Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Kolekcionarstvo i umetnost
keyboard_arrow_down
Sve kategorije
Kolekcionarstvo i umetnost
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
151-175 od 477 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
151-175 od 477 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Audio tehnika
  • Tag

    Mini Linije
  • Tag

    Oprema za mobilne telefone
  • Tag

    Lirska poezija
  • Tag

    Naučna fantastika

Dobitnik nagrade Artur Klark Vratite se u dobro poznati univerzum Dece vremena sa novim likovima i još uzbudljivijom pričom. Čekalo je od pamtiveka. Sada je kucnuo čas... Pre više hiljada godina, Zemljin program teraformiranja vinuo se prema zvezdama. Na svetu Nod, naučnici su otkrili tuđinski život – ali je njihova misija bila da taj život ponište sećanjem na Zemlju. Tada je veliko carstvo čovečanstva palo, a odluke programa izgubljene su u vremenu. Eonima kasnije, čovečanstvo i njegovi novi saveznici pauci otkrili su fragmentarne radio-signale između zvezda. Oni su poslali istraživačku letelicu u nadi da će pronaći rođake sa stare Zemlje. Ali oni drevni teraformeri probudili su na Nodu nešto što je bilo bolje ostaviti na miru. Nešto što je strpljivo čekalo da ponovo bude pronađeno. „Roman sa izvrsnim preokretima i spektakularnim lokacijama, a sve je to poduprto sjajnim idejama. Moderan i pored senzibiliteta klasične naučne fantastike. Ovo su mogli napisati Asimov ili Klark. Izuzetan nastavak Dece vremena.“ Stiven Bakster „Veličanstveno. Ovo je velika knjiga – zaista velika knjiga. Bogata mudrošću i Humanošću (sa velikim H), uz stejpldonsku širinu i veličanstvenost. Naučnu fantastiku čitamo upravo zbog knjiga kao što je ova.“ Ijan Mekdonald „Dobar smisao za ritam i sposobnost Čajkovskog da dočara tajanstvene prizore, a složene koncepte predstavi transparentno, doprinose nastanku ove izvrsne priče. Čajkovski je izveo taj redak prelaz od pisca epske u majstora naučne fantastike.“ Locus

Prikaži sve...
1,399RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Naslov Ono što ostaje : pesme / Saša Jelenković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1993 (Beograd : Žig) Fizički opis 43 str. ; 20 cm Zbirka Zbirka Ključevi Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 43. Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine. Knjige pesama Neprijatna geometrija (1992) Ono što ostaje (1993) Heruvimske tajne (1994) Kraljevska objašnjenja (1998) Knjiga o srcu (2002) Elpenorova pisma (2003) Elpenorovo buđenje (2004) Elpenori (2006). Knjiga o sumnji (2010) Gola molitva (2013) Pedeset (2014) Sećanja počinju posle smrti (2017) Gibraltar (2018) Izabrane pesme (2019) Književne nagrade „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Prikaži sve...
199RSD
forward
forward
Detaljnije

Beograd 2002. Mek povez, 260 strana. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R27 `Losos sumnje` je bio treća avantura apsurdističko-nihilističkog detektiva Dirka Džentlija. Šetnja kroz knjigu otkriva Adamsovu fascinantnu pojavu i čudnu sudbinu. Pošto je ispisao radio (1978-9), knjišku (1979) i TV (1981) verziju `Autostoperskog vodiča kroz galaksiju`, kojim je otvorio novo poglavlje u humorističkoj naučnoj fantastici i zadobio svetsku slavu, Adams se, oslobođen obaveza zbrinjavanja gole egzistencije, dao u aktivno uživanje sveta koji ga okružuje, udovoljavajući svojoj ljubopitljivosti i sklonostima. A kako je bio inteligentan, i vispren, mogao je sebi da dozvoli svakovrsne eksperimente i egzibicije. Tako je, u sklopu akcije `Spasite nosoroga`, nosio, sa ostalim aktivistima, maketu ove životinje na vrh Kilimandžara ili je u toplim vodama koralnog spruda u blizini Australije pokušao da uzjaše đavolsku mantu i otkrije da li ona lepše leti kroz vodu od malenog podvodnog skutera koji je takođe testirao. Adams je bio fanatični zaljubljenik u kompjutere i kupovao ih, testirao, koristio neprestano i na svakoj tački planete na kojoj bi se zadesio (boreći se sa nekompatibilnošću kablova i utičnica). Takođe je obožavao muziku `Bitlsa`, `Prokol Haruma`, Baha, voleo da čita P.G. Vudhausa, da razmišlja o svom nosu, filmovima, o tome kako Amerikanci ne umeju da pripreme dobar čaj, bio `radikalni ateista` fasciniran evolucijom, improvizovao inteligentne govore na naučnim skupovima, napravio nekoliko kompjuterskih igrica...

Prikaži sve...
300RSD
forward
forward
Detaljnije

Naslov: Zezopis od zverinjaka Autor: Miljenko Žuborski Izdavač: - nije navedeno Pismo: ćirilica Br. strana: 46 Format: 16 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Zverinjak ili nastojanje da se prevaziđe vekovni jaz između zverske lepote i tuge dvonožaca O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/wiki/Miljenko_%C5%BDuborski Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Prikaži sve...
1,190RSD
forward
forward
Detaljnije

Dobitnik nagrade Artur Klark Vratite se u dobro poznati univerzum Dece vremena sa novim likovima i još uzbudljivijom pričom. Čekalo je od pamtiveka. Sada je kucnuo čas... Pre više hiljada godina, Zemljin program teraformiranja vinuo se prema zvezdama. Na svetu Nod, naučnici su otkrili tuđinski život – ali je njihova misija bila da taj život ponište sećanjem na Zemlju. Tada je veliko carstvo čovečanstva palo, a odluke programa izgubljene su u vremenu. Eonima kasnije, čovečanstvo i njegovi novi saveznici pauci otkrili su fragmentarne radio-signale između zvezda. Oni su poslali istraživačku letelicu u nadi da će pronaći rođake sa stare Zemlje. Ali oni drevni teraformeri probudili su na Nodu nešto što je bilo bolje ostaviti na miru. Nešto što je strpljivo čekalo da ponovo bude pronađeno. „Roman sa izvrsnim preokretima i spektakularnim lokacijama, a sve je to poduprto sjajnim idejama. Moderan i pored senzibiliteta klasične naučne fantastike. Ovo su mogli napisati Asimov ili Klark. Izuzetan nastavak Dece vremena.“ Stiven Bakster „Veličanstveno. Ovo je velika knjiga – zaista velika knjiga. Bogata mudrošću i Humanošću (sa velikim H), uz stejpldonsku širinu i veličanstvenost. Naučnu fantastiku čitamo upravo zbog knjiga kao što je ova.“ Ijan Mekdonald „Dobar smisao za ritam i sposobnost Čajkovskog da dočara tajanstvene prizore, a složene koncepte predstavi transparentno, doprinose nastanku ove izvrsne priče. Čajkovski je izveo taj redak prelaz od pisca epske u majstora naučne fantastike.“ Locus

Prikaži sve...
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Estetksa oprema: Ivan Horovic Zlatko Benka je rođen 22. jula 1951. godine u Laliti. Gimnaziju je pohađao u Odžaku. Fakultetske studije završio je u Novom Sadu na Fakultetu umetnosti, smer Slovački jezik i književnost. Pripada mlađoj generaciji romanopisaca koji prate trend modernizacije u književnosti Slovačkog vojvodstva. Korišćenje modernističkih narativnih modela i njihovo inoviranje postmodernih postulata i strategija ispoljilo se i u magijskoj realističkoj prozi Zlatka Benke u zbirci Rižove platno (1988). Zlatko Benka je autor radova objavljenih na slovačkom, ali i na srpskom jeziku. Objavio je sledećih šest zbirki pesama na slovačkom: Vodena prašina (1977), Nož sa dve oštrice (1981), Okean (1984), Il (2001), San na stolu (2006) i Kad posle junaštva (2008). Autor je i tri romana: Srebrna peščana šuma (Turčianski Svaty Mikulaš 1996), Anđelov pad (1996) i Devet prstenova (2004). Objavio je dve drame na slovačkom, 24. Orionov život (1993) i Srebrna šuma (2003). Objavio je i zbirke pesama na srpskom jeziku kao što su Demon ali gde (1973), Oklopnik (1986), roman Boginja na prestolu (1996) i bibliofilija Priče (1992) Plavi sprud (2002). Autor brojnih radova dobitnik je mnogih nagrada. Godine 1974. dobio je nagradu Zlatni pečat Srijemskih Karlovaca. Takođe 1989. godine dobio je nagradu časopisa Novy život za svoju pripovetku Trojanski konj, dok je prvu radio-difuzijsku nagradu dobio za reportažu pod nazivom Vavilonski prokolos.

Prikaži sve...
890RSD
forward
forward
Detaljnije

VEČNA VATRA-Ivan Vukadinović 224.str.,Beograd,2007.god. Na predlistu posveta pisca. Beogradski pisac Ivan Vukadinović objavio je nedavno svoj prvi roman `Večna vatra`, svojevrsni nastavak trilogije `Gospodar prstenova` Engleza Dž.R.R. Tolkina. Inženjer informatike u `Telekomu`, Vukadinović (32) je rekao agenciji Beta da njegov roman nije `bukvalan nastavak` Tolkinovog klasika književnosti fantastike. `Delo je inspirisano Tolkinom i jeste nastavak na odredjeni način, ali nije bukvalni nastavak. Moj roman može da funkcioniše sasvim nezavisno. Skoro svi likovi su novi, stari se pominju na nekim mestima, ali ne kao akteri radnje, već kao neko ko je nešto pre radio`, naglasio je Vukadinović. Uz početnu napomenu da radnja počinje hiljadu godina posle `Gospodara prstenova`, Vukadinović je u Tolkinovom zamišljenom svetu stvorio novih dvadesetak junaka, a medju njima i kralja Zlata, potomka Aragorna, koji zle sile Mordora počinje da koristi za svoje potrebe. Vukadinović ističe da je u `Večnoj vatri`, prvom romanu iz planirane trilogije `Tri goblina`, mogao da izbegne oslanjanje na `Gospodara prstenova`, ali da to nije učinio jer otvoreno priznaje da je pisao nadahnut isključivo Tolkinom. Dok čeka prve reakcije kritike i publike na roman koji je sam izdao u malom tiražu, Vukadinović kaže da će mnogima biti zanimljivo što za razliku od `Gospodara prstenova` u njegovoj knjizi `ima seksa na nekim mestima`. Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` 1k

Prikaži sve...
800RSD
forward
forward
Detaljnije

Nedeljko Babić : ZAVIČAJ, Besjeda Banja Luka 2018, tvrdi povez, str. 542. Poezija. Očuvanost 4. Недељко Бабић је рођен 25. јула 1948. године у Лукавици код Милића. Живио у Сарајеву до 3. априла 1992. године, а потом на Палама до краја 1999. године. Радио је у Државном документационом центру за истраживање ратних злочина. Пише поезију и књижевну критику. Објавио је књиге поезије Завичај (Свјетлост, Сарајево, 1973), Кривац је ухваћен (В.Маслеша, Сарајево, 1977), Помен (БИГЗ, Београд, 1996), Разужбина (СРНА, С. Сарајево, 1997), Крстовдан (Калеком, Београд, 2002), Бурски сонети (К. Фонд, «Свети Сава», С. Сарајево, 2002), Коловр(а)т (Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2005) и књигу поезије за дјецу Први разред љубави (Књижевни фонд «Свети Сава», С. Сарајево, 2002). Књига «Љубовдан» у рукопису је награђена на конкурсу Минситарства просвјете и културе Републике Српске за суфинансирање исдаваштва у 2005. години. Посљедње његово остварење је збирка поезије «Претрес», објављена 2007. године. Од 2000. живи у Београду. За Бабићеву поезију, посебно ону каснију Бранко Стојановић, аутор «Сарајевског јата» пише: «У те песме јаких евокативних набоја, сонетних и крстоликих форми Бабић је покушавао – и у најбољим својим пјесмама успијевао – да упрегне диспаратне енергије, значења, тоналитете, ритмове и мелодије: од енергије језика који се и опире или пак покорака «упрезању» у задате строфично-стиховне и метричке обрасце, преко тензија које кулминирају када се укрсте значењско-мелодијски несагласне особине катрена и терцина...»

Prikaži sve...
240RSD
forward
forward
Detaljnije

Kosta Radović : PSALM O ZEMLJI, Obod Cetinje 1975, str. 40. POezija. Očuvanost 4-. Коста Радовић је рођен 1936. године на Миочи у Пиви. Учитељску школу завршио је у Никшићу, а студије српског језика и књижевности у Београду. Био је први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ 1970. године. Последњих година предано ради на обнови Пиве, обнови манастира на Заграђу, спомен-капеле у Долима. Објавио је књиге поезије: “Пива самогласна“ (1974), „Пслам о земљи“(1975), „За нови завичај“ (1976), „Просуто небо“(1978), „Изговор ума“(1979), „Повеља“ (на српском и енглеском, 1981), „Ребро земље моје,“ „Страх од среће“ (1984), „Смрт живог врела“ (1987), „Повратич“ (1988), „Љубав се јавно каже“(1990), “Кућа код Христа“ (1994), „Извршење страха“ (изабране пјесме, 1995), „Везена тужбалица“ (2005), „Само(Антологија“), (избор поезија, 2006), „Вечера за оба свијета“(2008), „Солжењицинова бројаница“ (2010), „Два свијета видиш један пјеваш“ (2012), „Страх од среће“ (2014); као и романе “Љетописна књига архимандрита Арсенија Гаговића“(1990), „Вртијељка“ (2003), „Богородичина књига“(2008); књиге кратке приче:“Успенска врата“ (1997), „Калуђерски мост“ (2012). Аутор је радио драме: “Убиство браће Тадић“, документарно-књижевне прозе: „Пива потоп“ (1998), „Сеоба манастира Пиве“ (2001), „Записи манастира Св. Богoродица“ (2010) и путописне прозе „Путопис из Кине“ (1984).

Prikaži sve...
100RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Pekić, Borislav, 1930-1992 = Pekić, Borislav, 1930-1992 Naslov Besnilo : žanr-roman / Borislav Pekić Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novosti, 2004 (Španija : [b. i.]) Fizički opis 575 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂNovosti. XX vek ; 13 (karton s omotom) Napomene Tiraž 150.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru. Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma... U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja. Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. „Besnilo”, objavljen 1983. godine, roman je srpskog pisca Borislava Pekića. Žanrovski se određuje kao triler i horor. Radnja romana fokusirana je na londonski aerodrom Hitrou koji pogađa epidemija veštačkog mutant-virusa besnila koje avionom dospeva na Hitrou tokom leta na relaciji Rim-London-Njujork avio-prevoznika Alitalija. Roman obrađuje i teme mnogo dublje od puke zaraze, kao što je špijunaža, izdaja, ali i plamteći sukob na relaciji Palestina-Izrael. Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda”. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna reč”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. „Pisma iz tuđine” (1987), „Nova pisma iz tuđine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatović“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tuđine” (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekića”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekića” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. MG47 (N)

Prikaži sve...
699RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Marija Peakić Mikuljan (Drenovci, Županja, 7. svibnja 1943.), hrvatska je kulturna djelatnica, lektorica, urednica i književica. Po struci je diplomirana profesorica književnosti i filozofije. Piše pjesme, prozu (novele, pripovijetke, filmske scenarije, kratke priče), eseje i drame (televizijske drame, radijska drama) te djela za djecu. Životopis Rodila se je 7. svibnja 1943. godine u selu Drenovcima, kod Županje, u katoličkoj obitelji. Djetinjstvo i ranu mladost živi u vrlo teškim prilikama kao dijete dugogodišnjeg političkog zatvorenika. Samo zahvaljujući velikoj majčinoj žrtvi uspijeva dobiti željeno obrazovanje. Osnovnu školu pohađala je u Livnu, a zatim u Derventi gdje na tamošnjoj gimnaziji i maturira. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirala je književnost i filozofiju. Još za vrijeme studija započinje raditi kao lektor kod prof. Petra Guberine. Kasnije prelazi u izdavačko poduzeće `Mladost` u kojem, kao urednica nekoliko zapaženih biblioteka, radi punih 17 godina. Paralelno s uređivanjem knjiga u prostorijama poznate `Kuglijeve knjižare` vodi iznimno posjećenu i za ono vrijeme vrlo otvorenu književnu tribinu. Početkom 1985. godine izabrana je za predsjednicu Društva hrvatskih književnika kao prva žena u povijesti toga društva. Na toj je dužnosti, u dramatičnim političkim okolnostima (u Beogradu se suprotstavila velikosrpskim snagama oko SANU i Udruženja književnika Srbije, a u Zagrebu komunističkom moćniku Stipi Šuvaru i njegovim satelitima u kulturnim institucijama) izdržala nepuna dva mandata da bi se krajem 1988. godine vratila izdavaštvu prešavši na dužnost direktorice Nakladnog zavoda Matice hrvatske. U to vrijeme isključivo osobnom odlukom bez obzira na ozbiljne prijetnje vlasti, odlučuje se za objavljivanje knjige dr. Franje Tuđmana `Bespuća povijesne zbiljnosti`. Pred sam početak Domovinskog rata odlazi u Ministarstvo iseljeništva RH na mjesto višeg savjetnika, a nakon toga u Središnjicu HDZ gdje je radila u informativnom odjelu, na odnosima stranke s javnosti. 1994. godine napisala je scenarij za dokumentarni film Sudbine – generalova priča. Na HRT dolazi 1995. godine i na početku radi kao pomoćnica direktora za program. No, uskoro se sasvim vraća struci i prelazi na više godina slobodno mjesto urednika Umjetničkog programa, a nakon toga prihvaća ponuđeno mjesto odgovorne urednice Kulturno-umjetničkog programa. Posebno se angažira na formiranju religijskog programa i na razvijanju dokumentarnog i dramskog programa HTV. 1999. godine pobjeđuje na natječaju za glavnu urednicu HTV, no nakon samo dva tjedna daje ostavku ne pristajući na smanjene ovlasti i potpunu degradaciju funkcije glavnog urednika u okviru beskrupulozne političke borbe za vlast i utjecaj na HTV. Udata je i majka dvoje već odrasle djece. Marija Peakić-Mikuljan objavila je devet knjiga: Nemir cvjetanja (pjesme), Doboj, 1962. Tako nastaje sunce (pjesme), Mladost, Zagreb, 1969. Obiteljski album (zbirka novela), Alfa, Zagreb, 1977. Da nas danas (pjesme), biblioteka Razlog, Izdavačko poduzeće Liber, Zagreb, 1974. Tragom kao (pjesme), Tiskarsko-izdavački zavod `Zrinski`, Čakovec, 1978. Tamo gdje me nema (izbor poezije na engl.), The Bridge, Društvo književnika Hrvatske, Zagreb, 1978. Java (pjesme), Biblioteka suvremenih pisaca, Čakavski sabor, Split, 1979. Ptice na prozoru (pjesme), Suvremeni pjesnici, August Cesarec, Zagreb, 1982. Nešto kao herbarij (TV-drame), Sfinga, Koprivnica, 2001. O njezinim knjigama pisali su poznati hrvatski književni kritičari: Branko Bošnjak, Dalibor Cvitan, Igor Mandić, Tomislav Ladan, Luko Paljetak i mnogi drugi. Za svoja pjesnička, prozna, esejistička i dramska ostvarenja više puta je nagrađivana. Među najznačajnije nagrade koje je dobila su: 1. nagrada lista `Telegram` za poeziju i prozu 1. i 3. nagrada `Večernjeg lista` za kratku priču 1. nagrada za dokumentarnu radio dramu Ljuski zrak u konkurenciji 49 zemalja svijeta 1979. godine u Berlinu 1. nagrada sarajevske revije `Odjek` za najbolji esej godine pod naslovom Putovanje u prizor ostatka (tema: utjecaj televizije na ljudski život, društvo i kulturu). Visoka žuta žita 2010. Njezine pjesme i pripovijetke, kao i radio-dramski tekstovi prevođeni su na više stranih jezika (na poljski ju je prevela Łucja Danielewska ), a brojna ostvarenja uvrštena su i u različite dosadašnje antologije. Na Hrvatskom radiju Marija Peakić-Mikuljan realizirala je nekoliko radio drama: Obiteljski album, Radi se o našim psima, To, Ljudski zrak. Na Hrvatskoj televiziji ostvarila je dvije TV drame za djecu – Nemojte me zvati Robi i Marsijanci na Olimpijadi. Za odrasle pak emitirane su njezine TV drame – Obiteljski album, Radi se o našim psima, Doktorova noć i kratki igrani film Ponedjeljak. U dugometražnom igranom filmu okušala se kao pisac dijaloga u filmu Hoću živjeti i kao scenaristica filma Crveni i crni. Posljednjih deset godina često je kao scenaristica potpisivala emisije s tematikom Domovinskog rata, ili one iz poznate serije Sudbine Dokumentarnog programa HTV. Većinu njezinih scenarističkih radova u filmski ili televizijski izraz pretočio je njezin suprug Miroslav Mikuljan, poznati hrvatski filmski i televizijski redatelj. Za svoj umjetnički, kulturni i politički angažman Marija Peakić-Mikuljan primila je za života prvoga hrvatskog predsjednika dr. Franje Tuđmana tri visoka odličja - Red Danice hrvatske s likom Marka Marulića, Red hrvatskog trolista i Spomenicu domovinske zahvalnosti. 2006. je godine bila članicom prosudbenog odbora za dodjelu nagrade Zvonimir Golob.,[1] a bila je i u prosudbenom sudu za nagrada Bili smo prvi kad je trebalo. Sudionica je Pjesničkih susreta u Drenovcima. Članica je Hrvatskog kulturnog vijeća, u kojem je članica upravnog odbora.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor: Konstantin Baljmont Izdavač: `Katarina Bogdanović`, Kragujevac Broj strana: 164 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm BALJMONT, Konstantin (Gumnišči (Vladimirska gubernija) 15. VI. 1867) ruski pesnik. Pripadao simbolistima, kultni pjesnik moderne između 1898 (Tišina) i 1903 (Bit ćemo kao sunce – Budem kak solnce); privlačio vitalizmom, »muzikalnošću reči«, impresionizmom stila. Od 1922 živeo kao emigrant u Francuskoj. Čist, nadahnut liričar snažne individualnosti. Melodiozan, slikovit, savršen u tehnici, raznolik u ritmici, rasipan u rečima. Panteist. Voli sunce i lepotu, sličan D’Anunziju i donekle A. K. Tolstoju. Početkom XX-og veka vlada neograničeno ruskim pesništvom. Neumorno prevodio s mnogih jezika, ali svojom individualnošću potpuno zasenjuje ličnost prevedenog pisca. Prvi je prepeveo poemu `Gavran` od Edgara Alana Poa na ruski jezik. Umro je 1942-e godine. Kakav je to život bez teškoća? Nije sloboda raditi ono sto želiš, nego ne raditi ono sto ne želiš. Bogatstvo je u idejama, a ne u stvarima. Šta se događa pod površinom mirnog života bez teškoća?! (Konstantin Baljmont) U ovoj knjizi sakupljene su najznačajnije autorove pesme u prevodu Vladimira Jagličića. Tvrd povez. Ilustrovano. Knjiga je praktično nova.

Prikaži sve...
1,090RSD
forward
forward
Detaljnije

Polaris Beograd 1993 samo 500 primeraka EXTRA RETKO U PONUDI veoma dobro očuvano Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje. Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Teri Pračet Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Disksvet Glavni članak: Disksvet Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog. Srodna dela Zajedno sa matematičarem Ijanom Stjuartom i naučnikom Džekom Koenom, Pračet je napisao knjige Nauka Disksveta (1999.) i Nauka Disksveta II: Globus (2002). Treća knjiga u seriji, Nauka Disksveta III: Darvinov časovnik, objavljena je u maju 2005. godine. Adaptacije Filmovi Boja magije, Deda Pras i Pošta kao dvodelni TV serijali u adaptaciji kanala Skaj 1 (Sky 1) Stripovi Boja magije, Svetlost čudesnog, Mort i Straža! Straža! su adaptirani u crtane romane. Pozorište Stiven Brigs je nekoliko Pračetovih romana adaptirao u predstave, a mnogi scenariji su objavljeni u formi knjiga. Među njima su: Wyrd Sisters: The Play (1996) Mort: The Play (1996) Johnny and the Dead (1996) (non-Discworld) Guards! Guards!: The Play (1997) Men at Arms: The Play (1997) Maskerade (1998) Interesting Times (2002) The Truth (2002) Animacija Sestre po metli (Wyrd Sisters) i Duševna muzika (Soul Music) su takođe adaptirane u animirane priče od strane Kosgrouv Hol Films (Cosgrove Hall Films) za Kanal 4. Radio Straža! Straža! i Sestre po metli su prerađene u serijale a The Amazing Maurice and his Educated Rodents je obrađena kao devedesetominutna predstava u režiji Radija 4, BBS. Prva izdanja ranih knjiga o Disksvetu koja su dobro očuvana sada mnogo vrede - prvo britansko izdanje knjige Boja magije u tvrdim koricama sada vredi preko 2000 funti (4.500 primeraka je odštampano u štampariji St Martin`s Press, u Americi, od čega je 506 prodato u Britaniji u izdanju kuće Kolin Smajti, i stoga su prava retkost!), dok Svetlost čudesnog vredi 1000-1500 funti. Zainteresovani čak mogu da postanu likovi u nekoj od sledećih knjiga o Disksvetu. Obično se imena likovima koji se pojavaljuju u knjigama daju po ljudima koji se za tu privilegiju nadmeću na dobrotvornim aukcijama. Naslovne strane svih knjiga o Disksvetu koje su se prodavale u Ujedinjenom Kraljevstvu do 2001. radio je Džoš Kirbi. Vidi takođe: Disksvet, Likovi Disksveta Ostale Pračetove knjige Strata (Mada je radnja ove knjige smeštena na svet u obliku diska, ovaj roman je pre parodija na knjigu Ringworld Larija Nivena (Larry Niven)) (Colin Smythe, 1981) The Dark Side of the Sun (Colin Smythe, 1976) The Carpet People (Pračetov prvi roman, znatno izmenjen i ponovo objavljen nakon što je postao slavan) (Colin Smythe, 1971) Trilogija dečjih knjiga (poznatih kao The Bromeliad): Kamionci Buldožerci Krilci Good Omens (u saradnji sa Nilom Gejmanom) The Unadulterated Cat (sa Grejom Džolifijem. Omaž pravim mačkama) trilogija dečjih knjiga o Džoniju Maksvelu (Johnny Maxwell), koji vidi mrtve ljude, vanzemaljce i razne druge bizarne stvari: Only You Can Save Mankind Johnny and the Dead Johnny and the Bomb Once More* *With Footnotes - kolekcija članaka, uvoda i kratkih priča u izdanju NESFA.

Prikaži sve...
2,990RSD
forward
forward
Detaljnije

Prva knjiga Raše Popova. Retko u ponudi. Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popov, Raša, 1933-2017 = Popov, Raša, 1933-2017 Naslov Dva oka : pesme : (1958-1962) / Raša Popov Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1963 (Beograd : Kultura) Fizički opis 58 str. ; 17 cm Zbirka ǂSerija ǂTerazije 27 ; 2 (Broš.) Radivoj „Raša” Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017) bio je srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fazoni i Fore. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle. Rođen je u Mokrinu od oca Petra i majke Darinke, rođene Ubavić. Brat mu je Dušan Popov (publicista). Godine 1952. došao je na studije u Beograd. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost. Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine. Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine. Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju „Vidovi fašizma“. Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, neke od najpoznatijih su: „Radost saznanja“, „Fazoni i fore“, „Varošarije“, „U snu san“, „Šešir bez dna“. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle: izd. Nolit: Dva oka (1963); izd. Književna opština Vršac: Gvozdeni magarac (1976); izd. Dnevnik: Žabac koji ne zna da ćuti (1987); izd. Književna zajednica Novog Sada: Trulež zglave (1991); izd. Monada: Šešir bez dna (2001); izd. Tiski cvet: Lažljiva usta istine (2002); izd. Gradska narodna biblioteka Zrenjanin: Vozom posred ulice (2003); izd. Orpheus: Peta vizija (2003); izd. JOV: Bio sam srećni konj (2003); izd. Bookland: Bajke za XXI vek (2007); izd. Monart: Čarobnjakov SMS (2007); izd. Bookland: Mali zeleni (2009); izd. Tiski cvet: Spev o tranziciji (2009); izd. Jugoistok: Kako napisati najgoru pesmu (2010); izd. Bookland: Zadimljena istorija (2010); izd. Bookland: Opasne bajke (2010); izd. Lento: Sofija u kandžama smora (2011); izd. Lento: Sofijine ljubavi (2011); izd. Bookland: Kad sam padao u fras (2012); izd. Pčelica: Mokrinski patuljci (2013); izd. Bookland: Usamljena princeza (2014). Kao kolumnista dnevnih novina Politika uglavnom je pisao o društvenim temama. Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, sa kojom ima sina Bojana i ćerku Dijanu (udatu Topolac). Dobitnik je nagrade „Dositej Obradović“ za 2015. godinu. Preminuo je 19. aprila 2017. godine i sahranjen 22. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U Beogradu postoji Plato Raše Popova gde je u oktobru 2020. postavljena njegova skulptura. Citati Ne postoji osećanje da si Vojvođanin, ja se osećam Banaćaninom. S jedne strane, u gradovima kapital drže novi kompradori, to su oni koji trgovačkim špekulacijama stiču ogroman kapital, a sela uzimaju novi latifundisti. Sve je po latinoameričkom obrascu. Kad sam to rekao na jednoj privatnoj televiziji, cenzurisali su me. Intelektualac nije onaj ko je diplomirao na nekom fakultetu, već je onaj ko ima pravo rešenje u pravom trenutku. Bogat si onoliko, koliko si proputovao svetom. MG24 (L)

Prikaži sve...
1,990RSD
forward
forward
Detaljnije

STARI DŽENTLMEN I TREŠPNJIN CVET - Blagoje Svrkota Sombor 2017 188 str Blagoje Svrkota (Sivac, 6. mart 1948) je pesnik, novinar, publicista i profesor književnosti.[1][2][3] Biografija Osnovnu školu „P. P. Njegoš“ završio u Sivcu, gimnaziju u Somboru, a Filozofski fakultet (Katedra za jugoslovenske književnosti) u Novom Sadu.[3] Od 1965. godine objavljuje pesme, književnu kritiku i eseje u mnogim listovima i časopisima. Priređivač je i urednik više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka.[4][5] Profesionalno se bavio novinarstvom. Bio je novinar i urednik omladinskog lista „Pokret“, „Somborskih novina“, Radio Sombora, direktor Informativnog centra Sombor. Bio je član Skupštine JRT i član Saveza novinara Jugoslavije.[3] Obavljao je dužnost potpredsednika Izvršnog veća i predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Sombor. Bio je član Glavnog odbora SPS. Radio je u Pošti.[6] Član je Društva književnika Vojvodine od 2006. i Udruženja književnika Srbije od 2010. godine.[3] Živi i radi u Somboru.[3][6] Dela Knjige pesama „Šta je dokaz pravde“, Zajednička knjiga Petra Banovčanina (aforizmi) i Blagoja Svrkote (pesme), Komisija za kulturu SSFF, Štamparija „Forum“, Novi Sad, 1970. „Gde je Sentandreja“ (2005)[7] „Putovanje u Misir“, Klub književnika KUD „Đoka Pavlović“. Beograd: 2009. ISBN 978-86-7038-073-8.. „Čekajući brod u Jerisosu“ (2010)[8] „Koncert iz Vijene“ (2013)[9][10] `Stari džentlmen i trešnjin cvet`, Sabrane pesme, autorsko izdanje. 2017. ISBN 978-86-920787-1-2.; Е-библиотека, Градска библиотека `Карло Бијелицки` Сомбор, друго издање. 2017. ISBN 978-86-80878-07-2.www.biblioso.org.rs/pdf/ Publicistika Osnivač je i urednik somborskog „Almanaha“[11] (godišnjaka, kalendara), objavljeno je ukupno 10 brojeva u 8 tomova (3.750 stranica) od 1998. do 2007. godine (YU ISSN:1450-6165). Izdavači: Učiteljski fakultet Sombor (1998—2001), „Memorija“ Sombor, „Efekt“ Beočin, Kulturni centar Kolut i „Birograf“ Apatin (2002—2007). Uredio i priredio više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka. `Ikonografija prirode Ivanke Jovanović`, Monografija, priređivači i izdavači Zoran M. Mandić i Blagoje Svrkota (urednik), Sombor,(2017), B. Svrkota. ISBN 978-86-920787-0-5.; elektronski izvor: htp://zoranmmandic.blogspot.com/. Sava Stojkov `Odavde do Rembranta`, Zbornik, Urednik i priređivač Blagoje Svrkota, `Memorija`, Sombor. 2010. ISBN 978-86-83485-04-8. Listovi i časopisi Poeziju, eseje i književnu kritiku objavili su mu: „Pokret“ (Sombor), „Rukoveti“ (Subotica), „Dometi“ (Sombor), „Zlatna greda“ (Novi Sad), Index (Novi Sad), Zavetine (Miroslav Lukić, Beograd), „Borba“ (Beograd), Književne novine (Beograd), „Danica“ (Beograd), Večernje novosti (Beograd), „Poezija“ (Zagreb), „Šumadijske metafore“ (Mladenovac), „Svitak“ (Požega), „Istar“ (Apatin), list Sindikata PTT Srbije „Poštar“ (Beograd)[12], i drugi. Nagrade Književna nagrada „Lenkin prsten“ (2009) u Srbobranu, za ljubavnu pesmu „Sedam malih pesama“ iz zbirke „Putovanje u Misir“.[3] Bibliografija O Svrkotinom književnom stvaralaštvu pisali su: Zoran M. Mandić, Ilinka G. Vuković, Mićo Jelić Grnović, prof. dr Bora Marinković, prof. dr Žarko Ružić, Nikola Maširević, Radovan Popović, Milan Živanović, Miroslava Đurčić, Branimir Plavšić, Đuro Kukić, Dragan Bogutović, Jovan Zivlak, Laza Čurčić[13], Dušan Škorić, i drugi. Nalazi se u antologijama: Stojan Berber, „Ptice i vodoskoci“, Sombor, 1970.[6] Pero Zubac, „Velike tajne“, Beograd, 1997.[6] Miljurko Vukadinović, Dušan Stojković, `Nisu sve bolesti za mene`, Beograd, 2014. Posveta autora na predlistu S.S.S.

Prikaži sve...
240RSD
forward
forward
Detaljnije

1962 Krusevac Retko Najveći deo života proveo je u Kruševcu (vreme okupacije, posleratne godine, sve do smrti). Bio je upravnik Narodne biblioteke u Kruševcu (1955–1967) i jedan od osnivača Književnog kluba `Bagdala`. Od 1967. godine odlučio da bude slobodni književnik. Branislav L. Lazarević (Beograd, 2. XII 1910 – Kruševac, 23. II 1989), bio je jedan od najznamenitijih literarnih imena kruševačke čaršije. Osnovnu školu pohađao je u Trsteniku, Stopanji i Nišu (1917–1920), nižu gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Kruševcu i Skoplju (1920–1925), a stručnu tehničku školu u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu (1930–1937). Od 1939. do 1952. radio u Skoplju, Kruševcu, Kraljevu, Ovčar Banji, Užicu. Jedan je od osnivača Književnog kluba Bagdale. Od 15. aprila 1959. do kraja 1968. bio glavni urednik časopisa i Bagdaline edicije `Mala biblioteka`. Član srpskog PEN kluba, Udruženja književnika Srbije. U centru grada 1957. godine Branislav L. Lazarević sa ćerkom Glavno umetničko opredeljenje Lazareviću je poezija, mada je napisao i nekoliko novela i roman `Katarina` (u nastavcima objavljen u časopisu Bagdala, 1960). Uspešno se ogledao u književnosti za decu pa su neke njegove pesme dugo godina bile na spisku lektire za niže razrede osnovne škole. Zastupljen u više pesničkih antologija, prevođen na mnoge jezike. Objavljivao u gotovo svim jugoslovenskim listovima, časopisima i drugim publikacijama (od 1927. sve do smrti). Objavio 36 naslova knjiga, u vremenu od 1927. do 1987. godine. Brojni su prilozi i na stranim jezicima, kao i knjige. Nadrealizam bagdala poezija xx veka posleratna srpska

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Naklada Semafora, Zagreb 2019. Tvrd povez, strana 152, CD Odlično stanje Milko Kiš rođen je u Slatini, a živi u Gajnicama – Zagreb. Pjesnik, glazbenik, kantautor, slikar, pedagog, klavijaturist Hladnog Piva i malog benda: Milko i Ostatak. Autor samostalnog CD-a izdanog u vlastitoj nakladi. Tekstovi u knjizi su uglazbljeni i bolje funkcioniraju ako ih se konzumira s glazbom, no mogu se i samostalno pročitati. Na priloženom CD-u mogu se čuti u izvođenju autora. Većina pjesama odsvirana je i javno na pjesničkim skupovima, promocijama, otvorenjima vlastitih i tuđih izložbi i ponešto na radiju i tv, a objavljene su i u više zbornika. Glazbene izdavačke kuće nisu ljubitelji ovog žanra, tako da umjesto izdavanja glazbenog CD-a pjesmice izlaze u obliku knjige poezije. Poneki glazbeni festival, koji dozvoljava pjesme duže od 10 strofa, dozvoli nastup autoru, tako da su pjesme izvedene i na Chansonfestu 2016., 2017., 2018. i 2019. godine. Milka Kiša opisuju kao autohtonog šansonjera koji njeguje žanr ulične pjesme. Na nastupima koristi klavijature, gitaru, usnu harmoniku i pregršt ostale glazbene opreme. Klavijaturist je u Hladnom pivu od 1999. godine (Politika, Zimmer frei, Mlohava čuna, Dibidus...). Surađivao i snimao s više bendova i autora (klavijature na albumu „Milost“ grupe: Majke), radio glazbu za film, lutkarsko kazalište i dječji zbor. Osim glazbe petljao se u slikarstvo i održao 12 samostalnih i više skupnih izložbi. Od 2018. vodio je pjesničko-glazbeno okupljanje „Preludiranje“ na kojem su nastupali pjesnici, glazbenici, glumci. Zaposlen kao pedagog u Učeničkom domu. Hladno pivo

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije

Zoran Živković ČETVRTI KRUG Autor: Zoran Živković Izdavač: Polaris Beograd Godina izdanja:1993 Broj strana: 334 Format: 20 x 14cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Posveta autora - vidi se na slici, crtež na koricama i ilustracije Nikola Milošević, serija naučne fantastike, veoma dobro očuvano Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? 01.02.2024.

Prikaži sve...
2,999RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Völker, Peter, 1949- = Felker, Peter, 1949- Naslov Über Kunst und Liebe / Peter Völker ; Ausgewählt und aus dem Deutschen übersetzt von Stevan Tontić = O umjetnosti i ljubavi / Peter Felker ; izabrao i s nemačkog preveo Stevan Tontić Vrsta građe poezija Jezik nemački, srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Leipzig : Engelsdorfer Verlag, 2022 Fizički opis 126 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tontić, Stevan, 1946-2022 = Tontić, Stevan, 1946-2022 Milić Bakić, Vlađa, 1952- = Milić Bakić, Vlađa, 1952- (karton) Napomene Uporedo nem. tekst i srp. prevod Str. 6-7: Vorwort / Vladja Bakić-Milić Ein Nachruf: str. 10 Stevan Tontić: str. 116 Beleška o piscu: str. 121-122. Peter Felker (Peter Völker) rođen je 1949. godine u gradiću Grindau-Rotenbergen blizu Frankfurta, gde i danas živi. Veliki je putnik, najviše je posećivao Grčku, ali i Republiku Srpsku. Završio je trgovačku školu, radio u oblasti saobraćaja i medija, bio odgovorni urednik za evropsku politiku pri jednoj nacionalnoj agenciji. Bio je i suizdavač jednog alternativnog magazina, suosnivač Fonda solidarnosti s demokratskim medijima sveta, rukovodilac sindikata za medije i film, te organizator međunarodnih kulturnih programa u zavičajnim gradovima Merholc i Gelnhauzen. Objavio je više pesničkih dela (tri su posvećena junacima iz grčke mitologije), dva romana, tri knjige za decu. Najnovije, eksperimentalno delo „Životni svetlosni tragovi“ napisao je skupa sa troje drugih autora. Pesnička knjiga `Agamemnon i Kasandra u Lakoniji` objavljena je u prevodu Stevana Tontića na srpski jezik u Banjoj Luci 2008. godine. Dobitnik više nagrada. MG28

Prikaži sve...
599RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Lazarov Miodrag Pashu Edicija AUT, knjiga 2 Povez: tvrd Broj strana: 159 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Frajburg 1983 - filozofsko-kombinatorska pesma beogradskog pisca i kompozitora Miodraga Lazarova Pashu-a, napisana pod pseudonimom Toulouse Lautrec. Lazarov Miodrag Pashu (Skoplje, 1949) je diplomirao kompoziciju i magistrirao estetiku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Estetičkog društva Srbije. Privatno je studirao dirigovanje. Završio je kurs elektronske muzike pri elektronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda. Bio je član avangardne grupe Opus 4 (koju su, osim njega, sačinjavali i Vladimir Tošić, Milimir Drašković i Miroslav Miša Savić). Sa grupom Opus 4, kao i sa grupom umetnika konceptualne i postkonceptualne orijentacije, a najzad i sam, izvodi niz svojih radova (a učestvuje i u izvođenjima radova drugih umetnika), tipa happeninga, performansa, semiosonica, akcija... Pashuov rad se može definisati kao konceptualistički i redukcionistički. Takođe koristi i prožimanje više medija, kao i što konotira ideju dela u multidisciplinarni kontekst, a najzad, kontekstualizuje stara invarijantna i varijantna svojstva strukture dela (imanentna različitim umetničkim rodovima) na nov – medijski-inovalentni način. Godine 1986. osniva i uređuje neprofitnu nezavisnu ediciju knjiga AUT. Publikacije AUT-a su nastojale da predstave „autonomne poduhvate, autonomnu umetnost, autsajdersku umetnost, alternativne umetničke trendove, avangardne ultra-individualne struje, radove postavljene van (propisanog terena)“. Ovde je objavljeno mnogo značajnih metaknjiževno-grafičkih radova: Miroslav Mandić: Varšava: jedne noći jedna pesma, Toulouse Lautrec: Freiburg 1983, Ranko Pavić: AUT FUTURA, Lazarov Miodrag Pashu: 1. (K-117)

Prikaži sve...
2,990RSD
forward
forward
Detaljnije

Blazo Scepanovic - Smrt pjesnikova Nolit, Beograd, 1961. Mek povez, korice kao na slikama, 108 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Prikaži sve...
2,999RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor: Branko Ve Poljanski Izdavač: Dečje novine Broj strana: 113 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Panika pod suncem / Tumbe / Crveni petao Branko Ve Poljanski, pravim imenom Branislav Virgilije Micić (Sošice kraj Jastrebarskog, Žumberak, 22. listopada 1898. - Pariz, 1940.), pesnik i slikar, s bratom Ljubomirom Micićem vođa srpsko-hrvatskog avangardnog (nadrealističkog i antidadaističkog) pokreta zenitizam. Branko Ve Poljanski pseudonim je uzeo po selu Majske Poljane kraj Gline na Baniji, gde je odrastao. U Zagrebu je polazio Učiteljsku školu, ali je nije završio. Radio je u pozorištima u Trstu i Ljubljani. Sav njegov književni opus nastaje od 1921. do 1927. godine u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani i Pragu. U Ljubljani 1921. pokreće časopis Svetokret, „list za ekspediciju na Severni pol čovekovog duha“, a u Zagrebu filmsku reviju Kinofon (1921–22); 1921. izdaje publikaciju Dada-jok, a 1922. jedan broj Zenit-ekspresa. U Pragu je organizirao umetnički klub „Zenit“, šireći zenitističke ideje, te sudelovao u avangardnom teatru (Revolucionarna scena). Bio je najagilniji suradnik zagrebačko-beogradskog avangardnog časopisa Zenit (Zagreb, 1921. – 23. – Beograd, 1924. – 26.) Ljubomira Micića, gde je objavio najveći deo svojih pesama. Njegov roman 77 samoubica (Zagreb, 1923.) i zbirka pesama Panika pod suncem (Beograd, 1923.) bili su predstavljeni na Izložbi revolucionarne umetnosti Zapada u Moskvi 1926. godine. Godine 1927. raskida s književnom delatnošću, 17. juna u Beogradu gde je na Terazijama razdelio 2000 primeraka svojih knjiga Tumbe i Crveni petao. Od 1927. živeo u Parizu, gde se bavio slikarstvom. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana.

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Prikaži sve...
240RSD
forward
forward
Detaljnije

Cekade, 1988. Praktično nova knjiga! Zbirka Biblioteka Znaci. Mala edicija ; knj. 32 Oprema: Mihajlo Arsovski. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj