Vučko maskota XIV Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Vučko-Radio Visina 16 cm Prodaje se kao neispravan, nedostaju konektori za bateriju, vizuelno dosta dobro očuvan i kompletan. Yugoslavia/Jugoslavija

Lepo ocuvano i ISPRAVNO, fali poklopac za baterije

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! U ponudi je retro ruska igracka - Radio Konstruktor set, stara skoro 50 godina, nikada koriscena, generalno odlicno ocuvana i kao takva predstavlja pravi kolekcionarski primerak svoje vrste. Igracka predstavlja pretecu - EX YU Elektro Pionir Mehanotehnika. Set se nalazi u originalnom pakovanju (losije ocuvano), ali najbitnije kompletan - slusalice sa antenama, svaka pregrada je sa svojim sadrzajem (razni kalemovi, zice, srafovi itd.) i to u originalnom papiru. Potrebno je nabaviti nove baterije, jer originalne su od starosti procurele. Radio Konstruktor Made in USSR (SSSR, Sovjetski Savez) 1976. Prava prilika za sve iskonske kolekcionare da po zaista extra ceni (s obzirom na starost, ocuvanost i pre svega retkost ovakvih setova) upotpune svoje kolekcije. tagovi - radio konstruktor, stara ruska igracka, stare ruske igracke, old vintage retro russian toy, ussr, sssr, soviet toy, igruska, elektropionir, elektro pionir, mehanotehnika izola, kolekcionarstvo ... Objektivno stanje seta je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

Vojna radio stanica nekopletna...

LIMENA KUTIJAU OBLIKU TRANZISTOR RADIO APARATA PRAZNA! :)

Ispravan radio-kasetofon sa mikrofonom Cfm-2300 / My first Soni / iz 90-ih godina proslog veka. Kasetofon i radio u funkciji, kao i mikrofon. Nisam proveravao snimanje na kasetu, ali s obzirom da je sve ostalo ispravno, trebalo bi da je i to ok. Koristi 4 x `C` baterije, a postoji opcija i da radi na adapter koji se i tad kupovao dodatno. Dimenzije su oko 34 x 22 cm

Cenovnik usluga radio televizije Skopje sa ilustracijama,iz 1985 godine,u dobrom je stanju.

Cenovnik EPP usluga `Radio Televizija Novi Sad` Jugoslavija,iz 1985 godine,u odličnom je stanju.

ISpravan, dosta dobro ovuvan stari sat. Sat je napravljen za Tandy/Intertan a isti je radjen i za Radio shack.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ŽANA SORELA IZ 1967.G. Poslata iz Pariza 13. februara 1967. godina Crno-bela fotografija15 x 10 cm Žan Sorel (1934), poznati francuski glumac. Intenzivno je radio u evropskoj kinematografijI tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sa rediteljima poput Luisa Bunjela i Lukina Viskontija. Najpoznatija filmska ostvaranja: Lepotica dana (1967) Jedna na drugoj (1969), Gušter u ženskoj koži (1971), Dan šakala (1973), Posljednji Pulcinella (2008). Od 1980. godine najviše je radio na televiziji. TV emisije: Una buona stagione, Desert of Fire, Prigioniera di una vendetta, Das Sahara-Projekt, Butterfly. Bio je oženjen glumicom Anom Marijom Feraro, od 1962. godine posle njene smrti, oženio se Patricijom Balme.

Originalna fotografija na kartonu (kartonka) Dr. Gerasima Ivezića, sa posvetom i potpisom iz 1904. godine. Dimenzije: oko 10,5 x 6,5 cm IVEZIĆ P. GERASIM , lekar (14/6 1876, Brus — 9/2 1915). Gimnaziju je završio u Kruševcu, medicinu u Beču (1908). Na studijama u Beču upoznaje Petra Kočića, sa kojim postaje prijatelj. Bio je sreski lekar. Učestvovao je ratovima 1912—1915. Radio je u Okružnoj bolnici u Kragujevcu, gde je umro od tifusa. Pisao je u Srpskom Arhivu i Narodnom Zdravlju, prevodio je Hackel-a, Runge-a. Radio je na lepoj književnosti, sarađivao je na Srpskom Književnom Glasniku, Iskri, Kolu. Bavio se i umetnošću i iz Beča je redovno slao izveštaje o slikarskim izložbama, najviše Iskri (Pisma iz Beča).

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMASA FRIČA IZ 1966.G. Poslata iz Milana 11. jula 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Tomas Frič (1944 - 2021) Nemački glumac za film, televiziju i sinhronizaciju. Prvu ulogu igrao je u austrijskoj “Julia du bist zauberhaft”, “Das schwarz-weiß-rote Himmelbett “i “Das große Liebesspiel”. Postao omiljen kod tinjedžera … tako da je često bio na naslovnoj korici omladinskog “Bravo”. 1965. bio je angažovan u frankfurtskom pozorištu „Kleinen Theater am Zoo“. U kasnijim godinama se proslavio i kao pozorišni glumac. Radio je i kao glasovni glumac: Russell Crowe (Gladiator, Master & Commander – Bis ans Ende der Welt), Jeremy Irons (Stirb langsam – Jetzt erst recht, Königreich der Himmel, Eragon – Das Vermächtnis der Drachenreiter), Aslan (Die Chroniken von Narnia: Der König von Narnia und Die Chroniken von Narnia: Prinz Kaspian von Narnia), Charles Shaughnessy (Die Nanny) i Edward James Olmos (Battlestar Galactica) Takođe je radio u nemačkim verzijama niza poznatih crtanih filmova, uključujući “Kralja lavova” i “Traženje Nema”. Od 1977, Frič se pojavio u ulozi u popularnoj seriji “Tri su jedna previše” autorke Barbare Noack prikazujući čoveka u priči o ljubavnom trouglu. To ga je učinilo jednim od najpopularnijih glumaca u Nemačkoj.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RALF VALONE IZ 1964. G. Poslata iz Rima 1964. godina Crno bela fotografija 18 x 13 cm Raffaele `Raf` Vallone (1916 – 2002) bio je italijanski glumac i fudbaler Za vreme Drugog svetskog rata se priključio Komunističkoj partiji i neko vreme radio kao novinar. Iako je glumački debi imao još 1942. godine; tek ga je nastup u znamenitom neorealističkom filmu `Gorki pirinač` reditelja Đuzepa de Santisa učinio međunarodnom zvezdom.Dobio je Oskara 1961. godine za ulogu u filmu `Pogled sa mosta` Sidnija Lameta.

Originalni bioskopski (filmski) plakat: NJIHOVE ZABLUDE / IL VETTURALE DEL MONCENISIO Dizajn plakata: Anton Lukateli Rođen u Herceg Novom, preminuo u Beogradu. Anton Lukateli je bio crnogorski slikar, filmski scenarista i nastavnik likovne kulture. Poreklom je bio Italijan, iz plemićke porodice Lokateli iz Milana, koja se kretala duž jadranske obale i nalazila se u Bokokotorskom zalivu, pomažući Srbima u odbrani od Turaka. Kada je počeo Drugi svetski rat, italijanska vojska je uhapsila njegovu majku u zatvoru Mamula. Veoma revoltiran ovim činom, odlučuje da promeni prezime u Lukateli i prihvati srpsku nacionalnost. Bio je član partizanskog pokreta od početka Drugog svetskog rata. Prije i poslije rata bio je urednik lista “Ilustrovana pobjeda”. Posle rata radio je kao filmski scenarist za Avala film u Beogradu. Jedan od osnivača Crnogorskog društva slikara, Režija: Guido Brignone Uloge: Rosario Borelli, Georges Brehat, Elisa Cegani, Virna Lisi... Kao na fotografijama. Dimenzije oko 68 x 49 cm

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM PINA DONAĐA IZ 1967.GODINE Poslata iz Venecije 16.marta 1967. godina Kolor fotografija 17,5 x 11,5 cm Pino Donađo je italijanski muzičar, pevač i kompozitor filma. Rođen u Veneciji u porodici muzičara, Pino je počeo da uči violinu se deset godina, a sa 14 godine samostalno debitovao na koncertu u Vivaldiju za italijanski radio. Otkriće rokenrola tokom leta 1959. godine okončalo je Donađovu klasičnu karijeru, počeo je da piše sopstvene pesme i etablirao se kao jedan od istaknutih italijanskih kantautora. Učestovao je na koncertima u Sanremu... njegov najveći hit bio je hit iz 1965. godine „Lo che non-vivo` koji je prodat u tiražu 80 miliona ploča širom sveta, а najpopularniji na engleskom jeziku izveden je kao “Ne moraš da kažeš da me voliš” u izvođenju Dasti Springfild i Elvis Prslija. Njegov prvi film bio je britanski/italijanski horor film “Ne gledaj sada”. Od tada je konponovao muziku za mnoge filmove. 2012. godine uručena mu je Nagrada za životno delo Svetske akademije zvučnih zapisa.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ĐORĐA GABER IZ 1965.G. Poslata iz Milana 28. jula 1965. godina Crno-bela fotografija 10,5 x 15 cm Giorgio Gaber (I1939 – 2003), italijanski pevač, kompozitor, glumac i dramski pisac. Takođe je bio i vrhunski gitarista i autor jedne od prvih rok pesama na italijanskom jeziku (`Ciao ti dirò`, 1958). Sa Sandrom Luporinijem začetnik je muzičkog žanra poznatog kao “teatar kancone” (`song theatre`). Giorgio Gaber i TOP pesme koje su i danas popularne na radio stanicama širom sveta. Đorđo Gaber okupljao je ogromnu publiku više od četrdeset godina muzikom i tekstovima koji su duboko obeležile politiku, kulturu, a takođe i muzičke ukuse italijanskog društva. U njegovim tekstovima postoji intezitet, ponekad šaljiv, a ponekad dramatičan, koji se može razumeti pažljivim osluškivanjem tona njegovog glasa, dikcije, skeniranjem reči i pauza između njih.Tako da se u pesmama Đorđa Gaber od 1970. godine sve više prepoznaje kritički pristup usvojen sa uverenjem da će to doprineti društvenim promenama. Pesme Đorđa Gabera oblikovali su istoriju italijanske pesme, kabarea i televizije u drugoj polovini 20. veka.

Veoma retka fotografija, koja je onovremeno izrađena u onoliko primeraka, koliko se na njoj nalazi profesora, plus jedna za ustanovu u kojoj su radili, to jest, Gimnaziju. Dimenzije bez paspartua: 37 x 28cm.

Cena je za obe.akcione figure zajedni. Tako su i išle u kompletu Taj komplet je i preko uvek bio skup, a kod nas nije ni izlacio. I Grizli i Action man imaju određene mehanizme na baterije - to ne testiram, al obzirom da su u odličnom stanju verujem da sve radim. Dimenzije sa slika

BEOGRAD Alasi u čamcu Razglednica datira iz 1919. godine, poslata je iz Beograda u Jagodinu, povodom Hristovog rođenja - kako piše u tekstu. Radim sa knjigama, a ne sa razglednicama, pa tako nemam dovoljno informacija o toj vrsti kolekcionarstva i ne mogu da navedem ništa više od eventualno relevantnih podataka. Slikala sam obe strane, kako bi se videla autentičnost - od datuma, krasnopisa, pa redom.

Po njima je Biserka radila svoje primerke,ULTRA RETKO! Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

ROSENTHAL - Ručno oslikani plitki tanjiri `Siena` (dizajn: Bjørn Wiinblad) Dimenzije Prečnik: 27,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 4.470 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Žig na dnu (utisnuto u belom krugu): Rosenthal (ispod dva ukrštena skiptra i krune) studio-linie GERMANY Nadglazurno, plavim: Handgemalt. (ručno oslikano) Kompanija „Rosenthal“ proizvodila je model “SIENA”, prema dizajnu Bjørna Viinblada, od 1977. do 1982. godine. ROSENTHAL STUDIO-LINIE: 1912. godine Philip Rosenthal stariji (Filip Rozental, 1855-1937) pridružio se kompaniji “Jacob Zeidler & Co.” , i već 1913. godine je viđen kao potencijalni novi vlasnik, ali je samo kratko vreme nakon toga proizvodnja potpuno obustavljena zbog izbijanja Prvog svetskog rata. U tom trenutku fabrika je imala 10 okruglih peći i zapošljavala je oko 400 radnika. Potrajalo je do 1917. godine dok Rosenthal nije u potpunosti preuzeo fabriku, koja je u to vreme imala finansijskih problema zbog teškoća u snabdevanju i raspada dotadašnjeg tržišta. Ubrzo nakon rata Rosenthal je bio u stanju da u potpunosti reorganizuje proizvodnju, i bivša fabrika u Selb-Ploßbergu je 1920. godine postala novo Umetničko odeljenje. Dok se Umetničko odeljenje u početku koncentrisao na razvoj veštine dekorisanja, dizajnerski kreativni aspekt morao je sa razvojem da sačeka da posao preuzme Philip Rosenthal mlađi. (Filip Rozental, 1916-2001). On je ohrabrio dizajenere iz čitavog sveta da dođu u studio kompanije ili da pošalju svoje ideje. Jedan od prvih koji je prihvatio poziv je danski umetnik Bjørn Wiinblad (Bjorn Vindel), koji je svoje prve ideje realizovao u studiju u Selb-Plößbergu 1957. godine. Kako se ideja pokazala veoma uspešnom, kompanija Rosenthal je 1961. godine stvorila novi brend: `Rosenthal Studio-Linie`, koja je realizovala samo dizajne koje je birao nezavisni žiri. Narednih decenija „Rosenthal AG“ sarađivao je sa preko 1000 dizajnera i osvojio preko 400 nagrada za svoje proizvode. Već početkom 1960-tih godina postalo je jasno da će prvobitno Umetničko odeljenje u nekadašnjoj Zeidlerovoj fabrici postati skučeno, i stoga je 1967. godine izgrađen nov kompleks, dok je stari objekt još korišćen do 1969. godine. Konačno je zatvoren 1971. godine. BJØRN WIINBLAD (Bjorn Vinblan, 1918 – 2006), bio je danski slikar, dizajner i umetnik u keramici, srebru, bronzi, tekstilu i grafici. Radio je u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu (1954. godine), Australiji i Kanadi (1968. godine). 1985. godine proglašen je za ličnost godine u Njujorku. 1995. godine dobio je nagradu Američko-skandinavske fondacije za kulturu. Kao dete već je pokazivao znake svog talenta za crtanje i stvaranje imaginarnih svetova. Sa 17 godina počeo je da uči za tipografa, ali je ubrzo shvatio da ga interesuje jedino umetnost. Odmah je primljen na Grafički odsek Kraljevske danske likovne akademije. 1947. godine počeo je da radi za ambasadu SAD u Parizu kao dizajner plakata. Dizajnirao je i plakate čuvene kopehagenske bašte Tivoli i mnoge druge predele u Danskoj. Crtao je plakate za Olimpijske igre za hendikepirane u Seulu, za akademiju Novog svetskog simfonijskog orkestra u Majamiju i za Kraljevski danski balet pri Metropolitan operi. Sve do 1988. radio je kostime za brojne baletske i scenske predstave. 1957. godine postao je glavni dizajner fabrike Rosethal, što je doprinelo njegovom međunarodnom ugledu. Mnogo je putovao po Evropi, a ljudi su čekali u redovima da bi se potpisao na predmete koje je dizajnirao. Od 1954. godine sarađivao je sa organizacijama i preduzećima u Dalasu, u Teksasu, a od 1980. godine vodio je i prodavnicu u tom gradu. Dizajnirao je scenografiju i kostime za balet u Dalasu, za pozorišni centar i mnoge druge. Za Dallas International Apparel Mart dizajnirao je pet velikih tapiserija na temu Šeherezadinih priča, koje su bile izložene od 1973. godine sve dok zgrada nije zatvorena 2004. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/50-35/113-kp/1189)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Sramota (Skammen) Švedski film, iz 1968. godine reditelj: Ingmar Bergman scenario: Ingmar Bergman snimatelj: Sven Nykvist producent: Lars-Owe Carlberg dizajner scene: P.A. Lundgren montažer: Ulla Ryghe uloge: Liv Ullmann (Eva Rozberg) Gunnar Björnstrand (pukovnik Jakobi) Max von Sydow (Jan Rozberg) Axel Düberg (Pilot) Jan Bergman (Jakobin vozač) Sadržaj: Ovo je gorka i nemilosrdna osuda rata - svakog rata, bez obzira na čijoj ste strani - velikog reditelja Ingmara Bergmana. Priča započinje sa dva bivša muzičara, Evom i Janom Rozbergom (Liv Ulman i Maks fon Sidou) kako u miru žive u staroj kući, gde uzgajaju voće i povrće. Stanovnici stanuju na osamljenom, besplodnom ostrvu na neodređenoj geografskoj lokaciji. Veliki broj stvari u kući Rozenbergovih, kao što je na primer radio, ne rade kako treba, a u daljini se nazire eskplozivni sukob. (Da bi izbegao ideološku zamku, Bergman izbegava da identifikuje bilo koju stranu u ratu, da bi istakao sam sukob.) Rozenbergovi ostaju nezainteresovani i geografski udaljeni od samog sukoba, ali, malo po malo, različiti elementi rata počinju da ulaze u njihov život i da ih primoravaju da se uključe. Prvo uznemiravanje počinje nadletanjem aviona nad njihovom kućom, a zatim padobranac biva ubijen i vojnici se pojavljuju na imanju Rozenborgovih. Najzad, Eva i Jan bivaju zatvoreni i mučeni. Nakon potpunog uništenja njihovog doma, iz neobjašnjivih razloga, Eva ima seksualne odnose sa jednim od vojnih vođa, pukovnikom Jakobijem (Gunar Bjornstrand). Iako Bergman ne ukazuje specifično da li je Jan svedok toga, on namerno skriva novac kojim bi se lako mogla otkupiti sloboda za Jakobija, kada ga zarobi suprotstavljena strana. I dok sumorna priča nastavlja da se odvija, okolnosti primoravaju Rozenborgove da se suoče sa sopstvenim emocijama i identitetom. Plakat je u odlicnom stanju (pogledajte fotografiju). Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.