Knjiga je uvrstena u Evropsku bastinu. (podaci skinuti sa interneta) Stampana 1867 god. u Parizu.Ilustracije radio Hadmar et Weir.

Trileri/misterije Autor :E. D. Miler Izdavač : Vulkan Izdavaštvo ’Visibabe’... Tako ih Rusi nazivaju – žrtve pronađene u snegu. Uglavnom su to pijanci, beskućnici koji su se naprosto predali i zaspali u beskrajnoj belini... Međutim, ponekad su to i žrtve svirepog ubistva. Nik ima potrebu da se ispovedi. Dok je u Moskvi radio kao uspešan advokat, zavela ga je ...

Objašnjenje građanskog zakonika za Knjažestvo Serbsko Autor: Dimitrije Matić U Beogradu, u Knjažestva Serbskog knjigopečatnici, 1850. Tvrdi povez, srpski jezik, 704 str. Knjiga se sastoji iz dva dela Za svoje godine knjiga je u veoma dobrom stanju. Kompaktna je, ne ispada ni jedna strana. Ova knjiga predstavlja objašnjenje čuvenog Građanskog zakonika Kneževine Srbije iz 1844. U to vreme srpski zakonik je, nakon francuskog, austrijskog i holandskog, bio četvrti u Evropi. Dimitrije Matić je doktorirao filozofiju u Lajpcigu. U vreme dok je pisao ovu knjigu radio je kao profesor prava na Liceju u Beogradu. Tokom života bio je i ministar prosvete kao i predsednik Skupštine.

Borisav Stanković KOMPLET SABRANA DELA 1-6 Prosveta i Slovo ljubve Beograd, 1979. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak, suvi žig, obeleživač za stranice, ćirilica. Knjige su nove. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. STARI DANI * BOŽJI LJUDI 02. IZ MOGA KRAJA 03. NEČISTA KRV 04. DRAME - KOŠTANA * TAŠANA * JOVČA 05. GAZDA MLADEN * PEVCI 06. PEČAL - PROZNI RADOVI * FRAGMENTI * ČLANCI Borisav Bora Stanković (1876 - 1927), srpski književnik, pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije, iz rodnog Vranja. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu iz XIX u XX vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac, sa velikim uspehom. Svoju najpoznatiju dramu KOŠTANA objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, NEČISTA KRV, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. # 555

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veoma retko ovako u kompletu! ZAPISI ČASOPIS ZA NAUKU I KNjIŽEVNOST (1927-1940. godine) Urednik Dušan Vuksan 1927 - 1940 Početak razvoja naučne istoriografije u Crnoj Gori obično se vezuje za kraj tridesetih godina 20. vijeka. Ipak, počeci, posebno oni vezani za publikovanje časopisa „Zapisi“, mogu se pratiti i skoro deceniju ranije, od sredine dvadesetih godina prošlog vijeka. Dušan D. Vuksan (Medak, 3. jul 1881 — Beograd, 24. decembar 1944) je bio srpski filolog i istoričar. Bavio se proučavanjem književne, kulturne, društvene i političke istorije srpskog naroda, sa posebnim težištem na proučavanju novovekovne istorije Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine tokom 18. i 19. veka. Takođe se bavio arheografskom obradom i opisivanjem starih srpskih rukopisnih knjiga. Rođen je u selu Medak kod Gospića u Lici. Poticao je iz srpske pravoslavne porodice. Studije iz oblasti slavistike i klasične filologije završio je na Sveučilištu u Zagrebu. Potom je radio kao nastavnik u Bjelovaru, a zatim se preselio u Kraljevinu Crnu Goru, gde je od 1910. do 1913. godine radio kao nastavnik latinskog i srpskog jezika u gimnaziji na Cetinju. Tokom narednih godina, radio je kao nastavnik u novoustanovljenim gimnazijama u Peći i Beranama, a takođe je obavljao i dužnost upravnika u pomenutim ustanovama. Kasnije je bio prosvetni inspektor Zetske oblasti, a potom i upravnik učiteljske škole u Beranama. Za direktora Cetinjske gimnazije postavljen je 1926. godine, a ujedno je postao i postao vršilac dužnosti upravnika Državnog muzeja na Cetinju. Nedugo potom, napustio je funkciju direktora gimnazije, posvetivši se istraživačkim i naučnim poslovima u Državnom muzeju. Prepoznavši izuzetan značaj arhivske građe koja je čuvana u fondovima Državnog muzeja, u potpunosti se posvetio sređivanju i temeljnom proučavanju arhivskog materijala, koji je najvećim delom poticao iz 18. i 19. veka. Neposredan uvid u istorijske izvore iz pomenutog razdoblja, koji su velikim delom bili neproučeni i neobjavljeni, omogućio mu je da u svojim radovima rasvetli mnoga ključna pitanja iz novovekovne istorije srpskog naroda u oblastima Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine, a njegovi naučni radovi su upravo zahvaljujući svojoj neposrednoj utemeljenosti na istorijskim izvorima zadržali trajnu vrednost. U nameri da arhivsku građu učini dostupnom najširoj stručnoj i ostaloj javnosti, pokrenuo je 1927. godine stručni časopis pod nazivom Zapisi, koji je izlazio sve do 1941. godine. U tom razdoblju, na stranicama ovog časopisa objavio je gotovo 4500 dokumenata. Počevši od 1936. godine živeo je u Beogradu, posvetivši se daljem sređivanju i objavljivanju prikupljene građe. Ukupno je priredio tri posebne zbirke dokumenata, pod nazivima: Spomenica Petra II Petrovića-Njegoša (1926); Petar I Petrović Njegoš: Poslanice Crnogorcima, Brđanima i Primorcima (1935); Pisma Petra Petrovića Njegoša (1940). Najveći broj naučnih radova i stručnih priloga objavio je u vidu kraćih rasprava u raznim periodičnim publikacijama. Njegovo najznačajnije delo bila je monografija pod naslovom: Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba (1951) koja je štampana nakon njegove smrti.

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Izdavač: Neoplanta film - Novi Sad, 1971. god. Broširan povez, 29 cm. 1009 str. Neoplanta film je bilo filmsko preduzeće sa sedištem u Novom Sadu, osnovano septembra 1966. godine ukazom Skupštine SAP Vojvodine. Prestalo je da postoji 1986. godine. Proizvelo je preko 200 filmskih naslova, od toga 13 dugometražnih igranih filmova, 173 kratkometražna igrana, dokumentarna i animirana filma. U ovom periodu proizvedeno je oko 58 filmova prosečno oko 11 godišnje.Najviše je proizvedeno redovnih autorskih filmova koji su predlagali i realizovali sami autori ili su ih radili autori po pozivu Neoplante. Predlozi su upućivani na konkurse Republičkog fonda za kulturu ili Pokrajinske zajednice za kulturu. Sadržaj dokumentaraca je bio različit: teme iz društvenog života, sporta, umetnosti, poljoprivrede, istorije, međunacionalnih odnosa itd. Značajni reditelji u ovom periodu koji su dali pečat filmskoj proizvodnji Neoplanta filma: Branko Milošević (ilustrativni filmski izraz):više godina se bavio amaterskim filmom i sarađivao sa televizijom.Često radio naručene dokumentarne filmove koji nisu trpili eksperimentisanje niti preveliku autorsku slobodu. Miroslav Antić (lirsko-vizionarski filmski izraz):svojim filmovima davao poetsku notu ulazeći smelije u kritički odnos prema savremenim društvenim problemima Želimir Žilnik (problemski filmski izraz): uneo je potpuno novi filmski izraz u produkciji svojih dokumentarnih a kasnije i igranih filmova sa čime je kasnije postao prepoznatljiv u jugoslovenskoj i svetskoj produkciji dokumentarnog filma. Od ukupno 58 snimljenih filmova oni su realizovali 31 dokumentarac. Ostali značajni reditelji: Karpo Aćimović Godina, Nikola Majdak i Prvoslav Marić.

Nikolaj Šimić lepo očuvano kao na slikama izuzetno retka knjiga Іконостасъ славныхъ и храбрыхъ лицъ / Николаемъ Шимичь произведенъ Въ Будинѣ Градѣ : Писмены Кралевскаго Всеучилища Венгерскаго, 1807 138, [3] стр. ; 19 cm Садржај: Петръ Великїй ; Екатерина Вторая ; Станиславъ Аvгустъ ; Потемкинъ ; Суваровъ ; Косцїушко. Nikolaj Šimić je napisao prvu Logiku srpskog jezika. Znameniti filozofsko-prosvetiteljski pisac, direktor škola, senator i kapetan grada Sombora, Nikolaj Šimić, rođen je u Somboru 4. januara 1766. godine. U Somboru je završio osnovnu i latinsku gramatikalnu školu, gimnaziju u Segedinu, a dva tečaja filozofije (logiku i fiziku) i prava u Peštije položio i advokatski ispit. Po završetku studija otišao je u Rusiju, gde je jedno vreme bio ruski oficir kada se 1801. godine vratio iz Rusije, jedno vreme je radio kao advokat u Somboru, a posle kao senator grada Sombora i gradski kapetan. Posle penzionisanja Avrama Mrazovića 1811. godine postavljen je za direktora svih srpskih osnovnih škola u Ugarskoj. Njegova je posebna zasluga što se školska mreža proširila i na somborske salaše. Šimić je pisac mnogobrojnih knjiga, originalnih, prevedenih i prerađenih, kao što su: Logika (u dva dela), prvi sistematski priručnik logike u Srba, koji je 150 godina bio i jedina knjiga ove vrste kod nas, Ikonostas slavnih i hrabrih lic. (Biografije Petra Velikog, Katarine II, Stanislava Avgusta, Potemkina, Cyvopova i Tadeuša Košćuškog), Turčin Abdalah i Serbij Serboslava, naravoučitelenaja povest, Aristej i Acencira, egipatskaja naravoučitelnaja povijest i druge. Njegovi spisi, iako nisu originalni, izvršili su jednu određenu progresivnu kulturno-prosvetnu misiju. Znalac nekoliko jezika i široke kulture Nikolaj Šimić je jedan od najobrazovanijih i najznamenitijih Somboraca s kraja XVIII i početka XIX veka. Umro je u Somboru 1848. godine.

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

ARHIPELAG GULAG I II III Aleksandar Solženjicin KOLEKCIONARSKI PRIMERAK `POSVEĆUJEM svima kojima život bi kratak da bi ovo mogli ispričati. I neka mi oproste što sve ne videh, što se svega ne setih, što sve ne odgonetnuh.` KNJIGE ZA KOLEKCIONARE I BIBLIOFILE Aleksandar Solženjicin, ruski pisac, dramatugr, istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, član Ruske akademije nauka i član Srpske akademije nauka. Najpoznatiji sovjetski disident svih vremena. Solženjicin je bio kompletan intelektualac - studirao je na Fizičko-matematičkom fakultetu, paralelno i na Instututu za istoriju, filozofiju i književnost. Posle napada nacističke Nemačke na SSSR, dobrovoljno se prijavio u vojsku gde je napredovao vrlo brzo od običnog vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Tokom 1945. godine je, zbog pesama u kojima je indirektno kritikovao Staljina i njegov režim, osuđen na sibirski logor. Rehabilitovan je 1956. godine i od tada je radio kao učitelj. Njegova literatura je obeležena sopstvenim iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Proganjan je i kasnije, čak mu je u jednom periodu bilo oduzeto sovjetsko državljanstvo, pa je 1974. godine emigrirao iz Sovjetskog saveza. Tek 1998. godine vratio se u Rusiju i tom prilikom odbio najvišu državnu nagradu koju mu je dodelio tadašnji predsednik Boris Jeljcin. Tom prilikom je rekao: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja.` Tokom boravka na Zapadu, dok je bio emigrant, iskazao je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu tog istog Zapada... Njegova duhovna priroda je uvek nadvladavala taj nizak, materijalni momenat koji je odbacivao sa indignacijom. Povodom raspada Jugoslavije, Solženjicin je izjavio još 1994. godine: `Jugoslovenski konflikt nije nastao po želji naroda. Ni Srbi, ni Hrvati, ni Bosanci nisu ni u čemu krivi. Krivi su komunista Tito i njegova banda, koji su nacrtali granice koje ne odgovaraju etničkom sastavu`. Knjige NISU KORIŠĆENE. Original primerak, sa nalepnicom, ovakvih kompleta više nema u prodaji. Tvrd povez, sa zlatotiskom, zaštitnim omotima, Radovo izdanje iz 1988. godine, izvanredno i neponovljivo. Veći format. # 97

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 212 str. Ekstra retko !!! 1. izdanje, Budim 1836. god Jovan Stejić (Arad, 1803 — Beograd, 1853) bio je prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Srbiju. Zajedno sa dr Karlom Pacekom jedan je osnivača srpskog građanskog saniteta i 1831. izdavač prvog medicinskog spisa u Srbiji (Poučenije za lečenje bolesti holere). Medicinski fakultet studirao je u Pešti. Doktorirao je u Beču 1829. godine. Kako ga je pri kraju studija medicine stipendirao gospodar Jevrem Obrenović dr Jovan Stejić je po povratku u Srbiju prvo došao kod njega u Šabac 1829. U Kragujevac je otišao 1830. godine, nakon što ga je Knez Miloš predložio za svog ličnog lekara i vaspitača svojih sinova Milana i Mihajla. Ovu dužnost obavljao je od 1830. do 1832. godine. Doktor Jovan Stejić je nakon štampanje svog prvog originalnog spisa, u kome je koristio moderno slobodoumno razmišljanje, „Sabor istine i pouke“, odstupio od novoprihvaćenog Vukovog pravopisa. Knezu Milošu se sa žalbom obratio Vuk Karadžić pismom u kom je naveo: „Taj spis je opasniji za Vas od proklamacije Čarapića i učitelja Mije.“ Stejić je prihvatio Vukovo pismo, ali je odbijao da se u pismo unose crkveno–slovenske reči a ortografija koju je napisao praktično je onemogućila uvođenje Vukovog pisma sve do 1868. godine. Uvređen ovim postupkom Stejić je napustio Srbiju 1832. i prešao u Zemun. Povremeno je dolazio da pomaže dr Kunibertu u lečenju Miloševe porodice. Konačno se vratio u Srbiju 1840, nakon Miloševog proterivanja, kada je postavljen za šefa građanskog saniteta, a 1845. i za glavnog sekretara Državnog sovjeta. Ovu dužnost obavljao je sve do svoje smrti 1853. godine. Srbija je 1829. imala pet lekara. Pored Jovana Stejića, ovu petorku činili su Bartolomeo Kunibert, Đorđe Novaković iz Jagodine, Gligorije Ribakov, Rus koji je radio u Požarevcu i nepoznati turski lekar u Čačku. Među ovim lekarima, Jovan Stejić se isticao jer je bio ličnost izuzetnog kvaliteta. Te svoje sposobnosti, pokazao je ne samo kao lekar već i kao književnik. Među prvima u Srbiji bio zagovarnik ideje o makrobiotičkom načinu ishrane i života. Preveo je sa nemačkog jezika knjigu Makroviotika, ili nauka o produženju života čovečeskog. Jovan Stejić se može smatrati i pionirom transfuziologije. U knjizi pod nazivom „Makroviotika”. Jovan Stejić, je razmatrao šta bi se desilo kada bi se u telo starca ubrizgala krv mladića. Knjiga je iz 1856. godine, iz doba kada se u Evropi ni izdaleka nije razmišljalo o transfuziji, tako da to smatramo pretečom priče o transfuziji, koja je krenula da se primenjuje tek za vreme Prvog svetskog rata.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sve knjige imaju zastitne omote, koji su po malo iskrzani, kod dve knjige zastitni omotac znatno losiji. Sve ostalo u redu. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Kralj Duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar --------- FALI ❗ 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja ---------- Losiji omot VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih pingvina -------- Omot losiji VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera ---------- FALI ❗ 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 FALI CELO DESETO KOLO !!! X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Х. А. Дель-Вайо - Красная тропа Huan Alvarez Del Vajo - Crvena staza Julio Álvarez del Vayo - Red path Moskva, 1930. Tvrd povez (naknadni), 166 strana, originalna prednja korica, na kojoj se nalazi fotomontaza jednog od najznacajnijih predstavnika sovjetske avangarde/ konstruktivizma, Gustava Klucisa. RETKO! Gustav Gustavovich Klutsis (Latvian: Gustavs Klucis, Russian: Густав Густавович Клуцис; 4 January 1895 – 26 February 1938) was a pioneering Latvian photographer and major member of the Constructivist avant-garde in the early 20th century. He is known for the Soviet revolutionary and Stalinist propaganda he produced with his wife Valentina Kulagina and for the development of photomontage techniques.[2] Born in Ķoņi parish, near Rūjiena, Klutsis began his artistic training in Riga in 1912.[3] In 1915 he was drafted into the Russian Army, serving in a Latvian riflemen detachment, then went to Moscow in 1917.[4] As a soldier of the 9th Latvian Riflemen Regiment, Klutsis served among Vladimir Lenin`s personal guard in the Smolny in 1917-1918 and was later transferred to Moscow to serve as part of the guard of the Kremlin (1919-1924).[5][6] In 1918-1921 he began art studies under Kazimir Malevich and Antoine Pevsner, joined the Communist Party, met and married longtime collaborator Valentina Kulagina, and graduated from the state-run art school VKhUTEMAS. He would continue to be associated with VKhUTEMAS as a professor of color theory from 1924 until the school closed in 1930. Klutsis taught, wrote, and produced political art for the Soviet state for the rest of his life. As the political background degraded through the 1920s and 1930s, Klutsis and Kulagina came under increasing pressure to limit their subject matter and techniques. Once joyful, revolutionary and utopian, by 1935 their art was devoted to furthering Joseph Stalin`s cult of personality. Despite his active and loyal service to the party, Klutsis was arrested in Moscow on 16 January 1938, as a part of the so-called `Latvian Operation` as he prepared to leave for the New York World`s Fair. Kulagina agonized for months, then years, over his disappearance. His sentence was passed by the NKVD Commission and the USSR Prosecutor’s Office on 11 February 1938, and he was executed on 26 February 1938, at the Butovo NKVD training ground near Moscow. He was rehabilitated on 25 August 1956 for lack of corpus delicti.[7] Work Klutsis worked in a variety of experimental media. He liked to use propaganda as a sign or revolutionary background image. His first project of note, in 1922, was a series of semi-portable multimedia agitprop kiosks to be installed on the streets of Moscow, integrating `radio-orators`, film screens, and newsprint displays, all to celebrate the fifth anniversary of the Revolution. Like other Constructivists he worked in sculpture, produced exhibition installations, illustrations and ephemera. But Klutsis and Kulagina are primarily known for their photomontages. The names of some of their best posters, such as `Electrification of the whole country` (1920), `There can be no revolutionary movement without a revolutionary theory` (1927), and `Field shock workers into the fight for the socialist reconstruction` (1932), belied the fresh, powerful, and sometimes eerie images. For economy they often posed for, and inserted themselves into, these images, disguised as shock workers or peasants. Their dynamic compositions, distortions of scale and space, angled viewpoints and colliding perspectives make them perpetually modern. Klutsis is one of four artists with a claim to having invented the subgenre of political photo montage in 1918 (along with the German Dadaists Hannah Höch and Raoul Hausmann, and the Russian El Lissitzky).[citation needed] He worked alongside Lissitzky on the Pressa International exhibition in Cologne.[8] tags: avangarda, fotomontaza, gustav klucis, el lisicki, maljevic, suprematizam, konstruktivizam, dizajn, design, zenit, zenitizam, jo klek, nadrealizam, nadrealisti, dada, dadaizam...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1838. god Jovan Sterija Popovic Pokondirena tikva je komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine. U ovom delu Jovan Sterija Popović je ismejao glavnu junakinju, Femu, koja, ludujući za „noblesom“, nastoji da pobegne iz svog zanatlijskog (opančarskog) sveta i da se probije u više društvene krugove. Povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića, Mihovil Logar i Hugo Klajn su 1956. godine napisali istoimenu komičnu operu. `Pokondirenu tikvu` Popović je napisao 1830. godine, odmah posle „Laže i paralaže“, a objavljena je tek 1838, i to posle prerade. Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih Srpskih komediografa. Životopis Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz). Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka. Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“. A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

SELAM. SKIZZEN UND NOVELLEN AUS DEM BOSNISCHEN VOLKSLEBEN, von Milena Mrazović, Deutsche Schriftsteller – Genossenschaft, Eingentrangene Genossenschaft mit beschränkter Haftpflicht, Berlin, 1893. Naknadni tvrdi kartonski francuski polukožni povez iz epohe sa zlatotiskom i sa očuvanom originalnom mekom koricom unutar njega. Odlična očuvanost, osim što je naknadni povez na par mesta malo oguljen; rikna, zlatotisk, listovi i originalna korica bez oštećenja. Jezik nemački, latinica, 276 str. Ekstremno retko. NAPOMENA 1: Milena Mrazović Preindlsberger (Bjelovar, 28. 12. 1863. – Beč, 20. 1. 1927.), bila je hrvatska književnica i novinarka. Radila je kao urednik lista „Bosniche Post“ koji je izlazio u Sarajevu na nemačkom jeziku. Živela je u Banja Luci i u Sarajevu. Godine 1889. postala je prva žena članica Antropološkog društva u Beču. Svoj život i rad posvetila je Bosni i Hercegovini i njenoj popularizaciji u zemljama nemačkog govornog područja. Pisala je pripovetke u kojima je opisivala običaje, nošnje i način života naroda u Bosni i Hercegovini, eseje, putopise, skupljala narodne bajke i objavljivala ih na nemačkom jeziku. Ovo je prvo izdanje njene knjige originalno objavljene na nemačkom jeziku 1893. godine; drugo izdanje ove knjige, ali sad na engleskom jeziku, u prevodu gospođice Waugh izašlo je 1899. godine u Londonu. Knjiga sadrži 8 novela inspirisanih temema iz bosansko-muslimanskog života. Predgovor za knjigu autorka je napisala u Sarajevu u proleće 1893. godine. Sadrži sledeće priče (novele): 1. Mahmud Biba 2. Emin`s Glück 3. Ali, der Derwisch 4. Die Feredscha als Heirathsvermittlerin 5. Abla 6. Jussuf`s Aschyklik 7. Zur Unzeit 8. Eine bosnische Semiramis NAPOMENA 2: Povez je rađen za izvesnog `M. M. Terzibašića` (čije se ime vidi utisnuto u zlatotisku na dnu rikne), a koji bi mogao biti beogradski trgovac Milorad Terzibašić (1862-1908) - prvi predsednik Beogradskog velosipedskog društva, ili njegov sin Mihailo. Terzibašić je bio prvi propagator biciklizma i klizanja u srpskom narodu. Osim toga, izgradio je prvu kružnu biciklističku stazu (velodrom) i Društveni dom (na mestu današnjeg Doma vojske Srbije), a uređivao je časopis `Velosipedski list`, prvi sportski list u Kraljevini Srbiji. Bio je oženjen suprugom Milojkom sa kojom je imao sina Mihaila, pa je stoga moguće da je knjiga pripadala njegovom sinu, za koga je i uvezana u ovaj povez, a što bi opravdalo inicijal u imenu (Mihailo M. Terzibašić).

Kao na slikama Prisutan miris starih knjiga Extra retko 1971 Katalin Ladik počela je svoju karijeru u Novom Sadu u periodu delovanja novosadske neoavangarde ranih sedamdesetih, da bi se devedesetih preselila u Budimpeštu. Raspon stvaralaštva Katalin Ladik kreće se od književnosti preko glume do interpretacije eksperimentalnih zvučnih kompozicija i radio-igara, fonetične i vizuelne poezije, hepeninga, performansa, akcije pa sve do mail arta. Objavila je 20 samostalnih zbirki poezije i jedan roman, od kojih su na srpski prevedeni Erogen zoon, Ikarova senka i Kavez od trave i roman Mogu li da živim na tvom licu (SFO (Re)konekcija, 2021). Svoje izložbe, performanse, hepeninge, muzičke performanse i koncerte realizovala je u okviru najznačajnijih institucija savremene kulture domaće i međunarodne scene, kao što su: Akademie der Bildenden Künste Wien „Aspekte – Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Bosch+Bosch grupa), Van Gogh Museum Amsterdam „Vizuele poëzie”, Muzej savremene umetnosti „Verbo-Voko-Vizuelno”, Galerija suvremene umjetnosti „Nova umjetnička praksa 1966–1978”, Centre National Georges Pompidou „Rencontres internationales de poesie sonore”, Kassel, Neue Galerie, DOCUMENTA, New York, Washingto, Dubrovačke letnje igre, a trenutno se njen rad predsatavlja na svim značajnim evropskim izložbama. Rad ove umetnice, prevashodno njena verbo-voko-vizuelna istraživanja (zvučni performansi, video i audio kasete i ploče), (tekstualni) performansi tela, baš kao i obiman i značajan književni kao i rad u oblasti alternativnog teatra, priznati su i prepoznati i u međunarodnim okvirima. Njenu umetničku ličnost svrstavaju u red već gotovo mitskih ličnosti avangardi na čitavom centralnoevropskom prostoru. Za svoj umetnički rad dobila je Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije 2009, kao i Nagradu za mir i umetničku hrabrost Lennon Ono Grant for Peace 2016. Svoje prve pesme objavila je u časopisu Simpozion na mađarskom jeziku (1962) a njena prva zbirka Balada o srebrnom biciklu (Ballada az ezüstbicikliröl) sa gramofonskim, zvučnim zapisima, objavljena je 1969. godine, potom Bludna metla, Erogena zona, Kavez od trave i Ikarova senka. U prevođenju na srpski joj je pomagala književnica Judita Šalgo, takođe poznata po svojim performativnim izvođenjima poezije. „Judita Šalgo mi je pomogla u prevodu pesama, a Bogdanka Poznanović me potakla na video-dokumentaciju mog stvaralaštva. Ona je negde 1980-ih nabavila videorekorder za Akademiju umetnosti gde je bila profesorka na Odseku medija i potakla me da snimimo neki moj rad za video. Ja sam sabrala neke motive i elemente svojih performansa iz prethodnog desetljeća koji su mi se činili pogodnima za kameru i video, pa sam ih izvela na stepeništu hodnika Akademije, a video nazvala Poemim. To je ostalo kao jedini dokument onog vremena.“ Pored uticaja Bogdanke Poznanović, koja je tada osnovala na novosadskoj Akademiji umetnosti prvi studio za nove medije, knjigu Bore Ćosića Mixed Media smatrala je jako važnom za njen umetnički razvoj. Bila je članica grupa Bosch + Bosch od 1973. do 1976, u okviru koje je ipak imala svoju teritoriju zvuka i zvučnog performansa i izvodila vizualne i konceptualne radove. Novoosnovanom Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színház pridružila se 1974. i kao članica stalnog ansabla radila do 1992. igrajući u predstavama najznačajnijih mađarskih reditelja, kao što je Jančo Mikloš i predstava Bajer aspirin – pesnička monodrama koju je za nju napisao Oto Tolnai. Tokom godina igrala je glavne i sporedne uloge u raznim TV filmovima i igranim filmovima (jedan od poznatijih je i film Lordana Zafranovića Ujed anđela). Bila je urednica pesničke rubrike književnih časopisa Elet es Irodalom (1993–94) i Ciganifuro (1994–99). Između 1993. i 1998. predavala je u muzičkom i pozorišnom obrazovnom centru Hangar. Katalin najveći trag ostavlja u svojoj foničnoj i voko-vizelnoj poeziji, ali se najviše pamte njeni performansi i body art u kojima koristi svoje telo kao instrument, često provocirajući intervenciju publike ritualno igrajući različite ženske uloge. Performativno izvođenje njenih „Šamanskih pesama“, dok je ogrnuta samo životinjskom kožom uz svetlost sveće, bio je jedan od najradikalnijih ženskih umetničkih izraza avangardne scene na tadašnjem jugoslovenskom kulturnom prostoru. „U početku sam na te radove gledala kao na poetske večeri – znači, prikazivanje poezije počev od njenog čitanja pa sve do govorenja u obliku fonične i gestualne poezije, što je na neki način bio uvod putem kojega sam ljudima dala ključ ka otvorenoj, proširenoj poeziji. Videla sam da ljudi poeziju smatraju samo onom linearnom, koju eventualno recituje glumac ili sam autor, ali govorenje ili pevanje, a kamoli fonična poezija, tada nije postojala.“ Performansi Ja sam javna žena, Blackshave, Rupa koja vrišti, Poem, Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav,Mandora, Tesla samo su neki od najvažnijih, a spacifičnost njenog rada vidi se i u tome što je neke izvodila potpuno različito u drugim kontekstima. Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970. Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970. Katalin Ladik, Sanja Iveković i Vlasta Delimar bile su prve konceptualne umetnice novih medija a njihove umetničke strategije uticale su na poetiku različitih generacija umetnica, od Marine Abramović do nama danas savremene ženske scene. Ali, i one same još aktivno učestviju u kreiranju iste i sve više su prisutne na međunarodnoj sceni Sama Katalin je iznenađena koliko su mladi umetnici zainteresovani za njen rad: „Uskoro idem u Švajcarsku gde ću na Muzičkoj akademiji u Baselu održati radionicu na temu novih eksperimentalnih partitura i improvizacije s kompozitorima. I mene samu čudi kako se mlađe generacije zanimaju za mene i moje stvaralaštvo.“ Zanimljivo je pratiti njen odnos prema ženskoj i feminističkoj kulturi. Sama kaže da u početku nije znala puno o feminističkim teorijama, a one koje su do nje dopirale nisu joj bile bliske. Ali svoju umetničku pobunu pokazuje kroz tipično ženske motive iskazujući ne samo odnos prema patrijarhalnim matricama nego i prema represivnom umetničkom kontekstu čak i među svojim istomišljenicima. Inače, konceptualne umetnice prve problematizuju poziciju autorke u umetničkom polju delovanja. „Stoga sam izražavala svoj bunt kroz one sitne stvari koje radi svaka žena, s uverenjem da to također može da bude predmet umetnosti ili način umetničkog izražavanja. Kada sam počinjala, pišući na mađarskom sredinom 1960-ih, nisam poznavala teoriju feminizma – ne znam ni da li je postojao neki pregled na srpskom. Teorija nije programatski postojala u mom radu, već sam krenula od ličnog iskustva i započela svojevrsno oslobađanje od porodice i radnog mesta kao neki vid protesta u 1970-ima.„ Feministkinje su prepoznale njenu umetnost kao važnu elaboraciju pobunjene žene tako da je bila i gost najveće feminističke međunarodne konferencije u jednoj komunističkoj zemlji Drug-ca 1978. u Beogradu: „To je bio moj prvi susret s njima i drugim aktivnim feministkinjama iz Zagreba, s kojima sam ostala u kontaktu. Drug-ca Žena me lično obogatila, i tada sam shvatila da feminizam nije ono što sam smatrala američkim feminizmom usko usmerenim protiv muškaraca, već da se radi o prostom zalaganju za prava žena.“ Retrospektivna izložba njenih radova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2010. upravo je i nazvana Moć žene prema njenim dominantnim umetničkim postulatima. Na konferenciji K.A.T. „Umetnost u obrazovanju: interakcije“, u produkciji Saveza feminističkih organizacija (Re)konekcija u Novom Sadu (2017), mogli smo da vidimo njene trenutne umetničke preokupacije internet prostorom koje je nazvala „Alisa u zemlji kodova“. Katalin Ladik danas, Foto: Sanja Anđelković Fotografija Sanja Anđelković Katalin Ladik bavi se intrigantnim pitanjem, koje je osnovano na materijalu proširene poezije same umetnice. U unutrašnjoj naraciji svake vizuelne poezije nalazi se promena. Neobičajna medijska tranzicija odnosi se na ove objekte (vizuelnu poeziju i konkretnu poeziju), zatim na živo izvođenje i audio snimanje tih živih nastupa. Veza između vizuelnog i zvučnog je suština odnosa između poezije Katalin Ladik i njene proširene poezije, „otelovljenog perfomansa“. „Lepota se pojavljuje kao rezultat na površini, na licu dela, ali radost stvaranja se dešava na obrnutom, na naličju materijala. Energija koja se oslobađa ograničenja, raskalašno se pokazuje i prevladava. Ne poštuje pravila, pretvara se u radost i bol. To se ne možete videti s lepe, tj. prednje strane, samo sa „pogrešne“ strane tj. naličja umetničkog dela” – objašnjava autorka. [Újvidék]: [Fórum Könyvkiadó], [1971]. First edition. In publisher’s illustrated wrappers, designed by Gábor Ifjú. Printed on differently colored papers. 89, (7) p. Inscribed first edition of Katalin Ladik’s book of surreal poems. Katalin Ladik (b. 1942) is a Yugoslavian-born (today Serbia) Hungarian radical female performance artist, poet, and writer. Besides other prizes, in 2016 she was awarded by the LennonOno Grant for Peace together with Ai Weiwei, Anish Kapoor, and Olafur Eliasson. She was an exhibitor at “documenta 14” in 2017. Katalin Ladik (born Novi Sad, 25 October 1942) is a Hungarian poet, performance artist and actress. She was born in Novi Sad, Kingdom of Yugoslavia (Hungarian: Újvidék), and in the last 20 years she has lived and worked alternately in Novi Sad, Serbia, in Budapest, Hungary and on the island of Hvar, Croatia. Parallel to her written poems she also creates sound poems and visual poems, performance art, writes and performs experimental music and audio plays. She is also a performer and an experimental artist (happenings, mail art, experimental theatrical plays). She explores language through visual and vocal expressions, as well as movement and gestures. Her work includes collages, photography, records, performances and happenings in both urban and natural environments. Contents 1 Biography 2 Awards 3 Poetry 4 Prose 5 Publications 5.1 Volumes in original language 5.2 Translated volumes 5.3 E-books 5.4 Audiobooks 6 Discography 6.1 Sound poetry 6.2 Music (experimental music, jazz) 7 Poetry readings, sound poetry performances 7.1 Online Audio 7.2 Live performances 8 Performance art 8.1 A list of performances, happenings, actions 8.2 1960s-`70s 8.3 1980s-`90s 8.4 2000s 8.5 2010s 8.6 2020s 9 Workshops with performances (selection) 10 Concerts, musical performances (selection) 11 Speech-music performances 12 Theatre 12.1 As an actress 12.2 As a director 13 Films 13.1 Feature films 13.2 Short films 13.3 Recitatives 13.4 Television interviews 13.5 Documentary 13.6 Writer’s Credit 14 Radio plays 14.1 Writer and performer 14.2 Performer 15 Artworks in permanent public and private collections 16 Exhibitions 16.1 Solo exhibitions 16.2 Group exhibitions 17 See also 18 References 19 Sources 19.1 Resources 19.2 Literature 20 External links Biography[edit] Katalin Ladik studied at the Economic High School of Novi Sad between 1961 and 1963. She then joined the Dramski Studio (Drama Studio) acting school in Novi Sad, between 1964 and 1966. Between 1961 and 1963, she worked as a bank assistant. During this time, in 1962, she began to write poetry. From 1963 to 1977 she worked for Radio Novi Sad. She joined the newly established Novi Sad Theatre in 1974, becoming a member of its permanent ensemble in 1977 and working there until 1992.[1] She primarily acted in dramatic roles. Over the years, she also played major and minor roles in various TV-films and movies. She led the poetry sections of literary magazines Élet és Irodalom (1993–94) and Cigányfúró (1994–99). Between 1993 and 1998 she taught at Hangár musical and theatrical education center. She is a member of the Hungarian Writers` Union, the Hungarian Belletrists Association, the Association of Hungarian Creative Artists and the Hungarian PEN Club. Awards[edit] Katalin Ladik has earned various awards, including the Kassák Lajos Award (1991), the award of Mikes Kelemen Kör (Mikes International – Association for Hungarian Art, Literature and Science in the Netherlands) (2000), the József Attila Prize (2001), the Mediawave Parallel Culture Award (2003), the National Award for Culture of the Republic of Serbia (2009), and the Laurel Wreath Award of Hungary (2012). Katalin Ladik has earned various awards, including the Kassák Lajos Award (1991), the award of Mikes Kelemen Kör (Mikes International – Association for Hungarian Art, Literature and Science in the Netherlands) (2000), the József Attila Prize (2001), the Mediawave Parallel Culture Award (2003), the National Award for Culture of the Republic of Serbia (2009), and the Laurel Wreath Award of Hungary (2012). In 2015, she received the Klára Herczeg Award in senior category from the Studio of Young Artists’ Association (Hungary).[2] In 2016, she was awarded with the Lennon Ono Grant for Peace.[3] Her awards for acting include the Oktobarska nagrada grada Novog Sada (October Award of the City of Novi Sad), a collective award to the cast of Radio Novi Sad in 1967; first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta (Festival of Professional Theatres in Vojvodina) in 1978, for the role of Masha in Three Sisters, directed by György Harag, performed at the Novi Sad Theatre. The same role earned her the first place of Udruženje dramskih umetnika Srbije / Association of Dramatic Artists of Serbia, in 1979. Katalin Ladik also received the Magyar Televízió Elnöki Nívódíja / Award of the President of Hungarian Television for Acting Excellence for acting in András Rajnai’s TV film series, Televíziós mesék felnőtteknek (Television Tales for Adults) in 1980. In 1986, she was awarded first place at Smotra vojvođanskih profesionalnih pozorišta / Festival of Professional Theaters in Vojvodina for the role of Skinner in Howard Barker’s The Castle, directed by David Gothard, performed at the National Theatre in Subotica. 2017 Artisjus Literary Award for her poetry volume „A víz emlékezete” („The Memory of Water”) 2017 Janus Pannonius Filius Ursae Award for her literary oeuvre for „being defiant, provocative, and confrontational towards the actual literary canons” 2019 Ferencváros Pro Urbe Award [4] 2020 „My Country” („Hazám díj) Award in recognition of her lifetime achievement [5] 2021 Medal of culture for lifetime achievement, ie. for overall creativity/work awarded by Miloš Crnjanski Centre 2021 Novi Sad` International Literary Award, which is awarded by the 16th International Novi Sad Literary Festival organized by the Society of Writers of Vojvodina 2022 Hungarian Order of Merit Officer`s Cross, one of the highest Orders in Hungary 2022 Prize in Fiction (Poetry) category of the Society of Hungarian Authors 2022 Alföld Literary Prize Poetry[edit] Katalin Ladik became known after 1962 through her surreal and erotic poems. In addition to a number of books in Hungarian, volumes of her poetry were published in Yugoslavia, France, Italy and the United States. Her poems also appeared in various magazines and anthologies worldwide, translated into Spanish, German, Polish, Bulgarian, Slovakian, Hindi, Chinese, Indonesian, Romanian, Macedonian, Rusyn and Slovenian. `She is able to embody the sense of poetry as action. I saw one of her readings in Bratislava at Ars Poetica Festival and she was the only poet able to electrize the audience without any translation. (...) She manages to pass linguistic barriers but, again, any translation of her poetry is at least difficult to be made (or should I say “performed`). Her activity covers a wide area that includes performance and sound poetry, with a force that captures any kind of audience no matter how illiterate in contemporary poetry they can be.` Poetry Depot Prose[edit] Her first novel, entitled Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) was published in 2007 by Nyitott Könyvműhely. It is considered to be an eminent work in Hungarian Avant-garde literature. It is partly autobiographical, partly self-reflecting. The novel alternates between reality and fiction, prose and poetry, sometimes switching to a prose poem style. Its main target audience is that part of the artists’ community who are receptive to esoteric allusions. The book is about three women: the Editor, who lives in Budapest, the Artist, and the Glasswoman who lives in Novi Sad, all of whom bear the same name. The shared name determines their lives. Initially, they are unaware of one another, but throughout the book their lives get gradually intertwined. After they get to know one another, they begin to live each other`s life, which changes everything for them forever. One of the peculiarities about the book is the uniquely rich textual documentation (letters, newspaper articles, posters) and the large number of photos. Publications[edit] Volumes in original language[edit] Ballada az ezüstbicikliről (Ballad of Silver Bike) | poems | Hungarian | with gramophone recording | Forum, Novi Sad, 1969 Elindultak a kis piros bulldózerek (The Small, Red Bulldosers Have Taken Off) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1971 Mesék a hétfejű varrógépről (Stories of the Seven-Headed Sewing Machine) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1978 Ikarosz a metrón (Icarus on the Subway) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 1981 A parázna söprű – Bludna metla (The Promiscuous Broom) | poems | Hungarian-Serbian bilingual | Forum, Novi Sad, 1984 Kiűzetés (Exile) | poems | Hungarian | Magvető, Budapest, 1988 Jegyesség (Engagement) | poems | Hungarian | Fekete Sas - Orpheusz, Budapest, 1994 A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Fekete Sas, Budapest, 1998 Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Orpheusz, Budapest, 2004 Élhetek az arcodon? (Can I Live on Your Face?) | prose | Hungarian | Nyitott Könyvműhely, Budapest, 2007 Belső vízözön (Deluge Inside) | poems | Hungarian | Parnasszus, Budapest, 2011 Ladik Katalin legszebb versei (The Most Beautiful Poems of Katalin Ladik) | poems | Hungarian | AB-ART, Bratislava, 2012 A víz emlékezete (The Memory of Water) | poems | Hungarian | Kalligram, Budapest, 2016 Idővitorla (Time Sailing), Selected Poems (1962-2022) | poems | Hungarian | Forum, Novi Sad, 2022 Béranya versek (Surrogacy Poems) | poems | Hungarian | Tipp-Cult Kft, Parnasszus Könyvek, P-Art, Budapest, 2022 Translated volumes[edit] Poesie Erotiche (Erotic Poems) | poems | Italian | selected and translated by: Giacomo Scotti | La Sfinge, Naples, 1983 Erogen Zoon | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko | Književna Zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | New Native Press, Sylva, 1992 Poèmes (Poems) | poems | French | selected by: Tibor Papp | translated by: Katalin Kluge, Tibor Tardos | CiPM / Spectres Familiers, Marseille, 1999 Ikarova senka (Icarus’ Shadow) | poems | Serbian | translated by: Katalin Ladik, Selimir Radulović, Judita Šalgo, Arpad Vicko, Draginja Ramadanski | Orpheus, Novi Sad, 2004 Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2005 Engagement | poems | English | translated by: Emöke Z. B’Racz | Burning Bush Press, Asheville, 2006 Kavez od trave (Grass-Cage) | poems | Croatian | translated by: Kristina Peternai | Matica hrvatska, Osijek, 2007 Poems | English | Cultural Centre of Vojvodina, `Miloš Crnjanski`, Novi Sad, 2022 Mogu li da živim na tvom licu : romaneskna životna priča (Can I Live on Your Face: novelistic life story) | prose | Serbian |(Re) konekcija, Novi Sad, 2021 Raspjevane žeravice: izbrane pjesme 1962-1982 (Singing embers: selected poems 1962-1982) | poems| Croatian | DAF, Zagreb, 2022 E-books[edit] Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2003 | downloadable, pdf format Fűketrec (Grass-Cage) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, multiple formats A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Kiűzetés ~ Jegyesség (Exile ~ Engagement) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | poems | Hungarian | Mikes International, The Hague, 2004 | downloadable, pdf format Engagement | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Stories of the Seven-Headed Sewing Machine | poems | English | Firefly Inx, Asheville, 2012 | downloadable, pdf format[permanent dead link] Milyen ízű vagyok? (How Do I Taste?) | poems | Hungarian | A hónap könyve, Szentendre, 2012 | buyable, pdf format Audiobooks[edit] 2020: Liquid mirror (Folyékony tükör) presented by Vera Sípos 00:00:00 – Folyékony tükör 1; 00:55:47 – Folyékony tükör 2 Audiobooks by contemporary authors published online by DIA, the Digital Literature Academy of PIM [6] Discography[edit] Sound poetry[edit] Ballada az ezüstbicikliről (The Ballad of the Silver Bicycle) | SP | supplement for book with same title | Forum, Novi Sad, 1969 Phonopoetica | SP | Galerija Studentskog kulturnog centra, Belgrade, 1976 Poésie Sonore Internationale (International Sound Poetry) | audio cassette | anthology of sound poetry, Paris, 1979 La Nouvelle Revue d’Art Moderne, Special 2. (The Magazine of Modern Art) | audio cassette | Rencontres Internationales de Poésie Sonore (International Sound Poetry Festival), Paris, 1980 Adriano Spatola: Baobab Femme | audio cassette | anthology for sound poetry magazine, Publiart Bazar Reggio Emilia, 1982 Yugoslavian Sound Poetry | audio cassette | anthology of sound poetry, 1987 Hangár / Hangar | audio cassette | anthology of sound poetry, Amsterdam – Budapest, 1987 Aki darazsakról álmodik (Who is Dreaming About Wasps) | LP | recording of the radio play `Furcsa, aki darazsakról álmodik` (Strange Is the One Who Is Dreaming About Wasps) | Radio Novi Sad, 1988 Spiritus Noister: Nemzeti zajzárványok / National Noise-Inclusions | audio cassette | Bahia Music, Budapest, 1996 Vajdasági Magyar Zenei Esték / Vojvodina Hungarian Music Evenings 1988 | CD | JMMT, Novi Sad, 1998 Vízisámán / Water Shaman | CD | Budapest, 1999 Spiritus Noister – Kurt Schwitters: Ursonate | music CD | Hungaroton, Budapest, 2003 Vodeni anđeo / Water Angel | music CD | Nova Misao, Novi Sad, 2011 Phonopoetics | Vinyl, LP | Alga Marghen (Milano), in co-production with acb Gallery (Budapest) Milano, 2019 [7] Water Angels | Vinyl, LP | Alga Marghen (Milano), in co-production with acb Gallery (Budapest) Milano,, 2021 [8] Music (experimental music, jazz)[edit] As vocalist, Katalin Ladik collaborated with prominent Croatian, Serbian and Hungarian composers, such as Dubravko Detoni, Branimir Sakač, and Milko Kelemen (1971–73, ensemble ACEZANTEZ); Ernő Király (1963-2002); Dušan Radić (Oratorio Profano, 1979); Boris Kovač (1986-1990); Deže Molnar ( 1989–91); Zsolt Sőrés a.k.a. Ahad, and Zsolt Kovács (1996-, Spiritus Noister). Ernő Király | LP | Udruženje Kompozitora Vojvodine, Novi Sad, 1978 Boris Kovač: Ritual Nova I | LP | Symposion Records, Overstrand, 1986 Boris Kovač: Ritual Nova II | CD | Recommended Records, London, 1989 Ernő Király - Spectrum | CD | Autobus, Paris, 1999 Deže Molnar: Weird Garden | CD | vocals on Track 1 (Water Clock) | Studentski Kulturni Centar Novi Sad, 2010 I Belong to the Band Bakers Of The Lost Future | CD | vocals on Track 3 (Poets Of The Absurd On Chalk) | Inexhaustible Editions, Budapest, 2016 Poetry readings, sound poetry performances[edit] Online Audio[edit] Fűketrec (Grass-Cage) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2003 | downloadable, mp3 format A négydimenziós ablak (The Four-Dimensional Window) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Ikarosz biciklijén (On Icarus’ Bicycle) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Kíűzetés - Jegyesség (Exile - Engagement) | sound poetry | Hungarian | Magyar Elektronikus Könyvtár (MEK), 2004 | downloadable, mp3 format Live performances[edit] 2011 Négy fekete ló mögöttem repül (Four Black Horses Fly Behind Me); Jégmadár (Icebird); excerpts from Belső vízözön (The Deluge Inside) | poetry reading | Dzsudi Remake evening, Merlin Theatre, Budapest | Video on YouTube Performance art[edit] Most of Katalin Ladik`s performances balance on the borderline between performance art and theatre: the performance of sound poems is accompanied by theatrical body action and in many cases, the surrounding space is structured similarly to a traditional theatre. Those who examine her poetry often refer to her sound poetry performances. On the other hand, no detailed analyses have been produced about the dramaturgical characteristics of her performances, and the relations of sign systems between her poetry and performances. It is a well-reasoned choice, however, to locate her in the context of female performance artists, as Katalin Ladik uses her body and person as the medium of her art in her performances, which occupies a special position within the history of Western art. A list of performances, happenings, actions[edit] 1960s-`70s[edit] 1968 Budapest, Szentendre - Hungary | UFO | Tamás Szentjóby, Miklós Erdély, Katalin Ladik | happening 1970 Belgrade - Serbia | Pozorište Atelje 212, Podrum teatar (Theatre Atelje 212, Theatre in the Basement) | performance Zagreb - Croatia | Žanr Festival eksperimentalnog filma (Genre Experimental Film Festival - GEFF) | performance Budapest - Hungary | József Attila Művelődési Ház (Cultural Centre József Attila) | with Jenő Balaskó | literary performance Belgrade - Serbia | Dom Omladine (Youth Centre) | performance Temerin - Serbia | performance 1971 Bačka Topola - Serbia | UFO Party | performance Samobor - Croatia | Samoborski Fašnik (Carnival in Samobor) | Eros sa ovogu svijeta (Eros of This World) | UFO Party | performance Biograd - Croatia | UFO Party | performance Zagreb - Croatia | Studentski Centar (Student Centre) | performance Belgrade - Serbia | Dom Omladine (Youth Centre) | performance Zagreb - Croatia | Teatar Poezije Zagreb (Poetry Theatre Zagreb) | Četvrta dimenzija kutije (Fourth Dimension of the Box) | performance 1972 Osijek - Croatia | Annale Komorne Opere i Baleta (Annual Festival of Chamber Opera and Ballet) Zagreb - Croatia | Teatar ITD (Theatre ITD)| performance Novi Sad - Serbia | Tribina Mladih (Youth Tribune) | performance Belgrade - Serbia | Studentski Kulturni Centar (Student Cultural Centre) | Festival Expanded Media | performance Balatonboglár - Hungary | Kápolna Galéria (Kápolna Gallery) | Group Bosch+Bosch | performance 1974 Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar, Festival Expanded Media /performance/ 1975 Zagreb (Croatia), Student Centre Gallery / Galerija Studentskog Centra: `Eksperimenti u jugoslovenskoj umjetnosti` (Experiments of Yugoslav Art) (Group Bosch+Bosch) /performance/ Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar, Festival Expanded Media: `Ljubavi, Singer` (Loves, Singer) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina mladih: `Change Art` /action/ Novi Sad (Serbia): `Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav` (Floating Novi Sad Downstream the Danube) /action/ 1976 Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar, Festival Expanded Media: `Change Art` /action/ Zagreb (Croatia), Gallery of Contemporary Art / Galerija Suvremene Umjetnosti /performance/ 1977 Zrenjanin (Serbia), Cultural Centre / Kulturni Centar: `Poezija, fonična i vizuelna poezija Katalin Ladik` (Poetry, Phonic and Visual Poetry by Katalin Ladik) Kraków (Poland): `Phonopoetica` /performance/ Zagreb (Croatia), Information Centre / Informativni Centar: `Phonopoetica` (with Vujica R. Tucić) /performance/ Amsterdam (Netherlands), Stedelijk Museum: `Tekst in Geluid` (Text in Sound) /performance/ Belgrade (Serbia), Student Cultural Centre / Studentski Kulturni Centar: `Phonopoetica` /performance/ 1978 Kranj (Slovenia), Prešeren Theatre / Prešernovo Gledališče /performance/ Sarajevo (Bosnia and Herzegovina), Youth Theatre / Pozorište Mladih, Festival Malih i Eksperimentalnih Scena (Festival of Small and Experimental Theatre): `Četvrta dimenzija – krik` (Fourth Dimension – Scream) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina mladih: `Pesnički maraton` (Poetry Marathon) /performance/ Novi Sad (Serbia), Sonja Marinković Student Club / Studentski Klub ‘Sonja Marinković’: `Čudak je ko čekiće sanja` (Weird Is the One Who Dreams About Hammers) /performance/ Würzburg (Germany), Hand Press Gallery / Handpresse Galerie: `Randkunst-Kunstrand` /performance/ Novi Sad (Serbia), National Library / Narodna biblioteka: `Umetnost se ne ponavlja, ne ponavlja, ne ponavlja...` (Art Does Not Repeat Itself, Not Repeat Itself, Not Repeat Itself...) /performance/ Zagreb (Croatia), Gallery of Contemporary Art / Galerija Suvremene Umjetnosti: `Nova umjetnička praksa 1966-1978` (New Art Practice 1966-1978) /performance/ 1979 Subotica (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Az éneklő varrógép – The Singing Sewing Machine` (with Zsolt Király) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina Mladih: `The Screaming Hole – A sikoltozó lyuk` /performance/ Amsterdam (Netherlands): `One World Poetry` /performance/ Utrecht (Netherlands), Gallery ‘T Hoogt / ‘T Hoogt Galerie: `One World Poetry` /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune / Tribina Mladih: `Mesék a hétfejű varrógépről` (Stories of the Seven-headed Sewing Machine) /performance/ 1980s-`90s[edit] 1980 Paris (France), Pompidou Centre / Centre Georges Pompidou: `Rencontres Internationales de Poésie Sonore` (International Sound Poetry Festival) /performance/ Le Havre (France), Cultural Centre of Le Havre / Maison de la Culture du Havre: `Rencontres Internationales de Poésie Sonore` (International Sound Poetry Festival) /performance/ Rennes (France), Cultural Centre of Rennes / Maison de la Culture de Rennes: `Rencontres Internationales de Poésie Sonore` (International Sound Poetry Festival) /performance/ New York City (USA), Washington Square Church, The New Wilderness Foundation: `International Sound Poetry Festival` /performance/ Baltimore (USA), School 33 Art Center, The Merzaum Collective`s Desire Productions Present: International Festival of Disappearing Art(s) /performance/ Gyula (Hungary), Castle Theatre / Várszínház, Knights’ Hall / Lovagterem: `Alice` /performance/ Belgrade (Serbia), Salon Museum of Contemporary Art / Salon Muzeja Savremene Umetnosti, Exhibition of Group Bosch+Bosch: `Orman koji ubrizgava (Injecting Closet)` /performance/ 1982 Budapest (Hungary), Cultural Centre Jókai, Studio ‘K’/ Stúdió ‘K’ Jókai Művelődési Központ: `Ladik Katalin újvidéki költő és előadóművész szerzői estje` (An Evening with Novi Sad Poet and Performer, Katalin Ladik) /performance/ Novi Sad (Serbia), Cultural Centre Petőfi Sándor / Petőfi Sándor Művelődési Ház: `Telepi esték – Ladik Katalin szerzői estje` (Evenings in Telep – with Poet Katalin Ladik) (with Ottó Tolnai, Zsolt Király) /performance/ Budapest (Hungary), Young Artists’ Club / Fiatal Művészek Klubja: `Ladik Katalin szerzői estje` (An Evening with Katalin Ladik) (with Miklós Erdély, László Beke and Zsolt Király) /performance/ Budapest (Hungary), Cultural Centre Jókai, Studio ‘K’ / Stúdió ‘K’ Jókai Művelődési Központ: `Ladik Katalin szerzői és előadói estje` (An Evening with Katalin Ladik) (with Miklós Erdély, László Beke and Zsolt Király) /performance/ Belgrade (Serbia), Museum of Contemporary Art / Muzej Savremene Umetnosti: `Verbo-Voko-Vizuelno` (`Phonopoetry` with Judita Šalgo) /performance/ Osijek (Croatia), Students’ Youth Centre / Studentski Centar Mladih, Osiječko ljeto (Summer in Osijek): `Čudak je ko čekiće sanja` (Weird Is the One Who Dreams About Hammers) /performance/ Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Ikar u metrou” (Icarus on the Subway) (with Judita Šalgo, Selimir Radulović) /performance/ Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine, Beogradsko leto (Summer in Belgrade): `Ufo Party` /performance/ Kanjiža (Serbia), Literary Camp / Književna Kolonija: `Konkretna i vizuelna poezija` (Concrete and Visual Poetry) (with Vujica R. Tucić and Bob Cobbing) /performance/ Novi Sad (Serbia), Address: Istarski kej 37. sp. 8. st. Rade Šević: `Sound Poetry Performance` (with Vujica R. Tucić and Bob Cobbing) /performance/ Novi Sad (Serbia), Youth Tribune Gallery / Tribina Mladih Galerija: `Phonopoemim` – Exhibition Launch for Slavica Grkavac: tapiserije `Jokastin kompleks` (`Jocasta Complex` Tapestry) /performance/ Paris (France), UNESCO: `Guerre a la guerre` (War Against War) /performance/ Milan (Italy), UNESCO: `Guerra alla guerra` (War Against War) /performance/ Paris (France), UNESCO Pompidou Centre / Centre Georges Pompidou: `Polyphonix 5` /performance/ 1983 Vienna (Austria), Wiener Festwochen (Vienna Festival): `Mandora 1.` /performance/ Zagreb (Croatia), Gallery of Contemporary Art / Galerija Suvremene Umjetnosti: `Nova umjetnost u Srbiji 1970-1980` (New Art of Serbia 1970-1980) Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Oluja-po motivima Šekspira` (Tempest – Based on Shakespeare) – Exhibition Launch for Slavica Grkavac: tapiserije `Jokastin kompleks` (`Jocasta Complex` Tapestry) /performance/ Belgrade (Serbia), Youth Centre / Dom Omladine: `Magic Bread` (with Paul Pignon) 1984 Glasgow (UK), Third Eye Centre, Poetsound 1984: `Mandora 1.` /performance/ Milan (Italy), (Cultural Association of) Cooperativa Intrapresa: `Milanopoesia` /performance/ Szeged (Hungary), József Attila University (Today: University of Szeged) / József Attila Tudományegyetem: `Mandora 1.` /performance/ Cogolin (France), Rencontres Internationales de Poésie Contemporaine (International Festival of Contemporary Poetry): `Mandora 1.` /performance/ Belgrade (Serbia), Cultural Centre / Kulturni Centar: `Mandora 1.` /performance/ 1985 Belgrade (Serbia), Magaza Theatre / Pozorište Magaza: `Mandora 2.` /performance/ Budapest (Hungary), Cultural Cente of Lágymányos / Lágymányosi Művelődési Otthon: `Mandora 2.` /performance/ Budapest (Hungary), Metropolitan Cultural Centre / Fővárosi Művelődési Ház: `Alice` /performance/ Zemun (Serbia), Festival Monodrame i Pantomime (Festival of Monodrama and Pantomimes): `Mandora` /performance/ Novi Sad (Serbia), ‘Sonja Marinković’Cultural Centre / Kulturni Centar ‘Sonja Marinković’, Youth Tribune / Tribina Mladih: `Mandora` /performance/ Stari Bečej (Serbia) /performance/ 1988 Szeged (Hungary), JATE Club: `Polyphonix` /performance/ Pécs (Hungary): `Alice` /performance/ Budapest (Hungary), Vigadó Chamber Hall / Vigadó Kamaraterem, Hangár Est (‘Wall of Sound’ Evening): `Alice` /performance/ 1989 Spoleto (Italy): `O Fortuna` /performance/ Nové Zámky (Slovakia): `O Fortuna` /performance/ Novi Sad (Serbia): `O Fortuna` /performance/ 1990 Novi Sad (Serbia), Sport and Activity Centre of Vojvodina / SPENS Sportski i Poslovni Centar Vojvodina: `Otkrovenje` (Revelation) (with Zoltán Pletl) /performance/ Vác (Hungary), Greek Chapel / Görög Templom, Ex-panzió 2. Festival: `Angyal/Angel` /performance/ Novi Sad (Serbia): `Seraphine Tanz` /performance/ 1993 Szentendre (Hungary), Dalmát Cellar / Dalmát pince, UHF Kisújrevue /performance/ Szeged (Hungary), JATE Club: `Alice` /performance/ Vác (Hungary), Greek Chapel / Görög Templom, Expanzió 5. Festival /performance/ 1994 Szeged (Hungary): `Performancia` with Lukács Bitskey /performance/ Zebegény (Hungary): `A helyettesítő asszony (The Substitute)` /performance/ Pécs (Hungary): `A négydimenziós ablak (The Four-dimensional Window)` with Tamás Szalay /performance/ 1995 Marseille (France), International Poetry Centre / Centre International de Poèsie: `Kassák` /performance/ 1996 Marseille (France), Meyer Gallery / Galerie Meyer: `L’ agneau de Dieu et le double` (The Lamb of God and Its Double) /performance/ Ajaccio – Corsica (France): `L’ agneau de Dieu et le double` (The Lamb of God and Its Double) /performance/ 2000s[edit] 2002 Novi Sad (Serbia), Cultural Centre of Novi Sad / Kulturni Centar Novog Sada, INFANT (International Festival of Alternative and New Theatre): `Fűketrec / Grass-cage` 2003 Novi Sad (Serbia), Chamber Theatre of Music / Kamerno Pozorište Muzike, INTERZONE Festival: `Tesla – Project` /performance/ 2004 Monza (Italy) /performance/ Salerno (Italy) /performance/ Novi Sad (Serbia), Chamber Theatre of Music / Kamerno Pozorište Muzike, INTERZONE Festival: `Tesla – Project` Budapest (Hungary), A38 Ship / A38 hajó: `Lomtalanítás` (Cleaning the House) /performance/ Budapest (Hungary), Ludwig Museum – Museum of Contemporary Art / Ludwig Múzeum – Kortárs Művészeti Múzeum: `Torony-Lomtalanítás` (Cleaning the Tower-House) /performance/ 2005 Terény (Hungary), Expanzió Festival: `Angel` /performance/ 2006 Budapest (Hungary), Serbian Theatre in Hungary / Magyarországi Szerb Színház / Srpsko Pozorište u Mađarskoj: `Tesla`, /audio-visual oratorio/ Otterlo (Netherlands), Kröller-Müller Museum: `Change Art` /action/ Amsterdam (Netherlands): `Tesla` /performance/ Novi Sad (Serbia), Sport and Activity Centre of Vojvodina / SPENS Sportski i Poslovni Centar Vojvodina, Inventors Association of Vojvodina, TeslaFest: `Tesla` /performance/ 2007 Nové Zámky (Slovakia), Art Gallery / Galéria Umenia: `Gyakorlatok üres húrokon – Kassák-kód` (Exercises on Empty Strings - Kassák Code) /performance/ Budapest (Hungary), Erlin Club Gallery / Erlin Klub Galéria: `Fűketrec` (Grass-cage) /performance/ Budapest (Hungary), Mu Theatre / Mu Színház: `Az Eszmélet szövedéke` (The Weave of Consciousness) (with Péter Bajka, Bern Atom Santi, Eszter Bereczky, Zsófia Varga) /performance/ Verőce (Hungary), Ekszpanzió XX Festival: `Tesla, Audio-visual Oratorio` /performance/ Szigliget (Hungary), Artist House of the Hungarian Public Foundation for Creative Art / Magyar Alkotóművészeti Közalapítvány Alkotóháza, József Attila Kör 18. irodalmi tábora (18th Literary Camp of the József Attila Circle): `Az Eszmélet szövedéke` (The Weave of Consciousness) (with Péter Bajka, Bern Atom Santi, Eszter Bereczky, Zsófia Varga) /performance/ 2008 Budapest (Hungary), Petőfi Literary Museum / Petőfi Irodalmi Múzeum, A Szépírók Társasága V. őszi irodalmi fesztiválja – Nők a férfi birodalomban (5th Autumn Literary Festival of the Hungarian Belletrist Association – Women in a Men`s World): `Diptichon` (with Endre Szkárosi), performance Belgrade (Serbia), ARTGET Gallery – Cultural Centre Belgrade / Galerija ARTGET – Kulturni Centar Beograda (World Poetry Day): `Tesla – Homo Galacticus` /performance/ Szigliget (Hungary), József Attila Kör 20. irodalmi tábora (20th Literary Camp of the József Attila Circle): `Trip-ti-chon` (with Veronika Czapáry), performance Budapest (Hungary), Irodalmi Centrifuga (Literary Centrifuge): `Trip-ti-chon` (with Veronika Czapáry), performance Bratislava (Slovakia), Ars Poetica Medzinárodny Festival Poézie /The 6th Ars Poetica International Poetry Festival /sound poetry performance[9] 2009 Visegrád (Hungary), The Roof Terrace of King Matthias Museum / A Mátyás Király Múzeum tetőterasza, Ekszpanzió XXI Festival: “Kerub` (Cherub) /performance/ 2010s[edit] 2010 Budapest (Hungary), Gallery A22 / A22 Galéria, Tibor Papp`s Exhibition Opening: `Óraköltemény` (Poem-Clock) /performance/ Subotica (Serbia), Kosztolányi Dezső Theatre / Kosztolányi Dezső Színház: `Tesla – Homo Galacticus` /performance/ Budapest (Hungary), Millenáris Theatre / Millenáris Teátrum, Book Festival: `Szabadkőműves szex` (Freemason Sex) (with drMáriás) /performance/ Štaglinec (Croatia), `Voda` – `Water` Međunarodni Susret Umjetnika (International Art Festival): `Veliko spremanje` (Spring Cleaning) /performance/ Eger (Hungary), Small Synagogue Gallery of Contemporary Art / Kis Zsinagóga Kortárs Galéria, artAlom élőművészeti fesztivál (artAlom Performing Arts Festival): `Bukott angyalok` (Fallen Angels) /performance/ Szeged (Hungary) – Subotica (Serbia), Railway line, Kultúrcsempész Sínbusz Fesztivál (Culture-smuggler Railbus Festival): Megaphone-assisted readings by Gábor Virág, Slobodan Tišma, Gábor Lanczkor, Tamara Šuškić, Vladimir Kopicl, Katalin Ladik, Siniša Tucić, Roland Orcsik 2011 Budapest (Hungary), Kunsthalle (Palace/Hall of Art) / Műcsarnok: `Preparababrakabaré` /performance/ Marseille (France), Museum of Contemporary Art / Musée d`Art Contemporain, Poésie Marseille 2011, 8ème Festival (8th Marseille Poetry Festival, 2011): `Le Grand Ménage` (Spring Cleaning) /performance/ Târgu Mureș (Romania), National Theatre - Small Hall / Teatrul Naţional – Sala Mică, Testet öltött szavak rendezvény (Words Embodied – Event series): `Alice` /performance/ Budapest (Hungary), Mu Theatre / Mu Színház, Ismeretlen kutatása improvizációs alkotóműhely (Searching the Unknown – Improvisational Workshop): `Hangmozdulat` (Sound Movement) (with Kati Dombi) /performance/ 2012 Budapest (Hungary), Hungarian Writers` Association / Magyar Írószövetség: XXIV. Ekszpanzió Festival, `Idézet` Szimpozion és Kiállítás (`Quotation` Symposium and Exhibition): `Ásó, kapa, nagyharang` (`Till Death` lit.: Spade, Hoe and Bell) /performance/ Komárom (Hungary), Fort Monostor – Film Museum / Monostori Erőd – Filmmúzeum, Mediawave 2012 Festival: `Nagytakarítás` (`Spring Cleaning`) /performance/ Łódź (Poland), MS2 – Lodz Museum of Art / MS2 – Muzeum Sztuki w Łodzi: `Alicja w krainie kodów` (Alice in Codeland) /performance/ Budapest (Hungary), Address: 8th district, Pál street 6.: Gödör bújócska – irodalom, zene, film, tánc, színház, beszélgetés (Gödör Club Hide-and-seek – literature, music, film, dance, theatre, discussions) /sound poetry performance/ Ottawa, Ontario, Canada, City Hall Art Gallery, A B Series Workshop: `Nagytakarítás` (`Spring Cleaning`) /performance/ Ottawa, Ontario, Canada, Arts Court Theatre, A B Series: `Alice Kódországban` (`Alice in Codeland`) /performance/[10] 2013 Budapest (Hungary), Óbudai Társaskör, Kassák Museum, Kassák Year: `Alice Kódországban` (Alice in Codeland) /performance/[11] Hvar (Croatia), 17th International Festival of Radio Plays and Documentary Radio Dramas PRIX MARULIĆ, „Tesla. Homo Galacticus” /performance/ Székesfehérvár (Hungary), Vörösmarty Theatre Studio, Contemporary Art Festival: `Alice Kódországban` (Alice in Codeland) /performance/[12] Budapest (Hungary), Fuga, Autonómia Filmklub 5, „I Belong to the Band”: Katalin Ladik`s voice on „poets of the absurd on chalk”[13] 2014 Százhalombatta (Hungary), Katalin Ladik - Endre Szkárosi, Slam Poetry /performance/ Budapest (Hungary), Mika Tivadar Vigadó, JazzaJ, Katalin Ladik – Jean Michel van Schowburg, Katalin Ladik – Zsolt Sőrés, „Sounds to Go” (Hangok elvitelre) /performance/ [14] 2015 Eger (Hungary), Templom Gallery, artAlom Live Art Festival 2015: `Tranzit Zoon`, performance Gothenburg (Sweden), Gothenburg Book Fair `Tranzit Zoon`, performance Vienna (Austria), Campus AAKH Hof 7, Universität Wien, `Singende Schnittmuster – Singing Dress Pattern`, lecture-performance, multimedia slide-show 2016 Poreč (Croatia), Behind the Scenes with Katalin Ladik! Artists on Vacation: `The Sounds of a sewing machine`, Circe di Parenzo” /performance/,[15][16] Budapest (Hungary), MÜSZI, @Transart Communication, Katalin Ladik & Zsolt Sőrés „Alchemical Wedding” (Alkímiai nász) /performance/ Milano (Italy), FM Centre for Contemporary Art, Non-Aligned Modernity. Eastern-European Art from the Marinko Sudac Collection. Katalin Ladik: “Tranzit Zoon” /performance/ [17] 2017 Athens (Greece), Oval Staircase, Megaron – the Athens Concert Hall, “All the In-Between Spaces”, Concept and direction by: Paolo Thorsen-Nagel. Katalin Ladik: “Follow me into mythology” /performance/ [18] Budapest (Hungary), Urania National Film Theatre, Janus Pannonius Grand Prize for Poetry 2017 Festivities of Hungarian Pen Club. Katalin Ladik: Sound Performance based on Concrete Poems of Augusto de Campos Limassol (Cyprus), Theatro Ena, SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition, „Live Lecture” /solo sound poetry performance/ Nicosia (Cyprus), Artos Foundation, SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition „Live Lecture” /solo sound poetry performance/ Limassol (Cyprus), SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition, `Spring Cleaning`, performance/ Limassol (Cyprus), SARDAM Mixed-media Literary Festival 5th edition, „Wall(ed)”, aRttitude Site-specific dance performance, Katalin Ladik (live sound and voice). Budapest (Hungary), Trafó, „Alice in Codeland” /multimedia performance/ Vienna (Austria), Lobby of Hotel Prinz Eugen, Erste Bank Publication Presentation „Sound Poems” /live performance/ Novi Sad (Serbia), Museum of Contemporary Art Voivodina (MSUV), „K.A.T (Culture – Activism – Theory) Conference”, „Creative Transitions”/live lecture, multimedia and sound poetry performance/ Novi Sad (Serbia), Bulevar Books, „TraNSporteur multilingual poetry” /poetry reading/ Lodz (Poland), House of Literature, „Puls Literary Festival, 2017, Hungarian Day”, „Sounds in Lodz” / live lecture, multimedia performance and live sound poetry performance/ 2018 Berlin (Germany), neue Gesellschaft für bildende Kunst (nBgK), `Alice in Codeland`, multimedia performance Berlin (Germany), Akademie der Künste, „Underground und Improvisation”, „Follow me into Mythology” /live lecture and soloperformance/ Berlin (Germany), Akademie der Künste, „Underground und Improvisation”, „Desire of Touch” /Duoperformance with Natalia Pschenitschnikova/ Budapest (Hungary), Mersz Klub, „Túlélni a documenta 14-et” (Surviving documenta 14) /live lecture and soloperformance/ Budapest (Hungary), Hungarian University of Fine Arts, „Túlélni a documenta 14-et” (Surviving documenta 14) /live lecture with Emese Kürti/ Budapest (Hungary), Közkincs Könyvtár, `MŰVÉSZ + NŐ` (ARTIST + WOMAN), „Feminizmus és művészet ma?” (Feminism and Art Today?), „Túlélni a documenta 14-et” (Surviving documenta 14) /live lecture/ Belgrade (Serbia), Cultural Center of Belgrade, `Spoken Word, World Poetry Day` /poetry reading/ Belgrade (Serbia), Cultural Center of Belgrade, `Spoken Word, World Poetry Day`, `Alice in Codeland` /multimedia performance/ Zagreb (Croatia), „Showroom of Contemporary Sound”, „Transitions” /live lecture/ Rome (Italy), Falconieri Palace (Hungarian Academy in Rome), „Fountains of Rome - Mouth to Lung!” /live lecture and sound performance/ Budapest (Hungary), Három Holló – Drei Raben, „Antracit szájrúd (Antracit mouthpiece) /sound poetry performance/ Berlin (Germany), Akademie der Künste, `19. poesiefestival berlin 2018, Weltklang – Night of Poetry`, sound poetry performance Berlin (Germany), German Centre for Poetry (Haus f’ür Poesie), `lyrikline - Listen to the Poet`, poetry reading and live voice recordings for the archive 2019 Basel (Switzerland), Music Academy of Basel, Master Class in Free Impovisation, „Homo Ludens” (live lecture) Dresden (Germany), Lipsiusbau, „Alice in Codeland” / performance Rotterdam (the Netherlands), DE PLAYER, in collaboration with KRAAK, „BRAUBLFF #8 (Materie und Laut), Memory of Water / sound installation and sound poetry performance Brussels (Belgium), DE PLAYER, in collaboration with KRAAK, „BRAUBLFF #8 (Materie und Laut), „Memory of Water” / sound installation and sound poetry performance Madrid (Spain), Elba Benitez Gallery, „O-PUS” (solo exhibition curated by Adam Budak) / sound poetry performance Paris (France), Palais de Tokyo, The Liberated Voice, Sound Poetry, „Memory of Water” /sound installation 2020s[edit] 2020 London (UK), Café OTO, Tinted Window with issue No.2: Verbivocovisual dedicated to `Materializzazione del Linguaggio`, a 1978 Venice Biennale exhibition curated by Mirella Bentivoglio/ sound installation (Memory of Water) and performance (Tranzit Zoon) [19] Budapest (Hungary), Trafo Gallery, Nyitott műterem #21 (Open Studio), Zoom conversation with Emese Kürti Budapest (Hungary), acb Attachments, „Szerelmem, Sing-her!” (My Love, Sing-her!). Opening of solo exhibition „Sewn Sounds” (Bevarrt hangok) 2021 Veszprém (Hungary), Pannon Várszínház (Pannon Castle Theatre), „Alice Kódországban” (Alice in Codeland)/ performace Budapest (Hungary), Art9 Gallery, „Új szakralitás” (New sacrality) / sound poetry performance Budapest (Hungary), MAMŰ, Opening of the exhibition „Graphic Score” /sound poetry performance [20] Budapest (Hungary), Kassák Múzeum, „A víz emlékezete” („The Memory of Water”), Finissage of the exhibition „Poetry & Performance - Performance Art in Eastern Europe” /sound installation 2022 Budapest (Hungary), Godot Gallery, opening of the exhibition of drMáriás / sound poetry performance [21] Vienna (Austria), Alte Schmiede, „akustische Poesie” („Acoustic poetry”) / sound poetry performance [22] Bratislava (Slovakia), Slovak National Gallery, „Follow me into mythology” / sound poetry performance and live lecture Budapest (Hungary), Kassák Múzeum, „Szkárosi-emlékest” (Memorial evening), „Gyaloghíddal a csillaglejtőn” (Footbridge over the stargate )/sound poetry Berlin (Germany), Collegium Hungaricum, „The Poets’ Sounds” / sound poetry performance Cologne (Germany), Loft, „The Poets’ Sounds” / sound poetry performance London (UK), London Woolwich Works, LCMF (London Contemporary Music Festival) “Sad and Ruined” /sound poetry performance Belgrade (Serbia), „The Poets’ Sounds” / sound poetry performance Limassol (Cyprus), Art Studio 55, SARDAM-Literature Festival, sound poetry and „Tranzit Zoon” performance Workshops with performances (selection)[edit] 2018 Zagreb (Croatia), „Showroom of Contemporary Sound”, „Noćna pjesma morskih ježeva” („Night song of sea lizards”) /improvisation and sounding in visual and concrete poetry workshop for the students of the Department of Animation and New Media of the Fine Art Academy in Zagreb (OZAFIN), as a part of the project Re-Imagine Europe, co-funded by the Creative Europe programme of the European Union/ [23] 2021 Berlin (Germany), Lettrétage im ACUD Studio, Poets’ Sound Production Workshop 1, creation of the visual score „Drei Eier” Cologne (Germany), LOFT Cologne, Poets’ Sound Production Workshop 2, finalizing the visual score „Drei Eier” Berlin (Germany), Collegium Hungaricum Berlin, Poets’ Sound Production Workshop 3, rehearsal of the visual score based performance „Drei Eier” Concerts, musical performances (selection)[edit] 1969 Opatija (Croatia): Jugoslovenska muzička tribina (Yugoslav Music Tribune) (Ernő Király: Refleksija) 1970 Opatija (Croatia): Jugoslovenska muzička tribina (Yugoslav Music Tribune) (Ernő Király: Refleksija; Branimir Sakač: Bellatrix - Alleluja) Novi Sad (Serbia): Muzika i Laboratorija (Music and Laboratory) (with Ernő Király) Osijek (Croatia): Annale komorne opere i baleta (Annual festival of chamber opera and ballet) 1971 Zagreb (Croatia): Muzički biennale (Music Biennale – International Festival of Contemporary Music) (MBZ Radionica/Workshop II with Ernő Király, et al.; Chamber Music - Branimir Sakač: Bellatrix - Alleluja) Dubrovnik (Croatia): Dubrovačke ljetne igre (Dubrovnik Summer Festival) (ACEZANTEZ Ensemble) Radenci (Slovenia): Festival sodobne komorne glazbe (Contemporary Chamber Music Festival) 1972 Munich (Germany): (Cultural Program of the 1972 Summer Olympics) (ACEZANTEZ Ensemble) Radenci (Slovenia): Festival sodobne komorne glazbe (ACEZANTEZ Ensemble) (Contemporary Chamber Music Festival) Osijek (Croatia): Annale komorne opere i baleta (ACEZANTEZ Ensemble) (Annual festival of chamber opera and ballet) Novi Sad (Serbia), ‘Radivoj Ćirpanov’ Workers’ University / Radnički univerzitet ‘Radivoj Ćirpanov’ (ACEZANTEZ Ensemble) Belgrade (Serbia), Studentski kulturni centar (Student Cultural Centre) – Festival Expanded Media (ACEZANTEZ Ensemble) 1979-2012 Belgrade (Serbia), Dom Sindikata – BEMUS Belgrade Music Festival: “Oratorio Profano” (composer: Dušan Radić, conductor: Oskar Danon) Opatija (Croatia): Jugoslovenska muzička tribina (Yugoslav Music Tribune) Budapest (Hungary), Spiritus Noister Group, 1996, 2002, 2004, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, 2012 Budapest (Hungary), Italian Cultural Institute / Olasz kultúrintézet / Istituto Italiano di Cultura, Avantgárd művészetek a világban: mi lett a sorsuk? Nemzetközi tanácskozás (Avant-garde Arts in the World: What About Them? International conference): `Futurdadama (Futurdada Today)`, Spiritus Noister, 2001 Vienna (Austria), Spiritus Noister Group, 2004 Szentendre (Hungary), Spiritus Noister Group, 2009 Szekszárd (Hungary), Spiritus Noister Group, 2012 2016 Budapest (Hungary), Művelődési Szint (MÜSZI), „@Transart Communication 2016”, „Alchimist Wedding” /concert and live sound performance with Zsolt Sőrés/ Veszprém (Hungary), House of Arts, „Alkímiai mennyegző” („Alchimist Wedding”) /concert and live sound performance with Zsolt Sőrés/ Budapest (Hungary), Müpa, UH Fest, Spiritus Noister /concert and live sound performance with Endre Szkárosi, Zsolt Sőrés, László Lenkes/ Budapest (Hungary), Kassak Museum, „Dadarabok” /concert and live sound performance with Endre Szkárosi, Zsolt Sőrés, László Lenkes/[24] 2017 Budapest (Hungary), 2017: Muted and silent films with live music series, I Belong To The Band vs. Berberian Sound Studio 2018 Debrecen (Hungary), MODEM, Katalin Ladik: „Határidőnapló” („Diary Book”) /concert and live sound performance with Gyula Várnai/ Veszprém (Hungary), 2018, House of Arts, „Spring Reopening, We believe in life before death”, „Claes Oldenburg: I am for an Art” /concert and live sound performance with Gyula Várnai/ Basel (Switzerland), IGNM, Ackermannshof, Free Improvisation based on graphic scores of Ernő Király and Katalin Ladik Budapest (Hungary), FUGA Centre for Architecture, Design Week, Attila Dóra (bass clarinate), Katalin Ladik (vocal) Budapest (Hungary), Budapest Music Center (BMC), Wortlaute II, Transparent Sound New Music Festival, Ladik Katalin, „Ha múlna e láng” 2019 • Belgrade (Serbia), artist in residence at the Radio Beograd Electronic Studio, Katalin Ladik and Svetlana Maraš have created three new pieces (Electric Bird, White Bird and Ice Bird) [25] Speech-music performances[edit] Author „Drei Eier” (German, Serbian, Hungarian), presented by Sprechbohrer (Sigrid Sachse, Harald Muenz and Georg Sachse), „Drei Eier” (German, Serbian, Hungarian) [26] Theatre[edit] As an actress[edit] Jean-Paul Sartre: The Condemned of Altona; dir. István Lányi; Ifjúsági Tribün (Tribina Mladih / Youth Tribune); Novi Sad (Serbia); 1963 Imre Sarkadi: Elveszett Paradicsom (Paradise Lost); dir. Tibor Gellér; Petőfi Sándor Művelődési Egyesület (’Petőfi Sándor’ Cultural Association); Novi Sad (Serbia); 1963 Molière: The Imaginary Invalid (Béline); dir. Ljubica Ravasi; Srpsko Narodno Pozorište (Serbian National Theatre); Novi Sad (Serbia); 1966 (Exam Piece) Sándor Guelmino: Özvegy (Widow); dir. Tibor Vajda; Echo (az Újvidéki Rádió és az Ifjúsági Tribün színpada / the joint theatre of Radio Novi Sad and the Youth Tribune); Novi Sad (Serbia); 1969 Ferenc Tóth (text) – Ernő Király (composer): Jób (Job) (Performer – Recitative); dir. István Szabó, Jr.; Népszínház / Narodno Pozorište u Subotici (National Theatre in Subotica); Subotica (Serbia); 1972 István Örkény: Macskajáték (Cats` Play) (Ilus); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1974 Peter Weiss: How Mr. Mockinpott was cured of his Sufferings (First Angel/First Nurse); dir. Radoslav Dorić; Róbert Bambach; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1974 Ödön von Horváth: Tales from the Vienna Woods (Emma); dir. Róbert Bambach; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1975 Gergely Csiky: Mukányi (Ella); dir. Mihály Virág; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1976 Valentin Kataev: Squaring the Circle (Tanya); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1977 Molière: Dom Juan or The Feast with the Statue (Mathurine); dir. Dušan Sabo; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1978 Anton Pavlovich Chekhov: Three Sisters (Masha); dir. György Harag; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1978 Ödön von Horváth: Tales from the Vienna Woods (Emma); dir. Péter Telihay; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1978 Anton Pavlovich Chekhov: The Cherry Orchard (Charlotta Ivanovna); dir. György Harag; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1979 Ottó Tolnai: Végeladás (Clearance Sale) (Mrs Csömöre); dir. Mihály Virág; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1979 Gyula Hernádi: V.N.H.M. Szörnyek évadja (V. N. H. M. - Season of Monsters); dir. Miklós Jancsó; Summer Theatre in Gyula; Várszínház; (Hungary); 1980 Edward Albee: Everything in the Garden (Cynthia); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1980 Angelo Beolco (Il Ruzzante): La Betia; dir. Radoslav Dorić; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1981 Ottó Tolnai: Bayer Aspirin (The Actress); dir. Miklós Jancsó; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1981 Ferenc Deák: Nirvana (Csontos Vali); dir. István Szabó Jr.; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1981 Bertolt Brecht: Baal (Emilie); dir. Milan Belegišanin; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1983 Dezső Kosztolányi: Anna Édes ( Mrs Druma); dir. György Harag; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1983 Alexander Vvedensky: Jelka kod Ivanovih (Christmas at the Ivanov’s) (Mother Puzirjova); dir. Haris Pašović; Akademsko Pozorište “Promena” (“Change” Academic Theater); Novi Sad; (Serbia); 1983 Mihály Majtényi: Harmadik ablak (The Third Window) (Mrs Lódi); dir. György Hernyák; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1984 Alfred Jarry: Ubu Roi (Mama Ubu); dir. Tibor Csizmadia; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1984 Gyula Gobby Fehér: A Duna menti Hollywood (Hollywood by the Danube) – Multimedia Performance About the Life of Ernő Bosnyák (The Baron`s Lover); dir. Károly Vicsek; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1985 Ivo Brešan: Anera (Anera); dir. Dimitar Stankoski; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1985 Peter Shaffer: Equus (Hesther Salamon); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1985 Howard Barker: The Castle (Skinner); dir. David Gothard; Népszínház / Narodno Pozorište u Subotici (National Theatre in Subotica); (Serbia); 1986 Friedrich Dürrenmatt: The Visit (First Woman); dir. Radoslav Dorić; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1986 István Örkény: Forgatókönyv (Screenplay) (Mrs Littke); dir. Ljubisa Georgievski; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1986 István Örkény: Tóték (The Tót Family) (Mrs Tót); dir. Gábor Székely; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1987 Edward Albee: A Delicate Balance (Julia); dir. Mihály Virág; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1987 Jordan Plevnes: „R” (Katerina); dir. Ljubisa Georgievski; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1987 Johann Wolfgang von Goethe: Clavigo (Soffe); dir. Vladimir Milcin; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1988 Samuel Beckett: Happy Days (Winnie); dir. Radoslav Lazić; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1988 Henrik Ibsen: An Enemy of the People (Mrs Stockmann); dir. Želimir Orešković; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1989 Ferenc Molnár (Franz Molnar): Liliom (Mrs Muskát); dir. László Babarczy; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1990 Ede Tóth: A falu rossza, avagy a negyedik ablak (The Village Rogue; Or, the Fourth Window) (Mrs Tarisznyás); dir. Hernyák György; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1990 Ottó Tolnai: Paripacitrom (lit. Steed dung) (Krisztina); dir. Péter Tömöry; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1991 Marcel Achard: L`Idiote (A Shot in the Dark) (Chief Inspector`s Wife); dir. Tibor Vajda; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1991 Bertolt Brecht: Mother Courage and Her Children (Mother Courage); dir. Lajos Soltis; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1991 Józsi Jenő Tersánszky: Kakuk Marci (Her Ladyship); dir. Lajos Soltis; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1992 Jean Anouilh: The Orchestra (Cello); dir. Voja Soldatović; Újvidéki Színház (Novi Sad Theatre); (Serbia); 1992 Péter Nádas (text) – László Vidovszky (composer): Találkozás (Encounter) (Mária); dir. András Éry-Kovács; Shure Studio; Budapesti Kamaraszínház (Chamber Theatre in Budapest); (Hungary); 1997 Boris Vian: Vercoquin et le Plancton (Vercoquin and the Plankton) (Léon Charles Miqueut sous-ingénieur principal di CNU / Sub head-engineer at CNU); dir. Róbert Csontos; Kolibri Színház (Kolibri [’Hummingbird’] Theatre); Budapest (Hungary); 1997 Sean O´Casey: Bedtime Story (Landlady); dir. Pál Kanda; Függeten Színpad III társulata (3rd Company of Independent Theatre); Kolibri Pince (Kolibri [’Hummingbird’] Cellar Theatre); Budapest (Hungary); 1998 László Najmányi: Adieu Monsieur Bloom – Cabaret Noire (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; Les Fleurs du Mal; `The Thinking Man`s Living Theatre`; Mu Színház (Mu Theatre); Budapest; (Hungary); 2003 László Najmányi: A száműzött Joyce / The Exiled Joyce (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; Bloomsday Festival; Szombathely; (Hungary); 2003 Radoslav Zlatan Dorić: Ne daj Bože, da se Srbi slože / Ne adj isten, szerbek egyesülnek (God Forbid That the Serbs Should Agree) (Ruska); dir. Radoslav Zlatan Dorić; Magyarországi Szerb Színház / Srpsko Pozorište u Mađarskoj (Serbian Theatre of Hungary); Budapest; (Hungary); 2004 László Najmányi: Nova Necropola. Cabaret Noire (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; Mu Színház (Mu Theatre); Budapest; (Hungary); 2004 László Najmányi: Az igazi Blum (The Real Blum /Bloom/) (Nora Barnacle); dir. László Najmányi; ReJoyce Festival; Szombathely; (Hungary); 2004 György Baráthy: Origami (I Woman); dir. György Baráthy; Artéria Színházi Társaság (Theatre Company “Artéria”); RS9 Studio Theatre; Budapest; (Hungary); 2005 Torkolat/Estuary (Unborn child), dir: Al Farman Petra (Freeszfe), Freeszemle, Király fürdő, Budapest (Hungary), 2022 Szabadkai szecesszió/Art Nouveau in Subotica based on George Tabori’s My Mother’s Courage (Mother), dir: Zlatko Paković, Kosztolányi Dezső Színház. Subotica, 2021 As a director[edit] The Last Chapter by Navjot Randhawa, performed by the‘Theatre of Roots and Wings’ and Punjab Sangeet Natak Akademi in P

ŠTA JE TO NAJVREDNIJE ZMAJ JOVA OSTAVIO SRPSKOJ DECI Hadži Nedeljko Kangrga NEMA U PRODAJI * JEDINSTVENO * POSVETA AUTORA PATRIJARHU GERMANU Izdanje Manastir Žiča, 1983. godine. Ćirilica. Izbor iz religiozne poezije Jovana Jovanovića Zmaja. Knjiga na poleđini naslovne korice sadrži posvetu autora počivšem srpskom patrijarhu gospodinu Germanu, uoči Krstovdana, 1984. godine. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK RARE * RARITET * ZA KOLEKCIONARE * SAVRŠENO OČUVANO PREUZETO SA INTERNETA: У недељу, 12. маја 2019. године, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, у Саборној цркви је служена Света Литургија и 20-годишњи парастос прим. др хаџи-Недељку Кангрги, лекару, великом мисионару и светилнику Цркве Христове, дугогодишњем председнику Првог београдског певачког друштва, врсном предавачу, књижевнику, изузетном богословском мислиоцу, личном лекару српских патријараха Германа и Павла, као и Светог Јустина Ћелијског и бројних свештенослужитеља. Светој Литургији су присуствовали и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован и епископ бањалучки Јефрем. У наставку Свете Литургије, братство Саборне цркве је служило свечани парастос блаженопочившем др хаџи-Недељку Кангрги, у молитвеном присуству епископа бањалучког Јефрема, супруге др Кангрге – Олге, као и великог броја народа, а певало је Прво београдско певачко друштво, под управом Светлане Вилић. Краћу беседу о др Кангрги је одржао старешина Саборне цркве и председник Првог београдског певачког друштва, протојереј-ставрофор Петар Лукић. За несвакидашње житије др Недељка Кангрге, као саће богато, било би потребно више књижевних остварења, а сажету верзију можете прочитати у наставку. Прим. др хаџи-Недељко Кангрга (1923 – 1999) Живот и дела Рођен је у Шкарама у Лици, а напојен је вером и љубављу према Христу уз деду Ђуру Орлића, свештеника и архијерејског намесника у Оточцу у Лици. Др Кангрга је завршио Медицински факултет у Београду и специјализацију опште хирургије. Радио је на Неурохируршкој клиници у Београду и на хирургији у Лесковцу, а од 1954. у Железничкој болници у Београду, као примаријус и начелник Одељења за гастроентерологију. Припајањем хируршких одељења Железничке болнице и клинике `Др Драгиша Мишовић`, постао је начелник Гастроентерологије на клиници `Др Драгиша Мишовић`. Обавио је више хиљада операција, а оперисао је и лечио и много свештенослужитеља и монаха. Био је лични лекар српских патријараха Германа и Павла, као и Светог Јустина Ћелијског, са којим су га везивале нарочите духовне нити. Као члан Српског лекарског друштва и члан Међународног удружења дигестивних хирурга, учествовао је у великом броју националних и међународних конгреса и објавио преко 70 стручних радова, у земљи и иностранству. Пензионисан је 1987. године. Мисија у Цркви У више наврата, био је члан црквене управе при цркви Светог Ђорђа на Чукарици, пленума Црквене општине београдског Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке, члан Главног одбора Верског добротворног старатељства у Београду, као и других одбора: Хиландарског, Косовског и Одбора за израду фресака у београдском манастиру Ваведењу. Када је избио грађански рат на просторима бивше Југославије, радио је као члан лекарске екипе на подели помоћи у лековима нашем страдалном народу. Др Неђо Кангрга је, преко две деценије, предавао на бројним трибинама и симпосионима у оквиру Српске православне цркве, одржао је на десетине предавања, у Београду и по многим манастирима и градовима Србије. За своја предавања је, нарочито, бирао гранична подручја медицине и теологије, као и проблематику лаичког апостолата. Стваралаштво Објављивао је песме, критичке осврте на друштвена збивања, историјске чланке и беседе у бројним часописима; био је сарадник готово свих црквених и многих стручних медицинских листова и часописа, као и дописник ЕПС-а, органа Светског савета цркава. Објавио је књигу чланака и записа са поклоничких путовања по Светој земљи, Светој гори и бројним православним светињама: `Древно и савремено: записи једног хаџије`, као и књиге: `Спомени`, `Сећања на владику Николаја и аву Јустина`, `Шта је највредније Змај оставио српској деци: избор из религиозне поезије Јована Јовановића Змаја`, `По најсветијим траговима`, `Медицина и религија`, `Живети љубављу Христовом`, `Шта је од Бога слађе је од меда`, `Радосна нада пророчка – пророци о Христу`, `Неколико речи о српском Православљу`... Издавачка кућа `Светигора` Митрополије црногорско-приморске је, 2016. године, објавила сабрана дела прим. др хаџи-Недељка Кангрге, трокњижје под насловом `Живети љубављу Христовом`, на чијим се насловним странама налазе фотографије аутора са Светим Јустином Ћелијским. Признања и одликовања Одликован је Орденом Светог Владимира Руског другог степена, Орденом Светога Саве првог степена, Орденом рада са сребрним венцем, Захвалницом патријарха Германа... Био је угледна и изузетно поштована и вољена личност, човек широког образовања, одличан говорник и предавач. Иако лекар по струци, био је изврстан теолог и богословски мислилац. Представљао је Српску православну цркву на више међухришћанских конференција. На иницијативу патријарха српског Германа, Орденом Светог Саве је одликован на Велику Госпојину, 28. августа 1988. године, у манастиру Раковици. Др Кангрга је благодарио, том приликом, патријарху Герману и Светом архијерејском синоду СПЦ, на једноставан и непретенциозан начин, изражавајући радост што је `прост Христов војник` и `обичан редов из јединица Светог Саве` добио `одликовање које се, иначе, даје високим чиновима`. Говор душе Поред живота несвакидашње богатог добрим делима, пожртвованошћу и борбом за спас многих живота и душа, упамћен је као човек светог живота и безобалне љубави. Веома га је уважавао и академик Владета Јеротић, карактеришући га као изврсног медицинара, лекара-хирурга, дубоког и осведоченог православног хуманисту, човека искуства и искрене вере; `наш велики Православац, хирург, покојни др Недељко Кангрга, који је оперисао целог живота, а увек се претходно молио пре операције...` У својим позним годинама, др Кангрга је помагао и лечио велики број деце и ратника бесплатно. Био је велики борац против абортуса, оставши упамћен и по животима беба које су спасене захваљујући његовим разговорима са мајкама... Остало је забележено и да је, једном приликом, оперисао непрекидно пуних 36 сати, као и пример његове безмерне човечности и пожртвовања, којима ништа није било постидно: за време једног општег штрајка лекара и медицинског особља, када болесницима и пацијентима није имао ко да принесе чак ни тоалетне посуде, ни храну, др Неђо Кангрга је лично ишао и, на овај начин, збрињавао све којима је помоћ била потребна. Прво београдско певачко друштво (ПБПД) Преко 30 година је провео у Управном одбору Првог београдског певачког друштва, од тога 11 година као председник (1979 – 1990), оставши, потом, његов доживотни почасни председник. Активно је развијао и унапређивао историјску мисију ове најстарије музичке институције у Србији, залагао се за неговање веза Друштва са Руском и Грчком православном црквом, превасходно кроз концертне турнеје Хора. Писао је редовне чланке о овом Хору у часопису `Православље`, држао је говоре који су се памтили и изазивали снажне емоције у присутнима, умножавао је Богом му поверене дарове и тешке задатке – трпељиво и са огромном вером и љубављу. Током његове управе, ПБПД је учестововало у историјским догађајима и јубилејима, у посетама страних делегација и црквених великодостојника, одржало је две турнеје по Грчкој, учествовало је у историјској прослави 1.000 година крштења руског народа, као једини југословенски хор у Русији (1988), одржало је турнеју по Далмацији и велику турнеју по Западној Европи (Аустрија, Немачка, Шведска, Данска, Хрватска, Словенија); учествовало је у прослави 800 година манастира Студенице, `Два века Вука`, 600 година Косовског боја, повратку земних остатака црногорске династије Петровић-Његош из Италије у Црну Гору, освештавању Спомен-храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу; одликовано је Орденом Светога Саве (1990), снимило је прву касету и плочу, `Српска духовна музика кроз векове` (1987), поново је основан Дечији хор ПБПД (1980), певало је на спектакуларним југословенским премијерама филма `Дом за вешање` Емира Кустурице, доживело велики историјски успон... Упокојење Блиставу, топлу и благородну душу др Недељка Кангрге примио је Господ у Своје наручје на велики празник Светог Василија Острошког, 12. маја 1999. године. Као истински Христов ратник и састрадалник свима који су боловали, страдали и патили, отишао је у време када су злочини НАТО-алијансе косили животе и лице Србије. Упокојио се улазећи у Светосавску цркву на Врачару, на Свету Литургију. Током целокупне своје лекарске каријере, и у најтежа времена, никада није пропуштао учешће у Литургији. Сахрањен је 14. маја, крај Руске капеле, на београдском Новом гробљу, где почива под окриљем Иверске иконе Мајке Божије. Опело је служио патријарх српски Павле, са митрополитима дабробосанским Николајем и црногорско-приморским Амфилохијем и још 22 архијереја – читавим Светим архијерејским сабором СПЦ, као и великим бројем свештеника и ђакона. На опелу је певало његово Прво београдско певачко друштво, са диригентом Дарком Јовановићем. Било је то незапамћено велико молитвено сабрање, од неколико хиљада људи, који су дошли упркос бомбардовању и сведочили колико је љубави и непролазних трагова оставио за собом овај човек великог срца, духа, ума и дела... Опроштајна беседа патријарха Павла После опела, дирљиву, топлу, очинску опроштајну беседу је одржао патријарх српски Павле: `Богу се помолисмо за душу покојног брата нашег Недељка, човека који је заиста знао и зашто живи и достигао смисао и постигао циљ живота свога. А, то је, по речи Светих: стећи блажени непролазни живот, који већ почиње у овоме свету, а наставља се у ономе непролазном – испуњавајући обе заповести Христове о љубави према Богу, која је највећа заповест и у којој се садрже све остале заповести, и све још више од тога, и љубави према ближњима. Он је заиста стекао и блаженство и Царство небеско`. Говорећи о подвизима и човекољубљу др Кангрге, патријарх Павле је, са задивљујућом извесношћу и поуздањем у спасење душе блаженопочившег раба Божијег Недељка, указао `да је он остварио смисао свог живота и да је, ево, у Царству небеском и да и нас очекује да и ми, остваривши смисао свог живота, нађемо се заиста на оној страни на којој ће се и он наћи, а то је страна коју ће Господ, када дође, и познати и признати за Своје. То је права утеха и његовој мајци и сестри и супрузи и осталој родбини, и свима нама који смо били његови пацијенти и свима познаницима. Он је знао зашто треба живети и како треба живети и како стварати вечну кућу на ономе свету...` Ништа лепше, топлије и дивније није могло бити изречено – и то од поглавара наше Цркве, који је и сам живео светим животом и коме је Господ, без сумње, открио даљи пут душе раба Божијег Недељка, на поуку свима нама. Његов је живот диван путоказ и свим бездетним супружницима: како Бог, лишивши човека биолошког порода, не оставља човека са празним наручјем, спушта му у живот другачије дарове и позива га на више удостојење – материнства и очинства над многима, над онима који страдају, плачу и вапе за љубављу. Ништа дивније и утешније у то време, а данас ништа тако обавезујуће за Прво београдско певачко друштво као познање какав га је човек предводио, волео и за њега се борио... Житије саставила: Ивана Радовановић # 66

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25x16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Opencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Die Geburt der Tragöödie von Friedrich Nietzsche Leipzig 1900. Rođenje tragedije Fridrih Niče Poslednje izdanje koje je izdato za života F.Niče-a, odnosno godine 1900-te, kada je on i umro. Делo, у коме је описао две супротстављене силе у грчкој драми, „Дионизијску” (културну, приказану у музици и игри) и „Аполонску” (цивилизовану, показану разумом, формалну структуру и геометрија). Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba`. Detinjstvo i mladost Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] unutra odlično očuvana listoviodlično drže korica iskrzana po obodu sve je originalno

Pub. Ovidii Nasonis Operum tomus tertius interpretatione et notis illustravit Daniel Crispinus... RETKO antikvarna izvanredno ocuvana posebno za knjigu staru preko dva veka tvrdi stari povez kvalitetan papir KOLEKCIONARSKI PRIMERAK Ovidio Nasón Publio, 43 a.C.-17 d.C. Costantini, Giovanni Battista (Venecia) Crespin, Daniel 1640-1716, trad.Language(s):Latin Published: Venetiis : Typis Jo: Baptistae Costantini, 1779. Edition:Editio secunda veneta emendatior. Subjects: Literatura latina Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso; Sulmona, 20. mart 43. p. n. e. — Tomis, 17) bio je jedan od trojice najpoznatijih pesnika Avgustovog doba, takozvanog zlatnog veka rimske književnosti — pored Horacija i Vergilija. Datum rođenja 20. mart 43. p. n. e.Mesto rođenja Sulmona (Rim) Rimska republika Datum smrti 17.Mesto smrti Tomis Rimsko carstvo Ovidije je savršen versifikator, sa dobrom retoričkom spremom.[2] U formalnom pogledu Ovidije je pravi virtuoz i odličan predstavnik lake i neiscrpne romanske rečitosti. On se ženio tri puta i razveo dva puta do svoje tridesete godine. Imao je jednu ćerku, i unučad.[3] Njegova zadnja žena je bila povezana sa uticajnim gens Fabia, što mu je pomoglo tokom tokom egzila.[4] Avgust ga je sa nepoznatih razloga internirao u jedno mestance na Crnom moru.[5][6][7][8] Od ljubavnih pesama treba spomenuti Amores, u kojima je laka ljubavna lirika začinjena vešto ubačenim moralnim maksimama. Heroides ili Epistulae, su retoričke ispovedi napuštenih žena (Penelope, Medeje Sapfe i drugih). Ars amatoria (u tri knjige) i Remedium amoris pokazuju Ovidija kao stručnjaka u zamršenim pitanjima ljubavne strategije i psihologije. Nije se libio da piše i o kozmetici u stihovima (Medicamina faciei), sa tačnim receptima. Najbolje i najveće delo su mu Metamorphoses u 15 knjiga. Ovaj niz etioloških legendi, koji počinjo orijentalnim i grčkim motivima i završava apoteozom Julija Cezara, daje prema uzoru aleksandrijskog pesnika Kalimaha, objašnjenja preobražajima raznih mitskih ličnosti. Takvih skaski o preobraženjima nalazimo kod svih naroda, ali su im aleksandrijski učeni pesnici posvetili naročitu pažnju. Ovidiju je pošlo za rukom da i u kompoziciji celine, i u obradi detalja da — može se reći — savršeno pesničko delo, protkano jednom idejom. Epsku opširnost osvežavaju razne epizode, opisane bogatim i okretnim stilom iskusnog retora i pesnika, kakav je bio Ovidije. Na etiološkoj osnovi rađeni su i Fasti u šest knjiga, rimski kalendar za prvu polovinu godine sa opisom svetkovina i običaja. Na ovom delu radio je Ovidije i u prognanstvu, ali ga nije završio. Tristija, u pet knjiga, i Epistulae ex Ponto, u četiri knjige, prikazuju slom i bedu ostarelog galantnog Rimljanina, koji do poslednjeg časa moli i čezne za Rimom, čameći u monotoniji pontskog primorja. Izgubljena nam je tragedija Medeja, koju je profesor retorike Kvintilijan mnogo cenio. Za Seneku Ovidije nije samo declamator bonus nego bi bio i poetarum ingeniosissimus ni tantum impetum ingenii et materiae ad pucriles ineptias reduxisset. Ovidije je, kao rođeni pesnik osobene virtuoznosti i blistave fraze, mnogo uticao na romanske i evropske književnosti. Dubrovački pesnici Dinko Zlatarić, Junije Palmotić, Ignjat Đurđević i Dživo Bunić prevode i koriste Ovidija. Petar Hektorović preveo je Remedium amoris: „Od lika ljuvenoga« (O lečenju ljubavi), a u novije doba prevodili su Ovidija F. Miler i T. Maretić. Metamorfoze su neiscrpan izvor za evropske slikare i vajare. Vilijam Šekspir u fantastičnoj igri „San letnje noći“ koristio je isti izvor. Mesto Sulmo nalazi se na oko 50 km od zapadne obale Jadranskog mora, malo južnije od mesta Korfinijum koji se nalazio na poznatoj Via Valerija koja je vodila do Rima. Rodio se u uglednoj porodici rimskih vitezova. Već kao dečak pokazuje interes za pesništvo, u školi čuvenog rimskog retora Aurelija Fuska. Uskoro se odriče državne službe da bi se stavio u službu muza. Prijateljuje sa pesnicima Markom, Propercijem (Sextus Propertius), Pontikom i Basom (Bassus). Tibul ga upoznaje sa pokroviteljem pesnika Mesalom (Marcus Valerius Messalla). Sa dvadeset godina Ovidije izdaje na svet zbirku pesama Ljubavne pesme (Amores), a nekoliko godina kasnije i drugu, pod naslovom Heroine (Heroides). Po T. Maretiću, «ova se zbirka sastoji od 21 poslanice, što ih tobože žene davnih mitičkih vremena pišu svojim muževima ili ljubavnicima, koji su daleko u tuđini, ili su ih pače iznevjerili». Široku popularnost Ovidiju donosi knjiga pesama Ljubavna veština (Ars amatoria), koja predstavlja ljubavni priručnik i savetnik za žene i muškarce, sa puno životno korisnih, ali i raspusnih tančina.[9] Tom knjigom pesnik sebi pribavlja i rđav glas čoveka sklonog povredi javnog morala. Kao zreo čovek objavljuje svoje obimom najveće delo, ep Metamorfoze, gde obrađuje niz mitova koji za temu imaju preobražaj obličja. Iz ovog epa do danas su ostali čuveni odlomci o pretvaranju Dafne u lovorov cvet, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, Dedalu i Ikaru, idilična novela o Filemonu i Baukidi, te mit o Orfeju i Euridici. U to vreme Ovidije već važi i za jednog od najboljih, ako ne i najboljeg majstora stiha. Treća ženidba, sa mladom udovicom Fabijom, donosi mu i veze na dvoru. S njom je imao ćerku Perilu. Međutim, u jeku najveće slave, stiže ga imperatorova nemilost. Godine 8. posle Hrista, Ovidije biva izgnan u Tome, neveliku utvrdu na obali Crnog mora. Razlog izgnanstva do danas nije razjašnjen. Moguće da je pesnik lanuo nešto što se nije smelo, ili da je prećutao nešto što je bio dužan prijaviti (možda preljubu Avgustove unuke Julije sa Decimom Silamom — budući da je Julija bila izgnana u isto vreme kad i Ovidije). Bilo kako bilo, osnovno pitanje ostaje pitanje slobode. Imperator je mora ograničavati, a pesniku je potrebna kao vazduh. (Vladimir Jagličić) U Ovidijeve prijatelje bili su uključeni i gramatičar Higin (Hyginus) i podrazumeva se Horacije (65. do 8. p. n. e.) koji je verovatno uticao na Ovidijeve roditelje da pošalju sina njegovim putem: najpre na školovanje u Grčku, pa na Siciliju i tako dalje. I dok je za svog sponzora Ovidije imao Mesalu, Horacije je imao Etrurca Mecenu – Avgustovog savetnika i „ministra“ za kulturu. Valja reći da je razdoblje Avgustove vladavine razdoblje najvećeg procvata Rima, posle koga je sjaj večnog grada mogao samo da opada. Korozivno načelo promene je prevladalo. Već je Avgustov naslednik Tiberije pri kraju svoje vladavine pokazao da je postao sluga svojih izopačenih strasti, a ne sluga Latina i bogova. Neki od kasnijih careva, npr. Neron, Kaligula, ili Domicijan, biće zveri u ljudskom obliku. Rim je bespovratno stupao na stazu propasti. Predasi pod Trajanom, Hadrijanom, ili Markom Aurelijem nisu se mogli odupreti srozavanju. Ovidije je, više svojim životom, negoli pesništvom, postao prorok te propasti. Publije Ovidije Nazo, očito, i bez svoje volje, morao js biti izvesni korozivni element. Naivno upućep na promenu i na zemaljske užitke, nije slučajno da je baš on ispisao epos koji za temu ima nestalnost. U to vreme on je najčitaniji rimski pesnik, a omiljenost u narodu ne može se steći pisanjem na uzvišene teme. Naprotiv, potrebno je izvesno podudaranje sa interesovanjima svetine. Ovidije svakako nije bio podanik po Cezarevom ukusu. Onaj ko je, kao Oktavijan Avgust, na samrti mogao gordo da kaže: „Nasledio sam Rim od cigala, a ostavljam vam ga u mramoru!`, morao je spadati u graditelje i tumače vrhovnih zahtevnosti trajanja. U Ovidiju on je mogao videti tek nesvesnog protivnika, nekoga ko građanstvo, a time i mase, može navesti na sasvim drukčiji, ne put obnove, već na put razdruzgavanja svega vekovima građenog. Tako gledano, izgnanstvo pesnikovo može se učiniti logičnijim.

G. K. Česterton - Četvrtak 1920. - retko (Gilbert Keith Chesterton - Čovek koji je bio Četvrtak) Sarajevo, Hrvatska tiskara D.D., 1920., 177 str., mek povez, 19.5x12.5cm antikvarni kolekcionarski primerak `Čovek koji je bio četvrtak: Noćna mora` prvi put je objavljen 1908. i često nazivan `metafizičkim trilerom`. London iz viktorijanskog doba, Gabriel Syme regrutovan je u Scotland Jardu u tajni anti-anarhistički policijski korpus. Lucian Gregori, anarhistički pesnik, živi u predgrađu parka Šafran. Syme ga upoznaje na zabavi i raspravljaju o značenju poezije. Gregori tvrdi da je pobuna osnova poezije. Syme se buni, insistirajući da suština poezije nije revolucija, već zakon. Antagonira Gregorija tvrdeći da je najpoetičnije od čovekovih kreacija red vožnje za Londonsko podzemlje. Sugeriše da Gregori zapravo nije ozbiljan u vezi sa anarhizmom, što toliko iritira Gregorija da odvodi Simea na podzemno mesto anarhista, pod zakletvom da nikome ne otkriva njegovo postojanje. Centralno veće se sastoji od sedam muškaraca, od kojih svaki koristi naziv dana u nedelji kao pseudonim. ... Česterton je bio engleski književnik, a njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, religiozna dela, biografiju, fantaziju i detektivsku fikciju. Bio je omiljeni Borhesov pisac, i uticao na rad Erika Artura Blera (koga znamo po imenu Džordž Orvel). ---- Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. – London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik, pjesnik, romanopisac, esejist, pisac kratkih priča, filozof, kolumnist, dramatičar, novinar, govornik, književni i likovni kritičar, biograf i kršćanski apologet, književnik katoličke obnove. Chestertona su nazivali `princem paradoksa` i `apostolom zdravog razuma`. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi nekršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Za paradoks je govorio da je istina okrenuta naglavačke, da bi tako bolje privukla pozornost. Osnovano je smatrati da pripada uskome krugu najvećih književnika 20. stoljeća. 1935. je bio nominiran za Nobelovu nagradu za književnost, ali upravo te godine jedini put u povijesti dotična nije dodijeljena ta nagrada za književnost, ne računajući godine svjetskih ratova. Ne zna se sa sigurnošću razloge, ali zacijelo nije dodijeljena da je ne bi dobio veliki i djelotvorni kršćanski pisac Chesterton. Mnoge su pape cijenili Chestertona, među kojima Benedikt XVI., još dok nije bio papa, često ga je citirao, a papa Franjo još dok je bio nadbiskup Buenos Airesa, dao je Jorge Mario Bergoglio svoj blagoslov na molitvu za proglašenje Chestertona blaženim. Jedan od najvećih tomista 20. stoljeća Étienne Gilson za Chestertonovo Pravovjerje kaže da je `najbolje apologetsko djel dvadesetoga stoljeća`. Institut za vjeru i kulturu Sveučilišta Seton Hall u New Jerseyu nosi njegovo ime te izdaje znanstveni časopis The Chesterton Review. Chesterton je rođen u Campden Hillu, Kensington, London, kao sin Marie Louise (Grosjean) i Edwarda Chestertona. U dobi od jednog mjeseca bio je kršten u Crkvi Engleske. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Chesterton se obrazovao u Školi `St. Paul`. Pohađao je školu umjetnosti kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti na Londonskom sveučilišnom kolegiju, no nije završio nijedan fakultet. Chesterton se oženio za Frances Blogg 1901., i sa njom ostao do kraja svog života. Sazrijevanjem Chesterton postaje sve više ortodoksan u svojim kršćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem na Katoličanstvo 1922. godine. Godine 1896. počeo je raditi za londonske izdavače `Redwaya`, i `T. Fisher Unwina`, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobiva tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton je pokazao i veliko zanimanje i talent za umjetnost. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao što su George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1931., BBC je pozvao Chestertona na niz radijskih razgovora. Od 1932. do svoje smrti, Chesterton je isporučio više od 40 razgovora godišnje. bilo mu je dopušteno, a i bio je potican, da improvizira kod svojih obraćanja.

59456) Novi Zavet prevod Atanasije Stojković Izdavač: Tipografija Karla Tauhnica Lajpcig 1830 godina. tvrd originalni povez iz epohe , na unurašnjoj strani naslovne korice nalepnica : Bound by Burn & Sons 17 Kirby St(reet) , Tomas Brn ( Thomas Burn ) i njegov sin Džejms Frederik Brn ( James Frederick Burn ) su više od 40 godina, sve do 1842 godine koričili knjige za Britansko Biblijsko društvo. Prvo Lajpciško izdanje iz 1830 godine, štampano u 5000 primeraka. tvrd kožni povez, format 12 x 19 cm , 628 strana, na naslovnoj strani i na više mesta u knjizi pečat Ilija Pavlov, crkveni pojac Varna ( Bugarska ) , stranice čiste bez pisanja, nanaslovnoj strani potpis sveštenik Kas?arov , očuvan primerak , RETKOST ! Novi Zavet u prevodu Atanasija Stojkovića Rusko biblijsko društvo je, pošto je odbacilo prvi Vukov prevod iz 1820. godine, naručilo prevod Novoga zaveta kod Atanasija Stojkovića. On je od Ruskog biblijskog društva dobio zadatak da proveri Vukov rukopis u skladu sa tadašnjim važećim srpskim pravopisom. Kako je primedaba bilo u skoro svakoj rečenici (a uradio je redakciju svih evanđelja i Dela apostolskih) Stojković umesto da `ispravi i preradi` Vukov prevod iz 1820. godine, o njemu se vrlo nepovoljno izražava i Društvu predlaže da uradi novi, svoj prevod, što i čini. U ovome su ga podržali neki predstavnici pravoslavne crkve (mitropolit Leontije i arhimandrit Filipović), a preporučio ga je i ruski ministar prosvete knez Galicin. Društvu je rukopis predao 1823. godine. Pojedini (naročito stariji) autori smatrali su da je Stojkovićev prevod plagijat Vukovog rada, međutim, sve je više onih koji veruju da je Stojković zaista uradio autorski prevod, jer na to ukazuju brojne intervencije, kao i to da se nije povodio za Vukom. Osim toga, Vukov rukopis je morao da vrati Biblijskom društvu, tako da ga nije imao kod sebe u trenutku rada na svom prevodu. On je Novi zavet preveo na slavjano-serbski jezik (koji inspektor Mirijevski naziva građanskim jezikom), . Stojković je svoj prevod radio sa grčkog i crkveno-slovenskog, zadržavajući neke crkveno-slovenske reči, i on predstavlja jedini prevod biblijskog teksta na slavjano-serbski jezik. `Stojkovićev je jezik više crkveno-slovenski i može služiti kao obrazac onog pravca protiv koga je Vuk ratovao. Prvo izdanje je štampano 1824. godine u Petrogradu, u dve hiljade primeraka, ali zbog prećutne zabrane srpskih crkvenih vlasti nikada nije rasparčano, jedva je nekoliko primeraka rastureno . Nekoliko godina kasnije uništen je ceo tiraž. Prema podacima koje je u svojoj knjizi objavio dr Peter Kuzmič, izgleda da je srpska crkva odustala od podrške ovom prevodu jer je rađen na građanskom jeziku, umesto na crkvenom. Kako je bilo planirano da ovaj prevod koriste samo sveštenici, a s obzirom da su oni imali najveću primedbu, srpski mitropolit Stratimirović nije dao svoj blagoslov. Posle prestanka rada Ruskoga biblijskoga društva, Britansko i inostrano biblijsko društvo je objavilo ponovno izdanje 1830. godine u Lajpcigu u pet hiljada primeraka, a kada je tiraž rasprodat, i drugo izdanje 1834. godine, u dve hiljade primeraka. Predstavnik Biblijskog društva u Beogradu, Benyamin Barker, je 1832. godine pokušavao da dobije pismeno odobrenje od kneza Miloša da se ovaj `slaveno-rosijski i slaveno-srbski-rosijski` prevod može rasparčavati po njegovoj kneževini, nudeći `bogatima veću cenu, a siromasima manju, a veoma siromasima bezplatno`. Miloš, međutim, to nije odobrio. Zanimljivo je da Britansko društvo nije tražilo ničije odobrenje za štampanje, već je samo tražilo dozvolu za rasparčavanje, očigledno računajući da će, zbog nestašice Novih zaveta, svaki primerak biti prodat - što se pokazalo tačnim. Godine 1840. načinjen je pokušaj štampanja još jednog izdanja, ali neuspešno. `Društvo je to izdanje planiralo tiskati u Ugarskoj kod Reichardta, ali ga je u tome omela cenzura. Srpski je mitropolit prijevod dao na ocjenu arhimandritu Mutibariću. Njegova je ocjena bila tako negativna da mitropolit i nadležne vlasti nisu dopustile tisak.` Za ovo, četvrto, izdanje planiran je tiraž od dve i po hiljade primeraka, zbog povećanog interesovanja. Međutim, pojavljivanje Vukovog prevoda, 1847. godine, i njegovih kasnijih desetak izdanja za sledećih četrdeset godina, prosto su pregazili Stojkovićev rad. Vukova jezička reforma ubrzo se ustalila, i slavjano-serbski (građanski) je pao u zaborav. Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije. Veruje se da je, boraveći u Getingenu, Stojković slušao i teologiju. Znao je mnoge strane jezike: grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, pomalo češki i poljski. Stojković je napisao prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na slavenosrbskom jeziku, roman je stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima. “Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti”, napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti . “To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija”, piše Deretić. Autor je prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla. Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi. Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine , kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode. Bio je profesor na Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava. Brisanju zaostavštine Atanasija Stojkovića iz srpske kolektivne svesti nisu doprineli njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. Potonji potpuni poraz slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio. Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na slavenoserbski jezik ,a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

NEMENIKUĆE ĆIRILO I METODIJE – ALEKSANDAR VUČO prvo nadrealističko izdanje 1932 god. izuzetno retko ponudi nekorišćen, još uvek nerasečeni primerak za svoje godine odlično očuvano, pogledati slike Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921.) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928-e roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Glavni članak: Beogradski nadrealizam Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[1] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[1] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. [1] Srpska književnost[uredi | uredi izvor] Kulturno-istorijski kontekst[uredi | uredi izvor] Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. [2] Poetičke odlike[uredi | uredi izvor] Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ [3] Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. [2] Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. [4] Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. [5] Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. [2] Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”.[6] U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo[7]“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. [8] U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. [9] U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. [10] U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović [11]: „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ [12] Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. [11] Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ [13] Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. [11] Dezintegracija nadrealizma[uredi | uredi izvor] U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. [11] Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. [4] Nadrealistička izdanja[uredi | uredi izvor] Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Srpski nadrealisti[uredi | uredi izvor] Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. [15] Milan Dedinac Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. [14] Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.[16] Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja.[14] Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu.[17] Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta.[14] Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. [18] Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. [19] Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe nadrealizam, almanah nemoguće, andre breton, marko ristić, koča popović, dadaizam, dada tank, dada jok, casopis zenit, zenitizam, nadrealistička izdanja...