UČENJE SVETOG ISAKA SIRINA I NAŠE VREME Vladeta Jerotić ARS LIBRI Beograd 1998. mek povez, 138 strana 21 CM Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Stanje odlično N.S.O.+

PSIHOLOŠKO I RELIGIOZNO BIĆE ČOVEKA -Vladeta Jerotić Za knjigu `Psihološko i religiozno biće čoveka` predgovor je napisao episkop bački Irinej Bulović. Studije su grupisane u poglavlja Teorija i praksa psihoterapije, Kulturološki vid psihoterapije i Čovek između psihologije i religije. Knjiga sadrži i spisak literature. Beograd 2012 god, 269 str, meki povez. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. K.D.S.O.2.P.1

Upoznavanje sa sobom - Dmitrij Semenik Dmitrij Semenik, pravoslavni psiholog, rođen je 1967. godine. Završio tehnički fakultet (MIRЭA) i fakultet za psihologiju (MIP) u Moskvi. Radio kao novinar, u marketingu, bio rukovodilac trgovinskih kompanija. Preživevši krizu rastanka, 2006. godine je osnovao sajt „Preživeti rastanak“, iz kojeg se razvila grupa sajtova duhovne i psihološke pomoći u teškim kriznim situacijama. 2013. godine je pokrenuo inovacioni psihološki onlajn-projekat „Distanciona škola ljubavi“. Oženjen je i otac je troje dece. Šta je to PRAVOSLAVNA PSIHOLOGIJA i PRAVOSLAVNI PSIHOLOG Pravoslavna psihologija se danas nalazi na samom začetku svog formiranja. U knjigama, koje su do sada štampane pod oznakom pravoslavna psihologija, psiholozi pravoslavne orijentacije pokušavaju da ustanove vezu između crkvenih pojmova o duhovnom životu u odnosu na stav psihologije. Pravoslavni psiholog je naprosto psiholog pravoslavnog veroispovedanja, koji u različitoj meri koristi duhovno bogatstvo pravoslavlja radi korekcije čovekovog pogleda na svet. To, u mnogim slučajevima, ne samo da obezbeđuje brzo i potpuno izbavljenje od problema, već čini čoveka neuporedivo zdravijim i stabilnijim u raznim životnim situacijama. polpb

RETKO !!! Autor: grupa autora Povez: tvrdi Format: 14 x 20 cm Strana: 142 Pismo: latinica Šajeni, indijanski narod velikih severnoameričkih ravnica, razvili su Mit o stvaranju sveta, koji polazi od krajnjih metafizičkih apstrakcija Duha i praznine. Mit je monoteistički. Bog, zvan Maheo, stvorio je svet iz ničega. Radio je u fazama, po danima, vrlo slično hebrejskom mitu datom u početku biblijske Knjige postanja. Stvorio je svet u četiri dana, a već stvorena bića pomažu mu u kasnijim fazama. `U početku ne bejaše ničega i Maheo, sveopšti duh, živio je u praznini. Gledao je oko sebe, ali nije bilo ničega za videti. Slušao je, ali nije bilo ničega za čuti. Postojao je samo Maheo, sam u ništavilu. Maheo nije bio usamljen zbog veličine svoje moći. Njegovo biće je bilo svemir. Ali, dok se kretao kroz beskrajno vreme ništavila, Maheo pomisli da bi se ta Moć trebala iskoristiti. Kakve koristi od Moći, pitao se Maheo, ako se ona ne koristi za stvaranje sveta i ljudi koji žive u njemu. k-2

EGIPATSKA RELIGIJA - E. A. Volis Badž Sir Ernest Alfred Thompson Wallis Budge (27. srpnja 1857. - 23. studenog 1934.) bio je engleski egiptolog, orijentalist i filolog koji je radio za British Museum i objavio brojne radove o drevnom Bliskom istoku.[1] Mnogo je puta putovao u Egipat i Sudan u ime Britanskog muzeja kako bi kupio antikvitete i pomogao mu da izgradi svoju zbirku klinastih ploča, rukopisa i papirusa. Objavio je mnogo knjiga o egiptologiji, pomažući da se otkrića dovedu do šire publike. Godine 1920. proglašen je vitezom za svoje zasluge egiptologiji i Britanskom muzeju. Osobni život E. A. Wallis Budge rođena je 1857. u Bodminu, Cornwall, od majke Mary Ann Budge, mlade žene čiji je otac bio konobar u hotelu Bodmin. Budgeov otac nikada nije identificiran. Budge je napustio Cornwall kao dječak i na kraju je došao živjeti kod svoje tete i bake po majci u London.[2] Budge se počeo zanimati za jezike prije nego što je imao deset godina, ali je napustio školu u dobi od dvanaest godina 1869. da bi radio kao službenik u maloprodajnoj tvrtki W.H. Smith, koja je prodavala knjige, pribor i srodne proizvode. U slobodno vrijeme proučavao je biblijski hebrejski i sirijski uz pomoć učitelja volontera po imenu Charles Seeger. Budge se zainteresirao za učenje drevnog asirskog jezika 1872., kada je također počeo provoditi vrijeme u British Museumu. Budgeov učitelj upoznao ga je s čuvarom istočnjačkih starina, pionirskim egiptologom Samuelom Birchom i Birchovim pomoćnikom, asirologom Georgeom Smithom. Smith je povremeno pomagao Budgeu s njegovim asircem. Birch je dopustio mladima da proučavaju klinaste ploče u njegovu uredu i nabavio je knjige za njega iz Britanske knjižnice bliskoistočnih putovanja i avantura, poput Ninive i njezinih ostataka Austena Henryja Layarda. Od 1869. do 1878. Budge je svoje slobodno vrijeme provodio proučavajući asirski, a tijekom tih godina često je provodio pauzu za ručak učeći u katedrali sv. Pavla. John Stainer, orguljaš Sv. Pavla, primijetio je Budgeov naporan rad i upoznao mlade. Želio je pomoći dječaku iz radničke klase da ostvari svoj san da postane učenjak. Stainer je kontaktirao W. H. Smitha, konzervativnog člana parlamenta, i bivšeg liberalnog premijera Williama Ewarta Gladstonea i zamolio ih da pomognu njegovom mladom prijatelju. I Smith i Gladstone pristali su pomoći Staineru da prikupi novac za Budgea da pohađa Sveučilište u Cambridgeu. Budge je studirao na Cambridgeu od 1878. do 1883. Njegovi predmeti su uključivali semitske jezike: hebrejski, sirijski, geez i arapski; nastavio je samostalno proučavati asirski. Budge je tijekom tih godina blisko surađivao s Williamom Wrightom, poznatim proučavateljem semitskih jezika, među ostalima.[3] Godine 1883. oženio je Doru Helen Emerson, koja je umrla 1926. Budge je proglašen vitezom u novogodišnjim počastima 1920. za njegov istaknuti doprinos kolonijalnoj egiptologiji i Britanskom muzeju.[4] Iste godine objavio je svoju opsežnu autobiografiju By Nile and Tigris. Povukao se iz British Museuma 1924. i živio je do 1934. Nastavio je pisati i objavio nekoliko knjiga; njegovo posljednje djelo bilo je Od fetiša do Boga u starom Egiptu (1934). Beograd 1985 159 str Potpis na predlistu K. D. S. POL. 2 . 2

Saljem i kao preporucenu tiskovinu (cena dostave 170 rsd). Izazovi u hrišćanstvu u 21.veku-autor Vladeta Jerotić Sakupljena predavanja prof. Jerotića koja je održao na različite teme, odgovarajući na pitanja sa kojima se suočava savremeni čovek i onaj pre njega, i onaj pre… Koji će izazovi hrišćanstvu biti u 21. veku, možemo odgonetati analizirajući sve ono što je prethodilo… …U kojoj meri je tradicionalni jezik kojim se religijski predstavnici obraćaju javnosti razumljiv i aktuelan savremenom čoveku? Da li je moguće promeniti i prilagoditi način izražavanja, a ostati veran poruci koju kao verujući upućujemo svetu?… Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu. Broj strana: 148 Povez: broš Format: 21 cm Pismo: ćirilica Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-7614-179-1

Knjiga je dobro očuvana. ,,Nova knjiga o starcu Tadeju još jednom ga pokazuje kao istinskog svedoka pravoslavnog isihastičkog predanja i kao čovek koji je umeo da svojim savremenicima prenese živu reč utehe. Time je otac Tadej dokazao da Pravoslavlje ima neiscrpni potencijal obnavlljanja čak i u vremenima koja na prvi pogled izgledaju beznadežno. Pouka oca Tadeja nikada dosta. I ova, nova knjiga o njemu, dopunjena savetima njegovog duhovnog sina, starca Joila, pokazuje da naš život zavisi od naših pomisli i od čuvanja srca neuprljanog blatom ovog sveta. Kako žveti i raditi u vrevi, a ostati trezvenouman i tihovatelj? Praktična uputstva onoga koji je dar umno-srdačne molitve upoznao preko učenika Optine pustinje, starca Amvrosija (Kurganova).``

Knjiga je dobro očuvana. ,,Nova knjiga o starcu Tadeju još jednom ga pokazuje kao istinskog svedoka pravoslavnog isihastičkog predanja i kao čovek koji je umeo da svojim savremenicima prenese živu reč utehe. Time je otac Tadej dokazao da Pravoslavlje ima neiscrpni potencijal obnavlljanja čak i u vremenima koja na prvi pogled izgledaju beznadežno. Pouka oca Tadeja nikada dosta. I ova, nova knjiga o njemu, dopunjena savetima njegovog duhovnog sina, starca Joila, pokazuje da naš život zavisi od naših pomisli i od čuvanja srca neuprljanog blatom ovog sveta. Kako žveti i raditi u vrevi, a ostati trezvenouman i tihovatelj? Praktična uputstva onoga koji je dar umno-srdačne molitve upoznao preko učenika Optine pustinje, starca Amvrosija (Kurganova).``

Knjiga je dobro očuvana.Malo isflekana odozgo(kao na slici). ,,Nova knjiga o starcu Tadeju još jednom ga pokazuje kao istinskog svedoka pravoslavnog isihastičkog predanja i kao čovek koji je umeo da svojim savremenicima prenese živu reč utehe. Time je otac Tadej dokazao da Pravoslavlje ima neiscrpni potencijal obnavlljanja čak i u vremenima koja na prvi pogled izgledaju beznadežno. Pouka oca Tadeja nikada dosta. I ova, nova knjiga o njemu, dopunjena savetima njegovog duhovnog sina, starca Joila, pokazuje da naš život zavisi od naših pomisli i od čuvanja srca neuprljanog blatom ovog sveta. Kako žveti i raditi u vrevi, a ostati trezvenouman i tihovatelj? Praktična uputstva onoga koji je dar umno-srdačne molitve upoznao preko učenika Optine pustinje, starca Amvrosija``

62274) PESNIK LOGOSNOG SVEMIRA , Radmila Grujić , Čuvari Beograd 2015 , pravoslavna poezija, Radmila Grujić je rođena 14. marta 1952. godine u Sarajevu. Pravoslavni bogoslovski fakultet je upisala i završila u svojoj šestoj deceniji života i diplomirala 2009. godine. Radila je dvadeset sedam godina u “Beobanci”. Penzioner je od 2002. godine. Ovo je njena prva zbirka duhovnih pesama. Prve, mladalačke pesme objavljivala je u studentskim i drugim omladinskim časopisima. Revnosna je na bogosluženjima, aktivna i prilježna u veroučiteljskoj i misionarskoj delatnosti Crkve, pri parohijskom hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Beogradu (Žarkovo). Stalni je saradnik “Pravoslavnog misionara”, misionarskog glasila SPC za mlade, u kome vodi veoma čitanu rubriku Višedetne hrišćanske porodice. Živi u Beogradu. U braku je i ima ćerku. Krsna slava njene porodice je Sv. Ignjatije Bogonosac (Antiohijski) tvrd povez, format 12,5 x 20,5 cm , ilustrovano u boji , ćirilica, 244 strane, potpis i posveta autorke na predlistu

DUHOVNI USTANAK - Ignjatije Šestakov tvrd povez kao nova potpis pret. vlasnika grafitnom Књига Духовни устанак, Јеромонаха Игњатија Шестакова из Сретењског манастира, уредника најчитанијег сајта Православие .ру, представљена у београдској Вазнесењској цркви Током 2019. године, светло дана је угледала књига изабраних беседа (55) уз два интервјуа, оца Игњатија Шестакова кроз које он даје одговор на питања из савременог живота проносећи поуке Отаца наше Свете Цркве. Издавач књиге је Бернар, из Старих Бановаца, рецензент је протонамесник Радош Младеновић, а уредник Никола Дробњаковић (Задужбина манастира Хиландара). Изванредан превод потписују Марина Тодић и Ива Бандеља. На представљању књиге у четвртак 27. фебруара 2020. године у Вазнесењској цркви отац Игњатиј је говорио о корену свих зала – среброљубљу о узроцима кризе човечанства у којем се пропагирају вредности које никада нису биле вредности, и у чијој основи је првенствено богоотпадништво,криза морала, криза породице али и комфор којим се савремени човек данас задовољава. Доносимо кратак део из књиге Духовни устанак, као и прву беседу у овој књизи, јеромонаха Игњатија Шестакова, великог подвижника на Њиви Господњој и човека који спаја и укршта путеве руског и српског народа и Руске и Српске Православне Цркве. О породици „Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника. Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога? У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то. ( Корен свих зала је среброљубље, Интервју за портал.нет, стр. 158-164),

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mek Format: 12x20 cm Banja Luka 1998 Br.strana: 157 Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri. Sadržaj Dio I Mladost, 5 Dio II Monaštvo, 72 Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185 DIO I MLADOST Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`. Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!` Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem! .... DIO II MONAŠTVO Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo. Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji. Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim. Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka. Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: `Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.` `Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.` Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende za glačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu. ... DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se bori