Scandal je od nedeljnog magazina, za kratko vreme na domaćem tržištu, prerastao u prepoznatljiv brend ovdašnje medijske scene. Prvi je uveo smele paparazzo fotografije, intrigantne intervjue, pikantne vesti iz džet seta, britke tekstove začinjene humorom. U ovom broju: FOTO: Ko je napao Cecu kod Ognjena Amidžića dok kamere nisu radile! (Svetlana Ceca Ražnatović jedna strana i 3 fotografije) KAKO JE SONJA HTELA DA SE UBIJE ZBOG JARIĆA! Lukas joj sve oprostio! Željko Šašić: Dobar sam sa Jarićevim ocem, pitaću ga: JE L’ OVO SA TVOJIM SINOM I MOJOM BIVŠOM KRES KOMBINACIJA ILI OZBILJNA ŠEMA! Kako je krenula, stići će i do Trampa! Ne bih da se zameram možda budućoj prvoj dami! Sve te bolesti od kojih Lukas sada boluje ja sam odavno preležao! ČINI SVE DA SPASE BRENU! (Lepa Brena na dve strane i 3 fotografije) Boba kukao: NE DAM DA NAS SMRT RASTAVI! Dao bogatstvo na doktore! Zapomagao: Breno, nemoj sada da mi odeš! Iskrena ispovest o svemu o čemu je ćutao! Šaban napušta Pinkove zvezde i kreće na oproštajnu turneju JK NE SME U OČI DA ME POGLEDA! TAJNI PLAN MILANA POPOVIĆA DA SEVERINI ZAUVEK ODUZME DETE! Seve na lekovima! Dan pred smrt Đoša za SCANDAL dao poslednje reči: Nije mi ni do čega, samo da se rešim ovih muka! * Nije mogao da stoji * Teško je disao * Jedva govorio * A nije ni jeo OTKRIVAMO JOŠ I OVO! Zašto se Goca Božinovska ni jednom nije udala? Koji pevač je od metka bežao pod sto? Zašto je Bekuta zbog Mrke zvala policiju! PRETNJE: Ko će da prebije Davida Dragojevića iz Parova! Kome naređuje Jelena Tomašević? Zašto Saša Matić brani Dejanu Matiću da jede? Koga je pretukla Vesna Rivas i zbog čega! ... Strana: 36 Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 50 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Magazin Story svakog petka omogućava čitaocima da upoznaju poznate, informiše čitaoce o svakom važnom trenutku u životu zvezda, a važan i prepoznatljiv deo magazina čine i stranice posvećene modi, lepoti, kulturi, zdravom životu, kuhinji i stanovanju. Iz sadržaja: Naslovna strana: Ana Ivanović i Bastijan Švajnštajger FLASH: Melina i Haris Džinović (cela strana), Jovana Nikolić (cela strana), Hurricane (foto na pola strane) Sindi Kraford - Godine (55) su samo broj (dve nove fotke na pola strane) Ana Ivanović i Bastijan Švajnštajger - Sada uživamo u stvarima koje su nam bile uskraćene (na 4 strane i 4 fotografije) Zoom - Teodora Đurić (cela strana) Monika Beluči - Dobro došla, Monika (na dve strane i dve fotografije) Goca Tržan - Nastavljam borbu za drugo dete (na 4 strane i 4 fotografije) Dženifer Lopez i Ben Aflek - Počnimo ljubav ispočetka Zoom - Tamara Kalinić, Marko Pantelić Olja Lević - Ne odričem se svoje slobode (na dve strane i 3 fotografije) Ivan Bosiljčić - Boravak na Hilandaru me okrepio Vesna de Vinča - Moj život posle gubitka majke (na dve strane i dve fotografije) Suzana Mančić - Nisam od sebe pravila sveticu (na dve strane i 3 fotografije) Biljana Cincarević - Himalaji su me osvojili Mirka Vasiljević - Ako Vujadin i ja nismo dobro, ni deca neće biti (na dve strane i 3 fotografije) Modni editorijal - Anika Božić al Saraž (na 6 strane i 6 fotografije) Street Style - Boja senfa – prolećni must have Modne tendencije - Prolećna inspiracija – čudesne farmerke Beauty star - Žizel Bundšen Beauty reporter - Uticaj maski na kožu Wellbeing - So (ne)prijatelj organizma Miloš Nadaždin - Najlakše je raditi s najvećim zvezdama Home decor - Sedamdesete za šik vajb Gastro - Turski specijaliteti Vodimo vas na... - Dodelu Brit nagrada, zatvaranje izložbe “Refleksije” ... Broj strana: 68 Skladište: Magazini 63 Težina: 200 grama Ocena: 4- samo zbog naslovnice. Ostalo je za peticu. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

fanzin TEMPLE OF THE DOOM No. 1 (1995, Svilajnac) 16 strana, A4, štampani metal fanzin - NA SRPSKOM Ovo je jedan od prvih, ako ne i prvi (morao bih da proverim) srpski štampani metal fanzin, iza koga je, kao izdavač i autor, stajao Dejan Ilić - Ilke. Ako ste makar `umočili prste` u metal vode, nemoguće je da negde niste naleteli na Ilketa. Pisao je za Rex i MEX, objavljivao albume, bio menadžer brojnih bendova, bavio se i bavi se distribucijom metal muzike na svim formatima... i još mnogo toga drugog vezanog za metal. Već 20-ak godina živi u Ingolštatu, ali na dnevnoj bazi održava kontakte sa ovdašnjim metalcima, uključujući i moju malenkost, iako se poslednjih godina ređe čujemo i vidimo. Ovaj istorijski fanzin donosi informacije o sceni pre 25 godina. Pored brojnih novosti sa inostrane scene (pa i intervjua, npr. sa OBITUARY, SLAYER, PANTERA), koje su bile važne tadašnjim čitaocima u svojevrsnoj medijskoj blokadi i nedostatku informacija o svetskoj metal sceni (bilo je to doba narodnjaka i turbo-folka), a nama danas su sasvim beznačajne, broj donosi vesti sa domaće scene i informacije o srpskim bendovima KATARZA (info o kaseti), DEAD JOKER (tu je i intervju sa bendom), PURE (intervju), SUSPIRIA (intervju), STENTOR (recenzija), TOTALNI PROMAŠAJ (info o demo kaseti), NECROPHILIAC TERROR (prvi bend Zombija iz SIMARGALA, koji ću kasnije objaviti na mojoj REX Records etiketi), SAVRŠENSTVO KROZ PATNJU (band info). Tu su i reklame za druge fanzine, muzičke studije, kao i izdanja Ilketove kuće i/ili distribucije West Force (DEE ANDREA, MORTUS vs. SUSPPIRIA, DEAD JOKER, MORTUARY). Bitno je naglasiti da je fanzin podjednako podržavao i metal i HC pa i punk scenu. I to govori sa jedne strane da je postojalo određeno jedinstvo u undergroundu, ali i sa druge da nije bilo dovoljno bendova, pa su `svi podržavali sve`. Već 4-5 godina kasnije, u Srbiji će raditi makar 100 dobrih i odličnih metal bendova... Istorijski važan fanzin, za kolekcionare i metal istoričare. Ovaj primerak sam dobio od autora Ilketa, i 20-ak godina je bio u kolekcijo urednika Rock i Metal Expressa, tj. mojoj, što broju daje dodatnu vrednost i zanimljivost, o čemu, ako kupac to bude zahtevao, mogu izdati i pisani sertifikat. ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Tematski broj u celosti posvećen TV serijama!!! GDE JE ŠTA Sanja Kovačević: ELEMENTA SERIALA MONTAŽA Sanja Kovačević: ESTETSKI KRITERIJI SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA Sanja Kovačević: UVJETI NASTANKA SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA UOKVIRIVANJE Džejson Mitel: KONTEKSTI I OGRANIČENJA SLOŽENOSTI Džejson Mitel: KONTEKST, OGRANIČENJA I KONCEPTI LIKOVA Adrijan Pejdž: POSTMODERNA TELEVIZIJSKA DRAMA Piter Dan: UNUTAR AMERIČKE TELEVIZIJSKE DRAME – KVALITET NIJE U PROIZVODU, VEĆ U EFEKTU KOJI ON IZAZIVA Gunhild Ager: NORDIJSKI NOAR – LOKACIJA, IDENTITET I EMOCIJE Eva Novrup Redval: PISCI, SHOWRUNNER-I I TELEVIZIJSKI AUTORI: IDEJE O JEDINSTVENOJ AUTORSKOJ VIZIJI Džejson Mitel: STUDIJE ŽANRA – IZVAN TEKSTA Alberto N. Garsija: MORALNA OSEĆANJA, ANTIJUNACI I GRANICE NAKLONOSTI Džejson Mitel: TRANSMEDIJSKO PRIPOVEDANJE Bret Mils: SAVREMENI SITKOM („COMEDY VÉRITÉ”) Robin Nelson: POJAVA „AFEKTA“ U SAVREMENOJ TELEVIZIJSKOJ PRODUKCIJI Džori Lagervej, Džulija Lejda i Dajana Negra: TELEVIZIJA U ŽENSKOM KLJUČU U DOBA NEIZVESNOSTI Kim Toft Hansen, Stiven Pikok i Su Ternbul (ur.): TIM OPASNIM EVROPSKIM ULICAMA – SAVREMENA PITANJA U EVROPSKIM TELEVIZIJSKIM KRIMINALISTIČKIM DRAMAMA Meri M. Dalton i Lora R. Linder: AMERIČKE HUMORISTIČKE SERIJE 2010-IH Konsepsion Kaskahosa Virino: USPON JUŽNOG NOARA – ŠPANSKA KRIMINALISTIČKA DRAMA I SAVREMENA TELEVIZIJSKA DRAMSKA PRODUKCIJA Mili Buonano: KAD LOKALNO POSTANE GLOBALNO – TRANSNACIONALNA DRAŽ ITALIJANSKE PRIČE O MAFIJI Mat Coler Sajc: KAKO JE KOMEDIJA PREOTELA DRAMI MESTO GLAVNOG TELEVIZIJSKOG ŽANRA NAŠEG DOBA Ešli Sejo: KAKO KAŽE TV: PRAVA ŽENA I KVALITETAN TELEVIZIJSKI SADRŽAJ Albert Oster: SAJNFELD – PREVAZILAŽENJE SVAKODNEVICE Itaj Harlap: POVRATAK NACIJE – FIGURA RATNIKA U SERIJI NA TERAPIJI (BETIPUL) Marija San Filipo: PORODIČNE VREDNOSTI U SERIJI TRANSPARENT – RASKRINKAVANJE MITOVA SITKOMA O RODU, SEKSU(ALNOSTI) I NOVCU Klodija Vasman: OSEĆANJA U SERIJAMA ZVEZDANE STAZE I SVEMIRSKA KRSTARICA GALAKTIKA – ŠTA NAS ČINI LJUDIMA Džejson Mitel: PRAŠINA U OČIMA – ZAŠTO NE VOLIM LJUDE SA MENHETNA Ijan Bogost: PROTIV AKA-FANOVA – O TEKSTU DŽEJSONA MITELA O LJUDIMA SA MENHETNA EKSPOZICIJA Sanja Kovačević: ŽICA – NAJBOLJA SERIJA SVIH VREMENA KOJU NITKO NIJE GLEDAO Maša Grdešić: SEKS I GRAD – (A)POLITIČNOST ŽENSKIH ŽANROVA Vule Žurić: REPRIZA KAO SUDBINA Danilo Lučić: BINDŽOVANJE KAO NOVI ESKAPIZAM ILI KAKO NEUMERENO GLEDANJE SERIJA MENJA STRUKTURU NARATIVA I NAŠE PONAŠANJE Binoj Kampmark: AMORALNA POTIŠTENOST – ŠTA LJUDI GLEDAJU TOKOM ZABRANE KRETANJA ZBOG KORONAVIRUSA Zorana Simić: ODRASTANJE U PLAVOM I SIVOM – O SERIJI MOJA GENIJALNA PRIJATELJICA Dajana Milovanov: RECI MI KAKO DA ŽIVIM I VOLIM Maša Seničić: UNUTRA SU NORMALNI, NORMALNI LJUDI Vladimir Arsenić: VIŠE PRAVI, NEGO DETEKTIV Ivan Antić: NETFLIKS DO KASNO U NOĆ Dinko Kreho: PREVARANTI, PROROCI I DIVOVSKI ROBOTI DIJALOG Dejvid Milč i Pam Daglas: RAZGOVOR SA DEJVIDOM MILČOM Krejg Mazin i Kristina Radiš: NA TELEVIZIJI JE SCENARISTA GLAVNI Krejg Mazin i Fred Topel: NISAM ŽELEO DA SE IKO OSETI UGODNO Krejg Mazin i Kimberli Riči: BILI SMO OPSEDNUTI AUTENTIČNOŠĆU Đorđe Milosavljević i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM SERIJE TAJKUN Petar Mihajlović i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM FILMA I SERIJE JUŽNI VETAR SVETLA KOMORA Bojana Karavidić: OTKAZANO

časopis `OK` br. 9 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 9. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 9 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: MANIC STREET PREACHERS. Sadržaj: VROOM, BLOCK OUT, VELIKI PREZIR, INSTANT KARMA, VElja Miljanovićm, Phoenix, Red Snapper, Talvin Singh, MANIC STREET PREACHERS; SUNSHINE, VAN GOGH, BILJA KRSTIĆ... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br5 (septembar 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strana, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 5. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 5 (septembar 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: THE VERVE. Sadržaj: NEOČEKIVANA SILA, INTRUDER, CLASH, IRFAN MUERTES, BIOSKOP... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 13 (2001) Music/Film Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 13. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 13 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: PULP. Sadržaj: OBOJENI PROGRAM, JARBOLI, JAMIROQUAI, STEREOLAB, MERCURI REV... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 18 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 18. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 18 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: David Bowie. Sadržaj: Patti Smith, Moby, DARKWOOD DUB, SONIC YOUTH, Neil Young, BAD COMPANY... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 2 (jun 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 2. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 2 (jun 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: Vlada Divljan. Sadržaj: MOLOKO, SMASHING PUMPKINS, Ian Brown, RITAM NEREDA, Ana Popović, Anđelina Žoli, The Simpsons... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 24 (2003) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 24. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 24 (2003) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RADIOHEAD. Sadržaj: EYESBURN, Norah Jones, LINKIN PARK, PINK FLOYD, BLUR... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 20 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 20. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 20 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DARKWOOD DUB. Sadržaj: EVA BRAUN, PRIMAL SCREAM, GOTAN PEOJECT, BEOGRADSKI SINDIKAT, QOTSA, WEEZER, RADIOHEAD, Elvis Presley... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 12 (2001) Music Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 12. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 12 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: BJORK. Sadržaj: NEW ORDER, MANU CHAO, DEL ARNO BAND... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 19 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 19. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 19 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RHCP. Sadržaj: OASIS, PRESING, SEX PISTOLS, ROLLING STONES, Femi Kuti, Eminem... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 10 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 10. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 10 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DEPECHE MODE. Sadržaj: Ana Popović, 357, BEOGRADSKI SINDIKAT, RAMMSTEIN, RAMONES... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 17 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 17. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 17 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: JOHN SPENCER BLUES EXPLOSION. Sadržaj: OBIJENI PROGRAM, Vasil Hadžimanov, LET 3, Britney Spears, PET SHOP BOYS, BLACK REBEL MOTORCYCLE CLUB... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

Borivoje Stevanovic Sa Dusanovca, oko 1922 (rad potice iz skicen bloka sa drugim motivima i zapisima ovog impresioniste) olovka 13,5 x 19,2 cm Fotosertifikat Nikola Kusovac Боривоје Стевановић (Ниш, 14. октобар 1879 — Београд, 19. мај 1976) је био српски сликар, академик САНУ. Први је уметник пореклом са југа Србије и први од уметника рођених у Нишу који је стекао академско ликовно образовање. Овај уметник чији је значај националног карактера, аутохтони је ликовни стваралац и припадник генерације уметника са којима почиње српскa Модерна. Заједно са Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем и Надеждом Петровић, био је главни прoтагониста колористичког сликарства у Србији, а по формално-стилским елементима сликарства представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма. Био је члан и оснивач Удружења ликовних уметника Србије и члан уметничке групе Лада.[1] Садржај 1 Живот и каријера 2 Ликовно стваралаштво 3 Самосталне изложбе 4 Награде и признања 5 Види још 6 Извори 7 Литература 8 Спољашње везе Живот и каријера Рођен је у Нишу 14. октобра по старом односно 27. октобра по новом календару 1879. године, десетак месеци након ослобођена Ниша од Османлија, у варошици која када је ушла у сасатав Кнежевини Србијие имала око двадесетак хиљада становника.[2][3] Породица, нишког адвоката Стевановића и његове супруге Љубице, пореклом из угледне породице, која је живела у махали поред Саборне цркеве, изродила је поред Боривоја још три сина и две кћери. Због потреба очеве службе 1884. године, када је Боривоје имао шест година, прво се са породицом преселило у Пирот, а потом седам година касније трајно у Београд.[4] Школовање Основно ликовно образовање стекао је у Београду од 1895. до 1899. у Првој цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. У време овог школовања, као двадесетогодишњи младић Боривоје Стевановић је у лето 1898. године одлучио да поново дође у родни град Ниш, овог пута са својим сликама, као млади уметник након прве три године школовања код Кирила Кутлика у Београду, и жељом да организује прву самосталну изложбу икада одржану у Нишу. Изложба је одржана у кафани хотела „Европа” јер организатор Ђорђе Стаменковић није могао пронаћи у Нишу никакву погодну просторију за изложбу слика.[5] Након што је добио стипендију Министарства привреде у Београду, наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. Наставничка делатност После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу, радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, све до пензионисања 1932. године. Ратне године Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат снажно је утицао на Боривоја. Тада се и онако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Чланство у ликовним организацијама и САНУ Био је члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. Након ослобођења живео је у Београду усамљеничким животом, све до своје смрти у Београду 19. маја 1976. године. Ликовно стваралаштво Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана стваралаштво Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је пејзаже, најчешће периферију Београда, мртву природу, фигуре у планеру и портрете. Да је интерес за чист пејзаж, једна од карактеристика Стевановићевог сликарства, говори чињеница, да је почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном простору тражио инспирацију за своја ликовна дела, какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац. Тиме је он постао највернији сликар београдске периферије, прве половине 20. века. Импресионистичко стваралаштво Боривоја Стевановића Још за време студија у Минхену усмерава се ка импресионизму. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава (1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Из читавог опуса Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци 20. века. „ Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе „импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.[6] ” Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. Конструктивизам и посткубизам у стваралаштву Боривоја Стевановића У трећој деценији 20. века, у времену богатом различитим тенденцијама и инспирацијама, његово сликарство попримило је елементе конструктивизма и посткубизма. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе. Постреализам и поетски реализам у стваралаштву Боривоја Стевановића Окрећући се проблемима форме приклонио се токовима новог реализма. Тако нпр. његов аутопортрет припада поетском реализму са постимпресионистичким тенденцијама. Према Љ. Миљковићу: „ до краја свог стваралаштва, неговао је традиционални приступ, враћао се импресионистичком проступку ... поетском реализму који је прилагођавао себи.[7] ” За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Самосталне изложбе Хотел Европа у Нишу у коме је уметник одржао прву самосталну изложбу 1898. године 1898. — Ниш, Хотел „Европа” Прва самостална изложба слика Боривоја Стевановића. Десет пута је излагао у Београду — Шабац, Изложба слика 1956. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, заједно са вајарем Илијом Коларевићем.[8] 1960. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1966. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1965. — Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави. Ретроспективна изложба слика. [9] 2008. — Београд, Галерија РТС, Боривоје - Бора Стевановић, из приватних колекција.[10] 2018. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, Изложба слика: Боривоје Стевановић, сликар и академик Награде и признања 1961. — Награда за животно дело (Седмојулска награда). 1965. — дописни члан Српске академије наука и уметности. 1968. — редовни члан Српске академије наука и уметности

Славко Воркапић: ВИЗУЕЛНА ПРИРОДА ФИЛМА Издавач: КЛИО. Београд, 1994.год. Меки повез, 264 стране, илустровано, латиница. Одлично очувано. РЕТКО У ПОНУДИ. `Славољуб „Славко“ Воркапић (енгл. Slavko Vorkapich; Добринци, 17. март 1894 — Михас, 20. октобар 1976) је био амерички филмски теоретичар, монтажер и редитељ српског порекла, дугогодишњи професор филма на Универзитету Јужне Калифорније; предавао је и на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Заступник схватања филма као специфичног и аутохтоног медијума који се може тумачити са становишта психологије гешталта, он у филму види динамично-пластични визуелни потенцијал независан од позоришта, литературе или било које друге уметничке дисциплине. Као стваралац познат по секвенцама такозване „стваралачке монтаже“ у холивудским филмовима других редитеља из тридесетих и четрдесетих година. Самостално режирао, поред низа документарних филмова, и експериментална остварења „Живот и смрт холивудског статисте број 9413” (The Life and Death of 9413: a Hollywood Extra, 1928), „Фингалова пећина” (Fingal`s Cave, 1940), „Шума шумори” (Forest Murmurs, 1941) и југословенски дугометражни играни филм „Ханка” (1955)... Славко Воркапић је умро 20. октобра 1976. године, од срчаног удара за време посете свом сину Едварду у Шпанији, где је и сахрањен. Детињство и младост Славољуб Воркапић се родио 17. марта 1894. године у Добринцима, а одрастао је и школу учио у Сремској Митровици и Земуну. После шестог разреда гимназије прешао је у Београд и уписао се у тадашњу Уметничку занатску школу, а 1912. добио је стипендију Матице српске и наставио студије на Сликарској академији у Будимпешти. Рат 1912. године затекао га је код сестре у Крушевцу. За време рата био је наставник цртања у гимназији у Кратову. После повлачења, преко Црне Горе и Албаније, доспео је са осталим избеглицама у Француску. У Паризу је одмах примљен у Академију лепих уметности (`Academie des Beaux Arts`), али је ту био свега годину дана и сликарске студије наставио у слободној академији Рансон на Монпарнасу. Међутим, љубав према филму све се више манифестује, и изврсни амерички филмови са Чаплином, Даглас Фербанксом, Виљем Хартом и другима, Грифитови филмови и филмови Енса, све га више учвршћују у уверењу да ће он своје намере, идеје и снове најбоље моћи да оствари путем филма. У то доба француски филм „тапкао је у месту“ и једино што је било значајно били су теоретски чланци Кануда или одушевљени написи Луј Делика. Воркапић је осетио „да то није то“ и да ако жели – а он је то желео – да створи нешто уметничко, он то може да постигне само у САД. Али да се жеља оствари да путује у Америку требало је много покушаја. Најзад, умешала се мало и срећа. Одлазак у Америку Крајем 1920. пружила му се прилика да путује у Америку и то луксузним бродом „Ил де Франс“, као чистач палубе. Свеједно, главно је било стићи у Њујорк, а одатле у Сан Франциско и најзад 1921. у Холивуд, и све до 1927. године његови планови ће се остварити само делимично и ретко. У прво време бавио се сликарством и имао извесног успеха, па је чак једно време изгледало да ће напустити филм, јер мале улоге у неким филмовима Рекс Инграма (млади Наполеон у „Скарамушу“), нису га могле задовољити. Тек је 1927. године, у сарадњи са Флорејом, успео да оствари први филм `Живот и смрт холивудског статисте број 9413“. И та филмска сатира, донела је прво признање и помало славе и успех. Одмах сутрадан „Парамаунт“ га је ангажовао као „специјалисту“ за уметничку монтажу и уметничке ефекте. Везан неколико година уговором за то предузеће прелази доцније код РКО па МГМ да би најзад, уочи рата постао слободни уметник филма. Године 1948, остварио је давнашњу жељу, а то да као педагог своје знање пренесе на друге. Постао је професор филмске катедре на универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу. За све време Воркапић је писао студије о естетици филма, о филмском језику, о визуелној поезији итд. Од филмова које је сам режирао и снимио у првом реду истичу се краткометражни уметнички филмови, визуелне илустрације Вагнерове и Менделсонове музике: „Шуме шуморе“ (1940) и „Фингалова пећина“ (1941). За време рата режирао је „Редова Смита“ (1942) историју једног од милиона америчких регрута. Од великог броја филмова на којима је сарађивао као уметник монтаже било као стручњак за разне уметничке, светлосне, визуелне ефекте, као мајстор у осветљавању извесних тема путем симбола психолошким или ритмичким наглашавањем асоцијација, поменућемо само неколико најзначајнијих: поетичне сцене из „Давида Коперфилда“, полетне моменте из филма „Добра земља“, затим ванредне секвенце „Мистер Смита у Сенату“ и „Јованке Орлеанке“ и најзад, пролог филма „Злочин без страсти“... Филмографија и најважнији теоријски огледи Епизодне улоге: Prisoner of Zenda (1922, Reks Ingram), Black Orchids (1922, Reks Ingram), Scaramouche (1923, Reks Ingram). Режија играног филма: Hanka (1955) Коредитељ играног филма: I take this woman (1931, Marion Goering), The Past of Mary Holmes (1933, Harlan Thompson) Помоћник редитеља играног филма: Joan of Arc (1948, Victor Fleming) Самостална или корежија кратких и експерименталних филмова: The Life and Death of 9413, A Hollywood Extra (1927/28, Robert Flory), Millions of us (1937), Fingal`s Cave (Moods of the Sea) – (1940), Forest Murmurs (1941), Private Smith (of the U.S.A.) (1942), Conquer by the Clock (1942), Medicine on Guard (1943), Lieutenant Smith (of the U.S.A.) (1943), Sailors All (1943), Mail Call (1944), New Americans (1944), номинација за ”Оскара”, Experiment in Kodachrome (1963). Аутор монтажних секвенци у играним филмовима: NANCY CAROL (1928), VAGABOND KING (1930), NATIVE (1930, Leo Mc Carey), GIRLS ABOUT TOWN (1931, George Cukor), HOLLYWOOD ON PARADE (LOVE ME TONIGHT) – (1932, Ruben Mamoulian), THE CONQUERERS (1932, William A. Wellman), WHAT PRICE HOLLYWOOD (1932, George Cukor), A BIL OF DEVORCEMENT (1932, George Cukor), GIRLS ABOUT TOWN (1932, George Cukor), NO TOHER WOMAN (1933, J. Walter Rubin), CHRISTOPHER STRONG (1933, Dorothy Arzner), TOPAZE (1933. Heri D`Arrast), DANCING LADY (1933, Robert Z. Leonard), TURN BACK THE CLOCK (1933, Edgar Selwyn), MANHATTAN MELORDAMA (1934, W.S. Van Dajk), VIVA VILLA! (1934, Jack Conway), CRIME WITHOUT PASSION (1934, Ben Hecht-Charles Mc Arthur), PRESIDENT VANISHES (1934, Wiliam A. Wellman), DAVID COPPERFIELD (1935, George Cukor), A TALE OF TWO CITIES (1935, Jack Conwey), BRODADWAY MELLODY OF 1936. (1935, Roy Del Ruth), ROMEO AND JULIET (1936, George Cukor), THE FIREFLY (1937, Robert Z. Leonard), MAYTIME (1937, Robert Z. Leonard), THEY GAVE HIM A GUN (1937, W.S. Van Dajk), THE LAST GANGSTER (1937, Edward Ludwig), THE GOOD EARTH (1937, Sidney Franklin), MARIE ANTOINETTE (1938, W.S. Van Dajk), CITY GIRL (1938, Fox Alfred Werker), BOY`S TOWN (1938, Norman Taurog), SHOP-WORN ANGEL (1938, H.C. Potter), THE OF THE GOLDEN WESTE (1938, Robert Z. Leonard), SWEETHEARTS (1938, W.S. Van Dajk), THREE COMRADES (1938, Frenk Borzage), YELLOW JACK (1938, George, B. Saitz), TEST PILOT (1938, Victor Fleming), PORT OF SEVEN SEAS (1938, James Whale), OF HUMAN HEARTES (1938, Clarence Brown), THE GREAT WALTZ (1938, Jullien Duvivier), IDIOTS DELIGHT (1939, Clarence Brown), MR. SMITH GOES TO WASHINGTON (1939, Frank Capra), MEET JOHN DOE (1941, Frank Capra), THE HOWARDS OF VIRGINIA (1949, Frank Lloyd), A SONG TO REMEMBER (1945, Charles Vidor), JOAN OF ARC (1948, Victor Fleming). Сарадник на монтажним секвенцама: San Francisco (1936, W.S. Van Dajk) Монтажне секвенце у кратким филмовима: Моша Пијаде (1959, Жика Чукулић) Сценариста: The Mask (1961, Julian Roffman) Сценариста за недовршене пројекте: A MOONLIGHT FANTASY (1928), BIRTH OF VENUS (1939), THE SHOW OF TOUNELA (1940), THE GLIMPSES OF THE MOON (1945), SLAVKO VORKAPICH ON FILM AS A VISUAL MEDIUM (1965) Филмски инсерти за предавања: Колекција филмских одломака и оригиналних експеримената за предавања о ”Визуелној природи филмског медијума” (1965) Монтажер нових верзија филмова: Moscow Strikes Back (1942), Leonid Varlaamov), номинација за ”Оскара”, John Gunther`s High Road (1959-60, John Gunther) Воркапићеви материјали у другим филмовима: Song of Love (1947, Clarence Brown; умонтиран материјал из филма ”Шума шумори”) Најважнији теоретски огледи: „Ка правом филму“, код нас познат и под насловом „Филм као стваралачко средство“ (1952), објављен први пут у Сједињеним државама седам година касније под насловом `Toward True Cinema`, Film Culture, бр. 19, 1959; „Страх од људске говорљивости“ (1952); „Белешке о филмском занату“ (1958—1959); „Критика теорије интелектуалног филма“ (1959); „Плес и филм“ (1968). Цитати Хвала ти Vorky! Дивим ти се и поштујем твој неизмеран допринос филму... Унео си нешто ново, нешто маштовито у филм и магију која је спасавала лоше филмове, а уздизала добре. Из личног искуства знам колико си стваралаштва унео у моје филмове... Волим те као великог уметника — Френк Капра, редитељ Увек сам веровао да је стварање филма у основи уметност, а не индустрија. — Славко Воркапић, филмски уметник

30,8 x 21 cm tuš na papiru potpis na poledjini posvećeno SALVADORU DALIJU 1930 godine mišljenje Nikole Kusovca samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Radojica Živanović Noe (Beograd, 1903 — Beograd, 1944) bio je slikar i grafičar perioda nadrealizma. Ostavio nevelik broj kompozicija, mrtvih priroda, pejzaža i crteža. Najznačajniji period Živanovićevog umetničkog stvaranja je doba njegove pripadnosti nadrealističkom pokretu (1930-33). bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma i jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Nadrealističke radove je objavljivao u časopisima Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. On je prvi i najdosledniji nadrealista u jugoslovenskom slikarstvu. Nadrealističku fazu smenjuje slikanjem mrtvih priroda na način Pola Sezana, pejzaža iz Srbije pod uticajem klasičnog impresionizma i realističkih portreta. Kao član grupe Život zalaže se za socijalnu umetnost, više teoretski nego praktično. Vodio je polemike i pisao likovne kritike. Neko je vreme bio likovni kritičar u Politici. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Umetničkoj galeriji u Sarajevu i u više privatnih zbirki. Radojica Živanović Noe rođen je u Beogradu kao vanbračno dete. Majka mu je bila pralja, a ime oca nije poznato. U krugu beogradskih nadrealista se govorilo da je, navodno, trebalo da odigra ulogu prestolonaslednika, lažnog kraljevskog novorođenčeta, sina Drage i Aleksandra Obrenovića. Posle ratom isprekidanog školovanja, završio je Trgovačku akademiju, a zatim proveo tri godine (do 1929) na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu. Radojica Živanović Noe bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma u almanahu Nemoguće 1930. godine. Bio je jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Od 1031. do 1932. intenzivno je sarađivao u magazinu Nadrealizam danas i ovde, u kome je publikovan najveći broj njegovih radova. Godine 1934. Sa Mirkom Kujačićem, Đorđem Andrejevićem Kunom, Đurđem Teodorovićem i drugim umetnicima osnovao je grupu Život. Od 1935. do 1937. pisao je redovno likovne kritike za list Politika, a ponekad je objavljivao priloge i u časopisu Naša stvarnost. Godine 1932. Izlagao je ciklus nadrealističkih slika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a od 1936. do 1940. na više grupnih umetničkih izložbi. Godine tokom Drugog svetskog rata proveo je na periferiji Beograda. Poginuo je pred kraj rata, 1944. godine, na Dorćolu. Kada je čuo da su partizani i ruski tenkovi prodrli u ulicu, izleteo je iz nekog skloništa u blizini Bajlonijeve pijace i ušao u borbu protiv Nemaca. Zatečen naoružan od oslobodilačkih snaga nije navodno pristao da se razoruža i zbog tragičnog nesporazuma izgubio je život. ---------------------------------------------- Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe ---------------------------------------------- Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji. Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku. Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće. Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja” (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”. Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta. Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”). Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton. Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”. Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti.

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - studentski park - kolarac - beograd - zima - sneg - PM fakultet dim. 39 x 29 , nepotpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике. --------------------- ------------------- ------------------ Универзитетски парк налази се у најужем центру Београда (у старом градском језгру) у склопу Студентског трга. Парк се налази прекопута Капетан-Мишиног здања, седишта Ректората Универзитета у Београду, док са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета. Био је познат и као Панчићев парк, а назива се још и Студентски парк као и Академски парк. За време турске владавине овде је било турско гробље, које је уклоњено половином 19. века. Потом је на једном делу данашњег парка направљена највећа и најпознатија пијаца (уклоњена тек 30-их година 20. века). Први урбаниста Београда, Емилијан Јосимовић, сматрао је да овом простору доликује нешто репрезентативније од пијаце, па је после 1869. године, када су почели радови на регулацији, скратио за половину Велику пијацу, а преостали део претворио у парк. Интересантно је да је пијаца померена нешто ниже на место где је данас основна школа `Михајло Петровић Алас`. Непосредно испод музеја Вука и Доситеја. Та пијаца је била позната под именом `Јованова пијаца`. Нестала је изградњом наведене школе... Прве урбане контуре парк добија крајем 19. века, када је у њему откривен споменик Јосифу Панчићу, а дефинитивно је уобличен 30-их година 20. века преношењем споменика Доситеју Обрадовићу са Калемегдана и подизањем садашње барокне ограде. Споменик Јосифу Панчићу је постављен 1897. године а његов аутор је српски вајар Ђорђе Јовановић. Током 2012. године је урађена реконструкција комплетног парка. Тротоари су уз комплетан парковски мобилијар замењени новим. -------------- ------------------------------ --------------- Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година. Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната. После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја. Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу. Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света. Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао. Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство. Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји. Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије. Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.