Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Karl Rothammel ( 25. decembar 1914. u Firtu — 29. novembar 1987. u Zonebergu ) je bio nemački pisac nefikcije i radio-amater. Bio je autor knjige o antenama, standardnog nemačkog dela o antenskoj tehnologiji. Karl Rothammel je bio radio-amater od 1932. godine, u početku pod prijemnom šifrom DE3Ø4Ø/L. Od 1954. bio je aktivan pod radio-amaterskim pozivnim znakom DM2ABK, a od 1980. do smrti pod I21BK i I3ØABK. Tokom Drugog svetskog rata bio je radio operater Luftvafea. Posle rata radio je kao zemljoradnik. Zatim je deset godina radio u poštanskoj službi Istočne Nemačke, gde je brinuo o radio i televizijskim sistemima za prenos. Usledilo je dvadeset pet godina rada u informaciono-dokumentacionom centru u fabrici radio opreme Stern-Radio. Kao radio-amater, bio je dugogodišnji upravnik klupske stanice u Zonebergu i član ispitne komisije u okrugu Suhl. U radio-amaterstvu je uglavnom bio aktivan u VHF opsegu i nekoliko godina radio kao VHF spiker u radio klubu GDR. Rothammel je napravio početne veze na 2-metarskom opsegu od DDR-a do Francuske, Velike Britanije, Luksemburga, Belgije, Danske i Holandije sa svoje FM stanice „Gaststatte Blockhutte“. Elektromagnetne oscilacije, Prostiranje elektromagnetnih oscilacija, Način rada i karakteristika antene, Oblici dipola, Napajanje antena, Elementi za prilagođenje i transformaciju, Transformatori za simetriranje, Sprega napojnog voda sa izlaznim stepenom predajnika, Kratkotalasne antene u praksi, Oblici polutalasnih antena, Dugačke žičane antene, Aperiodične antene, Kombinacije dipola sa pobudom u fazi (horizontalne antene), Dipoli sa uzdužnim zračenjem, Usmerene antene sa jednotalasnim petljama, Obrtne usmerene antene sa parazitnim usmeravajućim elementima, Usmerene antene sa skraćenim elementima, Usmerene antene za više opsega, Kratkotalasne antene sa vertikalnom polarizacijom, Izbor pogodne kratkotalasne antene, Antene za ultrakratke talase, Sa uzdužnim zdračenjem za opseg od 2m, JAGI-Antene i grupne antene za amaterski opseg 70cm, Antene sa kružnim zračenjem za VVF i UVF, Specijalni oblici VVF i UVF antena, Oblici kratkotalasnih antena, Za korišćenje u pokretu, Za TV i radio prijem...

Izdavac : Radio B92 Godina : 1996 Povez : mek Stranica: 191 Stanje : očuvana Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta Kat. Br. DBNS

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Sabrane pesme / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin, 2002 (Sopot : Prizma) Fizički opis 523 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka ǂBiblioteka ǂIzabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ1 (karton) Napomene Tiraž 500 O ovom izdanju: str. 479-483 Kosi jezik Vojislava Despotova: str. 485-510. Predmetne odrednice Despotov, Vojislav, 1950-2000 Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG125

57499) MK1 KNEGINJA ZA PORODIČNIM STOLOM , Mladen Srđan Volarević , Matica srpska Novi Sad 1972 , edicija Prva knjiga, Mladen Srđan Volarević : Rođen u Bukoviću pored Benkovca, u Severnoj Dalmaciji. Školovao se u Beogradu, studirao filozofiju. Objavio knjige pesama: Kneginja za porodičnim stolom, 1972; Razbijeno ogledalo (bibliofilsko izdanje, sa bakrorezima Petra Omčikusa), 1979; Šapat u govornici, 1983; Vesti sa granice, 1989. Knjige pripovedaka: Iskušenje ćutnje, 1992; Pod krovom vatrene kuće, 2002; Da l ima smrti za nas koji smo ostali bez otadžbine, 2012. Romani: Cvjeta, 2004; Kratka povest jednog gađenja, 2011. Putopisni esej Jedno vreme u Italiji, 1994. Eseji: Gde mi jesmo oni nisu, 2001; Izveštaj iz zemlje Lotofaga, 2009. Radio Beograd je emitovao radio drame Kraljica, preljuba, Uskok Stojan Janković, Petar iz Brguda, U krugu progonstva, Alberto Fortis među Srbima u Dalmaciji. Objavljivao po književnoj periodici književnu i likovnu kritiku, eseje, istoriografske radove i drugo. mek povez, format 13,5 x 15 cm , latinica, štampano u 300 numerisanih primeraka, broj primerka 93 ; 39 strana

Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Četiri kanona / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1996 (Bor : Bakar) Fizički opis 89 str. ; 18 cm Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge (karton) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 87-88. Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC

Izdavač: RADIO B92 Pismo: Latinica, Povez: Broširani Broj strana: 3O8. Oko 18O pesama... V.Š. Nobelova nagrada za književnost 1997... Prevod sa poljskog PETAR VUJIČIĆ i BISEKA RAJČIĆ. Pogledajte sve moje predmete KNJIGE: http://www.kupindo.com/Clan/s.javorina/SpisakPredmeta Pogledajte moje ostale predmete `ALBUMI I SLICICE` https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=995 STRIPOVI i CASOPISI https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=

Odlično stanje 3 knjige zajedno Poezija Konak Raška zemlja Rascija Ćamil Sijarić (Šipovice, 18. decembar 1913 — Sarajevo, 6. decembar 1989) bio je crnogorski i bosanskohercegovački književnik i romanopisac. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banjoj Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugar“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela[uredi | uredi kod] «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Dizajn: Zoran Pavlovic Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Napisao je oko sedamdeset knjiga. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture. U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske. Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana seli sa porodicom za Beograd. Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima. Objavio je sedamdeset knjiga iz različitih žanrova. Radio je za televiziju, radio, novine i film. Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač). Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije. Član je Adligata.[traži se izvor] Sa suprugom ima tri kćeri.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Apolo 13 je sedma Apolo misija koju je organizovao SAD. Letelica je lansirana 11. aprila 1970. godine iz Svemirskog centra Kenedi na Floridi ali je misija napuštena zbog eksplozije rezervoara sa kiseonikom dva dana posle lansiranja. Posada se uspešno vratila na Zemlju a o njihovom događaju snimljen je film Apolo 13. Posadu su činili Džejms Lavel, Džek Svajgert kao piloti komandnog modula i Fred Hejz kao pilot lunarnog modula. Milojko `Mike` Vucelić (Garešnica, 11. lipnja 1930. - La Jolla, 7. rujna 2012.) je bio hrvatsko-američki inženjer strojarstva.[1][2] Najpoznatiji je po tome što je bio rukovoditelj projekta i jedan od direktora američkog svemirskog programa Apollo. Milojko Vucelić se rodio 11. lipnja 1930. godine u Garešnici u Republici Hrvatskoj[3], u srpskoj[4] obitelji Ljubice (rođene Hrgović) i Josifa (Jose) Vucelića, građevinskog inženjera, koji je radio kao nadzornik pruge na Državnim željeznicama Kraljevine Jugoslavije sa službom na kolodvoru Mišulinovac. Njegov pradjed, Rafael Vucelić bio je časnik slunjske pukovnije, a za svoje zasluge je dobio plemićku titulu `von Radiboj` od cara i kralja Franje Josipa I.[5] Osnovnu (pučku) školu i prvih sedam razreda gimnazije završio je u Bjelovaru, a 1948. godine maturirao je u Trećoj muškoj gimnaziji u Zagrebu. Diplomirao je na Strojarskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu krajem 1954. godine[6] na temu teorijske mehanike. Tijekom studija bavio se zrakoplovstvom. U Vazduhoplovnom centru u Vršcu je završio jedriličarski i pilotski tečaj, a tijekom studija bio je aktivan član Aerokluba Zagreb, te je radio kao tehničar. Nakon stjecanja diplome seli se u Njemačku, gdje je u početku radio za Mercedes-Benz u Stuttgartu, a zatim za Ford u Koelnu.[5][7][8] U Njemačkoj je proveo dvije godine, nakon čega se seli u Sjedinjene Američke Države, gdje u početku radi za Cessna Aircraft Company na dizajnu i opremi za slijetanje za njihov model C182RG. Poslije toga se zapošljava u tvrtki North American Aviation u kojoj radi kao projektant uređaja za spašavanje pilota za avione F-104 Starfighter i B-58 Hustler. Pošto je North American Aviation (danas North American Rockwell) imao ugovor sa NASA-om oko izrade svemirske letjelice Apollo, Vucelić je uključen u ovaj program skoro od samog njegovog početka, tj. od veljače 1962. godine. Analizirao je različite koncepte slijetanja na Mjesec, te je radio na razvoju specifikacija za različite sustave svemirskih letjelica. U početku je radio kao inženjer, da bi kasnije postao menadžer u NASA-inom sjedištu u Houstonu. Tamo mu je zadatak bila eliminacija svih mogućih grešaka tijekom leta, zbog čega je od svojih kolega dobio nadimak `Menadžer za probleme`. Tijekom ovog perioda, usko je surađivao sa glavnim kontrolorom leta Geneom Krantzom. Kao svoj najveći uspjeh naveo je misiju Apollo 8, kada je uvjerio rukovodstvo programa da umjesto trošenja resursa rakete Saturn V za još jedno ponavljanje misije u orbiti oko Zemlje, letjelica može krenuti u misiju oko Mjeseca. Nakon misije Apollo 11 i uspješnog slijetanja na Mjesec, Vucelić je dobio zadatak da proširi mogućnosti istraživanja Mjeseca iz orbite dodavanjem instrumenata. Na misiji Apollo 13 bio je zadužen za spašavanje astronauta, te ga je za ove zasluge 18. travnja 1970. godine američki predsjednik Richard Nixon odlikovao Predsjedničkom medaljom slobode (eng. Presidential medal of Freedom). Ostala je zapamćena čuvena rečenica koju je izgovorila posada Apolla 13 centrali NASA-e za vrijeme kontrole ovog leta: Houston, imamo problem, a primio ju je upravo Milojko Vucelić.[8] Po završetku misija Apollo, sudjelovao je u programu prve američke orbitalne svemirske postaje Skylab, koja je lansirana 1973. godine. Godine 1969. postaje vođa američko-sovjetskog kolaboracijskog Apollo-Sojuz programa. Tu je Vucelić radio na prilagođavanju Apollo letjelice za spajanje sa Sojuzom.[6][9] U ljeto 1975. godine biva premješten u London obnašajući dužnost potpredsjednika East-West Trade-a za Rockwell International Company, koja je bila zadužena za razvoj trgovinskih odnosa sa zemljama istočne Europe, te je time napustio rad u NASA-i. Od 1981. godine zaposlen je u američkoj telekomunikacijskoj tvrtki AT&T. Nakon pet godina provedenih u AT&T-u, 1986. godine kupuje tvrtku Ideal Electric Company, koju 20 godina kasnije prodaje južnokorejskom Hyundai-u.[7] Nagrade i priznanja Za svoje zasluge u programu Apollo dobio je brojne nagrade, među kojima je najznačajnija `Presidential Medal of Freedom`, najviša američka civilna nagrada koju mu je dodjelio predsjednik Richard Nixon.[5] Temeljem podrijetla svojih predaka iz Vojne Krajine bio je član Hrvatskog plemićkog zbora.[2][5] Obitelj Svoju suprugu Ingu Perzl, podrijetlom Njemicu, upoznao je na jednom od mjesečnih društvenih sastanaka stranih studenata na Sveučilištu Wichita. Sa njom ima dva sina: Alexandra, koji je stručnjak za čistu energiju i Nicholasa, koji kao inžinjer dizajnira raketna pilotska sjedišta. [10] Izdavaštvo Milojko Vucelić je 1970. godine napisao stručnu knjigu pod imenom `Apollo XIII javlja... Houston imamo problem`, koju je izdala Tehnička knjiga Zagreb, u kojoj opisuje probleme u misiji Apollo 13 i kako su ih riješili.

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1986. , ilustrovano Povez: Broširani sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+165+158+131+189 * Horoskop * Tako zamisljam nebo * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama Miroslav Mika Antić (Mokrin, 14. mart 1932 — Novi Sad, 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

Retko u ponudi Ilustrovao Mića Mihajlović Kao na slikama 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Mica Popovic Miklós Radnóti (rođen kao Miklós Glatter; 5. svibnja 1909. - studeni 1944.) bio je mađarski pjesnik i učitelj. Ubijen je u Holokaustu. Miklós Glatter bio je sin trgovca tekstilne tvrtke Brück & Grosz iz Budimpešte. Rođen je u 13. četvrti Újlipótváros kraljevske ugarske prijestolnice Austro-Ugarske. Pri rođenju, njegov brat blizanac rođen je mrtav, a majka mu je umrla ubrzo nakon poroda. Većinu djetinjstva proveo je s obitelji svoje tete čiji je suprug Dezső Grosz bio jedan od vlasnika tekstilne tvrtke u kojoj je njegov otac radio do svoje smrti 1921. godine. Osnovnu i srednju školu Radnóti je pohađao u rodnom mjestu, a školovanje je nastavio na srednjoj tekstilnoj školi u Liberecu od 1927. do 1928. po ujakovu savjetu. Zatim je radio kao trgovački dopisnik u poznatom tekstilnom poduzeću do 1930. Naposljetku, Radnóti je uspio nadvladati želju za još jednim obrazovanjem i počeo je studirati filozofiju, mađarski i francuski jezik na Sveučilištu u Szegedu. Godine 1934. završio je studij filozofskom doktorskom disertacijom Umjetnički razvoj Margit Kaffke. Nakon mature promijenio je ime u Radnóti, prema rodnom mjestu Radnovce (mađ. Radnót) svog djeda po ocu. U kolovozu 1935. oženio se svojom dugogodišnjom ljubavi Fanny (1912.-2014.), kćeri vlasnika ugledne tiskare Gyarmati. Vrlo sretan brak je nažalost bio bez djece sve do njegove deportacije. U školskoj godini 1935/36. stekao je prva profesionalna iskustva kao srednjoškolski profesor u Gimnaziji Zsigmond Kemény u Budimpešti. U rujnu 1940. regrutiran je u židovski radni bataljun mađarske vojske do prosinca te godine, zatim od srpnja 1942. do travnja 1943. po drugi put. Dana 2. svibnja 1943. zajedno sa suprugom prešao je sa judaizma na rimokatoličku vjeru. U svibnju 1944. Radnótijev treći vojni rok je započeo i njegov je bataljun deportiran u Bor u Srbiji. Nakon 1943. mađarsko-židovski prisilni radnici bili su zatvarani u blizini borskih rudnika bakra koji su pokrivali 50 posto potreba njemačke ratne industrije za bakrom. Dana 17. rujna 1944. Radnóti je bio prisiljen napustiti logor u koloni od oko 3600 zarobljenika zbog vojne ofenzive savezničkih vojski. Izdržao je neljudski prisilni marš od Bora do Szentkirályszabadja, gdje je 31. listopada napisao svoju posljednju pjesmu. U studenom 1944. njega i još dvadesetak zarobljenika strijeljali su pripadnici Mađarske garde zbog njihove potpune fizičke i psihičke iscrpljenosti. Navedeni su različiti datumi njegova ubojstva. Neke publikacije navode dan u razdoblju od 6. do 10. studenog. U detaljnoj i znanstvenoj izložbi Mađarske akademije znanosti iz 2009. godine, 4. studenog je naveden kao datum smrti. Danas je potrebno oko 1 sat i 30 minuta vožnje od 110 kilometara automobilom od Szentkirályszabadja do Abde. Radnóti je sa suprugom pokopan na groblju Kerepesi. Godine 2013. njegov kip u Abdi je oštećen, ali razlog oštećenja još uvijek nije razjašnjen... Vizuelna poezija apoliner danilo kis modernizam simbolizam ekspresionizam

Blazo Scepanovic - Ivicom zemlje zmija Nolit, Beograd, 1958. Mek povez, 96 strana. EKSTREMNO RETKO! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista starsno! Sve ostalo u dobrom stanju! Engleski Jezik! Retko u ponudi! Prvo izdanje! 1959. godina Detalji fizičkih karakteristika, staništa, ishrane, uzgoja, nege i ličnosti svake vrste golubova i golubica. Golubarstvo, Ptice,... Jean Theodore Delacour (rođen 26. septembra 1890. u Parizu, † 5. novembra 1985. U Los Anđelesu) bio je američki ornitolog francuskog porekla. Postao je poznat kao otkrivač i uzgajivač retkih ptica. Jean Theodore Delacour bio je na brojnim ekspedicijama u Indokini (posebno u Vijetnam), ali i na Madagaskaru. 1939. godine Chateau Cleres je izgoreo, a 1940. Francuska je bila okupirana. Delacour je zbog toga otišao u Njujork i radio u zoološkom vrtu u Bronku, ali i naučno u američkom Prirodnjačkom muzeju. Posle rata ponovo je uspostavio zoološku baštu Cleres, koju je 1967. poklonio Museum national d’histoire naturelle. 1924. godine, Delacour i Pierre Charles Edmond Jabouille opisali su tamnoplavi fazan otkriven u Annamu kao carskog fazana (Hierophasis imperialis). Potomci prvog otkrivenog para postojali su u zatočeništvu do 1970-ih, ali u divljini dugo nisu otkriveni dalji primerci. Kada je 1990. uhvaćen primerak, vrsta je detaljno ispitana i utvrđeno je da ovo nije zasebna svojta, već povremena ukrštanja srebrnog fazana i edvardijanskog fazana ili vijetnamskog fazana. Delacour je bio jedan od osnivača organizacije za zaštitu ptica koja je danas poznata kao BirdLife International.

Izdavač: Lazarov Miodrag Pashu Edicija AUT, knjiga 2 Povez: tvrd Broj strana: 159 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Frajburg 1983 - filozofsko-kombinatorska pesma beogradskog pisca i kompozitora Miodraga Lazarova Pashu-a, napisana pod pseudonimom Toulouse Lautrec. Lazarov Miodrag Pashu (Skoplje, 1949) je diplomirao kompoziciju i magistrirao estetiku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Estetičkog društva Srbije. Privatno je studirao dirigovanje. Završio je kurs elektronske muzike pri elektronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda. Bio je član avangardne grupe Opus 4 (koju su, osim njega, sačinjavali i Vladimir Tošić, Milimir Drašković i Miroslav Miša Savić). Sa grupom Opus 4, kao i sa grupom umetnika konceptualne i postkonceptualne orijentacije, a najzad i sam, izvodi niz svojih radova (a učestvuje i u izvođenjima radova drugih umetnika), tipa happeninga, performansa, semiosonica, akcija... Pashuov rad se može definisati kao konceptualistički i redukcionistički. Takođe koristi i prožimanje više medija, kao i što konotira ideju dela u multidisciplinarni kontekst, a najzad, kontekstualizuje stara invarijantna i varijantna svojstva strukture dela (imanentna različitim umetničkim rodovima) na nov – medijski-inovalentni način. Godine 1986. osniva i uređuje neprofitnu nezavisnu ediciju knjiga AUT. Publikacije AUT-a su nastojale da predstave „autonomne poduhvate, autonomnu umetnost, autsajdersku umetnost, alternativne umetničke trendove, avangardne ultra-individualne struje, radove postavljene van (propisanog terena)“. Ovde je objavljeno mnogo značajnih metaknjiževno-grafičkih radova: Miroslav Mandić: Varšava: jedne noći jedna pesma, Toulouse Lautrec: Freiburg 1983, Ranko Pavić: AUT FUTURA, Lazarov Miodrag Pashu: 1. (K-117)

Blazo Scepanovic - Smrt pjesnikova Nolit, Beograd, 1961. Mek povez, korice kao na slikama, 108 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

U knjizi možete pročitati savremena razmatranja nekih ekoloških problema poput klimatskih promena i očuvanja biodiverziteta. Vaš je izbor da li ćete se pomiriti sa tim da se klima menja i da njeno menjanje direktno utiče na zdravlje ljudi ili ćete se aktivno angažovati i učestvovati u zaštiti prirode. Odgovori na sve više ekoloških izazova je složen, ali na njima treba raditi. Knjiga nudi nekoliko rešenja koja se mogu, ali i ne moraju uzeti u obzir. K212

STEVAN RAIČKOVIĆ DRUŽINA POD SUNCEM - sa POSVETOM autora - I izdanje Ilustrovao - Boško Risimović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1960 54 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Šaren laž Trka Kad počne kiša da pada Prozor Ko da to bude? Sto i stolice Nov šešir Slika Pevaju čistači cipela Na kraju grada U parku Nedelja u školi Pesma jednog trgovca Družina pod suncem Klis i lopta Sa pijace Leto Susret na moru Rumeni mak Most Crtanka `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor: U redakciji Muluna Babića Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, mašinski fakultet Broj strana: 231 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Tesla, Srbin rođen u Hrvatskoj, studirao je u Češkoj, radio u Budimpešti, Parizu, Pragu, Strazburgu, SAD. Kosmopolita. Građanin sveta - tako je i veliki njegov doprinos čovečanstvu. On je u stvari označio početak globalne elektrifikacije planete. On je bio taj koji je razvio sistem naizmenične struje, stvorio motore sa visokonaponskim transformatorima, na kojim počiva ceo industrijski svet. Zahvaljujući njemu, osvetljeni su naši domovi, sela, gradovi. Tesla je pravi tvorac radia, a ne Markoni i Popov, koji su iskoristili njegov rad i patent. Tesla je stvorio prvi mehanizam sa daljinskim upravljanjem, otkrio princip robotike i motora na solarnu energiju, rengenski aparat, brojač električne energije, automobilski brzinomer, fluorescentne sijalice, električni sat, uređaje za elektroterapiju - nabrajati možemo i dalje i dalje... oko hiljadu pronalazaka iz raznih oblasti nauke i tehnike. Rad mnogih naučnika zastari već za vreme njihovog života, zbog brzog razvoja nauke i tehnologije. Tesla je bio redak primer naučnika čiji rad je živio u tri veka. Na kraju on je vlasnik ideje elektronskog mikroskopa i lasera, televizije i mobilnog telefona, Interneta i mnogih drugih stvari, koje su postale stvarnost tek u naše vreme. O Tesli su napisane tolike knjige. Sve odreda i prevashodno u slavu velikih pronalazaka i grandioznog naučnog dela. Ima i nekoliko biografija. Postoji i autobiografija. O novinskim tekstovima da i ne govorimo. Knjiga `Ideje i dela Nikole Tesle, očima studenata` je zbirka seminarskih radova studenata Mašinskog fakulteta iz predmeta `Istraživački izazovi 21. veka` kao njihov doprinos obeležavanju 150. godina od rođenja Nikole Tesle. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana, osim što je moguće da je iscepan prvi, beli predlist. Na srednjoj slici priložen deo sadržaja. RETKO!!! (tiraž 250 primeraka)

STEVAN RAIČKOVIĆ TISA - sa POSVETOM autora - I izdanje Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1961 82 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I Povratak Močvara Reka Čamac u ritu Šta nas sve čeka u magli U ponoć na klupi Nepoznata u davnini Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu II Umire lišće da cvetaju soneti Ni predeo maglen U zimski sumrak III Slučaj u oktobru U srcu noći cveta nepoznato Nas nekoliko na broju Kao nikada više IV Vreme u lozi Koliba Zatočeništvo Zmija Prolazeći nepoznatim predelima V Jedne nedelje u podne Grad ili ponoć Barka Tisa (ІІ) `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

STEVAN RAIČKOVIĆ TOČAK ZA MUČENJE - sa POSVETOM autora Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1981 76 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SONETI Vrata Kula na pesku Praznina Na drumu Čas U čaroliji Na tle sad jabuka pade Sa uspomenom na jednu panonsku sobu Krletka Novi povratak TOČAK ZA MUČENJE OPSESIJE 1. A kakav juče beše dan 2. Na dva smo gluva mesta 3. Koračam dugom ulicom 4. Crtam po pesku krugove 5. U mojoj glavi stanuješ 6. Kiša je tako blaga STIHOVI (Iz grada smo, pesmo, pošli...) (Učinilo se...) (Dva nepomična avionska krila...) (Čekamo glas jedan...) (Već su crvenkasti listovi...) (Ovde nema ničeg...) (Kao da se budiš...) (Stali smo zbog kiše...) (Gledamo sa vrha u more...) (Taman se činilo) RAZGOVOR S ILOVAČOM `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MOJE MUŠTERIJE Dragiša Krunić (poslanice) Biblioteka Vrela Zapis, Beograd, 1982 veoma retko u vrlo dobrom stanju Pesme iz majstorske radionice Priče iz radionice je poznata serija snimljena 1981 godine. Režirao ju je Zdravko Šotra po motivima priča koje je napisao beogradski automehaničar Dragiša Krunić. Sjajnu glumačku ekipu predvodio je Zoran Radmilović (u seriji kao Života Govedarević). Dragiša je bio i pesnik, a radnja mu je bila u ulici Gospodara Vučića 42, dok je radionica u kojoj je snimana serija smeštena u dvorištu u ulici Ravanička 7, odmah iza OŠ “Jelena Ćetković. “PRIČE iz majstorske radionice” je autentična priča majstor Dragiše. Svi likovi iz serije su stvarno postojali, a do njegove smrti u dvorištu radionice rado su bili viđeni Milić od Mačve, Ružica Sokić, Bata Živojinović, Neda Arnerić, Stevo Žigon i mnogi drugi. Krunić je rođen 1929. na Pašinom brdu. Od 1947. do početka 50-ih, nakon završenog zanata, radio je u raznim firmama, ali ga je, kako je govorio, samoupravljanje onespokojilo, pa se bacio u privatnike. Od 1968. je “lečio bolesne pežoe”, a zahvaljujući druženju sa umetnicima, počeo je i sam da piše. Objavio je tri zbirke: “Između hleba i neba” 1975, “Moje mušterije” 1982. i “Ja, zatočenik noći” 2000. godine, kao i priloge u JEŽ-u i drugim listovima. Dobitnik je nagrade JEŽ-a “Brana Cvetković” za satiričnu poeziju (1987). Napisao je scenario (koscenarista Zdravko Šotra) za TV seriju “Priče iz majstorske radionice” (TV Beograd, 1982) i scenario, takođe sa Šotrom, za film “Šesta brzina” (1985). Bio je i glumac književnog pozorišta “4 asa”, sa Ljubivojem Ršumovićem, Rastkom Zakićem i Miljenkom Žuborskim. Posle decenija bavljenja popravkom automobila, odlučio je da se sasvim posveti umetnosti i od automehaničarske radionice napravio je galeriju u kojoj je priređivao izložbe eminentnim slikarima (Milić od Mačve, Tikalo, Zoran Nastić, Milan Tucović…), a kompletan nameštaj u tom prostoru sam je izrezbario. Preminuo je 2004. godine u Beogradu.

Treća knjiga poezije Zorana Ćirića. Odlično očuvano. Retko u ponudi, tiraž samo 100 primeraka! Autor - osoba Ćirić, Zoran Naslov WAH-WAH : katalog molitvi / Zoran Ćirić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1992 (Novi Sad : SG studio) Fizički opis 49 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Ljano estakado, gde je moje stado (5-6); Sine, zapiši tu molitvu (7); Ispod smeha mnogo eha (8); Ritam je slep kao kičma (9); Pesma izgubljenog bola (10-11); Ili metafora ili ništa (12-13); Zašto se Isus služio pričama (14); Bdim nad ponoćnim expresom (15); Molitva za pasivni otpor (16); Kao pesma u kojoj si me volela (17); Žešći momak i žešća devojka (18-19); Pre nego što postanem pas (20); Ja sam Kongo, ti si Bongo (21); Kolynos, pasta mladosti (22); Balada o obeleženim trubačima (23); Na pola puta nigde skuta (24); Louie, Louie (25-26); Preobraženje plitke propovedi (27-28); Ne čuvajući glavu od belega (29-30); Ja te volim, primenjujem antipsihijatriju (31); Prvorođeni je živ (32); Već davno primetih da se sve razliva (33); Doo-wop (34); Gan (35); Dok me poričeš obrvama (36); Obelix (37); `Zato je vaseljena tvrda i ne pomera se` (38); Nagazi prvo jednu šinu a onda drugu (39); U stilu večite slave (40); Otišao sam da vidim grad (41); Aleksandar na Antibima (42-43); Spokoj prelazi u akciju (44); `Kad boli, boli, kad ne boli, ne boli` (45). Beleška o piscu (47). (Broš.) Napomene Tiraž 100. Beleška o piscu: str. 47. Zoran Ćirić (Niš, 1962) srpski je književnik. U rodnom gradu Nišu je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Do sada objavio više od dvadeset knjiga različitog žanrovskog usmerenja. Zastupljen u više antologija savremene srpske proze i poezije. Dobitnik nagrade Branko Radičević 1990. godine za zbirku poezije „Rio Bravo“. Za roman „Hobo“ dobio nagradu fonda Borislav Pekić, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2001. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine. Roman „Prisluškivanje“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, za produkciju 1999. Biografija Većina proznih naslova je doživelo više izdanja i zauzimalo visoke pozicije na bestseler listama. Priče i pesme, kao i odlomci iz romana, prevedeni su na više svetskih jezika (engleski, italijanski, nemački, mađarski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, švedski...), a roman Prisluškivanje je preveden na italijanski. Autor je brojnih eseja iz oblasti popularne kulture koje je u periodu 1990-91 objavljivao u tadašnjem vodećem jugoslovenskom rok-časopisu „Ritam“. 1997. postaje kolumnista dnevnog lista Danas, a krajem te godine magazin „Profil“ ga proglašava za „najvećeg živog srpskog pisca“ i posvećuje mu reportažu na dvanaest stranica. Pre toga je već u mnogim medijima proglašen za „srpskog Bukovskog“, a još 1992. „Borba“ ga označava kao „jedinog rokenrol pisca u zemlji“. Od novembra 2001. punih godinu dana ispisuje kolumnu u političkom nedeljniku NIN. Nakon toga biva angažovan za magazin Plejboj, izdanje za Srbiju i Crnu Goru, u kojem sarađuje od samog početka, decembra 2003. do avgusta 2004. godine. Nakon toga, te iste godine, otpočinje tromesečnu saradnju sa magazinom „Evropa“. Gostovao je na Prvom evropskom književnom festivalu u Sarajevu, 2000. godine, u organizaciji Francuskog kulturnog centra, kao odabrani predstavnik nove srpske književnosti. Njegova reportaža o postdejtonskom, multietničkom Sarajevu – objavljena u banjalučkom „Reporteru“ u cenzurisanoj verziji – i dalje se smatra za najbolji tekst koji je neki srpski pisac do danas napisao na tu temu. Takođe, po pozivu, nastupao na Festivalu Alternativne Književnosti u Beogradu, Zagrebu i Osijeku (2001). Zajedno sa Zlatkom Ristićem Pajom, autor je izložbi poezije „Ko je Magični Ćira“ (1986. Niš i Skoplje) i „Magični Ćira ponovo jaše“ (1991. Niš, Beograd, Novi Sad). Autor kultnih emisija „Magični Geto“ i „Ponoćni Portir“ koje su tokom 1994. godine više meseci emitovane na radiju „Belami“. Na istoimenoj televiziji, dve godine kasnije, imao svoj tok-šou, uglavnom satirično intoniranog – kako u odnosu na globalne tako i u odnosu na lokalne mitove i fenomene. U periodu od 1995–1997. bio glavni i odgovorni urednik KPGT radija. Jedini internacionalni džez festival u Nišu nosi ime po naslovu njegove knjige pripovedaka „Nišvil“, objavljene 1994. godine. Takođe, i jedna niška radio-stanica dobila je ime po pomenutoj knjizi, a kao poseban kuriozitet valja pomenuti podatak da je pre nekoliko godina naš proslavljeni džez trubač, Stjepko Gut, snimio album u Americi koji je nazvao – Nišvil. Pozorišna produkcija beogradskog SKC-a, dramatizovala je jednu od priča iz njegove knjige „Zlatna dekada“ i uključila je u predstavu „Beogradske priče, drugi deo“, koja je bila na repertoaru 1992–1993. godine. Na Drugom programu Radio Beograda izvedene su radio drame po Ćirićevim pričama „Purpurna ruža Čaira“ i „Lament za ženu u dovratku“, kao i po romanu „Slivnik“. Iste su reprizirane više puta, a radio-drama „Slivnik“ je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu. Tokom prošle godine ispisivao putopisne priče u magazinu „Standard“ i radio autorske priloge na RTS-u, posvećene Svetskom fudbalskom prvenstvu „Nemačka 2006“. U dnevnom listu „Politika“ od septembra 2007. do februara 2009. imao svoju kolumnu, a u magazinu „NIN“ od januara do jula 2009. ispisivao seriju tekstova ĆIROMANIJA. Književna kritika o Ćirićevom delu Teofil Pančić pišući o romanu SMRT U EL PASU zaključuje sledeće: „Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana HOBO - koji se uspeh tek mogao na pravi način „kapitalizovati“ kroz buduće knjige – čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet Smrti u El Pasu, knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom „horizontu očekivanja`. Ljiljana Šop u tekstu „Dobar dan za Nišvil i Magičnog Ćiru“ ističe sledeće: „Pripovedanje Zorana Ćirića može se identifikovati sa otporom i ponudom, a potom i krikom i vapajem jedne mlade generacije, stasale uz muziku, seks i drogu kao uz alternativnu stvarnost, generacije koja pri tome naša društvena realnost nije nudila ništa do vampirskog plesa jedne propale ideologije koja predugo odumire...“ Teofil Pančić, o zbirci priča TVRDA LjUBAV: „Kako god, u Tvrdoj ljubavi opet ima dovoljno onog jedinstvenog Ćirićevskog štofa, onog koji čini da prema Ćiriću možete imati odnos kakav god vam je drago, jedino ga nikako ne možete ignorisati, izuzev na svoju štetu.“ Teofil Pančić, komentarišući ulazak romana PRISLUŠKIVANJE u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: „Ćirić je u svega stotinak strana Prisluškivanja sažeo sav strah, nepodnošljivu strepnju i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se „pravi pametan“ tako što će nekim „civilizacijsko-geopolitičko-metafizičkim“ razlozima i ostalim đinđuvama iz „patriotske“ (ili „mondijalističke“ uostalom!) paraintelektualne bižuterije podariti smisao nadrealnom užasu kroz koji smo proletos proglavinjali.“ Adrijana Marčetić o zbirci priča STARINSKA STVAR: „U kontekstu savremene domaće proze, često zasićene kvaziistorijskom tematikom i sladunjavom fantastikom, Đirićeve priče ostavljaju utisak izvornosti i svežine pokazujući da i danas neki već pomalo zaboravljeni književni modeli, osveženi individualnim pečatom, mogu biti literarno produktivni.“ Tanja Ilić o zbirci priča VULVAŠI: „Njegova duhovitost i ekscentrični izbor tema naročito dolaze do izražaja u najboljim pričama u ovoj zbirci – Uvodna, Nepričanke, Vulvaši, Tajne nestalih rendžera, Doktor Franki i Mister Štajn, koji su stilski i žanrovski različite. Tu dolazimo do još jednog kvaliteta modernog pisca (kakav je Zoran Ćirić) a to je sposobnost da modifikuje jezik pripovedanja, ne odstupajući od svog sopstvenog umetničkog izraza.“ Dušan Ristić o zbirci priča NIŠVIL: „Proverite, dakle, zašto Zoran Ćirić svom nadimku dodaje idolopoklonički prefiks, pročitajte zašto Ćirić ne pripada „mladoj srpskoj prozi“ i ostalim „manufakturama snova“, otkrijte zašto on predele ne slika čajem, saznajte šta je to „Grin, grin gras of houm“! Sve ovo i još više od toga pronaći ćete u knjizi „Nišvil“ toj sada već obaveznoj literaturi za četrnaestogodišnjakinje i njihovu znatno stariju „piletinu“. Ko ne pronađe jedan od 1000 primeraka „Nišvila“ ostaje ono što je i bio.“ Aleksandar Jerkov pišući o zbirci priča STARINSKA STVAR konstatuje sledeće: „Došlo je po svoj prilici vreme da na početku 21. veka Đirić postane lider poststvarnosne proze. (...) Posle Starinske stvari, zbirke zrelih, zaokruženih priča, koja je stvarno dobra stvar, prozi Zorana Ćirića valja odrediti visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. (...) Nema u ovoj knjizi slabe priče, a neke su već viđene za buduće izbore.“ Tihomir Brajović o romanu HOBO: „... Aca Baron je, po svoj prilici, najupečatljiviji negativac novije ovdašnje produkcije na slične teme.“ Vladislava Gordić o romanu HOBO: „Hobo nema istinski pandan u tekućoj srpskoj književnosti...Hobo je, ukratko, wild thing srpskog romana. Ovenčan stipendijom „Borislav Pekić“! S razlogom...“ Teofil Pančić o romanu HOBO: „Hobo je, budimo odmah načisto, krimić. Ovo treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer Hobo je, kao takav, gotovo senzacionalni novitet u srpskoj književnosti (...) svojevrstan dobrodošli poetički incident... Nešto mnogo jače od toga, koliko i burbon od razvodnjenog piva iz neke mafijaške špelunke. Zato brzo i hvata, a teško pušta.“ Ljiljana Šop povodom dodele NIN-ove nagrade romanu HOBO: „Ove godine je, pobedio Hobo, što je isto kao da kažem da je pobedila mučnina i da je barem na trenutak nokautirano licemerje i kalkulisanje sa ružnim licem stvarnosti.“ Teofil Pančić o romanu SLIVNIK: „... Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U Slivnikuje Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiroloških Opštih Mesta.“ Vladislava Gordić Petković o knjizi SOLIDNO SRCE: „Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji od ranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. (...) Glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove, arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.“ Nenad Šaponja o romanu PRISLUŠKIVANJE: „Dakle, snažna volja za pisanjem, uprkos svemu, koja samim tim ovaj čin uznosi na nivo ontičkog, te vanredan sluh za anegdotalni dijaloški obrt i generacijsku percepciju sveta, kao i sama narativna zavodljivost ispripovedanih pasaža, jesu kvaliteti koji Ćirićev roman izdvajaju iz mnoštva knjiga koje se bave prošlogodišnjim ratom.“ Bogdan Tirnanić o delu Zorana Ćirića: „Kada kažem da Magični piše svetsku prozu (ovog puta bez prefiksa tzv.), onda to može biti i vrednosna kategorija – mada nisam pozvan da se o takvim stvarima izjašnjavam - no sve to je opis njegovog duhovnog uporišta: ne Niš kontra centru, nego Niš kao centar, kao svet, kao monada, kao zaokruženi univerzum koji nije ni dobar ni loš, nego je samo takav kakav jeste, jer drugog (sveta) i nema.(...)Magični je zapravo nedodirljiv jer je, stavivši Niš u centar, samim tim činom stvorio jedan mitski predeo sa kojim provincijalci ne bi znali šta da počnu čak i da se vrati praksa utvrđivanja idejne štetnosti one literature koja loše utiče na mladež, odvlačeći je od učenja u razbludni rokenrol i u kandže pornografije. (...)Možda je Ćira Magični donekle kriv što je Niš tokom bombardovanja najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti (Ćiri, ne Šeju): zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu postaje unapred nepotrebna...“ Vule Žurić o zbirci priča ODBRANA GRADOVA: „Dok su „Vulvaši“ samo jedan od naslova koji održavaju Ćirićev kultni status, zbirka priča „Odbrana gradova“ je njegova najbolja knjiga. Sedamnaest priča, ispričanih na manje od sto stranica, čine celinu koju treba čitati linearno. Naravno, čitajući na preskok, nasumice, nijedna od sedamnaest priča neće izgubiti na vrednosti ali će, smeštena u zamišljeni koncept, postići željeno. Pročitavši i poslednju priču pod naslovom „Priča postoji zato da se dalje priča“, shvatićete da je „Odbrana gradova“ mogla biti i roman, ali upravo iz piščevog uverenja izrečenog u navedenom naslovu to jeste zbirka priča zrelog pisca koji, došavši do krajnjih granica željenog stila, tek počinje da pripoveda.“ Nebojša Pajkić o zbirci priča ZEN SRBIANA: „Eto, takva jedna linija duha dijeli gospodina Ćirića istovremeno od retardiranog kvazisrpskog i kvazinacionalnog eposa i od anahronog kvazikosmopolitskog zanosa pseudobudistički trivijalne postmoderne scene“ Bogdan Tirnanić o ranim radovima Zorana Ćirića: „Naše mudre kolumnističke glave misle da je živeti u Nišu pod Milom Ilićem siže za jedan roman fantastike. Ni sami nisu svesni koliko su u pravu. Zato ih obaveštavam da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome u svojim knjigama („Nišvil“, „Kalibar 23 za specijalistu“) piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme – zahvaljujući Pekinpou, ali i Milu Iliću – shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma. Dinko Tucaković o zbirci priča NIŠVIL: `Nišvil“ je doslovno, pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri. I kao što je Boris Vijan ismevao licemernost posleratne Francuske i visokoparne egzistencijaliste, čija se dubina završava u šoljici espresa, Zoran Ćirić uporno svojom prozom - ranije i poezijom - poziva na pobunu protiv kvaziurbanih beogradskih literarnih i kulturnih standarda, proglašavajući svoj Niš (Nais) N(e)išvilom u kojem Šaban Bajramović lako postaje Džejms Braun, a južna pruga dom prave južnjačke utehe. David Albahari o zbirci priča NIŠVIL: „Obeležene, pre svega, težnjom ka sažimanju pripovedanja i samog jezika, nove Ćirićeve priče ukrštaju lokalnu tradiciju sa nasleđem pop i rok kulture. Krajnji rezultat je dobra urbana proza, smeštena u prepoznatljive koordinate prostora i vremena u kojem živimo. U žiži autorovog interesovanja su Niš, kao grad koji priželjkuje da bude grad, i lokalni heroji koji nastoje da spoznaju sebe. Zoran Ćirić suvereno vlada formom kratke priče, i zbirka „Nišvil“ potvrđuje da se kvalitetna proza kod nas, danas, sve više piše izvan centra, na margini koja, u stvari, postaje pravo središte. Teofil Pančić o romanu NOĆ SVIH SVETIH: „Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije - uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga - ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj...), a čitalac zaklopi korice ovog romana.(...)Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto... Dela Rio Bravo (pesme, Novi Sad, 1990), Remix (pesme, Niš, 1991), Wah-Wah (pesme, Novi Sad, 1992), Zlatna dekada (priče, Niš, 1992), Nišvil (priče, Niš, 1994, 2002), Tajni život u Srbiji (pesme, Sremski Karlovci, 1995), Kalibar 23 za specijalistu (priče, Beograd, 1995, 2002), Magični geto (priče, Niš, 1995), Post (pesme, Niš, 1996), Zen Srbiana (priče, Beograd, 1997, 2002), Pesme o zanatima (pesme, Niš, 1997), Vulvaši (priče, Beograd, 1998), Odbrana gradova (priče, Niš, 1998) Kaži mami (priče, Beograd, 1999), Prisluškivanje (roman, Beograd, 1999, 2000, 2002), Starinska stvar (priče, Beograd, 2001), Hobo (roman, Beograd, 2001, 2002, 2007), Smrt u El Pasu (roman, Beograd, 2003), Slivnik (roman, Beograd, 2004), Gang of four (priče, Beograd, 2005) Tvrda ljubav (priče, Beograd, 2006) Divlja Horda – zabeleške mlađeg pokvarenjaka (Novi Sad, 2007) Solidno srce (priče, Beograd, 2008) Noć svih svetih (roman, Beograd, 2009) KC (K)

Lepo očuvano Matica srpska, 1956 Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Aleksandar Tišma Aleksandar Tisma.jpg Datum rođenja 16. januar 1924. Mesto rođenja Horgoš, Kraljevina SHS Datum smrti 15. februar 2003. (79 god.) Mesto smrti Novi Sad, SCG Škola Univerzitet u Beogradu Rođen je u Horgošu od oca Srbina Gavre Tišme i majke Jevrejke Olge, devojačko Miler. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973.[2] Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Uredi Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Uredi Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik