Kao na slikama Korice malo pohabane unutra sve čisto Jako zanimljiva zbirka poezija 1985. Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

SAt nekopletan za raditi...

Autor - osoba Müller, Heiner, 1929-1995 = Miler, Hajner, 1929-1995 Naslov Ja sam anđeo očajanja : (izabrane pesme 1949-1995) / Hajner Miler ; preveo s nemačkog, izabrao i priredio Dragoslav Dedović Jedinstveni naslov ǂDie ǂGedicthe. scc Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera, 2010 (Beograd : Altera) Fizički opis 131 str. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Dedović, Dragoslav Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena poezija / [Altera] ; ǂknj. ǂ28 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Gedicthe / Heiner Müller Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Tiraž 500 Str. 123-131: Anđeo istrorije, anđeo očajanja / Dragoslav Dedović Objašnjenja: str. 109-121. Predmetne odrednice Miler, Hajner, 1929-1995 – Poezija Dedović je ne samo preveo već je i priredio poeziju Milera (1929–1995) i napisao pogovor „Anđeo istorije, anđeo očajanja` jer je želeo da sa sunarodnicima podeli lepotu Milerove poezije i da otkrije kako ona zvuči na našem jeziku. Hajner Miler je u svetu poznatiji kao dramski pisac a niz godina je bio dramaturg proslavljenog Brehtovog „Bedrlinskog ansambla`, ali Dedović tvrdi da je poezija kojoj se potpuno posvetio poslednjih godina života i najbolji odraz pesnikovog kreda da „dosledno istražuje raspon između malo i ništa`. Hajner Miler (nem. Heiner Müller) rođen u Ependorfu, 9. januara 1929, a umro u Berlinu, 30. decembra 1995) jedan je od najvećih nemačkih dramaturga i pozorišnih reditelja u dvadesetom veku. Godine 1950. preselio se u Istočni Berlin gde je u početku radio kao novinar, a potom kao dramski pisac. Njegove rane drame koje je nazvao „priče iz produkcije“ nastale su po ugledu na Bertolta Brehta. U njima se bavio problemima izgradnje socijalističkog društva. 1961. isključen je iz Udruženja pisaca NDR-a. Nakon toga se pretežno posvetio antičkim i klasičnim temama, kao i adaptacijama Sofoklovih i Šekspirovih drama. Od 1970. do 1976. radio je kao dramaturg Berliner ansambla. Nagrade: nagrada „Hajnrih Man“ (1959, zajedno sa Inge Miler), Lesingova nagrada NDR-a (1975), nagrada „Georg Bihner“(1985), Nacionalna nagrada prvog reda za umetnost i kulturu (1986), Klajstova nagrada (1990), Evropska pozorišna nagrada (1991), Pozorišna nagrada grada Berlina (1996, posthumno). Umro je 1995. godine u Berlinu. MG41

Carte ethnographique de la Bačka ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après les statistiques : officielle hongroise de 1910, du Patriarcat Serbe et le nouveau recensement de Subotica de 1919 Dimenzije: 38 x 34,8 cm Razmera: 1:500.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica od kačenja ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Dva potpisa Dr.Đorđa Sibera, u đačkoj knjižici njegovog sina (koji se takođe zvao Đorđe). Đorđe Siber (Ub, 3. oktobar 1885 — Beograd, 28. decembar 1968) bio je srpski lekar, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, sanitetski brigadni general, upravnik Vojno-higijenskog zavoda 1939. do 1941. godine. Život i rad Đorđe Siber je rođen u Ubu 3. oktobra 1885. godine. Osnovnu školu završava u Ubu. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu gde je maturirao. Nakon zaršene srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Gracu, gde je diplomirao 1911. godine.[2] Nakon povratka u zemlju kratko je radio kao profesor i školski lekar u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat U aktivnu vojnu službu primljen je ukazom F.A. 289 od 22. septembra 1912. godine, i dobija čin sanitetskog poručnika. Nakon prijema u službu postavljen je za lekara Glavne vojne bolnice. Nakon završenog Balkanskog rata postaje trupni lekar garnizona u Novom Pazaru. Krajem 1913. godine postavljen je za trupnog lekara u Ferizoviću (Uroševac). U Prvom svetskom ratu, 1914-1918. radio je kao trupni lekar. U čin kapetana prve klase unapređen je 15. juna 1915. godine Napredovanje u službi Nakon završetka rata radio je kao lekar. Za upravnika privremene vojne bolnice u Subotici postavljen je 11. juna 1920. godine. Posle nekog vremena postavljen je za trupnog lekara artiljeriskog puka Kraljeve Garde. Za vršioca dužnosti načelnika sanitetskog odeljenja komande Kraljeve Garde postavljen je 29. septembra 1924. godine. Posle skoro godinu dana, tačnije 11. septembra 1925. godine postavljen je za referenta saniteta komande Kraljeve Garde. U čin sanitetskog pukovnika unapređen je 1. aprila 1928. godine. Đorđe Siber postavljen je 12. marta 1935. godine za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Za šefa ličnog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice postavljen je 13. marta 1936. godine. Nedugo zatim, 24. aprila 1936. godine postavljen je ponovo za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Referent saniteta Druge armijske oblasti bio je u periodu od 17. aprila 1937. godine do 5. marta 1939. godine Upravnik Vojno-higijenskog zavoda Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, postavlja 6. marta 1939. godine sanitetskog pukovnika Đorđa Sibera za upravnika Vojno-higijenskog zavoda Glavne vojne bolnice. Ideja o stvaranju Vojno-higijenskog zavoda sazrela je tek pošto su u Beogradu prukupljeni stručnjaci za higijensku službu. U sastavu Glavne vojne bolnice 16. juna 1930. godine u zgradi ukinute Vijnosanitetske škole otvara se zavod, sa bakteriološkim, higijensko-epidemiološkim i hemijskim odeljenjem. Za prvog upravnika zavoda postavlja se sanitetski brigadni general dr Đorđe I. Protić. Na tom položaju ostaje sve do 22. maja 1936. godine. Dužnost upravnika Zavoda preuzima sanitetski pukovnik dr Đura Novaković, koji na tom mestu ostaje do 17. aprila 1937. godine, kada je za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen sanitetski brigadni general dr Vojislav S. Popović. Nakon skoro dve godine 6. marta 1939. godine za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen je sanitetski pukovnik Đorđe Siber. Na toj dužnosti ostao je sve do početka Drugog svetskog rata 1941. godine. Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, unapredio je Đorđa Sibera 20. marta 1939. godine u čin sanitetskog brigadnog generala. Preminuo je u Beogradu 28. decembra 1968. godine. Đorđe Siber bio je redovan član Vojnosanitetskog komiteta. U više navrata bio je član, zamenik predsednika i predsednik ispitne komisije za više činove. Đorđe Siber je za svoju dugu i savesnu službu odlikovan brojnim visokim domaćim i stranim odlikovanjima. Porodica Poridica Siber je poreklom iz Češke, koja je preko Đakova stigla u Srbiju. Pradeda, deda i otac Stevan su bili lekari, majka Adela. Oženio se 1919. godine sa gospođicom Bosiljkom, ćerkom Sime Jorgovića trgovca iz Vršca. Kao na fotografijama.

Autor - osoba Blaga, Lucian Naslov Božja senka / Lučijan Blaga ; [izbor, prevod i pogovor Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1995 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 76 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Cioran, Emil, 1911-1995 = Sioran, Emil, 1911-1995 Zbirka Reč i misao ; knj. 462 Napomene Vedrina svetlo-tamnog i Lučijan Blaga zaštićen njome / Petru Krdu: str. 63-68 Unutrašnji stil Lučijana Blage / Emil Sioran: str. 69-73. Predmetne odrednice Blaga, Lučijan, 1895-1961 Lučijan Blaga (1895–1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850–1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis „Misao“ i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... MG95 (L)

Etno carsav sa vezom i cipkom, 208x181. Vez je rucni rad, motiv je cvetni - redak primerak. Platno je iz 3 dela, kao sto se nekada radilo i spajalo, pamucno. Neupotrebljavan, potpuno nov.

ЈАНКО ТУФЕГЏИЋ (Шабац, 1907-1944, отац Драгољуб, свештеник и мајка Персида, кћерка јединица књижевника Јанка Веселиновића), један је од трагично страдалих српских песника, убијених у грађанском рату 1941-1944. Завршио је Филозофски факултет у Београду, група за југословенску књижевност. Радио је као новинар у листу Правда и био уредник Ошишаног јежа. После окупације земље 1941, придружује се јединицама Југословенске војске у отаџбини; уредник је и шеф пропаганде Церскомајевачке групе јуришних корпуса пуковника Драгослава Ранчића. Ратно време углавном је провео у пећини на планини Бобији, организујући рад штампарије и листова Глас Цера и др. Књига ПЕСМЕ садржи три збирке објављене од 1928. до 1940. и необјављену збирку Планино туго. Ћирилица, тврд повез, 358 страна. У другој књизи Јанка Туфегџића НОВИНАР, РАТНИК налазе се: -књижевне критике и прикази из водећих новина и часописа у којима је објављивао (Политика, Правда, СКГ и др.) од 1929. до Другог светског рата. -обиман текст др Косте Николића, сигурно најбољег познаваоца четничког покрета. -изабрани текстови из новина и часописа 1941-1944 (Глас Цера, Љотићевштина и др.). -велики број фотографија и докумената -реч потомака, тј. унука Јанка Туфегџића Тврд повез, ћирилица, 416 страна.

13 x 9 cm Aleksandar Gavric; Beograd, 28. maj 1932 — Inđija, 6. decembar 1972) bio je srpski glumac. Aleksandar Gavrić je rođen u Beogradu 28. maja 1932. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1956. godine. Prvu ulogu je ostvario u filmu Potraga iste godine.[1] Dve sezone je igrao u zadarskom i splitskom pozorištu. Jugoslovenskoj i srpskoj publici je ostao upamćen po filmu Kapetan Leši. Film je doživeo ogromnu popularnost, pa je kasnije snimljen i nastavak Obračun, a čak je po njegovom liku nastao i strip Kapetan Leši. Iako ga je uloga kapetana Lešija učinila velikom zvezdom srpske kinematografije, ostao je upamćen i po ulozi u filmovima Marš na Drinu kao Kosta Hadživuković i po Signali nad gradom kao komandir Ranko. Glavne uloge je igrao u drugim filmovima Žike Mitrovića, Solunski atentatori (1961) i Operacija Beograd (1968). Igrao je i u italijanskim i nemačkim akcionim filmovima. Njegova poslednja uloga bila je u filmu Paja i Jare, gde je igrao Kostića direktora kombinata. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem. Poginuo je u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine. Sa njim je bila i Jasmina Lisac, koja je takođe nastradala.

STARA METALNA PEPELJARA SEVER REMONT D.D.SUBOTICA TEL:26 512 PREČNIK 20 CM. IZ ŠEZDESETIH GODINA JAKO RETKO VIDI SE PO TELEFONSKOM BROJU.STARA DOBRA GIGANTSKA FABRIKA GDE JE RADILO 6000-7000 RADNIKA. RETKOST IZ EX JUGOSLAVIJE ZA PRAVE KOLEKCIONARE VIDI FOTKE

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1986. , ilustrovano Povez: Broširani sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+165+158+131+189 * Horoskop * Tako zamisljam nebo * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama Miroslav Mika Antić (Mokrin, 14. mart 1932 — Novi Sad, 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

Prodajemo izvanredno ocuvanu i funkcionalnu staru lampu na struju sa ogledalom. U svom originalnom izgledu radila je na gas, ali smo je prepravili tako da radi na struju. Za sve ljubitelje antikviteta, istinski raritet. Snizeno sa 2500 dinara. Ovo je zadnja cena u iznosu od 2000 dinara.

Lepo očuvano kao na slikama Volt Vitmen prenosiva sabrana dela Volta Vitmena Volt Vitman (engl. Walt Whitman; Vest Hils, 31. maj 1819. — Nju Džerzi, 26. mart 1892) bio je američki pesnik.[1] Vitmanova poezija predstavljala je ideje pokreta transcendentalizma i njegovo delo raskida veze američke književnosti sa engleskom i konvencionalnim metrom i rimom, stvarajući nezavisnu i samosvojnu američku poeziju.[2] Spada u najuticajnije američke pesnike.[3] Vitmen je među najuticajnijim pesnicima američkog kanona, i često nazivan ocem slobodnog stiha.[4] Njegov rad je u to vreme bio kontroverzan, posebno njegova zbirka poezije Vlati trave iz 1855. godine, koja je opisana kao bestidna zbog svoje otvorene senzualnosti. Rođen u Hantingtonu na Long Ajlendu, Vitmen je živeo u Bruklinu kao dete i tokom većeg dela svoje karijere. Sa 11 godina napustio je formalno školovanje da bi se zaposlio. Kasnije je Vitmen radio kao novinar, nastavnik i državni službenik.[1] Vitmanova glavna zbirka poezije, Vlati trave, prvi put je objavljena 1855. za njegov sopstveni novac i postala je široko poznata. Delo je bilo pokušaj da se dopre do običnog čoveka sa američkim epom. On je nastavio da ga širi i revidira to delo sve do svoje smrti 1892. Tokom Američkog građanskog rata, otišao je u Vašington, i radio u bolnicama negujući ranjenike. Njegova poezija se često fokusirala na gubitak i na isceljenje. Nakon smrti Abrahama Linkolna, kome se Vitman veoma divio, napisao je svoje dobro poznate pesme, „O kapetane! Moj kapetane!” i „Kad su jorgovani poslednji u dvorištu procvetali“[1], i održao je seriju predavanja. Posle moždanog udara pred kraj života, Vitman se preselio u Kamden, u Nju Džerziju, gde mu je zdravlje dodatno narušeno. Kada je umro u 72. godini, njegova sahrana je bila javni događaj.[5][6] Vitmanov uticaj na poeziju ostaje snažan. Meri Vital Smit Kostelo je tvrdila: „Ne možete zaista razumeti Ameriku bez Volta Vitmana, bez Vlati trave... On je izrazio tu civilizaciju, `ažurno`, kako bi rekao, i nijedan student filozofije istorije ne može bez njega.“[7] Modernistički pesnik Ezra Paund nazvao je Vitmena „američkim pesnikom... On je Amerika“.[8] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao drugo dete u mnogbrojnoj porodici Voletra Vitmana starije i Lujze van Velzor. Njegova porodica je spadala u rane doseljenike u SAD.[9] Nekoliko godina po Vitmanovom rođenju porodica se seli u Bruklin, gde je on do 1830. pohađao državnu školu namenjenu siromašnijim delovima društva.[9] Od 1833. porodica prelazi da živi i radi na selu, dok Vitman ostaje u gradu i radi kao štamparski pomoćnik i slovoslogač. U tom poslu bio je do uništenja štamparije u požaru 1836.[9] Potom je kratko radio kao putujući učitelj u longajlendskim gradićima. Nakon učiteljskog posla pokrenuo je novine sa bratom Džordžom koje je objavljivao godinu dana.[9] Bio je politički aktivan i učestvovao je u kampanji za predsedničkog kandidata Demokratske stranke.[9] U periodu 1841-1845 radi kao novinar u Njujorku i pored novinskih članaka objavljuje svoje kratke priče i jedan roman, koji nisu imali značajniju umetniku vrednost.[9] Od 1845. do 1848. radi u Bruklinu kao glavni urednik mesnih novina, u koje uvodi književnu kritiku koju povremeno sam piše. Nakon Bruklina sa bratom se seli u Nju Orleans da uređuje novopokrenute novine.[10] Tromesečni život u Nju Orleansu ostavlja veliki utisak na njega i kasnije uticaj na njegov rad. Prisustvuje raznim događajima poput susreta sa ratnim veteranima i prodaji robova.[10] Ponovo se vraća u Bruklin gde uređuje novine i bavi se politikom.[10] Sam štampa svoje glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima.[11] Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork. Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života (posebno homoerotskih tonova), pa pesnik biva neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti. Najveći deo tiraža prvog izdanja zbirke koji je iznosio oko 800 primeraka Vitman je izddelio prijateljima i poznanicima.[11] Godine 1864. odlazi u Vašington gde neguje ranjene borce iz Američkog građanskog rata.[12] Godinu dana kasnije dobija posao u Odeljenju za indijanska pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi samo godinu dana kasniej dobio otkaz nakon što njegova šefica saznaje da je autor zbirke pesama Vlati trave za koju se govorilo da je skaredna knjiga.[12] Narednih osama godina u kancelariji vrhovnog državnog tužioca.[12] Kap ga udara 1873. nakon čega postaje delimično paralizovan.[12] Seli se u Kamden u Nju Džerziju gde živi do kraja života.[12] U posetu su mu dolazili brojni evropski i američki književnici.[12] Privatni život[uredi | uredi izvor] Nekoliko Vitmanove braće poginulo je u Američkom građanskom ratu. [10] Iako se rasprava o Vitmanovoj seksualnosti i dalje vodi, obično se smatra homoseksualcem ili biseksualcem. Pretpostavke i zaključci o njegovoj seksualnosti izvedeni su iz njegove poezije, premda se isti osporavaju. Njegova poezija predstavlja ljubav i seksualnost na ovozemaljski način, lišen moralne prepredenosti religije, tipičan za Američku kulturu tog vremena, koja smatra individualnost kao jednu od najvrednijih vrlina. Takođe, njegova dela su nastala u prvom razdoblju 19. veka, pre medicinske klasifikacije seksualnosti.[13] Vitman je tokom svog života imao veliki broj intenzivnih prijateljstava sa muškarcima i mladićima. Određeni biografi su naveli kako smatraju da bez obzira na intenzitet tih odnosa i prisnost, oni zapravo nikada nisu bili karnalni.[14] Smatra se da je Piter Dojl bio Vitmanova velika ljubav. Dojl je radio kao kondukter kada su se on i Volt upoznali oko 1866. godine. Sledećih par godina su bili nerazdvojni.[15][16][17][18] Oskar Vajld je upoznao Vitmana tokom svog boravka u Americi 1882. godine, te je kasnije izjavio Džordžu Sesilu Ivsu, jednom od prvih aktivista za prava homoseksualaca, da je Vitmanova seksualna orijentacija izvan sumnje: „Imam poljubac Volta Vitmana još uvek na mojim usnama.“[19] Dela[uredi | uredi izvor] Franklin Evans (1842) The Half-Breed; A Tale of the Western Frontier (1846) Life and Adventures of Jack Engle (1852)[20] Leaves of Grass (1855), prvo od sedam izdanja objavljenih do 1891. Manly Health and Training (1858) Drum-Taps (1865) Democratic Vistas (1871) Memoranda During the War (1876) Specimen Days (1882) vitman vlati trave

Prva objavljena knjiga Pavla Ugrinova, izuzetno retko u ponudi! Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007 Naslov Bačka zapevka : poema / Pavle Ugrinov Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1955 (Novi Sad : Zmaj) Fizički opis 60 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Sadrži i 1. Bačka zapevka (5-17): Prolog (7); Isaije (8-9); Premislav (10-11); Đurica (12-13); Todor (14-15); Nikanor (16-17). - 2. Balada o Tisi zamrznutoj (19-30): Pokolj (21-25); Veselje na čardi (26-29); Pesma preživelog u rano jutro (30). - 3. Tisa se uliva u Dunav (31-39): Tisa se uliva u Dunav (33-34); Pesma visibabe (35-36); Pesma Dunava (37-38); O Vojvodino (39). - 4. Izbeglička tugovanka u nedelju (41-54): Strepnja (43-45); Mesečina u podne (46-47); U sobi snop sunca (48-49); Druga jesen (50-51); Utehe (52-53); Mrtve ptice (54). - 5. Smrt sa glavom u žutom žabljaku (55-61): Pesma I (57); Agonija (58-60); Pesma II (61). Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma] ([63]). ISBN (Broš.) Napomene Pravo ime autora Vasilije Popović Str. [63]: Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma]. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. MG48 (N)

Blazo Scepanovic - Ivicom zemlje zmija Nolit, Beograd, 1958. Mek povez, 96 strana. EKSTREMNO RETKO! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

izdanje povodom 150 godina rodjenja Nikole Tesle izdavac JUGOMARKA Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike. Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan. Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine. Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću. U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana. Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike. Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije. Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla. Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije. Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”. Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi. U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine. Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora. U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona). Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing). Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj. Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine. Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna. Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom. Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine. Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51 % ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani. Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajnog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi. Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara. Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo. U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački. Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”.

Prva knjiga Raše Popova. Retko u ponudi. Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popov, Raša, 1933-2017 = Popov, Raša, 1933-2017 Naslov Dva oka : pesme : (1958-1962) / Raša Popov Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1963 (Beograd : Kultura) Fizički opis 58 str. ; 17 cm Zbirka ǂSerija ǂTerazije 27 ; 2 (Broš.) Radivoj „Raša” Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017) bio je srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fazoni i Fore. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle. Rođen je u Mokrinu od oca Petra i majke Darinke, rođene Ubavić. Brat mu je Dušan Popov (publicista). Godine 1952. došao je na studije u Beograd. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost. Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine. Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine. Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju „Vidovi fašizma“. Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, neke od najpoznatijih su: „Radost saznanja“, „Fazoni i fore“, „Varošarije“, „U snu san“, „Šešir bez dna“. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle: izd. Nolit: Dva oka (1963); izd. Književna opština Vršac: Gvozdeni magarac (1976); izd. Dnevnik: Žabac koji ne zna da ćuti (1987); izd. Književna zajednica Novog Sada: Trulež zglave (1991); izd. Monada: Šešir bez dna (2001); izd. Tiski cvet: Lažljiva usta istine (2002); izd. Gradska narodna biblioteka Zrenjanin: Vozom posred ulice (2003); izd. Orpheus: Peta vizija (2003); izd. JOV: Bio sam srećni konj (2003); izd. Bookland: Bajke za XXI vek (2007); izd. Monart: Čarobnjakov SMS (2007); izd. Bookland: Mali zeleni (2009); izd. Tiski cvet: Spev o tranziciji (2009); izd. Jugoistok: Kako napisati najgoru pesmu (2010); izd. Bookland: Zadimljena istorija (2010); izd. Bookland: Opasne bajke (2010); izd. Lento: Sofija u kandžama smora (2011); izd. Lento: Sofijine ljubavi (2011); izd. Bookland: Kad sam padao u fras (2012); izd. Pčelica: Mokrinski patuljci (2013); izd. Bookland: Usamljena princeza (2014). Kao kolumnista dnevnih novina Politika uglavnom je pisao o društvenim temama. Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, sa kojom ima sina Bojana i ćerku Dijanu (udatu Topolac). Dobitnik je nagrade „Dositej Obradović“ za 2015. godinu. Preminuo je 19. aprila 2017. godine i sahranjen 22. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U Beogradu postoji Plato Raše Popova gde je u oktobru 2020. postavljena njegova skulptura. Citati Ne postoji osećanje da si Vojvođanin, ja se osećam Banaćaninom. S jedne strane, u gradovima kapital drže novi kompradori, to su oni koji trgovačkim špekulacijama stiču ogroman kapital, a sela uzimaju novi latifundisti. Sve je po latinoameričkom obrascu. Kad sam to rekao na jednoj privatnoj televiziji, cenzurisali su me. Intelektualac nije onaj ko je diplomirao na nekom fakultetu, već je onaj ko ima pravo rešenje u pravom trenutku. Bogat si onoliko, koliko si proputovao svetom. MG24 (L)

Stanje kao na fotografijma, zacepljen na nekoliko mesta Redje u ponudi! 49cm x 69cm Maija pronalazi melodiju film je koji je režirao Matti Kassila, a završen je 1950. Film je dramska komedija u kojoj se susreće siroče Sörnäinen, koje je odraslo u radničkim prostorijama i odrastalo u kući kulture. Romantiku zasjenjuje otkriće Maijeve prošlosti. Film je Kassilina treća režija, nakon čega je napravio proboj kriminalnom komedijom Radio se probio. Skladatelj Ahti Sonninen nagrađen je prvom glazbom Jussi. Autorski tim scenarija Matti Kassila i producent Toivo Särkkä navedeni su u podacima filma pod pseudonimom Toivo Mattila. Scenarij se temelji na priči o židovskom paru koji se iz Austrije preselio u Stockholm Leena Häkinen … Maija Lehtinen Martti Katajisto … Sellisti-sävelt. Erkki Orasto Rakel Laakso … Elna Orasto Arvo Lehesmaa … konserttimestari Evald Orasto Eine Laine … Ester, Evaldin sisar, ent. oopperalaulajatar Thure Bahne … kapellimestari Reino Rautala Kaarlo Halttunen … isoisä Tyyne Haarla … Lempi, kotiapulainen Uljas Kandolin … Oolannin Åke Rauha Rentola … Inkeri, tarjoilija Sirkka-Liisa Oksanen … Kyllikki Orasto Kyllikki Väre … Parfyymi-Anna Jalmari Rinne … tuomari Arvi Tamminen Matti Aulos … tohtori Lauri Jääskeläinen Kauko Käyhkö … insinööri Veikko Pertama Matti Lehtelä … ylikonstaapeli Irja Kuusla … matkustajakodin rouva Anna Lindholm Veikko Uusimäki … 1. konstaapeli Mauri Jaakkola … konservatorion vahtimestari Uolevi Lönnberg … asemamies Pentti Irjala … humalainen kapakassa Juhani Kumpulainen … mies konsertissa Mirjam Himberg … nainen konsertissa Seppo Wallin … Keijo Esteri Kasurinen Gösta Holmström Leo Jokela Veikko Sorsakivi Rauha Puntti Osmo Saarnio Martti Romppanen Otto Noro Originalan filmski plakat Morava Film

2 x presavijen oko 70 x 50 cm Deca iz sela pod Grmečom počinju da beže iz škole zbog terora koji zavodi učitelj zvani Paprika, jer mu je nos stalno bio crven od alkohola. Prvi koji beži je Jovanče, koji kasnije postaje harambaša. Za njim, u Prokin Gaj, dolaze Lazar Mačak, majstor za popravljanje svega i svačega, Đoko Potrk, pesnik brzih nogu, i Dugonogi Stric, najviši u družini, dečak sa slamnatim šeširom u koga se zaljubila devojčica Lunja, a koju on uporno ignoriše. Prateći Strica, u družinu dolazi i Nikolica s Prikolicom, odnosno sa njegovim psom Žućom. Nikolica ostavlja Žuću noću da čuva logor, staru napuštenu vodenicu. I, na kraju, Đoko Potrk dovodi Nika Ćulibrka, čiji je otac radio u Americi i Vanjku Širokog, čiji je otac poreklom Rus. Zatim, knez Valjuška, seoski poglavar, organizuje poteru za dečacima, nakon što ih je Lijan otkrio. Dečaci su pohvatani, a logor je zatvoren. Godine 1941. rat zatiče dečake, i njihovu igru pretvara u stvarnost. Stric spasava život njegovom bratu Nikoletini Bursaću, a kada ustaše dođu u Prokin Gaj, dečaci, Lunja, đed Vuk i poljar Lijan beže u Mačkovu pećinu, koju je Lazar Mačak još davno otkrio, a koja se nalazi ispod vodenice. Lunja kroz drugi izlaz, odlazi do partizanskog odreda i dovodi ih u pećinu. Partizani, predvođeni Nikoletinom, izlaze iz vodenice i napadaju ustaše. Nakon što su pobedili ustaše, partizani odlikuju dečake, koji zahtevaju da pođu sa njima. Na kraju, samo Lunja ostaje u Gaju i gleda kako dečaci odlaze sa partizanima, sa sve Lijanom. Uloge: Miodrag Petrović Čkalja, Pavle Jovanović, Pavle Polaček, Dragutin Dobričanin, Ljubiša Samardžić, Mihajlo Bata Paskaljević... Režija: Soja Jovanović

Tomaz Salamun - Ko vdre senca When the Shadow Breaks Losque l`ombre force Drustvo slovenskih pisateljev, Ljubljana, 2010. Mek povez, 215 strana. Prevodi Salamunovih pesama na engleski i francuski jezik. RETKO! Tomaž Šalamun (Zagreb, 1941 – Ljubljana, 2014), slovenački pesnik. Jedan od vodećih savremenih evropskih pesnika. Diplomirao je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Ljubljani. Radio je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani i kao kustos u Modernoj galeriji u Ljubljani. Poznat kao konceptualni umetnik, Šalamun je jedan od najvažnijih neoavangardnih umetnika u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika. Knjige pesama: Poker (1966), Uloga pelerine (1968), Hodočaš­će za Marušku (1971), Bela Itaka (1972), Amerika (1972), Arena (1973), Soko (1974), Imre (1975), Druidi (1975), Turbine (1975), Praznik (1976), Zvezde (1977), Metoda anđela (1978), Istorija svetlosti je narandžasta (1979), Balada za Metku Krašovec (1981), Tragom divljači (1979), Maske (1980), Analogije svetlosti (1982), Glas (1983), Soy realidad (1985), Sonet o mleku (1984), Ljubljansko proleće (1986), Mera vremena (1987), Živa rana, živi sok (1988), Dete i jelen (1990), Kuća Markova (1992), Glagoli sunca (1993), Ambra (1995), Crni labud (1997), Knjiga za mog brata (1997), More (1999), Zelena vatra, zeleni cvet (2000), Šuma i putiri (2000), Tabela (2002), Odatle (2003), Sa Arhilohom po Kikladima (2003), Šta je šta (2005), Sunčani voz (2005), Plavi stub (2007), Hladne priče (2009), Godišnje doba (2010), Opera buffa (2011). Knjige pesama Tomaža Šalamuna prevedene su na više od dvadeset jezika. Najvažnije književne nagrade: Prešernova nagrada, Jenkova nagrada, Evropska nagrada za poeziju grada Minstera, Nagrada Altamarea, Zlatni venac Struških večeri poezije, Njegoševa nagrada. Zastupljen je u brojnim antologijama moderne poezije. Bio je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. tags: avangarda, neoavangarda...

Opis proizvoda: Balans Kristalni Set donosi usklađivanje i energiju u vaš život. Ovaj set od sedam tumblovanih kristala i dragog kamenja predstavlja prirodni početak za privlačenje harmonije i isceljenja u vaš svakodnevni život. Kristali za Svaku Potrebu: Ovaj set dragog kamenja nudi vam raznolikost i snagu za različite potrebe. Svaki od sedam komada predstavlja jednu od sedam čakri i pomaže u balansiranju vaše energije. Ne tražite dalje za setom dragog kamenja jer će ovaj trajati cieli život. Idealno za Duhovnu Praksu: Balansirajte svoje čakre, meditirajte ili radite na svojem psihičkom razvoju uz ovaj kvalitetan set kristala. Svaki komad je pažljivo odabran za rad na čakrama i podršku vašem duhovnom rastu. Podesite Svoje Čakre: Pomoću ovog seta možete podesiti svoje čakre i vratiti harmoniju u svoj energetski sustav. Postavite različite kristale na odgovarajuće čakre dok meditirate ili se odmarate kako biste osetili duboke efekte balansiranja energije. Osvežite Vašu Duhovnu Praksu: Dodajte boju i energiju svojoj duhovnoj praksi uz Balans Kristalni Set. Ovaj set čini nezaboravan poklon za sve ljubitelje kristala, Reikija, meditacije i duhovnih praksi. Naručite Vaš Balans Kristalni Set Sada! Učinite balans i sklad sastavnim delom vašeg svakodnevnog života uz Balans Kristalni Set. Osvežite svoju energiju i podignite svoju duhovnu svest s ovim izvanrednim kompletom. Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. Ne radim lično preuzimanje Hvala

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Karanović, Vojislav, 1961- = Karanović, Vojislav, 1961- Naslov Zapisnik sa buđenja / Vojislav Karanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 81 str. ; 21 cm Sadržaj Obasjan zaspalim suncem (7-8); Glavobolja (9-10). - Put (13); Skica za autoportret (14-15); Mitologija metala (16); Iznenadna (javna) radost (17); Grad (18-19); Pesma bez središta (20-21); Poezija nastaje (22); Anđeo glatkog lica (obrijan) (23-24); Ozon, ironični četinar (25-26); Lik na zidu (27-28); Slika koja izmiče (29-30); Iris, životna sredina (31-32); Kraljici Jeleni (33-34); Ljubavna, ipak (35); Lisabon (36-37); Zapis o buđenju (38-39); Pesma o Lazaru (40-41); Dijalog (42-44); Lako je nama (45-47); The Ship = Brod (48-49); Razjasnica : pesma The Ship - Brod (50-51); 14. decembar : (iz dnevnika) (52-53); Pismo Helderlinu (54-55); Ovo je pesma (56-57); Zmijolik (58-59); Bicikl za kralja Velimira (60-61); Moja soba (62-63); Trenutna (64-67); Patetična (68-70); Duhovita (71). - Strašna simetrija (75-76); Ptica (77-78). Beleška o piscu (79). (broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o piscu: str. 79. Vojislav Karanović (1961, Subotica), diplomirao je jugoslovenske i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje. Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Objavio je knjige pesama: Tastatura (1986), Zapisnik sa buđenja (1989), Živa rešetka (1991), Strmi prizori (1994), Sin zemlje (2000), Svetlost u naletu (2003), Dah stvari (izabrane pesme, 2005), Naše nebo (2007), Unutrašnji čovek (2011), Poezija nastaje: izabrane pesme / Poetry Originating: selected poems: bilingual edition (2014), Izbrisani tragovi (2017), kao i knjigu eseja Oslobađanje anđela (2013). Živi u Beogradu. MG47 (K)

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

- Knjiga je iz knjizare, potpuno nova i nekoriscena! - Delo, tj. zbirka pesama `Alkoholi` iz ovog izdanja `Alkoholi i Kaligrami` na Mond-ovoj je listi 100 najboljih knjiga XX veka!!! - Francuski pesnik Gijom Apoliner svoju najpoznatiju zbirku pesama Alkoholi objavljuje 1913. godine. Uz ovu zbirku, stekao je svetsku slavu, a Pablo Pikaso je radio originalni portret za njenu prvu ilustraciju. Slika na ovom izdanju je Salvador Dali. - Ova zbirka pesama predstavlja osoben spoj klasičnog i modernog, pokazuje moderne slike u tradicionalnim oblicima, a smatra se i da označava važnu tačku prelaska simbolizma u nadrealizam u francuskoj poeziji. - Motivi pesama iz zbirke Alkoholi su iz savremenog života, uključujući tehnologije i otuđenje modernog postojanja, i tradicionalne poetske teme, kao što su rat i romantika. Gijom Apoliner razmišlja na osnovu nove tačke gledišta, eksperimentiše sa estetikom kubizma haotičnim spajanjem različitih motiva i tema iz kafea i sa javnih mesta i spontanom i namernom konfuzijom stvara i smelo povezuje zapanjujuće, neobične slike koje zbunjuju čitaoca. U oblikovanju stiha često postiže pomalo paradoksalan efekat kroz stilske inovacije, kao što je izbegavanje znakova interpunkcije. - Prva pesma iz zbirke Alkoholi, Zone koja se smatra i centralnom u umetničkom stvaralaštvu Gijoma Apolinera, počinje stihom `Naposletku umorom taj drevni svet te ovlada`. U svom beskrajnom traganju za sobom pesnik nalazi jednaku inspiraciju u religiji i aerodromu, železničkom terminalu, kao i u Krivom tornju u Pizi i Ajfelovom tornju u Parizu. Suština pesme nije u budućnosti i ona zrači anksioznošću i tugom. - 320 str. - Izdavac : Vreme knjige, 1995. - Izvrsna prilika da dodjete do NOVE knjige, zbirke poezije izdate jos 1995. godine, autora koji se retko srece kod nas i iz cuvenog izbora francuskog Monda, 100 najvecih dela XX veka! - Bonus: Kaligrami!