Novi tekstovi indeksovog radio pozorišta Knjiga je u solidnom stanju Mek povez 170.strana

Đorđije Vuković : DRUGA STRANA , Filip Višnjić 1985, str. 112. Proza; Pripovetke Očuvanost 4-. Đorđije Vuković (Pažići, Danilovgrad, 3. maj 1943 — Beograd, 6. oktobar 2020) bio je srpski univerzitetski profesor, pisac, kritičar, istoričar i teoretičar književnosti. Đorđije Vuković se rodio u Pažićima kod Danilovgrada. U Danilovgradu je završio gimnaziju a Filološki fakultet, grupu za jugoslovensku i opštu književnost, u Beogradu. Magistrirao je sa temom o romanima Miroslava Krleže a doktorirao odbranivši rad Sinestezija u srpskoj poeziji. Bio je glavni urednik časopisa Student za vreme studentskih demonstracija 1968. koje je i predvodio. Univerzitetsku karijeru je započeo kao asistent kod Sretena Marića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, da bi kasnije postao profesor na smeru za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je i kao istraživač u beogradskom Institutu za književnost i umetnost. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti (1985) dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu. Pisao je priloge za mnoge književne listove, časopise i zbornike. Objavljivao je priloge u raznim listovima, časopisima i zbornicima. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti, objavljenu 1985. godine, dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Iste godine izdao je žanrovski mešovitu prozu Druga strana, potom Istorijski roman 2009. godine, a Sinteseziju u poeziji 2010. godine. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu.

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

Đuro Kovačević : REKVIJEM ZA SOCIJALIZAM - Ima li socijalizam budućnosti? , Stručna knjiga / Univerzitetska riječ 1989, str. 209. Očuvanost 3 ; na nekoliko stranica ima podvlačenja hemiskom. Ђуро Ковачевић (Велика Греда, 14. август 1943 — Жабљак, 21. јул 2011) био је историчар, политиколог и песник. Ђуро Ковачевић је рођен 14. августа 1943. године у Великој Греди, Банат, Србија. Гимназију је завршио у Зрењанину, а Правни факултет на Универзитету у Београду, где је и докторирао 1976. године, са тезом „Политичка елита и савремено грађанско друштво“. Непосредно пред студентске демонстрације, 1968, као постдипломац изабран је за председника Савеза студената Југославије, са којим је започело његово активно ангажовање у политици.[1] Заступао је тезе либерала, који су се залагали за више тржишта у економској, и више демократије у политичкој сфери. Међутим, тезе либерала се нису уклапале у пројекат југословенског друства тадашњег председника Југославије, Јосипа Броза Тита. Био је један од најмлађих и најперспективнијих припадника тадашње српске политичке елите. Са непуних тридесет година, налазио се у најужем руководству Социјалистичког савеза, тада најмасовније политичке и друштвене организације у земљи. Тих година се посебно ангажовао на припремама новог Устава. Настојао је да се идеје и ставови српског руководства управо нађу у том највишем законском акту државе. Када је почео обрачун са српским либералима, нуђена му је изгледна политичка каријера, међутим он је понуду одбио, с обзиром да је то било противно његовим моралним и политичким начелима, па се тада повукао са политичке сцене. У бурном периоду између студентских демонстрација и пада либерала, у оквиру Београдског универзитета и Универзитетског одбора савеза студената, учествовао је у оснивању Студентског културног центра (СКЦ). У истом периоду је учествовао и у покретању угледног, вишедеценијског часописа „Идеје“ , који је значајно утицао на научну и културну сцену. Године 1990. трансформисао је Институт за раднички покрет, у коме је радио већ извесно време у Институт за европске студије у Београду. Од 1990. до 2002. године био је и директор ове институције. Заједно са професором Светозарем Стојановићем, Ђуро Ковачевић је основао Српско–амерички центар 2002. године. Овај центар је 2009. године прерастао у Центар за националну стратегију(ЦЕНС). Организовањем скупова, трибина, форума и различитих пројеката, чланови ове организације су упућивали на неопходност промишљања положаја Србије у савременом свету. Од 2006 до 2009. године, био је члан Програмског одбора Радио-телевизије Србије (РТС). Аутор је више десетина научних студија објављених по разним часописима из области политичке теорије, политичке социологије и политичке историје. У последње две деценије живота, посебно се бавио проблемима глобализације, транзиције, европских интеграција, сломом социјализма, кризом и распадом Југославије. Објавио је четири књиге, а пета која је у тренутку смрти била у припреми, није изашла. Током целе радне каријере, објављивао је краће текстове у недељницима и дневној штампи. Дао је бројне интервјуе и уцествовао у многим радио и ТВ емисијама. Био је чест гост на другом и трећем програму Радио Београда, као и на другом програму Радио телевизије Београд . Паралелно са научним радом, Ђуро Ковачевић се бавио песништвом. Објавио је пет збирки поезије.

Gojko Banović : NEVIĐENE SNAGE , Prosveta 1948, str. 164. Pripovetke. Očuvanost 3-; ima posvetu na predlistu; pohabana uglavnom spolja. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Anastazija Bela Šubić : VELIKO LOVIŠTE, Džepna knjiga Sarajevo 1959, str. 209. Pripovetke. Očuvanost 4-. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

O. Henry `Posljednji list`: sažetak. Priča vredna čitanja Poznati humorist napisao je bolno dirljivu priču punu dubokog značenja, tjerajući vas da razmišljate o životu, želji za životom, a prije svega da ostanete osoba sposobna za razumijevanje i suosjećanje. Riječ je o ovoj priči o čuvenom O. Henryju `Posljednji list`, čiji će sažetak biti opisan u ovom materijalu. Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka.Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka Izdavač:LUKA ŠTAMPA Beograd Broj strana:164 Pismo:Latinica Povez: MEK Format: 18 x11 cm Godina izdanja: 2002

Fondacija za mir i rešavanje kriza Borisa Vukobrata, izbor iz istoimene radio emisije Doba razuma DOBA RAZUMA FONDACIJA ZA MIR I REŠAVANJE KRIZA ДОБА РАЗУМА ФОНДАЦИЈА ЗА МИР И РЕШАВАЊЕ КРИЗА 175 strana, sa fotografijama. Izdanje Centar za rešavanje kriza 1994. Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Šćepan Aleksić : RAČVASTI JEZIK , Sfairos Beograd 1993, str. 96. Pripovetke. Očuvanost 4-. Шћепан Алексић Биографија Рођен у Богдашићима код Билеће 05.09.1952. године. Прва четири разреда основне школе похађао у родном селу, а потом основно школовање наставио у Билећи у Основној школи „Владо Томановић“ (сада Основна школа „Петар Петровић Његош“). У Билећи завршио и гимназију, а потом школовање наставио на Факултету политичких наука у Сарајеву, гдје је, 1976. године, дипломирао на одсјеку за журналистику. По дипломирању 1976. године запослио се као новинар у локалном листу „Билећке новости“, гдје је радио годину дана до одласка на одслужење војног рока у Добој, октобра 1977. По повратку из ЈНА, још око пола године радио у истом локалном листу, а потом прелази у стручну службу друштвено-политичких организација Билеће, гдје је био стручно-политички сарадник, а од почетка 1977. године и руководилац службе. Почетком 1990. године изабран је за директора Центра за културу Билећа. У том периоду био је дописник више листова. Избијањем оружаног сукоба на дубровачко-требињском простору, пошто се претходно већ био пријавио као добровољац, почетком октобра 1991. године, ЈНА га ангажује и распоређује у Прес центар Оперативне групе у Требињу. Ту је радио на припреми свакодневних информација за средства информисања и као спроводник новинарских екипа, одлазећи са њима на ратиште до првих линија фронта, а уједно био и дописник Новинске агенције Тањуг Београд. Формирањем Војске Републике Српске, ангажован је у јединицу резервне полиције, гдје проводи два мјесеца, а потом бива премјештен у новоформирани Прес центар Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, на мјесто замјеника руководиоца. Средином 1994. године постављен је за руководиоца Прес центра Херцеговачког корпуса ВРС. Био је замјеник уредника и уредник листа „Херцеговац“, који је издавао Херцеговачки корпус ВРС. Произведен је у чин потпоручника ВРС. Почетком 1994. године постао је стални новинар Тањуга, дописништво за Републику Српску. У Новинској агенцији Тањуг радио је до 2008. године, а од тада до сепрембра 2017. био директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи. Ожењен, отац два сина. Као гимназијалац почео је да пише пјесме, а прве радове објавио је као матурант, члан Књижевног клуба „Немири“, који је формирала и водила професорица а данас позната пјесникиња Ружица Комар, која је примијетила његов таленат и подстицала га да пише. Одмах по завршетку студија журналистике, почео је да пише прозу, а прве приче су му објављене и награђене у сарајевском студентском листу „Наши дани“. Добитник је бројних награда за приповијетку и кратку причу, између осталих и Сусрета Зије Диздаревића у Фојници, „Ослобођења“ Сарајево, „Фронта слободе“ Тузла, „Задругара“ Сарајево, Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и других. 1993. године, за књигу „Рачвасти језик“, добио је Награду „Милан Лалић“ коју додјељују „Вечерње новости“ Београд. 2019. године Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, из Источног Сарајева, додијелио му је Награду „Златна сова“, пошто је рукопис његовог романа „Чекајући жуту војску“ на конкурску одабран као трећи по реду. Књиге су му улазиле у ужи избор за више књижевних награда. Објављивао је и још увијек објављује у бројним часописима, а члан је Редакције Часописа за књижевност и културу „Нова Зора“, Београд-Билећа. Живи и ради у Билећи и родном селу Богдашићи. БИБЛИОГРАФИЈА Књиге прича и приповиједака: „Набој“, Никшић 1988; „Рачвасти језик“, Београд 1993; „“Име и презиме“, Подгорица 2000, Билећа 2005 (друго издање) ; „Папирна марамица“, Београд-Билећа 2011; „Писма за све адресе“, Бањалука 2016; „Херцеговачки нокаут“, Бањалука 2018; Романи: „Турски друм“, Београд 2009; „Прст попријеко од срца“, Београд 2012; „Чекајући жуту војску“, Источно Сарајево 2019. Приредио за штампу књигу „Херцеговачки хајдук Станко Сочивица“, Београд 2010.

Živojin Nikolić: SAN, Prosveta 1997, str. 139. Pripovetke. Očuvanost 4. Живојин Жика Николић (1944 - 2013), новинар и књижевник, дугогодишњи новинар Радио-телевизије Трстеник (од 2004. године и уредник), али и дугогодишњи сарадник „Вечерњих новости“. Николић је више година био и активан новинар листа „Трибина“. После пензионисања 2008. године, није се опростио од новинарства, а остаће упамћен као водитељ култне емисије намењене селу „Зрно“, која је убележила више од 500 премијерних емитовања. Осим у новинарству, овај филолог и учитељ, траг је оставио и у књижевности. Написао је збирку приповедака „Сан“, књигу народних казивања „Прозрака“, а књигу приповедака „Лабудов друг“ објавила је београдска „Просвета“.

Izdavač:KULTURA Beograd Broj strana:215 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1993 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Branislav Dimitrijević Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

Meta - Vuk Drašković Sadržaj: UZALUDNE GODINE MILANOVA KNJIŽARA RAĐANjE SRPSKOG POKRETA OBNOVE KRALj TRGOVA VILA NA ŽENEVSKOM JEZERU DEVETI MART ALEKSANDAR U SRBIJI RADIO ANKARA VIDOVDANSKI SABOR ZATVORSKI DANI KONGRES SRPSKIH INTELEKTUALACA 207 TROMESEČNE DEMONSTRACIJE UOČI POMRAČENjA SRBIJA POD BOMBAMA BOMBE POSLE BOMBI IBARSKA MAGISTRALA KAKO JE NASTAO DOS ATENTAT U BUDVI Izdavač: Novostia, Beograd Godina: 2007 Broj strana: 413 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Promocija Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 2030 Težina: 600 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Što mi rade i što im radim. Pero Kvesić Izdato u Beogradu Stanje knjige kao na slikama Mek povez 154.strana

MEĆAVA - Priče palanačkog lekara , Sloboda Pirot 1970, str. 206. Priče. ima potpis bivšeg vlasnika i dobro je očuvana Милутин Велимировић (1893–1973) лекар, књижевник Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Rade Simović: PRESJEKA, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo 2008, tvrdi povez, str. 199. Pripovetke. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Раде Г. Симовић (Јабука, 25. мај 1957) је српски драматург и театролог. Рођен је 1957. у насељу Јабука у тадашњој општини Фоча. Дипломирао је театрологију и докторирао књижевност. Докторат је одбранио на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци. Био је помоћник министра културе Републике Српске у периоду од 1992, као и директор Републичке установе за културу СРНА фест. Заједно је са Николом Кољевићем организовао културну манифестацију „Православни гласови и звуци“, која је одржана у сарајевској Скендерији 18. октобра 1990. Организовао је и културну манифестацију „С гусларима на Васкр“, која је одржана 6. априла 1991. на Илиџи. У Српском Сарајеву је живио до прољећа 1996. Обављао је дужност умјетничког директора Народног позоришта Републике Српске до 2011. Ради као драматург Народног позоришта Републике Српске, и као наставник на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву гдје предаје драматургију и продукцију. Награде За документарни филм Крст – ић који је продуцирао и за који је написао сценарио, освојио је награду на 46. Фестивалу документарног филма у Београду 1996. и награду „Златни витез“ на филмском фестивалу у Минску. Дјела Књиге Драма Републике Српске – један могући поглед (антологија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Драма и идентитет (театролошка студија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Пресјека (приче) На бијелом хлебу (књига пјесама), (1998) Радио драме Косовска вечера Пут са првенством пролаза Повратак у Ишће Драме Хамлет у рајској долини Српске Сценарио Написао је сценарио за документарне филмове: Преображење Јабуке Горње, СРНА филм (1993) Хроника Јабучке школе, СРНА филм (1993) Посљедњи викенд у Сарајеву, СРНА фест (1995/1996) Сарајево – почетак и крај, СРНА фест (1995/1996) Крст – ић, СРНА фест (1995/1996) Крсташи, СРНА фест (1995/1996)

MEŠANO DRUŠTVO - Erih Koš Autor: Erih Koš Izdavač : Matica Srpska, Novi Sad Godina izdanja: 1969 Broj stana: 179 Pismo : Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Povez: 20x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, zaštitni omot malo iskrzan, napisan datum na predlistu, listovi požuteli sa stane od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 — Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine. U narodnooslobodilačkom ratu Erih Koš je učestvovao od 1941. godine. U partizanskim jedinicama obavljao je razne vojne i političke dužnosti u Bosni i Crnoj Gori. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme je bio u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964—1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN- kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa „Savremenik“. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana. Preminuo je 25. maja 2010. godine.

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Izdaje - Slovo ljubve Beograd Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 123.strane - ima posvetu

Jovan Antula: EMOCIJE U POLITICI, Prometej Novi Sad 2012, str. 147. Očuvanost 4-. Jovan Antula je rođen 1927. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i okončao studije telekomunikacija na Tehničkoj velikoj školi. Radio je kao naučni saradnik u Institutu `Nikola Tesla` u Beogradu, u Minhen je došao 1958. godine. О КЊИЗИ Живимо у добу кад Немачка колонизира Европу. Изјава не­мачке канцлерке: „Ниједна земља, ниједно финансијско место и ниједан финансијски продукт не сме више да остане без над­зора” значи кон­тролу и казну. За Србе је од велике важности да разумеју емотиван став данашње Европе према њима. Емоције играју централну улогу у контроли људских по­сту­пака. Мржња према суседима има корене у идентитету појединца: он се осећа као део једне фамилије, племена са истим дијалектом, једне нације. Сви остали су само суседи, потенцијални објекти мржње. Вероватно најбољи пример неуспелог покушаја супротног развоја (уједињења) нација, јесте оснивање Југославије, борба против ње и њен распад - све у току једног века. И тај процес је овде предмет испитивања. На шта личи Европа данас? Само једна мањина грађана Европе, непуних 50%, желе и одо­бра­вају чланство њихових земаља у Европи. Учешће грађана у изборима за европски парламент је још скромније - око 40%. То је база његовог легитимитета. Европљани су дакле мањина у Европи или, другим речима, Европи недостају Европљани. Већина законских прописа не потиче данас од националних пар­ламената, него од бриселске комисије. Моћ еврократа стално расте и има све више карактер монопола. Њихови прописи су обавезни за све европске земље и скупљени су у једном кодексу са шестоцифреним бројем страна. Тако вредни су еврократи. У разним земљама Европске уније нема велике разлике у ставу штампе према Србији и Србима. Разлике су у осећањима која се на читаоца преносе, и у којој форми се то чини (кратка, сензационална, псеудонаучна, подсмешљива, саркастична итд). Стога је добро да се српски читаоци, било да су за Европску унију или не упознају са ставом Немаца а и Немци са ставом Срба.

Ljubica Nenezić : MOŽDA STE SREĆNI , Stručna knjiga 2001, str. 64. Zbirka priča. Očuvanost 4. .Radila je kao profesor srpsko - hrvatskog jezika i književnosti, bila je direktor škole, prosvetni savetnik u Međuopštinskom zavodu za vaspitanje i obrazovanje u Kruševcu, kao i školski nadzornik u Ministatstvu prosvete i sporta Republike Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog kluba „Bagdala“. Jedan je od osnivača Književnog društva prosvetnih radnika Kruševca. Prozu i prikaze knjiga objavljuje u srpskoj književnoj periodici. Objavljene knjige: “Trenuci” (1993), “Embargo na moravski način” (1994), “Nedokučiva strana žene” (1995), ”Unutrašnja strana”(1996), ”Cvet bagrema” (1997), “Drugi stepen” (1998), “Možda ste srećni” (2001), ”Druga obala” (2002), “Srećno mesto” (2003), “Kad propisi nisu važili” (2005), “Ništa nije prošlo” (2009), ”Bez nje ne možemo” (2013).

Izdavač:ZOGRAF Niš Broj strana:197 Pismo:Ćirilica Povez:Broširan Dimenzije:21 x 12,5 cm Godina:1999 Odlično očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Alegorične priče (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Stradija, Mrtvo more) Radoje Domanović Radoje Domanović istaknuti je pisac satirične pripovetke srpskog realizma. Poreklom Šumadinac, Domanović je rođen u Ovsištu 1873. godine. Svoje detinjstvo proveo je u selu Jarušicama, gde se već vek i po nalazi kolevka porodice Domanovića. Po majci, iz značajne ustaničke porodice Cukića, Radoje Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Posle osnovnog školovanja u selu, učio je gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela. Završio je filološke i istorijske studije na Velikoj školi. Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti i istorije, a službovao je u Pirotu, Vranju i Leskovcu. Profesorsko službovanje trajalo je tri godine nakon čega je otpušten iz državne službe zbog istupanja protiv vlade. Domanović je prešao u Beograd gde je teško živeo od novinarskog i književnog rada. Bilo je to početkom jeseni 1898. godine kada počinje njegov satiričarski rad. Živeći u oskudici, stanujući u suterenskim stanovima negde u Lominoj ulici, nezavisan od vlasti i vlastodržaca, ovaj satiričar obrušava se na najteže rane tadašnjeg društva i satirom ruši snagu despotske vlasti. Period satiričnog stvaranja traje pet i po godina, sve do obaranja poslednjeg Obrenovića i zatiranja ove dinastije 1903. godine. Novi režim šalje ga kao stipendistu u Minhen. Boravak u jednoj razvijenoj sredini nije predstavljao inspiraciju i podsticaj za nova književna stvaranja. NJegov stvaralački temperament bio je čvrsto vezan za jednu fazu zahuktale borbe protiv tiranije. Zato je propao njegov pokušaj izdavanja lista `Stradija` i ostala nedovršena dela posle 1903. godine. Umire u avgustu 1908. godine, potisnut u stranu i nedovoljno priznat. Najznačajnija dela su: `Stradija`, `Ukidanje strasti i druge priče`, `Kraljević Marko po drugi put među Srbima`, `Danga`, `Vođa`, `Mrtvo more` `Tri priče za omladinu` i druga.

Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Ivan Cankar rođen je 10. maja 1876. godine na klancu na Vrhniki, Slovenija, kao osmo dijete obrtničke porodice. Njegov otac je prehranjivao svoju porodicu radeći kao krojač. Nakon nekog vremena, nakon gubitka posla zbog nedostatka klijentelije, seli se u Bosnu gdje započinje raditi u svojoj struci. Godine 1882. godine upisuje se u osnovnu školu na Vrhniškeom hribu. Sa odličnim uspjehom je 1888. završio školu i upisao ljubljansku realku. Živio je kod očevog bratića Šimuna, pa se kasnije odselio kada je našao svoj vlastiti stan. Poslije mature godine 1896., otišao je u Beč studirati tehniku na Univerzitetu u Beču. Ubrzo se predomislio i prepisao na studij slavistike. Po odlasku iz Beča preselio se u Sarajevo, te se kasnije preselio u Ljubljanu. Ivan Cankar je djelovao u razdoblju moderne i, po mišljenu mnogih, najbolji je slovenski pisac svih vremena. Umro je 11. decembra 1918. u Ljubljani.

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Kosovska bitka u albanskom epu, Ana di Lelio manji format Nova Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne službe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj školi Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u albanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi Veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Godinama sam znala samo za Jugoslaviju, državu u susedstvu moje rodne Italije. Znala sam za briljantni um Milovana Đilasa, Praxis i humanistički ugao gledanja praksisovaca na socijalizam i, naravno, uvek uniformisanog ikoničnog Tita, svetskog lidera i čelnika nesvrstanih zemalja. Nikad nisam posvećivala pažnju posebno Srbima. Albanci su za mene bili narod koji je patio pod okrutnim režimom Envera Hodže čija je apsurdna filozofija, prevedena u popularne tekstove na Radio-Tirani, zvučala i zlokobno i smešno. Za Kosovo nikad nisam čula niti sam o njemu razmišljala. Sve se to promenilo 24. marta 1999. godine. Tada sam saznala da Albanci žive i na mestu zvanom Kosovo. CNN je prikazivao kako hiljade njih pešice prelazi granicu s Makedonijom jer su ih Miloševićeve snage isterale iz njihovih kuća. Tog istog leta otišla sam da radim za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Albaniji. Na Kosovu sam posle rata videla razorenu zemlju, ophrvanu žalošću. Krajem juna 1999. godine upoznala sam Ivana, šesnaestogodišnjeg dečaka iz Zvečana koji je govorio francuski, znao mnogo o zapadnjačkoj muzici i Holivudu i žarko želeo da upiše fakultet. Ne tamo, ne na Kosovu. Njegov otac je već otišao u Srbiju gde je pripremao teren za dolazak ostatka porodice jer je osećao da za njih nema više života na Kosovu. Tog leta severni deo Kosova izgledao je netaknuto, što je bilo u oštroj suprotnosti s prizorima odmah preko reke Ibar: Mitrovica, nekada grad pun života, bila je pretvorena u gomilu šuta, razorena do neprepoznatljivosti. Na moje pitanje šta misli o tom kontrastu Ivan mi je odgovorio: “Oni su to uradili, albanski teroristi su spalili svoje kuće da bi nas okrivili.” Isto sam čula i od žena koje sam u februaru 2000. godine srela u vozu na putu od Kosova Polja do Zvečana. One su se upustile u tročasovno putovanje samo da bi telefonirale u Srbiju gde su njihova deca poslata u školu. Posmatrale su pejzaž koji je promicao, seosko područje išarano ruševinama i ozlojeđeno govorile: “Albanski teroristi su sve uništili.” Dokazi su zapravo više nego ubedljivo pobijali takvo uverenje jer su Miloševićeva policija i vojska ponekad snimale kamerom ili fotografisale sopstvene rušilačke poduhvate. Ipak, to me je navelo na razmišljanje. Srbi koje sam sretala bili su obični ljudi i živeli su u užasnim uslovima. Na posleratnom Kosovu njihove porodice bile su razdvojene, a oni nisu mogli da izađu iz svojih domova bez pratnje naoružanih vojnika NATO-a. Saosećala sam s njima, ali me je zbunjivalo njihovo tumačenje događaja i to što su bili ubeđeni da su u pravu. Od leta 1999. godine pokušavala sam da shvatim kosovski konflikt. Pokušavala sam da otkrijem neki smisao u ratu onakvom kakav sam ja videla, prvo na televiziji, a kasnije na terenu. Tražila sam objašnjenje u rečima političara, ali i u onome što su mi govorili obični ljudi, što sam zapažala tokom godina provedenih na Kosovu i čitala u novinama i knjigama.