Autor : Cyril Glasse Ova enciklopedija obrađuje oko 1200 odrednica. Autor je prihvatio islam, a živi na zapadu. Na prevođenju je radila grupa prevodilaca. Djelo je ilustrirano, termini su transkribirani, navođeni su hidžretski datumi. Uopisu islamskih dužnosti i obreda zastupljeni su i stavovi drugih pravnih škola (mezheba)

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Studije iz srpske religije i folklora 1910-1942 (1-2) Veselin Čajkanović Godina izdanja: 1994 ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Autor: Domaći Jezik: Srpski Oblast: Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u 2.knjige ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Izdavač: Grupa izdavača, Beograd 1994; Sabrana dela iz srpske religije i mitologije: knjige-1 i 2 KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u dve knjige: 1. Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924; 2. Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942; Izdavači: SKZ-BIGZ-Prosveta-Partenon, Beograd, 1994. Tvrd povez sa zlatotiskom, 21 cm ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ 1 - 2 Издавачи: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б И Г З ПРОСВЕТА ПАРТЕНОН Б Е О Г Р А Д 1994 САБРАНА ДЕЛА а) Срби - Религија б) Србија - Митологија ц) Народна веровања - Срби Р е ф е р е н ц е 1. СТУДИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 191О-1924 2. СТУДИЈЕ ИЗ РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 1925-1942 ......................................................... Предговор написао и приредио академик ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ РЕГИСТАР БЕЛЕШКЕ УЗ ТЕКСТ Ћирилица Тврде корице Шивен повез Detaljnije: tvrd povez, strana 474+546, 21cm, Stanje knjiga:NEKORISCENE-KAO NOVE-KNJIGA BR.1.IMA POSVETU NA PRVA DVA PREDLISTA Naučna delatnost Veselin Čajkanović --------------------------------------------------------- Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: 1)Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[11] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[28] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[29] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[30] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[31] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[32] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[33] 2)Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[13] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[34] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[35] 3)Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[36] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[37] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[38] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[11] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[13] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[30] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[39] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[40] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[13] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[41] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[14] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[34] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[14] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[42]

Odlično stanje Retko u ponudi DEČANSKE HRISOVULJE 1976 Novi Sad Dečanske hrisovulje Pavle Ivić i Milica Grković Izdavač: Institut za lingvistiku u Novom Sadu, Novi Sad 1976; Detaljnije: tvrd povez, strana 345, 300 fotografija hrisovulja, 32 x 25cm Dečanska hrisovulja je osnivačka povelja manastira Dečani iz 1330. godine.[1] Original je napisan u obliku svitka, veličine 330h5200 milimetara, overena kraljevskim zlatnim pečatom. Poznate su još dve verzije pisane na papirusu u obliku knjige. Dečanska hrisovulja Hrisovulja je pisana ćirilicom, na srpskoj redakciji srpskoslovenskog jezika. Istorija Uredi Kralj Stefan Uroš III Dečanski, sin kralja Milutina, otac cara Dušana, podigao je 1330. godine zadužbinu manastir Dečane. Tom prilikom je izdao hrisovulju u cilju utvrđivanja pravnog statusa zadužbine i regulisanja statusa stanovništva, njihovih prava i obaveza na manastirskim posedima. Pobrojani su posedi koji pripadaju manastiru i muško stanovništvo na imanjima. Sve od Belog Drima do Komova u Crnoj Gori, i od Peći do reke Valbone (u današnjoj Albaniji) pripalo je manastiru Dečani. Hrisovulja je napisana u kancelariji kraljevog dvora u Porodimlju na Kosovu. Sačuvane su tri verzije hrisovulje, koje se razlikuju po jeziku i pravopisu. Hrisovulja predstavlja značajni spomenik srpske srednjovekovne književnosti. Original verzije na papirusu se čuvao u Narodnoj biblioteci Srbije na Kosančićevom vencu sve do Aprilskog rata 1941. kada je nestao. Nedavno su se pojavili pojedini delovi Dečanske hrisovulje u posedu privatnih lica.[2] Dečani sadrže najraskošniji klesani ukras i najveću galeriju fresaka srednjovekovne srpske umetnosti. Slikane su u periodu od 1339. do 1347/1348. Freske predstavljaju najveći izvor podataka o vizantijskoj ikonografiji. Bogatstvo dinastije Nemanjića je uloženo u podizanje ovog hrama. Raskošnom lepotom hram je bio simbol o snazi srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i poruka budućim generacijama kako se čuva, neguje hrišćanska vera. Kada su Turci krenuli svoja pustošenja po Srbiji oni su razorili i ekonomiju ovog manasira i rasturili posede. Bilo je bezuspešnih pokušaja da se to vrati, o manastiru su brinuli narod i monasi. Vernici kažu da su manastir štitile mošti Stefana Dečanskog, koje se vekovima tu nalaze. Prva hrisovulja se čuvala u skrivnici manastira sa vrednim rukopisnim knjigama i drugim dragocenostima. Proterivanjem Srba iz tih krajeva kreću priče da je manastir albanski i da su Srbi na ovom mestu okupatori. Sadržaj Prve dečanske hrisovulje koja je izdata 1330. godine nam pokazuje da to naravno nije istina. Jezikom kojim je pisana, imenima ljudi i mesta koji su u njoj zabeleženi. Pored ove poznte su još dve verzije u obliku knjige. Ova hrisovulja se danas nalazi u Arhivu Srbije, na početku je čuvana u manastiru Dečani. Posle toga naizgled je preneta u manastir Studenicu jer je to bilo bezbednije mesto. Kasnije prema rečima Jovana Sterije Popovića od decembra 1846. godine ova hrisovulja je bila na čuvanju u srpskom narodnom muzeju. Sredinom devetnaestog veka vraćena je u Dečane. Od 1903-1916 manastir Dečani je bio pod upravom ruskih monaha. Oni su hrisovulju preneli u ćeliju svetog Jovana Zlatousta u Svetoj Gori. Srpska crkva je bila nezadovoljna tom odlukom i hteli su da je vrate u manastir. Umesto u Dečane doneta je u Beograd, a 1921. godine data je Državnom arhivu kako bi bila dobro čuvana. Hrisovulja je prvi put bila dostupna javnosti 1840. godine kada je štampana u Srpskim spomenicima. Iz tog izadanja saznajemo da se original čuvao u jednom srpskom manastiru, a to je mogla biti Žiča. Dosta dečanskih knjiga je bilo tamo prenetno jer je bilo potrebno renovirati Dečane. Štampana je i u Rusiji međutim nijedno izadanje nije u potpunosti tačno pa se zbog toga ne može koristiti za istaživanja.[3] Opis i sadržaj Uredi Hrisovulja je napisana 1330. godine u obliku pergamentnog svitka 390x5200 milimetara u kraljevskom domu u Porodimlji, južni deo Kosova. Pisana je crnim mastilom, ustavnim slovima, a crvenom bojom su napisani kraljev potpis i inicijalna slova. Napravljena je od osam pergamenata. Gornji deo je učvršćen tamnocrvenom kožom da bi se zaštitio početni deo pergamenata. Na vrhu povelje se nalazi ornament u obliku plavog kruga, a oko kojeg se nalazi osam manjih krugova sa crvenim zvezdicama. Na plavom krugu su postojala neka slova koja se danas ne mogu pročitati. Počinje simboličnom invokacijom Boga, pisan je srpskoslovenskim jezikom. Uvodni deo,arenga, ima teološki sadržaj. Tu je iskazano kraljevo osećanje pobožnosti. Arenga zatim prelazi u ekspoziciju. Tu je vladar nabrojao razloge zašto je podigao hram posvećen gospodu. Značajni deo zauzima isticanje kraljevih predaka, koji su vladali srpskom zemljom iz kojih proističe onda njegovo pravo na presto. Zatim ima deo o autobiografiji kralja Stefana Dečanskog. Sledi dispozicija, koja je pisana srpskim narodnim jezikom. Najveći deo je posvećen popisima darovnih naselja, stanovnicima koji su tu živeli i bili obavezni da rade za manastir. Zabeležene su i zakonske odredbe koje su regulisale život na manastirskom dobru. Poslednji deo povelje pisan je srpskoslovenskim jezikom. Prve vesti o boju kod Velbužda ( 28. jula 1330. godine ) su ovde zabeležene, neposredno posle bitke. Na kraju se nalazi kletva koja upozorava da svako ko razori nešto što je rečeno poveljom biće kažnjen od samog Boga. Bila je overena zlatnim kraljevim pečatom koji nije sačuvan do današnjih dana.[4] Druga i treća verzija Uredi Posle prve osnivače hrisovulje nastala je nastala druga, o obliku pergamentne knjige. Sve što je izostalo u prvom primerku i kasnije donesene odluke ovde su zabeležene. U prvoj verziji upisana su sela i njihove međe, a u drugoj stanovnici tih sela koji su bili poreski obaveznici. Ovaj prepis se nalazio u manastiru, potvrđen je potpisom Stefana Dečanskog. Iza tog potpisa sledi overa njegovog sina, kralja Dušana. Neki delovi teksta kroz vekove su izgubljeni, ali se ipak sačuvalo dovoljno da steknemo sliku tog srednjovekovnog manastirskog dobra. O njoj se ništa nije znalo sve do oko 1870. godine kad ju je otkrio Miloš Milojević. Oko 1872. godine je doneta u Beograd kako bi bila publikovana, ali je kasnije nestala. Danas se o njenom izgledu zna samo da je pisana ustavnim pismom i crnim mastilom. Treća verzija Dečanske hrisovulje smatra se da je napisana između 1343-1345 godine. Glavna dopuna se sastoji u tome što je pored popisa stanovnika i katuna zadržala još mnogo drugih dopuna. Kako su se prilike na manastirskom dobru menjale bilo je potrebno sve to pribeležiti. To je razlog zašto se pristupilo izradi nove verzije hrisovulje. Nova hrisovulja je napisana u obliku rukopisne knjige, ustavnim slovima, crnim mastilom. Potpisi kraljeva ( Stefana Dečanskog, Stefana Dušana ) i inicijalna slova su crvene boje. Njena treća verzija se nalazila u Londonu, ali je otkupljena od strane londonskog kolekcionara, nakon čega se nalazi u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Uz ovu verziju hrisovulje nalaze se još nekoliko dopisanih tekstova među kojima je i povelja kneginje Milice. Zahvaljujući tome što je ovaj dokument sačuvan mogu se utvrditi mnoge važne činjenice toga vremena. S obzirom da su sačuvane tri verzije one se mogu uporediti i na osnovu toga se prati rad manastirskih kancelarija.[5] Pravopis i jezik Uredi One su pisane mlađim raškim pravopisom. Jedino je u prvoj verziji umetnuto parče pergamenta, gde je ispisano deset redova teksta koji ne postoje u drugim verzijama. Dečanska povelja je primer diglosije. Glasovna promena jednačenje po zvučnosti nije dosledno sprovedeno. Uvodni i završni delovi u sve tri hrisovulje su pisani na srpskoslovenskom jeziku.[6] Život na vlastelinstvu Uredi Sve tri verzije daju pouzdane podatke o veličini manastirskog vlastelinstva. Prostiralo se od reke Belog Drima do Komova i od Peći do reke Valbone. Zaključuje se da je bila velika pokretljivost stanovništva i da su ljudi dolazili na dečansko dobro. Na njemu se nalazilo 2097 ratarskih kuća. Po obimu i broju zakonskih odredaba hrisovulja spada u najpotpunije izvore srpskog srednjnovekovnog prava. Bile su određene i zapisane dužnosti za merophe koji drže zemlju. Morali su obrađivati vinograd, raditi oko žitarica. Imali su i dopunske radove koje su zvali bedba, uslovi su bili povoljniji nego na drugim crkvenim imanjima. Bili su u obavezi da kose manastirske livade i da brinu o senu. Deca meropha nisu mogla da pređu u red sveštenika. Zakon za sokalnike je postojao i bio je povoljniji nego za merophe. Ne zna se tačno značenje ove reči, ali se povezuje sa rečju sokalnica što znači kuhinja. Neka od zanimanja zanatlija bila su kovači, zlatari, kožari i svi osali majstori su morali da rade poslove oko vina, žita a seno su morali kositi. Postoji dosta zakonskih odredaba o vlasima. Srbin nije smeo da se ženi vlahinjom, termin vlah znači stočar. Vlasi koji si imali stoku imali su i dužnost da donesu propisanu so. Sveštenici su imali dužnost da kopaju vinograd, popovi su davali dohodak episkopu. Bilo je takođe i odredaba koje su se odnosile i na celo selo. Određena je kazna za one koji se ne odazovu na sudski poziv, vražda se plaćala kao i u ostatku srpske zemlje. U drugoj i trećoj verziji zakonske odredbe su proširene. Ove isprave se odlikuju pravnim i ekonomskim terminima, najbrojniji su iz srpskog narodnog i književnog jezika, malo je pozajmljenica iz drugih jezika. Najbrojnija imena su bila slovenska, hrišćanska zatim tek romanska, albanska i druga. Ime Nemanja nije nosio ni jedan stanovnik vlastelinstva, dok je ime Radoslav bilo najčešće.[7] Dečanske su jedine povelje koje su sadržale demografske podatke o naseljenicima vlastelinstva.[8]