Иван Јефремов: СЈЕНКА ПРОШЛОСТИ Издавач: НОВО ПОКОЉЕЊЕ, Загреб, 1948.год. Меки повез, 64 стране, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама (запрљане корице, посвета на предлисту, трагови времена). ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Ivan Jefremov (1907-1972) stupa na scenu sovjetske naučne fantastike u vreme odlaska Aleksandra Beljajeva, velikana ove literature iz prethodne generacije. Mladi pisac se odmah susreo sa zahtevima vlasti prema sveukupnoj literaturi pa i naučnoj fantastici; naime, tzv socijalistički realizam tražio je dela sa jasnom ideološkom porukom, bez psihološko-dekadentnih zastranjivanja. Naučna fantastika je, pošto se prostirala u budućnost, trebala da opisuje buduće uspehe socijalizma, odnosno svet u kome je socijalizam pobedio i na Zemlji zavladao komunistički raj. Mnoštvo pisaca se, ispunjavajući partijske direktive, takmičilo u smišljanju verzija svetle budućnosti u kojoj je radni čovek svoj gospodar, neugnjetavan od kapitalista, svestan klasnih interesa i uloge u istoriji čovečanstva. Naravno, poštujući ideološke zahteve, pisci su junake i priče sveli na puko prepričavanje udžbenika, proglasa i programa. Jefremov je, nasuprot toj modi, u svojim delima opisivao sukobe čoveka ne sa klasnim neprijateljom već sa večitim, moćnim i nezaiteresovanim neprijateljom - Prirodom. U pričama koje su sakupljene u zbirke «Susret nad Tuskarorom» (1944.g.), «Pet rumbova» (1944.g.), «Beli rog» (1945.g.) «Dijamantska truba» (1946.g.) i «Priče» (1950.g.), varirani su različiti susreti sa nepoznatim planetama, njihovom florom, faunom (ređe i inteligentnim žiteljima) i opisani napori astronauta da otkriju načine na koje je Priroda stvorila pejzaže i život, često skrivajući fatalne zamke; samo hrabrost i požrtvovanost može da izbavi Zemljane od neprijateljskog okruženja. U tim pričama ideološke poruke marginalizovane su u ime slavljenja veličine Čoveka kao vrste pa je ovakav način pisanja imenovan kao `optimistička naučna fantastika`. Po ovom obrascu Jefremov je napisao i roman «Zvezdani brodovi» (1948.g.) dok je serijal «Velika duga», koji čine romani «Na ivici Ekumene» (1949.g.) i «Putovanje Baurdžeda» (1953.g.) pokušaj uspostavljanja `istorijske` naučne fantastike koja se dešava u `pogodbenom` starom veku; ovom maniru pisac će se vratiti u poslednjem romanu «Atinska Taisa» (1972.g.) smeštenom u helenski svet. Najpoznatije Jefremovo delo je roman «Magline Andromede» iz 1957.g. koje opisuje daleku budućnost u kojoj na Zemlji vlada socijalističko društvo blagostanja a svi pojedinci su visoko obrazovani i svesni; zemaljski brodovi plove dubokim svemirom otkrivajući čudne planete, uspostaljen je i kontak, istina povremen i samo putem radio poruka, sa drugim inteligencijama. Direktnih ideološki-propagandnih poruka ima malo jer je čitavo ustrojstvo društva svojevrsna potvrda ispravnosti socijalističkih ideja; opisi tehnologije, kosmičkih pojava i pejzaža drugih planeta živopisni su i ubedljivi. Kao i u `tvrdoj` naučnoj fantastici sa Zapada, najveći problem je sa uverljivošću junaka mada Jefremov nalazi mesta i za ove segmente romana. U svakom slučaju, «Magline Andromede» su, uprkos manjkavostima, korektan roman kvalitetniji od mnogih slične tematike. Novela «Srce zmije» iz 1959.g. unekoliko je nastavak prethodnog dela jer je ustrojstvo identično: svemirski istraživači sa socijalističke Zemlje, u dubinama svemira `nabasaju` na brod druge inteligentne vrste. Ovaj `zadesni prvi kontakt` potpuno je miroljubiv i svodi se na razmenu brodskih arhiva nakon koga svaki brod odlazi svojim putem. Umesto sukoba sa svom silom lasera i slične pirotehnike, Jefremovi junaci fascinirani su činjenicom da su susreli najređu pojavu u Univerzumu - razum. Miroljubivi susreti sa vanzemaljcima teme su (uz nadmetanje sa Prirodom) priča iz zbirki «Zaliv duginih boja» (1959.g.) i «Vranina koliba» (1960.g.) za kojima sledi roman «Oštrica brijača» (1963.g.). Motiv socijalističkog raja na Zemlji, bez političke vulgarizacije okosnica je romana «Vreme Bika» iz 1970.g. Jefremov je svojom delom dokazao da se može izbeći napadna ideologizacija i otkrio nove mogućnosti tretiranja teme `prvog kontakta`; dok su njegove zapadne kolege pisale o invazijama vanzemaljaca, on je iz `bliskih susreta treće vrste` isključio sve šund trivijalnosti dajući im značaj koji bi oni trebali imati - najvećeg događaja u istoriji Homo Sapiensa kojim on definitivno izlazi iz svoje Zemaljske kolevke. Jefremovim primerom pošla su braća Strugacki i Stanislav Lem a potom i pisci sa Zapada.`

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi / napisao Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović] Jedinstveni naslov Star wars. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. latinično izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 192 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Zbirka Minotaur : epska fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Star wars / Geirge Lucas Tiraž 5.000. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG79 (N)

„PLAVA PTICA“ Knj. 41. Stanje kao na slikama (fleka s unutrašnje strane prednjih i zadnjih korica, unutra čisto) Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi : epska fantazija o dalekoj budućnosti / Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov Star Wars. srpski jezik Vrsta građe (naučno)fantastična proza URL medijskog objekta dečje, opšte Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1978 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 342 str. ; 20 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ41 (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Star Wars / George Lucas. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je postigao svetski uspeh. MG49 (L)

Retko u ponudi sa originalnim omotom koji je dizajnirao i oslikao Edo Murtić, omot je očuvan, tek minimalni iskrzan na vrhu i dnu rikne. Knjiga je odlično očuvana, nečitana. Autor - osoba Bredberi, Rej Naslov Maslačkovo vino ; 451 fahrenheita / Ray Bradbury ; [s engleskog prevela Ljubica Topić] Jedinstveni naslov Dandelion wine. hrvatski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1963 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 337 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Topić, Ljubica B., M. Zbirka Strani pisci ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Dandelion wine / Ray Bradbury Str. 335-337: Bilješka o piscu / M. B. Gradeći na suvremenim dostignućima nauke svoj fantastični svijet, Bradbury ga i doživljava drugačije. On je za njega naličje civilizacije, koja ga je osvojila. Ljudi su postali plitki, banalni i slični robotima. Gotovo je nemoguće razlikovati u tom kibernetskom svijetu robota njegove tvorce od njihovih mehaničkih stvorova. Između poluautomatiziranih ljudi i upola oduhovljenih automata brišu se razlike i ova se tema stalno ponavlja u svim Bradburyjevim „Marsovim kronikama“. U romanu „Fahrenheit 451“ to je mehanički pas koji reži na vatrogasca Montaga, jer je u njemu nanjušio opasne misli. Međutim, za razliku od svoje preokupacije za fantastično i pesimistično-vizionarsko, Bradbury je napisao i jednu toplu priču o djetinjstvu, koja upravo dijametralno suprotno iznosi na vidjelo poetičnost njegovog doživljaja i daje mu još jedno novo obilježje. U „Maslačkovu vinu“ Bradbury je sasvim drugačiji i, oživljavajući sjećanja Douglas Spauldinga na magično doba dječaštva, kao da evocira mladenaštvo sviju, pokriveno čudnim i dalekim malim tajnama. Čudesno otkriće doživio je njegov junak Douglas Spaulding prvog dana ljeta 1928. godine, a zapravo je htio cijela tri mjeseca promatrati, slušati i okusiti život, koji ga je okruživao u malom domu države Illinois. Međutim, on pronalazi niz rijetkih ljudi, koji su prošli kroz njegov život tog ljeta. To su, među ostalim, jedan spretan izumitelj koji je uživao u ideji da izradi „mašinu sreće“, zatim Ijepuškasti novinar koji je bio zaljubljen u neku devetnaestogodišnju šarmantnu damu ili stari gospodin na samrti, čija je posljednja želja bila da čuje buku zelenog tramvaja. Rej Daglas Bredberi (engl. Ray Douglas Bradbury, Vokigan, 22. avgusta 1920. – Los Anđeles, 5. jun 2012) bio je američki pisac naučne fantastike. Kao jedan od najslavnijih američkih pisaca 20. veka, radio je u različitim modovima, uključujući fantaziju, naučnu fantastiku, horor, misteriju i realističnu fantastiku. Pretežno poznat po pisanju ikoničnog distopijskog romana Farenhajt 451 (1953), i njegovim naučnofantastičnim i horor kolekcijama priča, Marsovske hronike (1950), Ilustrovani čovek (1951), i Ja pevam telesno električno (1969), Bredberi bio je jedan od najslavnijih američkih pisaca 20. i 21. veka. Dok je većina njegovih najpoznatijih dela iz oblasti fantastične fantastike, on je isto tako pisao i u drugim žanrovima, poput romana o dosezanju punoletstva Maslačkovo vino (1957) i fikcionalizovanih memoara Zelene senke, beli kit (1992). Nakon njegove smrti 2012. godine, Njujork tajms je Bredberija nazvao „piscem najodgovornijim za uvođenje moderne naučne fantastike u glavni književni tok”. Rej Bredberi rođen je 22. avgusta 1920. godine u Vokiganu, u državi Ilinois, a umro je Los Anđelesu 22. avgusta 2012. godine, od majke Ester Bredberi (1888–1966), švedskog imigranta, i oca Leonarda Spoldinga Braedberija Bradbury (1890–1957), engleskog porekla. Najpoznatiji je po distopijskom romanu Farenhajt 451 koji je njegov prvi roman objavljen 1953. godine. To je antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a i uništava individualnost pojedinaca. Postoje i oni koji pružaju otpor koji žive alternativni život u divljini. Fransoa Trifo je 1967. godine snimio film po ovoj knjizi. Poznat je i po zbirkama priča Marsovske hronike i Ilustrovani čovek. Mnoga njegova dela su ekranizovana u vidu televizijskih serija i igranih filmova. 4:07 Rej Bredberi sa Arturom Klarkom recituje pesmu Da smo samo viši bili na jednom simpozijumu 1971. Video je 2012. objavila agencija NASA Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima) vladanje tenzijama, interesantni zapleti i lirski opisi (gde je sklon preterivanju) karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra. Njegovo ime je svrstano pri vrhu lista najznačajnijih autora naučne fantastike 20. veka pored Isaka Asimova, Artura Klarka, Stanislava Lema. U karijeri, koja je trajala više od sedamdeset godina, Rej Bredberi je inspirisao generacije čitalaca da sanjaju, razmišljaju i stvaraju. Preko 500 priča, koje je objavljivao Bredberi tokom plodonosne karijere, dugo vremena nisu mogle da se svrstaju u naunu fantastiku po nekim žanrovskom čistuncima, za razliku od čitalaca koji su bili više nego zadovoljni. Karijera Bredberijevi „Podmorski čuvari“ bili su naslovna priča za izdanje magazina Amazing Stories iz decembra 1944. Bredberijeva prva objavljena priča bila je „Holerbohenova dilema“, koja se pojavila u izdanja fanzina Imagination! Foresta Dž. Akermana iz januara 1938. godine. U julu 1939. Akerman i njegova devojka Morojo dali su 19-godišnjem Bredberiju novac da se uputi u Njujork na Prvu svetsku konvenciju naučne fantastike u Njujorku i finansirali su Bredberijev fanzin pod nazivom Futuria Fantasia. Bredberi je napisao većinu od svoja četiri izdanja, svako ograničeno na manje od 100 primeraka. Između 1940. i 1947. bio je saradnik u filmskom časopisu Roba Vagnera, Script. Godine 1939, Bredberi se pridružio Larejn Dejovom Wilshire Players Guild, gde je dve godine pisao i glumio u nekoliko predstava. One su bile, kako je Bredberi kasnije opisao, „toliko neverovatno loše“ da je odustao od pisanja drama na dve decenije. Bredberijevo prvo plaćeno delo, „Pendulum“, napisano sa Henrijem Hasom, objavljeno je u palp časopisu Super naučne priče u novembru 1941. godine, za šta je zaradio 15 dolara. Bredberi je prodao svoju prvu solo priču, „Jezero“, za 13,75 dolara kad mu je bilo 22 godine i postao pisac sa punim radnim vremenom u svojoj 24. godini. Njegovu prvu zbirku kratkih priča, Mračni karneval, objavila je 1947. Arkam Haus, mala izdavačka kuća iz Sauk Sitija u Viskonsinu, u vlasništvu pisca Ogasta Derleta. Recenzirajući Mračni karneval za Njujork Herald Tribjun, Vil Kapi je proglasio Bredberija „prikladnim za opštu potrošnju“ i predvideo da će postati pisac kalibra britanskog pisca fantastike Džona Kolijera. Nakon obaveštenja o odbijanju iz palp časopisa Weird Tales, Bredberi je poslao „Povratak kući” časopisu Mademoiselle, što je privuklo pažnju mladog urednika redakcije po imenu Truman Kapote. Kapote je pružio podršku Bredberijevom rukopisu, što je dovelo do njegovog objavljivanja. Delo Povratak kući je osvojilo mesto u nagradi O. Henrija Priče 1947. godine. U Pauel biblioteci UCLA, u radnoj sobi sa pisaćim mašinama na iznajmljivanje, Bredberi je napisao svoju klasičnu priču o spaljivanju knjiga, Vatrogasac, koja je imala oko 25.000 reči. Kasnije je objavljena sa oko 50.000 reči pod nazivom Farenhajt 451, po ukupnoj ceni od 9,80 dolara, zbog bibliotečke naknade za iznajmljivanje pisaće mašine od deset centi za pola sata. Slučajni susret u knjižari u Los Anđelesu sa britanskim piscem iz inostranstva Kristoferom Išervudom dao je Bredberiju priliku da preda Marsovske hronike u ruke uglednog kritičara. Usledila je Išervudova sjajna recenzija. Bibliografija Marsovski letopisi, 1950. Ilustrovani čovek, 1951. Farenhajt 451, 1953. Oktobarska zemlja, 1956. Maslačkovo vino, 1957. Dan kada je zauvek padala kiša, 1959. R je za raketu, 1960. Nešto zlo nam se prikrada, 1962. Jesenji ljudi, 1965. S je za svemir, 1966. Sutra u ponoć, 1966. Ukleti kompjuter i androidski papa, 1981. Mračna zemlja, 1955 Stablo veštica Tetovirani čovek Nagrade Dobitnik je Pulicerove nagrade 2007. godine. Godine 2004. je dobio Nacionalnu medalju za umetnost, 2000. godine Medalju Nacionalne fondacije za knjigu za istaknuti doprinos američkih pisaca. Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić. Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista. Puno je putovao tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima. Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlasništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu. MG116 (N)

Izviđači Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Bojan Dimitrijević Beograd, 2011. Tvrd povez, veliki format 22cm x 31cm Latinica, 171 strana Bogato ilustrovano Istoriju često zanemarivane komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Tema je izuzetno interesantna za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojske i države u celini u toku hladnog rata. Veliki broj ilustracija dodatno pomaže u sklapanju slike o ulozi i značaju izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Epoha hladnog rata već je odavno prošlost, od koje je uspostavljena značajna vremenska i istorijska distanca, što je uticalo da se u više svetskih centara formiraju i uspostave projekti ili katedre studija hladnog rata. Proteklih godina u javnosti se pojavilo više značajnih dela u kojima se tumače razni događaji iz ovog perioda svetske istorije. Kako u Evropi nije došlo do sukoba dva vojno-politička bloka, koja su stajala jedna nasuprot drugom u periodu 1945. do 1990.godine, mnogi od radova koji se bave vojnom istorijom hladnog rata u Evropi, ustvari, govore o istoriji priprema, struktura, života ili dilema mogućeg konflikta. Publicistika i istoriografija koje privlače posebnu pažnju zapravo su studije o onim delovima dva sučeljena bloka koji se sukobljavaju u decenijama trajanja hladnog rata. To su uglavnom obaveštajne službe, kao i razne druge manje vojne organizacije koje su u miru hladnog rata bez prekida radile svoj posao, protiv druge strane, te i tako svojim komandama, vojnim i političkim rukovodstvima obezbeđivale pravovremene informacije. Među njima su i vazduhoplovne izviđačke jedinice. U poslednjih nekoliko godina više radova objavljenih u SAD, Velikoj Britaniji i drugim zemljama bavilo se pitanjima vazdušnog izviđanja u toku hladnog rata. Reč je o temi o kojoj se i ranije znalo, ali se tek sa otvaranjem arhiva i vremenom stekao značajni fond znanja. Sa druge strane, radi se o borbenim aktivnostima koje su vazduhoplovstva obavljala u miru hladnog rata, pa je interesantnost teme bila zagarantovana, kako za istraživače, tako i za čitače. I SFR Jugoslavija je imala svoj udeo u takvim operacijama u doba hladnog rata. Njen jedinstveni položaj, ali i povremene krize na njenim granicama, koje su bile uslovljene konfrontacijom dvaju blokova, davali su njenom obaveštajno-izviđačkom paratu dosta prilika za iskazivanje, i to za sve vreme postojanja države, ali i kasnije, devedesetih godina, kada su građanski ratovi besneli po njenim zemljama naslednicama. Ova studija se bavi jugoslovenskim vazduhoplovnim izviđačkim jedninicama od njihovog stvaranja 1947. godine pa do današnjeg dana, ali samo o srpskom vazduhoplovstvu. Pozicija Jugoslavije i njen specifičan ideološki sistem uslovili su da kao država prođe kroz više vojno-političkih kriza, u kojima je njen obaveštajno-izviđački sistem, radi zaštite države, ali i obezbeđenja njenog ofanzivnog odgovora, bio angažovan u potpunosti. Sukob sa zemljama Informbiroa 1949 – 1954, Tršćanska kriza 1953, mađarski događaji i sovjetska intervencija 1956, agresija na Čehoslovačku 1968, sukob sa Italijom 1974, bili su momenti kada se izviđačka avijacija aktivirala i izvršavala zadatke u zemlji ili u vazdušnom prostoru suseda. Van tih dramatičnih događaja, u miru, preko ove komponente odbrane i vazduhoplovstva motrili su se protivnici sa obe strane – i na Istoku, i na Zapadu. Prestanak hladnog rata u Evropi značio je početak serije ratova na teritoriji sada već bivše Jugoslavije. Izviđačka avijacija je učestvovala i u tim događajima, ali u sasvim drugačijim uslovima, a od sredine devedesetih i uz pojavu vazdušnih izviđača Severnoatlanskog pakta, koji su potpomagali dejstva svoje avijacije 1995. i 1999. godine. Tako je priča o vazdušnom izviđanju na ovom prostoru i priča o nizu sukoba i konflikata kroz koje je ovaj region prošao. Međutim, to je priča o neprestanoj potrebi za modernizacijom i tehnoločkim napretkom koji je istvarivan kroz nabavke i upotrebe nove opreme. Autor se od ranije bavio ovom tematikom, pa su neki delovi ove studije objavljivani kao delovi studija koje su se bavile srodnim temama. Zainteresovani čitaoci će to prepoznati a o tome svedoči i biografija na kraju knjige. Iskustvo stečeno na prethodnim studijama upućuje da će ova knjiga biti i predmet diskusija na vazduhoplovnim Internet forumima. I da će stavovi biti različiti. Međutim, nismo imali imali nameru da se ponavljamo, već da u celosti ispričamo i opišemo istoriju jedne često zanemarene komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Stavljanje u logičan istorijski sled cele ove teme, od 1947. do 2007. godine, dalo nam je za pravo da smatramo da je reč o izuzetno interesantnoj temi za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojski i države u celini u toku hladnog rata. I veliki broj ilustracija pomoći će, takođe da se stvori odgovarajuća slika o ulozi izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Autor želi da se zahvali svima koji su pomogli da ovaj rukopis ima formu koja je pred čitaocima. A to su mnogobrojni pripadnici izviđačkih jedinica JRV – RV i PVO, sa kojima je u viđe navrata razgovarao, zatim svima koji su pomogli sa foto-materijalom, kao i prijateljima i saradnicima koji su radili na njenom tehničkom uobličavanju.

Nemojte nas zaboraviti-ratni dnevnik srpskog oficira WWI-1914. **3350*2020 war diary of a Serbian volunteer officer in the First World War, ratni dnevnik srpskog oficira dobrovoljca u Prvom svetskom ratu, -Ovo je zapravo priča o tome kako je srpski narod uspio u vremenima koja su bila surova i teška da očuva svoj živalj i da se digne iz mrtvih autor: Milan Vakanjac tekstovi: Gordana Bulović i Mile Ignjatović; urednik: Dragan Otašević; fotografije Feđa Kiselički Institut za savremenu istoriju, Beograd 1997 godine tiraž 300.-posebna izdanja-prvo izdanje Tvrd kožni povez. 597 strana.ćirilica,lostrovana, format: 24,5 x 18,5 cm, težina 1000.grama stanje : stanje odlicno-nema vidljivijih tragova da je korištena Zahvaljujući njihovim zaslugama za budućnost su zabeleženi i sačuvani događaji kojima se srpski narod svrstao u red velikih evropskih naroda u novijoj istoriji“ Da se budućim generacijama obraća i Vakanjac, naglasila je i Gordana Bulović, jedna od autora izložbe i istoričarka umetnosti Muzeja grada Novog Sada, pojasnivši da je citat iz dnevnika ovog dobrovoljca uzet za naslov izložbe zato što podseća na stradanje, odnosno „ideju oslobođenja“, koja ih je vodila. Ona je ukratko istakla najznačajnije momente iz biografije pomalo zaboravljenog slikara Vase Eškićevića, rođenog u Irigu 1867. godine, koji je posle završenog berberskog zanata s 17 godina dospeo do čuvenog beogradskog vlasuljara Arsnickog. Bulović je ukazala na njegovo školovanje – najpre u Beču, a potom u Petrogradu, gde u klasi čuvenog slikara Rjepina završava akademiju. Međutim, već na početku Velikog rata Eškićević odlazi iz Petrograda da se s puškom u ruci bori za nacionalne ideale. Raspodeljen je za zvaničnog slikara Prve srpske armije, s kojom je prošao sve strahote i golgote rata slikajući ratne prizore onako kako ih je doživljavao. Knjiga je bogata fotografijama prvog ratnog fotoreportera Riste Marjanovića, rođenog Šapčanina, koji se na poziv srpske vlade na početku rata vraća iz Pariza u Srbiju kao zvanični fotoreporter Vrhovne komande srpske vojske, kao i slikama Vase Eškićevića koga su nacionalni ideali doveli u Srbiju iz Rusije na početku rata. Kada je buknuo Prvi svetski rat, Vasa je sve ostavio u Rusiji i preko Odese i Renija Dunavom stigao u Srbiju. Kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, proveo je svih pet godina na ratištu. Kada je počeo Austro-Srpski rat, ja sam otišao u srpsko poslanstvo u Petrogradu i prešao u srpsko podanstvo, a 15-og avgusta 1914. god. došao u Srbiju i odmah podneo Vojnom ministarstvu molbu da me naznače u kakav divizijski štab kao ratnog slikara. Krf 13 Juna 1916.g U istom dokumentu stoji da je Štab Vrhovne komande, Operativno odeljenje, doneo rešenje br. 2461 od 31. 06. 1916. godine da se za ratnog slikara Štaba Prve armije odredi akademski slikar Vasa Eškićević. Ovo rešenje potpisao je načelnik Štaba đeneral Petar Bojović. „Vasa je radio slike na samom frontu. Brzo. Posebno su zanimljive njegove skice na kojima su predstavljeni prizori iz svakodnevnog života, žene na potoku, priroda kroz koju je prolazio“, naglasila je Bulovićeva. O drugom ratnom reporteru i umetniku Risti Marjanoviću pričao je za Danas Branislav Stanković, kustos istoričar Narodnog muzeja u Šapcu, ukazujući da se ovaj fotograf, koji je rođen u Šapcu 1885. godine, posle školovanja u Beogradu, Beču, Berlinu zaustavio u Parizu, gde od 1908. godine postaje član, a potom i urednik za ilustracije New York Heralda za Evropu. Prema rečima našeg sagovornika, kroz Marjanovićeve fotografije prepoznajemo osećaj za trenutak koji posmatrača uvlači u atmosferu snimka – u fotografijama koje će moći da vidi publika se tako gotovo može osetiti miris Šapca, Mačve, zapaljenih kuća, užasi i hladnoća prelaska preko albanskih gudra, kao i po koji predah u borbi. Akademik Dušan Otašević zahvalio se i nabrojao juče sve institucije koje su ustupile materijal za izložbu „Nemojte nas zaboraviti“, među kojima su pored gorenavedenih i Vojni muzej, Galerija Matice srpske, Spomen-zbirka „Pavlje Beljanski“, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Srpska čitaonica iz Iriga, Vojna akademija, privatni kolekcionari. Na izložbi je predstavljeno 60 fotografija, 25 slika i 81 skica, a publici će biti dostupna do 25. novembra. Večeras u 19 sati svečano će je otvoriti akademik Dušan Kovačević. Upravo ovi radovi koji su bili su predstavljeni u Francuskoj na Velikoj savezničkoj izložbi 1916.godine, zatim 1917. u Londonu, pa u Njujojrku i kada je svu tu misao obavio vratio se na Solunski front i zabilježio posljednju fazu probijanja fronta i ulaska srpske vojske u Beograd i Novi Sad. Uništeno Bulovićeva je rekla da se i danas u Novom Sadu nedovoljno zna o Eškićeviću, koji je inače sahranjen na Uspenskom groblju u tom gradu 1933. Njegova slike s ratnom tematikom su, prema rečima Bulovićeve, neadekvatno ocenjene i nalaze se rasute po muzejskim zbirkama i privatnim kolekcijama Posle Drugog svetskog rata čak i fotografija na kojoj predaje crtež prestolonasledniku Aleksandru na Solunskom frontu je na zahtev vlasti uništena. ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

CVEJA JOVANOVIĆ KRVAVI PUT SEVERNOG ODREDA - ratni putopis Izdavač - Novo delo, Beograd Godina - 1987 360 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Dragojlo Dudić Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Na severu Ledeno je more Rađanje `crne komande` Austrija - Sitendorf Severna Nemačka - Beveringen I po moru plovila galija Norveška Bergen: prve žrtve Rastajemo Krajnji sever Evrope Ponoćno sunce Laponija - logor Karašok Na jug - severni Logor Usen od početka Logor Bejsfjur kod Narvika Logor Usen dalje Najzad zarobljenici Logor Korgen od početka Logor Korgen dalje Logori Krokstran i Bjelones Još o logoru korgen Logor Potus u Slanoj dolini Logor Botn od početka Logor Potus dalje Logor Polar u severnoj pustinji Logori Ejsan, Sandnesšen, Nesna, Lund Dalje zajedno na Polaru Još o Sandnesšenu, Nesni, Lundu, Ejsanu O logoru Ilvingen Pred slobodu Sloboda Priča Dragoja Žunjića Vraćamo se O logoru Eustrot na Erlandu O logorima Trola, Ejsan, Breting, Haselvik, Hovde Jošologoru Ilvingen O koncentracionom logoru Falstad O bolnici u Lilehameru Vraćamo se bez najboljih Registar imena Poseban Spisak Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dušan Azanjac Ivica Alar Karlo Andrijević Dušan Antić Milorad Ašković Miailo Besarabić Mumin Bešlić Žika Bukumirović Ljuba Vreljanski Dragoljub Vuksanović Hivzo Galošević Maks Ruski Gemajnhart Momčilo Bulja Davidović Demartin Stanko Diklić Dragomir Dimko Dinić Dragutin Guta Dobrivojević Herman Dolp Ernest Mali Duman Uroš Pilot Đelić Dionisije Đorović Rade Ele Era Karašok Slavče Živić Dragoje Žunja Žunjić Slavoljub Zarić Jovan Zeljković Osman Zubović Ivan Vanjka Ivanov Veljko Ilić Mirko Jadrić Aleksandar Fakir Jevtić Branko Jezić Stanko Jerosimić Vita Jovanović Gvozden Jovančević Valter Johansen Julija Johansen Relja Kalember Ljudevit Karas Živorad Bata Knežević Miladin Mlađo Kovačević Vlada Policajac Konstantinović Đorđe Đota Kostić Sveta Kocić Peatr Krasulja Ljubomir Krstić Aleksandar Aca Kunič Pašaga Kurjaković Alija Ale Lelić Jovan Rumun Linca Dobrosav Lukić Nikola Emil Magdić Miodrag Mandić Blagoje Marinković Pera Brana Marković Bogomir Zdravko Miladinović Milorad Dragan Milanović Jovan Miletić Ivo Kasapče Milićević Vladan Milošević Aca Gluvara Mirković Mitić Dragoslav Mitrović Dragan Šmit Nikolić Živan Čokara Nikolilć Nenad Obradović Dragoljub Zege Pavić Pavle Petković Ljubomir Ljuba Macuoka Petrović Dragoš Petronijević Spasoje Petrušić Života Pirić Radivoje Plavšić Aleksa Pekar Popović Raša Popović Triva Popović Živadin Prlić Ljubomir Prlić Petar Radeka Uglješa Radiš Vladimir Ratković Voja Rakić Sinia Savić Šefkija Sirčko Aleksandar Sokolović Josif Staljin Petar Šotan Stamenović Veselin Braca Stankovi Aleksandar Zuba Stevanović Štefan Telišman Stevan Toman Danilo Tomić Vasilije Lala Turkulj Dragi Urošević Jusuf Filipović Franjo Fuks Ibro Halilović Avdo Čakić Miodrag Šele Šestić Branko Šuput

ARKADIJ NATANOVIČ STRUGACKI BORIS NATANOVIČ STRUGACKI PIKNIK KRAJ PUTA Prevod - Milan Čolić Izdavač - Plato izdavaštvo, Beograd Godina - 2019 174 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Za sva vremena Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Niko ne zna odakle su došli Posetioci, ni zašto su nas posetili, pošto kontakta sa njima nije bilo. Iza sebe su ostavili Zone, opasne, pune divnih i nepoznatih stvari, koje stalkeri kradu. Koji je značaj Posete? Koja je svrha tih stvari, zašto su one ostavljene čovečanstvu? Šta tera stalkere da ih, često po cenu života, prikupljaju? Da li samo materijalna dobit, ili nešto drugo? Možda su Zone, a i cela Zemlja, najobičnije stajalište na kojem su Posetioci stali da se odmore, a svi ti predmeti đubre što je ostalo nakon piknika pored puta? (A stalkeri samo pacovi koji rovare po napuštenom smeću, ne znajući ništa o civilizaciji koja je to smeće tu ostavila?) Sva ta pitanja ostaju bez odgovora. Čemu nas vodi ovaj roman? Prateći istoriju „posećenog“ grada Harmonta, prateći život stalkera Šuharta, dolazimo do glavnog - Zlatne kugle, mašine za ispunjavanje želja. Sve je nevažno pred tom mašinom koja je stalkerima postala nekakav alternativan Bog ili čak zamena za Boga. Ona je poslednja Šuhartova nada. Bog ili vanzemaljci od kojih očekujemo spas... „Ali ako si ti zaista takav - misli Šuhart - svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba.“ Naučnici smatraju da treba da uspostavimo kontakt sa vanzemaljcima - da bismo uspostavili kontakt treba prvo da ih razumemo. A kako ćemo razumeti „njih“ ako ne razumemo ni sami sebe? I to je ono što nam poručuju svi pisci SF romana o neuspelim kontaktima sa (još uvek hipotetičkim) civilizacijama: sporazumejmo se prvo međusobno. Kontak sa njima ne može biti ostvaren ako smo mi ovakvi kakvi smo. I onda nam postaje jasno šta se dešava sa Šuhartom koji je iskreno, celim svojim bićem poželeo „sreću za sve besplatno i da svima bude dobro“, i šta se dešava sa svetom kojem je Šuhart to poželeo? Ne dešava se ništa. Svet je ostao, ostaje, ostaće kakav je bio - dok ne zaželimo svi, ili bar veći deo čovečanstva, isto to i dok ne počnemo, bez pozivanja u pomoć bogova ili vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na tome.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Arkady Boris Strugatsky Roadside Picnic

Реј Бредбери: МАЛИ УБИЦА Издавач: PANTHER BOOKS, Ст Албанс, 1976.год. Меки повез, 174 стране, енглески језик. Очуваност видљива на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Modernizacija i intervencija - jugoslovenske oklopne jedinice 1945-2006 / Bojan B. Dimitrijević Beograd 2010. Tvrd povez, ilustrovano, 406 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). D4 Autor je izabrao hronološki način izlaganja materije pre svega zato što je ovo, ipak, istoriografska knjiga. Ali istoriografska knjiga koja govori o jednom, u suštini, tehničkom aspektu vojne istorije. Ovo pitanje će možda izazvati kritičke komentare, ali treba imati na umu da je raspoloživost građe uticala na izgled knjige. Autor se našao pred dilemom : da ponudi sintezu, ali da ostavi van nje mnoge do sada nepoznate detalje iz istorije JNA i oklopnih jedinica. Činjenica da smo istraživali građu koja je još uvek nedostupna istraživačima ohrabrila nas je da se upustimo u davanje podataka koje obično ne sadrže materijal čija je pretenzija da budu sinteza. Pristup se potom sam nametnuo : hronološka istorija prožeta značajnim epizodama i krarakterističnim detaljima. U takve epizode spadaju : upotreba oklopnih vozova, pokušaj osvajanja proizvodnje tenka T-54, detaljni osvrt na pojedine tipove borbenih vozila, kraća poglavlja o Vojsci Republike Srpske i Srpskoj Vojsci Krajine kao dopuna ratnoj epizodi oklopnih jedinica u Jugoslaviji.Druga strana izazova bila je činjenica da je autor profesionalni istoričar, ali i tenkista po `ves-u`. Fascinacija tenkovima a otuda i tehnikom predstavlja, verovatno, osobinu svakog tenkiste, pa tako i autora ove knjige. U svetlu tog dvojstva valja čitati ovo delo - kao istoriografsko štivo sa obiljem tehničkih detalja. Sadržaj: Uvod 1. STVARANJE OKLOPNIH JEDINICA JUGOSLOVENSKE ARMIJE Stvaranje partizanskih oklopnih jedinica u Drugom svetskom ratu Formiranje Prve tenkovske armije Koncepcijski problemi tenkovske armije Prelazak u mirnodopski život U Tršćanskoj krizi 1946—1947 Tipovi borbenih vozila u naoružanju Sovjetske isporuke Oklopni vozovi Pomoć drugim armijama Tehnička služba tenkovskih jedinica 2. ISKUŠENJA RASKIDA SA SOVJETSKIM SAVEZOM Organizacijski razvoj Oklopnih jedinica 1948—1949 U periodu izolacije Vozilo A Promene u organizaciji 1950—1953 3. AMERIČKA VOJNA POMOĆ - NOVA EPOHA U RAZVOJU OKLOPNIH JEDINICA Tenkovi iz programa vojne pomoći Preobuka i preoružanje Veliki manevar 1953 Tršćanska kriza 1953 Dogradnja organizacije i problemi u korišćenju dobijene tehnike Razvoj baze obuke Razrešenje pitanja oklopnih vozova Reorganizacija 1956. i novosti u obuci Tehnički problemi OJ u drugoj polovini 1950-ih godina Popuna i produženje roka mobilizacije OJ Osvajanje domaćih projekata U sastavu snaga UN Tenkisti na paradama 4. OKLOPNE JEDINICE U NOVOJ KONCEPCIJI ODBRANE, PREMA PLANU DRVAR 1959. Organizacija oklopnih jedinica Problemi popune ljudstvom i izvođenja obuke Stanje tehnike roda OJ i mobilizacijska gotovost Razvojni zadaci — domaće modifikacije tenkova T-34 i M4A3 Šerman Oklopni transporter jugoslovenske proizvodnje Nova sovjetska borbena vozila ulaze u naoružanje JNA Pokušaj kopiranja tenka T-54 Ostala tehnika za rod OJ Radio-uređaji IC uređaji Ostala oprema i naoružanje za rod OJ Kamuflažno bojenje Stanje tenkovske tehnike u prvoj polovini 1960-ih godina Prema novoj reorganizaciji Parade u 1960-im godinama 5. REORGANIZACIJA DRVAR-2 1964.GODINE Nova organizacija Nabavke nove tehnike — Tenkovi T-55 ulaze u naoružanje — Nabavka modernizovanih veterana T-34B — Nabavka ostalih borbenih vozila Koncepcijska pitanja izbora novog oklopnog transportera Plan Snaga i dogradnja formacije 1966—1967 Kadrovi roda OJ Usavršavanje uslova obuke 6. RAZVOJ OKLOPNIH JEDINICA JNA POSLE SOVJETSKE INTERVENCIJE U ČEHOSLOVAČKOJ 1968. Angažovanje po planu Avala i iskustva Odgovor na nove izazove: plan reorganizacije Snaga-2 Planovi razvoja oklopnih jedinica u 1970-im godinama Stanje tehnike OJ početkom 1970-ih godina Nove nabavke borbenih vozila iz Istočnog bloka Obuka u rodu OJ na početku 1970-ih godina Kadrovi oklopnog roda Oklopne jedinice na manevru Sloboda 1971 i drugim vežbama te decenije Problem oklopnog transportera Jugoslovenski tenkovi u Trećem svetu Perspektive i mesto OJ u strategiji JNA 1970-ih godina Opremanje novom tehnikom u drugoj polovini 1970-ih godina 7. OKLOPNI ROD JNA U POSLEDNJOJ DECENIJI SOCIJALISTIČKE JUGOSLAVIJE 1980-1991 Stvaranje novih mehanizovanih jedinica početkom 1980-ih godina Događaji na Kosovu 1981. Borbeno vozilo pešadije Od licence do jugoslovenskog tenka Familija vozila BOV iz fabrike TAM u Mariboru Nastavak mehanizacije OMJ Plan Jedinstvo 1987-1991 Oklopne jedinice prema planu Jedinstvo Pobuna na Kosovu i Metohiji 1989. godine Nastavak reorganizacije prema planu Jedinstvo 2/3 8. OKLOPNE JEDINICE JNA U RATU 1991-1992 Oklopne jedinice u tampon-zonama i na ulicama u proleće 1991. Rat u Sloveniji Rat u Hrvatskoj Iskustva upotrebe OMJ u ratu 1991. godine Reorganizacija JNA početkom 1992. i povlačenje iz Makedonije Rat u BiH Vojska Republike Srpske Srpska Vojska Krajine 9. OKLOPNE JEDINICE U VOJSCI JUGOSLAVIJE Organizacija OMJ 1992-1997 Razvojni zadaci i održavanje Počeci sukoba na Kosovu 1998. godine Oklopne jedinice u ratu 1999. godine Iskustva OMJ u ratu sa šiptarskom gerilom i NATO Gubici OMJ Vojske Jugoslavije Oklopnomehanizovane jedinice VJ u političkim događajima 2000—2001 Organizacija i popuna OMJ u toku 2001—2006. godine Stanje tehnike i modernizacija Nova reorganizacija u okviru Vojske Srbije Zaključak Prilog 1: Trofejna oklopna i guseničarska sredstva zaplenjena 1945. Prilog 2: Oklopna i guseničarska sredstva u upotrebi od 1945. u sastavu JNA Prilog 3: Registar borbenih vozila u JNA (rekonstrukcija) Prilog 4: Pregled organizacje, lokacije i brojnost snaga OJ 1962. Prilog 5: Stanje borbenih vozila u vojsci SCG, mart 2004. IZVORI I LITERATURA SKRAĆENICE BELEŠKA O AUTORU

Lepo očuvano „Njegove pripovesti bile su prve koje sam čitao, a verovatno će biti i poslednje.“ – Horhe Luis Borhes Razum čoveka nam kazuje već da je život neprekidna borba za opstanak, i izgleda da to mišljenje imaju i razumna bića na Marsu. Njihov svet se već uveliko ohladio, dok je naš svet još uvek pun života, ali je nastanjen samo onim što oni smatraju nižim stvorenjima. Ratni pohod na Zemlju je jedini izlaz iz opasnosti koja kod njih prelazi s kolena na koleno. Zastrašujuća rasa Marsovaca pustoši London i hrani se ljudskim žrtvama dok se njihova proždrljiva vegetacija, crveni korov, širi po uništenoj planeti. Ljudska vojska im se suprotstavlja svojim tehnološki slabijim oružjem, dok se panika širi među stanovnicima prestonice. Velsov klasik o invaziji vanzemaljaca Rat svetova jedan je od najvažnijih romana naučne fantastike i jedno od prvih dela koja su opisala sukob ljudske rase sa vanzemaljskom. Popularnost ovog romana ne jenjava već skoro 125 godina zbog uzbudljive radnje i izuzetno naprednih autorovih razmišljanja koja prevazilaze granice žanra. Priznat kao otac naučne fantastike, uticajan kritičar društva usmeren na budućnost, Herbert Dž. Vels je u svakom pogledu značajna figura svetske kulturne baštine. „Izuzetno poštujem Velsov stvaralački genij.“ – Žil Vern „Rat svetova je pravi klasik. Ako ga do sada niste pročitali, onda je vreme da to učinite.“ – sfreviews.net „U čitavoj ʼvavilonskoj biblioteciʼ ljudske proze malo je knjiga koje bolje od ove dokazuju nespornu stvaralačku energiju, širinu vizije i talenat.“ Herbert Džordž Vels[1][2] (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski novinar, sociolog, istoričar i književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr.[3] Plodan u mnogim žanrovima, napisao je na desetine romana, kratkih priča i dela društvenih komentara, istorije, satire, biografije i autobiografije. Njegov rad obuhvata i dve knjige o rekreativnim ratnim igrama. Vels se sada najbolje pamti po naučnofantastičnim romanima i često ga nazivaju „ocem naučne fantastike“, zajedno sa Žil Vernom i izdavačem Hjugom Gernsbakom.[4][5][a] Tokom svog života, međutim, bio je najistaknutiji naprednim stajalištima, čak proročanski društveni kritičar koji je svoje književne talente posvetio razvoju progresivne vizije na globalnom nivou. Kao futurista, napisao je brojna utopijska dela i predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na Svetsku mrežu.[6] Njegova naučna fantastika zamišljala je putovanje kroz vreme, invaziju vanzemaljaca, nevidljivost i biološki inženjering. Brajan Oldis je Velsa nazvao „Šekspirom naučne fantastike“, dok ga je američki pisac Čarls Fort smatrao „divljim talentom“.[7][8] Vels je činio svoja dela uverljivima unoseći uobičajene detalje uz jednu izuzetnu pretpostavku - nazvanu „Velsov zakon“ - što je novelo Džozefa Konrada da ga 1898. nazove „realistom fantastike“.[9] Njegova najznačajnija naučnofantastična dela uključuju Vremeplov (1895), koji je bio njegov prvi roman, Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897), Rat svetova (1898) i vojnu naučnu fantastiku Rat u vazduhu (1907). Vels je četiri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.[10] Velsovo najranije specijalizovano obrazovanje bilo je u oblasti biologije, a njegovo razmišljanje o etičkim pitanjima odvijalo se u specifično i fundamentalno darvinističkom kontekstu.[11] On je takođe je bio otvoreni socijalista od malih nogu, često (ali ne uvek, kao na početku Prvog svetskog rata) simpatizirajući pacifističke stavove. Njegovi kasniji radovi postajali su sve više politički i didaktički, a pisao je malo naučne fantastike, dok je ponekad u službenim dokumentima naznačio da je njegovo zanimanje novinar.[12] Romani poput Kipsa i Istorije gospodina Polija, koji opisuju život niže srednje klase, doveli su do sugestije da je on dostojan naslednik Čarlesa Dikensa,[13] ali je Vels opisao niz društvenih slojeva i čak pokušao, u Tono-Bungahz (1909), dijagnozirati englesko društvo u celini. Vels je bio dijabetičar i saosnivač je dobrotvorne organizacije Dijabetičarske asocijacije (danas poznate kao Dijabetes UK) 1934.[14] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijom daleke budućnosti.[15] Nepotpun spisak dela[uredi | uredi izvor] Vremeplov (The Time Machine) (1896) Ostrvo doktora Moroa (The Island of Dr. Moreau) (1896) Nevidljivi čovek (The Invisible Man) (1897) Rat svetova (The War of The Worlds) (1898) Ljudi poput bogova (Men Like Gods) (1923) Obrisi budućnosti (The Shape of Things to Come) (1933)

Autor - osoba Strugackij, Arkadij Natanovič, 1925-1991 = Strugackiй, Arkadiй Natanovič, 1925-1991 Strugackij, Boris Natanovič, 1933-2012 = Strugackiй, Boris Natanovič, 1933-2012 Naslov Golać na urvini / A. i B. Strugacki ; preveo Milan Čolić Jedinstveni naslov Ulitka na sklone. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1979 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 126 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Zbirka Kentaur : Naučna fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Ulitka na sklone Tiraž 8.000. Braća A. i B. Strugacki predstavljaju danas klasike savremene sovjetske naučne fantastike. Već dobro poznati jugoslovenskoj čitalačkoj publici, oni su nizom svojih dela probili mnoge jezičke barijere širom sveta. Golać na urvini jedno je od takvih dela – roman u svakom pogledu reprezentativan za svoje autore. U njemu kao da je zgusnuta srž tema i dilema, karakterističnih za prozu braće Strugacki. To su, sažeto rečeno, problemi čoveka budućnosti, koji nosi svoje neminovno nasleđe... „Golać na urvini“ je naučno fantastični roman u istoj meri koliko je i gorko humorna alegorija, što se postepeno uobličava u društvenu kritiku, u satiru ostvarenu sredstvima jedne čudne mešavine snovitog i realnog u istom – u osnovi košmarnom kontekstu. Roman je oštro usmeren protiv opasnosti savremene tehnološke mašine, koja preti da ugrozi svaki smisao ljudskog postojanja. Vrhunac stvaralačkog genija Arkadija i Borisa Strugackog. Puž na padini dešava se u dva naporedna sveta. Jedan svet je Uprava, institucija koju vodi nadrealna, kafkijanska birokratija čiji je cilj da upravlja šumom nad kojom je sagrađena. Drugi je šuma, mesto puno straha, čudnih bića, primitivnih ljudi i nasilja. Perec radi u Upravi i žarko želi da poseti šumu. Kandid se srušio u šumi i pokušava da se vrati u Upravu. Njihova putovanja su neobična i prepuna iznenađenja, i ostavljaju čitaoce ispunjene čuđenjem pred tajnama ovog stranog sveta. Roman, isprva napisan daleke 1965. godine i odmah potom značajno prerađen, objavljen je u celosti tek 1972. Braća Strugacki su „Puža na padini” smatrali svojim „najsavršenijim i najznačajnijim delom”. Arkadij i Boris Strugacki nesumnjivo su najslavniji autori ruske naučne fantastike na svetu. Tokom decenija, i mnoštvom dela koja su napisali zajedno, razvili su autentičan glas koji ostaje jedinstven kako u ruskim, tako i u svetskim okvirima. Romani su im prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski i druge jezike, a braća Strugacki su bila i ostala veoma popularna u mnogim zemljama, među kojima su i zemlje bivše Jugoslavije. Arkadij (1925–1991) je završio Vojni institut za strane jezike u Moskvi i postao prevodilac sa engleskog i japanskog. Sredinom pedesetih započinje karijeru urednika i pisca. Godine 1958. počeo je da piše s bratom Borisom i ta saradnja je potrajala do njegove smrti. Boris (1933–2012) je završio astronomiju i neko vreme je radio kao astronom i kompjuterski inženjer u opservatoriji, a od 1966. prelazi u profesionalne pisce. Posle bratovljeve smrti, objavio je dva romana pod pseudonimom. Tajne zla u ljudima i svemiru Braća Strugacki Priča kaže da su braća Arkadij (1925–1991) i Boris (1933) Natanovič Strugacki počeli da pišu naučnu fantastiku zbog opklade u flašu pića. Kako god bilo, njen rezultat ostavio je dubok trag u svetskoj naučnoj fantastici. Nekoliko prvih knjiga (romani „Zemlja purpurnih oblaka” iz 1958, „Put u Amalteju” iz 1960, „Stažeri” iz 1962. i zbirka „Šest šibica” iz 1960) slede obrazac Jefremovskog optimističkog puta ljudi u svemir i borbe sa nepovoljnim uslovima na novim planetama. Zbirka priča „Povratak” (u drugom izdanju njen naslov će biti „Podne: dvadeset drugo stoleće”) iz 1962, najavljuje teme kojima će se autori nadalje baviti, kao i osnovni ton pripovedanja, a ovaj je poprilično mračan. Na jednoj strani nalaze se dela u kojima se razmatra motiv prvog kontakta, započet pričom „Lutalice i putnici” i nastavljen romanima (pripovestima, kako ih braća nazivaju) „Druga invazija Marsovaca” iz 1968, „Hotel „Kod izgubljenog alpiniste“” iz 1974. i „Piknik kraj puta” iz 1974. (po kojem je Tarkovski iz 1979. snimio remek-delo „Stalker”), te „Talasi smiruju vetar” iz 1985. godine. Vanzemaljci u ovim knjigama nipošto nisu standardno zli i agresivni, niti je ljudska civilizacija tako uspešna da se mora lomiti grubom silom: pre se može govoriti o nezainteresovanosti za ljude (kao u „Pikniku...” i „Vetru...” gde ljudi nalaze samo njihove tragove) ili, u boljoj varijanti, poigravanju sa njima (u „Drugoj invaziji...” i „Hotelu...”). Prvi korak ali na drugim planetama obrađuje nekoliko romana („Teško je biti bog” iz 1965, zatim „Nastanjeno ostrvo” iz 1971, u kome se pojavljuje i rasa Lutalica, vanzemaljaca čije artefakte astronauti nalaze na raznim planetama i u nekoliko knjiga, te „Mališan” iz 1973). U tim romanima izaslanici ljudi ne uspevaju da shvate ustrojstva civilizacija drugih bića. Konačno, braća Strugacki se u knjigama „Golać na urvini” iz 1968, „Ružni labudovi” iz 1968, „Momak iz pakla” iz 1975. i „Buba u mravinjaku” iz 1980, bave problemima totalitarnih društava i birokratije koji, u ime velikih težnji za opstankom države, uništavaju pojedinca. Strugacki nisu kritičari socijalizma-staljinizma „na prvu loptu“ i nisu podlegali dnevno političkom imperativu (iako je državna kritika, po zadatku, u njihovim knjigama nalazila elemente osude kapitalističkog uređenja). Njihova vivisekcija lavirinta vlasti, uticaja i mizernog činovničkog mentaliteta, puno duguje iskustvu velikana ruske literature, poput Gogolja, baš kao i Kafki ili Haksliju. Strugacki su u svoja dela, posebno romane „Ponedeljak počinje u subotu” iz 1965, „Bajka o trojki” iz 1968. i „Milijardu godina do kraja sveta” iz 1976, upleli i tradiciju ruskih bajki, basni, folklornih mitova, gradeći fantazmagorijske parabole. Delo braće Strugacki uspešno izbegava žanrovske obrasce i, zahvaljujući talentu i nadahnuću, priključuje naučnu fantastiku svekolikoj literarnoj tematici.` (Ilija Bakić) MG117 (N)

Firentinski dublet 1 i 2 Izdavač: Laguna, Beograd Format: 20 X 13 cm Povez: Meki Pismo: Latinica Kategorije: Domaci autori / Fantastika Firentinski dublet – Sfumato Goran Skrobonja, Ivan Nešić Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 „Knjiga koja se ne ispušta iz ruku. Istorija se vratila da ostane s nama.“ Vasa Pavkovic Godina 1889. Posle nekoliko mirnih meseci London ponovo drhti od straha: Trbosekova ubistva su se nastavila, a Skotland jard ne uspeva da pronade krvolocnog pocinioca. Pomoc može da ponudi samo jedan covek – isti onaj koji je, deset godina ranije, srpskoj policiji pomogao da pronade i uhvati serijskog ubicu Savu Savanovica. Covek po imenu Milovan Glišic. Ali kralj Milan I Obrenovic ima za Glišica još jedan zadatak. U Londonu slavnog pisca ceka misija od cijeg ishoda ne zavisi samo sudbina srpske i britanske krune vec sudbina citavog sveta, misija u kojoj kljucno mesto zauzimaju beležnice dvojice najvecih umetnika renesanse, Leonarda i Mikelandela, iz vremena kada su nakratko radili zajedno u Firenci, poznatije pod nazivom Firentisnki dublet. „Skrobonja i Nešic majstorski povezuju tajnu istoriju, stimpank i horor u zavodljivu književnu majstoriju u kojoj ce uživati svaki ljubitelj fantastike. Sugestivna naracija zasnovana na poznavanju perioda o kome se piše, intrigantan zaplet i privlacni likovi grade duhovito i zabavno štivo za istinsko citalacko uživanje.“ Dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanovic „Pred kraj XIX veka kakav (ne) poznajemo, markantni srpski pisac Milovan Glišic, zahvaljujuci dosetljivosti i spretnosti, rešava misteriozna serijska ubistva u okolini Valjeva i usred Londona. Uzbudljivo štivo rafiniranog stila iz pera domacih majstora istorijskog trilera.“ Ilija Bakic Firentinski dublet 2 – Kjaroskuro Goran Skrobonja, Ivan Nešić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 432 „Knjiga koja vraća radost čitanja!“ – dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović Zagonetni napadac na Milovana Glišica iz Beograda i iz Orijent ekspresa stradao je u obracunu sa piscem i detektivima Skotland jarda u pušionici opijuma, ali to lovcima na Trboseka nije od velike pomoci. Po nalogu kraljice Viktorije, grupi se pridružuju operativci iz novoosnovane britanske tajne službe, kao i japanski emisar koji zna kako izgleda stranica sa simbolima iz nestale Mikelandelove polovine Firentinskog dubleta. Za dešifrovanje piktograma, grupa angažuje slavnu arheološkinju madam Djelafoa da bi potom, u trenutku nesmotrenosti, Glišic dospeo u šake otmicara kcerke kralja Milana. U pripovesti koja se proteže kroz cetiri milenijuma, on konacno saznaje šta je svrha Dubleta i kolika se opasnost nadvila nad citavim svetom. „Uzbudljivi, vratolomni slalom kroz paralelne stvarnosti širom zemaljskog šara do viktorijanskog Londona, od fantastike do živopisnih fakata, od kraljevskih audijencija do prebiranja po mulju, preko intriga i zavera do konacnog obracuna...“ – Ilija Bakic „Skrobonja i Nešic dižu zavesu – sve je spremno za veliku završnicu njihove uzbudljive postmoderne sage. Igraci su postavljeni poput šahovskih figura i potezi se redaju sve brže i brže – do krešenda u kome ce se zatresti temelji pozorišta koje su pisci u cetiri ruke zajedno izgradili i u kome se tako nadahnuto preplicu realno i fiktivno, istorijske cinjenice i bogato popkulturno naslede žanra.“ – Ðorde Bajic ***Nekorišćeno***

MATICA ZEMLJA - Artur Klark Naslov originala: IMPERIAL EARTH - Arthur C. Clarke Izdavač: Jugoslavija Beograd Biblioteka KENTAUR Serija izbori iz opusa velikih majstora žanra Odabrana dela Artura Klarka, knjiga 6 Godina izdanja: 1978 Format: 21 11,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 228 Slika na koricama: Vladimir Pajević Kolonisti iz celog Suncevog sistema okupljaju se na maticnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naucniku-vodi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno ocaravajucih trikova: poliominoja, asimptotickih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlaci u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naucne fantastike.“ Tajms Literari Saplement „Savršeno izbrušen dragulj... pobednik.“ Dejli miror „Vrhunac Klarkovog stvaralaštva“ Njujork Tajms Ser Artur Carls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; 16. decembar 1917, Majnhed, Somerset, Engleska — 19. mart 2008, Kolombo, Šri Lanka) je britanski pisac i pronalazac. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naucne fantastike ali za razliku od njega Klark se cvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i prica su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto coveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Roden je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i ucestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navodenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naucno-fantasticna knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se amerikankom Merilin Mejfild (Marilyn Mayfield) u junu 1953. ali su se vec u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio kljucni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki covek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveci doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu cast, Medunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951. napisao je kratku pricu Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmicenje. Prica je odbijena na tom takmicenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Medutim, 1964. ce ta prica postati glavna inspiracija za njegovo verovatno najpoznatije delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je cesto govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik` a na filmu `Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark`. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008. Bibliografija: Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noci (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost Zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad meseceve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naucno-fantastica knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Suncani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treca odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentri Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentri Lijem Beyond the Fall of Night (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka The Ghost from the Grand Banks (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Rama Revealed (1993), sa Džentri Lijem Božji cekic (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom MekKvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konacna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidac (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom Oluja sa sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom Prvorodeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom ***Očuvano***

Mornarički tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« 1889-1989. Tivat 1989. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 143 strane. Knjiga je odlično očuvana. Prilikom velikih manevara austrougarske mornarice 1886. na Jadranu, u Boku je doplovila flota pod komandom admirala fon Šterneka. Tom prilikom admiral se uvjerio u pogodnost i strategijsku važnost Tivta za izgradnju pomorskog arsenala. Kad je komanda mornarice u Beču proučila referat admirala Šterneka, pristupila je kupovini dijela potrebnog zemljišta ... Tako su 1888. počeli pripremni radovi na nivelisanju zemljišta za budući arsenal u Tivtu. Na poziv predsjednika opštine Tivat, Marka Filipova Krstovića, sazvano je Opštinsko vijeće, koje je 24. marta 1889. donijelo odluku da se mornarici za izgradnju arsenala besplatno dodijeli zemljište. Arsenal je odmah zaposlio 60 radnika, a prvi inženjeri bili su Česi, koji su 1889. napravili provizorno pristanište i izgradili prvi navoz. Odmah su podignute i drvene barake za uskladištenje ugljena i ostalog materijala potrebnog mornarici. Zatim je osnovana kovačka radionica, uređeni navozi i sprave za izvlačenje brodova, te krajem 1889. izvučen prvi brod. Zato se 1889. i uzima kao početak rada Arsenala. Do početka prvog svjetskog rata 1914. Arsenal je mnogostruko razvio svoje poslove i potpuno se osamostalio. Početkom 1916. izgrađena je električna centrala i nabavljen plivajući dok iz Trsta. Po slomu Austro-Ugarske Monarhije 1918. Francuzi su preuzeli komandu nad Arsenalom i postavili inženjera Janjičeka za komandanta. U junu 1920. Francuzi su iz Tivta odvukli plivajući dok, koji je bio vlasništvo firme Stablimento tecnico triestino iz Trsta. Dana 4. marta 1921. Arsenal i 12 torpiljera po 200 tona nosivosti predao je francuski kap. b.b. Blank predstavnicima Jugoslovenske ratne mornarice, kap. b.b. Miroslavu Grundu, komandantu III oblasne komande, i kap. b.b. Franji Vučeru, novopostavljenom komandantu Arsenala. Toga dana, u prisustvu cjelokupnog radništva i okolnog stanovništva, uz pucanj topova i sviranje vojne i civilne muzike, prvi put je razvijena naša zastava na zgradi komande Arsenala. Istog dana Tivatski zaliv je napustio i posljednji saveznički brod. Već 1921. počinje modernizovanje Arsenala, koji dobiva mašine na račun reparacija. Arsenal 1923. broji oko 600 radnika. Godine 1924. nabavljen je u Libeku dok od 1.700 tona i proširen je znatan dio radionica. Školske 1921/22. godine otvorena je škola učenika u privredi Mornaričko-zanatlijska škola. Do 1928. školu je završilo 226 zanatlija raznih struka. Dugogodišnji upravitelj te škole bio je Dragutin Najvirt, tehnički kapetan I klase. Godine 1929. u Arsenalu je, pored većeg broja stručnih oficira mornarice, radilo 15 inženjera raznih struka i 10 tehničkih poslovođa. Pozivu KPJ na ustanak odazvao se veliki broj radnika. Za slobodu zemlje, u toku na-rodnooslobodilačke borbe, pao je 121 radnik Zavoda. Poslije oslobođenja Arsenal je potpuno obnovljen od ratnih pustošenja i osposobljen za remont brodova. Mornaričko-industrijska škola počela je sa radom već 1945. Obnovljen i proširen, Arsenal od 1953. nosi ime narodnog heroja Save Kovačevića. Pored remonta vojnih jedinica, Mornaričko-tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« bavi se i novogradnjom. Tako je 10. februara 1970. porinut novosagrađeni patrolni brod za potrebe naših graničara. Uporedo sa razvojem naše ratne mornarice razvijao se i Zavod. Spremno je dočekao i uvođenje novih generacija brodova u ratnoj mornarici, i uspješno ih održava. Zavod je opremljen savremenim tehničkim sredstvima i organizovan za izvršenje proizvodnih zadataka. Od 1974. godine, zavisno od slobodnih kapaciteta, Mornaričko-tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« veoma uspješno vrši i remont ratnih brodova drugih zemalja. Tako kolektiv Zavoda svojom stručnošću i iskustvom učestvuje u međunarodnoj razmjeni rada, pa i na taj način stiče nova radna iskustva.

Laguna, 2004. Posveta na predlistu, sve ostalo odlično. Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta spaja Pauka, što je spleo svoju mrežu od kosmičkog praha po perimetru crne rupe, i čopor krznatih šestonogih stvorova što pevaju zvezdanu pesmu? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) srpski je pisac, književni teoretičar, prevodilac i univerzitetski predavač. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Televizijska emisija RTB iz 1984. `Zvezdani ekran` nastala je po njegovoj istoimenoj monografiji. Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008). Bibliografija Proza Četvrti krug (1993) Vremenski darovi (1997) Pisac (1998) Knjiga (1999) Nemogući susreti (2000) Sedam dodira muzike (2001) Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003) Skrivena kamera (2003) Vagon (2004) Četiri priče do kraja (2004) Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005) Most (2006) Čitateljka (2006) Amarkord (2007) Poslednja knjiga (2007) Esherove petlje (2008) Pisac u najam (2009) Pet dunavskih čuda (2011) Nađi me (2012) Eror na Filološkom fakultetu, priređivač (2012)[5] Zbornik mrtvih (2015) Tumač fotografija (2016) Bela Soba (2021) Monografije Savremenici budućnosti (1983) Zvezdani ekran (1984) Prvi kontakt (1985) Enciklopedija naučne fantastike I-II (1990) Ogledi o naučnoj fantastici (1995) O žanru i pisanju (2010) Pisac od gline (2013) Challenges of Fantastika (2013)[6]

Aleksandar Miljković - Zakletva koja se poštuje - Radomir Rade J. Antić (1913-1993) Ове године се навршава 110 година од рођења и 30 година од смрти Радомира – Радета Ј. Антића из села Мало Војловце, команданта 4. Бошњачког батаљона Прве Јабланичке бригаде Југословенске војске у Отаџбини. Иако веома занимљива и узбудљива, његова биографија до сада није била предмет интересовања историографије. У локалној, идеолошки обојеној „историографији“ након Другог светског рата, у широј фамилији, локалној заједници, његова личност била је табу тема. О њему се веома мало, готово ништа није писало. Први који га је поменуо у историографији био је Бошко Крстић у књизи Јабланица и Пуста река у НОБ издате давне 1970. Крстић га помиње на два места у две реченице. Оба пута у негативном контексту. Након Крстића, лесковачки публициста и некадашњи припадник Удбе Никола П. Илић у књизи Јабланички НОП одред позвао се на изјаву Антића у једној фусноти, у делу који говори о организацији Југословенске војске у Отаџбини у некадашњем Јабланичком срезу. Скоро једну деценију након тога изашла је књига Четници у Лесковачком крају 1941–1944. аутора Живана Стојковића, Хранислава Ракића и Николе П. Илића. Иако се радило о најзначајнијем организатору четника, а касније и равногораца у селима бивше општине Бошњаце, у овој књизи нема ни помена Радета Антића. Новинар Наше речи Станко Миљковић, пре 16 година, објавио је у априлском броју из 2007. године текст Заклетва која се поштује у коме је укратко описао живот и рад Радомира Антића. Месец дана након објављивања овог текста реаговао је Никола П. Илић. Он је у мајском броју Наше речи објавио текст под насловом Ко је био четник Раде Антић? У свом реаговању, Илић, идеолошки оптерећен, изнео је низ нетачности и произвољности из Антићеве биографије. Оба текста писана су из пера публициста и новинара, лишена критичког апарата и научне методологије. Ови текстови јесу полазна основа за писање ове књиге али компаративном методом утврдили смо да се мимоилазе са историјским изворима првог реда. Последње што је написано о Антићу дошло је поново из пера Николе П. Илића. У својој књизи Одметници на југу Србије 1941–1953. Илић се у једном поглављу осврнуо и на ток хапшења Антића јануара 1947, затим на његову биографију и на јатаке који су му помагали да се скрива од 1944. до 1947. У српском народу постоји изрека „Мртва уста не говоре“. Та изрека везује се и за Радомира Антића. Он већ 30 година није међу живима, па не може да одговори на разне конструкције и искривљене историјске слике из Другог светског рата на југу Србије. Руковођени горе поменутим констатацијама и због жеље да се сазна истина и открије улога Радета Антића у Другом светском рату, ми смо годинама мукотрпно трагали за сведочанствима о његовом животу. Проучавали смо књиге, оригинална архивска докумената, узимали изјаве сведока, а све у циљу писања ове биографије. После вишегодишњих истраживања, а због чињенице да је ове године јубилеј од његовог рођења и смрти, ми ужој стручној и широј читалачкој публици дајемо ову књигу на читање. Идеју за наслов књиге преузели смо од сада покојног Станка Миљковића из Великог Војловца. У знак захвалности због тога што се први осмелио да напише нешто о Радету Антићу, ми смо се послужили насловом његовог новинског чланка из 2007. Пишући ову биографију водили смо се латинском изреком „SINE IRA ET STUDIO” односно „БЕЗ МРЖЊЕ И ПРИСТРАСНОСТИ“. У књизи смо настојали да пишемо без икаквих идеолошких, страначких или било којих других оптерећења и убеђења. Критиком и компарацијом историјских извора покушали смо да утврдимо све битне сегменте из Антићевог живота. Сама књига подељена је на више поглавља и прати живот и рад Радомира Антића од рођења 1913. па све до смрти 1993. Поглавља су поређана хронолошким редом и носе следеће наслове: МЛАДОСТ И ПОРОДИЦА; У ДРЖАВНОЈ СЛУЖБИ; У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ; ПОВРАТАК У БОШЊАЦЕ; У АПРИЛСКОМ РАТУ; ЧЕТОВОЂА ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА; БОРБЕ ЗА ЛЕБАНЕ 1941; БОРБЕ СА ПАРТИЗАНИМА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942; КОМАНДАНТ 4. БАТАЉОНА ЈВуО; НЕМАЧКА ПОТЕРА; ОЧЕ, ПОМОЗИ!; НЕКА ЖИВИ ВЕРКА!; УБИСТВО ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ БОШЊАЦЕ; СПАСАВАЊЕ ЕНГЛЕСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ; САБОТАЖЕ; БУГАРСКА ПОТЕРА; СУДБОНОСНА ГОДИНА – ПАРТИЗАНИ НАДИРУ; У ОДМЕТНИШТВУ; СУЂЕЊЕ И РОБИЈА, ПОД БУДНИМ ОКОМ УДБЕ; ЗАСЛУЖЕНА, А НЕОСТВАРЕНА ПЕНЗИЈА; ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА; НЕИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ НИКОЛЕ П. ИЛИЋА. Надамо се да ће ова књига подстаћи истраживаче и историчаре Лесковачког краја да мало више пажње посвете проучавању четничке организације на југу Србије и Југословенске војске у Отаџбини. Нека ова књига буде подстрек да се после вишедеценијске идеолошке магле, мрака и пристрасности, у правом светлу представе четнички и равногорски команданти, војводе, четовође, четници, официри и подофицири из Другог светског рата на југу Србије.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mek povez, Polaris Beograd 1993 U sredini koja je opterećena istorijom – i to ne dobrom već jeftinom i ideološki obojenom istorijom – odbaciti vladajući diskurs i okrenuti se ka nečem drugom prvorazredna je jeres. Ali ni to bežanje u neki drugi svet ne prolazi dobro. Sa druge strane čeka vas grupacija – ne brojna, ali zato glasna – koja svaki pokušaj inovacije i nadograđivanja postojećeg žanra dočekuje sa podsmehom i otvorenim prezirom. Najgore ćete svakako proći kod etabliranih tumača i kritičara književnosti koji ne znajući gde da vas smeste u potpunosti negiraju i prećutkuju vaš rad. Baš takva je sudbina Zorana Živkovića i njegovih dela. Tradicionalisti mu zameraju anacionalnost njegovih junaka i smeštanje radnje negde daleko van Srbije, zaljubljenicima u naučnu fantastiku problem predstavlja intertekstualnost i negiranje svih pravila žanrovske književnosti, dok je „kanonskim“ tumačima književnosti odbojno sve ono što podseća na žanr. Stoga nije ni čudno što su dela Zorana Živkovića u Srbiji gotovo prećutana, za razliku od inostranstva gde doživljavaju vrtoglave tiraže na brojnim jezicima. Možda je u tome i odgonetka omraze prema Živkoviću, pogotovo što je naša sredina – naročito ona književna – spremna da oprosti sve osim uspeha. Književna karijera Zorana Živkovića krenula je 1993. godine objavljivanjem „Četvrtog kruga“. Upravo ovim delom Živković ne samo da je pokazao svoj potencijal, no i dokazao da se u srpskoj književnosti može stvoriti nešto sasvim novo, originalno, i najbitnije izuzetno napisano. Kompozicija „Četvrtog kruga“ je mozaičko povezivanje nekoliko celina, likova i pripovedača. Središnji lik romana je Rama, ženski kompjuterski program. Opisujući njen odnos sa tvorcem, kompjuterskim genijem, Živković ne samo da zalazi u fantastiku, već i ispisuje najduhovitije stranice ovog romana. Izuzetna Ramina inteligencija začinjena je ženskom samosvojnošću i otvorenim feminizmom. Sa druge strane kao potpuni antipod Rami je drugi junak ove knjige pomoćnik srednjovekovnog ikonopisca. Stilski savršeno izveden prelaz sa jezika kompjuterskih programa na govor srednjovekovnih ljudi (najpribližniji hagiografijama), još je zanimljiviji kada čitate pomoćnikove nevolje sa gazdom kojega opsedaju zle sile. Kao da sve ovo već nije dovoljno na scenu stupaju četiri velika naučnika Arhimed, Ludolf van Cojlen, Nikola Tesla i Stiven Hoking, sa mukama u odgonetanju misterije kruga. Vrhunac je pojava Šerloka Holmsa i njegova poslednja avantura u kojoj će morati da udruži snage sa smrtnim neprijateljem Morijartijem. Sudbina svih ovih likova će se u krajnjem zbiru sjediniti u zatvaranju kruga, svojevrsnog teleporta kroz dimenzije i vreme. „Četvrti krug“ je nemoguće smestiti u određeni žanr (uostalom, kao ni veći deo Živkovićevih kasnijih dela). Iako je srž romana postmoderno poigravanje palimpsestom i fragmentizacijom teksta, on nije parodijska tvorevina. Živković ni ne želi da ostane na tom nivou postmodernog poigravanja, ali isto tako nema ni nameru da stvori tipično žanrovsko delo. Šta više, „Četvrti krug“ je pokušaj razbijanja svih žanrovskih okova i pravila. Pažljivom čitaocu neće promaći pozivanje na klasična književna dela, ali i na teološka, ezoterijska i filozofska štiva. Upravo zbog toga, „Četvrtom krugu“ nikako ne treba pristupiti kao zabavnom romanu za plažu, najpre zato što on i nije tipična SF avanturistička knjiga. Zbog svoje složenosti „Četvrti krug“ zahteva pre svega pažljivo iščitavanje, ali i promišljanje o svakom sloju koji predstavlja celinu za sebe. Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih živih srpskih pisaca na svetskom nivou. Posle „Četvrtog kruga“ objavio je još osamnaest književnih dela, od kojih treba izdvojiti zbirku novela „Nemoguće priče“, kao i romane „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine. Pored velikih tiraža na desetinama jezika, njegova dela se izučavaju na nekoliko inostranih univerziteta. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Redovni je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored književnog rada uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Delimično u ovom delu, a mnogo više u onim kasnijim, Živković se opsesivno bavi knjigama i njihovom sudbinom. Kao vrsni intelektualac i dobar poznavalac književnosti, Živković svakog čitaoca ne samo da nagrađuje dobrom i zanimljivom pričom, već i poziva na dublje promišljanje o onim „velikim pitanjima“. Čitanje „Četvrtog kruga“, kao i ostalih Živkovićevih dela, duhovna je i intelektualna avantura za svakog ljubitelja lepe književnosti, koja će biti bogato nagrađena. Upravo zbog toga je i za žaljenje činjenica da njegova dela nisu dovoljno priznata u našoj sredini. Vreme da se ta greška ispravi sasvim sigurno će pre ili kasnije doći. Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) je pisac, književni teoretičar i prevodilac. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen je u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Kolonisti iz celog Sunčevog sistema okupljaju se na matičnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naučniku-vođi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno očaravajućih trikova: poliominoja, asimptotičkih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlači u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naučne fantastike.“ Tajms Literari Saplement „Savršeno izbrušen dragulj... pobednik.“ Dejli miror „Vrhunac Klarkovog stvaralaštva“ Njujork Tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Artur Klark ODABRANA DELA Artur Klark Sabrana dela Artur Klark Izabrana dela Artur Klark SVETLOST ZEMALJSKA Artur Klark GRAD I ZVEZDE Artur Klark S DRUGE STRANE NEBA Artur Klark IZGUBLJENI SVETOVI 2001. Artur Klark SASTANAK SA RAMOM Artur Klark MATICA ZEMLJA Jugoslavija, Kentaur, 1978. Šest knjiga. Veoma očuvane. Malo požutele na rikni i sa pokojom žutom flečicom. korice neznatno iskrzane ali ne na svakoj knjizi što možete videti na slikama. SVETLOST ZEMALJSKA Vreme: 200 godina od čovekovog prvog sletanja na Mesec. Na Mesecu, Veneri i Marsu postoje stalne populacije. Stanovnici vanjskih svemira formirali su novi politički entitet, Federaciju, a između Federacije i Zemlje razvija se sve veće rivalstvo. ZEMLJA je priča o ovom novom sukobu. GRAD I ZVEZDE U tami budućnosti, gde celokupno čovečanstvo živi u poslednjem postojećem gradu, samo jedan čovek dovoljno je hrabar da pronikne u tajne univerzuma. Nakon što je istražila svemir i zavladala zvezdama, ljudska vrsta izgubila je okršaj protiv Osvajača i naterana je da se povuče u poslednji bastion čovečanstva – izolovani, visokotehnološki grad Dijaspar. Čovečanstvo, praktično besmrtno zahvaljujući bankama memorije koje omogućuju vaskrsenje, u Dijasparu živi već milenijumima. A onda dolazi do anomalije: novo ljudsko biće je rođeno. Alvin je potpuno jedinstven i nije živeo ranije, ali to nije jedino što ga razlikuje od njegovih sunarodnika. Alvin se ne boji pustoši izvan grada i poseduje neutaživu želju da napusti Dijaspar, otisne se u istraživanje i shvati šta se zapravo desilo sa čovečanstvom nakon što im je uskraćen pristup zvezdama. Napisan daleke 1956. godine, roman Grad i zvezde predstavlja novu verziju Klarkovog prvog romana Ka spuštanju noći, u kojoj je autor revidirao prethodno delo i dopunio ga svim što je u međuvremenu naučio o pisanju. Ova majstorska vizija budućnosti smatra se jednim od njegovih najboljih ostvarenja. S DRUGE STRANE NEBA Mnogi su i neobični svetovi koji plove poput mehurova pene niz Reku Vremena. Samo se nekoliko njih kreće uz struju ili je preseca pod kosim uglom; još je manje onih koji zauvek leže izvan njenog domašaja, uopšte ne znajući za budućnost ili prošlost. Červanov sićušni kosmos nije spadao u ovu grupu: njegova neobičnost bila je druge vrste. On je sadržavao samo jedan svet-planetu červanove rase – i jednu zvezdu, veliko sunce Trilom, koje je obezbeđivalo život i svetlost. Šervan nije znao ništa o noći, pošto se Trilorn uvek nalazio visoko iznad horizonta, spuštajući se ka njemu jedino za dugih zimskih meseci. Doduše, s one strane granice Zemlje Senki postojalo je razdoblje kada je Trilorn nestajao ispod ruba sveta, ostavljajući za sobom tamu u kojoj ništa nije moglo opstati. Ali čak i tada tama nije bila potpuna, iako nije bilo zvezda koje bi je umekšale. Sam u svom malom kosmosu, s uvek istim licem okrenutim prema jedinom suncu, Šervanov svet predstavljao je poslednju i najneobičniju šalu Tvoraca Zvezda. Međutim, kada bi bacio pogleda preko očeve zemlje, Šervanov um preplavile bi iste misli koje bi navrle i bilo kom ljudskom detetu. Osećao je divljenje, radoznalost i neku nejasnu zebnju, ali iznad svega neodoljiv zov da se otisne u taj veliki svet pred sobom. Za tako nešto bio je još mlad, ali stara kuća nalazila se na jedinoj uzvišici u krugu od mnogo milja, tako da je pogledom mogao obuhvatiti čitav predeo koji će jednog dana biti njegov. Kada bi se okrenuo prema severu, sa Trilornovim diskom koji bi mu bljesnuo u lice, mogao je da u daljini vidi dugačku liniju planina koje su se zakrivljavale na desnu stranu, postajući sve više i više dok ne bi nestale iza njega u pravcu Zemlje Senki. Jednog dana, kada poraste, krenuće prema tim planinama putem koji je vodio do velikih zemalja na istoku. Sa leve strane nalazio se okean, udaljen svega nekoliko milja, odakle bi Šervan ponekad čuo grmljavinu talasa koji se razbijaju i razlivaju po blago zakošenoj obali. Niko nije znao dokle se pruža okean. Brodovi bi se otisnuli njime u pravcu severa, dok se Trilorn sve više i više podizao na nebu, a toplota njegovih zraka postajala snažnija. Znatno pre no što bi veliko sunce dostiglo zenit, oni bi bili primorani da se vrate. Čak i ako mitska Ognjena Zemlja stvarno postoji, nije bilo mesta nadi da će neko ikada kročiti na njene plamene obale – osim ako legende ipak nisu govorile istinu. Prema predanju, nekad su postojali brzi metalni brodovi koji su mogli da premoste okean bez obzira na toplotu Trilorna i da tako stignu do zemalja sa druge strane sveta. Do tih predela se sada moglo stići jedino napornim putovanjem kopnom i morem, koje bi se tek neznatno skratilo ako bi se stalno išlo u pravcu severa. Sva naseljena područja Šervanovog sveta ležala su u uskom pojasu između plamene toplote i nepodnošljive hladnoće. U svakoj od zemalja daleki sever predstavljao je nedostižno područje, zapreteno ognjevima Trilorna. Na jugu se pružala velika i sumorna Zemlja Senki, gde je Trilorn bio samo bledi disk na obzorju, a često se uopšte nije ni video. Sve je ovo Šervan naučio u godinama detinjstva, kada u njemu još nije postojala želja da napusti prostrane zemlje između planina i mora. Još od praskozorja vremena njegovi preci i rase pre njih učinili su sve da ove zemlje postanu najpogodnije na celom svetu; ako su i pogrešili, bilo je to za zanemarljivo mali postotak. U vrtovima neobično cveće širilo je svoj miris, a potoci su blago krivudali među stenama obraslim mahovinom, da bi zatim nestali u bistrim morskim vodama koje nisu remetile plime i oseke. Prostrana žitna polja neprekidno su šaputala svojim nežnim vlatima, kao da pokolenja još neproklijalog semena vode među sobom neki nemušti razgovor. Po velikim livadama i ispod drveća troma stada stoke tumarala su besciljno, ispuštajući nerazumne krike. Konačno, tu se nalazila i velika kuća, sa svojim džinovskim sobama i beskrajnim hodnicima, odista veoma prostrana, ali još ogromnija u svesti deteta. To je bio svet u kome je Šervan provodio godine, svet koji je znao i voleo. Ono što se nalazilo izvan njegovih granica tada još nije pobuđivalo dečakovu radoznalost. Pa ipak, Šervanov svet nije spadao u one koji leže izvan upliva vremena. Letine su revnosno sakupljane i smeštane u velike silose. Trilorn se lagano kretao svojim malim lukom preko neba, godišnja doba sustizala su jedno drugo, a Šervanov um i telo sve su više rasli. Zemlja mu se sada činila znatno manjom, planine su postale bliže, a more je od velike kuće delila samo kratka šetnja. Počeo je da uči o svetu u kome je živeo i da se priprema za ulogu koju je morao odigrati u njegovom oblikovanju. Neke stvari mu je objasnio otac, Šerval, ali najveći deo naučio je od Grejla, koji je došao preko planina još za vreme oca njegovog oca, da bi već tri pokolenja bio tutor Šervanove porodice. Voleo je Grejla, iako ga je stranac naučio mnogim stvarima koje mu se nisu dopale. Godine njegovog dečaštva prolazile su sasvim ugodno sve dok nije kucnuo čas da se otisne u zemlje koje su ležale sa one strane planina. Pre mnogo vremena njegova porodica došla je ovamo iz jedne od velikih istočnih zemalja; u svakom pokolenju od tada najstariji sin bi krenuo u hodočašće da među rođacima provede jednu godinu svoje mladosti. Bio je to mudar običaj zato što se s one strane planine još nalazilo znanje prošlosti i zato što su se tu mogli sresti i upoznati ljudi iz drugih zemalja. IZGUBLJENI SVETOVI IZ 2001 Izgubljeni svetovi iz 2001. Artura K. Klarka je 1972. godine objavio Signet kao prilog romanu 2001: Odiseja u svemiru. Sama knjiga se delom sastoji od Klarkovih beleški iza scene koje se tiču pisanja scenarija (i ponovnog pisanja), kao i pitanja produkcije. Srž knjige je, međutim, sadržan u odlomcima iz protoromana i ranom scenariju koji nije dospeo u konačnu verziju. Alternativne postavke za pripremu za lansiranje, EVA scena u kojoj je izgubljen astronaut Frenk Pul i različiti dijalozi koji se tiču jedinice HAL 9000 su predstavljeni u knjizi. Takođe je uključena i originalna kratka priča The Sentinel na kojoj je 2001. labavo zasnovana. SASTANAK SA RAMOM / SUSRET SA RAMOM Najpre se malo toga znalo o objektu koji se nezamislivom brzinom kretao Sunčevim sistemom. Astronomi su mu nadenuli ime Rama. Bio je ogroman, a težio je više od deset biliona tona. Onda je svemirska sonda potvrdila ono u šta niko nije hteo da veruje – Rama nije objekat nastao prirodnim putem. Neko ga je napravio, i reč je o svemirskom brodu. Istraživači Sunčevog sistema, kao i naučnici na Zemlji, počeli su da se spremaju za prvi susret čovečanstva sa vanzemaljskim oblikom života. Sama pomisao na to budila je najveće nade, ali i najcrnje strahove, jer niko ne zna ko su Ramanci niti zašto su došli. A sada je susret sa njima bio neizbežan – trebalo je samo proći kroz vrata vazdušne komore na Rami. Jedna od najboljih Klarkovih knjiga i suštinski roman o bliskom kontaktu, Susret s Ramom je klasik naučnofantastičnog žanra čija će aktuelnost svakom proteklom godinom biti samo sve veća. MATICA ZEMLJA Kolonisti iz celog Sunčevog sistema okupljaju se na matičnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naučniku-vođi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno očaravajućih trikova: poliominoja, asimptotičkih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlači u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naučne fantastike.“

Artur Klark – ODABRANA DELA 1–6 (u zaštitnoj kutiji) Kutija u lošijem stanju, reparirana. 1. SVETLOST ZEMALJSKA 2. GRAD I ZVEZDE 3. S DRUGE STRANE NEBA 4. IZGUBLJENI SVETOVI 2001. 5. SASTANAK SA RAMOM 6. MATICA ZEMLJA Godina: 1978 Izdavanje i proizvodnja: Jugoslavija, Beograd Povez: meki Zbirka Odabrana dela Artura Klarka Biblioteka Kentaur : naučna fantastika SVETLOST ZEMALJSKA Vreme: 200 godina od čovekovog prvog sletanja na Mesec. Na Mesecu, Veneri i Marsu postoje stalne populacije. Stanovnici vanjskih svemira formirali su novi politički entitet, Federaciju, a između Federacije i Zemlje razvija se sve veće rivalstvo. ZEMLJA je priča o ovom novom sukobu. GRAD I ZVEZDE U tami budućnosti, gde celokupno čovečanstvo živi u poslednjem postojećem gradu, samo jedan čovek dovoljno je hrabar da pronikne u tajne univerzuma. Nakon što je istražila svemir i zavladala zvezdama, ljudska vrsta izgubila je okršaj protiv Osvajača i naterana je da se povuče u poslednji bastion čovečanstva – izolovani, visokotehnološki grad Dijaspar. Čovečanstvo, praktično besmrtno zahvaljujući bankama memorije koje omogućuju vaskrsenje, u Dijasparu živi već milenijumima. A onda dolazi do anomalije: novo ljudsko biće je rođeno. Alvin je potpuno jedinstven i nije živeo ranije, ali to nije jedino što ga razlikuje od njegovih sunarodnika. Alvin se ne boji pustoši izvan grada i poseduje neutaživu želju da napusti Dijaspar, otisne se u istraživanje i shvati šta se zapravo desilo sa čovečanstvom nakon što im je uskraćen pristup zvezdama. Napisan daleke 1956. godine, roman Grad i zvezde predstavlja novu verziju Klarkovog prvog romana Ka spuštanju noći, u kojoj je autor revidirao prethodno delo i dopunio ga svim što je u međuvremenu naučio o pisanju. Ova majstorska vizija budućnosti smatra se jednim od njegovih najboljih ostvarenja. S DRUGE STRANE NEBA Mnogi su i neobični svetovi koji plove poput mehurova pene niz Reku Vremena. Samo se nekoliko njih kreće uz struju ili je preseca pod kosim uglom; još je manje onih koji zauvek leže izvan njenog domašaja, uopšte ne znajući za budućnost ili prošlost. Červanov sićušni kosmos nije spadao u ovu grupu: njegova neobičnost bila je druge vrste. On je sadržavao samo jedan svet-planetu červanove rase – i jednu zvezdu, veliko sunce Trilom, koje je obezbeđivalo život i svetlost. Šervan nije znao ništa o noći, pošto se Trilorn uvek nalazio visoko iznad horizonta, spuštajući se ka njemu jedino za dugih zimskih meseci. Doduše, s one strane granice Zemlje Senki postojalo je razdoblje kada je Trilorn nestajao ispod ruba sveta, ostavljajući za sobom tamu u kojoj ništa nije moglo opstati. Ali čak i tada tama nije bila potpuna, iako nije bilo zvezda koje bi je umekšale. Sam u svom malom kosmosu, s uvek istim licem okrenutim prema jedinom suncu, Šervanov svet predstavljao je poslednju i najneobičniju šalu Tvoraca Zvezda. Međutim, kada bi bacio pogleda preko očeve zemlje, Šervanov um preplavile bi iste misli koje bi navrle i bilo kom ljudskom detetu. Osećao je divljenje, radoznalost i neku nejasnu zebnju, ali iznad svega neodoljiv zov da se otisne u taj veliki svet pred sobom. Za tako nešto bio je još mlad, ali stara kuća nalazila se na jedinoj uzvišici u krugu od mnogo milja, tako da je pogledom mogao obuhvatiti čitav predeo koji će jednog dana biti njegov. Kada bi se okrenuo prema severu, sa Trilornovim diskom koji bi mu bljesnuo u lice, mogao je da u daljini vidi dugačku liniju planina koje su se zakrivljavale na desnu stranu, postajući sve više i više dok ne bi nestale iza njega u pravcu Zemlje Senki. Jednog dana, kada poraste, krenuće prema tim planinama putem koji je vodio do velikih zemalja na istoku. Sa leve strane nalazio se okean, udaljen svega nekoliko milja, odakle bi Šervan ponekad čuo grmljavinu talasa koji se razbijaju i razlivaju po blago zakošenoj obali. Niko nije znao dokle se pruža okean. Brodovi bi se otisnuli njime u pravcu severa, dok se Trilorn sve više i više podizao na nebu, a toplota njegovih zraka postajala snažnija. Znatno pre no što bi veliko sunce dostiglo zenit, oni bi bili primorani da se vrate. Čak i ako mitska Ognjena Zemlja stvarno postoji, nije bilo mesta nadi da će neko ikada kročiti na njene plamene obale – osim ako legende ipak nisu govorile istinu. Prema predanju, nekad su postojali brzi metalni brodovi koji su mogli da premoste okean bez obzira na toplotu Trilorna i da tako stignu do zemalja sa druge strane sveta. Do tih predela se sada moglo stići jedino napornim putovanjem kopnom i morem, koje bi se tek neznatno skratilo ako bi se stalno išlo u pravcu severa. Sva naseljena područja Šervanovog sveta ležala su u uskom pojasu između plamene toplote i nepodnošljive hladnoće. U svakoj od zemalja daleki sever predstavljao je nedostižno područje, zapreteno ognjevima Trilorna. Na jugu se pružala velika i sumorna Zemlja Senki, gde je Trilorn bio samo bledi disk na obzorju, a često se uopšte nije ni video. Sve je ovo Šervan naučio u godinama detinjstva, kada u njemu još nije postojala želja da napusti prostrane zemlje između planina i mora. Još od praskozorja vremena njegovi preci i rase pre njih učinili su sve da ove zemlje postanu najpogodnije na celom svetu; ako su i pogrešili, bilo je to za zanemarljivo mali postotak. U vrtovima neobično cveće širilo je svoj miris, a potoci su blago krivudali među stenama obraslim mahovinom, da bi zatim nestali u bistrim morskim vodama koje nisu remetile plime i oseke. Prostrana žitna polja neprekidno su šaputala svojim nežnim vlatima, kao da pokolenja još neproklijalog semena vode među sobom neki nemušti razgovor. Po velikim livadama i ispod drveća troma stada stoke tumarala su besciljno, ispuštajući nerazumne krike. Konačno, tu se nalazila i velika kuća, sa svojim džinovskim sobama i beskrajnim hodnicima, odista veoma prostrana, ali još ogromnija u svesti deteta. To je bio svet u kome je Šervan provodio godine, svet koji je znao i voleo. Ono što se nalazilo izvan njegovih granica tada još nije pobuđivalo dečakovu radoznalost. Pa ipak, Šervanov svet nije spadao u one koji leže izvan upliva vremena. Letine su revnosno sakupljane i smeštane u velike silose. Trilorn se lagano kretao svojim malim lukom preko neba, godišnja doba sustizala su jedno drugo, a Šervanov um i telo sve su više rasli. Zemlja mu se sada činila znatno manjom, planine su postale bliže, a more je od velike kuće delila samo kratka šetnja. Počeo je da uči o svetu u kome je živeo i da se priprema za ulogu koju je morao odigrati u njegovom oblikovanju. Neke stvari mu je objasnio otac, Šerval, ali najveći deo naučio je od Grejla, koji je došao preko planina još za vreme oca njegovog oca, da bi već tri pokolenja bio tutor Šervanove porodice. Voleo je Grejla, iako ga je stranac naučio mnogim stvarima koje mu se nisu dopale. Godine njegovog dečaštva prolazile su sasvim ugodno sve dok nije kucnuo čas da se otisne u zemlje koje su ležale sa one strane planina. Pre mnogo vremena njegova porodica došla je ovamo iz jedne od velikih istočnih zemalja; u svakom pokolenju od tada najstariji sin bi krenuo u hodočašće da među rođacima provede jednu godinu svoje mladosti. Bio je to mudar običaj zato što se s one strane planine još nalazilo znanje prošlosti i zato što su se tu mogli sresti i upoznati ljudi iz drugih zemalja. IZGUBLJENI SVETOVI IZ 2001 Izgubljeni svetovi iz 2001. Artura K. Klarka je 1972. godine objavio Signet kao prilog romanu 2001: Odiseja u svemiru. Sama knjiga se delom sastoji od Klarkovih beleški iza scene koje se tiču pisanja scenarija (i ponovnog pisanja), kao i pitanja produkcije. Srž knjige je, međutim, sadržan u odlomcima iz protoromana i ranom scenariju koji nije dospeo u konačnu verziju. Alternativne postavke za pripremu za lansiranje, EVA scena u kojoj je izgubljen astronaut Frenk Pul i različiti dijalozi koji se tiču jedinice HAL 9000 su predstavljeni u knjizi. Takođe je uključena i originalna kratka priča The Sentinel na kojoj je 2001. labavo zasnovana. SASTANAK SA RAMOM / SUSRET SA RAMOM Najpre se malo toga znalo o objektu koji se nezamislivom brzinom kretao Sunčevim sistemom. Astronomi su mu nadenuli ime Rama. Bio je ogroman, a težio je više od deset biliona tona. Onda je svemirska sonda potvrdila ono u šta niko nije hteo da veruje – Rama nije objekat nastao prirodnim putem. Neko ga je napravio, i reč je o svemirskom brodu. Istraživači Sunčevog sistema, kao i naučnici na Zemlji, počeli su da se spremaju za prvi susret čovečanstva sa vanzemaljskim oblikom života. Sama pomisao na to budila je najveće nade, ali i najcrnje strahove, jer niko ne zna ko su Ramanci niti zašto su došli. A sada je susret sa njima bio neizbežan – trebalo je samo proći kroz vrata vazdušne komore na Rami. Jedna od najboljih Klarkovih knjiga i suštinski roman o bliskom kontaktu, Susret s Ramom je klasik naučnofantastičnog žanra čija će aktuelnost svakom proteklom godinom biti samo sve veća. MATICA ZEMLJA Kolonisti iz celog Sunčevog sistema okupljaju se na matičnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naučniku-vođi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno očaravajućih trikova: poliominoja, asimptotičkih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlači u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naučne fantastike.“ Artur Č. Klark (1917–2008) već se dugo smatra jednim od najvećih pisaca naučne fantastike svih vremena. Pored slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru, među najznačajnijim njegovim romanima su Kraj detinjstva, Rajski vodopadi, Susret s Ramom, Matica Zemlja, Pesme daleke Zemlje i drugi. Njegova dela su u svetu prodata u više od stotinu miliona primeraka. MG126 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Peko Dapčević (Ljubotinj, kod Cetinja, 25. jun 1913 — Beograd, 10. februar 1999) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik i ambasador SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1953. do 1955. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije. Biografija Rođen je 25. juna 1913. godine u selu Ljubotinj, kod Cetinja. Potiče iz svešteničke porodice Jovana Dapčevića. Imao je tri brata — Vlada, Draga i Milutina i sestru Danicu. Još kao gimnazijalac na Cetinju učestvovao je u dva štrajka, a kao učenik osmog razreda bio je uhapšen zbog aktivnog učešća u manifestacijama omladine. Po završetku gimnazije, upisao se na Pravni fakultet u Beogradu i ubrzo, u svojoj dvadesetoj godini, 1933. postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Tri godine kasnije vratio se u svoj rodni kraj i kao član Okružnog komiteta KPJ za Cetinje radio je na stvaranju i jačanju partijskih organizacija. Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Miha Počervina, komandir voda, Kosta Nađ, komandir Prve čete i Peko Dapčević kao zamenik komandira (sleva nadesno), u Španiji U maju 1937. godine, Peko je otišao u Španiju, kako bi se u Španskom građanskom ratu borio protiv Frankovih nacionalističkih snaga. Posle kraće obuke on je, kao borac-mitraljezac, bio u bataljonu „Dimitrov” 15. internacionalne brigade. Na frontu Brunete, kod Madrida, ranjen je u glavu. Posle izlaska iz bolnice postao je politički delegat voda i ubrzo politički komesar čete. Uskoro je u borbama ispoljio svoje vojničke sposobnosti i postao komandir čete. Na frontu kod Ebra ponovo je ranjen u glavu, a 1938. godine ranjen je treći put u ruku. U raznim borbama (Kinto, Belčite i Katalonija) ispoljio je visoke ratničke sposobnosti. Za kratko vreme napredovao je od desetara do poručnika Španske republikanske armije, boreći se još u redovima Balkanskog i Specijalnog udarnog bataljona. Konačno, imao je čin kapetana. Kada je februara 1939. godine, posle poraza Španske republikanske armije, sa ostalim dobrovoljcima prešao francusku granicu, čekali su ga koncentracioni logori. Reakcija Francuske bacila ga je, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, u koncentracioni logor u Arželeu (franc. Argelès). Francuska policija ga je, zajedno s grupom njegovih prijatelja iz Španije, zatvorila u tvrđavu Koljure. U logoru je ostao do oktobra 1940. godine. Tada su Peko Dapčević i Fadil Jahić Španac dobili zadatak da pobegnu iz logora i da organizuju bekstvo ostalih drugova. U vezi s tim, Peko Dapčević je u aprilu 1941. godine otišao na rad u Austriju, odakle je organizovao bekstvo i prebacivanje drugova u Jugoslaviju. Narodnooslobodilačka borba Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle povratka u Jugoslaviju, uhapšen je u Somboru i sproveden za Crnu Goru, ali je uspeo da pobegne sa stanice u Nikšiću. Tu se povezao sa članovima Mesnog komiteta KPJ za Nikšić i aktivno učestvovao u pripremama za ustanak. Ustanak u Crnoj Gori Glavni članak: Trinaestojulski ustanak U prvim danima Trinaestojulskog ustanka nalazio se na funkciji člana Okružnog komiteta KPJ za Cetinje i komandanta Lovćenskog partizanskog odreda. U borbi na Košćelama (na putu Cetinje–Rijeka Crnojevića) 15. jula 1941. godine, pod njegovom komandom je najpre uništena motorizovana kolona, a potom i motorizovani bataljon italijanske divizije „Mesina”. Bio je član, a izvesno vreme i zamenik komandanta, Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru, od njegovog formiranja avgusta 1941. godine. Kao član Glavnog štaba i komandant Lovćenskog partizanskog odreda dao je veliki doprinos stvaranju i učvršćivanju partizanskih jedinica, izvođenju borbenih poduhvata i razvoju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u Crnoj Gori. U vreme krize ustanka na području Kolašina, u zimu i proleće 1942. godine, kao zamenik komandanta Glavnog štaba, objedinio je komandu na partizanskim udarnim bataljonima i odredima na ovoj teritoriji. Ove snage su na Sinjajevini, na području Morača–Kolašin, u Poljima, vodile duge i teške borbe sa znatno brojnijim četnicima, koje su pomagali Italijani. Početkom aprila 1942. godine postavljen je za komandanta Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku, a maja iste godine imenovan je za člana Vrhovnog štaba NOP i DVJ. Od tada do 10. juna, crnogorske jedinice su pod njegovom komandom vodile izuzetno teške borbe na širem području Crne Gore s nekoliko italijanskih divizija, brojnim četničkim jedinicama i snagama crnogorskih separatista. Borbe u poljima Kolašinskim, na Sinjajevini i Durmitoru, oko Nikšića, na putu Nikšić–Grahovo i Cetinje–Grahovo spadaju i po angažovanim snagama i po žestini u najteže borbe u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi. Pohod u Bosansku Krajinu Glavni članak: Pohod proleterskih brigada u Bosansku krajinu 1942. Kada je, 11. juna 1942. godine formirana Četvrta proleterska crnogorska udarna brigada, Peko je imenovan za njenog komandanta. Pod njegovom komandom brigada je učestvovala u pohodu na Bosansku Krajinu. Do sredine jula, zauzela je Hadžiće (na pruzi Sarajevo–Mostar), Gornji Vakuf i vodila borbe na sektoru Bugojna. U avgustu je izvršila dva snažna napada na jako utvrđeni Kupres i pretrpela teške gubitke. Posle ovoga vodila je borbe s jakim nemačkim snagama na Manjači, zatim je u septembru učestvovala u napadu na Jajce, a potom je učestvovala u žestokim borbama na pravcima Jajce–Donji Vakuf i Jajce–Travnik. U oktobru je učestvovala u oslobođenju Mrkonjić-Grada. Kada su 1. novembra 1942. godine formirane prve divizije NOVJ, Peko Dapčević je postavljen za komandanta Druge proleterske divizije. Od tada do sredine septembra 1943. godine, pod njegovom komandom Druga divizija je učestvovala u najtežim borbama na jugoslovenskom ratištu. Od novembra 1942. do februara 1943. godine divizija je dejstvovala na širem graničnom pojasu između Bosne i Dalmacije. U novembru je razbila neprijateljske snage na sektoru Knin–Bosansko Grahovo, 14. decembra oslobodila Livno, potom napala Kupres, oslobodila Šujicu i Duvno i vodila borbe na pravcu Duvno–Imotski; krajem decembra 1942. i početkom januara 1943. godine divizija je izvela uspešna ofanzivna dejstva u Cetinjskoj krajini. Bitka na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi U vreme bitke na Neretvi Druga divizija, je imala veoma važnu ulogu. U februaru je učestvovala u oslobođenju Posušja i Imotskog, prodrla u dolinu Neretve, oslobodila Drežnicu i Jablanicu, i delom snaga učestvovala u napadima na Konjic. Heroizam njenih boraca i uspesi štaba i komandanta posebno su došli do izražaja u teškim borbama krajem februara i početkom marta 1943. godine. Glavnina snaga divizije učestvovala je u odbrambenim borbama na pravcu Gornji Vakuf–Prozor i u čuvenom protivudaru kod Gornjeg Vakufa, a drugi deo snaga je vodio teške odbrambene borbe na Neretvi. Druga proleterska divizija je prva forsirala Neretvu, marta 1943. godine i zadala snažan udar četnicima. Od tada su počela njena ofanzivna dejstva na istok, Glavnina divizije je nastupala pravcem Čičevo–Glavatičevo–Kalinovik–Foča i učestvovala u više teških borbi i razbijanju snažnih četničkih grupacija, a drugi deo snaga je angažovan na borbama u Hercegovini. U saradnji sa Prvom divizijom, Druga divizija je forsirala Drinu, razbila italijansko-četničke snage jačine nekoliko hiljada, i oslobodila severnu Crnu Goru, a u sadejstvu sa Trećom divizijom u borbama na Javorku i Bioču razbila italijansko-četničke snage, takođe jačine nekoliko hiljada. U vreme Pete neprijateljske ofanzive Druga divizija je najpre vodila teške borbe sa Prvom nemačkom brdskom divizijom, na sektoru Mojkovca i Kolašina, potom učestvovala u stvaranju mostobrana na Vučevu i u teškim borbama na Javorku pivskom. U borbama u dolini Sutjeske njene brigade su igrale odlučujuću ulogu u napadima na Košur i u odbrani na Barama. U vreme proboja na Zelengori izuzetno značajne su odbrambene borbe na Ljubinom grobu i Košuti, i prodor prema komunikaciji Foča–Kalinovik. Oktobra 1943. godine Peko je postao komandant Drugog udarnog korpusa NOVJ. Pod njegovom komandom korpus je postao jedna od najjačih jedinica NOVJ. U jesen 1943. godine učestvovao je u oslobođenju većeg dela teritorije Crne Gore, Hercegovine i Sandžaka. Potom korpus je vodio teške borbe u Limsko-drinskoj operaciji, u proleće 1944. godine izveo Mojkovačku operaciju i druge poduhvate za odbranu slobodne teritorije Crne Gore i Sandžaka, a tokom leta učestvovao u Andrijevičkoj operaciji. Jula 1944. godine Peko je imenovan za komandanta Operativne grupe divizija, s kojom je prodro u Srbiju i oslobodio znatnu teritoriju u slivu Južne i Zapadne Morave. Septembra 1944. godine komandovao je Prvom armijskom grupom, koja je izvela operacije za oslobođenje zapadne Srbije i Šumadije i Beogradsku operaciju. Proboj Sremskog fronta Glavni članak: Sremski front Peko Dapčević na Sremskom frontu Prvog januara 1945. godine Peko Dapčević je imenovan za komandanta Prve armije JA. Prva armija je vodila borbe na Sremskom frontu i 12. aprila izvršila proboj. U završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, armija je oslobodila znatan deo Slavonije i Hrvatske, prodrla u Sloveniju i sa Trećom armijom na sektoru Celje–Maribor razbila i zarobila glavne nemačke i kolaboracionističke snage, pod komandom generala Aleksandera Lera (jačine oko 300.000 ljudi). Posleratni period Peko Dapčević, 1976. godine Maja 1945. godine imenovan je za komandanta Četvrte armije i komandanta Vojne uprave u Istri. U toku rata bio je član Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) i član Predsedništva Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja (CASNO). Od 1946. do 1948. godine završio je Višu vojnu akademiju „Vorošilov” u Moskvi. Posle povratka iz Sovjetskog Saveza, nalazio se na mestu Glavnog inspektora Jugoslovenske armije, do 8. maja 1949. godine.[1] Potom je do 27. januara 1953. bio zamenik, a od januara 1953. do 29. aprila 1955. godine Načelnik Generalštaba JNA. Posle demobilisanja 1955. godine u činu general-pukovnika JNA, bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV), kao Savezni sekretar za saobraćaj i veze, od 1955. do 1961. godine, kao i ambasador u Grčkoj, od 1961. do 1965. i učesnik velikog broja diplomatskih misija. Bio je potpredsednik Skupštine SFRJ, od 1974. godine. Bio je poslanik Privremene narodne skupštine i Ustavotvorne skupštine DF Jugoslavije, a za poslanika Savezne skupštine i Skupštine SR Crne Gore biran je više puta. Na Sedmom i Osmom kongresu SKJ biran je za člana Centralnog komiteta SKJ. Bio je član Predsedništva SSRN Jugoslavije, Glavnog odbora SUBNOR-a Jugoslavije i Saveta federacije. Bio je prvi predsednik Košarkaškog kluba „Partizan”, od 1945. do 1948. godine. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, proizveden je u čin general-majora, 1944. u čin general-lajtnanta, a 1947. u čin general-pukovnika. Zajedno je sa Kočom Popovićem na četrdesetogodišnjicu oslobođenja 9. maja 1985. godine od strane Predsedništva SFRJ, predlagan za unapređenje u čin generala-armije. To unapređenje je smatrano kao nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Od strane obojice ovaj predlog je odbijen. Preminuo je 10. februara 1999. godine u Beogradu, i sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Avanture koje prevazilaze najmaštovitije romane iz domena fantastike: borba za beg iz prošlosti, upozorenje za budućnost, pitanje istine i granica moći. „Crni Leopard, crveni Vuk“ – Marlon Džejms Knjiga godine u izboru časopisa Wall Street Journal, TIME, NPR, GQ, Vogue i Washington Post Afrička Igra prestola Tragač je nadaleko poznat kao vešt lovac. „On ima nos“, kažu za njega. Kad ga unajme da pronađe tajanstvenog dečaka koji je nestao tri godine ranije, Tragač krši svoje pravilo da uvek radi sam i postaje deo spasilačkog tima sačinjenog od neobičnih članova od kojih svaki ima svoje tajne. Među njima je i čovek-životinja poznat kao Leopard. Tragač prati dečakov miris ‒ od jednog drevnog grada do drugog, kroz guste šume i preko dubokih reka ‒ dok mu put presreću stvorenja rešena da ih sve ubiju. Kako potraga odmiče, Tragač počinje da se pita ko je zapravo nestali dečak. Zašto ga traže tek posle toliko vremena? Zašto toliko ljudi želi da spreči potragu? I, najvažnije od svega: ko govori istinu, a ko laže? Služeći se afričkom istorijom i mitologijom koliko i raskošnom maštom, Marlon Džejms je napisao jedinstven roman. Koristeći se običnim, ali često neobično postavljenim rečima stvara opčinjujuću atmosferu koja opija mirisom afričkih pustinja, savana i gradova podignutih visoko među drvećem ili uklesanih u stenu. Kroz priču o ovom neobičnom svetu Džejms istražuje pitanje istine, granica moći i ljudsku potrebu da dokučimo i jedno i drugo. „Fantastičko stvaranje Afrike koje se neizbežno temelji na Tolkinu, Džordžu R. R. Martinu i Crnom Panteru, a ipak čudesno originalno. Snažnog izraza, bogate mašte, Marlon je pisac kog ne smete zaobići.“ Salman Ruždi „Sanjao sam da ću jednog dana pročitati ovakav roman i san mi se ostvario.“ Nil Gejmen Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Malo mržnje“ – Džo Aberkrombi „Priča o brutalnoj sili i suptilnoj magiji na početku industrijske revolucije. Vežite pojaseve – počinje opasna vožnja.“ Robin Hob „Doba je poludelo od želje za inovacijama; i sve poslove sveta sada treba raditi po novom.“ Fabrički dimnjaci dižu se nad Adovom, i svet je prepun novih mogućnosti. Stare podele i stare mržnje, međutim, duboke su kao i pre. Na krvavim bojištima Anglanda Leo dan Brok pokušava da se ovenča slavom na bojnom polju i da porazi vojske Staura Mračnog. Nada se da će mu kruna poslati pomoć, ali sin kralja Džezala, razmaženi i bludni princ Orso, veliki je stručnjak za razočaranja. Savina dan Glokta – dama iz visokog društva, poslovna žena i kćerka najozloglašenijeg čoveka u Savezu, namerava da se popne na sam vrh društvene piramide makar gazila po mrtvima. U sirotinjskim naseljima međutim nezadovoljstvo vri i ni sav novac na svetu ne može više da ga obuzda. Doba mašina je svanulo, ali doba magije odbija da umre. Uz pomoć lude brđanke Izern-i-Fail, Rike pokušava da ovlada blagoslovom – ili prokletstvom – dugog oka. Jedno je ponekad naslutiti budućnost, ali pošto prvi među magovima i dalje vuče konce, eventualna promena budućnosti nešto je sasvim drugo... „Aberkrombi trijumfuje; ovim romanom pravi veliki iskorak. Malo mržnje je pobuna protiv pobune koja uspeva da ne postane konvencionalna. To je priča o sazrevanju koje namerno izbegava zrelost i mudrost. Pripovedanje koje je stilski pod uticajem video-igara, filma i televizije koliko i književnosti. Knjiga koja je mogla nastati samo u sadašnjem trenutku – istinska savremena fantazija čija je tema borba za beg iz prošlosti.“ www.tor.com „Prokleto veličanstveno!“ Adrijan Čajkovski Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Grozničavi san“ – Džordž R. R. Martin Avantura u srce tame koja prevazilazi najmaštovitije vampirske romane. Kada Abner Marš, propali rečni kapetan i brodovlasnik, dobije ponudu da se uortači s bogatim aristokratom, posumnjaće da tu nešto smrdi. A kada se upozna sa avetinjski bledim Džošuom Jorkom, čovekom čeličnosivih očiju, znaće da je bio u pravu. Jer Jorka nije briga što je ledena zima 1857. zbrisala gotovo sve Maršove brodove s lica zemlje. Nije ga briga ni što mu se uloženi novac neće vratiti ni za deset godina. Jork ima sopstvene razloge što želi da proputuje silnu reku Misisipi uzduž i popreko, i ti razlozi ne treba da se tiču Marša – ma koliko da su Jorkovi postupci naizgled bizarni, proizvoljni ili hiroviti. Marš ima nameru da odbije Jorkovu ponudu. Iza nje se krije suviše tajni i sve sluti na opasnost. Ipak, zlato je zlato, uz to mu se pruža prilika da sagradi nov brod koji bi mogao ući u istoriju – a tu je i zastrašujuća žestina Jorkovog neodoljivog pogleda. Tek u toku prve plovidbe Marš shvata da se upustio u nešto zlokobnije, ali možda i plemenitije nego što je mogao da pretpostavi. „Oduševiće čitaoce Stivena Kinga baš kao i ljubitelje Marka Tvena... Pun mračne romantike, naizmenično jeziv i uzbudljiv, melanholičan i nezaboravan. Martinov roman je fantastičan.“ Rodžer Zelazni „Vešta kombinacija istorijskog realizma, maštovitih uzleta i opsesije. Likovi će vam dugo ostati u sećanju, baš kao i lepota velikih parobroda i još veće reke.“ Locus „Odlična mešavina avanturističke književnosti, horora i precizno opisane istorijske pozadine... Izuzetno dobro. Ovo zaslužuje sve superlative.“ Science Fiction Chronicle Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde. „Cena radosti“ – Stiven Erikson Nožem u srce Od autora bestselera, Pripovesti iz Malaške knjige palih, dolazi nam priča o prvom kontaktu i upozorenje za budućnost. U Sunčev sistem je, kao predstavnik tri napredne vrste, odaslana tuđinska veštačka inteligencija. Njen zadatak je da spase Zemljin ekosistem kojem najveću pretnju predstavlja čovečanstvo. Ali istovremeno su i ljudi deo sistema, tako da veštačka inteligencija mora da bira: treba li da spase čovečanstvo ili da ga zbriše? Jesmo li vredni spasavanja? Ta veštačka inteligencija je svemoćna, poput nekog boga. Stoga ona postavlja određene uslove. Nasilje je sada onemogućeno, masovno uništenje prirodnih resursa takođe. Hrana i voda će biti obezbeđeni svima kojima su zaista potrebni. Više ne možete čak ni da maltretirate nekoga na internetu. Stari obrasci ponašanja više ne važe. Ali izvesni, na uvrede osetljivi američki predsednik i dalje je neraskidivo vezan sa poznu fazu kapitalizma. Možemo li da se prilagodimo? I da li smo spremni da se odreknemo slobodne volje zarad sveta bez nasilja? Kako biste vi postupili? Kako biste se osećali? Koja pitanja možete da postavite – koja pitanja smete da postavite – kad jedini mogući odgovori dolaze od običnog ljudskog lica koje vidite u ogledalu? „Originalna knjiga, briljantno zamišljena i besprekorno izvedena, sa fascinantnom centralnom idejom o suzbijanju ljudskog nasilja. Remek-delo.“ Robert Dž. Sojer, dobitnik nagrade Hugo „Stiven gradi svet onako kako to čini i u Malaškom serijalu ali sve to primenjuje na naše okruženje. Kao studija vrlina i mana čovečanstva, ovaj roman se ističe spojem fanastičnog i književnog.“ Black Gate Magazine „Erikson je jedan od najoštroumnijih ljudi. U Ceni radosti nam pokazuje šta vidi kada razmatra budućnost čovečanstva. On to naziva misaonim eksperimentom. Ja to nazivam važnom knjigom.“ Stiven R. Donaldson Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde.

Хорхе Луис Борхес: МАШТАРИЈЕ Издавач: НОЛИТ, Београд, 1978.год. Тврди платнени повез, 236 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Хорхе Франсиско Исидоро Луис Борхес Асеведо (шп. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, познат као Хорхе Луис Борхес; Буенос Ајрес, 24. август 1899 — Женева, 14. јун 1986) био је аргентински писац, есејиста, приповедач, један од најутицајнијих књижевника XX века. Пресудно је обележио хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове. Иако најпознатији по својим приповеткама, Борхес је такође био и песник и књижевни критичар. Био је саоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од водећих аутора часописа Sur („Југ“). Чланови његове породице су шпанског, енглеског и португалског порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао од родитеља. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску. У овој земљи боравио је све до 1921. године, када се вратио у Аргентину. Каријеру писца је започео 1923. године. Његових неколико првих књига нису откриле будућег песника. До тема које су му заиста „лежале“ дошао је кроз неколико књига есеја и прича, као што су „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја вечности“, „Маштарије“ и „Алеф“. Прва Борхесова књига се код нас појавила 1963. године. То је била књига „Маштарије“. У нашим крајевима су људи тек седамдесетих година почели више да обраћају пажњу на Борхесова дела. У том периоду су се појавили први борхесовци, а истовремено су постали популарни латиноамерички писци као што су Маркес, Кортасар, Љоса, Фуентес и други. Остао је запамћен по својим кратким причама које имају метафизичке и фантастичне особине. Поред тога се бавио и књижевном критиком. Добитник је награде „Сервантес“ за књижевност 1978. године. Хорхе Луис Борхес рођен је 24. августа 1899. године у Буенос Ајресу, у Аргентини. Чланови његове породице су различитог порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао управо од родитеља. Његово формирање као интелектуалца и уметника почиње већ у детињству у великој породичној библиотеци састављеној од дела на енглеском, који је знао захваљујући баки Енглескињи. Већ са девет година Борхес је започео свој списатељски рад преводећи „Срећног принца“ Оскара Вајлда. Године 1914. се његова породица сели у Париз. Борхес у Француској учи језик и припрема матуру, са посебним интересовањем за филозофију и велике писце 19. века. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску, а 1919. године одлазе у Шпанију и ту Хорхе почиње свој активнији списатељски рад. Каријеру писца је започео 1923. године писањем поезије, а прве стихове „Црвени ритмови”, посвећене Октобарској револуцији које никада није објавио, написао је 1919. године током свог боравка на Мајорки. Када се вратио у Аргентину, са неколико младих писаца који су се окупљали око М. Фернандеза, покренуо је часописе „Призма” и „Проа”, а већ 1923. године поново одлази у Европу. Године 1927. му је ослабио вид, да би потпуно ослепео крајем педесетих година. Борхес је најпознатији по својим кратким причама, али је такође писао и поезију, есеје, сценарије, књижевне критике и објавио многе антологије. Борхес је писао поезију целог свог живота. На Борхеса доста утиче модернистички стил писања, а посебно симболизам. А у његовим каснијим делима може се видети утицај натурализма. На његова каснија дела велики утицај је имала и чињеница да је био слеп. Борхес се доста интересовао за митологију, математику и теологију и ове науке су често биле присутне у његовим делима. Његово прво објављено дело је био превод дела „Срећни принц“ Оскара Вајлда на шпански када је имао само девет година. Његова прва колекција песама „Врућина Буенос Ајреса“ (шп. Fervor de Buenos Aires) објављена је 1923. године. Исте године Борхес постаје уредник литералног додатка новинама „Критика“ где се појављују његови делови прича касније објављени у „Општој историји гадости“ (шп. Historia universal de la infamia). Борхесова најбоља дела су са почетка његове каријере, када је углавном радио као преводилац и књижевни критичар за аргентински магазин „Ел Хогар“ који се издавао од 1936. до 1939. године. После тешке несреће коју је доживео 1939. године појављује се његова прва колекција кратких прича „Врт разгранатих стаза“ ( шп. El jardín de senderos que se bifurcan). Ова колекција је изашла из штампе 1941. године. Његово најпознатије дело је кратка прича „Чекање“ (шп. La espera) објављена 1950. године. Изражавао је велико интересовање и за идеализам што се може видети у есеју „Ново побијање времена“ (шп. Nueva refutación del tiempo), краткој причи „Прецизност науке“ (шп. Del rigor en la ciencia), песмама „Ствари“ (шп. Cosas) и „Голем“ (шп. El Golem), као и у причи „Кружне рушевине“ (шп. Las Ruinas Circulares). Борхес 1967. године започиње петогодишњу сарадњу са америчким преводиоцем Норманом Томасом ди Ђованијем. Такође наставља да издаје књиге као што су „Књига измишљених створења“ (шп. El libro de los seres imaginarios) 1967. године, затим „Бродијев извештај“ (шп. El informe de Brodie) 1970. године, као и „Пешчана књига“ (шп. El libro de arena) 1975. године. Његово најдуже књижевно прозно дело је прича „Конгрес“ (шп. El Congreso) објављена 1971. године. Борхес је био значајан и као преводилац. Преводио је литературу са енглеског, француског и немачког језика на шпански језик. Такође је превео дела Вилијама Фокнера, Хермана Хесеа , Франца Кафке, Волта Витмана, Вирџиније Вулф и других. Борхес није добио Нобелову награду за књижевност и то је доживео као лични пораз. Касније се говорило да му је ова награда ускраћена због конзервативног погледа на политику. С обзиром да је Борхес био слеп његова мајка старала се о њему, била је његов лични секретар, одговарала је на писма, пратила га је на путовањима. Неочекивано, 1967. године, Борхес се оженио својом старом пријатељицом из младости, Елсом Миљан. Његови пријатељи су сматрали да је управо његова мајка инсистирала на томе како би имао ко да се брине о њеном слепом сину када она умре. Међутим, брак је трајао свега три године. Након развода, Борхес се вратио мајци, са којом је живео у малом стану, све до њене смрти Наредних година, путовао је широм света. Након мајчине смрти улогу асистенткиње преузима Марија Кодама, Аргентинка немачког и јапанског порекла. У априлу1986. године оженио се њоме преко парагвајског адвоката, што је тада била уобичајена појава за Аргентинце који су желели да избегну оштре законе у вези са разводом. Уз неколико изузетака, жене су скоро потпуно одсутне из већине Борхесових дела. Међутим, постоје нека дела као што је прича „Улрике“ из Књиге о песку, у којој је писао о романтичној љубави. Такође и у својим кратким причама „Захир“ и „Алеф “, Борхес пише о неузвраћеним љубавима. Хорхе Борхес умро је од рака јетре 1986. године у Женеви. Марија Кодама, његова удовица и наследница, стекла је потпуну контролу над његовим делима. Хорхе Луис Борхес се одувек занимао за политику, што је наследио од својих предака, као и страст за књижевност. Двадесете године XX века су за њега биле веома важне у политичком смислу. У почетку је био присталица бившег аргентинског председника који се звао Иполито Иригојен (шп. Hipólito Yrigoyen). Године 1928. Борхес је, подржавајући Иполита, био члан Комитета младих интелектуалаца када су се одржавали поновни избори за председника у Аргентини. Иполито је победио на изборима, али касније је уследило Борхесово запрепашћење када је војна хунта збацила Иполита са власти, након чега Борхес бива згрожен политиком. Након тога, неко време се није занимао за политику, али касније је опет почео да пише чланке у аргентинском магазину „Ел Огар“ у коме не подржава ниједан политички режим, већ их критикује, а нарочито нацизам, антисемитизам и све већи пад у фашизам. Овим чланцима Борхес добија већа признања него за своје фикције које су готово прошле неопажено. Међутим, ово ће му проузроковати проблеме када фашисти буду дошли на власт почетком четрдесетих година. Године 1946. Хуан Доминго Перон долази на власт у Аргентини, а Борхес је, због својих добро познатих политичких уверења, добио нову позицију санитарног инспектора за контролу живинског меса у Буенос Ајресу. Одмах је одлучио да поднесе оставку, при чему исказује још већу одвратност према тоталитарним режимима истичући да је једна од најважнијих дужности писаца да се боре против ауторитарности и свега што она доноси. Перонов режим је отежавао живот Борхесовој породици и његовим пријатељима. Године 1948. његова мајка и сестра Нора су ухапшене пошто су учествовале у једном протесту. Његова мајка је од тада била у кућном притвору, док је сестра била у затвору који је првобитно био намењен проституткама. Нори су дали могућство да је ослободе уколико напише писмо извињења Еви Перон, што је она одбила и тако остала у затвору. Сматра се да од тада Борхес није могао да држи ниједно предавање без полицијског надзора. Године 1950. Борхес је изабран за председника Друштва аргентинских писаца (шп. Sociedad Argentina de Escritores), и тако предводи интелектуалце у борби против перонистичког режима. На типичном састанку Друштва се у почетку расправљало о књижевним и филозофским уверењима. Након дужег времена, полицијским доушницима, који су надгледали ове састанке, би постало досадно да би на крају отишли. Тек тада би почињале праве политичке дискусије. Такође је учествовао у књижевном покрету званом ултраизам (шп. Ultraísmo). Педесетих година, након смрти Еве Перон, два полицајца су затражила од Борхеса да у просторијама Друштва аргентинских писаца окачи портрет Еве и Хуана Перона, што је он одбио. Касније, упркос свој предострожности, Друштво је укинуто. Борхес постаје директор Националне библиотеке (1955) када је Друштво поново почело са радом. Међутим, Хуан Перон је 1973. поново изабран за председника, а Борхес исте године подноси оставку на позицију директора Националне библиотеке. Када је Исабел Перон смењена са власти још једним државним ударом, Борхес опет почиње да се занима за политику. Прихватио је нову владу што је изазвало разочарање аргентинске левице. Међутим, када је доказано да је нова влада злоупотребљавала своју моћ, као и војна хунта, Брохес почиње да критикује њену политику све док није дошло до рата на Фолкландским острвима што је код њега изазвало поновно запрепашћење после чега се повлачи из света политике. Борхес се током свог живота отворено супротстављао перонизму, марксизму и комунизму. У једном интервјуу је чак за себе рекао да је анархиста, иако га је већина људи сматрала либералом. Одувек је сматрао да је највећи проблем тада био то што је држава имала огроман утицај у деловању појединца што су највише проузроковали комунизам и нацизам. Тоталитарни режими су по његовом мишљењу били једна врста тираније која уз велику моћ има и могућност да одлучује о свему и свакоме. Веровао је у етичку хуманост и интелектуалност индивидуе, док је за политичаре сматрао да је њихов суштински посао да лажу. Своја уверења о политици је говорио у више наврата, при чему је за политичаре рекао да су то неетички људи који су временом стекли навику и да подмићују. Међутим, своја опажања о политици је изражавао у есејима. Написао их је много, а најпознатији је „Ја, Јеврејин“ (шп. Yo, Judío), који се односио на његов претходни чланак „Ја, Аргентинац“ (шп. Yo, Argentino) и кога је написао као одговор на оптужбу од стране симпатизера Хитлера и нацистичке партије да је Јеврејин и да није прави Аргентинац. У својој књизи „Пешчана књига“ (шп. „El Libro de Arena“) Борхес каже да не треба да се вреднују политички системи већ људи као индивидуе и њихове особине. Смрт Борхесов надгробни споменик на гробљу у Женеви Хорхе Луис Борхес умро је 14. јуна 1986. у 86. години живота од рака јетре. По верским схватањима, Борхес се декларисао као агностик. Једна од његових последњих жеља била је да буде сахрањен на гробљу у Женеви. Његов надгробни споменик је дело аргентинског вајара Едуарда Лонгата. У фебруару 2009. године представљен је пројекат премештања Борхесових посмртних остатака на гробље у Буенос Ајресу. Борхесова удовица Марија Кодама жустро се успротивила па је пројекат пропао. Дела Приче Historia universal de la infamia (1935)- Универзална историја бешчашћа Ficciones (1944) - Маштарије El Aleph (1949)- Алеф El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Пешчана књига La memoria de Shakespeare (1983) Поезија Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Шифра Los conjurados (1985) Антологије Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Сањарење Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Avijatika srpske vojske na Solunskom frontu ili Srpska avijatika` bila je vazduhoplovna jedinica sa štabom i pet eskadrila, koja je formirana 30. maja 1916. godine u Mikri kod Soluna. Po jedna eskadrila bila je namenjena za podršku svake od tri srpske armije, a dve su bile potčinjene Vrhovnoj komandi Srpske vojske. Ona je u svom sastavu imale 30 aviona, 14 pilota i mali broj izviđača i mehaničara. Umesto zastarelih aviona ubrzo je jedinica bila opremljena boljim izviđačkim avioni i bombarderima. Nakon oslobođenja Srbije i osnivanja Jugoslavije jedinice srpskog vazduhoplovstva bile su osnova za izgradnju vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.[1] Pred proboj Solunskog fronta, pored Štaba Aeroplanske eskadre, srpska vojska je imala dve avijacijske eskadrile sa 40 aviona i oko 400 ljudi obučenih i pripremljenih za izršavanje borbenih zadataka. Preduslovi Vrhovna komanda srpske vojske je tokom Prvog svetskog rata neprestano upućivala oficire i podoficire na obuku u Francusku, dok je jedan deo ljudstva obučavan u Solunu za pilote, izviđače i mehaničare. Time je ostvarivan program stvaranja srpskih vazduhoplovnih jedinica, kao jezgra budućeg sopstvenog vazduhoplovstva. Stalni nedostatak kvalifikovanog srpskog osoblja doveo je do izbora novih kandidata za pilotsku i izviđačku obuku. U pilotske škole u Francuskoj 14. juna poslati su narednici Agaton Zarić, Milivoje Vukotić, Svetozar Đorđević, Radisav Lazarević i Josif Antunović, narednici-đaci Dušan Stojanović, Dragoš Adamović, Svetozar Životić, Dragoljub Mitrović-Janković, Miroslav Krejčik, Dušan Milojković, Orestije Krstić, Sava Simić, Jovan Šreplović i Sergije Marinović i podnarednici-đaci Sava Mikić, Miodrag Matić, Mića Pržuljević, Atilije Raspor i Đorđe Mirković. Ovoj grupi je priključen i redov albanske vojske Ali Husein. Na parobrodu Pompea sa njima su otputovali i kandidati za izviđače: kapetani II klase Mihailo Dimitrijević i Miloš Stamenković, poručnici Jevrem Simić, Mihailo Živković, Jovan D. Petrović i Dušan Stepanović, potporučnici Dragutin Savić, Stanimir Živković(pilot), Jovan Crvenčanin, Aleksandar Živković, Nikola Miletić, Jovan R. Petrović, Radomir Žunjić, Milan Pajić, Jakov Ljotić, Ludvik Hlavati, Vojislav Spužić, Miloš Živanović, Dimitrije Uzunčević i Tadija Sondermajer. Istorija Svi sposobni piloti, izviđači i mehaničari novoosnovane eskadre na Krfu početkom maja 1916. godine prebačeni su u Mikru kod Soluna, u kojoj je 30. maja 1916. godine formiran novi centar srpskog vazduhoplovstva. Pripadnici srpske avijatike u Mikri uključeni su u pet srpsko-francuskih eskadrila, dodeljenih srpskoj vojsci kao podrška. Tih pet eskadrila, poznatih i kao „Srpska avijatika”, bile su pod komandom francuskog pilota, majora Rožea Vitre, na aerodromima u Vertekopu, Saml i Gorgopu gde su izvršavale brojne ratne zadatke. Radi što veće samostalnosti i efikasnije organizacija Srpske avijatike na Solunskom frontu osnovane su sledeće jedinice: Štab Aeroplanske eskadre Štab Aeroplanske eskadre, pod komandom majora Koste Miletića, koji je imao ulogu da vodi računa o srpskom vazduhoplovcima u srpsko-francuskim eskadrilama, da brine o izboru i školovanju kadra, i rešava upravna pitanja i probleme na relaciji srpska Vrhovne komanda - Štab Srpske avijatike. Štab srpske Aeroplanske eskadre prešao je 18. juna 1916. godine iz Soluna u Sedes, gde je srpsko osoblje uključeno u srpsko-francuske eskadrile, koje su u to vreme bazirale bliže liniji fronta. Aeroplanski depo Posebna jedinica srpskog vazduhoplovstva na Solunskom frontu bio je Aeroplanski depo - svojevrstan školski centar gde se vršila preobuka, dopunski trenažni i probni letovi. U sastavu Depoa bio je Aeroplanski park gde su ispitivani avioni, vršena montaža, remont i opravke. U radionicama Aeroplanskog parka radilo je 120-170 srpskih aviomehaničara, zanatlija, specijalista i priučenih vojnika. Obuka kadrova i osnivanje prvih jedinica Iako u evropskim razmerama avion Doran AR 1 nije odigrao zapaženu ulogu, na Solunskom frontu i u Srpskoj avijatici ovi avioni imali su važnu ulogu Farman F40 Uključivanje srpskog osoblja u eskadrile Srpske avijatike i osposobljavanje za ratna dejstva odvijalo se postepeno. Prvo su osposobljene eskadrile pri Vrhovnoj komandi, namenjene za zadatke strategijskog izviđanja i lovačku zaštitu fronta koji je držala Srpski vojska.[2] Budući da je nedostatak obučenih izviđača u eskadrilama već postao ozbiljan, a da se povratak ove klase nije očekivao pre kraja godine, na zahtev Vrhovne komande od 30. juna 1916. Ministarski savet odobrio je da se izabere deset mlađih oficira sa odgovarajućim kvalifikacijama koji bi izviđačku obuku završili u eskadrilama Srpske avijatike. Odabrani kandidati, artiljerijski kapetan I klase Matija Rajnić, pešadijski potporučnici Vlastimir Adamović, Dušan Pavlović, Milorad Matejić, Jakov Đorđević, Petar Vukčević i Jovan Plamenac, rezervni pešadijski potporučnici Miodrag Jeličić i Miloš Dačin, i rezervni artiljerijski potporučnik Dušan Radović (pilot) upućeni su početkom oktobra u izviđačku školu u Trenažnom centru Sedes, gde je obuka mogla da se sprovede daleko efikasnije nego u operativnim jedinicama. U drugoj polovini 1916. broj letača se povećavao iz dana u dan, tako da je avgusta meseca, kada je po završetku školovanja pristiglo 20 oficira-izviđača, u eskadrilama bilo u proseku po 20 srpskih oficira, podoficira i vojnika (trećina sastava). Prva samostalna srpska jedinica - „Njeporsko odeljenje” formirano je 16. decembra 1916. godine. Marta 1917. godine došlo je do formacijskih promena u Srpskoj vojsci, pa i u avijaciji. Broj eskadrila je ostao isti ali su one raspoređene prema težištima dejstva. U sastav Prve armije ušle su 524. i 525. Aeroplanska eskadrila, a u sastav Druge armije 521, 522. i 523. Aeroplanska eskadrila. Reorganizacija francusko-srpskih u srpske eskadrile SPAD VII najbolji avion na kome su leteli srpski piloti u Velikom ratu Kako je u toku 1916. i 1917. u Francuskoj i Grčkoj obučen 41 pilot, 46 izviđača i 9 mehaničara, koji su znatno pojačali osoblje u francusko-srpskim eskadrilama, početkom 1918. godine, stvoreni su uslovi za reorganizaciju mešovitih srpsko-francuskih eskadrila u srpske jedinice, koja je izvršena tako da je 17. januara srpsko-francuska eskadrila „AR 521”, koja je tada bila locirana u Vertekopu, dobila naziv Prva srpska eskadrila, a od eskadrile „AR 525” maja i juna meseca 1918. osnovana je i Druga srpska eskadrila, na aerodromu Verbena. U pripremama za proboj Solunskog fronta, avgusta 1918. godine, Prva i Druga srpska eskadrila grupisane su u jednu formaciju sa oko 60 aviona za izviđanje i vazdušnu borbu.[3] Srpsko vazduhoplovstvo je 1. maja 1918. imalo 62 oficira, 53 podoficira i 337 kaplara i redova. Za vreme proboja Solunskog fronta, Srpska avijatika raspolagala je sa 71 avionom različitih tipova, od kojih su polovina bili bombarderi Brege 14 i lovci Spad. Ruski piloti u sastavu Srpske avijatike na Solunskom frontu Među brojnim ruskim dobrovoljcima na Solunskom frontu bilo je i pilota i vazduhoplovnih izviđača. Prvi među njima, poručnici Pavle Jankovski i Konstantin Rusijan su prevedeni iz II pešačke divizije ruske vojske na Solunskom frontu u Srpsku avijatiku 5. avgusta 1917. i raspoređeni u eskadrilu F.524. Ubrzo su prešli u eskadrilu N.523 gde se Jankovski istakao u daljnim izviđanjima, a na borbenom letu 11. oktobra 1917. bio je i ranjen. Obojica su ostali na službi u ovoj jedinici do kraja rata. Nova grupa ruskih avijatičara stigla je iz Francuske (gde je završila letačku obuku), na Solunski front početkom 1918. U njoj su bili piloti poručnici Sergej Urvačev, Erik Bergbom (po nacionalnosti Finac) i Dimitrij Onoško, potporučnik Isidor Kakiašvili (po nacionalnosti Gruzin), i izviđač poručnik Aleksandar Uljski. Nedugo za njima na Solunski front došli su i piloti poručnik Josif Bogdanović i potporučnici Vladimir Stecenko i Mihailo Derkačev, kao i izviđači kapetani Gljab Saharov i Nikolaj Mljadov, poručnik Mihailo Kudinov i potporučnik Ščerbakov. Svi oni odmah su se uključili u rad eskadrila Srpske avijatike, a sa srpskim i francuskim kolegama uspostavili su izuzetno srdačne odnose. Dejstva Srpske avijatike na Solunskom frontu Pored redovnih dejstava u području fronta, Vrhovna komanda srpske vojske koristila je avione i za dejstva po dubini okupirane teritorije. Tako su avioni iz eskadrila Srpske avijatike u toku pripremnih operacija za proboj Solunskog fronta, bombardovali Sofiju 30. septembra 1916. a 25. oktobra 1916. godine, brojne neprijateljske objekte u dubini bugarske teritorije. Leto 1918. na Solunskom frontu je proteklo u znaku poslednjih priprema za konačnu savezničku ofanzivu. Jedinice Srpske avijatike intenzivirale su svoje zadatke, od trenaže preko izviđanja tokom kojih su detaljno snimane fortifikacije i raspored neprijateljskih trupa, do lovačkih patrola u cilju gonjenja neprijateljskih aviona. U borbama za Bitolj i Kajmakčalan, pored najvećeg doprinosa koji je dala Srpska vojska, Srpska avijatika izvršila je preko 300 borbenih letova. Tokom proboja fronta francuski, srpski i ruski vazduhoplovci izvršili su veliki broj zadataka, 90 u prvom danu ofanzive, ali je nakon 24. septembra došlo je do naglog pada aktivnosti Srpske avijatike. Kao što je na nekim delovima fronta srpska pešadija napredovala brže od pojedinih savezničkih konjičkih jedinica, tako je i avijatika izbačena iz borbe budući da njeni aeroplani nisu imali dovoljan dolet da sa postojećih aerodroma u severnoj Grčkoj isprate svakodnevno pomeranje linije fronta.