„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U gornjem delu bila u kontaktu sa vodom, pa se osusila ali listovi ostali talasasti, nema neprijatnih mirisa ili neceg slicnog! Mišel Kazenav, rođen 9. juna 1942. u Tuluzu, preminuo 21. avgusta 2018. u Taverni, bio je francuski filozof, radio emiter i pisac, specijalista za dela Karla Gustava Junga. Biografija Radio i televizija Bivši student Ecole Normale Superieure, Mišel Kazenav veliki deo svoje aktivnosti posvećuje produkciji programa o filozofskoj misli i duhovnosti, sarađujući između ostalih na Oceanikues FR3. Od 1977. do 1997. bio je savetnik rukovodstva Francuske kulture za koordinaciju programa2. Između 1997. i 2009. na ovom radiju producirao je program Les vivants et les dieuk3, koji se emitovao subotom uveče. Jung Mišel Kazenav je direktor izdavanja Jungovih dela u izdanjima Albin Mišel i režira francuski prevod. Predsedavao je studijskom grupom CG Jung u Parizu od 1984. do 1990. godine, nasledivši, između ostalih, Eli G. Humberta i Pjera Solijea, svog bliskog prijatelja5. Godine 2005. osnovao je, a potom i predsedavao krugom francuskog govornog područja za razmišljanje i informacije o radu C.G. Junga (CEFRI Jung). Zatim je pokrenuo projekat izdavačke kuće jungovski orijentisanih dela. Ovaj projekat preuzima udruženje Le Martin-Pecheur/Domaine Jungien, stvoreno 20116.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Moja ispovest o životu i preživljavanju u logoru Jedinstven i univerzalan zapis koji nam govori da i u paklu ima nade. Godine 1943, na početku nemačke okupacije, Edi de Vind radio je kao lekar u Vesterborku, holandskom tranzitnom logoru. Nacisti su mu tamo odveli majku, ali je Jevrejski savet uveravao Edija da će je osloboditi ako nastavi da radi za njih. Kasnije je saznao da su je već prebacili u Aušvic. U Vesterborku se zaljubio u ženu po imenu Fridel i venčao s njom. Godinu dana kasnije deportovali su ih u Aušvic. Po dolasku, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je u jednoj baraci radio kao bolničar, dok je Fridel u obližnjem bloku bila prepuštena nemilosti nacističkih eksperimentatora. Koristeći svaki trenutak da krišom porazgovara sa svojom voljenom, Edi je čeznuo za danom kad će zajedno biti slobodni. Napisana u samom logoru u nedeljama nakon što ga je Crvena armija oslobodila, Poslednja stanica Aušvic predstavlja veran opis Edijevih dana provedenih u Aušvicu. Njegova snažna poetična proza pruža jedinstven uvid u užase s kojima se suočio u koncentracionom logoru. Obogaćeni fotografijama iz Edijevog života pre Holokausta, tokom i posle njega, ovi potresni memoari objedinjuju dirljivu ljubavnu priču, detaljan prikaz zverstava Aušvica i inteligentnu raspravu o snazi ljudskog duha. Spasena od zaborava, ova knjiga predstavlja važan i trajan dokument, svedočanstvo o snazi ljudskog duha i upozorenje na ponor u koji možemo da potonemo kad predrasude prevladaju.``

Autor: Vasa Stajić Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 160 Pismo: ćirilica Izdavač: Admiral Books reprint izd. iz 1933 knjižare `Slavija` Zmaj spada u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma. U toku cele druge polovine XIX veka on je najobilniji srpski pesnik, urednik mnogih listova i časopisa i jedan od najistaknutijih nacionalnih radnika. Od svih srpskih pesnika, on je najdublje ušao u narod, bio najviše čitan i najviše voljen. Završio je medicinu i do kraja života radio je dva posla: bio je lekar i pesnik. Ostavio je poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti u srpskoj književnosti. Život i delo: Albert Ajnštajn – život i delo Demosten – život i delo Jovan Cvijić – žovot i delo Nikola Kopernik – život i delo

SEĆANJA -Vladeta Jerotić Beograd 2010 god, tvrdi povez, 240 str. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. N.S-O.+

Autor: Nikola Tesla Izdavač: `Prima`, Gornji Milanovac Broj strana: 96 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Nikola tesla je, 1919. godine za američki časopis Electrical Ehperimenter opisao svoj život i naučni rad u nizu članaka pod nazivom Moji izumi. Veliki deo knjige posvetio je svom detinjstvu, roditeljima i porodici, kao i zemlji svojih predaka. Pored toga što je bio genijalan fizičar, Nikola Tesla je bio i veliki ljubitelj književnosti. Ta ljubav prema lepoj reči vidi se i u njegovim autobiografskim spisima gde na zanimljiv, gotovo novinarski način, izlaže najinteresantnije pojedinosti iz svog života, od toga kako se u mladosti zamalo udavio, pa do vremena kada je živeo i radio u različitim evropskim gradovima i na kraju o svom odlasku u Ameriku i svojim izumima. Knjiga je odlično očuvana, osim što na predlistu ima posvetu. Na drugoj slici prikazan sadržaj knjige.

Novo! Izdavač: Gradska biblioteka - Novi Sad, 2013. god. Broširan povez, 19 cm. 135 str. + Ilustracije 10 strana „ Moja biografija” je fragment autobiografije, koju je Lazarević napisao 1907. godine, a obuhvata period od njegovog rođenja 1849. u Novom Sadu pa do studija medicine u Beču 1872. godine. Autobiografiju je, po sopstvenom objašnjenju u uvodu, pisao za potomke kako bi im njegovo bogato iskustvo bilo od koristi i za pouku. U kući u Pančevu, gde je radio četiri pune decenije, sačuvan je njegov kabinet. U njoj danas živi njegov praunuk, koji je dobio ime po njemu, takođe lekar – četvrta generacija lekara u porodici Lazarević. Đorđe Lazarević opisuje ključne segmente u svom životu, događaje koje standardna, klasična istorija ne beleži. Zapisao je obilje podataka o sebi, ali i o kulturnom, istorijskom i političkom životu Novog Sada i Temišvara tokom druge polovine 19. veka. On je za dobrovoljni lekarski rad odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena i ordenom srpskog Crvenog krsta. Umro je u Temišvaru 1915. godine, gde je i sahranjen.

Dragoslav Manić Forski : TEME , Izdavač autor Pirot 1998, str. 172. Eseji. Očuvanost 3; ima autorovu posvetu; malo pohabano. Драгослав Манић Форски (Радошевац, код Бабушнице, 11. септембар 1936) српски је књижевник. Биографија Манић је завршио основну школу у родном селу а гимназију у Пироту 1956. године. Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности у Нишу на Вишој школи. Радио је као наставник у основним школама у Кални, Пироту, Бабушници и у Николичеву. Дела Писао је песме, приче, чланке и хуморске. Објављивао их је у листовима: Слобода, Политика експрес, Комуниста, Народне новине, Венац, Братство, Књижевна реч, Просветни преглед. Написао је дела: Антологија народних лужничких песама 1974. године, Печалбари 1974. године[1], Из ђачких дневника 1976. године, Лужничка народна баштина 1980. године, Јесен живота 1983. године, Тања 1984. године, Самовања 1986. године, На огњишту 1986. године, Приче и лутка, Лужница - монографија у слици и речи 2001. године[2], Градиште. Добитник је Вукове награде 1989. године, признања Најдражи учитељ 1988. године, дипломе Пушкин, повеље Карађорђевић, награде општине Оџаци Златокоса богиња и награду општине Бољевац Копријан.

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Antologija svetske književnosti, knjiga 151 Prevod: Zoran S. Cvetković Povez: tvrd Broj strana: 427 Pečatirana, hrbat malo zakošen, vrlo dobro očuvana. Ovo delo bukvalno je očekivao čitav svet. Naime, Gras, najveći živi književnik nemačkog govornog područja, do sada uvek „dežurna savest nacije“ i „moralna institucija“ posleratne Nemačke, otkrio je da je poslednje godine Drugog svetskog rata proveo kao tenkista zgolaglasne 10. SS-pancir divizije „Frundsberg“. Najavljujući autobiografiju, pod naslovom „Ljušteći luk“, Gras je porekao do sada važeću verziju svoje mladosti, prema kojoj je, od trenutka kad je kao pripadnik Hitlerjugenda i volonter Radne službe rajha (RAD) mobilisan 1944, pa do zarobljavanja, radio za protivvazdušnu odbranu u svom rodnom Dancigu - Gdanjsku. Sam Gras priznao je da se odlučio da ispriča istinu o svojoj mladosti iz jednostavnog razloga: prošlost ga je suviše pritiskala. Čitaoci dela Ljušteći luk susrešće se sa licem Gintera - dečaka, koji odrasta u vreme dok Drugi svetski rat traje. Njegova majka drži prodavnicu u kojoj svi kupuju na odloženo plaćanje i nikada ne donose novac, te dečak, svakog petka, posećuje porodice koje duguju i pokušava da ih ubedi da vrate dug njegovoj majci. Od procenta vraćenog novca, on dobija džeparac. U delu „Ljušteći luk“, Gras ponovo putuje na mesta svog detinjstva. (K-125)

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Bluz za Jugoslaviju Dobar naslov, 2008. Udžbenički format, 287 strana. Knjiga je pročitana ali lepo očuvana, ima pečat na predlistu i jednu žutu tačkicu na listovima spolja. `Todorovićevo delo odlikuje rečitost, uverljivost i duhovitost`, ocena je žirija koji je `Knjigu osvete` proglasio najboljom među 130 nominacija odnosno autora iz cele Kanade od kojih su neki veoma poznati i ranije nagrađivani. Konkurs je organizovala neprofitna organizacija za podršku piscima `Autorski trust Kanade` (The Writer’s Trust of Canada) koju su pre tri decenije osnovali ugledni pisci među kojima najpoznatija i u Srbiji više puta prevođena književnica Margaret Atvud. `Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin `Rock`, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika... Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.` (`Vreme`)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je dokumentarna knjiga o Milevi Marić, koja se bazira na činjenicama, korespodencijama i izjavama savremenika. Autor je stavio težište knjige na prvih deset godina braka Mileve Marić i Alberta Ajnštajna, odnosno na period u kojem su zajedno radili i i zajednički došli do nekih od najznačajnijih rezultata u nauci XX veka.

Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve. Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor meditativne Nihal ćutljive ali smrtonosne Hind zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini.

Stanje: Odlično - Kao novo Naslov: Dosije Snouden Autor: Luk Harding Izdavač: EvroBook tvrd povez sa okosnicom, latinica, 21 cm, 307 str. _____ Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne...

TOMA ZDRAVKOVIĆ Pesme moje, pesme moje, ni za šta me ne krivite... ostanite s drugovima i za mene živite... Živko Bojanić, 196.str.,ilustrovana,21.cm, 2001.god.,Beograd Knjiga je NOVA Toma Zdravkovic. Mit za zivota i dalje do vecnosti. Srpski Sarl Aznavur. Prever nase narodne muzike. Covek, pesnik, boem, pevac... Ziveo je kratko i burno noseci 53 godine usud i zlu kob naroda iz koje je ponikao i prostora kojem je pripadao. I srecan i tuzan istovremeno. `Pevac sa najtuznijim ocima na svetu.` DEGREES Tesko se probijao kroz zivot. Do slave i popularnosti stigao je zaobilaznim putem. Od rodnog Aleksinca 20. novembra 1938. do bolnicke sobe VMA u Beogradu 30. septembra 1991. godine. Pesnik i boem koji je, sve svoje pesme doziveo i na kraju iskreno, kakav je bio svoj celi vek, priznao je `Kada bih se ponovo rodio, radio bih sve drugacije.` Voljen i cenjen, u ljubavi nije imao srece. Ljubio je i bio ljubljen, ali je pravu srecu doziveo sa cetvrtom suprugom Gordanom, tek u poznim godinama u dalekoj Kanadi, kada je vec bio na putu bez povratka. `Mislim da bih istog casa ozdravio kad bih zapevao` - govorio je u vreme kad vise nije bilo nade i dok su se andjeli u oblacima prestrojavali da mu oslobode pocasno mesto u nebeskom horu. Toma Zdravkovic je otisao. Ostale su njegove pesme da zive i stoje kao spomenici vremena i budu svedoci neprolazne vrednosti i velicine coveka, pesnika, boema i peva?a koji, kao niko, nikad pre, ali ni posle njega, nije `imao visak duha.` Živko M. Bojanic

Nadimci starih beogradjana Simo C. Ćirković (1951) gotovo tri decenije bavi se istoriografskim temama. Diplomirao je žurnalistiku i specijalizovao međunarodnu politiku i diplomatsku istoriju. Kao novinar radio je u velikim novinskim kućama (Politika i Borba). Autor je nekoliko monografija (Marsejski krst kralja Aleksandra, Knjaz Mihailo Obrenović – život i politika, Balkanski atentati – ubiti preko nišana). U njegovom opusu beogradske teme zauzimaju značajno mesto (Siluete i karakteri – nadimci starih Beograđana, Patriciji i pustolovi – najveće misterije starog Beograda, Kalemegdanske senke – portret beogradskog čoveka, (Dereta, 2013), koja je već izašla u tri izdanja, Nadimci starih Beograđana : 1830-1940.: (u potrazi za međudnevicom beogradskog čoveka) (Službeni glasnik, 2015)). U knjizi Oganj i nada (Dereta, 2014), koja govori o Srbiji u I svetskom ratu, Simo C. Ćirković je zaokružio jednu oblast svojih istorijskih interesovanja i pružio doprinos obeležavanju 100 godina od početka Velikog rata, dok je u delu Tri boje fraka: Tito, Andrić, Krleža – uporedna biografija, izložio zamršene tokove moderne istorije, skriveno lice političkih odnosa i aktere iz senke kratkog 20. veka. Leksikonom Ko je ko u Nedićevoj Srbiji strukturno je istražio jedno kontroverzno razdoblje srpske povesti. Bavi se i leksikološkim studijama (Rečnik arhaizama, Rečnik urbane svakodnevice). Kao leksikograf angažovan je u Srpskom biografskom rečniku Matice srpske i u Srpskoj enciklopediji, zajedničkom izdanju Matice srpske i SANU, gde je uključen kao stručni saradnik. Neguje principe svestranog arhivskog istraživanja, te su njegove knjige dokumentarni uvid u epohu, ljude i institucije. Autor je i narator višedelne TV serije o starom Beogradu, koja je modernom gledaocu približila intrigantnu prošlost i njene dominantne ličnosti. Živi u Beogradu. Izdato u Beogradu Stanje kao na slikama Mek povez 114.strana

Knjiga nova C7 Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena inadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale.O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski,ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nemazaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama.

T14) Наслов: Прича о Сакијет Сиди Јусeфу-Прошло је жездесет година Аутор: Милоје Поповић Каваја. Издавач: Удружење српско-тунижанског пријатељства- Друштво пријатеља Алжира и Карић Фондације. Година издања: 2019 Број страна: 107 Стање: Одлично.Kњига је нова. Није отварена нити читана. 10/10. О књизи: Поповићева књига представља узбудљиве записе и фотографије о солидарности једне генерације младих са Алжирском револуцијом шездесетих и седамдесетих година XX века. Млади са свих континената, изградили су школу, у малом туниском месту Сакијет Сиди Јусефу, на граници са Алжиром, које су бомбардовали и срушили француски бомбардери, 8. фебруара 1959. године, и којом приликом је живот изгубило 11 невиних малишана. У овој акцији храбрости и солидарности, учествовало је и пет Југословена (један од њих је био и Милоје Поповић), студената из југословенских република, ризикујући животе на ратном подручју, у којем су се водиле жестоке битке за слободу. Биографија Милоје Поповић Каваја (1936) је рођен у Београду, где се школовао и завршио Правни факултет. Као новинар, радио је у Политици и РТС-у, био је директор Информативног центра Југославије у Њујорку, директор Сава центра. Проглашен је и песником града Њујорка 1976. годину за поему о Великој јабуци, познат је и по томе што је написао стихове за Марш на Дрину, аутор је 30 књига. Поповић је добитник бројних награда и признања, међу којима је и Вукова награда 1996. „Милоје Поповић се кроз свој новинарски рад деценијама борио да југословенској и српској јавности представи борбу афричких народа за своју независност. Пријатељство Србије и Туниса потиче још из доба Првог светског рата, када је народ ове северноафричке земље примио на опоравак 52.000 српских ратника који су прошли голготу Албаније. До данашњег дана Тунис са великом пажњом и поштовањем води бригу о гробљима Срба који су у овој пријатељској земљи оставили своје кости`, нагласио је Драгомир Карић, народни посланик и председник скупштинске Групе за сарадњу са Тунисом (такође и дугогодишњи председник Друштва српско-тунижанског пријатељства, чији је аутор Поповић био први председник почетком 2000-тих).

Kao nova ima potpis G2 Pogled u svetsku istoriju pokazuje da je uvek bilo ljudi i dinastija bogatijih od svih ostalih. Ono što povezuje Kreza, Fugerove, Rotšilde, Rokfelera i Bila Gejtsa jeste nemerljivo bogatstvo i želja za preoblikovanjem sveta. Uronivši u tri hiljade godina dugu istoriju privrede i kulture, Detlef Girtler govori o najbogatijim ljudima i dinastijama svih vremena, o njihovom usponu, metodama, uslovima u kojima su radili i o njihovom padu. On opisuje stvaranje ekonomije, tradicije trgovačih kultura, gospodarenja nad zlatom, začinima, robovima ili naftom. Ovo je priča o ratnim i kriznim profiterima, o genijalnim idejama i sjajnim hazarderima, o skorojevićima i ambiciji, o pohlepi i velikom ludilu kao preduslovima za buduće milijardere, ali i priča o razlozima zbog kojih je većina basnoslovnih bogatstava nestala.

Autor:: Aleksandar Đuričić Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Vukotić media Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 214 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena i nadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale. O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nema zaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama. c5

Autor: Olga Vasić Format: 15x20,5 Povez: broširan Br. strana: 217 Ништа што је било вредно у прошлости, не одлази и ниједна истина или добро које човек створи никад не умре и не може умрети, записао је Бајрон, а то је потврдила и Олга Васић у књизи „Трагом прохујалих година“ не дозволивши да се под вео заборава сакрије њен богат и занимљив живот испуњен радом, љубављу и делима. Књига се састоји од два дела, први обухвата период ране од ране младости до садашњости, у другом делу су путописи. Ово дело има све одлике аутобиографије, јер ауторка описује свој живот, важније догађаје чији је непосредни учесник или пак сведок, као и своја размишљања и утиске о свему што се збивало. Ово је прича о Олгином животу, али овде налазимо и слику времена када се другачије радило и живело.

62200) MILENA PAVLOVIĆ BARILI slikarka svetskog glasa , Vojislava Latković , Beoknjiga Beograd 2009 , Edicija žene koje su stvarale istoriju ,romansirana biografija, Ovaj zanimljivi roman književnice Vojislave Latković, svojom realnošču, sugestivnošću i slikovitošču, na poetski način, dočarava period od početka XX veka do kraja Drgog svetskog rata, period u kome je živela i stvarala Milena Pavlović Barili. Pisac ove vredne knjige, svojom maštom, vešto nas vodi kroz vreme, te nam se čini da i danas, sto godina od rođenja, zajedno sa Milenom Pavlović Barili, obilazimo nove izložbe koje su upriličene u gradovima gde je živela i radila. Tako, ove 2009. godine, građani Beograda, pariza, Londona, Rima i Njujorka, imaju čast i jedinstvenu priliku da se, ponovo dive njenim neobičnim delima. Na taj način, oni će još bolje upoznati slikarku sa oreolom slave svetski poznate umetnice, kosmopolitkinju, kreativku koja je stvorila dela umom prekrasno izmaštanog virtuelnog sveta. Njene prefinjene renesansno realističke likovne kompozicije bile su zapažene i cenjene. tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 294 strane

Pisac u svom raju: trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari - Anhel Esteban kao nova, nekorišćena Trideset pisaca otvara vrata svoje „druge kuće”, onih tihih mesta u kojima su radili kao upravnici, bibliotekari ili arhivisti, provodeći duge sate u čitanju i istraživanju. Anhel Esteban nas vodi kroz istoriju prašnjavih polica, kroz vekove nagomilanog znanja i upoznaje nas sa (ne)radnim navikama slavnih ljudi od pera poput Getea, Helderlina, Prusta, Borhesa, Ljose, Kerola, Pereka i Stivena Kinga. Čar ove knjige nije samo u raznolikosti sudbina njenih junaka, anegdotama i mitovima koji su se pleli oko njih, već i u istorijsko-geografskim skokovima kojima obilazimo biblioteke iz epohe baroka do savremenog doba, od Buenos Ajresa preko Londona, Madrida pa sve do ruskih pustahija. Anhel Esteban je uspeo da sumira ogromnu građu koja po pavilu prati ovakve knjige i da zakletim knjiškim moljcima pruži uzbudljivo i edukativno štivo, puno dragocenih podataka. Gete, Helderlin, Prust, Borhes, Ljosa, Kerol, Perek, Stiven King.