O Evagriju Sholastiku kao crkvenom piscu i istoričaru ne zna se mnogo. Smatra se da je bio rodom iz malog mesta Epifanija, u antičko vreme poznato mesto Hamat u Siriji, na reci Oronto. Završio je školu gramatike, radio kao advokat kao veoma obrazovan čovek tog vremena. Naziv „Sholastik“ dobio je je po tome što je imao široko pravno obrazovanje koje se mnogo cenilo u Rimskom carstvu. Sadržaj Uvod, 5 Evagrije Sholastik kao crkveni istoričar, 5 Knjiga 1, 11 Knjiga 2, 31 Knjiga 3, 67 Okružnica (Enciklika) Vasiliska, 68 Anti-enciklika Vasiliska, 71 Knjiga 4, 97 Knjiga 5, 121 Knjiga 6, 139

Von Adam bis Muhammad Bibel und Koran im Vergleich Stefan Jakob Wimmer und Stephan Leimgruber Od Adama do Muhameda Biblija i Kuran u poređenju Stefan Jakob Vimer i Stefan Lajmgruber U našem multikulturalnom vremenu, međureligijska kompetencija je više nego ikada ključ za miran suživot sa poštovanjem. U tom kontekstu, ova knjiga je zamišljena kao radno sredstvo za uporedno čitanje Biblije i Kurana u školama, veronauci i obrazovanju odraslih. Pored interkulturalnog dijaloga, predstavljeni su i ciljevi i metode međureligijskog učenja. Osnovne informacije, uključujući metode tumačenja, strukturu teksta i strukture i najvažnija izdanja Kurana i Biblije, pružaju osnovno osnovno znanje. U tu svrhu, tekstovi pogodni za poučavanje (uključujući i one iz Avrama, Mojsija, Isusa, Josifa i Marije) iz Biblije i Kurana se porede i komentarišu na sinoptički način. Brojni didaktički impulsi obezbeđuju plodnu praktičnu realizaciju čitanja Biblije i Kurana, bibliograf| Informacije i reference o audiovizuelnim medijima. dr Stefan Jakob Vimer, rođen u Minhenu 1963. godine, stručnjak za Orijent i poznavalac islama iznutra, studirao je i radio u Jerusalimu, Jordanu i Egiptu, od 1998. godine na Katedri za biblijsku teologiju LMU Minhena. , turistički vodič za Biblische Reisen GmbH (Štutgart), 2. predsednik Društva prijatelja Abrahamsa e.V. Prof.dr. Stefan Lajmgruber, rođen 1948. u Vindišu, kanton Argau (Švajcarska), zaređen za sveštenika 1976. godine, dugogodišnji veroučitelj i posvećen hrišćansko-islamskom dijalogu, od 1998. profesor veronauke na Katoličkom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Minhenu. nova

Vladeta Janković (1940, Beograd) radni vek je proveo kao profesor antičke književnosti i evropske drame na Beogradskom univerzitetu. Jedno vreme je služio kao naš ambasador u Velikoj Britaniji i zatim u Vatikanu. Objavio je više stručnih i nekoliko popularnih knjiga, bavio se prevođenjem, a na televiziji je godinama radio seriju kulturno-istorijskih programa „Mitovi i legende“. Na Svetu Goru i u Hilandar redovno dolazi pune četiri decenije i duboko je za njih vezan. U nastojanju da u domovini proširi znanja o našim svetinjama, sa prijateljima i stručnjacima osnovao je Društvo prijatelja Svete Gore Atonske, koje je tokom trideset godina postojanja organizovalo preko 200 predavanja i izdalo više knjiga, uključujući i deset tomova međunarodno priznate edicije „Kazivanja o Svetoj Gori“. Profesor Janković je i danas čest hilandarski poklonik i nastoji da za Manastir čini sve što može i ume, godinama je član Državne komisije za Hilandar, predsednik je Društva prijatelja Svete Gore Atonske, a za ovu knjigu kaže da je njegovo skromno uzdarje i „mali prinos“ obnovi posle požara. Uvođenje u Hilandar je izuzetna i znalački napisana knjiga koja će služiti na korist svima, bez obzira da li uz nju započinju imaginarno, ili im ona pomaže tokom realnog putovanja u „carstvo bez krune“, na Svetu Goru Atonsku, u manastir Hilandar. Delo profesora Vladete Jankovića, obogaćeno sa preko 400 biranih ilustracija, čitaocu pruža zadovoljstvo koje se prelazi u jednom dahu i kome će se on ponovo vratiti, kao što se i poklonici uvek vraćaju Hilandaru. 455 str.

OGNJENA MARIJA LIVANJSKA LJETA Budo Simonović Svetigora, 2014. 583 strane, tvrd povez. Riječ je o dokumentarističkoj prozi, koja donosi tekstove-svjedočenja preživjelih srpskih žrtava na području Livna 1941. godine. U knjizi, osmom izdanju, su i imena 1.587 stradalih u pokolju na praznik Ognjene Marije, mada njihov tačan broj nikada nije utvrđen. Promociju je pratila i izložba `Srbi livanjskog kraja – tragovi kroz vekove`. Knjiga `Ognjena Marija Livanjska`, s nepotpunim podacima, i na osnovu pričanja malobrojnih preživjelih Srba, štampana je 1991. godine, poslije Simonovićevog boravka na području Livna. Naknadno je, na širem području bivše države, sakupljao nova svjedočenja o stradanju srpskog življa u jamama livanjskog kraja. Najveće stradanje bilo je upravo na praznike Ognjene Marije. - Ustaše su izabrale da baš toga dana, kada se ništa ne radi, rade najstrašniji posao – ubijaju nevine ljude, uglavnom djecu - priča Budo Simonović, autor knjige. Prema svjedočenjima preživjelih, najprije su poubijani radno sposobni muškarci. U krvničkom pohodu nestale su cijele porodice, brojna sela ostala bez ijednog stanovnika. U jamu Ravni Dolac bačeno je 218 Srba, među kojima ih je 14-oro preživjelo. Od jedanaestoro, koji su doživjeli da ispričaju istinu poslije 50 godina, bila je i baka Cvijeta. - Sve dok sam radio na knjizi, sakupljao podatke, slušao strašne priče, u sebi postavljao pitanja – `Bože, hoće li ovo neko vjerovati`. Nastojao sam da svaki detalj ispitam do kraja - dodaje Simonović. Sjećanje kod potomaka, posebno starijih, živo je i danas, pričaju članovi Udruženja `Ognjena Marija Livanjska`, iz Beograda.

Georgije Florovski: `Putevi ruskog bogoslovlja 5-2` Izdavač: Odbor za prosvetu i kulturu Eparhije požarevačko-braničevske Prevodilac: đakon Tomislav Paunović Priređivač: protođakon prof. dr Zlatko Matić Tvrdi povez, ćirilica, 345 strana, 24cm Georgije Florovski (1893–1979) je retka ličnost u novijoj istoriji, među pravoslavnim bogoslovima. Njegova bogoslovska dela ne samo da obiluju mnoštvom informacija iz svetootačkog nasleđa, nego se prvenstveno izdvajaju pronicljivim sudovima o svetootačkom učenju. On svojom darovitošću i ogromnim trudom proniče iza slova svetootačkog nasleđa, tj. u sam duh sveukupnog hrišćanskog nasleđa, tj. Predanja. To mu je omogućilo da bude stvaralac na polju bogoslovlja, što znači da, služeći se duhom Predanja, odgovara na nove izazove i dileme koje se postavljaju pred čoveka i da na taj način produžava stvaranje crkvenog predanja, poput drevnih velikih otaca Crkve. Njegova preporuka da savremeno pravoslavno bogoslovlje ima potrebu za novom svetootačkom, novopatrističkom sintezom, doživela je u njegovim delima punu afirmaciju. O. Georgije je Bogoslov koji se, baš kao i veliki drevni oci Crkve, bavi egzistencijalnim pitanjima čoveka i na njih odgovara služeći se svetootačkim Predanjem. Na taj način, on svojim delima stvara okvir za donošenje novih dogmata koji će sledovati svetim ocima, a ipak će biti novi. Rečju, otac Georgije je svetao primer među bogoslovima, koji pokazuje kako i na koji način se čuva sv. Predanje Crkve i kako se koristi radi spasenja novih generacija u Hristu Gospodu. Rođen je u Rusiji, a sticajem istorijskih okolnosti i po promislu Božjem, živeo je i radio na Zapadu. Njegovom zaslugom ne samo da su mnogi pravoslavni otkrili, pomalo zaboravljeno, svoje autentično predanje, već su i zapadni hrišćani mogli da se upoznaju sa autentičnim zajedničkim nasleđem, tj. Predanjem iz prvog hiljadugodišta nepodeljene Crkve. Polazeći od toga da je Crkva u svetu da bi ga spasla, vodio je iskren i konstruktivni dijalog sa svima koji su se interesovali za egzistencijalna pitanja čoveka, a posebno sa zapadnim hrišćanima. Sve ovo je učinilo oca Georgija vaseljenskim učiteljem, poput velikih otaca Crkve. Ovo je bio povod i razlog da se naša Bogom spasavana Episkopija braničevska poduhvati jednog velikog i Bogu ugodnog dela, kao što je sabiranje i izdavanje njegovih dela na srpski jezik. Nadamo se da će ona poslužiti ne samo budućim bogoslovskim generacijama, već svim ljudima koji se interesuju za ontološka pitanja čoveka i sveta, da nađu pravi odgovor u okvirima Predanja Hristove Crkve. Episkop braničevski Ignatije

Naslov Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista / preveo Vuk Stef. Karadžić ; [priredili Vladimir Mošin, Dimitrije Bogdanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 1202 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [24] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 = Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 = Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ10 (Pl.) Napomene Kor. stv. nasl.: Novi zavjet `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Str. 489-710: Vukov Novi zavjet / Vladimir Mošin Str. 713-1104: Napomene i objašnjenja / [Dimitrije Bogdanović] Str. 1107-1110: Beleška o ovom izdanju / D. B. Prema belešci na str. 1107, za osnovni tekst ovog kritičkog izd. uzeto je 1. bečko izd. iz 1847. Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- `Novi zavjet` Sveto pismo -- Novi zavet MG82 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG82 (L)

A.Peragraš O OGNJOPARDU ogled iz kriptozoologije MAH, Beograd, 2003. 130 ilustrovanih strana, tvrd povez, A4 format. Odlično očuvana. Konačno još jedna Peragrašova knjiga! – uzdahnuće mnogi poštovaoci ovog autora. Prethodna knjiga Ale i bauci, koju mnogi nazivaju kultnom, bila je, osim pasoša, jedini štampani deo prtljaga nekih putnika koji su početkom devedesetih odlazili u pečalbu preko mora. Na početku se mora reći da A. Peragraš jeste Aleksandar Palavestra, čovek sa istim inicijalima, arheolog, profesor i ekspert za ćilibar, koga u ovoj knjizi o ognjoprdu odaje ljubav prema ćilibaru kao Kerola ljubav prema matematici. A. Peragraš je A. Palavestrin Mister Hajd, naučnik zastranio u umetnost, istraživač podsvesti, čudnih stvari i tajanstvenih pojava u našem narodu. Poštovaoce dela A. Peragraša, pogotovo one koji pomno prate i proučavaju sve dostupne radove ovog autora, upućujemo i na sledeće tekstove: `Pingvin sisavac` i `Zlobna zeba` (Mladost, 1982), osam tekstova Ale i bauci koji prethode knjizi (`Politikin zabavnik`, 1987), dva teksta sa polemikom o vešticama (PZ, 2001), esej o lupar-guskama koje rastu na drveću (PZ, 2001), izvanredno elaborisan pogovor za knjigu Priručnik za gajenje domaćeg metamorfa R. Ćirića (Mah, 2002) i najnoviji tekst o kućnim gnomima (PZ, 2002). Kao što kostimi majmuna-pračoveka u filmu Odiseja u svemiru nisu dobili Oskara jer su članovi Filmske akademije bili uvereni da su majmuni bili pravi, tako ni knjiga Ale i bauci nikada nije dobila nijednu književnu nagradu – niko nije ni pokušao da je predloži za nagrađivanje jer su svi bili uvereni da je u pitanju naučna, naučno-popularna ili, u najgorem slučaju, `pseudonaučna` knjiga, a ne divan i neobičan primer prave književnosti zaodenute u ruho naučne esejistike. Na sreću, originalnost i duhovitost takve postavke odmah su shvatili čitaoci, tako da je prvo izdanje knjige brzo iščezlo iz knjižara. Trebalo je sačekati kraj raznih nedaća, vazdušnih i drugih opasnosti (za koje su ljudi odmah i spremno optužili ale i bauke) da bi izdavačka kuća Mah posle punih trinaest (!) godina publikovala drugo, dopunjeno i doterano izdanje. Ovaj izdavački potez podsetio je staru i upoznao novu generaciju čitalaca sa delom A. Peragraša. To je bila neophodna predigra i priprema terena za izdavanje ovog novvvog Peragrašovog dela, obima jednakog knjizi Ale i bauci. Kao i u prvoj knjizi, Peragrašova proza dejstvuje na više nivoa – obrazovana deca i obrazovani odrasli mogu da uživaju u suptilnim poigravanjima duha, da razdvajaju maštu od naučnih činjenica, da prepoznaju na koga se odnose posvete i aluzije. Međutim, i predškolska deca i neobrazovani odrasli mogu da uživaju u podsvesnim, mitološkim i kolektivno-nesvesnim aspektima ove literature. U knjizi se opravdano pojavljuje Šerlok Holms, jer je čitavo istraživanje tajanstvenog bića ognjoprda zasnovano na izvanredno malim detaljima, koje oko običnog čoveka ne bi uspelo da primeti. Dečja pesmica koja predstavlja početak, kraj i osnovu cele knjige upućuje nas i na Agatu Kristi i njene zaplete zasnovane na nevinim i naivnim dečjim brojanicama koje su najveća moguća suprotnost smrtonosnim dešavanjima u knjizi i koje ga time još više pojačavaju. U Ognjopardu, dečja pesmica s tragičnim završetkom o mišu i tikvi ukazaće da treba obraćati pažnju na sitnice, jer ponekad mogu imati nesagledive posledice. Može vam se tako desiti da iz neke naoko nevažne kratke pesmice naučite sopstvenu istoriju, kao i (azbučnim redom) alhemiju, anatomiju, antropologiju, arheologiju, astronomiju, botaniku, geografiju, etnologiju, zoologiju, hemiju, heraldiku, književnost, mitologiju, tehnologiju... Za razliku od Ala i bauka, Ognjopard je posvećen jednom jedinom iscrpno proučenom biću. Pisan je starinskim stilom Kerolovih ogleda sa obaveznim opisnim naslovima poglavlja, vinjetom na početku svake glave i kratkim citatima teksta ispod ilustracija. Učtivim, učenim i jasnim starinskim jezikom, Peragraš blagonaklono vraća svežinu i dah zaboravljene čednosti starih knjiga: Ognjopard je najnovija stara knjiga – tačnije `stara dobra` knjiga, i čitajući je osećamo se kao da smo iznenada pronašli izgubljeni rukopis nekog klasičnog autora, neko zatureno retko bibliofilsko izdanje ili zaboravljenu knjigu iz detinjstva. Ognjoprd u službi Karađorđevih ustanika `...Tanasko Rajić je malog ognjoprda mnogo voleo – bili su nerazdvojni. Da bi bonakonče ipak prikrio od radoznalih pogleda, mladić je napravio posebna kola (zatvorene ručne dvokolice, tačke) u kojima je vozio svog ljubimca. Kada je izbio Prvi srpski ustanak, Tanasko se odmah priključio ustanicima i postao Karađorđev barjaktar, ali je kola s ognjoprdom vazda terao sam. Pričao je da se u tim dvokolicama nalazi jedan naročit top iz Austrije, kojim samo on ume da rukuje. Zaista, u bojevima je iz Tanaskovih dvokolica sukljao strašan plamen, sejući pomor i užas među Turcima. Po uzoru na Rajićeva kola, i drugi ustanici su počeli da prave ručne borbene dvokolice, doduše bez bonakonske artiljerije. Bile su to čuvene domuzarabe, tačke sa zaklonom od dasaka koji je štitio onog ko ih gura, dakle neka vrsta primitivnog tenka. Uz pomoć domuzaraba, srpski ustanici su hrabro napadali i osvajali turske šance i utvrđenja. Misteriju ovog čudnog topa na domuzarabi, Rajić je vešto krio. Pametnijima je govorio da ne sme da im oda kakav je to top, pošto je tako obećao Karađorđu (koji je zaista bio upoznat s Rajićevom tajnom), a priprostom svetu i radoznaloj deci odgovarao je da je u dvokolicama strašni zmaj koji će ih spržiti ako ga samo pogledaju. Ne zna se koji je strah bio veći: od Karađorđa ili od `zmaja`, tek bonakon je za sve vreme Prvog ustanka ostao neprimećen, premda vrlo aktivan.` (Odlomak iz studije A.Peragraša `O ognjopardu`, XIX glava u kojoj ognjoprd seje užas za domuzarabe) Aleksandar Palavestra, arheolog i pisac: Polje za maštanje `Radi se o vrsti književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i `Ale i bauci`. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice.` Nakon Ala i bauka, u izdanju Maha nedavno je objavljena druga knjiga A. Peragraša, poznatog i kao Aleksandar Palavestra, arheologa i profesora Filozofskog fakulteta, pod nazivom O ognjopardu – Ogled iz kriptozoologije. Kao i u prethodnoj, i u ovoj knjizi profesor Palavestra (poštovaćemo ipak piščevo pravo ime) otkriva priču koristeći maštu i zbilju. Ovog puta o dabru-bonakonu, važnom zbog sposobnosti da iz žlezde smeštene pod repom izbacuje zapaljivi gas, odnosno o ognjoprdu, što je srpska reč za tu čudnu životinju, a Palavestra je citira po Taktici Lava VI Mudrog iz IX veka. `VREME`: Poigravate se literaturom i naukom, pa svaki podatak koji navodite može, a i ne mora da bude tačan. ALEKSANDAR PALAVESTRA: To je vrsta književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i Ale i bauci. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice. U mojim knjigama je to opravdano, one su književna dela, a ne naučna. I bonakon i dabar postoje u srednjovekovnim Fiziolozima. Bonakon je tamo opisan kao goveče, a dabar kao životinja koja odbacuje žlezde kad ga lovci jure. Pomislio sam, zašto ih ja, literature radi, ne bih spojio u jedno biće, u dabra koji ima neobične sposobnosti da ispod repa ispušta vatru. Onda su se neke stvari u priči same nameštale, naišao sam da Kastorija u Grčkoj ima veze sa imenom kastor-dabar. I tako dalje i tako dalje, nailazio sam na razne detaljekoje sam spojio u istoriju jednog bića. Knjigu počinjete kao četovanje, a završavate kao pustolovni istorijski roman. I jeste četovanje. Tekst sam zaista slao i-mejlom prijateljima, bilo je to u vreme bombardovanja, da bih i sebi i njima olakšao to vreme. U knjizi na jednom mestu postoji navod da upravo počinju prve sirene, i to je u čitavom tekstu jedini iskorak u stavrnost, kao fleš bek: na tom mestu su me prekinule sirene, ja nisam hrabar čovek, ali sam nastavio da pišem. Dakle: delove koje napišem slao sam prijateljima ne bih li komunicirao o nečem što je bilo drugačije od onog oko nas. U knjizi su navedeni njihovi autentični odgovori. Na kraju knjige, možda i zbog atmosfere u kojoj je nastala, oseća se patriotska nota, moj junak se bori protiv neprijatelja. Zaista je moguće da je i to uticaj okolnosti. Na momente se čini kao da se vaš junak našao u nekoj parodiji... Mislite na detalj da su zahvaljujući ognjoprdu Srbi u eneolitu imali gasovod? To jeste možda bilo malo oštrije. Bio je to moj odgovor na nenaučne i smešne teze koje se pojavljuju ne u literaturi nego, nažalost, u nauci. Ali ipak, i u tom delu pisao sam s ironičnom distancom i simpatijama. Uz nepostojeću životinju opisujete istorijske srpske junake, Tanaska Rajića na primer... Možda će mi to neko i zameriti, protumačiće da se podrugujem Tanasku Rajiću ili ko zna čemu. Svi znamo kakav je on bio junak, Vuk Karadžić ga detaljno opisuje i ja to citiram. Ali, ognjoprd uz Tanaska – to je, recimo, nešto što se o njegovom životu ne zna, a sasvim je moguće da se desilo. Tome uostalom i služi literatura, to je slobodno polje za maštanje. Ništa loše o Tanasku nisam napisao. Uostalom, uz njega i ognjoprd postaje junak. Ja volim da slobodno interpretiram podatke. Zašto bi, recimo, bio netačan podatak da je Džošua Vedžvud, deda Čarlsa Darvina, imao bonakona? Zašto je nemoguće da ga je čuvao u dvorištu? Kad istorijske ličnosti zatvore vrata za sobom, mi ne znamo šta one onda rade. I to daje slobodu. Da nije tako, literatura ne bi ni postojala. Ima se utisak da ste se zabavljali pišući O ognjopardu? Jesam, beskrajno. Jedva sam čekao da sednem i pišem. Još zabavnije su mi bile ilustracije. Sâm sam ih radio zato što mi je, za razliku od Ala i bauka, bio potreban jedinstven rukopis. Divno je bilo raditi, na primer, Alhemičarsku svesku, to je bilo igranje u vreme bombardovanja. Sonja Ćirić

Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu II ispravljeno i dopunjeno izdanje Izdavač: Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd Biblioteka Obraz svetački, knjiga 51 Priredio: Jovan Srbulj Prevod: Lada Jagušt-Akad Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 520 Ilustrovano. Veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: UMESTO UVODA – KLITOS JOANIDIS Razgovori o duhovnicima - STARAC PAJSIJE Mitropolit Crnogorsko-Primorski, Gospodin Amfilohije Radović Georgije Papazahos, Profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Atini Panajotis Sotirhos, novinar i pisac Monah Nikodim Bilalis (Svetogorac), bogoslov – pravnik – duhovni pisac Arhimandrit Nikolaj X. Nikolau, pisac duhovnih knjiga Nikolaj Zaharijadis: PODVIŽNIK STARAC PAJSIJE Doživljaji sa starcem Pajsijem Pouke za spasenje duše blaženopočivšeg starca Pajsija Duhovni biseri * * Starac Pajsije Svetogorac: RAZGOVORI O SPASENJU U DANAŠNJEM SVETU * * DUHOVNI ŽIVOT 1. DUHOVNI ŽIVOT U PORODICI Što čovek više ropće, to se više upropaštava Prepustimo Bogu da upravlja našim životom Sastradavanje sa bližnjim pomaže porodici Podvizavanje u vrlini unutar porodice Molitva u porodici Duhovni život supružnika Deca i duhovni život Odnosi sa rođacima i prijateljima Đavolove spletke na slavi krsnog imena 2. POSAO I DUHOVNI ŽIVOT Rad je blagoslov Izbor zanimanja Ljubav prema poslu Svako mora da učini duhovno korisnom nadarenost koju poseduje Teskoba i posao Osveštavanje posla Zanimanje ne čini čoveka 3. UZDRŽAVANJE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU Kroz podvig čovek gubi vezu sa tvarnošću Deca i post Usrdni post Zadovoljstvo zbog laganog stomaka DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA 1. SVETSKO OBRAZOVANJE I ZNANJE Oštrouman čovek je očišćen čovek Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast Nauka treba da se razvija duhovnim životom Duh Sveti ne silazi mehanički Osveštajmo znanje “Znanje nadima” (1. Kor. 8,1) Radimo ispravno na svojoj pameti 2. RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA Razum [logika] u duhovnom životu Svetska logika muči čoveka Logika ovoga sveta kvari duhovna čula “Ne sudite po izgledu” (Jn. 7, 24) 3. NOVA POKOLJENJA Nestade duha žrtvovanja Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom Poredak mračnih sila “Ne dirajte decu!” Mladi treba da prođu ispit čistote Istinita ljubav rađa kod mladih saznanje 4. BESTIDNOST I NEDOSTATAK POŠTOVANJA Drskost proteruje pobožnost Poštovanje starijih Počinju da sude i Bogu Bestidnost izgoni blagodat Božiju “Poštuj oca i mater svoju” Jaz među generacijama 5. UNUTRAŠNJI BESPOREDAK I SPOLJAŠNJI RAZVOJ Jadnici ovoga sveta oblače se onako kakvi su u duši Danas ne može da se razlikuje muškarac od žene Ljudi su žedni jednostavnosti “Žena da ne nosi muško odelo, niti čovek da se oblači u ženske haljine” Ulepšavanje (doterivanje): prljanje ikone Božije DANAŠNJA CIVILIZACIJA 1. MUDROST BOŽIJA I PRIRODNO OKRUŽENjE “Sve si premudro stvorio Šta su ljudi danas postigli Ljudi su izgubili strpljenje Vazduh su zagadili, kosti im zasmetale Zagađenje i upropašćavanje prirodnog okruženja 2. DOBA MNOGIH UDOBNOSTI, JEDNAKO DOBA MNOGIH POTEŠKOĆA I srca otvrdneše Ljudi su pored mašina sišli sa uma Svet je pretrpeo veliku štetu od televizije Monah i savremena pomagala Oskudica u mnogome pomaže Velika udobnost duhovno onesposobljava čoveka 3. POJEDNOSTAVITE SVOJ ŽIVOT, DA IŠČEZNE TESKOBA Iz svetovnih blagodeti proizilazi teskoba ovoga sveta Današnji život u neprestanoj jurnjavi, pravi je pakao Teskoba je od nečastivoga Skromnost u mnogome pomaže u monaškom životu Raskoš monahe čini svetovnim Pojednostavite svoj život! 4. SPOLJAŠNJA BUKA I UNUTRAŠNJI MIR Pokvarili su prirodu i njen mir Uništili su i mir Svetih Mesta Tihovanje je nevidljiva molitva Čovek čuje buku samo ako hoće Treba da poštujemo tihovanje drugih Dobre pomisli, protivotrov za buku Treba da steknemo unutrašnji mir 5. PREVIŠE BRIGA UDALJAVA ČOVEKA OD BOGA Ne otvarajmo istovremeno više frontova Ne poklanjajte srce veštastvu [materijalnim dobrima] Kada se radi spokojno uz molitvu rad se osveštava Od preterane brige zaboravlja se na Boga Mnogo poslova i staranja vezuju monaha za svet Gde je mnogo rasejavanja, tamo ima mnogo duhovnih “smetnji na vezama” Trebe da steknimo dobro staranje MRAČNE SILE 1. MAGIJE Magovi se koriste i svetinjama Svi oni koji se bave magijom, lažu Demonske, magijske radnje Đavo nikada ne može da čini dobro Kada magija uspeva Kako se skidaju čini Saradnja magova sa đavolom 2. O ĐAVOIMANIM LJUDIMA Čovek može da bude posednut demonima zbog prevelike gordosti Đavoimani i posednuti reaguju na bilo koju svetinju Nemojte pridavati značaj rečima posednutih Pomoć posednutima O egzorcizmima (molitvama za izagnanje demona) Posednuti prolaze kroz muke 3. STRAŠNA PRELEST Podvig i prelest Čuvati se maštanja Đavo se predstavlja kao anđeo svetlosti Snovi su obmana Treba biti oprezan kod viđenja Osobine prelašćenog Prelest i ludilo Treba se paziti prelašćenih Jeftini “darovi” prelašćenih Ispravljanje prelašćenih 4. “VARAJUĆI I VARAJUĆI SE” O prelesti Pentekostalaca O anastenarima O reinkarnaciji O “askezi” hinduista Hinduizam je napravio veliku štetu Obmanjivanje ljudi Povratak Pravoslavlju * * DOBRIM MISLIMA SAČUVATI SEBE U SVETU STRESA * * BORBA PROTIV POMISLI 1. DOBRE I RĐAVE POMISLI Pomisli sleva – najteža bolest Dobre pomisli donose duhovno zdravlje Onaj ko ima dobre pomisli videće sve dobro Pomisli čoveka koji je dostigao svetost i pomisli lukavog čoveka Čovekove pomisli ukazuju na njegovo duhovno stanje 2. BOGOHULNE POMISLI Koje pomisli su bogohulne Odakle potiču bogohulne pomisli Preziranje [nipodaštavanje] bogohulnih pomisli Kada smo sami krivi za bogohulne pomisli 3. VEROVANJE SOPSTVENOJ POMISLI Verovanje sopstvenoj pomisli – početak je prelesti Verovanje pomisli stvara psihološke probleme Ćudljivost nastaje od pomisli Umišljene bolesti Uz poslušnost sve se može prevazići 4. BORBA PROTIV POMISLI Duhovni život ima temelj u pomislima [temelji se na pomislima] Negovanje dobrih pomisli Očišćenje uma i srca Podvrgavajmo ispitivanju pomisli podozrenja Razgovor sa pomislima Saglašavanje sa pomišlju ZAVISNOST OD NEBA 1. PROMISAO BOŽIJI “Ištite najprije Carstvo Božije” Čovek često određuje bez Boga Blagoslovi čudesnog promisla Božijeg Prepustimo se promislu Božjem Bog sve okrene za dobrobit čoveku Dobročinstva Božija smekšavaju (potresaju) nam srce Blagodarnost prema Bogu i zbog malog i zbog velikog dobra 2. VERA I UZDANJE U BOGA Usrdno verujmo u Boga “Dometni nam vjere” Sve treba da nas uznosi Bogu Sila vere Uzdanju u Boga majka je vera Vera i ljubav “Bez mene ne možete činiti ništa” Doći će vreme kada će svi verovati 3. GDE NE MOŽE DA STIGNE ČOVEK, POMAŽE BOG Bog pomaže u onome što ne može da postigne čovek Bog se uvek stara za naše dobro “Ištite i daće vam se” Smirenje privlači blagodat Božiju Pomoć na početku duhovne borbe Božije sile su svemoćne Dobra volja [dobro nastrojenje] PRAVEDNOST I NEPRAVEDNOST 1. PRIHVATANJE NEPRAVDE Kako se odnositi prema nepravdi Radost zbog prihvatanja nepravde Kakav je dobitak od nepravde Nagrada u Carstvu nebeskom Sveta jurodivost 2. TRAŽENJE OPRAVDANJA UDALJUJE BLAGODAT BOŽIJU Traženje opravdanja sprečava duhovno napredovanje Od opravdavanja ima dobrobit samo egoizam Onome ko sebe opravdava ne može se duhovno pomoći Ako ne objašnjavaš opravdaće te Bog Onaj ko na pravi način ispituje samoga sebe, ne opravdava se Opravdanje ne donosi olakšanje Uvek treba da uzmemo krivicu na sebe 3. O BOŽIJOJ I LJUDSKOJ PRAVDI Pravedni sud po Bogu Monaška prava zadržava Hristos za večni život Stvorili su drugo jevanđelje * * REČI BOŽIJE - UTEHA SRCU * * ISKUŠENJA U NAŠEM ŽIVOTU 1. “PROĐOSMO KROZ OGANJ I VODU...” Krst iskušenja Iskušenja pomažu ljudima da dođu sebi Kroz bol nas posećuje Hristos “Koga ljubi Gospod onoga kara” (Prič. 3,12) Bol Božiji zbog čovekovih iskušenja Za vreme stradanja Bog daje istinsku utehu Iskušenja i stradanja po dopuštenju Božijem Neblagodarnost prema ljubavi Božijoj Treba da poredimo svoje iskušenje sa većim iskušenjem drugog čoveka Stradanja koja nam nanose ljudi 2. BOLESTI Bolesti pomažu ljudima Nebeska plata za bolest Trpljenje bolova Suočavanje sa bolom Saučestvovanje u bolu drugih Služenje bolesnima Bolesnikove muke i uzdanje u Boga Bolesna deca Žrtvovanje za dobro bolesnika Molitva za bolesnike 3. TELESNI NEDOSTATAK JE BLAGOSLOV OD BOGA Pravilno suočavanje sa telesnim nedostatkom Nebeska plata za telesni nedostatak Mentalno zaostala deca Duševne bolesti Pravilan odnos roditelja prema telesnom nedostatku njihove dece 4. DUHOVNI ZAKONI Kako deluju duhovni zakoni Miljenici Božiji Duhovni zakoni i ljubav Božija GREH I POKAJANjE 1. GREH MUČI ČOVEKA Očišćenje srca Izbavljenje iz tame sagrešenja Namerni gresi Treba da činimo dobro iz ljubavi prema Hristu Iskušenja u našem životu Grešni ljudi imaju mnogo razloga za smirenje 2. ISPITIVANJE SAVESTI Preispitujmo svoju savest Prikrivena savest Naopaka savest Ono što je lažno ne donosi spokojstvo Dobra savest pravilno obaveštava čoveka 3. ISPITIVANJE I POZNANJE SAMOGA SEBE Ispitivanje samoga sebe Stičemo iskustvo od svojih sagrešenja Treba da nađemo neprijatelja i da udarimo na njega Treba da se ogledamo u drugima Onaj ko tačno pozna samoga sebe, poseduje smirenje Poznajmo svoju bolest 4. OSEĆANJE O GREŠNOSTI DIRA BOGA Priznavanje svoga greha Svest o grešnosti i napredak u duhovnoj borbi Moramo smerno da tražimo milost Božiju kako bismo se popravili Žalost zbog naših grehova Samoukorevanje da, ali očajavanje ne Duhovni rad sa lupom 5. POKAJANJE IMA VELIKU MOĆ “A kada dođe k sebi...” (Lk. 15,17) Suze pokajanja Rukodelje bez kraja Promena života „Greh je moj svagda preda mnom” Prinudno pokajanje Pokajanje donosi utehu Božiju ODGOVORNOST LJUBAVI 1. GENERACIJA RAVNODUŠNOSTI Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom Ljudi se danas okreću oko samih sebe Budimo odgovorni Vidim šta nas čeka i zato mi je teško Neznanje nije opravdanje 2. I SAMO PRISUSTVO HRIŠĆANA JE ISPOVEDANJE VERE Kvari se onaj ko je sklon kvarenju Uspavljivanje sveta Primeri najbolje govore Bog nas trpi Odbrana pravde Sučeljavanje sa huliteljima 3. “ČISTIMA JE SVE ČISTO” Duhovan čovek je “oganj koji sažiže” Naše je da mi ne činimo sablazni Neki rado prave sablazni Razglašavanje grehova 4. DELANJA RASUDNOŠĆU I LJUBAVLJU Rad na samome sebi Dobro treba ostvarivati na dobar način Obazrivost u ponašanju Duhovnoj iskrenosti osnovna osobina je ljubav “Slovo zakona ubija” Sve što činimo treba da činimo radi Boga Sticanje duhovnih čula Božansko prosvetljenje je najvažnije * * * * * RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU SVAKI DAN UMIREM I SVAKI DAN HRISTOS ME VASKRSAVA Razgovor sa jeromonahom Atanasijom Simonopetrijskim, himnografom Svete Hristove Velike crkve „GOSPODE POMILUJ”: 100 DRAHMI, “SLAVA TEBI BOŽE”: 1000! Razgovor sa ocem Mojsijem iz Kelije Svetoga Zlatousta pri manastiru Kutlumuš “NEKA VAS PROGONI MILOST BOŽIJA” Razgovor sa “anonimnim” podvižnikom SADA ĆU TI SREZATI SVU TVOJU GORDOST I EGOIZAM! Razgovor sa jeromonahom Kirilom Karejskim iz kelije Svetoga Nikolaja “Bakrenog” NA PUTU KA JARKU STARCA PAJSIJA Razgovor sa ocem Gavrilom Novoskitskim VEČNA BUDUĆNOST Razgovor sa ocem Justom iz Kutlumuša NEBOPLOVNI STANOVNICI ISPOSNICA Razgovor sa jeromonahom Pajsijem “Matematičarem” (K-73)