62240) MISLIM PO KUĆAMA , Zoran Stanojević , Binder Beograd 2013 , kratke priče, Zoran Stanojević ( 1942 - 2021 ) pisac, satiričar i radijski voditelj. Rođen je 7. marta 1942. u Beogradu. Roditelji su mu bili Jelica i Tihomir Stanojević. Studirao je dramaturgiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Objavio je 21 knjigu u periodu od 1968. do 2018. Zastupljen je u mnogim antologijama. Napisao je oko 60 drama, od kojih je trećina nagrađena na anonimnim radijskim konkursima. Radio-drame su mu igrane na svim većim radio-stanicama u Jugoslaviji i prevođenje u Švedskoj, Nemačkoj, Austriji i Belgiji. Preveo je pet knjiga, među njima i trotomnog Tolkinovog `Gospodara prstenova`. Polovinu radnog veka proveo kao slobodan umetnik, a drugu kao voditelj i voditelj-urednik u Radio Beogradu. Sedam godina radio je čuveni emisiju `Vreme sporta i razonode`. Od 1976. do 2005. ostvario je oko 4.000 sati `živog` radijskog programa. Bio je i dopisnik Radio Beograda 2 iz Nemačke. Zoran je nagrađivan za svoj književni i voditeljski rad. mek povez, format 10 x 16 cm , potpis i posveta autora na naslovnoj strani , ćirilica, 257 strana , tiraž 200 primeraka

Radio B92 Beogradd 1995g. 228str. Biblioteka Apatridi

ULTRA RETKO,ZA INTERNU UPOTREBU RADIO TELEVIZIJE BEOGRAD,BROJ 1 IZ 1979 GODINE

True Tales of American Life Paperback – 7 Oct. 2002, by Paul Auster (Author, Editor) Product details Publisher: ‎ Faber & Faber; Main edition (7 Oct. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 512 pages Dimensions: ‎ 13 x 3 x 20 cm Product description Review Fantastic stuff. -- The Face, December 2001 It is difficult to think of another book published this year ... that is ... so excellent in intention and so elegant in its execution. – Guardian, December 2001 Paul Auster’s astonishing anthology Where truth and beauty conflict or compete, Auster has opted for elegance of form, or measure of performability. – Sunday Herald, December 2001 This is writing at its very finest – done by a bunch of amateurs. – Independent, December 2001 Unforgettable. The 179 stories are beautifully written and intensely emotional. – Dazed and Confused, December 2001 Book Description True Tales of American Life contains 180 short stories of life in America, selected by Paul Auster from his National Public Radio show Weekend All Things Considered. Chosen by Paul Auster out of the four thousand stories submitted to his radio programme on National Public Radio, these 180 stories provide a wonderful portrait of America in the twentieth century. The requirement for selection was that each of the stories should be true, and each of the writers should not have been previously published. The collection that has emerged provides a richly varied and authentic voice for the American people, whose lives, loves, griefs, regrets, joys and sense of humour are vividly and honestly recounted throughout, and adeptly organised by Auster into themed sections. The section composed of war stories stretches as far back as the Civil War, still the defining moment in American history; while the sequence of `Meditations` conclude the volume with a true and abiding sense of transcendence. The resultant anthology is both an enduring hymn to the strange everyday of contemporary American life and a masterclass in the art of storytelling. About the Author Paul Auster is the bestselling author of Winter Journal, Sunset Park, Man in the Dark, The Brooklyn Follies, The Book of Illusions and The New York Trilogy, among many other works. In 2006 he was awarded the Prince of Asturias Prize for Literature and inducted into the American Academy of Arts and Letters. Among his other honours are the Independent Spirit Award for the screenplay of Smoke and the Prix Médicis Étranger for Leviathan. He has also been shortlisted for both the International IMPAC Dublin Literary Award (The Book of Illusions) and the PEN/Faulkner Award for Fiction (The Music of Chance). His work has been translated into more than forty languages. He lives in Brooklyn, New York. Pol Oster (1947) jedan je od najznačajnijih američkih romansijera današnjice, pesnik, esejista, scenarista, reditelj i prevodilac. Svojim društvenim angažmanom svrstava se među uticajne kritičare stanja sacremenog sveta, i posebno savremenog američkog društva. Autor je romana G. Vertigo, Levijatan, Mesečeva palata, Njujorška trilogija, U zemlji poslednjih stvari, Knjiga opsena, Proročka noć, Bruklinska revija ludosti, Putovanja u skriptorijum, Čovek u mraku, Nevidljivi, Sanset park, Zimski dnevnik, 4321. Napisao je dve memoarske knjige, knjigu eseja Umetnost gladovanja, kao i zbirku pesama Iščezavanja. Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Pandorina kutija, scenarista i reditelj filma Unutrašnji život Martina Frosta. Njegove knjige su prevedene na preko dvadeset jezika. Živi u Njujorku. KC

GZH, 1989. Odlično očuvana, jednom pročitana. Antun Šoljan (Beograd, 1932. – Zagreb, 1993.), možda najsvestraniji hrvatski pisac druge polovice 20. stoljeća, podrijetlom iz Starigrada na Hvaru, djetinjstvo je proveo u Pančevu i Slavonskom Brodu, školovao se i nastanio u Zagrebu, a poslije kao zaljubljenik u more i u Rovinju. U književnosti se pojavio ranih 1950-ih s piscima okupljenim oko časopisa Krugovi pa kao pjesnik, novelist, romanopisac, dramatičar, esejist, prevoditelj i antologičar obilježio hrvatsku književnu scenu svojim specifičnim, istinski modernim i postmodernim izričajem koji se uvijek oslanja na hrvatsku i svjetsku tradiciju. Objavio je sedam zbirki pjesama (među ostalima Na rubu ­svijeta, 1956., Gartlic za čas kratiti, 1965., Bacač kamena, 1985.; Prigovori, 1992.), petnaest dramskih tekstova za radio, kazalište, TV, čak i videoperformance (npr. Brdo, 1964., Galilejevo uzašašće, 1966., Dioklecijanova palača, 1969.), tri knjige eseja i feljtona, četiri knjige priča (Specijalni izaslanici, 1957., Deset kratkih priča za moju generaciju, 1966., Obiteljska večera, 1975., Hrvatski Joyce i druge igre, 1989.) i pet romana (Osumnjičeni, 1960., Izdajice, 1961., Kratki izlet, 1965., Luka, 1974. i Drugi ljudi na Mjesecu, 1978.).

fanzin THE VAULT No. 4/5 (proleće 2004, Beograd) Serbian metal zine - na ENGLESKOM 96 strana, A4, c/b fotokopirano, heftano sa strane, štampane c/b korice U PONUDI IMAM NEKOLIKO BROJEVA OVOG FENOMENALNOG FANZINA (2, 3, 4/5 i 6), pa ih potražite u mojoj ponudi na Kupindu. Teško mi je da pišem o ovom fanzinu, možda i najboljem srpskom svih vremena. Njegov autor, Boško `Rna` Radišić je bio jedan od nekoliko mladih metalaca koje sam zavoleo, uključio ih u rad Rock i Metal Expressa, i pored muzike, usmeravao ih i u svakodnevnom životu, kao neki stariji brat. Boško je bio sa Uba i došao je u Beograd da studira veterinu, i to je radio veoma uspešno. Živeo je sa sestrom, i zajedno su nesretno preminuli 2013, kada se u zgradi desio požar, a njih dvoje se ugušili u dimu. Boško je bio odličan novinar, i neke njegove intervjue sa velikim svetskim zvezdama (npr. Max Cavalerom) sam objavio u MEX-u. Bio je i odličan pevač u svom bendu SPACE EATER. Prvenstveno je voleo thrash metal, ali je podržavao i sve druge podžanrove. Njegov zine THE VAULT sam pratio i podržavao od početka, predstavljajući ga širokoj javnosti na stranama mojih časopisa. Boško je ostvario brojne kontakte sa bendovima i izdavačkim kućama, pa je njegov zine vremenom `narastao` i `udebljao` se preko svih granica, pa smo ga čitali pažljivo mesecima. THE VAULT je bio cenjen i u Evropi, jer ga je Boško pisao na dobrom i jasnom engleskom, pa je njegov domet daleko prevazilazio granice Balkana. Ovaj broj su maestralno sastavili: Rna, Maja, Dachaz, Duško i Franquelli - sve istinski metal fanatici i poznavaoci. IZ SADRŽAJA: TWISTED TOWER DIRE, Alex Skolnick, WITCHBURNER, BLACK STEEL, EXILED, PANZER, PARAGON, SKULLVIEW, MORNINGSTAR, AUDIOPAIN, WARNING, TONKA, DEW SCENTED, HANGAR 18, WITCHTOWER, SOLITAIRE, DOMAĆA SCENA: AZAZEL, INTERFECTOR, M.A.D./GOYA, TOXIC DEATH, recenzije (Acroholia, Amentes, Apocalypse, Bad Blood, Dark Carnival, Deaf Auditorium, Divlje Jagode, Dusk Delight, E.N.D, GORTHAUR`S WRATH, Hexagram, Infernal Tenebra, Kaoz, Interfector, Draconic, Amaranth, Kraljevski Apartman, Omnimors, Porfiria, Psychoparadox, Punished, Retaliation, Royal Blue, Sarcasm, Southern Storm, Tornado, Toxic Death. Fanzini (Metal Revolution, Vampir, Storberg, Ravenlord, Demise, Hornburg, Explosive. Koncerti: Simargal, Hellhammer Festival Pančevo: Posmrtna Liturgija, Heretical Guilt, Embriotomy, Sacramental Blood, Interfector, All My Sins, Maroth, The Stone, Sindrom, Midgard, Kramp... Danas sa nevericom gledamo ovoliku količinu bendova, albuma, izdavača, fanzina, koncerata... Sa ponosom mogu da kažem da je tu i mnogo mog truda i znoja da napravim jednu respektabilnu metal scenu i da povežem njene karike. Sa druge strane, sa tugom gledam današnje stanje koje je mnogo lošije nego što je to bilo pre 15-ak godina kada je Rna radio ovaj fanzin, a ja Metal Express, Rock Express... Ostaje nam samo da se nadamo da će se pojaviti jedna nova, agilna i sposobna generacija koja će se približiti vrhuncu srpske metal scene sa početka XXI veka. Ovaj raritetni primerak čeka svog novog vlasnika, koji shvata njegovu vrednost, i koji će ga čitati, ali i sačuvati, i time obradovati Boška koji je u onom delu pakla gde odlaze dobri metalci, gde se pušta glasna muzika, gde piva ima u izobilju, a raznose ga sisate konobarice. Ovaj oglas ilustrujem albumom Rninog benda SPACE EATER... Poslušajmo Boška Radišića i prisetimo se svih srpskih metal muzičara koji nisu više sa nama.

fanzin INVIDIA No. 3 (april 2005, Beograd) underground black/death metal fanzine - na ENGLESKOM 52 strane, A4, štampani c/b zine, sa glossy (sjajnim) koricama) Mastermind ovog one-man-zine fanzina, Luka Govednik, je mudro izbacivao jedan broj godišnje, jer je to ritam koji fanzinaš može, finansijski ali i na druge načine, da izdrži, a da ne poremeti ostale životne sfere. Ovaj broj je nešto tanji po broju strana, ali ne i po kvalitetu i odabiru bendova. Luka je odradio intervjue sa ovim bendovima. NOCTIFIER, F.O.B, RAVENCULT, THE CHOSEN, BLOODY SIGN, DUNKELGRAFEN, THRONEUM, LOITS, DESOLATION, EMBRIOTOMY, PANDEMIA... Vodeći intervju i naslovna strana je posvećena opasno dobrom saxon-pagan-metal bendu SYMBEL iz Engleske, koji sam svojevremeno distribuirao i promovisao ovde. Zato njihovim video snimkom i ilustrujem ovaj oglas. Tu je i live report sa koncerta MAY RESULT, ali i nekih drugih (npr. CARPATHIAN FOREST i dr.). Luka je predstavio i tada aktuelne domaće fanzine, kao i neke strane, dok je sekcija sa recenzijama albuma nešto kraća nego inače. Malo je reći da ovaj fanzin preporučujem. To sam radio pre 15 godina, kada smo ga prodavali u MORDOR-u, to radim i sad. U ponudi imam i prethodni br. 2, pa ga potražite na mojim stranama. ==================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

fanzin TRI DRUGARA #9 (1997, Novi Sad) - na SRPSKOM 88 strana, A4, štampani punk zine sa kolor koricama, glossy papir, odličan kompjuterski prelom. U PERFEKTNOM STANJU !!! Na slikama je još jedan primerak koji sam imao, a ovaj, poslednji - je još i bolje očuvan, korice su skoro kao nove. Mrzelo me je da ponovo slikam ;) pa sam postavio slike prethodnog, prodatog primerka. Fanzin je izdavala novosadska punk ekipa, koju je je predvodio Voja Žugić. Iako ni izbliza nisam pratio punk fanzinašku scenu, kao onu povezanu sa metalom, mogu da kažem da je ovo bio jedan od najboljih punk fanzina svog doba, a bilo ih je u to vreme baš dosta. Od 1993-1997. je objavljeno 9 brojeva (uz dva dvobroja: 2/3 i 7/8, tj. ukupno - 7 časopisa), koji su se veoma teško nabavljali, van Novog Sada i uskih punk krugova. Izlazio je jedan, max dva broja godišnje, što je prava mera za fanzinaštvo. Danas je fanzin veoma, veoma redak, pa pretpostavljam da je štampan u 300-500 primeraka. U ovom broju možete čitati intervjue i tekstove o: DESCEDENTS, BIOHAZARD, RYKER`S, NEUROSIS, NOFX, THE QUEERS, GUTTERMOUTH, BLITZ BABIES, REDEMPTION domaća scena: In Memoriam Zoran Zarić - Zare (ATHEIST RAP, koji je bio i saradnik ovog zina), UNISION, koncerti u Srbiji, BLITZKRIEG, ex-YU punk/HC fanzinaška scena DODATAK: `Tri drugara` su otvorili svoje strane i omogućili da se kao dodatak (`gostujući fanzin`) u njihovom zinu štampa još jedan punk zine - HANG ON #3. Ovaj broj je bitan jer sadrži i pregršt reklama za radio i TV emisije, music shopove, izdavačke kuće, druge fanzine... pa se tako može rekonstruisati srpska punk/HC scena sredinom 90-ih, tj. pre četvrt veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bohumil Hrabal (češ. Bohumil Hrabal; Brno, 28. mart 1914 — Prag, 3. februar 1997) je bio češki književnik. Život i rad Rođen je u Brnu u Moravskoj. Živeo je kratko vreme u Pragu, ali odrastao je u Nimburku kao direktorov posinak. Diplomirao je pravo na Karlovom univerzitetu u Pragu. U Pragu živi od kasnih četrdesetih godina 20. veka. Radio je kao fizički radnik u čeličani pedesetih godina. To iskustvo ga je inspirisalo da piše hiperrealistične tekstove. Njegov najbolji roman je „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965). Po tom romanu je Jirži Mencel je režirao film, koji je dobio Oskara za najbolji strani film. Te 1965. godine kupio je vikendicu, u koju je odlazio na odmor celoga života. Bio je veliki pripovedač, a omiljena kafana, koju je posećivao bila je „Kod zlatnog tigra“ u Pragu. Tu se susretao sa Vaclavom Havelom, a imao je susrete i sa američkim predsednikom Klintonom i Medlin Olbrajt. Nekoliko njegovih dela nije objavljeno u Čehoslovačkoj, jer su vlasti imale primedbi na te knjige. Umro je tako što je pao sa petog sprata zgrade bolnice, dok je navodno pokušavao da nahrani golubove. Kasnije se spominjalo da je Hrabal inače stanovao na petom spratu i da je u nekoliko svojih knjiga spominjao samoubistvo skakanjem sa petog sprata. Pisao je ekspresivnim, vizuelnim stilom i često je koristio duge rečenice.[1] Njegovo delo „Časovi plesa za starije“, ima samo jednu rečenicu. Mnogi likovi u Hrabalovim delima su prikazani kao „pametne budale“. Uz Jaroslava Hašeka, Karela Čapeka i Milana Kunderu smatra se jednim od najvećih čeških književnika 20. veka. Njegova dela su prevedena na 27 jezika.

Naslov: Prvite dni / Првите дни Autor: Kole Čašule / Коле Чашуле Izdavač: Skoplje : Nopok - Novo pokolenie Pismo: ćirilica Br. strana: 104 Format: 18 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrsto su povezani međusobno i sa koricama. Zbirka pripovedaka Knjiga je na makedonskom jeziku. Izuzetno retko u ponudi - na belini predlista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B5_%D0%A7%D0%B0%D1%88%D1%83%D0%BB%D0%B5 Nikola „Kole” Čašule (Prilep, 2. mart 1921 — Skoplje, 22. septembar 2009) je bio makedonski pisac, dramaturg, novinar, političar i diplomata. Rođen kao Nikola Kepev, četvrto dete u porodici Steve i Ilije Kepevi, 1925. usvaja ga njegov stric Ilije Čašule. Osnovnu školu i nižu državnu gimnaziju završava u Prilepu, a državnu realnu gimnaziju u Bitolju. Godine 1938. upisuje studije medicine u Beogradu koje će se prekinuti u aprilu 1941. godine zbog početka rata u Jugoslaviji. Kole Čašule sa gerilskom grupom podiže makedonski ustanak protiv bugarskih okupatora 11. oktobra 1941. godine u svom rodnom gradu Prilepu. U Skoplju je bio u fašističkom zatvoru za vreme rata. Posle rata uređivao je više listova (Narodni vojnik, Trudbenik, Nova Makedonija) i časopisa (Novi Dan i Savremenost, glavni i odgovorni urednik Razgledi). Takođe, bio je glavni urednik (od 1945) pa direktor radio Skoplja, upravnik „Makedonskog narodnog pozorišta”. Jedan je od osnivača „Udruženja književnika Makedonije” i jedno vreme je bio njen predsednik. Bio je član „Makedonskog PEN centra” i „Makedonske akademije nauka i umetnosti”. U diplomatskoj službi, bio je generalni konzul SFRJ u Torontu (1952-1956), zatim ambasador u Boliviji, Peruu i Brazilu. U svojim književnim delima daje hroniku Prlepa, grada heroja i njegovih ljudi u poslednjih osamdesetak godina, u domovini, u političkoj emigraciji i u pečalbi, u toku rata i mira. Dela su prevođena na sve jezike naroda i narodnosti u bivšoj SFRJ, ali i na brojne druge jezike. 1984. godine izabran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije. autogram

srpski metal fanzin AKREP br. 1-3 (2010-2012) u ovom oglasu prodaje se komplet od sva 3 broja Autor zina je beogradski zaljubljenik u metal i kulinarstvo Vidoje Murić (danas IT inženjer), sa kojim su mi se pre 10 godina ukrštali putevi na polju muzike, a danas na jednom drugom društvenom planu. Inače, Vidoje je Zemunac, i to posebno ističe (npr. u uvodniku 2. broja kaže da je Akrep - `jedini zemunski fanzin`). Ovaj zine je posebno značajan jer je u potpunosti okrenut promociji domaće metal scene, što je bio redak slučaj na našem prostoru. Namenjen je ovdašnjoj publici, pa je pisan na srpskom jeziku. `AKREP` je one-man-zine koji odiše posvećenošću, ali i žanrovskim poznavanjem materije. Autor nije bio klinac kada ja izbacio prvi broj, imao je 21 godinu, ali fanzinaško neisukstvo je vidljivo. No, to je popravljeno već u narednim brojevima. Vidoje se nije upecao u zamku da krene u prečesto objavljivanje, već je radio svojim tempom, po jedna broj godišnje. Pored koncepcijskog i sadržajnog, značajan je napredak u prelomu i dizajnu, pa 2. i 3. broj imaju kolorne korice i daleko lepši prelom. Evo i sadržaja sva 3 objavljena broja. fanzin AKREP br. 1 (decembar 2010, Beograd) metal fanzin na srpskom fotokopirani A5 fanzin sa 28 stranica. Naslovna strana: DOWNSTROY Intervjui sa domaćim metal grupama: ALMA MONS, DOWNSTROY, FOREVER STORM, GRAVEYARD, PIŠI PROPALO, PUTRID BLOOD, SANGRE ETERNA. Na kraju su objavljene i recenzije albuma bendova sa kojim su rađeni intervjui. Realno, skroman domet - ali se osećao potenijal i entuzijazam, ap sam podržao zine, i nisam s eprevario. Sledeći broj je bio mnogo bolji i zreliji. fanzin AKREP br. 2 (jun 2011, Beograd) metal fanzin na srpskom fotokopirani A5 fanzin sa 52 stranice i kolor koricama Naslovna strana: BNE U uvodniku autor najavljuje da će zine izlaziti jednom godišnje, i između ostalog zahvaljuje se onima koji su ga podržali, pa pominje i moju malenkost. Intervjui: Milan B. Popović, BOMBARDER, RAIN DELAY, TAMERLAN, SVARUN, BANE, KOLAC, ANALIZATOR, i još par recnezija. fanzin AKREP br. 3 (mart 2012, Beograd) fotokopirani A5 fanzin sa 52 stranice i kolor koricama Naslovna strana: INFEST Intervjui: THE STONE, BJESOVI, MORTAL KOMBAT, NADIMAČ, Darko Krstevski (Vampir zine) INFEST, raport sa crnogorske scene, recenzije albuma i fanzina. Pohvalno je što je autor uspeo da animira i iskusnije metal žurnaliste (Nikola Franquelli, Milan Popović), koji su svojim tekstovima unapredili ovaj broj.

fanzin THE VAULT No. 3 (2002, Beograd) Serbian metal zine - na ENGLESKOM 72 strane, A4, c/b fotokopirano, heftano sa strane U PONUDI IMAM NEKOLIKO BROJEVA OVOG FENOMENALNOG FANZINA (2, 3, 4/5 i 6), pa ih potražite u mojoj ponudi na Kupindu. Teško mi je da pišem o ovom fanzinu, možda i najboljem srpskom svih vremena. Njegov autor, Boško `Rna` Radišić je bio jedan od nekoliko mladih metalaca koje sam zavoleo, uključio ih u rad Rock i Metal Expressa, i pored muzike, usmeravao ih i u svakodnevnom životu, kao neki stariji brat. Boško je bio sa Uba i došao je u Beograd da studira veterinu, i to je radio veoma uspešno. Živeo je sa sestrom, i zajedno su nesretno preminuli 2013, kada se u zgradi desio požar, a njih dvoje se ugušili u dimu. Boško je bio odličan novinar, i neke njegove intervjue sa velikim svetskim zvezdama (npr. Max Cavalerom) sam objavio u MEX-u. Bio je i odličan pevač u svom bendu SPACE EATER. Prvenstveno je voleo thrash metal, ali je podržavao i sve druge podžanrove. Njegov zine THE VAULT sam pratio i podržavao od početka, predstavljajući ga širokoj javnosti na stranama mojih časopisa. Boško je ostvario brojne kontakte sa bendovima i izdavačkim kućama, pa je njegov zine vremenom `narastao` i `udebljao` se preko svih granica, pa smo ga čitali pažljivo mesecima. THE VAULT je bio cenjen i u Evropi, jer ga je Boško pisao na dobrom i jasnom engleskom, pa je njegov domet daleko prevazilazio granice Balkana. Sa setom sam prelistavao ovaj broj, gde mi se Boško zahvaljuje u uvodniku, kao i mojoj kući Rock Express Records... Huuh. Iz sadržaja: ARTISAN, HOLY MOSES, FALCONER, MINOTAUR, TEUTONIC, WOLVERINE, DESASTER, ABATTOIR, SAVATAGE, BALLISTIC, OCTOBER 31, AGENT STEEL, UNDER COMMAND, LOGAR`S DIARY, HAMMERFALL, PARADOX, EIDOLON, BRUJERIA... DOMAĆA SCENA: recenzije (DR STEEL, DOGMA; ALISTER, AZAZEL, ALOGIA, GRIVA, PSYCHOPARADOX, PAVIĆ, koncerti: Oddium, Black Abbys, Spirit Of Destruction, Kraljevski Apartman, Abonos, Apocalypse, Amon Din, Sacramental Blood, Murder, Azazel, Krampm All My Sins, Nocturnal, Simargal, Acrocholia, Rapid Force...). Ovaj raritetni primerak čeka svog novog vlasnika, koji shvata njegovu vrednost, i koji će ga čitati, ali i sačuvati, i time obradovati Boška koji je u onom delu pakla gde odlaze dobri metalci, gde se pušta glasna muzika, gde piva ima u izobilju, a raznose ga sisate konobarice. Ovaj oglas ilustrujem albumom Rninog benda SPACE EATER... Poslušajmo Boška Radišića i prisetimo se svih srpskih metal muzičara koji nisu više sa nama.

3 veoma retka časopisa u kompletu za 1999 dinara časopis EXPLOSIVE br. 1 (april/maj 2003, Novi Sad) 68 strana, A4, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir časopis EXPLOSIVE br. 2 (jul/avg 2003, Novi Sad) - verzija 1 (M.MANSON cover) 84 strane, A4, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir časopis EXPLOSIVE br. 2 (jul/avg 2003, Novi Sad) - verzija 2 (SLAYER cover) 84 strane, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir Cena važi za kupovinu sva 3 časopisa u kompletu. VAŽNO, NAPOMENA: Objavljena su samo dva broja EXPLOSIVE-a, tako da je ovo KOMPLET. Ali br. 2 je objavljen u DVE VERZIJE, sa RAZLIČITIM KORICAMA (tj. naslovnom stranom, jer je zadnja korica ista). Sadržaj je isti, ali se korice razlikuju, što je jedinstven slučaj u srpskom rock izdavaštvu. Ja sam, naravno, nabavio obe verzije. Ako ste ikada slušali metal, znate da se iza imena EXPLOSIVE kriju Konstantin i Aleksandar Polzović, rođena braća, novosadski metalci. Pod tim imenom su godinama presnimavali audio i video kasete, organizovali koncerte, objavljivali izdanja, vodili radio i TV emisije, i radili još dosta toga vezanog za metal. Njihov značaj za razvoj ovdašnje scene, posebno u 90-im - je ogroman! Ali, čini se, da se u XXI veku nisu snašli, pa su duhovno ostali u prošloj deceniji, a došao je novi vek, novo vreme... I ovaj njihov pokušaj izdavanja novina govori o tome. Ova koncepcija je zakasnila jedno 10 godina. Da su ovi i ovakvi časopisi objavljeni 1993, a ne 2003 - bili bi super, mega, giga, extra fenomenalni, a 2003. - nisu bili zanimljivi, i publika ih nije prihvatila. Pored Polzovića, za časopis su pisali Dejan Ilić - Ilke, Darko Flego, Goran Frančić, David Vartebedijan, Miša Majstorović, Tanja Krstić, Nikola Vukobratović... - sve pravi metal znalci vični peru, ali se nije rodila neka hemija u redakciji, koja bi pompgla da se prevaziđu početni problemi, isprave greške i opstane na tada već solidno punom medijskom tržištu, kojim su vladali Rock Express i Metal Express. Evo i sadržaja oba broja: EXPLOSIVE #1: ZZ TOP, DEATH, RAMMSTEIN, ZAKK WYLDE, SYMPHONY X, RHCP, RUNNING WILD, PARAISE LOST, NIGHTWISH, PAUL DI ANNO, SAVATAGE, HAMMERFALLL, BLIND GUARDIAN, SOULFLY; LED ZEPPELIN... Domaća scena: TORNADO, VILAJET, X CENTAR, AMON DIN, DOLUVIUM Kolor poster: AC/DC, NIGHTWISH, LED ZEPPELIN, METALLICA; HIM, DIMMU BORIR, PARADISE LOST. EXPLOSIVE br. 2 BATHORY, MALMSTEEN, AUDIOSLAVE, SLAYER, MANOWAR, CATHEDRAL, SAMAEL, IMMORTAL, KOVENANT, OVERKILL; CRADLE OF FILTH, STRATORARIUS, HIM, WITHIN TEMPTATION, GRAVE DIGGER, METALLICA... Domaća scena: ALOGIA, PUNISHED. Kolor poster: ALICE COOPER, WITHIN TEMPTATION. ================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Hrabal, Bohumil, 1914-1997 = Hrabal, Bohumil, 1914-1997 Naslov Svaki dan čudo / Bohumil Hrabal ; preveo sa češkog Nikola Kršić Jedinstveni naslov Každý den zázrak. srp Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 342 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kršić, Nikola, 1928-1985 = Kršić, Nikola, 1928-1985 Zbirka Savremena strana književnost ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Každý den zázrak / Bohumil Hrabal. Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG71 (N)

Jako lepo očuvane knjige. Autor: Veljko Petrović Naslov: Sabrane pripovetke 1–6 Izdavač: Matica srpska, Novi Sad / Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1964 Povez: tvrdi, platneni - Varljivo proleće - Izdanci iz opaljena grma I - Izdanci iz opaljena grma II - Zemlja - Razgovoru nikad kraja I - Razgovoru nikad kraja II žVeljko Petrović Pesnik, književnik (1884–1967) Veljko Petrović bio je srpski pesnik, književnik, likovni i književni kritičar i teoretičar. Rođen je u Somboru, 04. februara 1884. godine, a umro u Beogradu, 27. jula 1967. godine. Lični život Otac mu je bio somborski katiheta koji se zamonašio i dobio monaško ime Gerasim Petrović, nakon što je njegova supruga umrla. Gerasim je predavao na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka zvala se Mileva i bila je kćer somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko sedmica poslije njegovog rođenja. Imao je i dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Kada se otac zakaluđerio o Veljku, sestrama i bratu brinula se rodbina. Nakon što je završio srednju školu, gimnaziju na mađarskom jeziku, u svom rodnom gradu, Veljko je otišao u Budimpeštu na studije prava. Bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Sprijateljio se sa Vasom Stajićem i Petrom Konjovićem. Od 1906. do 1907. godine bio je urednik „Kroacije“, hrvatsko-srpskog časopisa za društvene, političke i ekonomske studije, osnovan u Budimpešti. Radio je i na raznim časopisima u Zagrebu i Sarajevu. Bio je glavni urednik zagrebačkog „Srbobrana“. Godine 1908. Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Onda 1911. godine, austrijske vlasti, zbog nacionalnog stava, ga prisiljavaju da se preseli u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U Beogradu je sudelovao kao ratni dopisnik u balkanskim ratovima i Prvome svetskom ratu, a tada je pisao i poeziju. Između ratova bio je aktivan u kulturnim i obrazovnim poslovima i nastavio je biti sve do svoje smrti u Beogradu 1967. godine. Između 1914. i 1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. Godine 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sljedeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Mara Petrović bila je njegova supruga. Upoznao je sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je kćer pančevačkog trgovca sa kojom se venčao u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Družio se sa mnogim srpskim književnicima i likovnim umetnicima toga doba. Takođe se 1920. godine, kada je boravio u njemačkom glavnom gradu, upoznao sa mnogim istaknutim ličnostima kulturnog života Njemačke, a sve zahvaljujući poznanstvu sa Milošem Crnjanskim, koji je bio član presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, a onda je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Godine 1930. radio je za list „Politika“. Pisao je o Srbima u Mađarskoj. Iste godine, u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu ,,Šumadija i vojvodina“. Veljko Petrović je 1933. godine na glavnoj skupštini ,,Čitaonice“ izabran radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu za njenog počasnog člana. U Drugom svetskom ratu uhapšen je od strane njemačkih okupatora i bio neko vreme u logoru na Banjici. Po završetku rata bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Njegove mnogobrojne funkcije i članstva u raznim odborima uključivali su predsedavanje u Matici Srpskoj novosadske vlade, od 1953. do 1956. godine, te je usledio njegov izbor kao predsednika institucije. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik Srpske književne zadruge u Beogradu. Dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije. Od 1944. do penzionisanja 1962. bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Umro je u Beogradu 1967. godine kada je sahranjen u Aleji velikana. Poštujući želju Veljka Petrovića, supruga Mara zavještala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti iz njihove kuće. Rukopise, prepiske sa raznim osobama, kao i njegovu ličnu biblioteku, te razne umetničke slike i predmete, kao i stilski nameštaj. Porodična kuća je poklonjena gradu za muzejsku namenu. Od 2007. godine Veljku Petroviću u čast, dodeljuje se nagrada za pripovedačko delo pisaca na srpskom jeziku. Svake godine se sredinom oktobra dodeljuje ova nagrada u Somboru na manifestaciji ,,Veljkovi dani“. Karijera pisca Svoju karijeru pisca počeo je 1903. godine pišući političke članke, dopise, kozerije i prevodeći priče stranih autora. Objavljivanje stihova, beleški i književnih članaka počeo je 1905. godine u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Prvo je skrenuo pažnju književnih kritičara na svoju rodoljubnu poeziju. ,,Rodoljubive pesme“ (1912. godine) i ,,Na pragu“ (1914.godine). Nakon toga, okrenuo se pripoveci i ostao u tom žanru. Spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja ,,Matice srpske“ i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen. Za stogodišnjicu Matice srpske Petrović je uredio ,,Album vojvođanske umetnosti“. U njemu je napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. vjeka. Njegova poezija imala je široku tematiku: ljubavna, rodoljubiva, didaktička, socijalna i refleksivna poezija. Ljubavna poezija mu je preplavljena nemirima, čežnjom i boli zbog neuzvraćene ljubavi. Ljudi, grad i dječiji svet suočen sa tajnama prirode i svakodnevicom u društvu tematike su pripovedačkog dela Veljka Petrovića Veljko Petrović odrastao je u građanskoj porodici, ali je u njemu stalno prisutna velika privrženost selu i ljubav prema seljacima kao najzdravijem delu vojvođanskog društva. On je dobro poznavao dušu seljaka; godila mu je ljubav prema rodnom tlu koja daje snagu i sigurnost. Dobro je poznavao njihov jezik, mentalitet i običaje. Petrovića kao pisca vređao je malograđanski stalež, koji je sa prezirom gledao na seljake i izvrgavao ih poruzi. Zato je njegov seljak duhovno zdrav, moralno čist i materijalno siguran. Jedna od pripovedaka u kojima Veljko Petrović opisuje selo i seljake jeste „Salašar“, koja svojim umetničkim kvalitetom ide u sam vrh srpske pripovetke. Godine 1920. počinje da štampa izbor svojih novela u knjigama; „Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka; „Pomerena savest“, deset pripovedaka; „Tri pripovetke“; „Iskušenje“, petnaest pripovedaka. Godine 1925. Srpska književna zadruga izdaje izbor iz Petrovićevih novela „Pripovetke“. Njegova rodoljubna poezija lišena je bombastičnih fraza; to je prilično sumorna, realistična procena svoje zemlje i njene prošlosti i izjava iskrene, neupadljive ljubavi prema njoj. ,,Počeo je onako kako, manje-više, svi počinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi stihovi, objavljeni još prije prvog svetskog rata, bili su bojni poklič čitave jedne generacije, a i danas zvuče sveže i moćno. U njima ima mladalačke nezadrživosti, ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika koji na samom početku književnog rada pokažu nedvosmislenu legitimaciju iz koje se vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se nečeg drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete“, napisao je Milovan Danojlić o književnom radu Veljka Petrovića. U rodoljubivoj poeziji se izražava ljutnja što je kod ljudi oslabilo realno interesovanje za sudbinu neoslobođenih krajeva, sto su u savremenom životu pojedinci bili podredili opšte interese svome ličnom zadovoljstvu. U svojim brojnim pričama opisuje uglavnom život Srba u Vojvodini, najpre pod Austrougarskom vlašću, a kasnije, deo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je promenila naziv u Kraljevinu Jugoslaviju, a nakon Drugog svetskog rata postala komunistička zemlja. Petrovićev šarolik opis seljaka iz Vojvodine i običnih gradskih ljudi nudi bogatu tematsku sintezu živopisnog života, prepuna nacionalnih, društvenih i moralnih problema. Također je napisao ljubavne priče i mnoge priče za decu. Bio je autor mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovne umetnosti, naročito vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Prema kritičaru Jovanu Skerliću, smatra se jednim od vodećih pesnika postmodernizma u srpskoj književnosti ( nakon što je bio pod uticajem modernizma u mladosti). Veljko je uglavnom pisao o Vojvodini, ambijentu i ljudima. Rođen u Vojvodini, školovan u Pešti, živio je i kao novinar nekoliko godina u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu, pa stoga je on imao širi vidik nego ostali pesnici. U jednom pogledu on je reprezentativna ličnost dela tadašnjeg naraštaja koji je imao zapadnjački duh i nacionalnu dušu. U celoj poeziji Veljka Petrovića ogleda se dualizam između moderne jedinke i vernog člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina. Njegove zbirke pripovedaka su : ,,Varljivo proleće“ (1921. godine); ,,Bunja i drugi u Ravangradu“ (1921 godine); ,,Pomerena savest“ (1922. godine); ,,Iskušenja“ (1924. godine); ,,Izdanci iz opojnog grma“ ( 1932. godine); i Prepelica u ruci (1950. godine) Sve zbirke pripovedaka mogu se grupisati u nekoliko tematskih ciklusa i to: pripovetke o Vojvodini, pripovetke o drugim sredinama, ratne pripovetke i pripovetke o deci i životinjama. Najznačajnije pesničke zbirke su: „Rodoljubive pesme“ (1912. godine), „Na Pragu“ (1913. godine), „Stihovi“ (1951. godine), „Nevidljivi izvor“ (1956. godine), „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine), „Dah života“ (1964. godine). Bibliografija „Rodoljubive pesme“ (1902. godine) „Bunja“ (1909. godine) „Na pragu“ (1912. godine) „Bunja i drugi iz Ravangrada“ (1921. godine) „Varljivo proljeće“ (1921. godine) „Pomerena savjest“ (1922. godine) „Tri pripovetke“ (1922. godine) „Iskušenja“ (1924. godine) „Pripovetke“ (1925. godine) „Izdanci iz opaljena grma“ (1932. godine) „Prepelica u ruci i druge slične priče“ (1948. godine) „Stihovi“ (1951. godine) „Nevidljivi izvor“ (1956. godine) „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine) „Dah života“ (1964. godine). MG122

fanzin THE VAULT No. 6 (jesen 2006, Beograd) Serbian metal zine - na ENGLESKOM 168 strana, A4, c/b fotokopirano, heftano sa strane U PONUDI IMAM NEKOLIKO BROJEVA OVOG FENOMENALNOG FANZINA (2, 3, 4/5 i 6), pa ih potražite u mojoj ponudi na Kupindu. Teško mi je da pišem o ovom fanzinu, možda i najboljem srpskom svih vremena, a svakako najobimnijem (ovaj broj ima čak 168 strana!!!). Njegov autor, Boško `Rna` Radišić je bio jedan od nekoliko mladih metalaca koje sam zavoleo, uključio ih u rad Rock i Metal Expressa, i pored muzike, usmeravao ih i u svakodnevnom životu, kao neki stariji brat. Boško je bio sa Uba i došao je u Beograd da studira veterinu, i to je radio veoma uspešno. Živeo je sa sestrom, i zajedno su nesretno preminuli 2013, kada se u zgradi desio požar, a njih dvoje se ugušili u dimu. Boško je bio odličan novinar, i neke njegove intervjue sa velikim svetskim zvezdama (npr. Max Cavalerom) sam objavio u MEX-u. Bio je i odličan pevač u svom bendu SPACE EATER. Prvenstveno je voleo thrash metal, ali je podržavao i sve druge podžanrove. Njegov zine THE VAULT sam pratio i podržavao od početka, predstavljajući ga širokoj javnosti na stranama mojih časopisa. Boško je ostvario brojne kontakte sa bendovima i izdavačkim kućama, pa je njegov zine `narastao` i `udebljao` se preko svih granica, pa smo ga čitali pažljivo mesecima. THE VAULT je bio cenjen i u Evropi, jer ga je Boško pisao na dobrom i jasnom engleskom, pa je njegov domet daleko prevazilazio granice Balkana. Na naslovnoj strani ovog broja su se razbaškarile beer`n`thrash legende - TANKARD (zato njihovom pesmom i ilustrujem ovaj oglas - pogledajte video), a unutra ćete naći intervjue sa metal legendama CYNIC, EXCITER, POSSESSED, EXUMER, ONSLAUGHT kao i opakim bendovima poput DEATHROW, HOLY TERROR, STORMWARRIOR, IMAGIKA, WOTAN.. -primećujete, većinom su to thrash bendovi. I po tome se Boškov zin izdvajao među hiljadama onih koji su podržavali death i black scenu. No, ono što je bio Rnin specijalitet - zaslužuje posebnu pažnju - RECENZIJE. Njih ima na stotine, na 70-ak strana, a na svakoj 5-10 recenzija, pa množite i sabirajte. Ako pažljivo čitate svaki tekst, a pisani su sitnim slovima, trebaće vam makar 6 meseci da `savladate gradivo`. Ovaj raritetni primerak čeka svog novog vlasnika, koji shvata njegovu vrednost, i koji će ga čitati, ali i sačuvati, i time obradovati Boška koji je u onom delu pakla gde odlaze dobri metalci, gde se pušta glasna muzika, gde piva ima u izobilju, a raznose ga sisate konobarice. ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Autor - osoba Benedeti, Mario Naslov Smrt i druga iznenađenja / Mario Benedeti ; sa španskog prevele Ksenija Bilbija, Milena Trobozić Jedinstveni naslov La muerte y otras sorpresa. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1982 Fizički opis 187 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bilbija, Ksenija Trobozić, Milena Anđić, Branko Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 24 (Broš.) Napomene Prevod dela: La muerte y otras sorpresas Detektivsko oko prerušenog činovnika / Branko Anđić: str. 181-187. Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik koji mre od straha pred autoritetom i beskrupulozni čvrsti momak, cinični detektiv Hamer, mogli bi da jedan drugom pruže ruku u bilo kojoj Benedetijevoj priči, negde u egzistencijalističkim ćorsokacima njegovog fikcionalizovanog Montevidea. Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto – da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode. S druge strane, kao Spilejn, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi sred džungle na asfaltu. Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše u svojim pripovedačkim knjigama. To je istovremeno geneza njegovih pripovedačkih postupaka i okvir u kojem njegovo oštro, rekli bismo detektivsko oko prerušenog činovnika otkriva meru ispraznog, jednoličnog života, obezvređenog i neoduhovljenog. Benedeti (14. 9.1920. Paso de los Toros – 17. 5. 2009. Montevideo) se, uz Huana Karlosa Onetija, smatra najvećim imenom urugvajske književnosti. MG31 (N)

Prikaza iz Rovenske / Drago Jančar ; sa slovenačkog prevela Mirjana Hećimović Autor: Jančar, Drago Izdavač: Zagreb : Durieux, 2002 Materijalni opis: 173 str. ; 20 cm Prevod dela: Prikazen iz Rovenske. Str. 173: Beleška o piscu. Slovenačka književnost, pripovetke Drago Jančar je, nema sumnje, nakon Danila Kiša tekstualno najkomunikativniji i najzanimljiviji južnoslavenski suvremeni prozaist. Kroz svoj opus on varira nekoliko opsesivnih tema, od odnosa pojedinca i države, pitanja individualne slobode i revolucije, do sudbinske određenosti poviješću. Odlomak: „…Kad je mladi austrijski nadvojvoda Ferdinand Maks u Rovenskoj na otoku Lošinju uz veliku svečanost u proljeće godine 1856. polagao temeljni kamen za lukobran velike luke, tijekom govora malo se predugo i malo zaneseno zagledao u blještavu morsku površinu. Smisaono uređeno Božje djelo mirovalo je, a onda je odjednom u daljini ugledao velike ribe, što su se propele ponad vode, jedan tren plovile zrakom, a potom opet nestale pod površinom. Zbog toga je prizora na tren izgubio nit svečanog govora. Odvojio je pogled od mora i obratio se mnoštvu koje je sabrano pratilo njegov govor, kako bi nastavio ondje gdje su ga prekinule leteće ribe, naime pri riječima o velebnosti. Međutim, umjesto ađutanta koji bi morao biti tu i umjesto krčkog biskupa, koji bi morao isto tako stajati negdje posve blizu, pred sobom je ugledao nešto naprosto nemoguće, nekakvu neobičnu prikazu. Na tren nije znao gdje je, je li tu ili negdje drugdje, sanja li ili je pak stvarno na pozornici u nekome mjestu, čijega se imena odjednom ne može sjetiti. Pred njim je stajao muškarac goleme glave, uistinu veličanstvene glave, što se na tankom vratu uzdizala iz tijesno zakopčana ovratnika, pasje odano gledao ga bezizražajnim upalim očima i nešto držao pred sobom. Ferdinand Maks se trgnuo. Usmjerio je pogled prema dupinima što su opet bili ponad vode. I članovi vladarske obitelji gdjekad ne pomisle najprije na pasju odanost nego radije na atemntat, posebice ako pred njim stoji takva prikaza, koja, na kraju krajeva, drži u rukama nekakvo oruđe…“ Drago Jančar (Maribor, 1948), romansijer, pripovedač, dramski pisac, esejist. Najprevođeniji savremeni slovenački pisac. Redovni je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Studirao je pravo, radio kao novinar i filmski dramaturg. Najvažnije knjige: Galiot (roman, 1978), O bledom zločincu (priče, 1978), Severna svetlost (roman, 1980), Veliki briljantni valcer (drama, 1985), Smrt Marije Snežne (priče, 1985), Posle Godoa (drama, 1988), Klementov pad (drama, 1988), Dedal (drama, 1988), Terra incognita (eseji, 1989), Sećanje na Jugoslaviju (esej, 1991), Pogled anđela (priče, 1992), Disput (zajedno sa Adamom Mihnjikom, esej, 1992), Razbijeni krčag (esej, 1993), Podsmešljiva požuda (roman, 1994), Halštat (drama, 1994), Šala, ironija i dublje značenje (eseji, 1994), Katarina, paun i jezuita (roman, 2000), Brioni (eseji, 2002), Duša Evrope (eseji, 2006), Graditelj (roman, 2006), Drvo bez imena (roman, 2008). Između ostalog, dobio je Evropsku nagradu za kratku prozu (1994), Prešernovu nagradu (1993), Rožančevu nagradu za esej (1993), Sterijinu nagradu za najbolju dramu (1982, 1985), Herderovu nagradu (2003), Nagradu „Žan Emeri“ za esej (2007), Nagradu „Hemingvej“ (2009), Nagradu „Mediteran“ (2009). U izdanju Arhipelaga, u okviru edicije Sto slovenskih romana, objavljen je Jančarov roman Podsmešljiva požuda (2010). Živi u Ljubljani. MG94 (N)

Naziv: Resto i Tumač, izabrana djela balinta vujkova Autor: Balint Vujkov Godina izdanja: 2023 Izdavač: Hrvatska čitaonica, zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata, Subotica Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Narodna proza koju je skupio Balint Vujkov iznimno je bogatstvo hrvatskog naroda, napose onoga dijela koji obitava u državama u kojima je Vujkov gotovo šest desetljeća skupljao usmeno narodno blago, od Janjeva na Kosovu, preko Rumunjske, Mađarske, Austrije, Slovačke pa do Hrvatske i Vojvodine. Ovo je blago sada u sedam knjiga objavljeno i time se zaokružuje izbor iz velikoga sakupljačkog djela Balinta Vujkova. Povodom 22. Dana hrvatske knjige i riječi – dana Balinta Vujkova Hrvatska čitaonica Subotica i Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata tiskali su sedmu knjigu u ediciji Izabrana djela Balinta Vujkova, pod nazivom Resto i Tumač. Izbor je uradio novinar Zlatko Romić iz Subotice, recenzentica je dr. sc. Sanja Vulić iz Zagreba, a urednica Katarina Čeliković, korekturu je radio Mirko Kopunović, dizajn knjige je uradio Darko Vuković, a tehničku pripremu mr. sc. Ervin Čeliković. Ova knjiga ima 687 stranica, a podijeljena je na dva dijela; prvi dio sadrži naslove koji su (preo)ostali, što i sama riječ resto kaže, dok se u drugom dijelu nalazi Tumač manje poznatih riječi i izraza. Izbornik Romić u predgovoru naslovljenom I iza resta je ostalo... o ovoj knjizi piše: „Stigli mi, eto, i do posljednje knjige iz edicije Izabrana djela Balinta Vujkova, a da je riječ o njegovom sakupljačkom radu. Iza ovoga pogovora naći ćete nešto manje od dvije stotine četrdeset naslova usmenoga narodnog blaga na koje ste navikli i tijekom šest prethodno objavljenih knjiga. I ovo je, kao i u ranijim izdanjima, također znakovito po nekim obilježjima. /…/ Resto, pak, vidi se to i po sedmoj knjizi, znači sve bogatstvo što je iza šest prethodnih ostalo i iza kojega slijedi upravo mršavina opisana u prethodnoj rečenici. Pozorniji čitatelj u ovoj će knjizi primijetiti nekoliko značajki. Prva se svakako tiče podjele u izboru redoslijeda pripovijedaka, bajki i basni, a što je bitno utjecalo i na samu njegovu narav. Prvih stotinu i sedamdeset naslova predstavljaju upravo „resto“ svega onoga što u izboru od petnaest mu objavljenih knjiga do sada nije objavljeno u ovoj ediciji, a preostalih šezdeset i devet su zapravo pravi raritet: bajke, pripovijetke i basne objavljene u periodici, za njegova života i posthumno, od 1933. do 2007.; od Bunjevačkog kola i Književnog severa do Žiga i Klasja naših ravni; od trenut(a)ka kada možda još nije ni slutio koliko će mu sakupljanje usmene narodne književnosti utjecati na život, pa do onih na koje će njegovo djelo imati sličan učinak. Za razliku od šest ranije objavljenih, u ovoj knjizi donosimo zbirni Tumač sa svim rečenicama, frazama, izrazima i pojmovima za koje smo smatrali da je potrebno objašnjenje i prijevod. /…/ S ponosom možemo istaknuti da, i bez prebrojavanja, Tumač Vujkovljeva djela u sedam do sada objavljenih knjiga sadrži više od 450 rečenica, izraza i fraza, te više od 3800 pojmova…“. Recenzentica Sanja Vulić u svom tekstu naslovljenom Neiscrpno vrelo riječi napominje kako „svaka nova knjiga Izabranih djela Balinta Vujkova donosi obilje novih zanimljivosti za ljubitelje književnosti i književne znalce, također za etnologe i jezikoslovce, ponajprije dijalektologe“. Naposljetku, recenzentica ističe da „i ovi primjeri pokazuju kako Vujkova uvijek vrijedi iznova čitati jer su njegovi zapisi neiscrpno vrelo novih zanimljivosti, ali i prilika za potvrdu ili preispitivanje već poznatoga“.

ERNEST HEMINGWAY THE COLLECTED STORIES Priredio - James Fenton Izdavač - Everyman`s Library, London Godina - 1995 21 strana 792 cm Edicija - Everyman`s Modern Classics ISBN - 978-1-85715-187-9 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Introduction Select Bibliography Chronology PART ONE: STORIES COLLECTED IN HEMINGWAYS LIFETIME FROM THREE STORIES AND TEN POEMS (1923) Up in Michigan (1923, revised 1938) In our time (1924) IN OUR TIME (1925 AND 1930) On the Quai at Smyrna (1930) Everybody was drunk (1924) Indian Camp (1924) Minarets stuck up (1924) The Doctor and the Doctors Wife (1924) We were in a garden at Mons (1924) The End of Something (1925) It was a frightfully hot day (1925) The Three-Day Blow (1925) They Shot the six (1924) The Battler (1925) Nick sat against the wall (1924) A Very Short Story (1924) While the bombardment (1924) Soldiers Home (1925) The Revolutionist (1924) At two oclock (1924) The first matador (1924) Mr and Mrs Elliot (1924-5) They whack-whacked the white horse (1924) Cat in the Rain (1925) The crowd shouted (1924) Out of Season (1923) If it happened right down (1924) Cross-Country Snow (1924) I heard the drums (1924) My Old Man (1923) Maera lay still (1924) Big Two-Hearted River, Part I (1925) They hanged Sam Cardinella (1924) Big Two-Hearted River, Part II (1925) L`Envoi MEN WITHOUT WOMEN (1927) The Undefeated (1925-6) In Another Country (1927) Hills Like White Elephants (1927) The Killers (1927) Che Ti Dice La Patria? (1927) Fifty Grand (1927) A Simple Enquiry (1927) Ten Indians (1927) A Canary for One (1927) An Alpine Idyll (1927) A Pursuit Race (1927) Today is Friday (1926) Banal Story (1926) Now I Lay Me (1927) WINNER TAKE NOTHING (1933) After the Storm (1932) A Clean Well-Lighted Place (1933) The Light of the World (1933) God Rest You Merry, Gentlemen (1933) The Sea Change (1931) A Way Youll Never Be (1933) The Mother of a Queen (1933) One Reader Writes (1933) Homage to Switzerland (1933) A Days Wait (1933) A Natural History of the Dead (1932) Wine of Wyoming (1930) The Gambler, the Nun and the Radio (1933) Fathers and Sons (1933) STORIES FROM THE FIFTH COLUMN AND THE FIRST FORTY-NINE STORIES (1938) The Capital of the World (1936) The Snows of Kilimanjaro (1936) The Short Happy Life of Francis Macomber (1936) Old Man at the Bridge (1938) PART TWO: STORIES AND FRAGMENTS FROM POSTHUMOUS COLLECTIONS UNCOLLECTED STORIES PUBLISHED IN HEMINGWAYS LIFETIME The Denunciation (1938) The Butterfly and the Tank (1938) Night Before Battle (1939) Under the Ridge (1939) Nobody Ever Dies (1939) The Good Lion (1951) The Faithful Bull (1951) A Man of the World (1957) Get a Seeing-Eyed Dog (1957) DRAFTS AND FRAGMENTS FIRST PUBLISHED IN THE NICK ADAMS Three Shots Stories (1972) The Indians Moved Away The Last Good Country Crossing the Mississippi Night Before Landing Summer People Wedding Day On Writing FIRST PUBLISHED IN THE COMPLETE SHORT STORIES (1987) A Train Trip The Porter Black Ass at the Crossroads Landscape with Figures I Guess Everything Reminds You of Something Great News from the Mainland The Strange Country JUVENILIA AND PRE-PARIS STORIES Judgment of Manitou (1916) A Matter of Colour (1916) Sepi Jingan (1916) The Mercenaries (1985) Crossroads - an Anthology (1985) Portrait of the Idealist in Love (1985) The Ash Heels Tendon (1985) The Current (1985) `Ernest Hemingway (1899-1961) is celebrated as a novelist and man of action. He is perhaps most famous for WHOM THE BELL TOLLS and A FAREWELL TO ARMS. But he was equally prolific as a writer of short stories which touch on the same themes as the novels: war, love, the nature of heroism, reunciation, and the writer`s life. The present collection includes all Hemingway`s shorter fiction arranged chronologically from `Up in Michigan` (1923) to `Old Man at the Bridge (1938) and contains stories not currently available in any other UK edition of Hemingway`s work`s.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ernst Hemingvej Sabrane Izabrane Odabrane Priče

fanzin TEMPLE OF THE DOOM No. 1 (1995, Svilajnac) 16 strana, A4, štampani metal fanzin - NA SRPSKOM Ovo je jedan od prvih, ako ne i prvi (morao bih da proverim) srpski štampani metal fanzin, iza koga je, kao izdavač i autor, stajao Dejan Ilić - Ilke. Ako ste makar `umočili prste` u metal vode, nemoguće je da negde niste naleteli na Ilketa. Pisao je za Rex i MEX, objavljivao albume, bio menadžer brojnih bendova, bavio se i bavi se distribucijom metal muzike na svim formatima... i još mnogo toga drugog vezanog za metal. Već 20-ak godina živi u Ingolštatu, ali na dnevnoj bazi održava kontakte sa ovdašnjim metalcima, uključujući i moju malenkost, iako se poslednjih godina ređe čujemo i vidimo. Ovaj istorijski fanzin donosi informacije o sceni pre 25 godina. Pored brojnih novosti sa inostrane scene (pa i intervjua, npr. sa OBITUARY, SLAYER, PANTERA), koje su bile važne tadašnjim čitaocima u svojevrsnoj medijskoj blokadi i nedostatku informacija o svetskoj metal sceni (bilo je to doba narodnjaka i turbo-folka), a nama danas su sasvim beznačajne, broj donosi vesti sa domaće scene i informacije o srpskim bendovima KATARZA (info o kaseti), DEAD JOKER (tu je i intervju sa bendom), PURE (intervju), SUSPIRIA (intervju), STENTOR (recenzija), TOTALNI PROMAŠAJ (info o demo kaseti), NECROPHILIAC TERROR (prvi bend Zombija iz SIMARGALA, koji ću kasnije objaviti na mojoj REX Records etiketi), SAVRŠENSTVO KROZ PATNJU (band info). Tu su i reklame za druge fanzine, muzičke studije, kao i izdanja Ilketove kuće i/ili distribucije West Force (DEE ANDREA, MORTUS vs. SUSPPIRIA, DEAD JOKER, MORTUARY). Bitno je naglasiti da je fanzin podjednako podržavao i metal i HC pa i punk scenu. I to govori sa jedne strane da je postojalo određeno jedinstvo u undergroundu, ali i sa druge da nije bilo dovoljno bendova, pa su `svi podržavali sve`. Već 4-5 godina kasnije, u Srbiji će raditi makar 100 dobrih i odličnih metal bendova... Istorijski važan fanzin, za kolekcionare i metal istoričare. Ovaj primerak sam dobio od autora Ilketa, i 20-ak godina je bio u kolekcijo urednika Rock i Metal Expressa, tj. mojoj, što broju daje dodatnu vrednost i zanimljivost, o čemu, ako kupac to bude zahtevao, mogu izdati i pisani sertifikat. ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Autor - osoba Haushofer, Marlen, 1920-1970 = Haushofer, Marlen, 1920-1970 Naslov Kako smo ubili Stelu / Marlen Haushofer ; izbor, prevod i pogovor Spomenka Krajčević Jedinstveni naslov Wir töten Stella. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : AED studio, 2005 (Beograd : Studio MS) Fizički opis 112 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Krajčević, Spomenka, 1949- = Krajčević, Spomenka, 1949- ISBN 86-83907-29-5 (broš.) Napomene Antologijski izbor Tiraž 500 `Ovde nisam kod kuće...` : (nova čitanja pripovedaka Marlen Haushofer): str. 103-112. Predmetne odrednice Haushofer, Marlen, 1920-1970 – Proza „Marlen Haushofer se, po plastičnosti prikazivanja likova i kritičkom osvetljenju njihovih duševnih stanja, može ubrojiti u velike pripovedače svoje zemlje. Gotovo je neverovatno sa koliko uverljivosti kao odrasla osoba uspeva da analizira psihu jednog četvorogodišnjaka i sa kolikom upečatljivošću predočava moru, koja je devojku Stelu dovela do neizbežne duhovne i fizičke propasti.“ (Wiener Zeitung) „Njeno minuciozno prikazivanje sveta u malom i onih ličnih, prikrivenih teškoća zajedničkog života, njen način na koji – skromno ali izrazito umetnički – predstavlja svest pripovedača i njen stil negativne ironije ubrajaju se u najpreciznija i najznačajnija ostvarenja moderne književnosti.“ (Tagesspiegel) Marlen Haushofer rođena je 1920. godine kao Marija Helena Frauendorfer, kći nadšumara u podnožju Senzenskog gorja (Krečne Alpe). Sa deset godina roditelji je šalju u žensku realnu gimnaziju, što je podrazumevalo i internat, u ovom slučaju internat ursulanki sa svim lepotama internatskog režima. Po završetku škole, pošto je posle Anšlusa Austrija postala deo Rajha, odslužila je svoju radnu obavezu u Istočnoj Pruskoj. Od 1940. s prekidima je studirala germanistiku u Beču, od 1943. u Gracu. Zaljubila se, neželjeno zatrudnela (u ultrakatoličkoj Austriji bilo je nezamislivo prekidanje trudnoće), još tokom trudnoće se razišla s ocem deteta i 1941. se udala za studenta medicine i kasnijeg stomatologa Manfreda Haushofera. Par se seli u Štajer gde se odmah posle prvog sina Kristijana rodio i drugi, nazvan po, ovog puta biološkom ocu, Manfred (1943). Dakle s 23. godine Marlena je već bila majka dvoje dece, te je dakle morala da okači o klin studije i sve nade u budući poziv za račun domaćičkih i materinskih dužnosti. Ali ova, književnošću oduševljena, probuđena mlada žena nije tako zamišljala svoj život. Izgubila je velegradski instinkt Beča i verovatno se samo površinski uklopila u ograničenja. U suštini živela je podeljen život o čemu svedoče njene dnevničke beleške iz tog perioda (Trajno živeti u više svetova koji su razdvojeni ponorima). Takav život proizvodio je teskobno nezadovoljstvo okolinom koju je doživljavala kao sudbinsku, što se do kraja i pokazalo kao tačno. To duševno stanje je verovatno mesto nastanka kasnijih ženskih likova u romanima M. H. Stranice koje je u tim godinama ispunjavala u rano jutro i kasno noću za kuhinjskim stolom, opisivale su sudbine sapatnica koje su se osećale podjednako utamničeno, na izvestan način morale da vode dvostruki život, pocepane između realnih društvenih, odnosno porodičnih zahteva i svojih maštarija o bekstvu. 1946. piše svoje prve kratke priče i štampa ih u novinama i časopisima. 1952. objavila je novelu Peta godina za koju je sledeće godine dobila Državnu nagradu za podsticanje književnosti. Potom je, kako su joj rasla deca, pisala dečju i omladinsku književnost koja je naišla na dobar odziv i bar dva od tih naslova danas se smatraju svetskim klasicima dečje književnosti. U istom peridu javljala se i u području radio drame. 1956, Manfred i Marlena su se razveli, ostali u istoj kući i 1958. se iznova venčali. Sve u svemu, uspelo joj je da u svakodnevici supruge stomatologa, domaćice i majke, pronađe vreme za pisanje, tako da njeno delo pored četiri dečje knjige obuhvata i šest romana i nekoliko knjiga pripovedaka. 1963. napisala je Die Wand (Zid) njen najznačajniji roman, a 1969, godinu i po pre smrti, Mansardu. Bez obzira na to što je za svoje pisanje bila nagrađena svim najvažnijim književnim nagradama Austrije, za života nije bila dobro primana od kritike, nije bilo razumevanja za njen precizni stil koji je često bio omalovažavan kao dosadno naklapanje domaćice. Satisfakcija je stigla sa zakašnjenjem, kako to već biva u Austriji koja ne mazi svoje veličine dok su živi, i danas se M. H. smatra jednim od najznačajnijih imena austrijske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Sredinom šezdesetih Marlena je obolela od raka kostiju. Umrla je 21. marta 1971 posle operacije u Beču i sahranjena je u Štajeru. Jedna ulica na periferiji Štajera, u zoni jeftinijeg zemljišta, dobila je njeno ime. Mesec dana pre smrti, M. je sledeće reči zapisala u svoj dnevnik: „I da imaš besmrtnu dušu, ona ne bi želela ništa do duboki san bez snova. Nevoljeno telo više neće boleti, krv, meso, kosti, koža, sve će biti hrpica pepela i mozak će najzad prestati da misli. Za to hvala bogu kojega nema. Ne brini – sve je bilo uzalud – kao kod svih ljudi pre tebe. Sasvim obična priča.“ MG75

Autor - osoba Barnes, Julian, 1946- = Barns, Džulijan, 1946- Naslov Puls / Džulijan Barns ; prevela s engleskog Nina Ivanović Muždeka Jedinstveni naslov Pulse. srpski jezik Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika izdavaštvo, 2011 (Novi Sad : Art print media) Fizički opis 237 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Ivanović Muždeka, Nina Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika izdavaštvo] (karton) Napomene Prevod dela: Pulse / Julian Barnes Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 237. Puls je treća zbirka priča Džulijana Barnsa, koja se u brojnim elementima nastavlja na njegova ranija dela, pre svega na Sto od limunovog drveta, gde je starost dominantna tema, a možda još više na Nije to ništa strašno, knjigu koja u najvećoj meri odgovara autobiografskoj prozi. Od četrnaest priča, podeljenih u dva dela, šest je ranije objavljeno na engleskom jeziku u časopisima od Njujorkera do Gardijana. U pripovetkama naizgled disperzivnog sadržaja – od ljubavi i seksa, preko bolesti i smrti, do (ne)uspešnosti komunikacije – Barns se zapravo bavi jednom temom: odnosom među ljudima. Pri tome, pronicljivo i prepoznatljivo mudro ispituje prirodu, uzroke i uslove za dugotrajne veze, prijateljske i ljubavne. Svaki lik je oblikovan na osnovu uspeha ili poraza koji proživljava, smešten između očaravajuće čežnje ili uznemirujućeg gubitka, sa okončanjima koja se trudi da prevaziđe, ili uzbuđujućim iskušenjima novog početka. Lični gubitak i suočavanje sa smrću drage osobe odredili su Barnsovu novu prozu, a njegovo razmišljanje o prolaznosti života i suočavanje sa starenjem i smrću tako je životno, jer je proživljeno pa samim tim i mnogo ubedljivije, da se čitanje ove knjige neumitno završava uznemirenošću i nerešivim egzistencijalnim pitanjima. Ipak, sasvim neočekivano, rešenje za taj osećaj nemoći Barns nameće humorom kojim je obojio gotovo svaku priču. Ovaj iskričav i oštar humor valjda je najbolji odgovor za sve misli o neizbežnoj prolaznosti i blizini smrti, kojima smo gotovo svakodnevno izloženi. Opasnost od klišeiziranja i opštih mesta ovaj vrsni pripovedač izbegava izuzetnim stilom, ali pre svega originalnim pristupom večitim temama, te se u drugom delu postojana ljubav ispituje kroz pripovesti o čulima. Iako i prostorno i vremenski potpuno razuđena – od vinograda Italije do morske obale Engleske zimi, od XVIII veka do danas, ova zbirka je uspela da prevaziđe svoj zadati, žanrom određen fragmentarni okvir i da pruži romaneskne kvalitete, među njima jedinstvo i koherentnost. Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver. Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna Poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine. Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika 2022). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. MG97

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.