Tvrd povez,format A4.Prva i najbolja knjiga na ovu temu u svetu.Prevod s americkog originala.Autor Gabrijel Kron.Moskva sovjetski radio 1978.Prepuna ofrmula teorema proracuna.720 strana.

Zepter Cleansy, elektronika, ali nije detaljno ispitana. Usisivač je radio, ali navodno nekad nije hteo da se upali neposredno nakon gašenja, a kad prođe vreme upali se. Nisam ga probao sa daljinskim. IK - 3215 - K74-1

IONIZIRAJUĆE ZRAČENJE I ČOVJEK - Zvonimir Jakobović veoma retka knjiga ,lepo ocuvana Format: 20x13 cm Broj stranica: 131 Uvez: meki Godina izdanja: 1991 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb JONIZIRAJUĆE ZRAČENJE I ČOVEK - Zvonimir Jakobović Jakobović, Zvonimir, hrvatski fizičar i leksikograf (Brčko, BiH, 2. XI. 1937). U Zagrebu je na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu diplomirao eksperimentalnu fiziku, a doktorirao informacijske znanosti na Filozofskom fakultetu; od 1960. radio je na Farmaceutsko-biokemijskom fakultetu, a od 1975. u Leksikografskom zavodu Miroslav Krleža; na današnjem Zdravstvenom veleučilištu predavao je od 1969., te je bio višegodišnji pročelnik Katedre za fiziku. Bavio se zaštitom od zračenja, elektrokomunikacijama i mjeriteljstvom, bio je glavni urednik ili autor više leksikografskih i popularnoznanstvenih djela te udžbenika, među kojima su Uvod u radioamaterizam (7 izdanja, 1979–86), Leksikon mjernih jedinica (4 izdanja, 1981–2008), Ionizirajuće zračenje i čovjek (1991), Tehnički leksikon (2007), Leksikon mjernih veličina (2009). Bio je predsjednik Hrvatskoga radioamaterskoga saveza (1992–95), pokrenuo je časopis Radio HRS i bio mu glavni urednik (1992–2007). Dobitnik je Državne nagrade tehničke kulture Faust Vrančić za životno djelo (2007). (mala ,donja ,bela ladnica ,u sobi)

The Nature of the Universe by Fred Hoyle 1957g 128 strana ilustrovana engleski jezik stranice malo požutele, knjiga neznatno iskrivljena (zbog lošeg stajanja na polici) The Nature of the Universe, containing an early use of the `big bang` expression, is derived from a series of radio broadcast lectures on astronomy for the BBC and was first published by Basil Blackwell, Oxford in 1950.

U dobrom stanju! Bogato ilustrovano! BILJNO CARSTVO - Yoshisuke Satake , Eiko Ito Jugoslavija - Beograd ; 1980.god 112 str. sa mnogo ilustracija u boji format:22x30 cm, tvrd povez, Ioshisuke Satake (1902 - 2000) je bio japanski botaničar. Akademski je radio na `Botaničkom institutu` Univerziteta u Tokiju. Sadrzaj: Biljke Svet biljaka Klasifikacija biljnog sveta Evolucija Biljaka Celija Prilagodjavanje Prvobitne biljke Virusi, bakterije, silikatne algei bicari Modrozelane alge i zlatnozute alge Besemenice Morske alge i njima srodne biljke, Gljivelisajimahovine papratnicei njima srodne biljke Golosemenice Cikasi (sago palme) Ginko Cetinari Cvetnice Rastenje Razmnozavanje Dikotile Monokitile Svet ravnoteze Biljke i covekova buducnost Promene vegetacije Obradjivanje zemlje Biljna hrana Koriscenje biljaka Indeks

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povodom 160 godina od dana rođenja Nikole Tesle, Centar TESLIANUM daruje TESLIANUM Almanah široj čitalačkoj publici. Kada smo odlučili da priredimo TESLIANUM Almanah, imali smo nameru da vam dočaramo, onoliko koliko je to u našoj mogućnosti, Um Nikole Tesle. Prošlost, sadašnjost i budućnost uz i sa Nikolom Teslom. Nikola Tesla je imao važnih poruka za nas i one su utkane u sadržinu Almanaha, da nas još jednom podsete i opomenu na sopstveno ponašanje, izbore koje činimo i odluke koje donosimo. Nikola Tesla (Smiljan, 10.7. 1856. - New York, 7.1. 1943.) bio je naučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u području elektrotehnike i radiotehnike, te je izumio okretno magnetsko polje i višefazni sustav izmjeničnih struja. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. U nekoliko je navrata nominiran za Nobelovu nagradu za fiziku, ali ju nikada nije dobio; jedan od razloga je što ju nije htio dijeliti s Edisonom, a Švedska akadmija nije željela dijeliti nagrade svakom od njih pojedinačno. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jednostavno rečeno, čudnologija koristi naučne metode za proučavanje neobičnih aspekata svakodnevnog života. Svako poglavlje ove knjige otkriva skrivenu psihologiju koju sadrže razne oblasti našeg života, od obmane do odlučivanja, od sebičnosti do sujeverja. Na primer, tražili smo da automobil ne krene kad se upali zeleno svetlo i da se tako izmeri količina trubljenja koja je usledila; krišom smo analizirali tip ljudi koji na brzu kasu u samoposluzi dođe sa više od deset artikala u korpi; otkrili smo da je stopa samoubistava povezana sa količinom novokomponovane muzike na radio-stanicama s nacionalnom frekvencijom; i van svake sumnje dokazali smo da petak 13. škodi zdravlju. A što je najčudnije svi ovi neobični oblici ponašanja, verovanja i delovanja naučno su istraženi, potkrepljeni i objašnjeni. Originalan i pre svega ozbiljno zabavan, Vajzman će vam približiti nov, praktičan i domišljat pogled na svet. Čudnologija je čudesna knjiga - Observer

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Tesla je jedan od najoriginalnijih mislilaca u istoriji ljudskog roda. Ne postoji nijedno područje tehničke civilizacije na kojem on nije radio kao preteča ili na kojem njegov rad nije ubrzao rad ostalih naučnika, pa se sa razlogom smatra stubom civilizacije. Biografi i obožavaoci Aristotela kažu da je civilizacija upravo onda počela kada se rodio ovaj veliki filozof. Nešto slično tome može se slobodno reći i za Teslu, jer je u savremenoj civilizaciji napravljen džinovski korak tek onda kada je Tesla dao rešenje problema obrtnog magnetnog polja i polifaznog sistema naizmeničnih struja i time omogućio prenos električne energije na velike daljine. Imajući u vidu da je knjiga Džona O’Nila do sada služila kao najviše citirana u spisku literature mnogim domaćim i stranim autorima, ona, bez svake sumnje, predstavlja “pravi traktat” za mnoge čitaoce koji vole i poštuju Teslu i njegovo istinsko delo.

Luksuzno izdanje većeg formata. Tvrde korice, očuvanost za 5-. 431 strana. Sve što vas interesuje o istoriji institutau Vinči, ljudima koji su tamo ikada radili možete naći u ovoj knjizi. Simbolična cena za ovako nešto.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Harold Scott MacDonald `Donald` Coxeter CC FRS FRSC (9. veljače 1907. - 31. ožujka 2003.) bio je britansko-kanadski geometar i matematičar. [2][3] Biografija Coxeter je rođen u Kensingtonu, Engleska, od Harolda Samuela Coxetera i Lucy (rođene Gee). Njegov je otac preuzeo obiteljsku tvrtku Coxeter & Son, proizvođače kirurških instrumenata i komprimiranih plinova (uključujući mehanizam za anesteziju kirurških pacijenata dušikovim oksidom), ali je mogao otići u ranu mirovinu i usredotočiti se na kiparstvo i baritonsko pjevanje; Lucy Coxeter bila je slikarica portreta i pejzaža koja je pohađala Kraljevsku akademiju umjetnosti. Rođak po majci bio je arhitekt Sir Giles Gilbert Scott.[4][3] U mladosti je Coxeter skladao glazbu i već s 10 godina postao je uspješni pijanist.[5] Smatrao je da su matematika i glazba blisko povezane, izlažući svoje ideje u članku o `Glazbi i matematici` iz 1962. u Canadian Music Journalu. [5] Školovao se u školi King Alfred u Londonu i školi St George u Harpendenu, gdje mu je najbolji prijatelj bio John Flinders Petrie, kasnije matematičar po kojem su Petriejevi poligoni dobili ime. Primljen je na King`s College u Cambridgeu 1925., ali je odlučio provesti godinu dana studirajući u nadi da će ga primiti na Trinity College, gdje je standard matematike bio viši.[3] Coxeter je dobio ulaznu stipendiju i 1926. otišao na Trinity čitati matematiku. Tamo je 1928. stekao diplomu (kao Senior Wrangler), a 1931. doktorirao.[5][6] Godine 1932. otišao je na godinu dana na Sveučilište Princeton kao Rockefellerov stipendist, gdje je radio s Hermannom Weylom, Oswaldom Veblenom i Solomonom Lefschetzom. Vrativši se u Trinity na godinu dana, pohađao je seminare Ludwiga Wittgensteina o filozofiji matematike.[5] Godine 1934. proveo je još jednu godinu na Princetonu kao Procterov stipendist.[6] Godine 1936. Coxeter se preselio na Sveučilište u Torontu. Godine 1938. on i P. Du Val, H. T. Flather i John Flinders Petrie objavili su The Fifty-Nine Icosahedra za University of Toronto Press. Godine 1940. Coxeter je uredio jedanaesto izdanje Mathematical Recreations and Essays, [7] koje je izvorno objavio W. W. Rouse Ball 1892. godine. Uzdignut je u profesora 1948. godine. Izabran je za člana Kraljevskog društva Kanade 1948. godine i za člana Društva Kraljevsko društvo 1950. Upoznao je M. C. Eschera 1954. i njih su dvojica postali doživotni prijatelji; njegov rad na geometrijskim figurama pomogao je nadahnuti neka Escherova djela, posebice seriju Granica kruga koja se temelji na hiperboličkim teselacijama. Također je nadahnuo neke od inovacija Buckminstera Fullera.[6] Coxeter, M. S. Longuet-Higgins i J. C. P. Miller prvi su objavili potpuni popis uniformnih poliedara (1954.).[8] Radio je 60 godina na Sveučilištu u Torontu i objavio dvanaest knjiga. Osobni život Coxeter je bio vegetarijanac. Svoju dugovječnost pripisao je svojoj vegetarijanskoj prehrani, svakodnevnoj tjelovježbi kao što je pedeset zgibova i petnaestominutno stajanje na glavi svako jutro, te noćnom konzumiranju koktela od Kahlúe, rakije od breskve i sojinog mlijeka.[4] Nagrade Od 1978. Kanadsko matematičko društvo dodjeljuje nagradu Coxeter–James u njegovu čast. Postao je članom Kraljevskog društva 1950., a 1997. dodijeljena mu je Sylvesterova medalja.[6] Godine 1990. postao je stranim članom Američke akademije znanosti i umjetnosti [9], a 1997. postao je pratiocem Kanadskog reda.[10] Godine 1973. dobio je Jeffery-Williamsovu nagradu. Festschrift u njegovu čast, The Geometric Vein, objavljen je 1982. Sadržao je 41 esej o geometriji, temeljen na simpoziju za Coxetera održanom u Torontu 1979. [11] Drugi takav svezak, The Coxeter Legacy, objavljen je 2006. godine na temelju Coxeter simpozija u Torontu održanog 2004. godine.

Romansirana istorija botanike Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd Povez: broširan Broj strana: 411 Ilustrovano. Format: 17 x 21 cm Odlično očuvana. U samoj napomeni, uz naslov, da se radi o romansiranoj istoriji botanike, jasno je sažeta ne samo originalnost već su nagovešteni i ukupni dometi ovog dela profesora dr Radiše Jančića, inače jednog od najznačajnijih savremenih srpskih botaničara. Svoju bogatu naučnu i pedagošku karijeru, kao dugogodišnji profesor botanike na beogradskom farmaceutskom fakultetu, Radiša Jančić je zaokružio ne samo stručnim udžbenicima i monografijama, već i delima kao što su: Sveti hrast i Moja maslina. To su s jedne strane naučna dela, ali njihov originalan koncept i način na koji su ostvarena, čine ove knjige pravim i zanimljivim čitalačkim izazovom za mnogo širu publiku, kojoj omogućavaju da na poseban način uđu svet nauke o botanici. Upravo te knjige su profesoru Jančiću donele nagrade i priznanja, i što je još važnije – ugled i popularnost ne samo u stručnoj javnosti i među studentima, već na mnogo širem prostoru. Tome je posebno doprinela i poznata TV serija Radio televizije Srbije, koja je upravo nastala na osnovu knjige Sveti hrast. Zbog originalnog načina i teme koja je tako približena najširim zainteresovanim krugovima, i knjiga i TV serija imaju i svakako će imati dug i zagarantovan život. I ovo novo izdanje, u potpuno novom i svežem likovno-grafičkom ruhu, ponovo otkriva izuzetnu ideju profesora Jančića da kroz romanesknu priču predstavi istoriju botanike. Zato će verovatno ova knjiga, kao malo koje delo iz srpske nauke doživeti da bude prevedeno na engleski, a možda i druge svetske jezike. (K-42)

Lepo ocuvana ima posvetu G5 Раденко Лазаревић (Стојник, код Аранђеловца, 28. август 1924 — Београд, 28. мај 2022)[1][2][3] био је познати српски спелеолог. Завршио је Природно математички факултет, одсек Географија у Београду. Докторирао је 1959. године. Радио је као професор на Шумарском факултету у Београду, на Географском институту САНУ, у Савезном извршном већу (водопривреда), у Институту за Шумарство, од 1995. до 2007. на Природно математичком факултету у Бањалуци. Објавио је бројне књиге на теме спелеологије, глациологије, картирања ерозије, експерименталних истраживања водне ерозије, о клизиштима. Аутор је 170 научних радова из ових области, а урадио је више десетина спелеолошких пројеката и студија.[4] Раденко Лазаревић је био потпредседник Српског географског друштва и један од организатора 10. конгреса географа Југославије у Београду. Са рефератима је учествовао на великом броју научних и стручних скупова. Његова предавања у Српском географском друштву, где ретко које године да није иступао, увек су била актуелна, занимљива и добро посећена. Објавио је 10 научних монографија, 85 научна рада, један универзитетски уџбеник и 9 монографија. Оно што је написао а није објављено, заузело би полице читаве једне библиотеке. Доста је допринео развоју спелеологије и спелеотуризма код нас. Према његовим пројектима и под његовим непосредним надзором уређене су за туристичке посете пећине: Рајкова пећина код Мајданпека, Лазарева и Верњикица код Злота, Церемошња код Кучева, Рисовача код Аранђеловца, Петничка код Ваљева, Потпећка пећина код Ужица и Леденица код Босанског Грахова. Осим тога, урадио је пројекте за туристичко активирање још пет пећина (Равништарка код Кучева, Стопића пећина на Златибору, Ваганска код Шипова, Чађава код Босанског Грахова и Орловача код Сарајева)[5].

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ne pise godina izdanja, stampana verovatno izmedju dva rata! Korice ilustrovao `Oblik` Slavko Bokšan; Đurđevo, 15. jun 1889 — Beograd, 6. februar 1953) bio je srpski inženjer i stručni pisac. Biografija Slavko je bio jedno od devetoro dece Pavla i Julijane (rođ. Mušicki). Odrastao je u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i maturirao (1908) u Srpskoj velikoj gimnaziji, čiji je bio stipendista. Diplomirao je elektrotehniku (1913) na berlinskom tehničkom fakultetu. Po završetku studija dobio je mesto u fabrici „Krup”, potom u firmi „Bergman”, a 1915. prelazi u berlinski „Simens i Halske” gde ostaje sve do 1920. zaštićen od vojne obaveze kao austrijski podanik. U Beograd je došao 1921. kao predstavnik „Simensa i Halskea”, a 1922. osniva sopstveno preduzeće „Inž. Slavko Bokšan, mašinsko i elektrotehničko preduzeće” poznato po poslovima na elektrifikaciji. Podigao je električne centrale u Aranđelovcu, Bitolju, Loznici, Negotinu… Radio je i na održavanju električnih centrala u Vojvodini.Pored praktičnog angažovanja raio je i na naučnom polju. Pišući stručne članke bavio se problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Od 1924. započinje svoju borbu za Nikolu Teslu, posvetivši veliku pažnju proučavanju njegovog života i dela. Sa još nekoliko kolega osniva 1927. Radio A. D. – Beograd, te 1932. u Beču objavljuje monumentalnu knjigu „Nikola Tesla und sein Werk” u izdanju Lajpcig-Beč-Njujork, koja u svetu politike postiže ogroman uspeh i poteže široke diskusije o pitanju Tesla-Markoni u naučnim krugovima sveta, a koje diskusije konačno završavaju potpunom rehabilitacijom Teslinog imena i njegovog životnog dela, pojavom poništenja Markonijevih patenata po Patentnom uredu u Vašingtonu. Pisao je stručne rasprave o problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Bio je osnivač „Društva Nikola Tesla – za unapređenje nauke i tehnike” (1935). No Bokšanova borba za Teslu bila je nepresušna, on je za života napisao preko desetak drugih knjiga i niz članaka u kojima je svetu dokazivao istinu o našem velikom zemljaku. Osim borbe perom, borio se i živom reči. Godine 1936. jedan je od glavnih pokretača proslave 80-godišnjice života Nikole Tesle, na kojoj se kroz govore najpoznatijih ličnosti iz sveta elektrotehnike snažno manifestirala istina o Tesli. Iza toga Bokšan putuje po najbitnijim evropskim centrima i održava predavanja o Tesli, boreći se za pobedu istine o njemu. Iako najistaknutije mesto u Bokšanovom životu zauzima borba za Teslu objavio je i knjige koje opisuju istorijski razvoj Elektrotehnike, život i delo Mihajla Pupina, Dmitrij Mendeljejeva, Tomasa Edisona... Bio je prvi urednik i saradnik (1941-1948) časopisa Nauka i tehnika , koje je ovo društvo izdavalo,prvi direktor Instituta „Nikola Tesla” (1939), član književnog saveta Matice srpske od 1940. godine. Bio je oženjen Nemicom Gertrudom Jarius i imali su dve ćerke, Kosaru i Jelenu. Po otpočinjanju Drugog svetskog rada u maju 1941. mađarski fašisti su mu u Somboru ubili brata Hadži Dimitrija, protu, a u januaru 1942. u Novom Sadu ubili i bacili u Dunav najstarijeg brata Miloša, advokata, i dve sestre, Katicu, nastavnicu, i Kosaru, stomatologa. Tomas Alva Edison (engl. Thomas Alva Edison; Majlan, 11. februar 1847 — Vest Orindž, 18. oktobar 1931) je bio američki fizičar i plodan pronalazač.[1] Edison nije stekao skoro nikakvo formalno obrazovanje, pošto je bio izbačen iz škole kao zaostao, a podučavala ga je majka[2]. Sa 14 godina već je bio preduzimač i radio po 14 sati dnevno, kao raznosač novina i prodavac hrane na železnici, zarađujući 14 dolara nedeljno. Ubrzo je uredio laboratoriju u napuštenom vagonu, kao i štampariju za svoje novine „Grand Trunk Herald“, koje je najvećim delom sam pisao; sa šesnaest godina je postao telegrafista i započeo karijeru pronalazača (tokom američkog Građanskog rata) i izumeo i patentirao električni aparat za beleženje glasova na izborima. Oko tri godine kasnije, 1869, izumeo je „tiker“ s papirnom trakom, korišćen za slanje cena s berze širom zemlje, prodao ga za 30.000 dolara i otvorio industrijsku istraživačku laboratoriju. Posle toga je svoje puno vreme posvećivao izumima. U njegove zapaženije pronalaske spadaju mikrofon s ugljenikovim granulama, za poboljšanje Belovog telefona, fonograf (naprava za snimanje zvuka na bubanj prevučen folijom, pronađen 1877.) i električna sijalica.[3] Sijalica je zahtevala testiranje s neuobičajeno velikim brojem pokušaja i grešaka i upotrebu preko 6.000 supstanci dok nije otkrio karbonizovano bambusovo vlakno koje je u vakuumu svetlelo preko 1000 sati. To je sa svoje strane vodilo poboljšanim generatorima jednosmerne električne struje (Edison je njihovu efikasnost povećao od 40% do preko 90%), kablovima za struju i električnom metru i predstavljalo revoluciju u osvetljenju domaćinstva i javnom snabdevanju jednosmernom električnom strujom na relativno kratkim rastojanjima. Tokom rada na sijalici otkrio je i „Edisonov efekat“, činjenicu da električna struja teče od zagrejanog vlakna ka obližnjoj elektrodi ali ne i u obrnutom smeru, što je kasnije predstavljalo osnovu za termojonsku diodu. Edisonov uticaj na život u 20. veku bio je ogroman. On je bio jedan od prvih izumitelja koji je primenio principe masovne produkcije i timskog rada velikih razmera na proces istraživanja, i zbog toga se smatra da je on kreirao prvu industrijsku istraživačku laboratoriju.[4] Edison je bio plodan pronalazač, čije ime se pojavljuje na 1.093 US patenata, kao i na mnogim patentima u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj, i Nemačkoj. Značajnije od samog broja njegovih patenata je širok uticaj njegovih izuma: električno svetlo i aparati, snimanje i reprodukcija zvuka, i pokretnih slika su uspostavili značajne nove industrije širom sveta. Edisonovi izumi su doprineli masovnim komunikacijama a, posebno telekomunikacijama....

296 strana U ovoj autoritativnoj knjizi, proistekloj iz svesti o hitnosti situacije, Bil Gejts izlaže sveobuhvatan i praktičan plan kako da svet na vreme stigne do nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte ne bi li izbegao klimatsku katastrofu. On je proveo deset godina istražujući uzroke i efekte klimatskih promena. U ovoj knjizi on ne objašnjava samo zašto mi moramo da delujemo u pravcu postizanja neto nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte, već takođe detaljno izlaže sta moramo da radimo da bismo postigli taj istinski važan cilj. Њ02

Autor - osoba Jančić, Radiša, 1951-2018 = Jančić, Radiša, 1951-2018 Naslov Sveti Hrast : romansirana istorija botanike / Radiša Jančić Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Plavi krug : Službeni list SRJ, 2000 (Pirot : Grafika) Fizički opis 409 str. : ilustr. ; 24 cm Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Biolozi -- Biografije Botanika (popularna nauka) U samoj napomeni, uz naslov, da se radi o romansiranoj istoriji botanike, jasno je sažeta ne samo originalnost već su nagovešteni i ukupni dometi ovog dela profesora dr Radiše Jančića, inače jednog od najznačajnijih savremenih srpskih botaničara. Svoju bogatu naučnu i pedagošku karijeru, kao dugogodišnji profesor botanike na beogradskom farmaceutskom fakultetu, Radiša Jančić je zaokružio ne samo stručnim udžbenicima i monografijama, već i delima kao što su: Sveti hrast i Moja maslina. To su s jedne strane naučna dela, ali njihov originalan koncept i način na koji su ostvarena, čine ove knjige pravim i zanimljivim čitalačkim izazovom za mnogo širu publiku, kojoj omogućavaju da na poseban način uđu svet nauke o botanici. Upravo te knjige su profesoru Jančiću donele nagrade i priznanja, i što je još važnije – ugled i popularnost ne samo u stručnoj javnosti i među studentima, već na mnogo širem prostoru. Tome je posebno doprinela i poznata TV serija Radio televizije Srbije, koja je upravo nastala na osnovu knjige Sveti hrast. Zbog originalnog načina i teme koja je tako približena najširim zainteresovanim krugovima, i knjiga i TV serija imaju i svakako će imati dug i zagarantovan život. I ovo novo izdanje, u potpuno novom i svežem likovno-grafičkom ruhu, ponovo otkriva izuzetnu ideju profesora Jančića da kroz romanesknu priču predstavi istoriju botanike. Zato će verovatno ova knjiga, kao malo koje delo iz srpske nauke doživeti da bude prevedeno na engleski, a možda i druge svetske jezike. MG84 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radomir Lakušić (rođen 6. marta 1933. u Donjoj Ržanici u Beranama, 16. kolovoza 2005. u Sarajevu) bio je jugoslavenski ili crnogorski botaničar, biogeograf i biljni sociolog, čiji je rad posebno subalpska i alpska visokogorska vegetacija jugoistočnih Dinarida u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori included. Radomir Lakušić je bio profesor na univerzitetima u Sarajevu i Banja Luci. Njegova botanička skraćenica za autora je `Lakušić`. Lakušić završio osnovnu školu sa osam godina u Donjoj Rzanica. Godine 1953. je završio srednju školu u Beranama. Iste godine je upisao na Biološkom fakultetu Univerziteta u Sarajevu u biologiji, gde je 1958. diplomirao On je pisao endemskih dinarskih-vrsta roda Vulfenia njegova teza. 11. mart, 1960, imenovan je kao asistent na Fakultetu za biologiju Sarajevu. 1963 i 1964 je bio da se specijalizuju u Josias Braun-Blankuet na Univerzitetu u Monpeljeu u stanici Internationale de Geobotanikue MEDITERRANEENNE i Alpine ( `Sigma`). Njegova doktorska teza, pod rukovodstvom Violotije Blečić, profesor biologije na Univerzitetu u Beogradu, na temama alpske vegetacije Bjelasice (Nacionalni park Biogradska gora) u Crnoj Gori je bio početak Lakušićs dalje raditi na visoki planinski biljnih zajednica centralne Sudostdinariden (Maglić Volujak, Bioc, Durmitor , Bjelasica). Godine 1965. postao je profesor biljaka ekologije i fitogeografija, 1970 prof. Do 1995. Lakušić je ostao na Univerzitetu u Sarajevu, ali je napustio svoju naučnu radno mesto zbog rata, lošim uslovima života i rada u Nachkriegssarajevo i njegovim zbog svog srpskog porekla ne zahtevaju kretanju na kojima osoblje neuausrichtenden Univerzitet u Sarajevu. Bez drugde dobiti visoku stručnu sastanak, preselio se u rodnoj Crnoj Gori, radio kao konsultant za pitanja životne sredine u savezu Crne Gore životne sredine do penzionisanja 1998th Pored toga, bio je zaposlen na Univerzitetu u Banjoj Luci, gdje je predavao biljaka ekologiju i -Geographi. Najšire prihvaćen naučni rad više od 300 radova bio je sinteza visoke planinske vegetacije jugoistočnih Dinarida, objavljena na njemačkom jeziku. [2] Šira ekološki zainteresovana javnost postala je autorstvom jednog od knjiga `Priroda Jugoslavije` visokim planinskim biljkama (Planinske biljke, 1984. i 1990.), kao i ekološki udžbenik Ekologija Biljaka. I. - Idioekologija (1989), poznato. Monografija Lakušić je 1973. godine napisala rodu Edraianthus, za što je ukazao na neke nove vrste. Posebno, rod Edraianthus, za koji je postavio nezakonito ime roda `Visiania`, bio je i njegov kasniji interes.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonko Marić (Bujanovac, 2. novembar 1931 — Beograd, 18. oktobar 2006) bio je srpski fizičar i akademik. Biografija Rođen je kao drugo od troje dece Blagoja i Nadežde Marić. Njegov mlađi brat je bio lekar Predrag Marić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju je završuo u Leskovcu. Studirao je fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1955. godine. Zvanje doktora nauka stekao je 1960. godine, odbranivši tezu „Disperzija svetlosti na atomskim jezgrima“. Posle Drugog svetskog rata bio je jedan od prvih 15 doktora nauka iz oblasti fizike na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu [2] i jedan od pionira razvoja fizike u Beogradu. Nakon diplomiranja zaposlio u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, gde je radio u laboratoriji za teorijsku fiziku. Nepunih godinu dana po dolasku u Vinču, Marić je upućen na specijalizaciju u Institutu za teorijsku fiziku u Kopenhagenu, u Danskoj, gde je proveo dve godine baveći se teorijom molekularnih modela. Po povratku sa studijskog usavršavanja i odbrane doktorske teze, u je Vinči rukovodio laboratorijom za teorijsku fiziku. Godine 1961. prvi studenti fizike upisuju se na Univerzitet u Novom Sadu. U tom periodu je sa još nekoliko kolega organizovao specijalističke studije. Istovremeno se bavio i pedagoškim radom na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde je držao kurseve na redovnoj i postdiplomskoj nastavi. U Institut za fiziku prešao je 1972. godine Kao profesor po pozivu, predavao je u Institutu za nuklearnu fiziku „Orsej“ u Francuskoj. U više navrata boravio je i u Evropskom centru za nuklearna istraživanja CERN u Ženevi i u Institutu za nuklearne nauke u Dubni, u Sovjetskom Savezu. Svojim referatima je učestvovao na više naučnih i stručnih skupova u zemlji i svetu. Njegova naučna delatnost posvećena je nuklearnoj, atomskoj i molekularnoj fizici, kao i problemima zasnivanja kvantne mehanike i statističke fizike. Objavio je više naučnih radova - i na srpskom i na stranim jezicima. Za svoj rad dobio je više priznanja. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Prirodne organske materije u vodi Božo Dalmacija 6804*02-2023 - problem kvalitetnog vodosnabdevanja Božo Dalmacija,Ivana Ivančev-Tumbas autor-i izdasnje: PMF Novi Sad 2002.g ISBN 86-7031-033-36 Tvrd povez,latinica, 301.strana,ilustrovana, format: 24 cm, težina 800.grama stanje: nekorišteno - novo✔️ Sve veći zahtevi za kvalitetnom vodom uslovljavaju sve češće preispitivanje normi kvaliteta vode za piće. U želji da se bude najbolji, prihvataju se norme koje se u praksi ne mogu dostići, prvenstveno zbog (za sada) lošeg materijalnog položaja našeg društva. Svakako, da se kvalitet voda mora dovesti na nivo koji neće ugrožavati zdravlje stanovništva, ali se mora raditi i na dragim poljima kao što je informisanje javnosti. Maksimalnim mobilisanjem svih potencijala našeg društva može se postići cilj i sa manje raspoloživih sredstava. Da bi se postigao taj cilj neophodno je sticati novo znanje i iskustvo, jer u sadašnjoj ekonomskoj krizi našeg društva nemamo mogućnosti da pravimo greške u planiranju optimalnog sistema za vodosnabdevanje.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Neuronauka nam daje zabavne i intrigantne odgovore na pitanja o tome zbog čega nas ponekad sabotira naš sopstveni mozak Zbog čega gubite u raspravama s ljudima koji znaju mnogo manje od vas? Zašto nikako ne možete da se setite imena žene s kojom ste upravo razgovarali iako ste je prepoznali i tačno znate ko je ona i ko vas je s njom upoznao? I zašto ste se, kad ste nedavno raskinuli vezu, danima ležali sklupčani na kauču, pomerajući se tek koliko da s vremena na vreme obrišete suze i nos koji curi? Svima nam se desi da uđemo u kuhinju, ili otvorimo laptop, ili samouvereno stupimo za govornicu, i odjednom ni najblažeg pojma nemamo šta smo ono beše hteli da uradimo. A sve zahvaljujući tome što je mozak rešio da pravi gluposti. Ljudski mozak – tako blistavo pametan, tako visoko razvijen – prilično je zbrkan, pogrešiv i neorganizovan. Jeste li, na primer, znali da je vaše pamćenje egocentrično? Da su teorije zavere i sujeverje neizbežno dela jednog zdravog ljudskog mozga? Ili da alkohol može u izvesnoj meri da vam poboljša pamćenje (samo pažljivo pročitajte knjigu pre nego što rešite da ovo lično ispitate)? U knjizi Kad mozak pravi gluposti neurolog Din Barnet upoznaje nas sa tajanstvenom sivom (i belom) materijom, tako sklonom da pravi nepodopštine, i usput nam objašnjava nesavršenstva veličanstvenog ljudskog mozga i kako to nesavršenstvo utiče na sve što radimo, govorimo i doživljavamo. Stručna, duhovita i zabavna, ova knjiga je namenjena svima koji se ponekad pitaju zašto im rođeni mozak sabotira život i šta li je, za ime sveta, sad opet smislio. ``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Autor - osoba Stanković, Siniša Naslov Ohridsko jezero i njegov živi svet / Siniša Stanković Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Skopje : Kultura, 1957 (Skopje : `Goce Delčev`) Fizički opis 381 str. : ilustr. ; 21 cm. ISBN (Karton) Napomene Bibliografija: str. 367-[379]. Predmetne odrednice Vodene biocenoze -- Ohridsko jezero Ohridsko jezero (mak. Охридско Езеро, alb. Liqeni i Ohrit) je jezero u jugozapadnom delu Makedonije i istočnom delu Albanije. Ono pokriva površinu od 358,2km². Najveća širina iznosi 14,8 km, a dužina jezera je 30,8 km. Ohridsko jezero se ubraja u red većih evropskih jezera, uz Ženevsko, Bodensko i dr. Na jugu Evrope, to je svakako jedno od najvećih, a istovremeno i jedno od najdubljih jezera. Nјegova dubina dostiže do 289 m. Jezero je smešteno u dubokoj i zatvorenoj kotlini. Sa svih strana, a posebno sa zapadne i istočne okružuju ga visoke planine. Na istoku je planina Galičica (2.255 m), a na zapadu Mokra Planina i Jablanica (1.945 m). Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 695 metara. Slivu Ohridskog jezera pripada 40 reka, od kojih 23 na albanskoj i 17 na Makedonskoj teritoriji. Ohridsko jezero se odlikuje jedinstvenim ekosistemom, bogatim endemskim i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebnost jezera nastala je usled geografske izolacije i velike geološke starosti. Takođe i sliv Ohridskog Jezera se odlikuje bogatim biodiverzitetom i ima nekolko biljnih vrsta endemičnih za Balkansko Poluostrvo. Obale Ohridskog jezera su bile naseljene od praistorijskog vremena. Najstarije arheološke naseobine datiraju iz neolitskog perioda, oko 6000 godia p. n. e. Samo na makedonskom delu sliva je otkriveno više od 170 arheoloških mesta. Svjetska baština Kao redak prirodni fenomen, Ohridsko jezero pruža utočište brojnim endemskim vrstama slatkovodne faune i flore koje potječu iz tercijarnog perioda. Kao duboko i drevno jezero tektonskog porijekla, Ohridsko jezero postoji kontinuirano otprilike dva do tri milijuna godina. Njegove oligotrofne vode čuvaju preko 200 vrsta biljaka i životinja jedinstvenih za jezero, uključujući alge, turbelarne pljosnate crve, puževe, rakove i 17 endemskih vrsta riba uključujući dve vrste pastrmke, kao i bogat svet ptica. Zahvaljujući ovakvim osobenostima 1980. godine Ohridsko jezero i grad Ohrid su proglašeni za Svetsku baštinu, pod zaštitom UNESKO-a, pod nazivom – Prirodna i kulturna baština ohridske regije. Siniša Stanković (Zaječar, 26. mart 1892 – Beograd, 24. februar 1974) je bio srpski biolog, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Instituta za ekologiju i biogeografiju SANU, direktor Biološkog instituta Srbije. Prirodne nauke je studirao na univerzitetima u Beogradu i Grenoblu. Bio je predavač nekoliko bioloških disciplina na univerzitetu u Beogradu, gde je 1934. godine izabran za redovnog predavača. Siniša Stanković je bio član SANU i dopisni član Akademije u Nansiju i Masarikove akademije u Pragu. Bio je predsednik akademskog saveta FNRJ. Za dopisnog člana SANU izabran je 1934. godine, a za redovnog 1946. godine. Bio je član Komisije za obnovu univerziteta od 1944. godine. Dok je Srbija bila okupirana u Drugom svetskom ratu bio je član Glavnog narodnoslobodlilačkog odbora. Veliki deo rata je proveo u koncentracionom logoru na Banjici odakle je krajem rata pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja bio je predsednik Narodnooslobodilačkog fronta Beograda, ASNOS-a, a od 1944. do 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije. U posleratnom periodu zastupao je Jugoslaviju na međunarodnim skupovima i radio na obnavljanju naučne delatnosti. Siniša Stanković je jedan od utemeljivača ekološkog pravca u biologiji. Bavio se i proučavanjem živih bića u jezerima, ali i u drugim slatkim vodama, kao i problemima biogeografije. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru. Po njemu je jedna vrsta lažnih skorpija dobila ime, to je retka vrsta koja živi samo u Srbiji (Neobisium stankovici). Po njemu je takođe dobio ime Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Njegov sin je lekar Ivan Stanković. Dela Siniša Stanković je napisao veliki broj naučnih radova i univerzitetskih udžbenika. Od krupnijih dela objavio je: „Životni prostor“ – delo u kome kritikuje rasizam i nacizam „Okvir života“ – popularna ekologija „Ohridsko jezero i njegov živi svet“ – monografija MG125 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom klasiku, David Bohm nam je prvi ponudio svoje kauzalno tumačenje kvantne teorije. Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici nastavlja da omogućava dalji uvid u značenje kvantne teorije i predlaže načine da se teorija proširi u nove pravce. Dejvid Bom (20. decembar 1917 — 27. oktobar 1992) bio je američki naučnik koji se smatra jednim od najznačajnijih teorijskih fizičara 20. veka [1] i koji je doprineo nestandardnim idejama u kvantnoj mehanici, neuropsihologiji i filozofiji uma. Dobitnik je nagrade Kraljevskog društva u Londonu.[2] Bom je smatrao da kvantna fizika sugeriše da je stari dualistički model realnosti, u kome postoje dve vrste supstance, mentalna i fizička koje međusobno interaguju, previše ograničen. Da bi dopunio ovaj model, razvio je matematičku i fizičku teoriju „implicitnog“ i „eksplicitnog“ redosleda.[3] Smatrao je da mozak, na ćelijskom nivou, radi u skladu sa matematikom nekog kvantnog efekta, i postulirao je da je misao nelokalizovana baš kao i kvantni entiteti. Bomovo glavno intersovanje je bilo razumevanje prirode realnosti uopšte, a posebno svesti kao koherentne celine, koja, po Bomu, nikada nije statična i završena već proces koji se odvija.[4] Mladost i školovanje Dejvid Bom je rođen u Pensilvaniji. Pored toga što je odgajan u jevrejskoj porodici, postao je agnostik u ranoj mladosti.[1] Diplomirao je na Pensilvanijskom državnom univerzitetu 1939. godine, posle čega je godinu dana pohađao Kalifornijski institut tehnologije. Doktorirao je pod mentorstvom Roberta Openhajmera pri Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Doktorat i rad Doprinos Projektu Menhetn Iako je Robert Openhajmer pozvao Boma da radi sa njim na Projektu Menhetn, čiji je cilj bio pravljenje prve nuklearne bombe, direktor projekta general Lesli Gruvs nije to odobrio zbog Bomovih političkih stavova i veza sa komunistima. Za vreme rata predavao je fiziku u Berkliju i bavio se istraživanjima u oblasti fizike plazme, kao i sinhotrona i sinhociklotrona. Doktorirao je 1943. pod neobičnim okolnostima. Naime, neki od proračuna u njegovom doktorskom radu su bili važni za projekat „Menhetn“, te je njegov rad bio zaplenjen i dobio status „strogo poverljivog“, a samom Bomu uskraćen pristum. Zbog toga Bom nije branio svoj rad, već je doktorirao tako što je Robert Openhajmer uverio univerzitet da je Bom uspešno završio svoje istraživanje. Posle rata radio je kao profesor na Univerzitetu Prinston. Blisko je sarađivao sa Albertom Ajnštajnom. Zbog njegovih veza sa optuženim komunistima i odbijanjem da svedoči protiv njih prekinut mu je radni ugovor na Prinstonu. Openhajmer i Ajnštaj su mu svojim preporukama pomogli da dobije poziciju profesora na Univerzitetu Sao Paolo u Brazilu.[5][6] Kvantna teorija i Bomova difuzija U svojim ranim radovima Bom je dao značajni doprinos fizici, naročito kvantnoj mehanici i teoriji relativnosti. Kao postdiplomac na Berkliju, razvio je teoriju plazme, otkrivši elektronski fenomen, danas poznat kao Bomova difuzija.[7] Njegova prva knjiga „Kvantna teorija“ bila je dobro prihvaćena, između ostalih i od strane Alberta Ajnštajna. Međutim, Bom je postao nezadovoljan ortodoksnom interpretacijom kvantne teorije o kojoj je pisao u svojij knjizi. Bomov cilj nije bio da razvije deterministički, mehanički pogled na svet, već da pokaže da se fizičke karakteristike mogu pripisati dubljoj realnosti. Počeo je da razvija svoju sopstvenu interpretaciju kvantne mehanike (De Brolj-Bomova teorija), čija su se predviđanja savršeno slagala sa nedeterminističkom kvantnom teorijom. Na početku je svoj pristup nazivao teorija skrivenih promenljivih, ali ju je kasnije nazvao ontološka teorija.[8][9] Svest i misao Pored svog načnog rada, Bom je bio duboko zainteresovan za proučavanje prirode svesti, sa posebnom pažnjom na ulogu mišljenja i na njegove veze sa pažnjom, motivaciojom i unutrašnjim i spoljašnjim sukobima jedinke. Svoje stavove je preciznije formulisao kroz saradnju sa psihologom-filozofom Džidu Krišnamurti, koja je započela 1961. i trajala četvrt veka.

Ruski jezik tvrd povez 1975 god 480 strana i 433 strane Lepo očuvane Тамм И.Е. Зборник научних радова. Том 1. Електродинамика. Квантна механика и теорија чврстог стања. Теорија нуклеарних сила и атомског језгра. Примењени рад Збирка радова академика И.Е.Тама садржи практично сва његова научна дела објављена од 1924. до 1972. године у домаћим и страним публикацијама, као и део критика, научно-популарних чланака итд. Е. Тамм су врло опсежни и покривају делове као што су електродинамика, квантна механика и теорија чврстих тела, теорија нуклеарних сила и атомског језгра, теорија елементарних честица и интеракције при високим енергијама. И. Ие.Таммов допринос развоју основних проблема теорије поља је велик. Такође је обављао доста примењених радова. Научне и новинарске активности ИЕ Тамм су широко познате. Том И обухвата чланке о електродинамици, квантној механици и теорији чврстих тела, теорији нуклеарних сила и атомског језгра, као и нека примењена дела. Публикација је од великог интереса за научнике из области физике, инжењере-физичаре, као и наставнике, студенте и постдипломце физичких специјалности универзитета. Игор Евгенович Тамм (1895-1971) - совјетски теоријски физичар, добитник Нобелове награде за физику (заједно са П. А. Черенковом и И. М. Франком, 1958). Добитник две Стаљинове награде. Јунак социјалистичког рада (1953). Игор Евгенијевич Тамм рођен је 26. јуна (8. јула) 1895. године у Владивостоку у породици инжењера Евгенија Федоровича Тамма (Немац по националности) и Олге Михаиловне Давидове. 1898. његова породица се преселила у Елисаветград (касније Кировоград, Украјина), где је Игоров отац дуги низ година радио као „градски инжењер“: надгледао је снабдевање водом и изградњу градске електране. 1901. године рођен је Игоров млађи брат Леонид, који је касније постао заменик главног инжењера Главног директората азотне индустрије СССР-овог Народног комесаријата за тешку индустрију (стрељан је 28. маја 1937. под оптужбом за учешће у контрареволуционарној троцкитско-зиновистичкој терористичкој организацији). По завршетку средње школе у ​​Елисаветграду, Игор Тамм студирао је на Универзитету у Единбургу. Пре избијања Првог светског рата прешао је на Физичко-математички факултет Московског универзитета, на којем је дипломирао из физике 1918. године. Јавио се на фронт као „брат милости“. Након краткотрајне страсти према политици (мењшевик-интернационалиста, заменик 1. конгреса совјета из Елисаветграда), започиње академску каријеру. Предаје на разним високошколским установама: Универзитет Таврицхескии (Симферопол) (1919-1920), од 1920 сарађује са Л.И. Манделстамом, ради на Одеском политехничком институту (од 1993 - Одески национални политехнички универзитет) (1921-1922) , где је одељење водио Л. И. Манделстам. Од 1922. (са две кратке паузе) и до краја каријере, активности И.Е.Тама одвијале су се у Москви. Дуго година је био на челу Одељења за теоријску физику на Одељењу за физику Московског државног универзитета, где постаје ванредни професор и професор. Ово одељење је било једно од кључних одељења факултета, с обзиром да је држало опште течајеве: теоријска механика, електродинамика, квантна механика, статистичка физика. Од 1934. године додатно ради у ФИАН-у П.Н. Лебедев-а, тамо оснива и руководи теоријским одељењем. Првог фебруара 1933. И. Ие. Тамм је изабран за дописног члана Академије наука СССР-а за Одељење математичких и природних наука. Овај метеорски успон његове каријере завршио се 1939. године, након што су његов брат, такође блиски пријатељ БМ Гесена, ухапшени и стрељани. Притисак је почео од руководства ФИАН-а, и. О томе. За шефа одељења изабран је В.С.Фурсов. 1942. постао је први шеф Одељења за теоријску нуклеарну физику на МЕПхИ. Његов противник био је А. А. Власов, кога су подржали декан А. С. Предводителев и Академско веће факултета. Као резултат, Тамм је изгубио од Власова (5 гласова против 24), али научна заједница оспорила је ове резултате у облику писма 14 академика. В.А.Фок-а је на место шефа одељења поставило руководство странке. 1949. године Игор Евгенијевич се вратио на Московски државни универзитет Ломоносов на Одељење за квантну теорију и електродинамику (део Одељења за теоријску физику након његовог одељења). И. Ие. Тамм прима Стаљинову награду из руку самог И. В. Стаљина. 23. октобра 1953. ИЕ Тамм постао је академик Академије наука СССР-а на Одељењу за физику и математику. 1955. потписао је „Триста писма“. 1960-их, И. Ие. Тамм је био активни учесник покрета научника из Пугвасх-а. 1966. године потписао је писмо 25 културних и научних радника генералном секретару ЦК ЦПСУ Л. И. Брежњеву против рехабилитације Стаљина. ИЕ Тамм је умро 12. априла 1971. од АЛС-а, што је довело до парализе респираторних мишића. Убрзо пре смрти, морао је да посегне за механичком вентилацијом помоћу посебних апарата.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najboljih svetskih učesnika u debati `Evolucija`. Izuzetno dokumentovana i aktuelna, ova knjiga naglašava da fosili kažu NE evoluciji. Evolucionisti stalno izmišljju nove priče, ali su nemoćni u iznošenju naučnih dokaza za evoluciju na polju fosilnog zapisa, koje je jedno od najvažnijih. Knjiga to ubedljivo dokazuje i sadrži obilje ilustracija i fotografija. Duane Tolbert Gish (17. veljače 1921. - 5. ožujka 2013. [1]) bio je američki biokemičar i istaknuti član kreacionističkog pokreta.[2] Mladi zemaljski kreacionist, Gish je bio bivši potpredsjednik Instituta za istraživanje stvaranja (ICR) i autor brojnih publikacija o znanosti o stvaranju. Gish je nazvan `kreacionističkim T. H. Huxleyem` zbog načina na koji je `uživao u konfrontacijama` formalnih rasprava s istaknutim evolucijskim biolozima, koje su se obično održavale na sveučilišnim kampusima, [3] dok je napuštao formalna načela debate. Jedna kreacionistička publikacija zabilježila je u njegovoj osmrtnici da je `možda njegova osobna prezentacija bila glavna. Ukratko, publika ga je voljela.`[4] Rani život i obrazovanje Gish, blizanac, rođen je u White Cityju, Kansas, kao najmlađi od devetero djece. Služio je u Drugom svjetskom ratu, postigavši čin satnika i odlikovan Brončanom zvijezdom.[5] Diplomirao je 1949. godine na Kalifornijskom sveučilištu u Los Angelesu, a doktorirao je biokemiju. s kalifornijskog sveučilišta u Berkeleyu 1953. Radio je kao pomoćni znanstveni suradnik na Berkeleyu i kao docent na Medicinskom fakultetu Sveučilišta Cornell osamnaest godina, pridruživši se tvrtki Upjohn kao znanstveni suradnik 1960. [6]. Kreacionizam Metodist od desete godine, a kasnije fundamentalistički baptist, Gish je vjerovao da je pripovijest o stvaranju u Postanku povijesna činjenica.[7] Nakon što je kasnih 1950-ih pročitao knjižicu Evolucija, `Lažno takozvana znanost`, Gish se uvjerio da je znanost proizvela krivotvorive dokaze protiv evolucijske teorije, posebice podrijetla života, te da razna područja znanosti nude potkrepljujuće dokaze koji podupiru teoriju. Pripovijest o stvaranju Postanka.[8] Pridružio se American Scientific Affiliation (ASA), udruzi kršćanskih znanstvenika, pogrešno pretpostavljajući da grupa podržava kreacionizam. Kroz svoje članstvo u ASA-i, Gish je upoznao genetičara i kreacionista Williama J. Tinklea, koji je 1961. pozvao Gisha da se pridruži novoformiranom klubu protiv evolucije unutar ASA-e. Godine 1971. Gish je postao član nastavnog osoblja na San Diego Christian Collegeu, radeći u njegovom istraživačkom odjelu prije nego što je prihvatio mjesto u Institutu za istraživanje stvaranja (nezavisan od 1981.). Bio je autor nekoliko knjiga i članaka koji su zagovarali kreacionizam. Njegovo najpoznatije djelo, Evolucija: Fosili govore ne!, objavljeno 1972., kreacionisti su naširoko prihvatili kao mjerodavnu referencu.[6] Gish je u početku `dodijelio nizak prioritet pitanju starosti [Zemlje]`.[9] Nakon njegove smrti 5. ožujka 2013., Gish je obnašao dužnost višeg potpredsjednika emeritusa u ICR-u.[10] Rasprave Gishovi debatni protivnici rekli su da je on tijekom debate koristio brz pristup, iznoseći argumente i brzo mijenjajući teme. Eugenie Scott, izvršna direktorica Nacionalnog centra za znanstveno obrazovanje, nazvala je ovaj pristup `Gish galopom`, opisujući ga kao `gdje je kreacionistu dopušteno trčati 45 minuta ili sat vremena, izbacujući bujice pogrešaka koje evolucionist nije otkrio `nije molitva opovrgavanja u obliku rasprave`.[11] Također je kritizirala Gisha jer nije odgovorio na prigovore svojih protivnika. Izraz se također počeo koristiti kao pejorativ za opisivanje sličnih stilova rasprava koje koriste zagovornici drugih, obično rubnih uvjerenja, poput homeopatije ili prijevare o slijetanju na Mjesec.[13][14] Međutim, Gish je rekao slično o svojim debatnim protivnicima, posebice o Kennethu Milleru. Gish je optužio Millera da koristi široku raspravu, tj. da govori vrlo brzo i iznosi toliko točaka da nije bilo šanse odgovoriti na sve.[15] Gish je također kritiziran zbog korištenja standardizirane prezentacije tijekom rasprava. Dok je provodio istraživanje za debatu s Gishom, Michael Shermer primijetio je da je Gish ponovno koristio slične uvode, pretpostavke o svom protivniku, slajdove, pa čak i šale. Na primjer, tijekom debate Gish je pokušao dokazati da je Shermer doista bio ateist i stoga nemoralan, iako je Shermer rekao da nije ateist i da je spreman prihvatiti postojanje božanskog stvoritelja.[16] Massimo Pigliucci, koji je pet puta raspravljao o Gishu, rekao je da je Gish ignorirao dokaze protivne njegovim vjerskim uvjerenjima.[17] Robert Schadewald optužio je Gisha za falsificiranje argumenata izmišljenim podacima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Relativity for the Millions Martin Gardner Anthony Ravielli Martin Gardner (engl. Martin Gardner; 21. oktobar 1914 — 22. maj 2010) bio je američki pisac čija su dela dugo bila popularna među ljudima širokog spektra interesovanja: od matematike i nauke, preko ljubitelja magije, pa sve do protivnika pseudonauke i zagovornika skepticizma. Martin Gardner posedovao je jedinstvenu kombinaciju književne širine, rigorozne logike, matematičke intuicije i živahnog, zanimljivog pisanja. Za života, napisao je preko 100 knjiga i veliki broj kolumni za časopis Sajentifik Amerikan (engl. Scientific American), po kojima je i najpoznatiji. Smatra se ocem osnivačem modernog skepticizma[1], kao i čovekom koji je svojim nesvakidašnjim zagonetkama stvarao veliko interesovanje za rekreacionu matematiku i matematiku uopšte iako nije imao nikakvo formalno obrazovanje iz matematike sem srednje škole. Gardner se pored matematike interesovao za čitav spektar drugih oblasti među kojima su mikromagija, filozofija, religija i književnost. Biografija Mladost Martin Gardner rođen je 21. oktobra 1914. godine u Talsi, Oklahoma, gde je njegov otac, naftni geolog, osnovao naftnu kompaniju. Kao dečak voleo je magične trikove, šah, nauku i sakupljao je mehaničke slagalice. Bez pomoći svoje majke u to vreme, naučio je da čita gledajući reči na stranici dok mu je čitala knjige o čarobnjaku iz Oza (engl. The Wizard of Oz) Franka Bauma (engl. Lyman Frank Baum).[2] Za zagonetke se zainteresovao zahvaljujući knjizi Sema Lojda (engl. Sam Loyd) koju mu je otac poklonio, a koja je sadržala preko 5000 zagonetki i trikova. Pohađao je Univerzitet u Čikagu (engl. University of Chicago) gde je i stekao diplomu iz filozofije 1936. godine. 1937. godine se vraća u Oklahomu, gde će raditi kao reporter u Talsa Tribjunu(engl. Tulsa Tibune), ali će mu posao vrlo brzo dosaditi, nakon čega se vraća na Univerzitet u Čikagu da bi radio u odnosima sa javnošću. Pridružio se mornarici i služio na razaraču za vreme Drugog svetskog rata. Dok je obavljao dužnost noćne straže, smišljao je neverovatne priče, uključujući i priču „Konj na pokretnim stepenicama“, koju je prodao časopisu Eskvajer(engl. Esquire). Gardnerova karijera kao pisac Nakon što je bio urednik dečijeg časopisa Amti Damti (engl. Humpty Dumpty), Martin Gardner je započeo dugu vezu sa časopisom Sajentifik Amerikan, koja će ga i proslaviti. Njegov prvi članak u ovom časopisu izdao je 1956. godine na temu fleksagona. Fleksagon je sastavljen od traka papira koje se mogu preklopiti na određene načine kako bi se prikazala lica, pored dva koja su se već prvobitno nalazila na prednjoj i zadnjoj strani. Kada mu je izdavač predložio da piše kolumnu o matematičkim igrama, iskoristio je priliku sa zadovoljstvom. Godine 1960. izdaje svoju najbolje prodavanu knjigu, „Anotirana Alisa” koja je nastavak poznate knjige Luisa Kerola (engl. Lewis Carroll) - „Alisa u zemlji čuda” (engl. Alice`s Adventures in Wonderland). Nakon raskida saradnje sa Sajentifik Amerikanom, nastavio je da piše kolumne za drugi časopis, po imenu Skeptikal Inkvajrer (engl. Skeptical Inquirer), za koji je pisao sve do 2002. godine. Tokom svoje duge karijere kao pisac, objavio je veliki broj knjiga u kojim raspravlja na temu religije, nauke, znanja, pseudonauka, kao i knjiga za decu. Starost Martin se nikada nije stvarno penzionisao, već je nastavio da piše članke za brojne časopise na temu matematike. 2004. godine, nakon smrti svoje supruge, vraća se u Oklahomu gde će živeti sve do svoje smrti. Nakon što je preminuo, posthumno je objavljena autobiografija pod imenom „Nerazređeni hokus-pokus: Autobiografija Martina Gardnera“. [3] Uticaj „Martin Gardner bio je odgovoran za uvođenje matematike u svet na potpuno nov način pretvarajući nešto zastrašujuće i nepristupačno za mnoge u zabavu i igre ili još bolje - magiju. Kaže se da je time doveo više matematike do više miliona nego iko drugi.“ (Ričard K. Gui) „Pokupite sve što je [Martin Gardner] napisao. Nasmešićete se i naučiti nešto.“ (Persi V. Diakonis)[4] „Za pisca i majstora zagonetki Martina Gardnera, jednom se govorilo da je na desetine nevinih omladinaca pretvorio u profesore matematike - a hiljade profesora matematike u nevine omladince.“ (Kolm Mulkahi) „Može se, u čisto praktičnom smislu, izneti slučaj za Martina Gardnera kao jednog od najuticajnijih pisaca 20. veka. Njegova popularizacija nauke i matematičkih igara u Sajentifik Amerikanu, tokom 25 godina za vreme kojih je pisao za njih, verovatno je pomoglo stvaranju više mladih matematičara i informatičara nego bilo koji drugi faktor pre pojave ličnog računara.` (David Oberbah) Martin je imao nemerljiv doprinos u približavanju, popularizaciji i promovisanju matematike među širokim masama, radeći to na sasvim drugačiji i nesvakidašnji način kroz matematičke zagonetke i priče. Zaslužan je za to što su se kroz njegove kolumne i druge radove mnogi priznati naučnici i intelektualci prvi put susreli i zavoleli ne samo matematiku, već i logiku, skepticizam, filozofiju i magiju. Samo neki od njegovih obožavalaca i prijatelja bili su: Artur Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke), Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), Džon Horton Konvej (engl. John Horton Conway) , Rodžer Penrouz (engl. Roger Penrose), Karl Sagan (engl. Carl Edward Sagan), Salvador Dali(kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech)... Takođe, kao osnivač „Matematičke vinove loze`, zaslužan je za promovisanje i pružanje podrške i pomoći mladim i još neafirmisanim naučnicima. Magija, za koju se interesovao još od detinjstva, predstavljala je jednu od glavnih tema u njegovim radovima. U polju magičnih trikova, zagonetki i iluzija, dao je nemerljiv doprinos pre svega zahvaljujući njegovim originalnim idejama i kreativnosti. Ogroman doprinos dao je u zasnivanju i razvitku modernog skepticizma, pre svega zahvaljujući njegovom izuzetno kritičkom stavu prema svakoj vrsti pseudonauka, rubnim naukama i iracionalnom. Bio je veliki protivnik svega što je bilo iracionalno i bez naučne potpore. Dela i radovi [5] Tokom svoje izdavačke karijere koja je trajala preko 80 godina, objavio je veliki broj kako kolumni i recenzija, tako i preko stotinu knjiga od kojih su samo dve bile na temu fikcije: „Let Petra Froma“ (1973) i „Posetioci iz Oza“ (1998).