„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

AUTOBIOGRAFIJE UŽIVO Od Slobodana Jovanovića do danas - Dragoslav Simic Izbor iz Dokumentarnog programaa Govori da bih te video Radio Beograd 2 Izdavac: Draslar Partner Knjiga ne sadzi CD Cvrst povez 182 str. Sadrzaj: Dragoslav Simic: Put ideje autobiografija uzivo Slobodan Jovanovic - Danilo Basta Matija Beckovic Aleksandar Jerkov Dusan Janjic Dejan Kosanovic Isak Asiel Rasko Jovanovic Jovan Cirilov Radomir Putnik Dragoljub Pokrajac Ivan Aleksic Rajko Djuric Djordje Malavrazic Biografski podaci

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U gornjem delu bila u kontaktu sa vodom, pa se osusila ali listovi ostali talasasti, nema neprijatnih mirisa ili neceg slicnog! Mišel Kazenav, rođen 9. juna 1942. u Tuluzu, preminuo 21. avgusta 2018. u Taverni, bio je francuski filozof, radio emiter i pisac, specijalista za dela Karla Gustava Junga. Biografija Radio i televizija Bivši student Ecole Normale Superieure, Mišel Kazenav veliki deo svoje aktivnosti posvećuje produkciji programa o filozofskoj misli i duhovnosti, sarađujući između ostalih na Oceanikues FR3. Od 1977. do 1997. bio je savetnik rukovodstva Francuske kulture za koordinaciju programa2. Između 1997. i 2009. na ovom radiju producirao je program Les vivants et les dieuk3, koji se emitovao subotom uveče. Jung Mišel Kazenav je direktor izdavanja Jungovih dela u izdanjima Albin Mišel i režira francuski prevod. Predsedavao je studijskom grupom CG Jung u Parizu od 1984. do 1990. godine, nasledivši, između ostalih, Eli G. Humberta i Pjera Solijea, svog bliskog prijatelja5. Godine 2005. osnovao je, a potom i predsedavao krugom francuskog govornog područja za razmišljanje i informacije o radu C.G. Junga (CEFRI Jung). Zatim je pokrenuo projekat izdavačke kuće jungovski orijentisanih dela. Ovaj projekat preuzima udruženje Le Martin-Pecheur/Domaine Jungien, stvoreno 20116.

BEOGRADSKA KNJIGA Beograd 2002 meke korice kao nova sa potpisom autora Knjiga `Zaveštanja Vojina Šulovića` obuhvata dva razgovora koje je autor vodio sa akademikom Vojinom Šulovićem. Prvi je vođen za ciklus emisija Radio Beograda `Gost Drugog programa` u junu 1976.godine. Drugi razgovor je vođen za ovu knjigu. Ova knjiga predstavlja životno-stručni put ovog našeg uglednog lekara i profesora, akademika, kao i uvid u život naše medicine u drugoj polovini XX veka. I biće, slutim, podstrek mladim lekarima u njihovoj profesionalnoj karijeri.

Slaviša Sabljić : DEVEDESETE - Iz ratnog dnevnika / Бања Лука : Арт принт, 2005 , Fizički opis 198 стр. ; 20 cm Библиотека Ратни дневник ; 1 Стр. 189-195: Рецензије / Остоја Барашин, Бранислав Божић Биљешка о аутору на задњем кор. листу. Грађански рат -- Босна и Херцеговина -- 1992-1995 -- У успоменама Republika Srpska - ratni dnevnik Očuvanost 4. Славиша Сабљић (Дрвар, 12. септембар 1946 − Бања Лука, 1. новембар 2021) био је дугогодишњи новинар и уредник Радио-телевизије Републике Српске, аутор серијала `Капи завичаја`. Током Одбрамбено-отаџбинског рата био је шеф Прес-центра Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Moja ispovest o životu i preživljavanju u logoru Jedinstven i univerzalan zapis koji nam govori da i u paklu ima nade. Godine 1943, na početku nemačke okupacije, Edi de Vind radio je kao lekar u Vesterborku, holandskom tranzitnom logoru. Nacisti su mu tamo odveli majku, ali je Jevrejski savet uveravao Edija da će je osloboditi ako nastavi da radi za njih. Kasnije je saznao da su je već prebacili u Aušvic. U Vesterborku se zaljubio u ženu po imenu Fridel i venčao s njom. Godinu dana kasnije deportovali su ih u Aušvic. Po dolasku, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je u jednoj baraci radio kao bolničar, dok je Fridel u obližnjem bloku bila prepuštena nemilosti nacističkih eksperimentatora. Koristeći svaki trenutak da krišom porazgovara sa svojom voljenom, Edi je čeznuo za danom kad će zajedno biti slobodni. Napisana u samom logoru u nedeljama nakon što ga je Crvena armija oslobodila, Poslednja stanica Aušvic predstavlja veran opis Edijevih dana provedenih u Aušvicu. Njegova snažna poetična proza pruža jedinstven uvid u užase s kojima se suočio u koncentracionom logoru. Obogaćeni fotografijama iz Edijevog života pre Holokausta, tokom i posle njega, ovi potresni memoari objedinjuju dirljivu ljubavnu priču, detaljan prikaz zverstava Aušvica i inteligentnu raspravu o snazi ljudskog duha. Spasena od zaborava, ova knjiga predstavlja važan i trajan dokument, svedočanstvo o snazi ljudskog duha i upozorenje na ponor u koji možemo da potonemo kad predrasude prevladaju.``

-Izdavač: `Makondo` -Povez: Mek -Pismo: Latinica -Broj strana: 184 -Format: 25 cm -Stanje: kao novo Biografija jednog od najznačajnijih pisaca svih vremena, iz pera Milana Balinde, našeg novinara, pisca, fotografa i izdavača koji je radio kao urednik i novinar u mnogobrojnim glasilima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i u onim stranim, kao što su The Miami Herald, El Nuevo Herald, Chicago Tribune, The Seattle Times i drugi. Ova knjiga je klesana novinarskim stilom, i sadrži brojne zanimljivosti iz pišcevog života i njegovih dela, između ostalog i intervju koji je autor uradio sa Markesom 1981. godine, Markesov govor prilikom uručenja Nobelove nagrade, hronologiju prijateljstva sa F. Kastrom i sukoba sa M. V. Ljosom, uz bibliografiju i nezaboravne Gabove citate...

Autor: Vasa Stajić Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 160 Pismo: ćirilica Izdavač: Admiral Books reprint izd. iz 1933 knjižare `Slavija` Zmaj spada u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma. U toku cele druge polovine XIX veka on je najobilniji srpski pesnik, urednik mnogih listova i časopisa i jedan od najistaknutijih nacionalnih radnika. Od svih srpskih pesnika, on je najdublje ušao u narod, bio najviše čitan i najviše voljen. Završio je medicinu i do kraja života radio je dva posla: bio je lekar i pesnik. Ostavio je poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti u srpskoj književnosti. Život i delo: Albert Ajnštajn – život i delo Demosten – život i delo Jovan Cvijić – žovot i delo Nikola Kopernik – život i delo

SEĆANJA -Vladeta Jerotić Beograd 2010 god, tvrdi povez, 240 str. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. N.S-O.+

Autor: Nikola Tesla Izdavač: `Prima`, Gornji Milanovac Broj strana: 96 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Nikola tesla je, 1919. godine za američki časopis Electrical Ehperimenter opisao svoj život i naučni rad u nizu članaka pod nazivom Moji izumi. Veliki deo knjige posvetio je svom detinjstvu, roditeljima i porodici, kao i zemlji svojih predaka. Pored toga što je bio genijalan fizičar, Nikola Tesla je bio i veliki ljubitelj književnosti. Ta ljubav prema lepoj reči vidi se i u njegovim autobiografskim spisima gde na zanimljiv, gotovo novinarski način, izlaže najinteresantnije pojedinosti iz svog života, od toga kako se u mladosti zamalo udavio, pa do vremena kada je živeo i radio u različitim evropskim gradovima i na kraju o svom odlasku u Ameriku i svojim izumima. Knjiga je odlično očuvana, osim što na predlistu ima posvetu. Na drugoj slici prikazan sadržaj knjige.

Novo! Izdavač: Gradska biblioteka - Novi Sad, 2013. god. Broširan povez, 19 cm. 135 str. + Ilustracije 10 strana „ Moja biografija” je fragment autobiografije, koju je Lazarević napisao 1907. godine, a obuhvata period od njegovog rođenja 1849. u Novom Sadu pa do studija medicine u Beču 1872. godine. Autobiografiju je, po sopstvenom objašnjenju u uvodu, pisao za potomke kako bi im njegovo bogato iskustvo bilo od koristi i za pouku. U kući u Pančevu, gde je radio četiri pune decenije, sačuvan je njegov kabinet. U njoj danas živi njegov praunuk, koji je dobio ime po njemu, takođe lekar – četvrta generacija lekara u porodici Lazarević. Đorđe Lazarević opisuje ključne segmente u svom životu, događaje koje standardna, klasična istorija ne beleži. Zapisao je obilje podataka o sebi, ali i o kulturnom, istorijskom i političkom životu Novog Sada i Temišvara tokom druge polovine 19. veka. On je za dobrovoljni lekarski rad odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena i ordenom srpskog Crvenog krsta. Umro je u Temišvaru 1915. godine, gde je i sahranjen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Mering: KARL MARKS - Istorija njegovog života Franz Erdmann Mehring (27. veljače 1846. - 28. siječnja 1919.) bio je njemački komunistički povjesničar, književni i umjetnički kritičar, filozof i revolucionarni socijalistički političar koji je bio stariji član Spartakove lige tijekom Njemačke revolucije 1918.-1919. Biografija Rane godine Mehring je rođen 27. veljače 1846. u Schlaweu, Pomeranija, kao sin umirovljenog vojnog časnika i višeg poreznog službenika.[1] Studirao je klasičnu filologiju na Sveučilištu u Leipzigu i doktorirao 1882. s disertacijom: `Njemačka socijaldemokracija, njihova povijest i njihovo učenje`.[2] Politička karijera Mehring je radio za razne dnevne i tjedne novine i godinama je pisao vodeće članke za tjednik Die Neue Zeit. U početku je bio pristaša buržoasko-demokratskih ideala i povezao se s nacionalno-liberalnim taborom, no nakon što se upoznao s vođama radničke klase poput Augusta Bebela i Wilhelma Liebknechta Mehringa postupno je krenuo prema socijalizmu.[3] Godine 1868. Mehring se preselio u Berlin na studij i radio u uredništvu novina Die Zukunft. Od 1871. do 1874. Mehring je radio za Dopisništvo u Oldenburgu, pišući izvješća o sjednicama Reichstaga i lokalnog parlamenta. Postao je poznati parlamentarni izvjestitelj radeći za novine Frankfurter Zeitung i Die Waage, novine koje izdaje Leopold Sonnemann. S vremena na vrijeme Mehring je govorio u prilog radničkog pokreta, njegovi su stavovi u početku bili bliski Ferdinandu Lassalleu. Godine 1880. Mehring je počeo proučavati djela Karla Marxa.[4] Mehring je napustio Die Waage nakon svađe sa Sonnemannom i 1884. postao glavni urednik novina Berliner Volks-Zeitung. Istupio je protiv antisocijalističkih zakona Otta von Bismarcka, iako je u to vrijeme i sam bio blizak buržoasko-liberalnim strankama. Godine 1891. Mehring se pridružio Socijaldemokratskoj stranci Njemačke (SPD).[3] Godine 1893. Mehring je dobio pismo od Friedricha Engelsa, u kojem je potonji prvi napisao frazu Lažna svijest.[5][potreban bolji izvor] Između 1902. i 1907. Mehring je bio glavni urednik socijaldemokratskih novina Leipziger Volkszeitung.[1] Od 1906. do 1911. Mehring je predavao u partijskoj školi SPD-a, a od 1917. do 1918. bio je član pruskog parlamenta. Tijekom Prvog svjetskog rata Mehring se počeo distancirati od SPD-a, zajedno s drugim članovima koji su vjerovali da stranka napušta svoju socijalističku agendu donošenjem zakona o slanju više trupa u rat. Godine 1916. osnovana je ljevičarska marksistička revolucionarna Spartakova liga, a Mehring je bio jedan od njenih glavnih vođa uz Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg.[1] Mehring je bio naklonjen boljševičkoj organizaciji u Rusiji i cilju Oktobarske revolucije.[1] Mehring je napisao marksističku analizu postupaka švedskog kralja Gustava Adolpha koja je odbacila službeno objašnjenje Tridesetogodišnjeg rata kao ukorijenjenog u religiji, tvrdeći umjesto toga da su ekonomski i društveni interesi različitih klasa bili stvarni poticaji za akciju. Nakon `dugih i iritantnih odgoda zbog vojne cenzure` (prema engleskom prevoditelju Edwardu Fitzgeraldu, američko izdanje iz 1935.), Mehringov Karl Marx: Priča o njegovom životu objavljen je 1918..[6] Klasična Marxova biografija, [6] bila je posvećena kolegi spartakistici Clari Zetkin. Knjiga je kasnije prevedena na mnoge jezike, uključujući ruski (1920), švedski (1921–1922), danski (1922), mađarski (1925), japanski (1930), španjolski (1932) i engleski (1935).[7] ] Smrt i ostavština Već narušenog zdravlja, Mehring je bio duboko pogođen smrću svojih drugova Rose Luxemburg i Karla Liebknechta u siječnju 1919. [1] Umro je nešto manje od dva tjedna kasnije, 28. siječnja 1919. u Berlinu u dobi od 73 godine. Njegov grob sada čini dio Memorijala socijalistima (njemački: Gedenkstätte der Sozialisten) na središnjem groblju Friedrichsfelde u Berlinu. Mehringovi dokumenti nalaze se kao fond 201 u Ruskom centru za očuvanje i istraživanje suvremenih povijesnih dokumenata (RCChIDNI) u Moskvi.[8] Ovaj je materijal također dostupan za korištenje znanstvenicima na tri koluta mikrofilma, uz dopuštenje potrebno od strane centra prije objavljivanja opsežnih ulomaka. Mehringdamm, Mehringplatz i časnička akademija NVA zrakoplovstva koja se nalazila u Kamenzu nazvani su po njemu.

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

Autor: Vilijem Stivenson Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 267 Pismo: latinica Naslov originala: A Man Called Intrepid Prevod sa engleskog: Sanja Mitrović ilustr. Čovek koji je bio središnja tačka svih zbivanja u nadmudrivanju obaveštajnih službi u Drugom svetskom ratu bio je Vilijem Bil Stivenson, kome je Čerčil dao konspirativno ime – NEUSTRAŠIVI. Bio je šef BSC-a – Britanske obaveštajne kancelarije za koordinaciju rada obaveštajnih službi Britanije i SAD. On je o stanju na bojištima znao koliko i Čerčil i Ruzvelt a o stanju iza bojišta i više od njih. Pred njim su drhtali nacifašistički obaveštajci i njihovi šefovi – i ne znajući za njega. Neustrašivi je stvorio „Ultru“, centar za dešifrovanje nacističkih poruka šifrovanih mašinom „Enigma“. U život ovog čoveka, poznatog po ćutljivosti, stalo je mnogo toga: bio je predavač matematike i prirodnih nauka, osnivač fabrika, eksperimentisao je sa radio-programom i televizijom, jedan je od osnivača BBC-ja, bio je borac u rovovima i pilot, zarobljenik u logoru i begunac. Uspeo je da doživi starost, da se povuče u mir i samoću i da o svom životu ispriča svom imenjaku – autoru ovog dela – Vilijemu Stivensonu. k-8

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Antologija svetske književnosti, knjiga 151 Prevod: Zoran S. Cvetković Povez: tvrd Broj strana: 427 Pečatirana, hrbat malo zakošen, vrlo dobro očuvana. Ovo delo bukvalno je očekivao čitav svet. Naime, Gras, najveći živi književnik nemačkog govornog područja, do sada uvek „dežurna savest nacije“ i „moralna institucija“ posleratne Nemačke, otkrio je da je poslednje godine Drugog svetskog rata proveo kao tenkista zgolaglasne 10. SS-pancir divizije „Frundsberg“. Najavljujući autobiografiju, pod naslovom „Ljušteći luk“, Gras je porekao do sada važeću verziju svoje mladosti, prema kojoj je, od trenutka kad je kao pripadnik Hitlerjugenda i volonter Radne službe rajha (RAD) mobilisan 1944, pa do zarobljavanja, radio za protivvazdušnu odbranu u svom rodnom Dancigu - Gdanjsku. Sam Gras priznao je da se odlučio da ispriča istinu o svojoj mladosti iz jednostavnog razloga: prošlost ga je suviše pritiskala. Čitaoci dela Ljušteći luk susrešće se sa licem Gintera - dečaka, koji odrasta u vreme dok Drugi svetski rat traje. Njegova majka drži prodavnicu u kojoj svi kupuju na odloženo plaćanje i nikada ne donose novac, te dečak, svakog petka, posećuje porodice koje duguju i pokušava da ih ubedi da vrate dug njegovoj majci. Od procenta vraćenog novca, on dobija džeparac. U delu „Ljušteći luk“, Gras ponovo putuje na mesta svog detinjstva. (K-125)

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Bluz za Jugoslaviju Dobar naslov, 2008. Udžbenički format, 287 strana. Knjiga je pročitana ali lepo očuvana, ima pečat na predlistu i jednu žutu tačkicu na listovima spolja. `Todorovićevo delo odlikuje rečitost, uverljivost i duhovitost`, ocena je žirija koji je `Knjigu osvete` proglasio najboljom među 130 nominacija odnosno autora iz cele Kanade od kojih su neki veoma poznati i ranije nagrađivani. Konkurs je organizovala neprofitna organizacija za podršku piscima `Autorski trust Kanade` (The Writer’s Trust of Canada) koju su pre tri decenije osnovali ugledni pisci među kojima najpoznatija i u Srbiji više puta prevođena književnica Margaret Atvud. `Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin `Rock`, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika... Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.` (`Vreme`)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je dokumentarna knjiga o Milevi Marić, koja se bazira na činjenicama, korespodencijama i izjavama savremenika. Autor je stavio težište knjige na prvih deset godina braka Mileve Marić i Alberta Ajnštajna, odnosno na period u kojem su zajedno radili i i zajednički došli do nekih od najznačajnijih rezultata u nauci XX veka.

Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve. Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor meditativne Nihal ćutljive ali smrtonosne Hind zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini.

Autor: Olivera Katarina Povez: broširan Br. strana: 350 Format: 14x20 Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi `Koštana`. Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj `Olimpiji` održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. NAPOMENA: Knjiga nije korišćena, ali je došlo do blagog `gužvanja` gornjeg dela naslovnice, što se vidi i na fotografiji. Drugih oštećenja nema!

Stanje: Odlično - Kao novo Naslov: Dosije Snouden Autor: Luk Harding Izdavač: EvroBook tvrd povez sa okosnicom, latinica, 21 cm, 307 str. _____ Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne...

TOMA ZDRAVKOVIĆ Pesme moje, pesme moje, ni za šta me ne krivite... ostanite s drugovima i za mene živite... Živko Bojanić, 196.str.,ilustrovana,21.cm, 2001.god.,Beograd Knjiga je NOVA Toma Zdravkovic. Mit za zivota i dalje do vecnosti. Srpski Sarl Aznavur. Prever nase narodne muzike. Covek, pesnik, boem, pevac... Ziveo je kratko i burno noseci 53 godine usud i zlu kob naroda iz koje je ponikao i prostora kojem je pripadao. I srecan i tuzan istovremeno. `Pevac sa najtuznijim ocima na svetu.` DEGREES Tesko se probijao kroz zivot. Do slave i popularnosti stigao je zaobilaznim putem. Od rodnog Aleksinca 20. novembra 1938. do bolnicke sobe VMA u Beogradu 30. septembra 1991. godine. Pesnik i boem koji je, sve svoje pesme doziveo i na kraju iskreno, kakav je bio svoj celi vek, priznao je `Kada bih se ponovo rodio, radio bih sve drugacije.` Voljen i cenjen, u ljubavi nije imao srece. Ljubio je i bio ljubljen, ali je pravu srecu doziveo sa cetvrtom suprugom Gordanom, tek u poznim godinama u dalekoj Kanadi, kada je vec bio na putu bez povratka. `Mislim da bih istog casa ozdravio kad bih zapevao` - govorio je u vreme kad vise nije bilo nade i dok su se andjeli u oblacima prestrojavali da mu oslobode pocasno mesto u nebeskom horu. Toma Zdravkovic je otisao. Ostale su njegove pesme da zive i stoje kao spomenici vremena i budu svedoci neprolazne vrednosti i velicine coveka, pesnika, boema i peva?a koji, kao niko, nikad pre, ali ni posle njega, nije `imao visak duha.` Živko M. Bojanic

CLIO Broj strana: 187 Povez: Tvrd NOVO Edgar Alan Po, čuveni američki pisac, u mladosti je služio kao vojnik, a književnu karijeru započeo je stihovima po ugledu na Bajrona. Uskoro se opredelio za prozu, odabravši kao svoj žanr melodramu sa elementima horora, prva koja je postigla uspeh bila je Pad kuće Ašer. Postavši glavni urednik časopisa Mesindžer ojačao je svoj uticaj na književnoj sceni. Biografija koju piše Piter Akrojd počinje tokom šest poslednjih dana Poovog života. Niko ne zna šta se dogodilo od momenta kada su ga prijatelji ispratili na parobrod u Baltimoru do smrti šest dana kasnije u jednoj lokalnoj kafani. Sjaj genija i ugled pisca vizionara mešao se sa ponorima siromaštva, alkoholizma i gubitaka najdražih osoba koje je odnosila tuberkuloza. Svojim književnim delom Edgar Alan Po predstavlja preteču moderne fantastike, psihološke drame i detektivske priče. Pesnik Tenison rekao je za njega da je “predstavljao najoriginalniji um Amerike”.Biografija Pitera Akrojda stavlja akcenat na Poovo gotovo tragično detinjstvo, sa majkom putujućom glumicom koja je rano preminula, tvrdeći da je nesrećni pisac pronašao svoju porodicu u književnosti, ne toliko svoga doba koliko one koja će tek biti napisana u dvadesetom veku, vraćajući stalno pogled na delo pisca kome savremenici nisu odali zaslužano priznanje koje. Piter Akrojd: Engleski pisac i publicista, rođen 1949. Već sa devet godina napisao je svoju prvu dramu, kasnije se školovao na Kembridžu i Jejlu. Od 1973. do 1977. Radio je za časopis The Spectator, da bi ga kasnije i uređivao. Ispočetka je pisao poeziju, kasnije se opredelio za prozu, pri čemu mu je omiljeni motiv bila istorija, naročito istorija engleske književnosti i umetnosti. Njegovo najpoznatije djelo je London: The Biography, knjiga posvećena njegovom gradu koja je adaptirana u igrano~dokumentarnu seriju za BBC. Osim po njoj, Akrojd je zapažen i po seriji istorijskih knjiganamenjenih mladima. U ediciji Gral, 1999. godine objavljen je njegov roman Testament Oskara Vajlda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Adenauer, karijera jednog državnika - Nikola M. Živkovic Konrad Herman Jozef Adenauer (nem. Konrad Hermann Joseph Adenauer; Keln, 5. januar 1876 — Bad Honef, 19. april 1967) bio je nemački političar i prvi posleratni kancelar Nemačke od 1949. do 1963. godine. Uspešno se zalagao za obustavu denacifikacije i izveo je Zapadnu Nemačku iz ruševina Drugog svetskog rata i od nje napravio produktivnu i prosperitetnu državu koja je uspostavila bliske odnose sa Francuskom, Velikom Britanijom i SAD.[1] Za vreme njegove vladavine Zapadna Nemačka je postala demokratska i stabilna država sa međunarodnim ugledom i ekonomskim prosperitetom (Nemačko ekonomsko čudo).[2] Bio je prvi lider Demohrišćanske unije (CDU), a Demohrišćanska stranka je pod njegovim vođstvom postala najuticajnija stranka u zemlji. Adenauer, koji je bio kancelar do svoje 87. godine, nazvan je Der Alte (stari). Prema britanskom istoričaru Roju Dženkinsu on je „najstariji državnik ikada koji je izabran na neku funkciju”.[3] Protivrečio je svojim godinama intenzivnim radnim navikama i neverovatnim političkim instinktom. Zalagao se za široku viziju tržišta baziranim na osnovama liberalne demokratije i antikomunizma. Kao izuzetno vešt političar, Adenauer je bio duboko posvećen prozapadnoj orijentaciji spoljne politike Zapadne Nemačke i njenom vraćanju na svetsku scenu. Radio je na obnovi zapadnonemačke privrede od razaranja Drugog svetskog rata i bio je na čelu nemačkog ekonomskog čuda. Ponovo je uspostavio nemačku armiju (Bundesver) 1955. godine i obnovio odnose sa Francuskom, što je omogućilo ekonomsko ujedinjenje zapadne Evrope. Adenauer je predstavljao oštrog protivnika Istočne Nemačke i uveo je Zapadnu Nemačku u NATO. Za vreme njegovog mandata, Zapadna Nemačka je postala čvrst saveznik Sjedinjenih Američkih Država. Kao veliki rimokatolik, bio jedan od vodećih članova Stranke centra za vreme Vajmarske Republike. Takođe, vršio je funkciju gradonačelnika Kelna (1917—1933) i bio predsednik Pruskog državnog saveta (1922—1933).