Brakovi Alliluyeva se prvi put udala 1944. za Grigorija Morozova, studenta Instituta za međunarodne poslove Moskovskog sveučilišta.[10] Njezin otac nije volio Morozova, koji je bio Židov, iako ga nikada nije upoznao. Imali su jedno dijete, sina Josifa, koji je rođen 1945. godine.[11] Par se razveo 1947., ali su desetljećima nakon toga ostali bliski prijatelji.[1][12] Alilujevu je dogovorila drugi brak s Jurijem Ždanovim, sinom Staljinove desne ruke Andreja Ždanova i samim jednim od Staljinovih bliskih suradnika. Par se vjenčao početkom 1949. Alliluyeva je u to vrijeme živjela sa Ždanovljevom obitelji, iako je osjećala da njome dominira njegova majka Zinaida, na što ju je Staljin upozorio.[13] Jurij je bio odan Zinaidi i bavio se partijskim radom, pa nije provodio puno vremena s Alilujevom.[14] Godine 1950. Alliluyeva je rodila kćer Jekaterinu. Brak je ubrzo nakon toga prekinut.[1] Godine 1962. udala se za Ivana Svanidzea, nećaka prve Staljinove žene Kato Svanidzea, ubrzo nakon što ga je prvi put upoznala od uhićenja njegovih roditelja 1937. godine.[15] Išli su protiv sovjetske politike vjenčanjem u crkvi. Svanidze nije bio zdrav zbog poteškoća unutarnjeg progonstva u Kazahstanu, a brak je prekinut u roku od godinu dana.[16] Od 1970. do 1973. bila je udana za američkog arhitekta Williama Wesleyja Petersa (akolit Franka Lloyda Wrighta), s kojim je imala kćer Olgu Peters (kasnije poznatu i kao Chrese Evans).[17] Nakon Staljinove smrti Nakon očeve smrti 1953. Alliluyeva je radila kao predavač i prevoditelj u Moskvi. Njezina je obuka bila povijest i politička misao, predmet koji je bio prisiljen učiti od strane oca, iako su njezina prava strast bili književnost i pisanje.[1] U intervjuu 2010. izjavila je da je njegovo odbijanje da joj dopusti da studira umjetnost i njegovo postupanje prema Kapleru dva puta kada mi je Staljin `slomio život`, te da ju je ovaj volio, ali je bio `vrlo jednostavan čovjek. Vrlo nepristojan. Vrlo okrutno.`[18] Na pitanje na konferenciji u New Yorku o tome slaže li se s očevom vladavinom, rekla je da ne odobrava mnoge njegove odluke, ali je također napomenula da odgovornost za njih snosi i komunistički režim općenito .[19] Veza s Brajeshom Singhom Godine 1963., dok je bila u bolnici radi uklanjanja krajnika, Alliluyeva je upoznala Kunwara Brajesha Singha, indijskog komunista koji je posjetio Moskvu. Njih dvoje su se zaljubili. Singh je bio blag i dobro obrazovan, ali teško bolestan od bronhiektazije i emfizema. Romansa je postajala sve dublja i jača dok se par oporavljao u Sočiju blizu Crnog mora. Singh se vratio u Moskvu 1965. kako bi radio kao prevoditelj, ali on i Alliluyeva nisu se smjeli vjenčati. Umro je sljedeće godine, 1966. Dopušteno joj je da otputuje u Indiju kako bi odnijela njegov pepeo njegovoj obitelji da ga izlije u rijeku Ganges. U intervjuu od 26. travnja 1967., navela je Singha kao svog muža, ali je također izjavila da se nikada nisu smjeli službeno vjenčati.[20] Politički azil i kasniji život Alliluyeva 1967. godine Dana 9. ožujka 1967. Alliluyeva se obratila Veleposlanstvu Sjedinjenih Država u New Delhiju. Nakon što je pismeno izrazila želju da prebjegne, veleposlanik Sjedinjenih Država Chester Bowles ponudio joj je politički azil i novi život u Sjedinjenim Državama. Oko devet sati poslije podne. u Indiji, jedanaest ujutro po Washingtonskom vremenu, rekao sam: `Ovdje imam osobu koja tvrdi da je Staljinova kći, i vjerujemo da je prava; osim ako me ne uputite na suprotno, stavljam je u avion za Rim gdje možemo stati i razmisliti o stvari. Ne dajem joj nikakvu obvezu da može doći u Sjedinjene Države. Samo joj omogućavam da napusti Indiju i vidjet ćemo je u nekom dijelu svijeta - SAD ili sombilo gdje drugdje — gdje se može nastaniti u miru. Ako se ne slažete s ovim, javite mi prije ponoći.` Iz Washingtona nikada nije stigao nikakav komentar. Ovo je jedna od prednosti koju imaju veleposlanici koji nisu u karijeri; oni mogu raditi neortodoksne stvari bez itkog prigovora, gdje službenik vanjske službe možda ne Usudite se to učiniti. Razgovarali smo s njom i rekli: `Točka broj jedan — jeste li stvarno sigurni da želite napustiti dom? Tamo imate kćer i sina, a ovo je veliki korak. Jeste li stvarno razmislili o tome? Mogao bi se odmah vratiti u rusko veleposlanstvo (odsjela je tamo u njihovoj spavaonici) i jednostavno otići spavati i zaboraviti, i ustati u srijedu ujutro i krenuti u Moskvu, kako to tvoj raspored nalaže.` Odmah je rekla: ` Ako je ovo vaša odluka, večeras ću ići u tisak; i objaviti da me (a) demokratska Indija neće uzeti (odbili su je prije njenog dolaska) i (b), sada me demokratska Amerika odbija uzeti.` Pa, nije to trebala učiniti; ja sam samo ga isprobava za veličinu kako bi se uvjerila da je dobro razmislila. Ali bila je vrlo brza u ovome. — Chester Bowles[21] Alilujeva je prihvatila. Indijska vlada bojala se osude od strane Sovjetskog Saveza, pa je odmah poslana iz Indije u Rim.[22] Kada je let Qantas stigao u Rim, [21] Alliluyeva je odmah otputovala dalje u Ženevu, Švicarska, gdje joj je vlada organizirala turističku vizu i smještaj na šest tjedana. Otputovala je u Sjedinjene Države, a odraslu djecu ostavila u SSSR-u. Po dolasku u New York u travnju 1967. održala je tiskovnu konferenciju na kojoj je osudila očevo naslijeđe i sovjetsku vladu.[1] Nakon što je nekoliko mjeseci živjela u Mill Necku na Long Islandu pod zaštitom tajne službe, Alliluyeva se preselila u Princeton, New Jersey, gdje je predavala i pisala, a kasnije se preselila u Pennington.[23][24] U intervjuu 2010. opisala je sebe kao `prilično sretna ovdje [Wisconsin]`.[18] Njezina djeca koja su ostala u Sovjetskom Savezu nisu održavala kontakt s njom.[kada?] Dok su zapadni izvori vidjeli ruku KGB-a iza ovoga,[25][page need] njezina su djeca tvrdila da je to zbog njezina složenog karaktera. [26] Godine 1983., nakon što je sovjetska vlada prestala blokirati Alliluyeve pokušaje komuniciranja sa svojom djecom iz SSSR-a, njezin sin Iosif počeo ju je redovito zvati i planirao je posjetiti je u Engleskoj, ali su mu sovjetske vlasti odbile dopuštenje za putovanje.[1] ] Ona je eksperimentirala s raznim religijama.[9] Dok neki [tko?] tvrde da je imala problema s novcem, drugi [tko?] tvrde da je njezina financijska situacija bila dobra, zbog velike popularnosti. Na primjer, njezina prva knjiga, Dvadeset pisama prijatelju, izazvala je svjetsku senzaciju i donijela joj je, prema nekim procjenama, oko 2.500.000 dolara.[27][28] Alliluyeva je sama izjavila da je veliki dio prihoda od svojih knjiga dala u dobrotvorne svrhe i da je oko 1986. godine osiromašila, suočavajući se s dugovima i neuspjelim ulaganjima.[1] Godine 1970. Alliluyeva je odgovorila na poziv udovice Franka Lloyda Wrighta, Olgivanne Lloyd Wright, da posjeti Wrightov zimski studio, Taliesin West, u Scottsdaleu, Arizona.[29] Godine 1978. Alliluyeva je postala državljanka SAD-a,[1] a 1982. godine preselila se sa svojom kćeri u Cambridge u Engleskoj, gdje su dijelili stan u blizini Botaničkog vrta Sveučilišta Cambridge.[29] Godine 1984., u vrijeme kada je Staljinovo naslijeđe doživjelo djelomičnu rehabilitaciju u Sovjetskom Savezu, vratila se zajedno sa svojom kćeri Olgom i obje su dobile sovjetsko državljanstvo.[1] Britanska novinarka Miriam Gross s kojom je Svetlana obavila svoj posljednji intervju prije nego što se vratila iz Engleske u Sovjetski Savez 1984., opisala je Svetlanino sve krhkije stanje uma u nizu pisama koje je napisala Grossu nakon intervjua: U svima njima vrlo je nestrpljivo objasniti kako je, došavši na Zapad “slijepa s divljenjem prema SLOBODNOM SVIJETU”, došla do uvjerenja da su SAD i SSSR moralno ekvivalentni. Bila je uvjerena da su “u SLOBODNOM SVIJETU ljudi nadljudski, mudri, prosvijetljeni... Kakav je užasan udarac saznati da... postoje isti idioti, nesposobne budale, preplašeni birokrati, zbunjeni šefovi, paranoični strahovi od prevare i nadzor... ovaj gubitak idealizma prečesto se događa prebjegima. JER smo se svi previše oslanjali na propagandu.”[21][30] Godine 1986. ponovno se vratila iz Rusije u SAD s Olgom, a nakon povratka zanijekala je protuzapadne komentare koje je dala dok je bila u SSSR-u (uključujući da nije uživala `ni jedan jedini dan` slobode na Zapadu i bio ljubimac CIA-e).[1] Alliluyeva je, uglavnom, živjela posljednje dvije godine svog života u južnom Wisconsinu, bilo u Richland Centeru ili u Spring Greenu, gdje se nalazio Wrightov ljetni studio `Taliesin`. Umrla je 22. studenog 2011. od komplikacija nastalih od raka debelog crijeva u Richland Centru, [1][31] gdje je boravila tijekom posjeta iz Cambridgea.[18] U vrijeme Alliluyeve smrti, njezina najmlađa kći Olga nosila je ime Chrese Evans i vodila je modni butik u Portlandu, Oregon. Jekaterina, geologinja, živjela je na sibirskom poluotoku Kamčatka proučavajući vulkan. Njezin sin Iosif, kardiolog, umro je u Rusiji 2008. godine.[1][29][32] Religija Alliluyeva je krštena u Rusku pravoslavnu crkvu 20. ožujka 1963. Tijekom godina izgnanstva koketirala je s raznim religijama. Zatim se obratila pravoslavnoj crkvi i također je navodno razmišljala o tome da postane časna sestra.[9] Godine 1967. Alliluyeva se našla u druženju s rimokatolicima u Švicarskoj i susrela se s mnogim denominacijama tijekom svog boravka u SAD-u. Dobila je pismo od oca Garbolina, talijanskog katoličkog svećenika iz Pennsylvanije, u kojem ju je pozvao da hodočasti u Fatimu, u Portugalu, u povodu 50. obljetnice tamošnjih slavnih ukazanja. Godine 1969. Garbolino, koji je bio u New Jerseyju, došao je posjetiti Alliluyevu na Princeton. U Kaliforniji je živjela s katoličkim parom, Michaelom i Rose Ginciracusom, dvije godine (1976–78). Čitala je knjige autora kao što je Raissa Maritain. U Cambridgeu, u prosincu 1982., na blagdan Santa Lucia, Advent, Alliluyeva je prešla u Rimokatoličku crkvu.[33] Djela Dok je bila u Sovjetskom Savezu, Alliluyeva je 1963. napisala memoare na ruskom. Rukopis je sigurno odnio iz zemlje indijski veleposlanik T. N. Kaul, koji joj ga je vratio u New Delhi. Alliluyeva je predala svoje memoare agentu CIA-e Robertu Rayleu u vrijeme vlastitog prebjega. Rayle je napravio kopiju. Knjiga je nosila naziv Dvadeset pisama prijatelju (`Dvadtsat` pisem k drugu`). To je bila jedina stvar osim nekoliko komada odjeće koju je Alliluyeva odnijela na tajni putnički let iz Indije.[34] Raymond Pearson, u Rusiji i istočnoj Europi, opisao je knjigu Alliluyeve kao naivan pokušaj da se krivnja za staljinističke zločine prebaci na Lavrentiya Berija, i da se izbijeli njezin vlastiti otac.

Autor - osoba Sartre, Jean-Paul, 1905-1980 = Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 Naslov Bilješke o ludoriji rata / Žan Pol Sartr ; prevodilac Eleonora Prohić Jedinstveni naslov ǂLes ǂcarnets de la drôle de guerre. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1989 ([Sarajevo] : Oslobođenje) Fizički opis 372 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Prohić, Eleonora, 1934-2013 = Prohić, Eleonora, 1934-2013 Zbirka ǂBiblioteka ǂRaskršća (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Prevod dela: Les carnets de la drôle de guerre / Jean-Paul Sartre Str. 365-372: Sartrovi misaoni horizonti u Ludoriji od rata : pogovor / Eleonora Prohić Predmetne odrednice Sartr, Žan-Pol, 1905-1980 – Dnevnik Sveske koje je Sartr pisao za vreme svoje mobilizacije u Alzasu, između septembra 1939. i juna 1940, jedine su koje smo mogli pronaći, i ovde ih objavljujemo. Druge sveske, koje je pre četrdeset godina zaturio jedan mobilisani prijatelj pre no što će biti ranjen, izgleda da se nisu ponovo pojavile. Ili su uništene, ili pak oni koji ih čuvaju ne daju od sebe glasa. Bilo šta bilo, Sartr je pre svega pisao za svoje savremenike: ne vidimo razloga da više čekamo da bismo obelodanili publici sveske koje su nam ostale. Sartr je želeo da ovaj dnevnik bude svedočanstvo bilo kojeg vojnika о ratu i bizarnom njegovom obrtu, о tom stanju dokone mobilizacije u koje je on uronio sa milionima drugih. Hteo je, takođe, da dnevnik bude ponovno pitanje о samom sebi, zahvaljujući ovom prisilnom mrtvom vremenu, daleko od normalnog toka njegovog života; preispitivanje koje obeležava kraj njegove mladosti. Tu će se takođe naći začeci mnogih ideja koje će njegova dela zatim razvijati; skica Bića i Ništavila, Reči, prve ideje za Moral, i, već, to pitanje: kako shvatiti čoveka u njegovom totalitetu? koje će dobiti dovršen odgovor tek u njegovom poslednjem delu, Idiotu porodice. Arlet Elkaim-Sartr Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905 – Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Biografija Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije. Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945–1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja. Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenljivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socioekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera. Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Saint Genet“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga. Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nekim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“. Dela Romani i novele Mučnina (La Nausée, 1938) Zid (Le Mur, 1939) Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945–1949): Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.) Odgoda (Le Sursis, 1947) Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949) Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen) Autobiografija Reči (Les mots, 1964) Dramska dela Muve (Les Mouches, 1943) Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944) Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946) Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946) Prljave ruke (Les Mains sales, 1951) Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951) Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959) Filozofija Imaginacija (L`Imagination, 1936) Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943) Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960) Eseji i kritike Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946) Situacije I–X (Situations I–X, 1947 – 1974) Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947) Bodler (1947) Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952) Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971–1972.) MG21 (N)

Unutrašnjost prednje korice i prvi beli list imaju mrlju od prašine kao na slici, ostalo dobro očuvano. Autor - osoba Vrkljan, Irena, 1930-2021 = Vrkljan, Irena, 1930-2021 Naslov O biografiji : svila, škare marina / Irena Vrkljan ; pogovor Zdravko Zima Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1987 Fizički opis 288 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Zima, Zdravko, 1948- (Plast.) Napomene Biografske krhotine Irene Vrkljan: str. 279-288. Stanje: potpis bivšeg vlasnika na najavnoj stranici, inače veoma dobro očuvano. Irena Vrkljan (Beograd, 21. kolovoza 1930.) hrvatska je pjesnikinja, prozaistica, radiodramatičarka, esejistica, prevoditeljica, poznata i kao `hrvatska Virginia Woolf`. Djeluje na hrvatskoj književnoj sceni već više od pedeset godina. Dopisna je članica Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Rođena je 21. kolovoza 1930. godine u Beogradu. Majka joj je bila Bečanka koja doselila u Beograd, a otac trgovački zastupnik čija je obitelj vukla podrijetlo iz Lovinca. Irena je u Beogradu pohađala dvojezičnu njemačko-srpsku školu. Nakon bombardiranja 1941. godine s roditeljima i deset godina mlađim sestrama Verom i Nadom sele se u Zagreb gdje je spisateljica završila gimnaziju kod časnih sestara u Savskoj. Obitelj se zbog očeva posla potom seli u Opatiju, a Irena ostaje sama u Zagrebu na studiju. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (arheologiju, etnologiju i germanistiku) i na Filmskoj akademiji u Berlinu. Od 1960. do 1971. radila je na televiziji kao urednica emisije Portreti i susreti. Okušala se u različitim književnim žanrovima objavivši više od dvadeset knjiga: pjesničkih zbirki, romana, autobiografske proze i eseja. Piše i scenarije za televizijske i radijske drame. Knjige su joj prevedene na više stranih jezika. Dobitnica je književnih nagrada „Ksaver Šandor Gjalski” za knjigu Svila, škare, „Ivan Goran Kovačić” za roman Marina ili o biografiji i nagrade HAZU za roman Posljednje putovanje u Beč. Kao profesionalna književnica živi u Berlinu i Zagrebu. Za dopisnu članicu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti izabrana je 2008. Svoj uspješan književni i umjetnički put započela je u okviru generacije krugovaša, kojima pripada i dobno i poetički. Pedesetih i šezdesetih godina prošloga stoljeća, od zbirke Krik je samo tišina (1954) do zbirke Doba prijateljstva (1963), piše poeziju blisku nadrealističkim postulatima da bi se od zbirke Soba, taj strašni vrt (1966) okrenula analitici egzistencije, autorefleksiji i subjektivnoj gnoseologiji. Potom slijedi duga faza umjetničke inkubacije, obilježena unutarnjim i vanjskim egzilom – prelaskom u Berlin, u drugi jezik i kulturu. Poetički zaokret naznačuje zbirka U koži moje sestre (1982) s rasutim identitetom, ressentimentom i inventurom vlastite intime kao novim i trajnim tematskim opsesijama. Te će opsesije puni umjetnički oblik i estetski kapital dobiti u autobiografskom romanu Svila, škare (1984) u kome se pričom o vlastitu životu i fragmentima tuđih biografija otkriva specifičan senzibilitet, topika i retorika ženskog pisma. Potraga za vlastitim identitetom, prepoznavanje sebe u tuđim biografijama, naporan proces samospoznavanja i samopotvrđivanja kroz umjetničku kreaciju, kroz pisanje shvaćeno kao terapeutsko sredstvo u oslobađanju od tereta prošlosti i u osobnoj katarzi, obilježit će romane Marina ili o biografiji (1987), Berlinski rukopis (1988) i Dora, ove jeseni (1991). S romanom Svila, škare ta djela karakteristične fragmentarne strukture čine autobiografsku tetralogiju u kojoj se dijelovi međusobno dopunjuju, objašnjavaju i bogate stalno novim podacima. Putovanje prostorima prošlosti i intime, prizori osobne i obiteljske drame koje pozorno i bez autocenzure bilježi olovkom pamćenja, obilježit će i esejističku prozu Naše ljubavi, naše bolesti (2004). Umjetničku i intelektualnu znatiželju zadovoljila je povremenim izletima u žanr kriminalističkog romana, kao što su Posljednje putovanje u Beč (2000) i Smrt dolazi sa suncem (2002). No introspektivna djela o diseminaciji ženskog subjekta, o osjećaju neukorijenjenosti, o prošlosti koja opterećuje sadašnjost, o žudnji i slobodi pisanja, koje u njezinu slučaju postaje conditio sine qua non egzistencije, ostat će temeljno obilježje spisateljske poetike Irene Vrkljan. O tome svjedoče i nedavno objavljeni romani Zelene čarape (2005) i Sestra, kao iza stakla (2006). Velikim i estetski respektabilnim opusom, od mladenačke nadrealističke poezije do autobiografske proze prepoznatljiva narativnog rukopisa, Irena Vrkljan ugradila je svoj trajan doprinos u hrvatsku književnost i kulturu. Nagrade i priznanja `Tin Ujević` za najbolju knjigu poezije U koži moje sestre (1983) `Ksaver Šandor Gjalski` za knjigu Svila, škare, (1985) `Ivan Goran Kovačić` za roman Marina ili o biografiji Nagrada HAZU za roman Posljednje putovanje u Beč `Vladimir Nazor` za životno djelo (2009) Djela Krik je samo tišina (1954) Paralele (1957) Stvari već daleke (1962) Doba prijateljstva (1966) Soba, taj strašni vrt (1966) U koži moje sestre (1982) Svila, škare (1984) Marina ili o biografiji (1987) Berlinski rukopis (1988) Dora, ove jeseni (1991) Posljednje putovanje u Beč (2000) Smrt dolazi sa suncem (2002) Naše ljubavi, naše bolesti (2004) Zelene čarape (2005) Sestra, kao iza stakla (2006) Sabrana proza 1–2 (2006) Dnevnik zaboravljene mladosti (2007) Svila nestala, škare ostale (2008) Pismo u pismu (2009, u suautorstvu s Jasnom Horvat) Žene i ovaj suludi svijet (2010) Neka njena djela je u njenoj antologiji Zywe zradla iz 1996. sa hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska. Na njemački je jezik zajedno s Bennom Meyerom-Wehlackom prevela antologiju hrvatske ratne lirike U ovom strašnom času.

Autor - osoba Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 = Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 Naslov Zbivanja / Pasternak Hrptni naslov Ljudi i zbivanja Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Beograd : M. Čolić : S. Mašić, 1971 (Beograd : Srboštampa) Fizički opis 47 str. ; 16 cm. Zbirka Nezavisno izdanje ; 9 Napomene Om. stv. nasl.: Ljudi i zbivanja Tiraž 1000. Predmetne odrednice Pasternak, Boris Leonidovič, 1890-1960 – Autobiografija Stanje: na nekoliko mesta obeleženo uz marginu, podvučeno nekoliko reči, potpis na predlistu. Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890 – Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960) je bio ruski književnik. Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata. U Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG73 (N)

Autor - osoba Kristijane F., 1962- = Christianne F., 1962- Rik, Horst, 1941- = Rieck, Horst, 1941- Naslov Mi deca sa stanice Zoo / [ispričala] Kristijana F. ; prema magnetofonskim zapisima napisali Kaj Herman i Horst Rik ; s predgovorom Horsta E. Rihtera ; prevela s nemačkog Sanja Došlov Jedinstveni naslov Wir Kinder vom Bahnhof Zoo. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kairos, 2004 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 309 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Herman, Kaj Došlov, Sanja Rihter, Horst-Eberhard Zbirka ǂBiblioteka ǂDuga ISBN 86-7128-017-9 !(karton) Napomene Prevod dela: Wir Kinder vom Bahnhof Zoo Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 2 Predgovor: str. 5-11 Rečnik manje poznatih reči: str. 308-309. Predmetne odrednice Narkomanija -- Omladina -- U literaturi Kristijana F. je probala hašiš kad je imala dvanaest godina, a sa trinaest je već postala zavisna od heroina. Svakog jutra je odlazila u školu, a popodne se, kao i ostali mladi narkomani, prostituisala na stanici Zoo i tako dolazila do novca za drogu. Njena majka skoro dve godine nije znala da joj ćerka vodi dvostruki život. Kristijana detaljno i potpuno opisuje sudbinu dece, koju javnost primećuje tek kada postanu žrtve droge. Nakon burnih godina u Americi i Grčkoj autorka ponovo živi u Berlinu. U više navrata se borila protiv droge, jer praktično nijedan bivši narkoman nije siguran od recidiva. Knjiga „Mi deca sa stanice Zoo” bila je obavezan deo svake kućne biblioteke jer, osim što opisuje surovu sudbinu mlade Kristijane i njenu zavisnost od droge, ona služi kao upozorenje o prostituciji mladim generacijama, kao i čega treba da se klone. Sećam se kada mi je mama poklonila ovu knjigu i kada sam prvi put uzela da je čitam. Već drugo poglavlje ledilo mi je krv u žilama i koža mi se ježila. Odlučila sam da gledam samo slike – jer to izdanje je dolazilo sa slikama realnih likova iz knjige, i bila sam jako iznenađena. U sebi sam pomislila: ‘Pa oni su tako mali… kao ja…’ i verujem da je poklanjanje te knjige meni bio jedan od boljih roditeljskih poteza moje majke. Elem, kako sam skoro organizovala kućnu biblioteku, videla sam tu knjigu i zapitala se gde li je sada Kristijana F.? Da li je živa? Čista? Njene reči služile su kao upozorenje svim tinejdžerima o opasnostima narkomanije i zavisnosti, i prostitucije, te kako život može da ode u propast u tren oka. „Mi deca sa stanice Zoo” je izašla 1978. godine kada je u Kristijaninom životu uveliko vladao pakao, a knjiga je bila njena ispovest i nada za spasenjem. Naime, ona u knjizi otkriva da je sa 14 godina prvi put uzela heroin, a ubrzo se našla u začaranom krugu narkomanije i prostitucije na berlinskoj stanici Zoo, koja je već bila poznata kao mesto za prostituciju, posebno maloletnika. Ona je tih 70-ih šokirala ceo svet – a zapravo samo je otkrila surovu realnost. Osim što je pričala priče iz svog života u periodu od četiri godine, knjiga je poslužila kao portret Zapadnog Berlina u to vreme i brzo je prodata u milionima primeraka. Njena priča je bila toliko šokantna da skoro niko ko je čitao nije verovao da će prava Kristijan F. živeti mnogo duže. Bila je pravi bum i Kristijana je tako stekla veliku slavu. Sa slavom ide i novac, a i njena želja da svoj život potpuno sredi odvela je u Los Anđeles gde su je zvali ‘džanki princeza’, a tamo je navodno spavala sa Dejvidom Bouvijem. Pobegla je iz Nemačke, ali ne i od svojih demona, te kako je policija u Americi uhvatila sa drogom, morala je da napusti ovu zemlju. Pokušavala je da sredi svoj život i na odvikavanju upoznala čoveka sa kojim je 1996. dobila sina Filipa. Partner ju je ostavio, a dete oduzela socijalna služba. Pričalo se čak da je u jednom trenutku otela svoje dete i otišla u Amsterdam, ali da se to nije završilo kako je želela. Tri decenije kasnije, Kristijana je objavila svoje memoare ‘Kristijana F – Moj drugi život’. Njeno zdravlje je narušeno zbog hepatitisa C od kojeg je dobila 80-ih godina. Snimljen je i film po njenoj prvoj knjizi, ali njoj se nije nešto dopao. „Ali zapravo mi se film ne sviđa toliko, ne opisuje kako sam odrastala, kako su me roditelji zanemarivali. Moj otac je bio pijanac i zlostavljao je moju sestru i mene. Bio je kolerik, a moja mama nije radila ništa, više je volela svoju aferu sa drugim muškarcem i brinula o svojoj lepoti. Bila sam tako usamljena kada sam bila dete. Samo sam želela da pripadam i borila sam se sa svetom”, istakla je Kristijana u intervjuu 2013. godine. u njoj postoji kajanje što je svoju priču uopšte podelila sa svetom. „Mislim, imala sam 16 godina kada sam napisala knjigu i samo sam htela sve da izbacim iz sebe. To je bila terapija za mene. Mislili smo da će knjiga biti posebno interesantna, ali ipak samo jedna među hiljadama. Ali toliko smo pogrešili. Odjednom sam postala poznata, ali nisam mogla da shvatim šta to znači za moj život. Za javnost sam bila poznata narkomanka, kao eksponat. Svi su hteli da razgovaraju sa mnom, da me vide i da me pitaju: ‘Hoće li uspeti ili ne? Da li je već mrtva? Da li je još uvek zavisnik?’ Nisu me želeli kao komšiju ili devojku njihovog sina. Kristijana F je kul izdaleka, ali ne preblizu, nikako! Ne zanima ih ništa u vezi mene, osim što sam narkomanka. To je razlog zašto žalim što sam napisala knjigu i što je snimljen film”, istakla je ona tada. Tri njena bliska prijatelja su umrla u vreme kada je film izašao i to što je ispričala svoju priču nije joj spasilo život. „Ako ništa drugo, verovatno ga je skratilo. Ne bih imala sav taj novac od honorara, pa možda ne bih bila u prilici da kupujem heroin toliko godina posle. Možda bih se ranije očistila i danas bih bila u boljem stanju.” I te 2013. godine otkrila je da na metadonu, a da ponekad zapali i džoint. „Pijem previše alkohola. Moja jetra će me ubiti. Imam cirozu zbog hepatitisa C. Umreću uskoro, znam to. Ali nisam ništa propustila u životu. Dobro sam s tim. Dakle, ovo nije nešto što bih preporučila ikome: ovo nije najbolji život za živeti, ali to je moj život”, istakla je Kristijana 2013. godine. Njene poslednje fotografije iz javnosti su upravo iz te godine. godine kad je predstavljala knjigu „Moj drugi život“. „Nadam se da će ‘Moj drugi život’ više uplašiti ljude da ne koriste droge nego moja prva knjiga. Sasvim sam sigurna da hoće. Opisuje koliko sam bola imao u životu i već sam objasnila da verujem da ću umreti veoma ranom i bolnom smrću.“ MG103 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti. Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost`, ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju. Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III). Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da `nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte`. U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909). U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama. Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču. Svoje duboko usađeno rodoljubivo osećanje Laza Kostić je poneo još iz svog zavičaja, iz vojničke i ratničke Šajkaške, gde je rođen u Gornjem Kovilju 1841 godine u porodici šajkaškog kapetana Petra Kostića. Kao treće dete u porodici on je rano ostao bez starijeg brata i majke, a 1863 mu umre i sestra. Prilično imućan otac i još imućniji ujak i tetka omogućili su Lazi bezbrižnu mladost, pažnju i čak maženje. Crtu razmaženog jedinca sačuvao je Laza skoro kroz čitav svoj život, a njegov snažan pesnički talenat, uverenost da je veliki pesnik, pažnja i divljenje okoline učinili su da je Laza u prvim godinama svog pesničkog stvaranja nesumnjivo često zloupotrebljavao svoj talenat i dao tako materijala za kasnije uopšteno negiranje njegova talenta od strane Lj. Nedića i J. Skerlića. Svršivši školu u Novom Sadu i dva razreda nemačke realke u Pančevu, Laza 1852 godine prelazi u gimnaziju u Novom Sadu, a zatim u Budimu, gde polaže sa odlikom ispit zrelosti, `ispit — kako kaže njegov biograf M. Savić — kakova potonja pokolenja ne poznaju`. U gimnaziji, u kojoj se predavalo na nemačkom jeziku, Laza uči od stranih jezika još francuski i engleski, i klasične jezike — grčki i latinski. Tako on još u mladosti postaje dobar poznavalac nekoliko stranih jezika, a kasnije proširuje to svoje znanje, tako da je odlično znao francuski, engleski i mađarski jezik, a govorio ruskim, nemačkim, latinskim i grčkim jezikom. Takvo obimno znanje stranih jezika omogućilo mu je da prati gotovo celokupnu evropsku modernu nauku i književnost kao i da poznaje klasičnu književnost, što je sve učinilo da Kostić za svoje doba bude jedan od najuniverzalnije obrazovanih naših pesnika. Pravni fakultet je završio u Pešti, a 1866 položio i doktorat prava. Tezu je branio na latinskom jeziku i komisija ga je naročnto pohvalila za sjajnu `ciceronsku besedu` kojom je odbranio tezu. Za sve vreme boravka u Pešti Laza je jedan od najaktivnijih saradnika đačke družine u Pešti `Preodnice` i već u to doba čuven i poznat omladinski pesnik. Na književnim sastancima `Preodnice` on već 1863 godine čita svoga `Maksima Crnojevića` i s Kostom Ruvarcem ispunjava radovima književni zbornik koji je `Preodnica` te iste godine izdala. Godine 1866 izabran je za nastavnika Novosadske gimnazije. Već na vrhuncu svoje pesničke slave on je više boem i pesnik nego nastavnik, i 1867 godine, još pre završetka školske godine, ide na svetsku izložbu u Parizu, a odande na slovensku etnografsku izložbu u Moskvi. On će i kasnije mnogo i često putovati ne samo širom gotovo svih balkanskih zemalja nego i širom Evrope (1869 godine u Prag na otvaranje češkog narodnog pozorišta, 1873 godine ponovo u Prag na proslavu Jungmanove stogodišnjice, u Beč i Peštu je već češće odlazio i duže boravio, 1899 putuje sa ženom u Italiju do Napulja, a 1900 opet u Pariz). Kada je 1867 godine pobedila srpska lista za Novosadski magistrat, Svetozar Miletić postaje gralonačelnik, a Laza Kostić veliki beležnik. Godine 1896 Kostić, kao odličan pravnik, postaje član varoškog suda i ostaje na tom mestu sve do 1872 godine, kada je mađarska država oduzela sudstvo varoškim opštinama i stavila ga pod svoju upravu. Otada Kostić nije hteo da ulazi ni u kakvu službu, već se kao slobodan javni pravnik bavi poezijom, a još više publicistikom i politikom. Još ranije je aktivno ušao u politički život, i od 1869 — 1875 godine bio je poslanik Karlovačkog sabora za grad Titel, a 1873 godine bio je izabran u svojoj Šajkaškoj za poslanika u Ugarskom državnom saboru na listi Miletićeve Narodne liberalne stranke. U Saboru Kostić se odlučno zalaže za nacionalna i građanska prava Srba u Vojvodini i u nekoliko mahova istupa u odbranu kulturne autonomije srpskog življa u Ugarskoj. Kasnije, 1875 godine, kada je Sv. Miletić u svom izbornom srezu izgubio poslanički mandat, Kostić mu ustupa svoj pouzdani šajkaški srez, smatrajući da je Miletićevo prisustvo na Ugarskom saboru mnogo značajnije i potrebnije za srpsku nacionalnu stvar nego njegovo. U tom istom periodu Kostić je 1872 godine bio i zatvaran od mađarskih vlasti zbog rodoljubivog govora koji je održao na jednom svečanom banketu u Beogradu i u kome je izražavao nadu u skoro nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Pošto je proveo pet meseci u peštanskom zatvoru, Kostić je bio pušten početkom 1873 godine. To hapšenje Kostićevo imalo je velikog nacionalnog odjeka u Vojvodini, bila je spevana čak i pesma o `robovanju` Laze Kostića, a `Zastava` je gotovo svakodnevno donosila vesti o zatvoreniku. Od 1875 godine Laza Kostić je češće i duže boravio u Beču. Iz tog vremena značajno je njegovo predavanje koje je održao 1877 u Bečkom naučnom klubu o našoj narodnoj poeziji (`Ženski karakteri u srpskoj narodnoj poeziji`). Povod za to predavanje bio je jedan napad u najčitanijem dnevnom listu bečkom `Tagblatt`, uperen protiv Crnogoraca, u kome se kaže da su Crnogorci `kulturunfahig` (nesposobni za primanje kulture) već i zato što ne umeju da poštuju svoje žene. Kostić, koji je nekoliko meseci pre toga boravio u Crnoj Gori kao dopisnik stranih novina (`Politsche Korrespondenz`, `Norddeutsche Algemeine Zeitung`, Daily News`, i nekih francuskih listova) i koji je bio svedok teških borbi koje su u to doba vodili Srbi i Crnogorci s Turcima, bio je ogorčen tim napadom i u svome predavanju istakao je uzvišeni lik srpske majke, sestre, dragane u našim narodnim pesmama. U pogovoru svojoj knjizi `Osnovi lepote u svetu` (1880) Kostić govori kakav je snažan utisak ostavilo to njegovo predavanje na najpoznatije bečke naučnike onoga doba i koliko je ono doprinelo pravilnijem i tačnijem upoznavanju zapadnoevropske javnosti s nacionalnim i kulturnim težnjama srpskog naroda. Od 1879 godine Kostić boravi u Beogradu, gde je trebalo da dobije katedru na Pravnom fakultetu Velike škole ili da postane upravnik Narodnog pozorišta. Medjutim, oba ta plana su propala. Godine 1880/81 on je jedno vreme sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, odakle se ponovo vraća u Beograd da bi urećivao liberalni organ `Srpska nezavisnost`. Tu mu stranačka spletkarenja i netrpeljivost kralja Milana onemogućuju dalji opstanak i on 1884 prelazi na Cetinje za urednika zvaničnog crnogorskog organa `Glasa Crnogorca`. U to doba boravi na Cetinju i drugi poznati srpski pisac Sima Matavulj, i ta dva različita temperamenta, ali i dva predana nacionalna i književna radnika sklapaju prisno prijateljstvo, koje će trajati sve do Simine smrti 1909 godine. Ali liberalni i slobodoumni Kostićev duh nije se ni ovde mogao složiti s apsolutističkim duhom kneza Nikole, i Laza 1891 godiie napušta Crnu Goru i vraća se u Novi Sad. U Vojvodini Kostić provodi nestalan i neobezbedjen život. I tek pod stare dane (1895 godine) on se ženi bogatom Julkom Palanačkom iz Sombora, svojom dugogodišnjom ljubavi, i otada ima smireniji i sređeniji život. Povremeno putuje iz Sombora u Novi Sad, Beograd, Zagreb i Beč i 1909 godine doživljuje proslavu pedesetogodišnjice svog književnog rada. Umro je 1910 godine u Beču, gde je bio otišao na lečenje, a telo mu je preneseno u Sombor i sahranjeno u zajedničkoj grobnici s njegovom ženom...

Autor - osoba Delbo, Charlotte, 1913-1985 = Delbo, Šarlot, 1913-1985 Naslov Aušvic i posle njega / Šarlot Delbo ; sa francuskog prevela Olja Petronić Jedinstveni naslov Auschwitz et après. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 391 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petronić, Olja, 1970- = Petronić, Olja, 1970- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂbr. ǂ7 Napomene Prevod dela: Auschwitz et après / Charlotte Delbo Tiraž 500 Predmetne odrednice Delbo, Šarlot, 1913-1985 – Memoari Delo Šarlot Delbo jedno je od ključnih ostvarenja logoraške književnosti i književnosti Holokausta. Njeno memoarsko vraćanje pitanjima svedočenja krize tokom decenija nakon oslobođenja iz nacističkih logora pokazuje posvećenost prikazivanju traume koju je doneo lʼunivers concentrationnaire, traume koja se ne sagledava kao događaj iz prošlosti, već kao istorija koja se ne završava. Prvi deo svoje trilogije Aušvic i posle njega ona započinje rečima: „Danas nisam sigurna da je ovo što sam napisala istinito. Sigurna sam da je istinsko.“ Ovo razlikovanje između vrai i véridique predočava svest autorke o nemogućnosti svedočanstva da ponudi zaokruženu ili potpunu transpoziciju iskustava preživelih ili da dâ presudu o istorijskim događajima. Ona upućuje na istorijski metanarativ kao istinu, ali upravo subjektivno iskustvo, kao istinsko, jeste onaj višak koji se možda ne očituje u zvaničnim formulacijama i izveštajima, ali koji presudno određuje naš odnos s prošlošću. U svojim memoarskim – ili pak antimemoarskim – zapisima, Delbo opisuje zatočenje u zatvoru Sante u Parizu, pogubljenje supruga Žorža Didaša, opraštanje s njim, deportaciju u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, zajedno s dvesta dvadeset devet žena pretežno uhapšenih zbog delovanja u Pokretu otpora, boravak u logoru i potom u povlašćenom odredu u Rajskom, prebacivanje u Ravenzbrik, oslobađanje, povratak i život posle. Ali se ovih događaja ili stanja ne dotiče linearno: Niko od nas neće se vratiti, Beskorisno znanje i Mera naših dana uporno i mučno cirkulišu oko rane, ukidaju hronologiju i prostorom zamenjuju vreme kao narativnu postavku. Za razliku od brojnih književnih dela o Holokaustu koja se zasnivaju na realističkom pripovedanju, uz miran, razborit iskaz svedoka, koji Primo Levi vidi kao najubedljiviji, Aušvic i posle njega odlikuje se složenom estetikom i modernističkom strukturom. Sonja Veselinović O AUTORKI Šarlot Delbo (Charlotte Delbo) rođena je 1913. godine u Vinje-sir-Senu (Eson), od roditelja italijanskih imigranata. Nakon što je završila obuku za stenodaktilografkinju, od sedamnaeste godine je radila u Parizu kao sekretarica. Pristupila je pokretu Komunističke omladine 1932. godine. Godine 1934. upoznaje Žorža Didaša, angažovanog komunistu, veoma aktivnog u Partiji, i udaje se za njega 1936. Godinu dana kasnije postaje sekretarica Luja Žuvea, u to vreme upravnika pozorišta Atene. Pozvao ju je nakon što je pročitao tekst o pozorištu koji je napisala za časopis Kaje de la ženes, čiji je Didaš bio glavni urednik. U leto 1941. godine, Šarlot Delbo prati trupu pozorišta Atene na turneji po Južnoj Americi. Žorž Didaš, angažovan u Pokretu otpora, ostao je u Parizu. Ona odlučuje da mu se pridruži u tajnosti, protivno mišljenju Luja Žuvea, koji je preklinje da ne učini ništa tim povodom. Šarlot se vraća u Pariz i pronalazi muža u novembru 1941. Žive skriveni, nikada se ne pojavljuju zajedno. Žorž krstari Parizom, susreće se s kontaktima, prenosi informacije, dok Šarlot kuca na mašini tajne letke i novine. Ali policija strpljivo postavlja mreže. U februaru 1942, godine, ušli su u trag mnogim pripadnicima njihove mreže komunističkog Pokreta otpora. Sredinom februara nižu se hapšenja: Žorž i Mai Polcer, Danijel Kazanova, Lisjen Dolan, Lisjen Langloa, potom Andre i Žermen Pikan, Žak Dekur... Obruč se sve više steže. Žorža Didaša i Šarlot Delbo uhapsile su specijalne jedinice francuske policije 2. marta 1942. godine. Delbo je zatvorena u Santeu, gde će 23. maja videti muža poslednji put; Didaš je istog dana streljan u Mon-Valerijanu. Šarlot Delbo je u avgustu prebačena u For de Romenvil, a potom u Kompjenj, da bi 24. januara 1943. godine napustila Francusku i bila prebačena u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, u društvu dvesta dvadeset devet drugih žena, većinom angažovanih u Pokretu otpora, kao i ona. Početkom 1944. prebačena je u Ravenzbrik, a oslobođena u aprilu 1945, nakon dvadeset sedam meseci u logoru. Od dvesta dvadeset devet žena iz konvoja iz 1943. godine, vratilo ih se četrdeset devet. Nekoliko meseci po povratku, u jednom odmaralištu u Švajcarskoj, u svesci je napisala Niko od nas neće se vratiti (Aucun de nous ne reviendra), i taj će roman dvadeset pet godina kasnije postati prvi tom trilogije Aušvic i posle njega (Auschwitz et après). Od 1947. radi za UN u Ženevi. Dvanaest godina živi u Švajcarskoj pa se vraća u Pariz, zapošljava se u CNRS-u1960. godine i postaje asistentkinja filozofa Anrija Lefevra, koga je upoznala 1932. Karijeru završava u CNRS-u 1978, a umire 1985, sa sedamdeset dve godine. Šarlot Delbo je dvadeset godina čuvala rukopis romana Niko od nas neće se vratiti, noseći ga svuda sa sobom jer nije mogla da odluči da ga objavi. Posvećenost sasvim drugom cilju – osudi rata u Alžiru – navodi je da svoju prvu knjigu objavi u izdavačkoj kući „Edisjon de Minui” pod nazivom Lepa pisma (Les Belles Lettres). Revoltirana kolonijalnim ratom, ali ne osećajući se merodavnom da neposredno svedoči o njemu, prikuplja pisma i objavljuje ih u jednom zborniku, postajući na taj način soba odjeka za zgroženost onih koji su ih napisali. „Edisjon de Minui” je objavio Pitanje (La Question) Anrija Alega i niz angažovanih – i u više navrata cenzurisanih – svedočanstava protiv mučenja u Alžiru. U toj će kući Šarlot Delbo objaviti Lepa pisma 1961. godine. Nekoliko godina kasnije, 1964. godine, Šarlot Delbo saznaje od poznanice iz CNRS-a da Kolet Odri za ediciju koju uređuje u izdavačkoj kući „Gontje” traži tekstove koje su napisale žene. Šarlot Delbo pristaje da im poveri svoje svedočanstvo o boravku u logoru. Njena prijateljica Klodin Rijera-Kole predlaže da ga otkuca na mašini umesto nje. Tako Niko od nas neće se vratiti prvi put izlazi 1965. kod „Gontjea”. Iz tog prvog svedočanstva odmah nastaje još jedna knjiga, rođena iz pitanja koja joj je prijateljica postavljala tokom pripremanja rukopisa: ko su bile sve te žene, kako su završile u Aušvicu, šta je sa njima bilo? Šarlot odlučuje da prikupi sve što zna ili uspe da sazna o tih dvesta dvadeset devet žena. O svakoj piše belešku, a beleške su poređane po abecednom redu. Više od godinu dana radi na toj knjizi, završava je u julu 1965. i odnosi Žeromu Lendonu u „Edisjon de Minui”. Konvoj od 24. januara (Le Convoi du 24 janvier) izlazi u novembru 1965. I tako 1965. godine izlaze prve dve njene knjige o logorima, međusobno veoma različite. Obe imaju univerzalni domašaj: prva senzibilitetom, ljudskošću i ispravnošću jedne lične pripovesti, druga time što izveštava o sudbini svake žene sa činjeničnog i istorijskog stanovišta. Iako se slabo prodaju, te knjige su hvaljene dovoljno da navedu Šarlot Delbo da nastavi priču iz Niko od nas neće se vratiti. Prebacivanje u Ravenzbrik 1944. godine, oslobađanje logorâ, povratak, ničega od toga nema u prvoj knjizi. Povrh toga je, kako su proticale godine, napisala nekoliko pesama kojima će naglasiti svoju pripovest: i tako nastaje drugi tom trilogije, Beskorisno znanje (Une connaissance inutile). „Edisjon de Minui” objavljuje tu knjigu 1970. godine i istovremeno reizdaje Niko od nas neće se vratiti. Treći tom stiže ubrzo nakon toga: istraživanja obavljena za Konvoj, pronađene preživele drugarice, razgovori s njima i obnovljena prijateljstva, sve to je navelo Šarlot na ideju da i o tome piše: šta s čovekom biva posle Aušvica? U Meri naših dana (Mesure de nos jours), kojom se 1971. završava trilogija Aušvic i posle njega, portretiše svoje preživele drugarice. Svaka od njih je na svoj način izgradila vlastitu strategiju, više ili manje svesnu, da pokuša da živi iako više nikad ništa neće biti kao ranije, zato što se niko nikad nije zaista vratio.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila.

Knjaževac Kultura, 1951. Prevod Josip Horvat Omot blago iskrzan (vidi se na slikama), potpis vlasnika (mene), sve ostalo vrlo dobro, naročito s obzirom na 70 i kusur godina starosti. Prošlost i razmišljanja spadaju u vrh svetske memoarske literature. To je priča o Hercenovoj porodičnoj drami i o istorijskim zbivanjima, kako u Rusiji tako i u najznačajnijim državama Evrope tokom nekolio decenija 19. veka, napisana bez licemerja, otvoreno i strasno, te je istovremeno i remek-delo ruske umetničke publicistike. Boraveći u inostranstvu (Italija, Švajcarska, Francuska, Engleska), Hercen je sretao među demokratskom emigracijom vođe evropskih socijalnih narodnooslobodilačkih pokreta. Predstavio je čitavu galeriju realističkih portreta “gorskih vrhova” kao što su Stanislav Vorcel, Lajoš Košut, Đuzepe Macini, Đuzepe Garibaldi, Robert Oven. Aleksandar Ivanovič Hercen bio je prvi ruski politički emigrant u Evropi, prvi pisac i izdavač ruske književnosti na ruskom jeziku u zagraničju, pisac, publicist, filozof i revolucioner. Rodio se u jeku Napoleonove najezde na Rusiju (6. aprila 1812. godine) u Moskvi u porodici prebogatog veleposednika I. A. Jakovljeva iz njegove nezakonite veze sa Lujzom Haag iz Štutgarta. Godine 1829. upisao se na fizičko-matematičko odeljenje Moskovskog univerziteta. U julu 1833. završio je univerzitet, a godinu dana kasnije je uhapšen sa ostalim članovima kružoka i 1835. poslat u progonstvi gde se počeo baviti beletristikom (Prvi susret 1836; Legenda 1836; Hofman 1836. itd). Godine 1842. vratio se u Moskvu gde je sledeće četiri godine objavio svoje glavne filosofske rasprave Diletantizam u nauci (1842-1843) i Pisma o izučavanju prirode (1844-1846). Stalno uznemiravan i progonjen, on je 1847. godine zajedno sa porodicom emigrirao najpre u Francusku, a zatim u Englesku. On se 1852, nakon niza ličnih nesreća, seli u London gde osniva slobodnu rusku štampariju, objavljuje najpre proglase i proklamacije, zatim almanah Polarna zvezda i list Kolokol, što je početak razvoja emigrantskog kraka ruske književnosti van Rusije. Umro je 1870. godine u Parizu. Aleksandar Ivanovič Hercen (rus. Александр Иванович Герцен; Moskva, 6. april 1812 — Pariz, 21. januar 1870) je bio ruski filozof, književnik i publicista. Pripadao je osnivačima pokreta agrarnog populizma i smatra se „ocem ruskog socijalizma“. Njegov rad je doprineo političkom procesu oslobađanja kmetova 1861. Biografija Hercen (ili Gertsen) je rođen van braka od oca bogatog ruskog zemljoposednika Ivana Jakovljeva i mlade protestantkinje jevrejskog porekla[1] Henrijete Vilhelmine Luize Hag iz Štutgarta. Jakovljev je svom sinu navodno dao prezime Hercen jer je bio „dete njegovog srca“ (nemački Herz).[2] Bio je prvi rođak grofa Sergeja Lvoviča Levickog, koji se smatra osnivačem ruske fotografije i jednim od najvažnijih pionira, pronalazača i inovatora u Evropi. Godine 1860. Levicki će ovekovečiti Hercena na čuvenoj fotografiji. Rođen je u Moskvi, neposredno pre Napoleonove invazije na Rusiju i kratke okupacije grada. Njegovom ocu je, nakon ličnog razgovora sa Napoleonom, dozvoljeno da napusti Moskvu pošto je pristao da ponese pismo Francuza ruskom caru u Sankt Peterburg. Do ruskih linija pratila ga je porodica.[3] Godinu dana kasnije, porodica se vratila u Moskvu i ostala tamo sve dok Hercen nije završio studije na Moskovskom univerzitetu. Godine 1834, Hercen i njegov doživotni prijatelj Nikolaj Ogarev su uhapšeni i suđeni su zbog prisustvovanja festivalu na kome su se pevali stihovi Sokolovskog, koji nisu bili pohvalni za cara. Proglašen je krivim i 1835. proteran u Vjatku, sada Kirov, u severoistočnoj evropskoj Rusiji. Tu je ostao do 1837. godine, kada je carski sin, veliki knez Aleksandar (koji je kasnije postao car Aleksandar II), u pratnji pesnika Žukovskog, posetio grad i intervenisao u njegovo ime. Hercenu je dozvoljeno da napusti Vjatku u Vladimir, gde je postavljen za urednika gradskog službenog lista.[4] Godine 1837. pobegao je sa svojom rođakom Natalijom Zaharinom,[5] tajno stupajući u brak. Oslobođen je 1839. i vratio se u Moskvu 1840. gde je upoznao književnog kritičara Visariona Bjelinskog, koji je bio pod njegovim snažnim uticajem. Po dolasku, postavljen je za sekretara grofa Aleksandra Stroganova[6] u ministarstvu unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu; ali je zbog pritužbi na smrt policajca poslat u Novgorod gde je bio državni savetnik do 1842. godine. Godine 1846. njegov otac je umro, ostavivši mu veliko nasledstvo.[4] Godine 1847. Hercen je emigrirao sa ženom, majkom i decom u Italiju. Više nikada se nije vratio u Rusiju. Iz Italije, čuvši za revoluciju 1848, požurio je u Pariz, a zatim u Švajcarsku.[4] Podržavao je revolucije 1848, ali je bio gorko razočaran evropskim socijalističkim pokretima nakon njihovog neuspeha. Hercen je stekao reputaciju političkog pisca. Njegova imovina u Rusiji bila je zamrznuta zbog emigracije, ali je baron Rotšild, sa kojim je njegova porodica imala poslovnu vezu, pregovarao o oslobađanju imovine, koja je nominalno preneta Rotšildu. Hercen i njegova supruga Natalija imali su četvoro dece. Njegova majka i jedan od sinova poginuli su u brodolomu 1851. godine. Njegova žena je imala aferu sa nemačkim pesnikom Georgom Hervegom[7] i umrla je od tuberkuloze 1852.[8] Iste godine, Hercen je otišao iz Ženeve u London, gde je dugo živeo.[4] Angažovao je Malvidu fon Majzenbug da obrazuje njegove ćerke. Publikacijama svoje Slobodne ruske štampe, koju je osnovao u Londonu 1853. godine, pokušao je da utiče na situaciju u Rusiji i da poboljša položaj ruskog seljaštva koje je obožavao. Godine 1856. u Londonu mu se pridružio stari prijatelj Nikolaj Ogarev. Zajedno su radili na svom ruskom časopisu Kolokol (Zvono). Ubrzo je Hercen započeo aferu sa Ogarjevom suprugom Natalijom Tučkovom, ćerkom generala i ratnog heroja Tučkova. Tučkova je Hercenu rodila još troje dece. Ogarev je pronašao novu ženu i prijateljstvo između Hercena i Ogareva je opstalo.[9] Hercen je proveo vreme u Londonu organizujući se sa Međunarodnim radničkim udruženjem, i dobro se upoznao sa revolucionarnim krugovima, uključujući Bakunjina i Marksa.[10] Hercen je tokom svog boravka u Londonu počeo da gradi nekoga ko je vičan „podmetanju skandala“ kada je rekao Bakunjinu, koji je tek stigao nakon što je izbegao zatvor u Sibiru, da ga je Marks optužio da je ruski agent; u stvarnosti, njih dvoje su bili u veoma dobrim odnosima.[11] Godine 1864. Hercen se vratio u Ženevu i posle izvesnog vremena otišao u Pariz gde je 1870. umro od komplikacija tuberkuloze. Prvobitno je sahranjen u Parizu. Njegovi ostaci su odneti u Nicu mesec dana kasnije.[12] Političke pozicije Hercen je promovisao ideje zapadnjaka Visariona Belinskog nakon njegove smrti 1848. Na njega su uticali Volter, Šiler, Sen Simon, Prudon, a posebno Hegel i Fojerbah. Hercen je počeo kao liberal, ali je vremenom sve više usvajao socijalizam. Zauvek je napustio Rusiju 1847. godine, ali je njegovo glasilo Kolokol objavljivano u Londonu od 1857. do 1867. bilo je veoma čitano. Hercen je kombinovao ključne ideje Francuske revolucije i nemačkog idealizma. Nije voleo buržoaske ili srednjoklasne vrednosti i tražio je autentičnost među seljaštvom. Borio se za emancipaciju ruskih kmetova a nakon toga 1861. eskalirao je svoje zahteve u pogledu ustavnih prava, zajedničkog vlasništva nad zemljom i vlasti naroda.[13] Hercen je bio razočaran ishodom revolucija 1848-1849, ali ipak nije bio razočaran revolucionarnom mišlju. Postao je kritičan prema onim revolucionarima iz 1848. koji su bili „toliko revoltirani reakcijom posle 1848, toliko ogorčeni svim evropskim, da su požurili u Kanzas ili Kaliforniju“.[14] Hercen se oduvek divio Francuskoj revoluciji i široko je prihvatao njene vrednosti. U svojim ranim spisima, on je Francusku revoluciju posmatrao kao kraj istorije, završnu fazu društvenog razvoja društva zasnovanog na humanizmu i harmoniji. Tokom svog ranog života, Hercen je sebe video kao revolucionarnog radikala pozvanog da se bori protiv političkog ugnjetavanja Nikolaja I u Rusiji. U suštini, Hercen se borio protiv vladajućih elita u Evropi, protiv hrišćanskog licemerja i za slobodu pojedinca i samoizražavanje. On je promovisao i socijalizam i individualizam i tvrdio da se puni procvat pojedinca najbolje može ostvariti u socijalističkom poretku. Pisanje Njegova književna karijera započela je 1842. godine objavljivanjem eseja na ruskom jeziku O diletantizmu u nauci, pod pseudonimom Iskander, turskim oblikom njegovog hrišćanskog imena. Njegovo drugo delo, takođe na ruskom jeziku, bila su Pisma o proučavanju prirode (1845–46). Godine 1847. pojavio se njegov roman Ko je kriv? Ovo je priča o tome kako domaću sreću mladog učitelja, koji se udaje za nepriznatu ćerku ruskog senzualiste starog tipa, tupe, neuke i genijalne, muči ruski senzualista nove škole, inteligentan, umešan i bešćutan, bez mogućnosti da se kaže ko je najviše kriv za tragični kraj.[15] Takođe 1847. godine su u ruskim časopisima objavljene priče koje su kasnije sakupljene i štampane u Londonu 1854. godine, pod naslovom Prervannie razskazi (Prekinute priče). Godine 1850. pojavila su se dva dela, prevedena sa ruskih rukopisa, Sa druge obale i Lettres de France et d`Italie. Na francuskom je takođe izašao njegov esej Du Developpement des idées revolutionnaires en Russie i njegovi Memoari, koji su nakon štampanja na ruskom jeziku prevedeni pod naslovom Le Monde russe et la Révolution (3 sveske, 1860–1862), i delom prevedeno na engleski kao Moj egzil u Sibir (2 sveske, 1855).[15] Besplatna ruska štampa Osnovavši u Londonu 1853. svoju Slobodnu rusku štampu,[16] objavio je veliki broj dela na ruskom, sve protiv sistema vladavine koji je preovladavao u Rusiji. Neka od dela su bili eseji i delimično periodične publikacije.[15] Kao prvi nezavisni ruski politički izdavač, Hercen je počeo da objavljuje Polarnu zvezdu, recenziju koja se retko pojavljivala, a kasnije joj se pridružio i The Bell, časopis koji je izlazio između 1857. i 1867. o Hercenovom ličnom trošku. Obe publikacije su stekle veliki uticaj ilegalnim prometom na ruskoj teritoriji; govorilo se da ih je čitao sam car. Obe publikacije dale su Hercenu uticaj u Rusiji izveštavajući iz liberalne perspektive o nesposobnosti cara i ruske birokratije. Prve tri godine Ruska slobodna štampa je izdavala publikacije bez ijednog prodatog primerka i jedva da je uspela da unese svoja izdanja u Rusiju. Smrt cara Nikolaja 1855. godine dovela je do potpune promene. Hercenovi spisi i časopisi koje je uređivao krijumčareni su na veliko u Rusiju, a njihove reči odjeknule su širom zemlje i širom Evrope i njihov uticaj je rastao.[15] Godina 1855. dala je Hercenu razloga da bude optimista; Aleksandar II je stupio na presto i reforme su izgledale moguće. Hercen je u Polarnoj zvezdi 1856. pozvao carski režim `Napred, napred` ka reformi. On je tokom 1857. postao uzbuđen mogućnošću društvenih promena pod Aleksandrom II: „Novi život nepogrešivo kipi u Rusiji, čak se i vlada njime zanosi“.[17] Zvono je u julu 1857. razbilo priču da je vlada razmatrala emancipaciju kmetova, dodajući da vlada nije bila u stanju da reši to pitanje. Ipak, do 1858. potpuna emancipacija kmetova nije postignuta i Hercen je postao nestrpljiv u čekanju reformi. Do maja 1858. Zvono je ponovo pokrenulo kampanju za sveobuhvatnu emancipaciju kmetova. Kada je reforma emancipacije iz 1861. u Rusiji postignuta, kampanja Zvona je promenjena u `Sloboda i zemlja`, program koji je pokušao da postigne dalju društvenu promenu u podršci pravima kmetova. Aleksandar II je dao kmetovima slobodu, preuređeni su sudovi, uspostavljeno je suđenje pred porotom, a sloboda je u velikoj meri ustupljena štampi.[4] Reputacija među savremenicima Hercen je izazvao kritike i od liberala koji su se protivili nasilju i od radikala koji su smatrali da je Hercen previše mekan.[18] Liberali predvođeni Borisom Čičerinom i Konstantinom Kavelinom verovali su da će se individualna sloboda postići racionalizacijom društvenih odnosa. Hercen se suprotstavio njihovoj etatističkoj raznolikosti liberalizma jer je pretpostavljao da će rusko društvo evoluirati do idealne države zasnovane na hegelijanskom pogledu na razum. Oni su verovali da će revolucionari samo odložiti uspostavljanje idealne države, dok je Hercen smatrao da su, naprotiv, oni slepi za istorijsku stvarnost. Ruski radikali nisu voleli Hercena kao previše umerenog. Radikali kao što su Nikolaj Černiševski i Nikolaj Dobroljubov želeli su veću posvećenost nasilnoj revoluciji i povlačenje svake nade u reformističkog cara. Radikali su tražili od Hercena da koristi Zvono kao glasnogovornik za nasilnu radikalnu revoluciju, ali je Hercen odbio ove zahteve. On je tvrdio da ruski radikali nisu bili dovoljno ujedinjeni i jaki da kreiraju uspešnu političku promenu, navodeći: „Pretpostavljam da želite sreću? Usuđujem se reći da znaš! Sreću treba pobediti. Ako si jak, uzmi je. Ako si slab, drži jezik za zubima.“[19] Hercen se plašio da će nova revolucionarna vlada samo zameniti jednu diktaturu drugom diktaturom. Radikali su opisivali Hercena kao liberala koji ne želi trenutne promene, ali Hercen je odbacivao njihove molbe zalažući se za promenu tempom koji će obezbediti uspeh. Hercen se nakratko pridružio drugim ruskim liberalima kao što je Kavelin da bi promovisao seljačko „buđenje“ u Rusiji.[20] Hercen je nastavio da koristi Zvono kao izlaz za promovisanje jedinstva sa svim delovima ruskog društva koji stoje iza zahteva za nacionalnim parlamentom. Međutim, njegove nade da će delovati kao ujedinjena sila prekinule su Januarski ustanak 1863/1864, kada je liberalna podrška carskoj osveti protiv Poljaka prekinula Hercenovu vezu sa njima; Hercen se izjasnio za ustanike. Ovo kršenje je dovelo do opadanja čitanosti Zvona, koje je prestalo da izlazi 1867. Do smrti 1870. godine, Hercen je bio skoro zaboravljen. Uticaj u 19. i 20. stoleću On se protivio aristokratiji koja je vladala Rusijom u 19. veku i podržavao agrarni kolektivistički model društvene strukture.[21] Porast populizma do 1880. godine doveo je do povoljne ponovne procene njegovih spisa. U Rusiji je izrazito zapadni pojam „progresa“ zamenjen konzervativnim obećanjem modernizacije zasnovane na inkorporaciji moderne tehnologije koja će služiti uspostavljenom sistemu. Obećanje modernizacije u službi autokratije uplašilo je Hercena koji je upozorio na Rusiju kojom će upravljati „Džingis-kan sa telegrafom“.[22] Pored populizma, Hercen je upamćen i po odbacivanju korumpirane vlade ma kakvog političkog ubeđenja i po podršci individualnim pravima. Bio je hegelijanac u mladosti, što se nije prevelo ni u jednu specifičnu teoriju ili jednu doktrinu koja bi dominirala njegovom mišlju.[23] Hercen je verovao da se na složena pitanja društva ne može odgovoriti i da Rusi moraju da žive za trenutak, a ne za uzrok; život je u suštini cilj sam po sebi. Hercen je pronašao veće razumevanje tako što se nije zalagao za ekstreme, već je živeo nepristrasno omogućavajući mu da podjednako kritikuje međusobno suprostavljene ideologije. Hercen je verovao da velike doktrine na kraju rezultiraju porobljavanjem, žrtvovanjem i tiranijom. Tolstoj je izjavio da nikada nije sreo drugog čoveka „sa tako retkom kombinacijom blistave briljantnosti dubine“. Hercen je bio heroj filozofa 20. veka Ijzaja Berlina. Hercenove reči koje je Berlin najoštrije ponavljao bile su one koje osuđuju žrtvovanje ljudskih bića na oltaru apstrakcija, podređivanje realnosti individualne sreće ili nesreće u sadašnjosti slavnim snovima o budućnosti. Berlin je, kao i Hercen, verovao da je „kraj života sam život“ i da svaki život i svako doba treba posmatrati kao svoj cilj, a ne kao sredstvo za neki budući cilj. Berlin je Hercenovu autobiografiju nazvao „jednim od velikih spomenika ruskom književnom i psihološkom geniju, dostojnim da stane pored velikih romana... Turgenjeva i Tolstoja.“[24] Ruski mislioci (Hogart Pres, 1978), zbirka berlinskih eseja u kojima se pojavljuje Hercen, bila je inspiracija za Obala utopije Toma Stoparda, trilogiju drama izvedenih u londonskom Nacionalnom pozorištu 2002. i u njujorškom Linkoln centru 2006–2007. Dela su postavljena u pozadini ranog razvoja ruske socijalističke misli, revolucija 1848. i kasnijeg egzila, drame ispituju živote i intelektualni razvoj, između ostalih Rusa, anarhiste Mihaila Bakunjina, književnog kritičara Visariona Bjelinskog, romanopisca Ivana Turgenjeva i Hercena, čiji lik dominira u komadima.

odlično Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и До виђења, друже мој, до виђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија[уреди | уреди извор] Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник[уреди | уреди извор] Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот[уреди | уреди извор] Потомци у Србији[уреди | уреди извор] Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца[уреди | уреди извор] Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт[уреди | уреди извор] Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је До виђења, друже мој, до виђења (рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…). По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство[уреди | уреди извор] На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија[уреди | уреди извор] Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва[уреди | уреди извор] Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме[уреди | уреди извор] Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже мој, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације[уреди | уреди извор] За живота[уреди | уреди извор] 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне[уреди | уреди извор] С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику[уреди | уреди извор] Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-3. ТВ остварења[уреди | уреди извор] Година Земља Назив Режисер Сергеј Јесењин 1968. Уједињено Краљевство Француска «Исидора» (филм) Карел Рајш Звонимир Чрнко 1969. СССР «Ана Сњегина» (филм-опера) Виктор Серков Виталиј Безруков 1971. СССР «Певај песму, песниче» Сергеј Урусевски Сергеј Никоненко 2004. Русија «Златна глава на губилишту» Семјон Рјабиков Дмитриј Муљар 2005. Русија «Јесењин» ТВ серија» Игор Зајцев Сергеј Безруков 2007. Русија «Јаруга»[17] Марина Разбежкина Сергеј Уманов Сећање[уреди | уреди извор] Московски државни музеј Сергеја Јесењина Државни музеј-споменик културе С. А. Јесењина у селу Константиново Московски државни музеј Сергеја Јесењина Музеј Јесењина у Спас-Клепикама Парк Јесењина у Невском рајону Санкт Петербурга. Народни музеј С. А. Јесењина у Вороњежу (отворен 3. октобра 2011. г.)[18] Рјазањски државни универзитет С. А. Јесењина Међународна књижевна награда Сергеја Јесењина «О Русијо, махни крилима…», коју је основао Савез писаца Русије и Национални Фонд развоја културе и туризма. Експрес Москва — Рјазањ «Сергеј Јесењин» Дом-музеј Сергеја Јесењина и улица граду Мардакан (Баку, Азербејџан) Дом-музеј Сергеја Јесењина у граду Ташкент (улица Кари-Нијазова, 20, станица «Дархан») У 2013-ој години, име Јесењина носи 610 тргова и улица у градовима и селима Русије[19] Занимљивости[уреди | уреди извор] Позната југословенска рок група Болеро, снимила је песму где спомиње овог руског песника под називом — «О Јесењину». Споменици[уреди | уреди извор] Споменици песнику постоје у многим градовима Русије, али и света. Међу познатијима су споменик у Белгороду (у улици С. Јесењина), 2 споменика на Тверском булевару и Булевару Јесењина у Москви, у Рјазању на кремљовској обали, у селу Константиново, у Вороњежу, Краснодару, Ташкенту, и Черкеску, као и два у Тавричком врту и Јесењиновој улици у Санкт Петербургу. Затим спомен-плоча у Ростову на Дону, и бисте на Авенији Фридриха Енгелса у граду Иванову и у градовима Спас-Клепике и Орјол Споменик Јесењину у Санкт Петербургу Споменик Јесењину у Санкт Петербургу